Radi se o članu 20. Po mom amandmanu, predviđa se da se u članu 20. stav 2. tačka 2) reči „ili drugim“ zamene rečima „i od Narodne skupštine Republike Srbije odobrenim“.
Radi se o produženju roka čuvanja tajnosti podataka. U stavu 2. stoji da je to predviđeno međunarodnim sporazumom ili drugim međunarodnim obavezama Srbije. Meni je izgledalo da je ovo prilično neprecizno, i to namerno neprecizno. Budući da je ta formulacija, koja definiše o kojim međunarodnim obavezama Republike Srbije se radi, neprecizna, treba je promeniti, jer Narodna skupština jeste vrhovno zakonodavno telo, te bez njene saglasnosti zaista ne mogu da budu preuzete bilo kakve međunarodne obaveze.
Ono što je uvek zabavno, to su obrazloženja Vlade zašto ne prihvata amandman. Kaže: „Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je Republika Srbija član različitih međunarodnih organizacija, čije članstvo istovremeno podrazumeva i međunarodne obaveze Republike Srbije koje ne podrazumevaju odobrenje Narodne skupštine“. Ono što je dobro pitanje – čije odobrenje se ovde podrazumeva? O kakvim tajnim članstvima može da se radi u međunarodnim organizacijama, pa da Skupština u njih nema uvid?
Jasno nam je da postoje gotovo kraljevska ovlašćenja osobe u ulozi predsednika B.T., za koga sam još u načelnoj raspravi konstatovala da je jedini pravi naslednik J.B.T, ali sada moram sama sebi da uložim amandman. On je daleko prevazišao i ambicioznog bravara i dogurao do papskog nivoa. O kom međunarodnom članstvu ili projektu su razgovarali Boris (ili, kako reče Berluskoni, „Džordž Kluni“) i papa u četiri oka, na perfektnom engleskom – mada, verujem da „Kluni“ sasvim tečno govori i latinski – i to naročito posle posete ustaške zvezde Tomsona, a onda Mesića istom tom papi?
Zar je moguće da vrhovno zakonodavno telo ne daje saglasnost za razne preuzete obaveze? Jasno nam je da i podzemna diplomatija radi svoje – potpisuju se sporazumi sa Euleksom; ispunjava se plan o razbijanju države; sa zakašnjenjem se reaguje na pojavu novog gripa, koji, doduše, postoji od 1914. godine, tj. virus koji ga izaziva, ali se zato predviđa zakon u koji se ugrađuje virus secesionizma. Nejasno je zašto bi parlament trebalo da prihvati da izvršna vlast preuzme kontrolu i nad njim i nad organima koje je sam izabrao da je kontrolišu.
Na primer, u čijoj nadležnosti je nedavni događaj na Kosovu, koje aktuelna vlast sve više tretira dobrosusedski, a mi iz nacionalno orijentisane opozicije i dalje vidimo kao našu južnu pokrajinu?
Evo o čemu se radi: nemačku kontraobaveštajnu službu poslednjih dana potresa veliki skandal, piše nedeljnik „Špigl“. Naime, u martu 2008. godine u blizini Minhena uhapšen je Anton K. (nije Jozef K., ovo je Anton K.), agent nemačke obaveštajne službe BND, koji je svojevremeno radio na Kosovu, a ovih dana treba da mu počne suđenje po optužnici da je u ljubavnom homoseksualnom zanosu odavao državne tajne.
Anton K. je 2005. godine upoznao Murata A., makedonskog Albanca, koji je nakon zvanične provere postao saradnik nemačkog ministarstva spoljnih poslova (c, c, to sa spoljnim poslovima), ali ubrzo i Antonov ljubavnik. Prema optužnici, Anton K. je svom ljubavniku stavio na raspolaganje tajne izveštaje. Teške su i optužbe na račun Murata A., za koga se tvrdi da je održavao kontakte sa organizovanim kriminalom, kao i da je radio i za albansku i za makedonsku obaveštajnu službu. Njih dvojica su se preselila u novi zajednički stan u blizini Štutgarta, gde čekaju na početak suđenja, a tvrde da su žrtve homofobičnih vlasti.
Džabe se srpski dvojnik Klunija smeškao Angeli Merkel, kad se događaju ovakve stvari.

