Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, član 226. Poslovnika. Ceo dan su ovde po kiši protestovali i demonstrirali radnici Robnih kuća "Beograd". Njihov protest je u direktnoj korelaciji sa jednom od tema koje su danas na dnevnom redu, a to su predlozi zakona o ratifikaciji dve konvencije o korupciji.
Ovo što se dešava ili će se desiti sa Robnim kućama "Beograd" takođe miriše na korupciju. Zašto se to događa? Zato što kapital Robnih kuća "Beograd", po procenama eksperata, ali ne lažnih, iz jedne poslaničke grupe, nego istinskih stručnjaka, vredi oko milijardu evra. Možda i više od milijardu evra, imajući u vidu zemljište, stovarišta, skladišta i same prodajne objekte Robnih kuća "Beograd", koji su u mnogim gradovima, čak u većini gradova, u strogom centru i imaju ogromnu vrednost. Zato što to treba da opet pripadne i da na mala vrata vlasnici ... Ove šefove poslaničkih klubova ...

Da budete pristojni, gospodine Aligrudiću, i da ne pričate dok govornici govore. Nema veze što sam to slučajno ja, kad bilo ko govori udostojite se da saslušate to, a ne da ćaskate. Trebalo je da vi primite ljude iz Robnih kuća "Beograd", to nije posao opozicije, nego posao vlasti, i vi to znate, ali dobro, to govori o vama.

Ovo nevaspitano stvorenje...

Dva puta mi je rekao - sram te bilo. Gospodine Aligrudiću, ja ne mogu da se bavim vama, za vas su nadležne neke druge institucije koje bi mogle da daju svoj sud i ocenu o vašem ponašanju i o vašim manirima.
Dakle, nije to tema i niste vi tema, tema su ovi obespravljeni i nesrećni ljudi koje ova vlast pretvara u građane drugog reda i tera ih da se potucaju od nemila do nedraga i da kucaju na sva moguća vrata, kod svih poslanika i poslaničkih grupa, kod predsednika Republike, kod vršilaca dužnosti predsednika sudova, zato što neko hoće da na mala vrata, u bescenje proda Robne kuće. To je suština.
Ne znam da li ste ih vi primili i ko ih je primio, znam da nije korektno i da nije pošteno da jedna takva firma, koja bi mogla da bude nacionalni brend, bude predmet nekakve trgovine, kakvih smo svedoci u više navrata u poslednje vreme, i da ode na mala vrata u bescenje. Nadam se da se i vi borite protiv toga.
Drugo pitanje koje sam hteo da postavim – iz kojih se sredstava isplaćuju ogromni honorari nekima od kolumnista "Politike"? Koliko znam, "Politika" je delom vlasništvo države Srbije, ili nekih javnih preduzeća, a to je opet država Srbija. Iz kojih sredstava i sredstava poreskih obveznika se finansiraju neki od kolumnista? Ljudi koji su godinama zaposleni u "Politici" tvrde da su to astronomski honorari.
Da stvar bude gora, neki od tih kolumnista su, čast izuzecima, dvorski kolumnisti. Kada bih bio nekorektan rekao bih dvorske lude ili dvorske budale, koje klevetaju i vređaju sve oponente aktuelne vlasti, odnosno njenog premijera, i za to primaju ogromne honorare. Pročitajte samo tekst u današnjoj ''Politici''.
Treće pitanje - zašto je odložena aukcijska prodaja NIN-a, kada su svi zaposleni, sa izuzetkom nekolicine, a to su protagonisti priče o trećem metku, o ledenom metku, o drugoj ulici i drugom atentatoru, foto-robotu...
Zašto je otkazana aukcijska prodaja NIN-a, kada su se javili ljudi koji su želeli da kupe NIN, što je prihvatila većina zaposlenih u NIN-u, sem onih koji su promoteri priče o nekom kriptonacionalizmu i priče o lažnom legalizmu.
