Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam kako pravno-tehnički ovo da se uredi, da li može preko nadležnog ...

Dakle, mislim da je preko nadležnog odbora moglo da se dođe do rešenja. Ovo govorim onako kao čovek koji odlazi na utakmice, pa imam dugo i bogato iskustvo u ovom pogledu. Dakle, smatram racionalnim da se stav 1. člana 14. izmeni i da se na dan održavanja sportske priredbe povećanog rizika ulaznice ne mogu prodavati u sportskom objektu na kome se sportske priredbe održavaju, niti u njegovoj neposrednoj blizini, sat vremena pre početka utakmice  tada se stvaraju gužve i haos - već samo na posebnim prodajnim mestima, koja će odrediti organizator privrede, a onda bi se stav 2. člana 14. brisao. To određuje Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ljudi moraju unapred da znaju gde će da kupuju ulaznice za sportske manifestacije. Ne  znam kako pravno - tehnički urediti ovo, jedino preko matičnog odbora.

Dame i gospodo narodni poslanici, preterano se karikira komentarisanje mera koje se preduzimaju na sportskim priredbama povećanog rizika. Misli se na velike utakmice, na velikim stadionima, sa puno gledalaca itd. Ako karikiramo i mislimo na seoske utakmice, pa, znate, može da bude rizik i kada rekreativno se dve ekipe nađu na nekom terenu, znači pitanje rivaliteta, rizika postoji u životu i kad prelazite ulicu. Nemojmo da karikiramo do te mere.

Zna se šta pretpostavlja povećani rizik. Drugo, komentariše se nešto što nije obuhvaćeno amandmanom, nema amandmana na stavove 2. i 3. a koristi se diskusija da se o tome govori. Konkretno, smatramo racionalnim da se preko nadležnog odbora briše tačka 2), u pogledu odgovarajuće ograde; ne znam šta bi to bila odgovarajuća ograda, pet metara, 10 metara visoka, takođe, i u pogledu odgovarajućih sedišta koja se ne mogu odvaliti samo korišćenjem fizičke sile; kada se nešto odvaljuje, to može samo fizičkom silom i nikako drugačije.

Uvažena gospođo predsedavajuća, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je Predlog zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina. Verujem da imamo izuzetno značajan zakonski akt na dnevnom redu parlamenta Republike Srbije. Mislim da na ovaj način pokazujemo da je država Srbija stasala da sama može da procesuira ratne zločine. Jednostavno moramo da eliminišemo neke hipoteke prošlosti, da prođemo kroz katarzu koja znači priznanje da su neki naši sunarodnici ili neki naši državljani u naše ime činili zločine, da takođe kažemo da je sve ono što se događalo sa Haškim tribunalom jedno nužno zlo, nešto što niko nije želeo, nešto što je dug iz prošlosti, nešto što je aktuelna vlast morala da prihvati birajući između dva zla, saradnju sa Haškim tribunalom ili dalju izolaciju, dalje sankcije.
Birajući između pitanja sudbine nekolicine ili malog broja ljudi za određene postupke koji su činjeni ili nisu činjeni u prošlosti i u budućnosti svih građana države Srbije, mi smo, kao odgovorna vlast, morali da se opredelimo za ovo drugo. Dakle, Haški tribunal je nešto što je nametnuto, što nije niko želeo, što nije izraz ničije volje, simpatija ili ljubavi. Onaj ko vam ovo govori imao je dugu i neprijatnu prepisku, odnosno korespondenciju i konverzaciju sa Haškim tribunalom, sa glavnim tužiocem Haškog tribunala. Pitanje je da li smo kao država bili stasali da sami procesuiramo ratne zločine. Verujem da sada jesmo i da imamo kredibilan pravosudni sistem, da se sami uhvatimo u koštac sa tim nesrećnim hipotekama jedne ružne prošlosti.
Naravno, u zakonu je navedeno da će se procesuirati svi zločini, bez obzira na nacionalnu pripadnost i bez obzira na bilo kakav nacionalni predznak i bez obzira na vreme i mesto kada su oni počinjeni na prostorima bivše SRJ, pardon SFRJ, jer zaboravio sam kad je sve počelo. Dakle, ovo je nešto što je prihvaćeno i od predstavnika OEBS-a i Saveta Evrope i samog Tribunala, i verujem da će biti prihvaćeno sa razumevanjem od većine građana ove zemlje koji su imali rezerve, a moram vam reći da su ih imali i mnogi ljudi u vrhu aktuelne vlasti prema Haškom tribunalu i nekim manifestacijama koje su često asocirale da se tamo deli neka selektivna pravda. Bio sam jedan od glasnogovornika da je to tako.
Mi ne možemo menjati odnose u međunarodnoj zajednici. Ne možemo uspostavljati svoja pravila ponašanja, nemamo snage za to. Mi ne možemo prkositi Evropi, ne možemo prkositi SAD-u. Probali smo, loše nam se vratilo. Mi moramo brinuti o budućnosti građana ove zemlje i pogotovo o mladim generacijama, o budućim naraštajima, kako oni ne bi svoju sreću i svoju budućnost tražili u belom svetu na nekim dalekim meridijanima. Moramo hvatati kopču sa Evropom i svetom. Moramo se vratiti u porodicu evropskih istorijskih i civilizacijskih naroda i država, tamo gde nam je mesto. Moramo pokazati da prihvatamo evropske standarde i da smo dorasli da budemo u toj porodici evropskih država i naroda. Upravo ovaj zakon treba da bude manifestacija takvog opredeljenja.
