Ja bih predlagače amandmana upozorio na jedan detalj. Taj detalj je da nisu stavljene van snage odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku, koje unose novu glavu 19a, koja se zove: "Posebne odredbe o postupku za krivična dela organizovanog kriminala".
Prema tome, pojedine opservacije koje smo čuli od narodnih poslanika koji su obrazlagali amandmane potpuno su apsorbovane u citiranoj odredbi člana 504a. Zakona o krivičnom postupku, koja nije brisana. Hvala.

Samo nekoliko opaski, dame i gospodo narodni poslanici.
Pojedini ljudi ovde razgovaraju i obrazlažu, kao da je u pitanju postupak za uređenje međa ili vansudskog poravnanja. Ovde se radi o počiniocima najbestijalnijih i najmonstruoznijih krivičnih dela. Naravno, sve mora da bude praćeno dokazima.
Naravno da su pronađeni posmrtni ostaci Ivana Stambolića; da je izvršena DNK analiza posmrtnih ostataka; da je pronađena puška iz koje je pucano na premijera Đinđića, da su uzeti otisci sa te puške, da ti otisci odgovaraju onome ko je priznao da je izvršio to krivično delo. Naravno da ima više zaštićenih svedoka i sve ovo što se radi u pretkrivičnom postupku nema svrhe ako ne bude potvrđeno dokazima u krivičnom postupku.
Još nešto, gde ste vi pročitali da se mera zadržavanja odnosi na svedoke? U kom to zakonu piše? Dakle, nije definisan status zadržanog lica. Pitanje je kakav ono status može imati. To je pod jedan.
Da vas podsetim, u ranijem ZKP postojala je odredba člana 237, po kojoj je svedoku bilo moguće odrediti 30 dana zatvora zbog neispunjenja obaveze. Dakle, mogao je u zatvor da ide svedok.
Još nešto, kad se citiraju odredbe pojedinih međunarodnih akata, Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, onda ih treba citirati i tumačiti onako kako se tumači pravna norma. Znači, i pojmovno, semantički, ciljno, teleološki, gramatički, logički, jezički i kako god hoćete.
Evo šta kaže član 5. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda: "Niko ne može biti lišen slobode, osim u slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom". Pod c): "U slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja lica pred nadležnu sudsku vlast zbog izvršenog krivičnog dela, ili kada se to opravdano smatra potrebnim, kako bi se predupredilo izvršenje krivičnog dela, ili bekstvo pri njegovom izvršenju". Zatim, niz odredaba koje ukazuju da lice koje je zadržano možda nije prijavilo izvršenje krivičnog dela, možda zna za pripremanje krivičnog dela, možda zna za izvršioce.
Prema tome, niko ovde nije rekao da su ta lica svedoci. Možda će biti okrivljeni, možda će biti saučesnici, pomagači, možda će biti svedoci, a možda će biti potencijalni izvršioci nekih drugih krivičnih dela u pomaganju izvršiocu pre izvršenja, nakon izvršenja, u pripremanju itd.
Još nešto, nijedna međunarodna organizacija, dakle, ni Visoka komisija za humanitarno pravo niti Hjuman Rajts Voč nisu nam rekli da povučemo ovaj zakon, niti su stavili primedbu. Znate na šta se odnosi glavni deo dopisa koji je Vladi Republike Srbije uputio Hjuman Rajts Voč: dozvoliti nezavisnim posmatračima da obilaze pritvorenike. To smo vrlo voljni da dozvolimo i već će u petak jedna visoka delegacija obići Centralni zatvor da vidi kakva je situacija.
Zatim, prema međunarodnom pravu bilo koja mera kojom se derogira poštovanje ljudskih prava mora biti ograničena na nivo koji striktno odgovara zahtevima situacije. Ovo je nivo koji apsolutno striktno odgovara stanju u kome se nalazimo. Prema tome, to što će 60 dana možda nekolicina lica biti zadržana, a cela zemlja je kriminalizovana i treba da stanemo na put kriminalu, to apsolutno i striktno odgovara zahtevima situacije.
(Predsednik: Peti minut.)
Ponovo je istakao da je monitoring statusa pritvorenih lica važna brana mogućoj torturi i nečovečnom postupanju. Tvrdim da nije bilo nikakve torture i da nije bilo nikakvog nečovečnog postupanja. I konačno nam kažu da kada dođe vreme za postupak to suđenje treba da bude otvoreno za javnost, što mi svesrdno obećavamo. Biće sa sve neprobojnim staklom, sa rešetkama, sa kavezima, jer je zločincima mesto u kavezima.

Uvaženo predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni gosti, samo nekoliko reči u ime Komisije za pripremu zakona o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije.
Želim da izrazim svoje zadovoljstvo što je komisija vrlo efikasno, odgovorno, konstruktivno i kooperativno, i to svi članovi komisije, u roku koji je predviđen odlukom, a koji je za nekoliko dana bio prekinut zbog tragičnih događaja i ubistva predsednika Vlade Republike Srbije, izradila predloženi tekst zakona, uz napomenu da je komisija, imajući u vidu da je njen stvarni sastav brojao 21 člana, dvotrećinskom većinom, sa 14 glasova za i, da tako kažem, jednim kovertiranim glasom potpredsednika Vlade gospodina Isakova, koji nije bio prisutan, koji je bio petnaesti glas, usvojila nacrt ovog zakona.
Gospodin Lilić, kao izvestilac Odbora za ustavna pitanja, obrazložio je razloge zbog kojih je komisija predložila i određene zaključke, koje je Odbor za ustavna pitanja prihvatio. Želim samo da kažem da zakon ima nekoliko poglavlja, pre svega opštu odredbu koja konstatuje šta se ovim zakonom reguliše, zatim odredbu koja se tiče načina obrazovanja i rada buduće ustavne komisije, odredbu o javnoj raspravi, o načinu usvajanja ustava i, konačno, o ustavnom zakonu za sprovođenje ustava.
Moram da kažem da su svi rokovi koji se u tekstu predloga zakona pominju usaglašeni sa obavezom koja proističe iz Ustavne povelje, sa rokom od šest meseci i sa terminom 4. avgust, kao datumom kad ustav treba da se nađe na usvajanju u republičkom parlamentu. Naravno, to ne zavisi od volje članova Komisije za pripremu zakona, ali mi smo se držali tih rokova.
Skrenuo bih pažnju na odredbu člana 4. koja reguliše sastav buduće ustavne komisije, sa željom da ustavna komisija u samom parlamentu bude definisana u pogledu svog stvarnog sastava, jer postoji bojazan da neke poslaničke grupe ili političke stranke neće delegirati svoje predstavnike za ustavnu komisiju, kao i da to možda neće učiniti i Skupština AP Kosova i Metohije.
Bilo je, naravno, polemike, i nje će verovatno i u samom parlamentu biti, oko potrebne većine za usvajanje ustava. Ponavljam, dvotrećinski stav Komisije za pripremu zakona je bio da je to apsolutna većina od 126 narodnih poslanika, ali da taj ustav treba da bude potvrđen od strane građana, čime bi dobio apsolutno pun legitimitet, jer je volja naroda ono što je presudno u ovakvim okolnostima.
Želim da kažem da ovakvo rešenje praktično jasno manifestuje želju da ustav bude donet, a ne da bude predmet maratonskih političkih rasprava i stranačkih, odnosno partijskih nadmetanja.
Znači, ako na referendumu, koji treba da bude sproveden po najvišim evropskim standardima, ustav koji bi prethodno usvojila Skupština, i to apsolutnom većinom dobije podršku građana, on će imati pun legitimitet.
U ime Komisije za izradu zakona o načinu i postupku promene ustava još jednom želim da se zahvalim svim članovima Komisije na zaista korektnom i konstruktivnom radu. Hvala.

Uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, najpre nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala. Predlogom zakona se na novi način definiše pojam organizovanog kriminala kao vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe, odnosno druge kriminalne grupe ili njenih pripadnika, za koje je predviđena kazna zatvora od najmanje četiri godine.

Koje su novine u tekstu Predloga? Predlogom zakona predviđaju se posebna ovlašćenja nadležnih državnih organa u postupku koji se tiče krivičnih dela organizovanog kriminala, i to: preventivno zadržavanje najduže 24 časa za lice koje može da pruži obaveštenje i dokaze o organizovanom kriminalu, a izuzetno do 30 dana; zadržavanje do 30 i još 30 dana iz naročito opravdanih razloga za lice za koje postoje osnovi sumnje da je izvršilo krivično delo sa elementom organizovanog kriminala; pritvor u posebnoj pritvorskoj jedinici do tri meseca i još tri meseca iz naročito opravdanih razloga, uz napomenu da i po postojećim odredbama ZKP-a postoji mogućnost pritvora do šest meseci, pa čak u određenim okolnostima i preko toga, ako je neophodno utvrđivanje identiteta i hvatanje pripadnika organizovane kriminalne grupe.