Dakle, tražim odgovor na ta pitanja. Hvala vam.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, reklamiram povredu odredaba 226. i 242. Poslovnika o radu Narodne skupštine. Zaista, mislim da je sve ovo što se događa ovde na sednici Narodne skupštine svojevrsna uvreda i za građane Srbije, a naravno i za narodne poslanike, ali, ako hoćete, i za inteligenciju i zdrav razum. Imamo 30 i nekoliko tačaka dnevnog reda, ne sporim da je sve to značajno, ali to je potpuno beznačajno u odnosu na one strukturne, fundamentalne, osnovne, opšte ili, nazovimo ih zajedno, prioritetne zakone kojima bi ovaj parlament najpre morao da se bavi.
Dakle, prvo, počev od Ustava i Ustavnog zakona, onoga što je napisano u Ustavnom zakonu, kada će biti donet čitav set zakona o izborima? Gospodo iz vladajuće koalicije, zamajavate građane Srbije pričom o izborima, pričom o raznim beznačajnim zakonima i napisanim referatima, a dođete ovde i samo ih pročitate. Ne možete da izgovorite naslove nekih zakona. Ratifikujemo Sporazum o državnoj granici Srbije i Crne Gore, države koja nema više od godinu dana i sada je to najvažnija stvar na svetu. Neke poslaničke grupe su dobile referate i sriču ovde satima. Građani Srbije ne znaju o čemu se radi. Vređamo ih.
Šta je sa izbornim zakonima, sa Zakonom o izboru predsednika Republike, sa setom zakona o lokalnim izborima, pokrajinskim izborima, izborima za Grad Beograd, sa zakonima o odbrani, Vojsci, spoljnoj politici, o svemu tome, sa čitavim setom pravosudnih zakona? Nema šanse da to dođe na dnevni red u roku koji je predviđen Ustavnim zakonom. Mi ovde pričamo i gubimo vreme pričajući o bilo čemu. To je jedna strana medalje. A, kada se već predloži 35 bezveznih zakona onda se onako spajaju ''babe i žabe'', jer kakve veze imaju državne granice, socijalna osiguranja, diplomatski pasoši i borba protiv korupcije? Onda mi, kao, nešto, ozbiljno radimo i ozbiljno razmatramo.
Vređamo građane Srbije. Onda ima jedna tačka koja je vrlo bitna, a to je borba protiv korupcije, ali ne ratifikacija ovih protokola i sporazuma.
Vlada je centar korupcije, Vlada je epicentar korupcije. Podelili su sada javna preduzeća i zato ovde imamo samo ministra Ljajića...

Dakle, radi se o Vladi koja je centar korupcije. Gospodine Albijaniću, koliko je ovo sve neozbiljno i koliko vi ne umete da predsedavate ovim parlamentom, dokazao sam time što sam rekao da sam se javio po odredbi člana 242. Poslovnika, koji ne postoji, jer ovaj Poslovnik ima 241. član.

Gospodine Albijaniću, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, prvo, ja sam reklamirao povredu odredbe člana 226. i tražio objašnjenja...

Gospodine Albijaniću, da sam na vašem mestu ja bih se uzdržao bilo kakvih komentara, bilo kada, jer znate, ne treba uvek čovek da pokazuje neznanje. Može bar da bude toliko mudar da prećuti neznanje. Vi uporno pravite cirkus, a vi u tom cirkusu izigravate da ne kažem šta. Da li znate šta je najveselije u cirkusu? Nemojte to sebi da dozvolite. Vi ste za to nadležni, gospodine Albijaniću, kao predsedavajući Narodne skupštine. Nikakav ministar. Pitam, kada će se, postupajući shodno odredbama člana 5. Ustavnog zakona, na dnevnom redu Narodne skupštine naći oni predlozi zakona koje predviđa Ustavni zakon i za koje su propisani tačno određeni rokovi? Vi se šegačite.
Još jedno pitanje traži odgovor. Ne može se razgovarati doktrinarno i teoretski o ratifikaciji konvencija o borbi protiv korupcije kada imate jednu vlast koja potpuno ignoriše, marginalizuje, vređa, nipodaštava Savet za borbu protiv korupcije, koji je sama formirala. Čitajte i kolumne, i izveštaje i tekstove gospođe Verice Barać. Pogledajte kolika su budžetska sredstva određena za rad Saveta za borbu protiv korupcije. Bedna, mizerna, jadna, deset puta manje nego što Dejan Mihajlov ima za putne troškove. Kakve veze onda ima priča o borbi protiv korupcije?