Mislim da je ta tužna i nesrećna priča sa Haškim tribunalom praktično u nekoj meri bar privedena kraju, u pogledu podizanja nekakvih brojnih i budućih optužnica. Iskreno se nadam da ih neće biti, kao što se iskreno nadam da će aršini na tim terazijama pravde u Hagu biti isti za sve. Tamo se nalazi najviše ljudi koji su bili u vrhu političke vlasti u ovoj zemlji.
Možda to ne misle svi, ali sam tražio da se tamo nađu i albanski ratni zločinci, Tači, Čeku i Haradinaj, za koje odgovorno tvrdim da su najveći ratni zločinci u Evropi posle Drugog svetskog rata i da se tamo nađe, recimo, Alija Izetbegović. Te razgovore vodimo, te razgovore lično sam vodio od momenta kada sam preuzeo mesto ministra pravde. Nije to pitanje samo da se neko nađe na optuženičkoj klupi Haškog tribunala i da odgovara za zločin. Mi moramo težiti nekoj univerzalnoj pravdi, jer za svaki zločin se mora odgovarati. Kao što je govorio Ulof Palme - teror je uvek teror, zločin je uvek zločin, pa i onda kada su učinjeni tobož u interesu nekih viših ciljeva i viših interesa.
Dakle, to je ono što je naša zbilja i naša realnost sada. Zašto ovo pominjem? Ne samo, kažem, zbog njihove odgovornosti, nego zbog reperkusija koje država može imati iz te odgovornosti. Ako se tzv. OVK ili UČK tretira kao nekakva vojska za nacionalno oslobođenje Albanaca na Kosovu, onda je i budućnost Kosova diskutabilna. Ako se tretira kao jedna teroristička organizacija koja je počinila brojne ratne zločine, onda ona ne može imati adekvatan kredibilitet.
Identična je situacija po pitanju ratne štete na prostorima bivše BiH. Ne može samo jedna strana biti odgovorna, a druga tražiti realizaciju ratne štete.
Da se vratim na teren onoga što je danas pred nama u parlamentu. Dakle, ovo je prihvaćeno sa razumevanjem od svih zvaničnika evropskih institucija. Nadam se i od naših građana. I, osluškujući sve ono što haški optuženici ili potencijalni optuženici govore, svi bi oni, ako već moraju da se suoče sa grehovima iz prošlosti, a moram da vas podsetim, nažalost, Haški tribunal je ustanovljen Rezolucijom Saveta bezbednosti UN, da Haški tribunal podrazumeva supremaciju njegovog zakonodavstva i njegovog postupanja nad nacionalnim zakonodavstvom i nad nacionalnim pravosuđem. To su determinante, to su parametri, sviđalo se to nama ili ne.
Sada se stiče mogućnost da sa punim kredibilitetom mi procesuiramo ratne zločine. Imaćemo, i to ovaj zakon predviđa, posebno tužilaštvo za ratne zločine, imaćemo posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu za ratne zločine, posebnu pritvorsku jedinicu, posebnu službu MUP-a za gonjenje i istraživanje ratnih zločina. Nadam se da ćemo po aršinima pravde koje ćemo mi kreirati i sa tim potencijalnim zločinima i njegovim počiniocima izaći na kraj pred licem javnosti, po našoj proceduri i po našim zakonima.
To je nešto što je neminovnost, jednostavno, nije bio ničiji hir, ničija samovolja, nego jednostavno pitanje krajnje nužde. Onaj ko voli Hag, neka mu bude u kući. Nadam se da ćemo usvajanjem ovog zakona pokazati svojim građanima i svetu i Evropi da smo prošli kroz tu katarzu i da ćemo se sa svim problemima kao odgovorna država i odgovorna vlast sami suočavati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi ovde ili ne želimo da se čujemo ili nećemo da se čujemo. Upravo je sve obrnuto od onoga što je rekao gospodin Dragan Marković. Prvo, ovo nije zakon samo za Srbe. To sam objasnio. Kada se pročita, vidi se. Drugo, ovaj zakon je upravo za to da se sudi ovde, a ne pred Haškim tribunalom. Treće, ovo nije zakon protiv svih pripadnika Jugoslovenske narodne armije ili snaga policije, nego zakon za proterivanje ratnih zločinaca. Oni koji su učinili ratne zločine, obrukali su hiljaduvekovnu istoriju, pre svega, srpskog naroda. To je nešto što nije bilo zapamćeno u našoj viteškoj istoriji. To je tako.
Ali, pitanje je, kada se kritikuje zakon, dajte alternativu. Pokušali smo da demonstriramo lažni prkos, inat, da ratujemo sa celim svetom. Koji je efekat toga? Izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji. Da se na vlasti zadržao bivši režim, mislim da bismo imali državni praznik - dan pobede nad NATO-om na Kosovu i Metohiji. Apsolutno sam siguran. Proglasili bi, kao nebrojeno puta do sada, svoje poraze za pobede. Dakle, hajde da budemo realni. Šut s rogatim ne može, mi smo u odnosu na situaciju u međunarodnoj zajednici jednostavno ono što narodna pesma kaže "Sirak tužni među vihorove".