Radi veće efikasnosti postupka predviđeni su i novi rokovi. U odnosu na ZKP ovo je praktično jedna vrsta ledž specialisa. Novi rokovi za podizanje optužnice, za puštanje okrivljenog na slobodu, za odlučivanje o daljem gonjenju, za donošenje prvostepene presude, za donošenje drugostepene presude, za predlaganje novih dokaza, za postupak veštačenja i dostavljanja nalaza i mišljenja veštaka i mogućnost privremene zabrane bavljenja veštačenjem. Predviđa se, kao potpuno novi institut, završna sednica za evidentiranje dokaza, kao i mogućnost vođenja audio zapisa o toku glavnog pretresa.

Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije, ukazao bih samo na novine. Predlogom zakona uvode se nova krivična dela, i to: u grupi krivičnih dela protiv života i tela dodaje se novo krivično delo - nasilno uzimanje ljudskih organa ili delova tela. U grupi krivičnih dela protiv dostojanstva ličnosti i morala dodaje se novo krivično delo - iskorišćavanje maloletnih lica za pornografiju.

Dodaje se i nova grupa krivičnih dela - krivična dela protiv bezbednosti računarskih podataka, i to: neovlašćeno korišćenje računara i računarske mreže, računarska sabotaža, pravljenje i unošenje računarskih virusa, računarska prevara, ometanje funkcionisanja elektronske obrade i prenosa podataka i računarske mreže, neovlašćeni pristup zaštićenom računaru ili računarskoj mreži, sprečavanje i ograničavanje pristupa javnoj računarskoj mreži.

Koje su najvažnije izmene postojećih rešenja? Kod sledećih krivičnih dela visina kazne zatvora se značajno povećava. U grupi krivičnih dela protiv života i tela za krivično delo ubistva. U grupi krivičnih dela protiv slobode i prava čoveka i građanina - protivpravno lišenje slobode, otmica, iznuđivanje iskaza i ugrožavanje sigurnosti. U grupi krivičnih dela protiv imovine - razbojništvo, teški slučajevi razbojničkih krađa i razbojništva, iznuda, neovlašćeno korišćenje autorskog i drugog srodnog prava, prikrivanje. U grupi krivičnih dela protiv pravosuđa - davanje lažnog iskaza. U grupi krivičnih dela protiv javnog reda i pravnog saobraćaja - izrađivanje i nabavljanje oružja i sredstava namenjenih za izvršenje krivičnih dela. U grupi krivičnih dela protiv službene dužnosti - falsifikovanje službene isprave.

Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, koji se nakon usvajanja Ustavne povelje smatra Krivičnim zakonom Srbije, a radi pravljenja jasne distinkcije u odnosu na postojeći Krivični zakon Srbije, ovaj zakon će se ubuduće nazivati, dok se ne izvrši potpuna kodifikacija krivičnog zakonodavstva, osnovnim krivičnim zakonom.

Odredbe koje se odnose na obavezno primenjivanje blažeg krivičnog zakona dopunjavaju se rešenjem po kome se učiniocu krivičnog dela može izreći kazna zatvora od 40 godina ukoliko je u vreme izvršenja krivičnih dela za to krivično delo bila propisana smrtna kazna.

Jedna od osnovnih novina je uvođenje konfiskacije imovine kao posebne vrste kazne. Konfiskacija imovine se sastoji u oduzimanju imovine osuđenom licu, bez naknade, u granicama propisanim zakonom.

Može se izreći učiniocu krivičnog dela, sa elementom organizovanog kriminala, kome je izrečena kazna zatvora u trajanju od najmanje četiri godine, i to kao sporedna kazna. Uvođenje ove kazne usloviće i promenu Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, kako bi se uredio način izvršenja kazne konfiskacije imovine.

Predlogom zakona ponovo se uvodi institut koji je nekada postojao - osobito težak slučaj, uz napomenu da je i konfiskacija imovine takođe nekada bila inkorporirana u Krivični zakon, kao posebna vrsta kazni.

Institut osobito teškog slučaja je razlog za izricanje teže kazne. Kao uslovi za primenu ovog instituta predviđeni su naročito odlučnost, upornost i bezobzirnost učinioca, da je delo izazvalo naročito teške posledice, ili je učinjeno pod drugim osobito otežavajućim okolnostima.

Koje su izmene postojećih zakona - predlogom zakona pooštravaju se kazne za učinioce krivičnih dela u povratu i precizira da se povratnikom smatra lice koje je jedanput već osuđivano za krivično delo. Visina kazne može da bude veća od 15 godina. Pri izricanju kazne učiniocu koji je izvršio više krivičnih dela, odnosno u sticaju, uvodi se mogućnost izricanja jedinstvene kazne, koja može biti veća i od 15, i od 40 godina, s tim što ne može biti veća od zbira kazni utvrđenih za pojedino krivično delo. Drugim rečima, ovde je moguće da jedinstvena kazna bude i nekoliko desetina godina, bukvalno i 100 godina.

Grupa krivičnih dela protiv ustavnog uređenja, gde se kazne zatvora značajno povećavaju - napad na ustavno uređenje, ubistvo predstavnika najviših državnih organa, oružana pobuna, udruživanje radi neprijateljske delatnosti, pružanje pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela, i - kažnjavanje za pripremanje krivičnog dela.

U grupi krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava značajno se povećava kazna za krivično delo zasnivanja ropskog odnosa i prevoza lica u ropskom odnosu.

U grupi krivičnih dela protiv drugih društvenih vrednosti, pooštravaju se kazne, i to drastično, za naše prilike drakonski, za neovlašćenu proizvodnju i stavljanje u promet opojnih droga i za omogućavanje uživanja opojnih droga.

Biće, i Vlada je prihvatila amandman, kojim se inkriminiše i samo posedovanje droge.

Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu praktično se predviđa da državnog tužioca predlaže Vlada, bira ga parlament; zamenike javnog tužioca imenuje Vlada; i sve ono što je bilo u nadležnosti Visokog saveta pravosuđa prelazi na Vladu, što je rešenje poznato većini evropskih zemalja. Dosadašnje rešenje pokazalo je loše rezultate, loša iskustva.

Ovde se, jednostavno, nameće princip odgovornosti. Paralelno s tim, menjaju se i odredbe Zakona o Visokom savetu pravosuđa. Hvala.

 

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u ime Vlade privremeno povući Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Znate na šta se to odnosi, na moratorijum na rad pravosudnih organa na Kosovu i Metohiji. Biće učinjeni novi pokušaji Koordinacionog centra sa UNMIK-om, pa zavisno od ishoda tih razgovora blagovremeno ćemo ponovo ovaj predlog staviti u proceduru. Dakle, trenutno ga povlačimo.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, samo par opaski na izlaganje narodnih poslanika.
Objasnio sam za ovu teritorijalnu organizaciju, tiče se Kosova i moratorijuma, odnosno još jednog pokušaja da eventualno vidimo ima li neke šanse, ali da ne budemo iluzionisti; ja sam bio na Kosovu, sa sudijama sa Kosova činimo zaista sve da njihovu izuzetno tešku situaciju dovedemo u red. Nažalost, ne voljom ministra pravde, ne voljom sadašnje vlasti, tamo je uspostavljen međunarodni protektorat i tamo je zaživelo i počelo da funkcioniše tzv. UNMIK-ovo pravosuđe. Ja bih prvi voleo da to nije tako, ali to je surova realnost.
Dalje, bilo je konstatacija kako je set pravosudnih zakona predložen od jedne stranke, pa onda usvojen, valjda oktobra 2001. godine, nešto najnaprednije itd. Pa, bilo bi to tako da tvorac tog seta pravosudnih zakona nije bio istaknuti član JUL-a, sada pravni ili pravosudni ekspert stranke koja je predložila set tih pravosudnih zakona, zamenik ministra Markićevića i ministra Dragoljuba Jankovića. Predlog tih zakona stajao je u fioci Ministarstva pravde. On je to izneo iz fioke i samo stavio pečat stranke koja je predlagač tih zakona. Zato što su takvi bili u startu, zato se i ovoliko mučimo da ih dovedemo u red.
Dalje, ignoriše se Savet za reformu pravosuđa i pežorativno se govori o navodnim ekspertima u Savetu za reformu pravosuđa. Ne znam šta podrazumevate pod izrazom eksperti, tamo su bili: predsednik Vrhovnog suda, zamenik predsednika Vrhovnog suda, predsednik Saveznog ustavnog suda, Republičkog ustavnog suda, dekan Pravnog fakulteta, republički tužilac, predsednik Društva sudija, predsednik Udruženja tužilaca, ministar pravde. Oni su predložili izmene zakona.
Dakle, ne treba pežorativno govoriti da je reč o nekim ekspertima i nije Vlada - Vlada je bila protiv amandmana narodnih poslanika. Do promene i, da tako kažem, devijacije došlo je amandmanima narodnih poslanika. Vlada je bila protiv tih amandmana i ti amandmani uslovili su intervenciju Ustavnog suda. Hajde da budemo iskreni i kada nešto govorimo da kažemo do kraja.
Dalje, pominje se da u ovim novim predlozima postoji težnja da se izvršna vlast meša u rad pravosudnih organa. Nađite bilo kakvu nadležnost izvršne vlasti u ovim predlozima za izmenu i dopunu - jednostavno je nema.
Bilo je postavljeno, s pravom, od gospođe Pop-Lazić pitanje - zašto ranije nije predložen prestanak funkcije nosilaca pravosudnih funkcija, zbog ispunjenja uslova za odlazak u penziju? Zato što po zakonu to nije nadležnost Ministarstva pravde. Dakle, predsednik Vrhovnog suda je obavezan da obavesti parlament o tome, čak unapred, kada će pojedinim sudijama da se steknu uslovi za odlazak u penziju. Došlo je do ignorisanja danima, nedeljama, mesecima; jednostavno, ne vidim šta o tome treba da se raspravlja. Ako čovek ima 65 godina, ima, i treba da ide u penziju. Ako ima 40 godina radnog staža, nema tu rasprave. Ima, i treba da ide u penziju.
Ali, jednostavno, očekivali smo da to uradi onaj ko to treba po zakonu da uradi. To do ovog momenta nije urađeno i došlo je do ovoga do čega je došlo.
Što se tiče neke navodne instrukcije ili izveštaja Vlade, sa merama koje je gospođa Pop-Lazić pročitala, bilo je puno polemika o jednom takvom papiru, apsolutno mi je nepoznato ko je sačinio takav papir. Jednostavno, to nije nikakav dokument iza koga stoji Ministarstvo pravde, pa bih zamolio gospođu Pop-Lazić - da li tu igde ima memoranduma Ministarstva pravde, potpisa ministra, pečata Ministarstva pravde? Mada, u principu, i ja se intimno slažem sa 90% onoga što tu piše i kamo sreće da je to ispoštovano.