Tražim odgovor od nadležnih, šta je sa aferama koje je iznedrila ova i prethodna Vlada. Pranje para preko računa HVB banke u Segedinu, "Knjaz Miloš", "Jugoremedija", "Keramika Kanjiža", "Satelit", "Cvećara", "Kargo centar", "Meridijan houm", nevraćanje kiparskih para, ruski gas, sirijska nafta, češki dug, lokomotive preko butika, putna mafija i naplatne rampe. Ništa se nije promenilo. Koalicioni sporazum – sada lopovi više nisu lopovi, jer pade vlada. Kao, nema veze šta je bilo, kraduckao si malo, nema veze, mi smo sada koalicioni partneri.
Tako se ne bori protiv korupcije! Jedino je malo započelo nešto oko afere "kofer", a ovo što sam kratko nabrojao, ističe mi vreme, sutra ću vam nabrojati sto tačaka gde je Vlada direktno umešana i to sa imenima i imenima tajkuna, od kojih je neke pominjao gospodin Maraš.

Naša poslanička grupa nije koristila svoje vreme.

Gospodine predsedniče, oduzmite ovo što je krenulo.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, priča o suđenju za ratne zločine i neminovno nas vraća na princip univerzalne pravde. To znači da se za zločin mora odgovarati i podsetiću vas na reči pokojnog Ulofa Palmea, koji je rekao, da je zločin uvek zločin i da je teror uvek teror i da se nikada ne mogu učiniti u interesu, tobože, nekih viših ciljeva i viših interesa.
Mi smo ovde imali taj problem, taj problem postoji inače i u međunarodnoj zajednici, nikada do Rimskog statuta nije utemeljen stalni Međunarodni krivični sud, pa se sećate da je formiran sud u Nirnbergu, pa sud u Tokiju, pa Raselov komitet za suđenje u Vijetnamu, pa Haški tribunal za procesuiranje zločina na prostoru bivše SFRJ i Tribunal za zločine u Rodeziji.
Ovde su postojali otpori, bez obzira na to što ćemo se setiti da je početak priče o saradnji sa Haškim tribunalom vezan za Dejtonski sporazum.
Moram da vas podsetim da su u vreme vlasti Slobodana Miloševića otišlo dva čoveka u Tribunal, Erdemović i Kremenović. Dakle, da se ne vezuje neprestano za DOS. Kada smo mi došli na vlast, jedan deo DOS koji je želeo jednu evropsku demokratsku Srbiju insistirao je na tome da se za zločin mora odgovarati. Jer, moramo priznati da su neki naši sunarodnici u naše ime činili zločine, da su okrvavili ruke i onaj ko je počinio zločin u Srebrenici za njega je Hag nagrada, a ne kazna.
Taj treba da odgovara pred strašnim sudom, on je uprljao vekove svete tradicije, prevrću se u grobu i Živojin Mišić i Vojvoda Putnik i general Bojović, oni koji su poštovali zakone i običaje rata. To su bili heroji i junaci. Oni pred čijim delima se svet divio, čudio i cenio. Jedna Milunka Savić, najveći heroj Prvog svetskog rata, koja nije bila patriota u nadnicu, nego koja se okićena svim mogućim medaljama, pred kojom je bila postavljena čitava francuska vojska na Aveniji Šanzelize, pred Franšom Depereom, vratila se na mesto čistačice u Agrarnoj banci. A ne ovi koji su ubijali, koji su okrvavili ruke, dobili stanove od po nekoliko ari, u očima nekoliko ljudi i onih koji sada prave neku ravnotežu zločina, postali heroji i junaci i patriote.
Ne, oni to nisu, oni su zločinci i to treba javno da se kaže, ali kakvu smo politiku vodili u ono vreme, one vlasti, pravljena je ravnoteža zločina. Svoje zličine smo negirali, ali nismo insistirali ni na odgovornosti drugih za zločine koji su nad nama činili. Svedok sam tih događaja, jer sam sticajem okolnosti bio na poziciji ministra pravde i vodio silnu polemiku oko toga sa glavnim tužiocem Haškog tribunala.