I, ne vrede demagoške parole, priče o poslaničkim mandatima, a kad je Administrativni odbor, u kome DOS čini većinu, predlagao da mandati pripadaju koalicijama, neki su ustali protiv toga i rekli neka odluči Ustavni sud. Odlučio je Ustavni sud, sad ne valja ni odluka Ustavnog suda. Ne znam šta valja.
A, što se tiče izbora, bili su pre neki dan izbori u Ćićevcu, birači su pokazali kakva je njihova stvarna volja i sve se lepo vidi i sve se zna.

Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, samo nekoliko reči o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, donetog 11. aprila 2003. godine, u kome je predviđeno da će se preispitati odredbe o pritvoru, koje se tiču posebnih ovlašćenja koja su data službi za suzbijanje organizovanog kriminala, ministru unutrašnjih poslova i specijalnom tužiocu, a što je na neki način rezultiralo uvođenjem i uslovima vanrednog stanja, koje je postojalo u Srbiji, sa ciljem da doprinese efikasnijoj borbi protiv ovoga što se raširilo u Srbiji i što je rezultiralo tragičnim ubistvom prvog demokratskog premijera Srbije nakon 60 godina, gospodina Zorana Đinđića.
Dakle, niko u Vladi Republike Srbije niti ima namere da krši građanska, odnosno ljudska prava, niti ima namere da Evropi prkosi, da bude protiv evropskih standarda, ali jednostavno nakon te zavere, pokušaja državnog udara, puča, atentata i vanrednog stanja, nakon otkrivanja jedne enormne doze kriminala u Srbiji, enormne ekspanzije ili eskalacije kriminala, dakle, okolnosti jedne nužne odbrane ili krajnje nužde u kojoj se Srbija nalazila, motivisale su i navele da se donese ovakav zakon. Jer, bilo je potpuno nerealno očekivati da će se u uslovima koji su postojali u Zakonu o krivičnom postupku i za 48 sati moći utvrditi neke relevantne okolnosti, stati na put i preseći konci organizovanom kriminalu u Srbiji.
Uzgred budi rečeno, želim da vas obavestim da su svi zvaničnici najvažnijih evropskih institucija bili obavešteni o ovakvom projektu zakona. Kod mene su bili šef Misije evropske komisije kod nas, gospodin Džefri Baret, šef misije OEBS-a, gospodin Mauricio Masari i šef misije Saveta Evrope, gospođa Tejlor. Dakle, nijednu reč prigovora ili primedbi nismo imali. Morali smo da biramo između dva zla, između privremene suspenzije nekih ovlašćenja i prava okrivljenih u krivičnom postupku ili da dozvolimo da se Srbija pretvori u anarhiju ili haos. Odlučili smo se za prvu varijantu. Evropa je prećutno to prihvatila. Situacija se u međuvremenu konsolidovala, ušla u neke normalne okvire. Niti i veze organizovanog kriminala su u najvećem broju slučajeva presečene.
Dakle, pošto se situacija konsolidovala i mi se vraćamo na evropske standarde i na one odredbe koje u vezi sa pritvorom postoje u Zakonu o krivičnom postupku. Dakle, to su bili argumenti, razlozi i motivi da se sada ponovo ove odredbe menjaju.
Što se tiče izmena i dopuna Krivičnog zakona Republike Srbije, jednostavno jedno novo vreme visoke tehnologije nosi neke nove vidove društvene opasnosti i neke nove vrste krivičnih dela neovlašćenog korišćenja autorskih prava u oblasti izdavaštva, filmske industrije, muzičke produkcije, kompjuterskog softvera; i bojazan da sudski postupak može dugo trajati, da epilog tog postupka može da bude da ne dođe do oduzimanja predmeta upotrebljenih za izvršenje krivičnih dela ili nastalih izvršenjem krivičnih dela, iziskuje da u zakon unesemo odredbu obaveznog oduzimanja tih predmeta, upotrebljenih za izvršenje krivičnih dela ove vrste ili nastalih izvršenjem samog krivičnog dela.
Prema tome, treba da stvorimo jednu zakonsku obavezu, zakonsku prezumpciju oduzimanja tih predmeta, da ne ostavimo na arbitrarnost sudovima, odnosno pravosudnim organima. Ponavljam, možda se na izgled ne čini da je to ozbiljan stepen društvene opasnosti, ali vas uveravam da to podriva neke temeljne vrednosti savremenog društva, kome Srbija stremi u Evropi u 21. veku.
Konačno, pošto sam dobio ovlašćenje da zamenim kolegu Dušana Mihajlovića, čije je ministarstvo nominalni predlagač zakona u vezi sa sprečavanjem nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, mislim da smo svi svedoci jedne eksalacije takvog nedoličnog ponašanja koje prevazilazi sve normalne okvire i sve sportske motive, sve uobičajene reakcije. Nije to, naravno, samo karakteristika Srbije. To je karakteristika svih država sa prostora bivše Jugoslavije. Videli smo šta se dogodilo na vaterpolo utakmici u Kranju u Sloveniji, šta se događa na nekim drugim mestima na bivšim jugoslovenskim prostorima, tako da je to neminovno uslovilo da se donese jedan poseban zakon koji će definisati obaveze i odgovornosti organizatora sportskih priredbi, budući da su te obaveze do sada samo površno bile regulisane Zakonom o okupljanju građana.