Nisam pominjao set pravosudnih zakona u njihovom izvornom obliku zbog toga što ih je poslao član JUL-a, nego što oni datiraju iz jednog ranijeg vremena, budući da sam potpuno identične tekstove našao u arhivi Ministarstva pravde.
Inače, čovek koji je u vaše ime pisao te zakone ima ime i prezime, zove se Zoran Balinovac, bio je član JUL-a i zamenik ministra Aranđela Markićevića. Toliko istine radi.
Što se tiče spočitavanja, ne znam, valjda meni, ili Vladi, ili kome, izbora specijalnog tužioca, za koga ste rekli da je član JUL-a, mada po štampi čitam - čas jeste, čas nije, upravo je izbor specijalnog tužioca, od strane republičkog tužioca, najbolja potvrda za to da se izvršna vlast ne meša u rad pravosudnih organa.
Ako je to tačno, meni to smeta i oglasio sam se u javnosti. To je isključiva zakonska ingerencija republičkog javnog tužioca i specijalni tužilac je njegov izbor. Najbolja potvrda da se ministar pravde u to nije mešao.

Uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, saslušao sam izlaganje većeg broja narodnih poslanika. Mi se ponovo vraćamo na početak. Većina ljudi, s jedne strane, pledira na maksimalnu afirmaciju slobodnog, samostalnog, nezavisnog sudstva, dok s druge strane za neke odluke tog istog pravosuđa optužuje izvršnu vlast ili konkretno mene kao predstavnika izvršne vlasti za ovaj resor. Dakle, morate da se dogovorite sa sobom ko je ko i ko je šta. To je samo jedan detalj.
A, deo argumentacije koju je izneo gospodin Đoković jednostavno može da se prihvati. Mislim da gospodin Đoković zna kakav je stav ministra pravde po pitanju kosovskog pravosuđa i kakvi su nastupi bili i u Zvečanu i u polemici, da ne kažem svađi sa Štajnerom; ali, gospodine Đokoviću, vi ste sami rekli da ste član Koordinacionog centra, Koordinacioni centar je zadužen za ono što treba da radi Vlada na Kosovu i Metohiji, pa te primedbe iznesite na samom Koordinacionom centru.
Ono što želim da kažem to je sledeće - biće sledeća tačka dnevnog reda, predlog Odbora za pravosuđe, i ja neću o tome polemisati, radi se o penzionisanju jednog broja sudija i nema nametanja nikakve volje i nema nikakve selekcije, niti hajke, niti harange, niti bilo čega drugog, niti lustracije, dakle cilj je da se i u pravosuđu uspostavi princip odgovornosti kao na svim drugim javnim funkcijama.
Odgovornost mora da bude vrhunski aksiom jedne demokratske, ozbiljne i odgovorne vlasti, paradigma jedne takve vlasti, svuda; i ovde nema veze ko je koga predlagao, ko je čiji tužilac ili sudija, ali se mora položiti račun. Ne može se pod nekom sintagmom nezavisnog sudstva ili slobodnog sudijskog uverenja činiti nešto što podstiče, bodri, motiviše kriminalce.
Evo zašto to govorim. Ovde kod sebe imam izveštaj o podnetim krivičnim prijavama i pokrenutim postupcima protiv lica sa javnih poternica, članova tzv. zemunskog klana. Ako možete malo da saslušate. Dakle, veliki broj ubistava, otmica, iznuda, nedozvoljenog nošenja oružja, trgovine narkoticima, za 20 i nekoliko članova zemunskog klana - niko od njih nije bio u zatvoru, nijedne osuđujuće presude nema.
Dakle, ako se očekuje da se to prećuti i da će to biti nemešanje u rad pravosudnih organa, onda je to greška. Svakog dana ću da pričam i ponavljam još jednom - ovo je presudan trenutak za Srbiju, za njen opstanak i za njenu budućnost. Obračunaćemo se sa kriminalom. I, ponavljam ponovo - biće u Srbiji pravde pa makar svet propao.