Gospodo iz ove i prethodne vlasti, dok Ramuš Haradinaj i Agim Čeku nisu postali premijeri Vlade Kosova, niko nikada nije pomenuo njihovu odgovornost za zločine, a onda ste se post festum prisetili da su oni činili zločine. Bavio sam se time, to znam, intenzivno, zajedno sa svojim saradnicima iz Ministarstva pravde. Hiljade dokaza smo prosledili Haškom tribunalu i bar nešto dokazali, a naša želja je bila da dokažemo u tom delu da to nije nikakva borba za nacionalno oslobođenje Albanaca na Kosovu i Metohiji, nego zločin i teror, kao što smo dokazivali i tvrdili da je u Srebrenici počinjen najstrašniji zločin. On se ne može opravdavati, a nikako se ne sme veličati.
Dakle, to je bio motiv kada sam kao tadašnji ministar pravde inicirao sa svojim saradnicima, pa čak i napisao, niko to od nas iz nekakve međunarodne zajednice, ovde je neko pomenuo, nije tražio. Mi smo predlagači i oni koji su doneli zakon da se za ratne zločine sudi ovde, jer smo verovali da smo prošli tu moralnu katarzu da se za zločin mora odgovarati, da on nema nacionalni predznak, da on ne može da ima ime i prezime. Zločin je uvek zločin.
Zato je formiran, kako se popularno naziva, specijalni sud i specijalno tužilaštvo za ratne zločine, da bi pokazali svetu da smo došli do tog stanja svesti, do tog nivoa prihvatanja civilizacijskih vrednosti, evropske i hrišćanske civilizacije, da za zločine sudimo, a ne da zločince aboliramo i još ih pretvaramo u junake, heroje i patriote. Taj zakon se ovim izmenama menja. Nije to nikakvo kršenje ljudskih prava.
Kršenje ljudskih prava je ono što se događa danima, mesecima i godinama unazad, da se bez tužilaštva, bez suda pojedini ljudi, a pogotovo politički neistomišljenici, prisluškuju, snimaju, slikaju i prate. Lično sam svedok toga. Ovo bar sada dobija legalne okvire za one koji su osumnjičeni da štite, čuvaju ili pomažu optuženima za ratne zločine.
Još nešto s tim u vezi. Gospodine ministre, sutra će biti tri godine od zločina na Topčideru. Tri godine! Tri godine otkako su ubijeni gardisti na Topčideru, Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević. Tri godine kako se njihove porodice nadaju da će pravda biti uspostavljena, tri godine kada ih svaki dan ponovo ubijaju, kada nisu mogli opelo, podušja, parastose po našim pravoslavnim običajima jedne patrijarhalne sredine da daju svojim najmilijima.
Tri godine to traje zato što su neki ljudi bez morala i časti u tzv. vojnoj istrazi hteli da prikriju šta se dogodilo na Topčideru, a dogodilo se da su videli onoga ko nije osuđen, nego optužen za najteže ratne zločine, Ratka Mladića. To svi znaju i svi ćute. Zato su morali da umru i zato su vraćeni svojim kućama i svojim roditeljima u metalnim kovčezima. Zato postoji jedna zavera ćutanja i zato se zamajava Visbaden, laboratorija FBI i ne šalju im se relevantni dokazi da bi mogli da daju svoj sud, svoj nalaz i svoje mišljenje, a taj sud i nalazi mišljenja svima su jasni. Niko, gospodine Petroviću, nije zbog toga snosio konsekvence.
Pozdravljam ono što ste učinili kada je u pitanju iguman, monah Ilarion, ali to je kap u moru. Ovaj greh, ovaj zločin je mnogo teži. To se znalo. Prvog oktobra 2004. godine Haški tribunal je obavestio naše vlasti gde je sklonište Ratka Mladića, u podzemnom objektu Karaš. Drugog oktobra pokušana je inspekcija podzemnog objekta Karaš, maltene došlo je do krvoprolića između dve vojne jedinice, 5. oktobra su oni streljani.