To nasilničko, huligansko, nedolično ponašanje, pogotovo na fudbalskim i košarkaškim, a videli smo i na nekim drugim utakmicama, koje su očito samo povod i na neki način motiv za jednu širu ekspanziju nasilničkog ponašanja i nasilja, uslovilo je donošenje ovog zakona, koji treba da bude preduslov za sprečavanje takvih pojava i takvog ponašanja.
Uz to želim da vas podsetim da je naša zemlja ratifikovala Evropsku konvenciju o nasilju i nedoličnom ponašanju gledalaca na sportskim priredbama. Na taj način to postaje sastavni deo pravnog poretka države Srbije i na neki način je veza između te evropske konvencije i našeg pravnog poretka, sa ciljem da se ovim zakonom normiraju upravo takve pojave i da se na adekvatan način sankcionišu, imajući u vidu i preventivno i represivno dejstvo krivičnih sankcija.

Dame i gospodo narodni poslanici (žagor), bio sam u Skupštini Srbije pre podne od 10,00 do 11,00, od 12,00 do 13,00 i od 15,00 do 16,30 samo da bih obrazložio da nije želja ni Vlade ni mene kao ministra pravde da ignorišemo parlament, a ja ne bih da bilo šta kažem na ime načina rada parlamenta da to ne bi bilo pogrešno protumačeno. (Žagor...)
Što se tiče ... (žagor) Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakona... (Žagor.). Došao sam sa željom da ispoštujem vas kao narodne poslanike i da ispoštujem Narodnu skupštinu Republike Srbije, a ako vi ne želite da ja bilo šta kažem povodom Predloga ovog zakona (žagor) zahvaljujem.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam uvek raspoložen za polemiku, samo kada imam ravnopravnog sagovornika sa druge strane. Ne mogu da polemišem o pravosudnim finesama sa ljudima koji nemaju položen pravosudni ispit, pa čak nemaju ni završeni pravni fakultet. To ipak nije lepo, a ja ne želim da sa druge strane bude nejaki Uroš.
Dakle, izvinjavam se, dame i gospodo narodni poslanici, što nisam bio u prilici da prisustvujem prepodnevnom delu zasedanja Narodne skupštine. Naime, razgovarao sam sa gospođom Verenom Tejlor, predstavnikom Saveta Evrope u Beogradu i sa gospodinom Džefrijem Baretom, šefom Evropske komisije za našu zemlju. Razgovarao sam prekjuče sa gospodinom Masarijem, predstavnikom OEBS-a u našoj zemlji, a ranije i sa predstavnikom Evropske trojke, grčkim ambasadorom Spinalisom.
Borcima za ljudska prava, borcima za evropske standarde, odmah mogu da poručim da smo sa svih tih adresa dobili apsolutnu podršku, i to Vlada Srbije, Ministarstvo pravde, za borbu protiv organizovanog kriminala, za ove zakone, ovako kako su napisani i svi apsolutno podržavaju i shvataju da je to nužno uraditi, da je neminovnost i da nije upereno na rušenje nekih evropskih standarda.
Ako ste nezadovoljni, možete da se obratite Sadamu Huseinu, ako ste nezadovoljni možete svoja prava da realizujete u Belorusiji, Lukašenko vas čeka širom raširenih ruku, a što se tiče pominjanja imena predsednika jedne partije, molim vas da pažljivo slušate šta uzvikuju demonstranti u Bagdadu. Znate šta kažu: "Sadame, Slobo", i to sve dovoljno objašnjava.
Inače, što se predloženih kandidata za nosioce pravosudnih funkcija tiče, njih je jednoglasno predložio Visoki savet pravosuđa, njih je sve nominovala upravo struka. Nikoga nije predložilo ni ministarstvo, ni ministar pravde. Mislim da je ovo jedna adekvatna selekcija i da ćemo dobiti dobre sudije Vrhovnog suda i Okružnog suda u Beogradu. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, u ime Vlade samo želim da kažem da Vlada prihvata amandman Odbora za pravosuđe na član 4.

Prvo, pojasnio bih okolnost da su izmene Zakona o Visokom savetu pravosuđa vezane za izmene Zakona o javnom tužilaštvu. Znači, potpuno su recipročne i ove prve izviru iz ovih drugih. O čemu se radi?
Prvo, javno tužilaštvo je, po logici stvari, državni organ. Drugo, javno tužilaštvo nije deo sudske vlasti. Treće, cilj je da se uspostavi jedan sistem odgovornosti. Četvrto, ne možete uspostaviti sistem odgovornosti kada postoji potpuna arbitrarnost, neobaveznost i voluntarizam prilikom predlaganja i izbora tužilaca ili zamenika tužilaca od strane samih tužilaca. Da pojasnim, u Visokom savetu pravosuđa, kada su predlagani ili birani tužioci, većinom su odlučivali tužioci. Peto, javnost je bila nezadovoljna radom tužilaštva. Šesto, događaj i okolnosti su potvrdili da je to nezadovoljstvo bilo opravdano.