U ime Vlade, kao predstavnik predlagača  ove tačke dnevnog reda - prihvatamo amandmane na član 5. narodnog poslanika gospodina Đorđa Mamule i na član 9. narodnog poslanika prof.dr Dragora Hibera.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da su korisne sugestije gospodina Mamule i gospodina Mihajlova, ali to je sistemsko i strateško pitanje, a manje-više ove izmene i dopune zakona su interventnog ili urgentnog karaktera.
Kao što znate, formiran je Savet za reformu pravosuđa, od predstavnika najznačajnijih pravosudnih institucija i institucija druge vrste, koje se bave pravnom teorijom, pravnom naukom. Savet je formirao radne grupe; on je krenuo u jedan projekat reformi pravosuđa - strategija reformi pravosuđa.
Nama predstoje mnoge inovacije. Podsećam da treba da se uradi čitav set zakona iz oblasti pravosuđa, budući da više ova materija nije u nadležnosti savezne države, ili onoga što se danas naziva državnom zajednicom Srbija i Crna Gora, pa će predstojati izmene svih procesnih zakona. Moraće da bude donet novi krivični zakon Republike Srbije, koji će u sebi inkorporirati one odredbe koje su do sada postojale u saveznom Krivičnom zakonu, itd.
Ova materija i pitanje maloletnika i maloletničke delinkvencije je nešto što je strateško pitanje i što mora naći posebno mesto u zakonima čije nam donošenje predstoji. Toliko o tome.
Pošto mi je najavljena sednica Saveta za nacionalnu bezbednost, a u ovom vremenu moram biti prisutan, ja bih iskoristio priliku, bez želje da zloupotrebljavam ovu govornicu i da kršim Poslovnik, da samo kažem da je Vlada saglasna i prihvata amandman narodnog poslanika dr Predraga Stojanovića na član 9. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i amandman narodnog poslanika prof. dr Dragora Hibera na član 2. Zakona o izmenama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, pošto proceduralno to treba da bude prihvaćeno u samoj raspravi, da ne bismo kršili Poslovnik. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predlog izmena i dopuna  jednog dela pravosudnih zakona uslovljen je nekim objektivnim okolnostima i nema tu nikakve ni samovolje, ni hira, ni hajke, ni harange, niti nekog pokušaja da se disciplinuje pravosuđe u Srbiji.
O čemu se zapravo radi? Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova odnosi se na pomeranje roka početka rada apelacionih sudova na 1. januar 2004. godine. Ako pitate za razlog, odgovoriću vam koji je razlog. Jednostavno, nije bilo finansijskih sredstava, nije bilo smeštajnih kapaciteta. Bile su potrebne ogromne pare. Dakle, verovali smo da će se osloboditi neki objekti i da će se ranije konstituisati državna zajednica Srbija i Crna Gora. To se nije učinilo. Jednostavno, nije bilo elementarnih smeštajnih i finansijskih mogućnosti za početak rada apelacionih sudova.
Istine radi, na Savetu za reformu pravosuđa, koji je održan 11. februara u prisustvu predsednika Vrhovnog suda, Republičkog tužioca, predsednika Saveznog ustavnog suda, republičkog Ustavnog suda, zamenika predsednika Vrhovnog suda, ministra pravde, dakle svih relevantnih subjekata, dogovorena je ova odredba, da se početak rada apelacionih sudova odloži za 1. januar. To je bilo u ponedeljak 11. februara.
Tri dana posle toga je bila sednica Vlade, 14. februara, koja je usvojila ovaj predlog izmene Zakona o uređenju sudova i recipročan predlog izmene Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala zbog dvostepenosti postupaka i vezivanja za rad apelacionih sudova.
Dakle, Vlada je 14. februara uradila svoje i uz saglasnost svih najviših nosilaca pravosudnih funkcija u Srbiji, vrha pravosudne vlasti. Ne po bilo čijoj volji ili samovolji, nego u dogovoru, apsolutno svih. Kažem, nema nikakve misterije. Da je bilo para, kamo sreće. Podigli smo plate sudijama, obezbedili smo Vrhovni sud, vršimo kompjuterizaciju pravosuđa u Srbiji, ali pre zore ne može da svane. To je jedan detalj.
Drugi detalj se odnosi na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Dame i gospodo, ne vrede nam demagoške i patetične priče o Kosovu i Metohiji. Znamo ko je odgovoran za ovakvu sudbinu Kosova i Metohije, znamo zbog čega i zbog koga je uspostavljen protektorat na Kosovu i Metohiji. Kamo sreće da nije tako.
Vlada upravo pokušava da promeni red stvari, ali tamo je, gospodo, konstituisano UNMIK-ovo pravosuđe. Mi nemamo više pravosudne nadležnosti na Kosovu i Metohiji. Ne radi se opet o volji ili samovolji Vlade, nego je to tako. Imate UNMIK-ovo pravosuđe na Kosovu i Metohiji. Zato se menja odredba ovog zakona, jer to više nisu republički sudovi, pošto nisu konstituisani za čitavu teritoriju Republike Srbije. To je jedna izmena.
Druga je što, dok traje civilna administracija, odnosno dok egzistira UNMIK-ovo pravosuđe na Kosovu i Metohiji, naši sudovi na tom području ne vrše svoju nadležnost. Ne vredi živeti u svetu iluzija, fikcija, nekih lažnih nada. Nažalost, tako je kako je.
Izmene Zakona o sudijama; ovde se puno lamentira nad sudbinom sudija i nosilaca pravosudnih funkcija. O čemu se tu zapravo radi? Čitava intencija izmena Zakona odnosi se na ubrzavanje procedure. Moram da vas podsetim da je za dve i po godine razrešeno troje sudija. Zato nije kriva ni Vlada, ni Ministarstvo pravde, nego oni koji taj posao treba da rade. Ranije je to bila Opšta sednica Vrhovnog suda, sada je to Veliko personalno veće. Bilo je polemike da je ono suspendovano posle izmena zakona koje su usledile, amandmanima narodnih poslanika jula meseca prošle godine.
Šta se događalo do tada? Po starom zakonu, kada je o tome odlučivala Opšta sednica, nije ništa odlučila o validnoj inicijativi koju je ministar pravde po starom zakonu imao za preko 160 sudija, niti Veliko personalno veće o validnoj inicijativi predsednika sudova za oko 100 ili više od 100 sudija. Dakle, opet nema nikakve misterije.
Mi moramo da izađemo iz tog ćorsokaka i da ostavimo kratak rok Velikom personalnom veću da obavi svoj posao. Ako to ne uradi, to treba da uradi Opšta sednica Vrhovnog suda. Ako i ona u ostavljenom roku to ne uradi, onda mora da se formira posebno veće koje će se tim stvarima baviti.
Zašto to mora da se uradi? Ne znam da li neko zna u kojoj državi živimo i šta nam je najveći problem danas: kriminal, organizovani kriminal, razni oblici kriminala. Da bi ljudi koji čine krivična dela mogli da budu procesuirani, neophodno je da imamo kompetentne, kredibilne, respektabilne nosioce pravosudnih funkcija.
Da je to tako, ne bi se dogodilo da Vrhovni sud Republike Srbije u svom rešenju o puštanju iz pritvora Dragoljuba Milanovića konstatuje da ne postoji bojazan od bekstva. Čovek bude pušten iz pritvora, lepo i uredno pobegne i nikom ništa, to je slobodno sudijsko uverenje.
Ne bi nam se dogodio famozni slučaj "Bagzi". Nije problem kakva je bila kvalifikacija dela, nije problem kako je o tome odlučeno, nego je problem kako je moguće da se formira krivično veće od strane predsednika Četvrtog opštinskog suda na Novom Beogradu, koji je parničar, a njegov zamenik je predsednik Odeljenja, krivičar. On je predsednik KV i on je trebao da rešava taj predmet.
Šta mislite, zašto je to tako i da li neko dovodi to u uzročno-posledičnu vezu sa smrću premijera Srbije? O tome niko ne razmišlja. Mogu da se stavim u položaj onih koji mogu, eventualno, da izgube mačku u nekom događaju na autoputu, ali neki ljudi su izgubili decu, roditelje itd. To je tragično.
Slučaj Limar - čovek se pušta iz pritvora, pa ga posle policija juri da ga vrati u pritvor. Slučaj Uskoković - puste ga iz pritvora, pa ga jure da ga vrate u pritvor. Osam ubica je pogrešnom primenom Zakona o krivičnom postupku pušteno iz istražnog zatvora u Beogradu. Jedan od njih, čije je prezime Repčić, zbog straha da ga ne likvidiraju na slobodi, sam se vratio u zatvor, a sedam ubica slobodno hoda. Možda je jedan od njih povukao oroz i ubio premijera srpske Vlade. Da li je i to slobodno sudijsko uverenje? Da li i za to niko ne treba da snosi odgovornost, što osam najokorelijih ubica šeta ovom zemljom? Da li je to nezavisno sudstvo?
Dalje, šta je sa sudijom koji u slučaju Striković za 48 sati ne donese rešenje o sprovođenju istrage?
Oni koji malo znaju šta je pravo i bili su u pravosuđu, ne mislim na pogonske pravnike, oni znaju da je rešenje u istrazi, rešenje od jednog pasusa, potpuno formalno rešenje. Zato što taj sudija za 48 sati nije napisao taj jedan pasus, lice koje je u pritvoru automatski biva pušteno iz pritvora.
Identično tome je famozni slučaj Zabunović. Pa, šta mislite? Da li taj čovek ne zna da za 48 sati treba da donese rešenje o sprovođenju istrage? I šta mislite - da li treba da snosi odgovornost za to?
Pominjana je Ibarska magistrala. Moram da vam kažem da se pred raznim sudovima vodi preko 300 postupaka protiv članova zemunskog klana. Nijedan nije okončan pravosnažnom presudom. Da li je to nezavisno sudstvo? Mora da se uspostavi, gospodo, odgovornost, i biće uspostavljena.
Dakle, čelnici pravosuđa u Srbiji su rekli da nikada niko iz Vlade, izvršne vlasti (to je rekla predsednica Vrhovnog suda), nije okrenuo telefon tražeći da se nekom sudi, presudi, da se neko osudi na ovoliko ili na onoliko, ili oslobodi.
Nezavisnost je u odlukama, ali to ne može da bude shvaćeno kao nezavisnost od svega i svačega, da ubice šetaju na slobodi. Primarni problem ove države i ovog društva je kriminal.
Izađite na ulice, pitajte prolaznike šta misle o sudijama i nezavisnom sudstvu. A narod ne razlikuje, on kaže - svi ste vi vlast, i ne pravi tu famoznu razliku između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Njemu je za sve kriva vlada, premijer, pokojni premijer, ili novoizabrani premijer, ministar pravde, kao da mi sudimo, osuđujemo, optužujemo, presuđujemo, predlažemo, biramo, razrešavamo itd.
Prema tome, sudovi i sudije nisu nezavisno kosmičko telo, oni su sudovi i sudije države Srbije i moraju da budu u funkciji države Srbije, kao svi mi koji obavljamo bilo koju javnu funkciju. Dakle, ne radi se o tome.
Ili, šta mislite o predmetu gde jedan čovek trguje citostaticima sa firmom "La roš" iz Švajcarske. Milioni i milioni za citostatike su dati. I onda ga puste iz pritvora, uzmu mu kuću kao zalog ili jemstvo. O čemu pričamo? Javnost, naravno, za sve to optužuje, koga bi drugog ako ne ministra pravde, izvršnu vlast itd.
Ne možemo se kriti iza floskula o nezavisnom sudstvu i slobodnom sudijskom uverenju. Građani ove zemlje nemaju nikakve vere i nikakvog poverenja u naše pravosuđe.
Pomenuto je još nešto - predsednik Vrhovnog suda je obavezan da godinu dana unapred obavesti parlament o tome koje sudije odlaze u penziju. Da li je to urađeno? Nije.
Zašto nije? Zato što predsednik Vrhovnog suda ima simpatije prema jednom broju ljudi koji su davno završili svoj radni vek. Nema tu šta da se ocenjuje i utvrđuje. Da li imate 65 godina, to je kao da li će biti dan ili noć.
Mi hoćemo mlade, pametne, obrazovane, što prate uporedno zakonodavstvo, evropsko pravosuđe, koji su na Internetu, sve znaju, pred njima je budućnost. Takvo nam pravosuđe treba i biće pravde u Srbiji, pa makar svet propao. (Aplauz.)