Neki ljudi koji su vodili istragu, koji su davali sijaset oprečnih mišljenja, prvo je Milovanović ubio Jakovljevića, pa sebe, pa Jakovljević Milovanovića pa sebe, pa jedan stajao, drugi sedeo, pa se pojavljivali tu i neki opskurni veštaci preko tzv. javnog servisa. Bilo kako bilo, istine, bar zvanično verifikovane, nema, a ljudi koji su vodili te postupke su avanzovali, gospodine Petroviću.
Pozabavite se malo njima. Vuk Tufegdžić je napredovao u karijeri.
Po dve i po godine traju procesi, porodice Jakovljević protiv Vuka Tufegdžića, jer smatraju da je svojim izjavama u novinama i na televizijama uvredio njihovog pokojnog sina, omalovažio, iznosio lične i porodične prilike. Dve i po godine se nije pomerilo od početka. Veštak Nezavisne državne komisije, gospođa Baralić, takođe, je podnela privatnu krivičnu tužbu. Dve i po godine traje taj proces, jer je čovek dao sebi za pravo da je vređa, omalovažava itd, isti čovek koji je na jedan najbizarniji način atakovao na neku policijsku patrolu kod Ljiga. On je, gospodine Petroviću, napredovao u karijeri, postao je istražni, govorim ovo samo fenomenološki, ne interesuje me Vuk Tufegdžić.
(Predsednik: Vreme.)
Malo pažnje, mislim da je važno. Postao je istražni sudija Okružnog suda u Veću za ratne zločine, a geneza cele priče o Topčideru vezana je za ratne zločine. Kada smo otišli na uviđaj posle godinu dana i ušli u podzemni objekat Karaš začudio sam se kako je sve čisto, besprekorno, pa u spavaćoj sobi ljudi koji vode računa o higijeni nije tako čisto, a dole voda. Pitam – šta je ovo? Kao, ne znaju šta je, kondenzacija. Onda mi neko kaže, inkognito, jer se plaše, da su paročistačima očistili sve hodnike i sve prostorije u podzemnom objektu Karaš, da ne bi istražnom sudiji palo na pamet da krene sa DNK analizom, a isti taj sudija na suđenju kaže, ne medijima, DNK analiza, to nigde u svetu ne postoji, ništa ona nikada nije otkrila, to nije sredstvo savremene kriminalistike i savremene kriminologije.
Dakle, gospodine ministre, ovo je najdobronamernije. Ti jadni i nesrećni ljudi, uzimam njih kao paradigmu, ima i porodica Žarković, porodica Kostić, porodica Matić, još 48 porodica, ali ovo je egzemplar – oni su ubijeni zato što su videli ratne zločince i to se prećutkuje, to se prolongira u nedogled. Svaki dan ih i dalje pomalo ubijamo.

Gospodine predsedniče, budite ljubazni pa probajte još jednom, ništa vas nisam razumeo. Još jedan minut.
Nisam razumeo, da neko želi iz naše poslaničke grupe reč, ali OK, ovo je moj apel uvaženom kolegi, ministru Petroviću.
Ima neke posredne veze sa onom tačkom koja je na dnevnom redu, inače vam se zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da obavestim gospodina Delića da je Ministarstvo odbrane izdalo saopštenje, kojim je potvrdilo da su se svojevremeno u objektu Karaš, gardijskoj kasarni na Topčideru, skrivali haški optuženici. To je zvanična informacija Ministarstva odbrane. To je jedan detalj. Drugi detalj, ako je to zaista sve tako, zašto je onda hitna pomoć došla posle 50 minuta, u centru Beograda.
Zašto onda nije na pravi način obezbeđeno da se izvrši grafoskopija, daktiloskopija, parafinska rukavica za sve koji su se nalazili u krugu gardijske brigade? Zašto na adekvatan način nisu sačuvana zrna čaure, puške, uniforme, zašto to sve nije urađeno kako se inače radi i pri mnogo jednostavnijim događajima sa smrtnim posledicama u najelementarnijim situacijama? Zašto je onda vojna istraga izlazila samo sa saopštenjima?