Po funkciji sam član Visokog saveta pravosuđa i prisustvovao sam jednoj od sednica gde je i bio izbor zamenika tužioca. Jedan od ovde prisutnih poslanika je čak meni spočitao odgovornost za izbor tužioca Sarajlića, protiv koga se sada vodi krivični postupak.
Moram da kažem da se treba podsetiti kako je strukturiran Visoki savet pravosuđa, ko čini većinu kada se biraju tužioci - čine je sami tužioci i očito da je to neki recidiv i želja za uspostavljanjem nekakvog samoupravljanja u tužilačkoj organizaciji. Imam zapisnik sa te sednice Visokog saveta pravosuđa, predložio sam da se ne imenuju i ne biraju brzopleto, predložio sam strogu selekciju, predložio sam lustraciju.
Inače, nikada u životu nisam video, do onog događaja preko medija, a ni čuo ko je dotični gospodin Sarajlić, ali to je samo kap u čaši, to u krajnjem slučaju nije ni bitno. Odbio sam da učestvujem u glasanju, a na budućim sesijama Visokog saveta pravosuđa uopšte nisam bio prisutan.
Dakle, želimo da uspostavimo princip odgovornosti i zato su nam ove zakonske promene neizbežne, ali uz napomenu da ovakav sistem postoji u Crnoj Gori i u većini evropskih zemalja.
Nije mi poznato ovo što je gospodin Krasić rekao (pošto sam retko i prisustvovao sednicama), ko je to predložio ili izabrao od članova Visokog saveta pravosuđa svoje dete, valjda za zamenika javnog tužioca. Moram da vas podsetim da mi imamo i većih problema od toga. Mi imamo, recimo, sudije Vrhovnog suda i članove njihove najuže porodice koji su viđeni advokati.
Ja sam čak bio za jednu takvu normu kojom bi se na području bar istog suda onemogućilo nešto što može biti nepotizam, ne mora, ali može biti i uvek postoji dilema. Međutim, ustali su svi borci za ljudska prava - to je ograničavanje slobode i prava nekoga ko nije kriv što mu je muž ili žena sudija Vrhovnog suda ili tužilac u Republičkom ili u okružnom tužilaštvu itd.
To je jedna večna dilema koja stoji. Hvala vam.

U više od polovine evropskih zemalja sa najvišim stepenom demokratije Vlada imenuje javne tužioce. U skoro svim zemljama u tranziciji, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, ministar pravde imenuje javne tužioce i državnog tužioca. Dakle, to nije nikakva restrikcija i nikakva rigidnost. To je nešto što je praksa Evrope. Nisu, znači, sudije nego tužioci.
Pomenuo sam Crnu Goru i sada čujemo salvu i drvlje i kamenje na Crnu Goru. Hteli mi to ili ne, ona se mnogo ranije oslobodila Slobodana Miloševića nego Srbija.
Podsetio bih kako su inicijalni zakoni ovde usvajani i ko ih je predložio i odakle oni potiču: čak ne ni iz kabineta Miloševićevog ministra pravde Dragoljuba Jankovića, nego iz kabineta još starijeg, ranijeg ministra pravde Aranđela Markićevića. Čitav set pravosudnih zakona je iz fioke Aranđela Markićevića. Samo je stavljen drugi memorandum i jedan drugi pečat, kada već pričamo o Miloševiću.

Uvaženo predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ja sam govorio da nama predstoji kompletna kodifikacija krivičnog zakonodavstva.
Ova odredba je stavljena samo iz razloga da bismo mogli da napravimo neku razliku između onoga što se do sada zvalo Krivični zakon Savezne Republike Jugoslavije i Krivičnog zakona Republike Srbije.
S druge strane,znate da je Ustavnom poveljom predviđeno da ono što ne ostaje u nadležnosti državne zajednice Srbije i Crne Gore prelazi u nadležnost država članica, u ovom slučaju u nadležnost Republike Srbije. Plašim se da bismo ovako imali jednu pojmovnu i logičku dilemu koji je krivični zakon u pitanju - da li jedan ili drugi. Zato smo se opredelili da u ovom interegnumu, dok ne bude napravljena kodifikacija krivičnog zakonodavstva, dosadašnji Krivični zakon Savezne Republike Jugoslavije bude nazvan Osnovnim, jer on sadrži neke odredbe koje bi se mogle logički nazvati osnovnim, a s druge strane imamo postojeći Krivični zakon Republike Srbije.
Što se Vlade tiče, mislim da je celishodno ono što je narodni poslanik gospodin Krasić rekao, da bi iz razloga celishodnosti i pravno-tehničke redakcije moglo da se prihvati da se brišu one odredbe u kojima se pominje Savezna Republika Jugoslavija, jer je defakto više nema.
Imamo generalno, ne samo kada je krivično zakonodavstvo u pitanju, problem preuzimanja odredaba zakona koji su bili u ingerenciji Savezne Republike Jugoslavije. Možda je adekvatno rešenje da se donese jedan omnibus zakon kojim bi kompletna zakonska regulativa koja sa saveznog nivoa prelazi na nivo Republike Srbije bar terminološki, ako ne i sadržinski, bila usklađena.