Uvaženo predsedništvo, poštovane dame i gospodo, kolege ministri, cenjeni gosti, kao član Vlade koji je izdvojio svoje mišljenje, dužan sam da pred vama, izabranim narodnim predstavnicima i pred građanima Srbije obrazložim svoj stav oko koga je bilo puno polemike, bilo je i komentara, naravno povodom Beogradskog sporazuma, odnosno Ustavne povelje koja se danas nalazi na dnevnom redu republičkog parlamenta.
Nažalost, najmanje sam očekivao da će se rasprava o ovom pitanju voditi kada je Sveti Sava, na dan koji obeležava školsku slavu, na dan posvećen ovom velikom svetitelju koji oličava srpsku i državnost i duhovnost. Zato svima onima koji poštuju Svetog Savu, koji slave Svetog Savu - pomaže Bog.
Inače, Sveti Sava je govorio kako je Istok mislio da je Srbija Zapad, a Zapad da je Srbija Istok. U amanet nam je ostavio naš prvi svetitelj da je Srbija Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, da smo svoji, da imamo svete i svetovne dužnosti prema sebi, svojoj veri, a po sopstvenoj meri i položaju. Živeći vekovima na razmeđima civilizacija mi smo kao građani ove države uspeli da dostignemo ideal i da budemo svoji na svome, da gradeći svoju samostalnost i samobitnost budemo spona među narodima.
Demokratija je poštovanje drugog. Kako možemo poštovati drugog, ako ne poštujemo sebe? Kako možemo ceniti tuđu državu, ako svoju nemamo. Da li je moguće da jedino mi na celom svetu ne želimo svoju državu, a imali smo državu kada je malo ko imao. Danas, kada je tako-reći svi imaju, mi je nemamo.
Srbija je bila međunarodno priznata država krajem 19. veka, Srbija je u zajednicu naroda ušla kao 27. međunarodno priznata država. Danas organizacija Ujedinjenih nacija broji preko 220 članica, a Srbije nema među njima. Zato, umesto da se danas setimo svojih slavnih predaka Stevana Nemanje i Svetog Save, mi još uvek pokušavamo da idemo nekim bestragijama i nedođijama Josipa Broza i Slobodana Miloševića, stvarajući četvrtu Jugoslaviju.
Treća je trajala nešto malo duže od 10 godina. Ova četvrta, ona je oročena na tri godine. Ona kao da je uslovno osuđena na toliko dugu vremensku kaznu. Ako ovako nastavimo, dame i gospodo narodni poslanici, pravićemo državu svake srede i petka, potirući na taj način našu državotvornu tradiciju, naš nacionalni identitet, naše istorijsko pamćenje.
Zašto to kažem? Zato što po najjednostavnijoj definiciji država kao organizovano društvo podrazumeva zajednicu ljudi koji su nastanjeni na određenoj teritoriji i imaju određenu vrhovnu vlast.Dakle, elementi države su narod, teritorija i vlast. Koja su tri suštinska pojma vlasti? Nezavisnost, neprekidnost i nedeljivost.
Da li će buduća državna zajednica Srbije i Crne Gore, koja treba da se konstituše poveljom koja je danas na dnevnom redu, sadržavati ova tri svojstva vlasti. Da li je nezavisna? Nije. Da li je neprekidna? Nije. Da li je nedeljiva? Nije. Može li se onda reći da će to biti jedna ozbiljna država? Ne može.
Mogli biste da naučite nešto, gospodine Maršićanin, krajnje je vreme, mnogo ste vremena ovde proveli, nije ovo rasprava o brašnu, ovo je rasprava o državi.
Dakle, ustavnom poveljom ili bolje rečeno protivustavnom poveljom, a sačinjenom na bazi Beogradskog sporazuma ili bolje rečeno beogradskog nesporazuma, treba da se formira državna zajednica u kojoj nema ni države ni zajedništva. Nema države u svetu koja se osniva aktom koji se naziva - ustavna povelja. Nađite mi takvu državu u svetu, a pogotovu što se ta ustavna povelja donosi protivno odredbama postojećeg ustava. Ovaj državno-pravni, rekao bih perpetum-mobile, nije ni federacija, a ni konfederacija, ni savezna država, ni savez država, ni realna unija, ni personalna unija.
Predsednik Ustavnog suda Srbije, gospodin Slobodan Vučetić, označio je kao poludržavu na određeno vreme. Ovakva, rekao bih, sui generis država, pored toga što ne postoji, niti je ikada postojala u praksi, ne može se naći ni u teoriji. Pokušavao sam da prelistavam te stare teoretičare države i prava, od Grocijusa i Kelzena do Jelineka, nigde nema ovakvog čuda od države kakva se predviđa ovom ustavnom poveljom.
Mnogi danas imitiraju Slobodana Jovanovića, a njegovo ime nalazi se čak i na jednoj našoj novčanici, žalosno je što ga još nismo rehabilitovali, ali se sasvim sigurno prevrće u grobu kada vidi kakva se država formira. Ovo iz razloga što je Slobodan Jovanović bio jedan od najboljih pravnih teoretičara kada je u pitanju suverenost i državna i narodna, kao i pravna i politička.
Suverenost znači da jedino država poseduje suverenu vlast, ona ima suprematiju nad svim drugim vlastima. Nesuverena država, kakva se stvara ovakvom ustavnom poveljom, tako bi rekli stari Rimljani, jeste - contradictio in adjecto, jer kako to ustavno-pravni teoretičari kažu, suverenost kao tzv. summa potestas obuhvata tri pojma - spoljni, unutrašnji i sintetički.
Spoljni element pojma suverenosti znači da je državna vlast u donošenju svojih odluka slobodna i nezavisna od svakog stranog mešanja, od svakog spoljnog uticaja. Da li je taj spoljni elemenat suverenosti prisutan, ako se uopšte, ako je reč o ustavnoj povelji, može govoriti o suverenosti u ovakvoj tvorevini? Naravno da nije.
Ona je napravljena po diktatu međunarodne zajednice i Havijera Solane, jer samo suverena Srbija i suverena Crna Gora mogle bi napraviti jednu racionalnu i realnu zajednicu. Mora se najpre postojati da bi se ujedinjavalo. Samo se suvereni ujedinjuju sami. Nesuverene, nažalost, ujedinjuju drugi i takav je ovde slučaj.
Kako je sve počelo? Usled bojazni da će u Crnoj Gori, tada podeljenoj na dve opcije, jednu independističku i drugu projugoslovensku, doći do narastanja tenzija, do turbulencija, do neprijateljstava, do sukoba koji mogu zahvatiti čitav prostor Savezne Republike Jugoslavije, štomože destabilizovati region, destabilizovati Balkan, stvoriti novo žarište sukoba, Evropska unija je poslala Havijera Solanu da projektuje novu državnu zajednicu Srbije i Crne Gore.
Na taj način dolazi do potpisivanja Beogradskog sporazuma, kojim je ustavno-pravno SRJ ukinuta. Da je to tako potvrđuje preambula Ustavne povelje, koja se nalazi pred vama i u kojoj ustavni osnov za donošenje Ustavne povelje nisu revizione klauzule postojećeg Ustava, nego tzv. Beogradski sporazum.
U Zakonu o sprovođenju Ustavne povelje nigde se ne navodi da stupanjem na snagu ove povelje prestaje da važi Ustav SRJ, što znači da imamo jednu vrlo diskutabilnu pravnu ili još bolje rečeno ustavno - pravnu prazninu. Beogradski sporazum je dokument koji je sačinjen manje - više u interesu Crne Gore i gospodina Mila Đukanovića, tadašnjeg predsednika, a sadašnjeg premijera Crne Gore. Ko to ne veruje neka pogleda osnove novih odnosa Crne Gore i Srbije.
To je platforma Crne Gore za pareuređenje odnosa u SRJ i 80% te crnogorske platforme sadržano je u Beogradskom sporazumu, odnosno sadržano je u Ustavnoj povelji, čak i više od toga. U toj crnogorskoj platformi predviđeno je jedinstveno tržište, jedinstven carinski prostor i jedinstvena konvertibilna valuta. Dakle, otišlo se korak dalje od onoga što je bila platforma Crne Gore za preuređenje odnosa u zajedničkoj državi.
Sa druge strane, platforma DOS-a, koja je kasnije transformisana u zajedničku platformu DOS-a i koalicije "Zajedno za Jugoslaviju", predviđala je dva minimuma: funkcionalnu federaciju i jedinstven ekonomski prostor. Dane i sate potrošili smo da usaglasimo stavove oko pisanja te platforme, da bi sačinili dokument u kome bi se radilo upravo na afirmaciji funkcionalne federacije.
Tu se predviđala dvodomna skupština, kao što je to slučaj u federacijama; da Vlada bude sačinjena po kancelarskom principu, a ne da predsednik državne zajednice bude istovremeno i premijer, odnosno predsednik saveta ministara; u pogledu ekonomskih ovlašćenja naglašeno je da je isključivo u nadležnosti buduće državne zajednice monetarni sistem, carinski sistem, bankarski sistem, obligaciono pravo, hartije od vrednosti.
Dakle, to je bila platforma DOS-a. Sa tom platformom predsednik SRJ seo je na kanabe sa Havijerom Solanom, a ustao sa nekom manje - više konfederalnom platformom Mila Đukanovića.
Već je rečeno da je još pre toga koalicioni sporazum DOS-a i koalicije "Zajedno za Jugoslaviju" u članu 5. predviđao da, ukoliko preuređenje odnosa u SRJ bude zahtevalo promenu saveznog Ustava, ova promena može se obaviti isključivo na legalan i legitiman način, kroz proceduru promene saveznog Ustava predviđenu odredbama Ustava SRJ. Već sam prethodno rekao da je Ustav potpuno apstrahovan i da je osnov za donošenje Ustavne povelje tzv. Beogradski sporazum.