Inicirali smo formiranje Nezavisne državne komisije. Ljudi koji su bili veštaci, balističari, stručnjaci za sudsku medicinu dali su svoj sud. Oni nemaju nikakav motiv da se stavljaju na bilo koju stranu. Onda su postali meta onih koji uporno pokušavaju da kažu da je samo njihova istina – istina.
Podsetiću vas, eksperti Nezavisne državne komisije su dali nedvosmisleni zaključak da su obojica vojnika gardisti, Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović, najpre razoružani pa ubijeni, dakle, streljani.
Onda su činjeni nečasni pokušaji još u vreme istrage. Gledajte to beščašće, kada je rečeno da je Milovanović ubio Jakovljevića, pa sebe, onda je počela kampanja da je Milovanović iz jedne socijalno ugrožene porodice sa psihičkim manama, intelektualno inferioran, sklon incidentnim ponašanjima i još neke mnogo ružnije stvari.
Kada je promenjena verzija, onda je to sve govoreno za vojnika, odnosno gardistu Jakovljevića. Onda se na jedan potpuno neverovatan način pojavilo i nekakvo tumačenje, kako bih nazvao, na nivou, u emisiji RTS-a, kao da je u pitanju Mapet-šou, sa nekim figuricama objašnjava se kako se to dogodilo.
Dakle, ne sumnjam gospodine Deliću, da vi mislite to što govorite i da su vaše informacije takve, govorim vam o sijaset stvari i papira i dokaza i činjenica koje su apsolutno nesporne.
Zašto onda nije otvorena jedna istraga do najsitnijih detalja da se utvrdi prava istina, da se ne prećutkuje i ne falsifikuje ono što se dogodilo u kasarni na Topčideru.
I sami znate da većina ljudi koji su bili u najneposrednijem obezbeđenju Ratka Mladića, da su bili pripadnici gardijske brigade, neću sada da pominjem njihova imena. Ako polemišemo dalje, pomenuću, svi su bili iz gardijske brigade.
Dakle, gardijska brigada je, nažalost, bila uporište ratnih zločinaca i to je fakat.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, veoma sam se intenzivno bavio ovom tragedijom na Topčideru, ali da ne bi oduzimali vreme, ono što sam želeo da kažem, to je da je ona vezana, taj zločin je vezan za ratne zločince, vreme će to dokazati.
Predložiću u ime Demohrišćanske stranke Srbije i u ime poslaničkog kluba LDP da se formira anketni odbor, da onda do detalja vidimo ko je šta činio ili nije činio. To je jedna stvar.
Druga stvar, gospodine Vasiljeviću, ne daj bože da sam optužio srpski narod. Samo sam rekao, ono što ću i sad reći, da su neki naši sunarodnici u naše ime činili zločine. Oni su, pojedinačno, ali pozivajući se na grb, na ''Bože pravde'', na zastavu, neki su bili na najodgovornijim vojnim i drugim funkcijama, prema tome, slažem se da je tu individualna odgovornost, ali oni su se pozivali na srpstvo, na istoriju i tradiciju, oni su se pozivali na naše ime.
Što se Davinića tiče, ja sam pozvao Svetozara Marovića i predložio mu da se formira nezavisna državna komisija, poslao pismo. Kad sam video toliku gomilu nelogičnosti, onda me je on pozvao i rekao – hvala ti, mislim da je to dobra ideja i ja sam u dilemi, vidim da se neko zlo dogodilo, i tako je počelo.
Ali, Davinić je protiv mene zbog toga podneo krivičnu prijavu Okružnom javnom tužiocu, pa sam pozvan na informativni razgovor jer slabim odbrambenu moć zemlje, jer narušavam imidž vojske. Onda sam došao kod tog tužioca, koji je bio sav isprepadan, jer je i on bio iz vojne istrage ranije, i tako se to završilo.
Inače, što se Davinića tiče, to je isti onaj ministar odbrane koji je jednom od generala, koji je ne optužen, nego osuđen u Haškom tribunalu za najteži zločin, u Cvećari, dodelio stan od 200 i nešto kvadrata, dva ara i nekoliko kvadrata.