Mislim da bi Odbor za pravosuđe mogao da prihvati ovu ideju i ovu inicijativu, ako ne kao nešto drugo, onda kao pravno-tehničku redakciju teksta.
Što se sadržinskog dela amandmana tiče, Vlada prihvata samo amandman narodnog poslanika Aleksandra Stefanovića na član 17, kojim se praktično uvodi jedno novo krivično delo, a to je posedovanje opojnih droga. Pored onog stavljanja u promet, omogućavanje uživanja i samo posedovanje treba da bude sankcionisano iz razloga što organi unutrašnjih poslova imaju godinama taj problem kako da dokažu šta je posedovanje a šta namera da se stavi u promet.

U ime Vlade, mogu da prihvatim ovaj amandman, da se doda u naslovu - Osnovni krivični zakon Republike Srbije.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne treba praviti bespotrebne teoretske rasprave o stvarima koje su poprilično jednostavne. Dakle, Krivični zakon SRJ predviđao je vrste krivičnih sankcija. Krivičnim zakonom SRJ, do njegovih izmena, bila je propisana smrtna kazna među vrstama krivičnih sankcija. Činjenica je da je Krivični zakon SRJ neko vreme bio u koliziji sa Ustavom SRJ, koji nije predviđao smrtnu kaznu. To je bio razlog zašto nisu izvršene neke pravosnažne presude kojima je izrečena smrtna kazna. Činjenica je da je Krivični zakon SRJ predviđao smrtnu kaznu, kao i da je Krivični zakon Republike Srbije za pojedina krivična dela predviđao kao sankciju smrtnu kaznu.
Promenjeni su i Krivični zakon SRJ i Krivični zakon Republike Srbije utoliko što više nema smrtne kazne, u skladu sa nekim evropskim standardima koje je, kao zemlja koja je pretendovala da uđe u Savet Evrope i druge evropske integracije, prihvatila. O čemu se ovde radi? Jednostavno, to je želja da se izbegne arbitrarnost, da se izbegne voluntarizam sudova kada odlučuju kakvu će kaznu izreći za ona krivična dela za koja je u vreme njihovog izvršenja bila predviđena smrtna kazna.
Govorim krajnje uprošćeno, da bi ljudi koji nisu pravnici mogli da shvate o čemu se radi. Znači, da li će za takva krivična dela, a to su, recimo, Ibarska magistrala, slučaj Štrpci, ubistvo Ivana Stambolića, biti izrečena kazna zatvora od 40 godina ili ona vremenska kazna koja je u ono vreme bila maksimalna, a to je 15 godina zatvora kada je vremenska kazna u pitanju, ili kompenzacija smrtne kazne, gde je moglo biti 20 godina.
Dakle, imali smo konkretan slučaj u praksi - suđenje u predmetu Ibarska magistrala. Tu je zauzet stav da to može biti maksimalna vremenska kazna predviđena ranijim zakonom, što znači 15 godina. Tu su se mišljenja pravnika i sudija podelila. Imamo stav Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, čije je pravno tumačenje da je blaži zakon za počinioce kazna zatvora od 40 godina, jer se smatra da je svaka vremenska kazna blaža od smrtne kazne, pa i kazna, govorim hipotetički, od 100 godina zatvora, od 200 godina zatvora. Dakle, to je zapisnik sa sednice Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda, održane 27.3.2002. godine.
Da bi izbegli bilo kakav voluntarizam, mogla je čak i ova skupština da da autentično tumačenje ovog zakona. Može ovo da se podigne na nivo opšte sednice Vrhovnog suda, ali smo mi smatrali da je celishodno, da ne bi opet bila stvar tumačenja i polemika u javnosti, da se unese ova odredba u kojoj se kaže: "Ako je u vreme izvršenja krivičnog dela za to krivično delo bila propisana smrtna kazna, učiniocu krivičnog dela može se izreći kazna zatvora od 40 godina". To je razlog koji nas je rukovodio, da ne bi sudije, sudska veća, zauzimali ovakav ili onakav stav, da to bude jasno i glasno napisano u zakonu.

 Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na kraju rasprave u načelu o setu predloženih zakona, samo da pomenem nekoliko detalja. Predloženi zakoni su, pre svega, u funkciji borbe protiv organizovanog kriminala. One koji su zaboravili moram da podsetim da je pre nepunih mesec dana ubijen legitimno izabrani i prvi demokratski predsednik Vlade Srbije posle 60 godina. Moram da podsetim da je istraga koja je nakon toga pokrenuta pokazala da je Srbija, nažalost, bila potpuno kriminalizovana država, da je kriminal prodro u sve pore društva, da je Srbija sve više ličila na nekakvu balkansku banana republiku i da je ono što je započeto apsolutno u interesu države i u interesu građana.
Organizovani kriminal je najveća pošast savremenog čovečanstva. Ne mogu čudom da se načudim da su ovde najgrlatiji borci za ljudska prava oni čije su partije bile na vlasti, bile gospodari života i smrti i počinile najmonstruoznije zločine na ovim prostorima u poslednjih 60 godina. To je svojevrstan paradoks. Ali, država mora da se brani. Ovo što se preduzima, to država Srbija čini jer se nalazi u stanju nužne odbrane. Ovde nije u pitanju Vlada. Vlade odlaze i dolaze, ministarske fotelje su promenjive. Ovde je u pitanju opstanak Srbije, budućnost, nade i perspektive njenih građana, pre svega mladih generacija.