Na stranu to što je povelja, po tekstu Beogradskog sporazuma, trebalo da bude usvojena do kraja juna prošle godine, a novi ustavi Srbije i Crne Gore trebalo je da budu doneti do kraja prošle godine. Ništa od toga što piše u samom Beogradskom sporazumu nije realizovano.
Ustav Republike Srbije u članu 2. proklamuje princip narodnog suvereniteta, utvrđujući da on pripada građanima i da ga građani, između ostalog, ostvaruju referendumom. Član 135. Ustava Srbije govori o odnosima i obavezama Srbije prema SRJ. Inače, o promeni Ustava i ustavnog uređenja Narodna skupština, po slovu Ustava, odlučuje dvotrećinskom većinom.
Usvajanje Ustavne povelje je najdrastičnija promena Ustava i najdrastičnija moguća promena ustavnog uređenja. Usvojen je princip odlučivanja apsolutnom većinom.Nije prosta, nego apsolutna. Prosta je polovina više jedan od prisutnih, a ovo je od ukupnog broja članova parlamenta 250 - 126; to je apsolutna ili kvalifikovana većina, jedan od oblika kvalifikovane većine.
U svakom slučaju, polazeći od principa narodnog suvereniteta, koji je sadržan u još uvek važećem Ustavu, koga su nam neki čak čestitali na Lazarevu subotu prošle godine, kakav je takav je, i polazeći od principa prava naroda na samoopredeljenje, sadržanog u prvom članu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, koji je pak usvojen Rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija još 16. decembra 1966. godine, najmanje što je trebalo učiniti je da se građanima Srbije pruži mogućnost da se na referendumu izjasne da li žele da žive u ovakvoj državi, koja im ništa ne obezbeđuje, a mnogo skupo ih košta.
Podneta je inicijativa 400.000 građana za raspisivanje referenduma za samostalnu Srbiju. Predata je ovom parlamentu tačno pre šest meseci i jedan dan, 26. jula prošle godine, ali voljom ili samovoljom skupštinske većine i predsednika parlamenta ona se, uprkos pozitivnom mišljnjenju Odbora za zakonodavstvo, nije našla do danas na dnevnom redu Republičke skupštine.
Referendum je inače neposredno izjašnjavanje birača putem glasanja o pitanjima od važnosti za jednu zajednicu. Nema važnijeg pitanja za građane Srbije od toga u kakvoj će državi živeti. Referendum je najčešći oblik tzv. neposredne ili poluneposredne demokratije i on treba da bude korektiv tzv. posredne demokratije.
Referendum postoji u mnogim svetskim zemljama, u Švajcarskoj, u Velikoj Britaniji, u Francuskoj. Recimo, o promeni ustava u 49 američkih država obavezno se građani izjašnjavaju referendumom. Čak i Savet Evrope predviđa dve kategorije referenduma: tzv. konsultativne referendume i referendume kojima se odlučuje. Inače, u pogledu trenutka primene referenduma postoje tzv. referendumi pre zakona i posle zakona, kao što predviđa Ustav.
Ono što je poseban paradoks, to je previše ozbiljno i ovo treba čuti, sve bivše jugoslovenske republike na referendumima ili plebiscitima, to je na neki način pandan za referendum, odlučile su da se osamostale. Slovenija je to odlučila plebiscitom 23. decembra 1990. godine, Makedonija 8. septembra 1991. godine, Hrvatska Deklaracijom o nezavisnosti 25. juna 1991. godine, Bosna i Hercegovina, bez Republike Srpske, plebiscitom 29. februara i 1. marta 1992. godine. Podsećam vas da je u Crnoj Gori organizovan referendum 1992. godine i tada su se građani Crne Gore izjasnili da žele da žive u zajednici sa Srbijom.
Samo građanima Srbije nikada nije pružena mogućnost da odlučuju o svojoj sudbini. Bilo kako bilo to je fakat, a i pored činjenice da je u prvu Jugoslaviju, koja je stvorena Krfskom deklaracijom i kasnije konvalidirana i verifikovana Ženevskim sporazumom i razmenom pismenih izjava 1. decembra 1918. godine, samo Srbija neposredno, a kasnije, Podgoričkom skupštinom preko Srbije, Crna Gora posredno unela svoj međunarodno-pravni subjektivitet.
Danas su sve zemlje bivše Jugoslavije međunarodno priznate, samo se Srbiji nudi pola rotirajuće stolice. Čitav Balkan bio je poslednjih petnaestak godina prostor ekspanzije nacionalizma. Za pojavu nacionalizma samo je Srbija proglašena odgovornom i dok su svi drugi na bazi te ideje napravili državu, Srbija nije stvorila svoju državu. Smatrali smo da je krajnje vreme da se ostvari ono što je građanima obećavano u predizbornoj kampanji, kada je naš slogan, naš moto bio "narod se pita".
Da li ima pitanja važnijeg za građane Srbije od toga u kakvoj državi žele da žive. Pre nekoliko meseci u Irskoj je organizovan referendum, na kojem su se građani Irske izjašnjavali - da li su saglasni da se od 2004. godine broj članica Evropske unije sa 15 poveća na 25. Pazite, građani Irske na referendumu su odlučivali o sudbini drugih zemalja i njihovih građana, a građanima Srbije ne pruža se mogućnost da se izjasne o svojoj državi i o svojoj sudbini.
S druge strane, mi moramo da budemo u saglasju sa realnošću. Ko nije u skladu i saglasju sa stvarnošću, vrlo brzo postaje stvar političke prošlosti. Šta to znači? Znači da je Evropa naš jedini izbor i naša jedina realnost. Zalaganje za samostalnu Srbiju nije nikakav donkihotski poduhvat koji bi da Srbiju pretvori u nekakvo Robinsonovo pusto ostrvo. Upravo obrnuto, cilj je - Srbija u Evropi i Evropa u Srbiji.
Zašto smo demonstrirali lažni prkos? Jer, kako reče jedan od naših najvećih duhovnika: Jugoslavija je bila prkos Hristu, prkos Svetom Savi, prkos narodnoj mudrosti, prkos narodnom poštenju, prkos svakoj narodnoj svetinji, prkos i samo prkos. Vreme je da sa takvom praksom prestanemo.
Svim građanima ove zemlje treba otvoreno reći da je Evropa jedino naše opredeljenje. Evropi treba reći da je cilj ove vlasti, da je cilj svake demokratske države, da služi svom narodu i da postupa saglasno sa njim. Bez obzira ko je na vlasti mora da osluškuje glas naroda. Jednom je Šarl de Gol govorio Andre Malrou da je osnovno pitanje da li Francuzi žele da obnove Francusku."Neću obnavljati Francusku bez njih" - govorio je Šarl de Gol.
Oni koji izražavaju bojazan prema ideji samostalne Srbije ističu nekoliko argumenata: navodno, Evropa je protiv daljih dezintegracija na Balkanu; ako ne napravimo zajedničku državu bićemo izolovani, bićemo kažnjeni, nećemo moći da uđemo u evropske integracije; te ako ne bude državne zajednice navodno ćemo izgubiti Kosovo. Sve je ovo jeftin izgovor i sve je ovo apsolutno pogrešno.
Prvo, samostalna, nezavisna, suverena i stabilna međunarodno priznata Srbija najpre treba da stupi u savez sa istom takvom Crnom Gorom, da se napravi savez ili unija suverenih država, a zatim da ide u dalje integrativne procese, labavije ili manje labave, sa Makedonijom, pa preko Republike Srpske sa BiH federacijom itd.Dakle, Srbija može da bude ne remetilački, nego integrativni faktor na Balkanu.
Drugo, Evropska unija počiva na volji naroda. Volja naroda je osnovni postulat. Ona je paradigma Evropske unije. Ko to ne zna neka malo pročita dela Robera Šumana ili Adenauera pa će videti da je volja naroda neprikosnovena za sve evropske integracije. Ako se građani Srbije na referendumu izjasne za samostalnu Srbiju, Evropa bi to odmah verifikovala i nikakvih posledica po Srbiju i njene građane ne bi bilo.
Konačno, Kosovo smo izgubili upravo zbog Jugoslavije. Neće valjda nekakva četvrta Jugoslavija da nam spasava Kosovo. Dakle, prazne su priče da ćemo kao tobože izgubiti Kosovo - pa sa Jugoslavijom smo ga već izgubili. Samo jedna stabilna, jaka, integrativna, demokratska, suverena, međunarodno priznata Srbija, dugoročnom diplomatskom, filigranskom politikom možda može da povrati izgubljeni suverenitet na Kosovu i Metohiji.
Uostalom, nemojte se samo pozivati na Rezoluciju 1244. Pročitajte i tzv. Ustavni okvir. Tamo se ne pominju ni Jugoslavija ni Srbija. Tamo nema ničeg. Dakle, to je odnos snaga, to je politika, to je jednostavno borba za neke bolje pozicije jednom dobrom diplomatijom. Jednom je neko rekao da ako je Srbija hram, onda je Kosovo oltar. Nema hrama bez oltara i nema Srbije bez Kosova.