Samo još jedan detalj, iskoristiću ovo javljanje za Poslovnik da se ne bih ponovo javljao, molim vas za malo tolerancije, gospodine predsedniče, samo minut.
Gospodine Petroviću, juče se čitavog dana ovde vodila polemika o nekakvoj emisiji "48 sati", pa je bilo pre toga polemike da ne može obrazovani program da se emituje zbog prenosa Narodne skupštine. Pa, šta će RTS-u i Tijaniću obrazovni program? Pa, njihov obrazovni program je emisija "48 sati".
Ali, nisam hteo to da vam kažem, nego vas molim da u granicama svojih ovlašćenja ministra pravde preispitate šta se dogodilo sa dve krivične prijave koje sam pre dve godine podneo Slobodanu Radovanoviću, tada specijalnom tužiocu, za organizovani kriminal, sada vršiocu dužnosti Republičkog tužioca, protiv Aleksandra Tijanića i drugih. Prva, za otkup paketa "Univerzalovih" filmova od neke fantomske of šor kompanije "Digitrak" iz Amerike, preko neke producentske kuće "Medija haus" ovde u Srbiji, pet miliona dolara, ali, kao, RTS nema para pa "Univerzalove" filmove, i to bajate proizvodnje od 1997. do 2002. godine, kupuje preko tih kuća, a onda im ne vraća pare, nego im daje minute na televiziji. U tim minutima na televiziji je i ova tezga koja se zove "48 sati svadba".
Dakle, šta je sa krivičnim prijavama, zašto nisu odbačene pa da ja kao podnosilac prijave preuzmem gonjenje ili zašto nisu procesuirane, sa materijalnim dokazima, da se vidi koliko naime tih, ako su uopšte plaćene, pet miliona dolara vredi vreme koje je ta medijska kuća dobila od RTS-a kao kompenzaciju za te pare što su dali za otkup "Univerzalovih" filmova, pa ćete videti da je to puta pet ili puta deset, ali o tome se ćuti. Zato se hapse najbliži Đinđićevi saradnici.

Napraviću jednu malu digresiju. Član 226. Poslovnika, iz prostog razloga što predstoji sednica Odbora za Kosovo, kojoj ne mogu da prisustvujem, jer u 14,30 časova, nažalost, moram da budem na sahrani. Preminuo je naš dugogodišnji saborac i prijatelj, borac za demokratiju, sindikalni lider Dragoljub Stošić, pa sam samo hteo da postavim nekoliko pitanja. On je bio dugo godina član DS i obeležio je neko vreme koje je za nama, od 90-tih do danas.
U vezi sa Kosovom, pošto ne mogu da prisustvujem toj sednicu, samo nekoliko pitanja za resornog ministra za Kosovo i Metohiju. Jedno od njih sam postavio još pre par dana, a to je: da li je za potrebe institucija i opština na kojima je lokalna samouprava pod rukovodstvom naših sunarodnika, pre svega na severnom Kosovu, da li je za te opštine i te institucije iz budžeta institucija Privremene samouprave na Kosovu, pod pokroviteljstvom UNMIK-a, odnosno iz budžeta Vlade Kosova, da li su isplaćivani od 2001. do danas određeni iznosi, recimo, za bolnicu i domove zdravlja na severnom Kosovu; koji su iznosi u pitanju; da li su ti iznosi prikazani; kako su evidentirani; da li su za iste namene iz budžeta Srbije uzimana i dobijana sredstva?
To je priča o dvojnom moralu onih koji se na najpogrdniji način obraćaju i oslovljavaju predstavnicima i zvaničnicima Albanaca sa Kosova i Metohije, ali im nisu mrske njihove pare.
Ono što bih, takođe, hteo da pitam resornog ministra ili ministra za infrastrukturu, ne znam koji je nadležan – da li je izgrađen put Zubin Potok – Lučka Reka – Bube – Rajetiće – Novi Pazar; ko je doneo odluku o izgradnji tog puta; kolika je vrednost radova; zašto nije bilo tendera? Na tom putu ima samo oko 30 staračkih domaćinstava, odnosno kuća. Tog puta nema na spisku zvanično odobrenih prelaza Vlade Srbije, pa je pitanje, čemu služi taj put?