Oni koji ne znaju, a šteta je što se ovo ne prenosi, neka upitaju građane šta misle o kršenju ljudskih sloboda i prava. Ovaj set zakona je upravo u funkciji zaštite sloboda i prava 99% građana ove zemlje. Njim se možda suspenduju i limitiraju slobode i prava onog jednog procenta, nekoliko desetina ili nekoliko stotina kriminalaca u ovoj zemlji. One će stalno biti suspendovane.
Dakle, borba protiv organizovanog kriminala je nešto što mora biti prioritet, što mora biti cilj za koji će se zalagati i boriti svaka vlast i svaka vlada, ako želi dobro Srbiji.
Ovi zakoni su, manje-više, vremenski ograničenog trajanja. Činjenica je da mi moramo pristupiti potpunoj kodifikaciji krivičnog zakonodavstva. Mi smo imali Krivični zakon na saveznom nivou, pa smo imali Zakon o krivičnom postupku na saveznom nivou, pa smo imali republički Krivični zakon, pa smo napravili Zakon o organizaciji državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala. U velikom broju raznih drugih zakona imate krivično-pravne odredbe. Mi moramo kompletno da kodifikujemo krivično zakonodavstvo. To nije posao koji može da se uradi za nekoliko dana ili za nekoliko nedelja i taj posao ne treba da uradi ni Ministarstvo pravde, ni Vlada, nego najkompetentniji ljudi i najbolji eksperti za ovu oblast u ovoj zemlji.
Reći ću vam, da bi otklonili sve bojazni, da je na Odboru za pravosuđe, kako mi je javljeno, prihvaćen jedan amandman da će Zakon o organizaciji državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala biti preispitan nakon 90 dana. Niko ovde ne želi ni da prkosi Evropi, ni da krši bilo kakve evropske standarde. Upravo ovi zakoni počivaju na evropskom iskustvu. Pogledajte šta su u borbi protiv organizovanog kriminala učinile mnoge najdemokratskije i najcivilizovanije zemlje Evrope i sveta. Primenjivale su mnogo rigoroznija, brutalnija, žešća sredstva od onih koja se koriste danas.
Rekao sam već, najveću pažnju i najveće polemike izazvale su odredbe u okviru Zakona o organizaciji državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala, o zadržavanju lica 30, odnosno 60 dana. Kao neko ko se bavi pravom, moram da ukažem da je zadržavanje od strane MUP-a nešto drugo od instituta pritvora. Zadržavanje je, znači, upravna mera i počiva na tzv. osnovima sumnje. Pritvor je sudska mera i počiva na osnovanoj sumnji.
Naravno, neću da zaokupljam vašu pažnju dužim obrazlaganjem šta je šta, jer ne moraju svi poslanici da budu stručnjaci za pravnu teoriju i praksu, ali takođe želim da kažem i odgovorno tvrdim da, što se tiče međunarodnih humanitarnih organizacija, raznih institucija, nema nikakvog brutalnog obračuna u ustanovama za izdržavanje kazne zatvora, u zatvoru, u pritvoru. Apsolutno nema ničega što je narušavanje nekakve elementarne egzistencije i elementarnih prava.
Da li neko realan i normalan, imajući u vidu obim organizovanog kriminala, da li neko iole iskren i pošten može da pomisli da to može da se otkrije i rasvetli za 48 sati ili za tri dana. Jednostavno ne može. Ovo su iznuđena rešenja i nešto što je u funkciji nužne odbrane države Srbije od kriminala koji se raširio svuda.
Moramo da priznamo da je stvoren jedan ambijent, u jednom sistemu poremećenih vrednosti, koji je pogodovao zaveri koja je napravljena sa pokušajem državnog udara oko atentata na premijera Đinđića. Ne može da bude toliko činilaca umešano. Jasno je i pticama na grani da to nije samo kriminalni akt i da to nije nešto što je odluka jednog ili nekolicine kriminalaca. Očigledno je zavera sa raznim kracima. Videće se dokle će istraga otići i rasvetliće se i inspiratori, i finansijeri, i organizatori i neposredni izvršioci. Dakle, to je nešto što je nužno. Ovo nije upereno ni protiv jednog pojedinca posebno i ovo nije hajka ni haranga protiv bilo koje političke stranke. To vam odgovorno tvrdim.
Još nekoliko detalja. Pored zadržavanja, što najviše bode oči konfiskacija imovine. To je blaga mera prema tome kakvu meru predlažu zakonodavstva mnogih evropskih zemalja u borbi protiv organizovanog kriminala.
Obiđite sve gradove u Srbiji, pitajte ljude u okolini ko je pravio vile i gradove, zamkove; to su najveći kriminalci, najveći lokalni kriminalci, otmičari, ubice, dileri droge, oni su pravili to. Da li ima neko morala da sada objašnjava da tim ljudima krvavih ruku to ne treba da bude oduzeto. Biće oduzeto i te kako i biće dato za razne socijalne ustanove, za mlade, za decu, za ljude kojima to treba, jer dok su ljudi u Srbiji, deceniju ili više, živeli na ivici egzistencije, dok su njihova deca bila željna i hamburgera i sladoleda, bitange, razbojnici, kriminalci imali su najlepše kuće, najbolja kola, najbolja odela, diskoteke, ergele, radio-stanice, televizijske stanice, svoje novine i svoje listove. E, tome će se stati na put od sada pa zauvek i ovo će za kriminalce u Srbiji biti večito vanredno stanje.