Ukazao bih na još jednu dimenziju u vezi sa Ustavnom poveljom. Kada su finansije u pitanju, svaka članica buduće državne zajednice plaća srazmerno svojoj veličini. Dakle, Srbija plaća 95%, a kada je odlučivanje u pitanju onda je usvojen princip čistog pariteta - 50 prema 50. Srpske poreske obveznike, naravno, niko nije pitao da li im se to sviđa. Da paradoks bude veći, pošto je već dogovoreno da predsednik buduće državne zajednice bude iz Crne Gore, a u slučaju odlučivanja u savetu ministara (tri prema tri) više vredi glas predsednika koji je iz Crne Gore, pa će manjina od 5% imati većinu nad većinom od 95%. Da li postoji takav način odlučivanja u jednoj državi na svetu? Naravno, ne.
Odmah se postavlja pitanje da li će se po istom principu deliti i sva mesta u budućoj administraciji zajedničke države: u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, u upravama, direkcijama, savezima, institutima, odnosno u svim institucijama koje ostaju na nivou buduće državne zajednice. Sasvim je diskutabilan princip tzv. pozitivne diskriminacije u parlamentu, princip konsenzusa.
Činjenica da su predsednik i premijer jedna ista ličnost, nemogućnost izmene Povelje pre isteka roka od tri godine, mada ostaje otvoreno od kada se taj rok računa. Problem je i članstvo u međunarodnim finansijskim organizacijama i cenzus koji je za to potreban, rotacija ministara odbrane i inostranih poslova, nepostojanje zajedničkog tržišta, bankarstva, monetarne politike, carine itd.
Već je ovde rečeno više puta da nema nigde u svetu države sa različitim monetama, sa različitim carinama i tome slično. Priča o harmonizaciji ekonomskih sistema je mrtvo slovo na papiru, po onoj narodnoj "ne lipši magarče do zelene trave". Šta je do sada to harmonizovano? Naravno, ništa. Nije se maklo dalje od početka. Nije ni potrebno govoriti koliku štetu trpe razne grane industrije zbog nemogućnosti pristupanja Sporazumu o asocijaciji i stabilizaciji, usled čega smo potpuno nekonkurentni na stranom tržištu.
O nedostacima Ustavne povelje, o njenoj koliziji sa Beogradskim sporazumom, s jedne strane, i Zakonom o sprovođenju, s druge strane, možemo da pričamo satima. Praviti državu bez ikakve koncepcije i strategije za vojsku, to je zaista poražavajuće. To je poruka i Živojinu Mišiću i Vojvodi Stepi i Radomiru Putniku, to je brisanje iz istorije i Suvobora, i Kolubare, i Bregalnice, i Kajmakčalana i svega. Ovim dokumentom stvara se jedna virtualna tvorevina na štetu građana Srbije.
Prošle godine, savezni budžet iznosio je nešto više od milijardu evra. Kažu da će ove godine trebati 800 miliona evra, a Srbija plaća ne više sto posto, nego 95%. Zbog toga je ogromna većina građana Srbije za samostalnu Srbiju. Slobodno formirajte jednu anketnu komisiju, angažujte najpoznatije agencije za istraživanje javnog mnjenja i videćete da je najmanje 70% građana ove zemlje za samostalnu, nezavisnu, suverenu, međunarodno priznatu Srbiju. Zašto ne utvrditi stvarnu volju građana. Valjda nam treba država po meri i po volji naroda.
Danas se stranke u Srbiji praktično razlikuju po tome, da li su za Miloševićevu ili za Solaninu Jugoslaviju. Mi nismo ni za jednu ni za drugu, nego za suverenu, nezavisnu i samostalnu Srbiju. S druge strane, mi poštujemo volju većine i ne želimo da činimo nikakvu destrukciju niti opstrukciju, već da se borimo snagom argumenata. Vreme je najbolji sudija i vreme će pokazati ko je bio u pravu.
Ono na šta želim da vam skrenem pažnju je izjava Mila Đukanovića da će Crna Gora, uz malo sreće, strpljenja, razuma i samopoštovanja, za godinu, dve ili tri biti suverena i nezavisna, međunarodno priznata. Ne treba to primiti sa potcenjivanjem. Sviđao se Milo Đukanović ili ne, to je jedna ozbiljna, državnička izjava, kojom on trasira put buduće države Crne Gore. Istovremeno, to je i opomena i upozorenje, jer plašim se da kada prođe vreme Crna Gora otići svojim putem, a mi ćemo ponovo biti zatečeni, zbunjeni, iznenađeni, nespremni i lamentirati valjda nad nekakvom petom Jugoslavijom.
Mislim da je to poruka našoj državotvronoj tradiciji, našem nacionalnom identitetu, našem istorijskom pamćenju. Na kuburu jatagan ljuti, naši preci prolivali su krv. Plašim se da im se danas na dan Svetog Save prevrću kosti u grobu, gledajući kakvu državu, na godinu dana pre dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka, njihovi potomci stvaraju. Iduće godine je taj veliki jubilej.
Stranka kojoj pripadam neće participirati u saveznoj administraciji ni sa jednim jedinim čovekom, ni u jednom ministarstvu, ni u jednoj upravi, ni u jednom institutu, ni u jednom savezu. Dakle, apsolutno nigde. Nadam se da će biti razumevanja i da će biti dovoljno pameti da ne trošimo vreme na lažne iluzije da će Crna Gora ostati sa nama. Te iluzije smo imali i u prošlosti, a svi koji su hteli da odu su otišli. Nego, izvršićemo sve pripreme da možemo proglasiti svoju nezavisnost i suverenost istovremeno kada i Crna Gora.
Nadam se daćemo vrlo brzo, na dan Svetog Save, pod zastavom, grbom i himnom Srbije, uskliknuti s ljubavlju samostalnoj, suverenoj i nezavisnoj Srbiji. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da vas podsetim da je stranka čiji sam predsednik, Demohrišćanska stranka Srbije, još 14. jula 2001. godine, dakle devet meseci pre potpisivanja Beogradskog sporazuma donela deklaraciju o referendumu. Još tada smo anticipirali šta će se događati sa zajedničkom državom.
Još nešto, dame i gospodo, neko je ovde pokušao da mi replicira, pa je pobegao; zakon o sprovođenju ustavne povelje je apsolutno korak ka samostalnoj Srbiji. Zakon o sprovođenju ustavne povelje je potpuna suspenzija i paralisanje zajedničke države koja nije ni nastala. Neću da upotrebim izreku "što gore - to bolje", ali onima koji se zalažu za samostalnu Srbiju ovaj zakon idealno odgovara.
Ovim zakonom nije rešeno ništa. Sve što je Ustavna komisija radila 10 meseci i oko čega nije mogla da se dogovori, ona je stavila u ovaj zakon i rekla - biće doneti posebni zakoni, i to o saveznom sudu, o imovini, o načinu, o samoj organizaciji funkcionisanja federacije, odnosno buduće zajedničke države, o grbu, o zastavi, o himni, o ustavnim zakonima, o usaglašavanjima ustavne povelje sa republičkim ustavima itd. Dakle, onome ko se zalaže za samostalnu Srbiju nema boljeg poklona od ovako nakaradnog zakona o sprovođenju ustavne povelje.
Ne očekuje valjda neko da ćemo pomagati onima koji odlaze u političku istoriju, koji odlaze u politički zaborav, da još malo ostanu na vlasti, i nećemo valjda pomagati onima koji su govorili - "svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu", a onda se zarad svoje fotelje i zubima i noktima borili za nekakvu virtuelnu Jugoslaviju. Nismo mi na toj strani.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažene kolege ministri, iz referata poslanika Stranke srpskog jedinstva, pored mahanja rukama kao da smo u nekom teatru pantomime, pokušao sam ponešto da razaberem, pa da ujedno odgovorim.
Prvo, Ustavni sud Republike Srbije nije u ingerenciji Ministarstva pravde i on nikakve veze nema sa pravosudnim sistemom.
Drugo, Ustavni sud ima samo 9 sudija, obezbeđena su značajna sredstva za rad Ustavnog suda i oni koji rade u Ustavnom sudu veoma su zadovoljni projekcijom budžeta za 2003. godinu. Što se Vrhovnog suda Republike Srbije tiče, moram da kažem da sudije Vrhovnog suda Srbije imaju zaradu koja je skoro dvostruko veća od plate ministara u Republičkoj vladi, odnosno ta primanja su preko 40.000 dinara, a plate ministara su oko 25.000 dinara.
Vrhovni sud Republike Srbije, posle godina podstanarskog odnosa u zgradi Republičke vlade, najzad je dobio reprezentativnu zgradu po uzoru na takve zgrade u najvećim evropskim metropolama. Dogovarali smo se sa ministrom Đelićem oko nekih korekcija za plate savetnika u Vrhovnom sudu, ali sredstva izdvojena za rad Vrhovnog suda su takođe takva da su ljudi u Vrhovnom sudu sa tom projekcijom sasvim zadovoljni.
Uostalom, čitava sredstva planirana u budžetu za pravosuđe za 2003. godinu su oko 11 milijardi, u 2002. godini bila su nešto preko 6 milijardi, što takođe pokazuje jedan izuzetno brižljiv odnos prema ovom delu vlasti. Konačno, pomenuta je u nekom pežorativnom smislu, inicijativa za raspisivanje referenduma; želim da podsetim da je to inicijativa 400.000 građana ove zemlje, da to nije inicijativa ni jedne političke stranke. Organizator te inicijative je Demohrišćanska stranka Srbije, ali onaj koji nije u saglasju sa većinskom voljom građana svoje zemlje taj vrlo brzo postaje stvar političke prošlosti.