Da li je zaključen ugovor i uplaćen avans za drugi put Banjska – Rudina – Rajetiće – Novi Pazar? Vrednost radova je 400 miliona. Da li je bilo i, ako nije, zašto nije bilo tendera za taj put?
Treće pitanje, Dom za retardirane započet je 2003. godine, a završen 2005. godine u selu Srbovac. Vrednost radova je četiri miliona evra. Kao i u prethodnom slučaju, radove je izvodila firma predsednika Privredne komore Kosova i Metohije, pa je odlučeno da se ovaj dom za retardirane pretvori u studentski dom, iako se nalazi šest kilometara od Kosovske Mitrovice.
Isto pitanje, ista priča za tri stambene zgrade koje se grade u Bošnjačkoj mahali, sa 24 stana. Ko je izvođač, da li je bilo tendera, kako, zašto? Potrebno je da saznamo odgovore na ova pitanja, jer priča o poziciji naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji je često priča koja počinje pitanjem – gde su pare?.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, povreda odredbe člana 226. Poslovnika o radu Narodne skupštine, pitanje za ministra za Kosovo i Metohiju.
Da li je tačno da su pojedine opštine na Kosovu i Metohiji od 2001. godine dobijale sredstva iz budžeta Kosova i Metohije, u kom iznosu i za koje namene? Da li su pojedine institucije na severnom Kosovu, od 2001. godine, dobijale sredstva iz budžeta Kosova i Metohije, u kom iznosu, za koje namene i kako su ta sredstva prikazivana?
Da li su opštine sa Kosova i institucije sa Kosova i Metohije za iste namene dobijale sredstva i iz budžeta Republike Srbije?
Ovo sve pitam zbog dvojnog morala nekih govornika Srba sa Kosova i Metohije. Govoreći o albanskoj manjini, koja ima većinu resora u Vladi Kosova i Metohije, oni ih nazivaju najpogrdnijim rečima, ali kad od njih dobijaju pare, onda to prestaje. Izgleda da novac nema nacionalni predznak. Izgleda da je dvojni moral veoma prisutan.
Par pitanja za samog ministra. Koliko u ovom momentu ima zaposlenih u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju? Brojnije je od mnogih, po definiciji, većih, obimnijih ministarstva, koja, zbog potreba, treba da imaju veći broj zaposlenih. Koliko je u poslednjih mesec dana zaposleno novih savetnika u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju? Da li između 30 i 50? Šta radi ministar sa tolikim savetnicima? Da li zna kako se zovu? Jel se tako brane Srbi sa Kosova i Metohije?
Još jedno pitanje, koje nema veze s ovim, ali povukao me je gospodin Vučić, govoreći o čistom vazduhu.
Sa ove govornice sam postavio pitanje ministru za ekologiju, hvaleći ga što je preduzeo efikasne mere i podneo krivične prijave zbog pomora ribe u nekim rekama, ali tražeći da se pozabavi pomorom građana, ljudi, zbog enormnih zagađivanja i akcidenata koji se dešavaju, recimo, na teritoriji opštine Obrenovac.
Kaže ministar, u odgovoru, da nije podneo krivične prijave zato što nije bilo podataka o merenju, a ljudi tamo umiru svakog dana od enormnog zagađenja, od pepelišta, jer, kada se podigne pepeo, ne vide se sela Krtinska, Urovci, Mladost. To je neodgovornost.
Gospodine predsedniče, vama jedna opaska. Malopre ste sami priznali da kršite Poslovnik.
Ne možete da kažete - sad više neću kršiti Poslovnik, od sada reklamacije, povrede Poslovnika ima da traju tri minuta. Pa, vi ste uveli tu praksu. Vi ste dozvolili da pojedini poslanici o povredi Poslovnika govore po devet minuta. Znači, Poslovnik se ne može kršiti nikad i mora se biti konsekventan i dosledan.
Hvala vam.