Bilo je polemike oko kumulativnih kazni, a vi znate da smo mi morali da prihvatimo evropske standarde, da u Evropi nema više smrtne kazne. Intimno, i meni je možda žao što je nema. Mi jesmo geografski deo Evrope, ali kako smo živeli i šta smo radili, čini mi se da smo bili mnogo daleko od Evrope. O Kay, želimo u Evropu, moramo da prihvatimo njene standarde i ukinuli smo smrtnu kaznu. Čini mi se da je većina poslanika u ovom parlamentu glasala protiv ukidanja smrtne kazne.
Činjenica je da to nije tvorevina nekih vanevropskih zemalja; u Americi, u velikom broju američkih država imate smrtnu kaznu; i ako vam kažem da je Džordž Buš, dok je bio guverner, odbio pomilovanja u svih 39 slučajeva kada su njemu upućene molbe za pomilovanja, onda je to znak da SAD imaju smrtnu kaznu i da je izvršavaju. Prošle godine je izvršeno oko 90 smrtnih kazni. Slična je situacija, i procentualno veća, u Japanu.
Ali, Evropa je Evropa, u Evropi nema smrtne kazne i onda mi moramo predvideti kumulativne kazne, jer one imaju preventivno dejstvo, one kriminalce obeshrabruju, demorališu ih, a ovako, sa malim kaznama, pa još sa sudskim postupcima koji su maratonski trajali, jednostavno nije bilo straha od kazne i nije bilo bojazni ...
Da li možete da ćutite malo, da naučite nešto, bilo bi lepo, odskora ste ovde, zapamtite nešto i upristojite se malo. (Obraća se poslaniku Srboljubu Živanoviću koji neprestano dobacuje.)
Dakle, to je razlog zašto su uvedene kumulativne kazne.
Pomenuta je retroaktivnost zakona. Moram da kažem u vezi sa tumačenjem da za dela koja su izvršena pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona, a po starom zakonu je bila predviđena smrtna kazna, uneli smo tu odredbu u zakon, mada je postojao i pravni stav krivičnog odeljenja Vrhovnog suda da je to kazna zatvora od 40 godina, ali bilo je pogrešnog tumačenja u predmetu Ibarske magistrale, pa su rekli - tada je bila zaprećena maksimalna vremenska kazna 15 godina i pošto nema smrtne kazne, onda je maksimalna kazna 15 godina. To je pogrešno pravno shvatanje.
Dakle, od smrtne kazne blaža je svaka vremenska kazna, pa i kazna od 150 godina, ali pošto je naša maksimalna vremenska kazna 40 godina, onda upravo zbog blažeg kažnjavanja, što je zaštita od retroaktivnosti, uneta je u zakon odredba da će tamo gde je nekada bila smrtna kazna biti 40 godina. Zašto? Zato što smo otkrili izvršioce najmonstruoznijih zločina - Ibarska magistrala, zločin u Štrpcima, ubistvo Ivana Stambolića, a za par dana biće rasvetljen i slučaj Ćuruvija. Šta bi usledilo ako bi ovako arbitrarno i nakaradno tumačili zakon? Ispalo bi da onaj ko je pucao u potiljak Ivanu Stamboliću ili ko je ubio ne znam koliko desetina ljudi iz voza u Štrpcima, onaj glavni izvršilac, može da dobije 15 godina, a njegovi pomagači ili saučesnici 10, 8 ili 7 godina, a to nije pravda.
Da ne bi bilo arbitrarnosti u sudskom postupku, uneli smo u zakon ovu odredbu kojom se objašnjava kako će se kazna primenjivati.
Strožije kažnjavanje za pojedino krivično delo je potpuno primereno i ne stoje ova tumačenja da se time ništa ne postiže. Znate zašto? Gospodo, imali ste jedno delo koje se omasovilo, koje je genocid prema budućim generacijama - proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i omogućavanje uživanje opojnih droga. Za ovo prvo bila je zaprećena kazna zatvora od jedne do 10 godina, ali u postupku kada je zaprećena takva kazna, većina kazni su bile uslovne osude.
Ja ovde imam spisak lica koja su bila glavni dileri droge, glavni dileri zemunskog klana. Znate kakve su kazne njima izricane za 200, 300 ili 400 grama heroina? Ovako: šest meseci-uslovno na dve godine; pet meseci - uslovno na dve godine; deset meseci - uslovno na pet godina. Dakle, mi moramo da stanemo na put i zaprećenoj kazni zatvora od najmanje pet godina, nema više uslovne osude, prihvatili smo amandman da je i posedovanje droge - ako vam nađu ispod jastuka gram heroina, tobože za ličnu upotrebu - krivično delo.
To je poruka svim budućim generacijama, dakle, nema ovde nikakve hajke, nikakvog obračuna, ovo je samo želja da u Srbiji ipak bude pravde, pa makar svet propao. Hvala vam.