Uvažena gospođo predsednice, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni gosti, ovde ne nastupam kao predsednik Demohrišćanske stranke Srbije, niti kao član Vlade Republike Srbije, nego kao prvopotpisani građanin - predlagač inicijative za raspisivanje referenduma za samostalnu Srbiju.
Činjenica je, istine radi, da je organizator te inicijative Demohrišćanska stranka Srbije. Ono što mene iznenađuje to je ono što se čulo sinoć posredstvom medija - da je na nekakvom dogovoru šefova poslaničkih klubova postignut sporazum da se osma tačka u predloženom dnevnom redu, "izjašnjavanje povodom inicijative za raspisivanje referenduma"; skida sa dnevnog reda, izbacuje sa dnevnog reda, odbacuje iz dnevnog reda, zavisno od toga kako je koji medij to preneo.
Gospođo predsednice, ne znam ko se sa kim dogovorio i ko ima ovlašćenje da se o tome dogovara. Da li ste se dogovorili, ne sa 184.000 nego sa 400.000 građana koji su potpisali ovu inicijativu? Jedino ste sa njima mogli da se dogovarate. Pa, ako su oni saglasni, ili da pozovete mene kao prvopotpisanog da vam odgovorim da li sam sa predlogom da se ova tačka dnevnog reda skine saglasan. Ovako ne znam ko se s kim dogovarao, utoliko pre što o povlačenju jedne tačke dnevnog reda iz predloženog dnevnog reda na predlog poslanika, grupe poslanika, poslaničke grupe, 24 sata pre zasedanja, mora da se izjasni parlament. Jedino izjašnjavanjem parlamenta ta tačka može da se skine sa dnevnog reda. To je što se forme tiče.
Takođe, posredstvom medija saznali smo da je nekoliko poslanika Socijaldemokratske partije podnelo taj pismeni predlog za povlačenje ove tačke dnevnog reda. Ako je to tačno, onda postoji formalno-pravni osnov da se ova tačka skine sa dnevnog reda. Čuo sam i za argumente zašto se to predlaže. Kaže se, bar one oficijalne argumente, da nije vreme da se o tome sada raspravlja. Ko je taj ko određuje vreme? Kada je pravo vreme za Srbiju da se izjasni o svojoj državnosti? Ko je taj merilac vremena za takvu inicijativu? Dokle Srbije treba da čeka da Ustavna komisija, kojoj je rok po Beogradskom sporazumu na koji se pozivate, bio kraj juna, a sada je novembar mesec. Nije u izgledu da ta Ustavna komisija, a čiji pojedini članovi ne mogu sami da pređu ulicu, donese takav ozbiljan dokument kao što je ustavna povelja.
Ali, dobro, čuli smo i argument da, navodno, inicijativa nije u skladu sa Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi, da su u skladu sa odredbama tog zakona predviđeni određeni rokovi. Moram da kažem tim pravnim diletantima da treba da razlikuju ta dva instituta, referendum i narodnu inicijativu. Sam zakon to jasno razlikuje ako se tumači teleološki, dakle, ciljano, semantički, odnosno pojmovno, etimološki, odnosno jezički, ali dovoljno je i gramatičko i logičko tumačenje. Mogu ponekad i da pročitaju i Slobodana Jovanovića koji pravi jasnu distinkciju između referenduma i narodne inicijative.
Dalje, gospodo, ovo je najviši izraz narodnog suvereniteta, zahtev, inicijativa za raspisivanje referenduma. Pre neki dan u Irskoj je bio održan referendum, gde su se građani Irske izjašnjavali da li su saglasni da se od 2004. godine Evropska unija proširi sa postojećih 15 na 25 članica. Dakle, Evropska unija izjašnjavala se o sudbini drugih zemalja i drugih naroda. Građanima ove zemlje ne dozvoljava se da se izjasne o svojoj zemlji i o njenoj sudbini. Istine radi, pošto je usledio ovaj predlog, predsedništvo DOS-a, na svojoj poslednjoj sednici, dalo je rok Ustavnoj komisiji da do kraja novembra napravi taj famozni tekst ustavne povelje. Skeptik sam i tvrdim, i videćemo se još, da Ustavna komisija u njenom ovakvom sastavu nikada neće usaglasiti tekst ustavne povelje, a svaki izgubljeni dan za Srbiju je jedna izgubljena godina.
Dakle, na dnevnom redu su poreski zakoni koji predviđaju poreske olakšice za građane Srbije. Nikada ne želim da smetam da se ovako važni zakoni donesu i da ponovo dnevni red propadne. Podsećam vas, poreski obveznici Srbije taoci su ne republičke Vlade i ne poreskih zakona na nivou Republike Srbije, nego poreskih obaveza, akciza, carina, taksa na saveznom nivou. Oni su za državu od koje nemaju nikakve koristi, već samo štete, ove godine izdvojili preko milijardu evra i neko želi da se ta vrsta talaca i dalje pravi od građana Srbije.
Dakle, pošto postoji formalna inicijativa i pošto postoji ovakva odluka predsedništva DOS-a, samo mogu da prihvatim, u ime 400.000 potpisnika inicijative, da se rasprava po ovoj temi, po predlogu poslanika Socijaldemokratske partije, odloži za vreme posle 1. decembra, da vidimo da li će ta znamenita Ustavna komisija da napravi neki dokument, u šta ja ne verujem. Bilo da se danas o tome raspravlja, bilo da se ta tačka povuče sa dnevnog reda, bilo da se kada bude na dnevnom redu parlament izjasni protiv raspisivanja referenduma, Srbija će biti suverena, nezavisna i samostalna, ne zato što to želi Demohrišćanska stranka Srbije, već zato što to žele njeni građani i zato što je to njen jedini pravi put. Hvala.