Meni je, kao i koleginici, drago i mislim da i građanima Srbije treba da bude drago što je ovaj naš amandman usvojen. No, zaista, primedba stručnjaka odnosila se pre svega na to da je potrebno povući zakon iz skupštinske procedure i ući u izradu novog nacrta zakona, jer na ovaj način mi praktično sami sebe devaluiramo, devaluiramo Ustav, devaluiramo nezavisne institucije, a pre svega one koje smo sami birali, znači, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i, naravno, Zaštitnika građana. Tim pre je paradoksalno i ovo obrazloženje za neprihvatanje prethodnih amandmana, u kome Vlada kaže da amandmane ne prihvata zato što je u međuvremenu već podnela amandman na te članove.
Znači, mi sada ulazimo u neku vrstu takmičenja, koje nije zdravo, u kome se predstavnici zakonodavne vlasti takmiče sa predstavnicima izvršne vlasti, koji tek na pritisak, ne samo na pritisak, nego i na poražavajuće mišljenje koje su dobili od iste te Evrope, u čije mišljenje veruju... Znači, dolazimo u situaciju da neke logične amandmane usvojimo.
Cilj ovog amandmana, koji smo svi podneli, bio je da se vrati ono što je ustavna tekovina, a to je da nezavisnim kontrolnim telima, Zaštitniku građana i Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, ne bude ograničen pristup tajnim podacima zato što bi ih to u potpunosti onemogućilo da vode postupke koji su iz njihove nadležnosti, jer oni jesu obrazovani kao samostalni i nezavisni državni organi.
Poseban problem sa rešenjima koja su bila sadržana u odredbama člana 40. ovog predloga zakona je što su bila u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 3. istog predloga, jer odredbom člana 3. Predloga zakona predviđeno je da se tajnim podatkom ne smatra podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja.
Postojanje krivičnog dela, u koje se pod uslovima iz člana 359. Krivičnog zakonika mora uključiti prekoračenje ovlašćenja ili zloupotreba službenog položaja, dokazuje se samo pravosnažnom oslobađajućom presudom nadležnog suda. Zbog toga bi i dokazivanje namere da se prikrije krivično delo bilo skopčano sa krivičnim postupkom i često davalo efekte tek kada prestane potreba da se određeni podatak, koji je iz ovih razloga proglašen tajnom, više ne smatra tajnom.
Dokazivanje namere prikrivanja nije moguće ako se organima gonjenja i sudovima ograničava pristup tajnim podacima radi vođenja potrebnog postupka. U tom kontekstu se praktično postavlja pitanje utvrđivanja namere prikrivanja drugih nezakonitih akata ili postupanja, čije je utvrđivanje u nadležnosti upravo kontrolnih nezavisnih državnih organa (znači, pitanje sukoba interesa, raspolaganja javnom imovinom prilikom javnih nabavki za bezbednosne strukture, kontrole namenskog korišćenja budžetskih sredstava i slično).
Utoliko je dobro da je na veliki pritisak Vlada reagovala tako što je prihvatila ove amandmane, ali možda bi to trebalo da bude i pouka da se uvede jedan princip, da se napravi nešto, osvrt na opoziciju, kao na kritiku čistog uma i da se uvrste naše primedbe i primedbe takvih nezavisnih institucija kao što su Poverenik za informacije od javnog značaja i Zaštitnik građana, pre nego što zakon uopšte dođe u skupštinsku proceduru, da ne bismo devaluirali ovako visoko telo.

Suština ovog amandmana, kojim je predviđeno da se u članu 93. stav 4. briše, jeste da u uslovima krize, kada postoji ozbiljan budžetski deficit i odluka o smanjivanju broja zaposlenih u državnim organima, smatramo da je neopravdano da zaposleni u stručnoj službi Vlade, koja treba da se bavi primenom zakona, imaju u startu mogućnost uvećanja plata do 20% u odnosu na platu drugih državnih službenika i nameštenika čija su radna mesta razvrstana u istoj grupi.
Ako bismo se rukovodili kriterijumom koji je naznačen u odredbi član 93. stav 4. ovog predloga zakona, a to je posebnost uslova rada, složenost i priroda posla, mnogim kategorijama zaposlenih, što u državnim organima, što u zdravstvu, školstvu, privatnom sektoru, takođe bi trebalo omogućiti povećanje plate za 20%.
Jednostrana primena ovog kriterijuma na lica zaposlena u Kancelariji Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka predstavljala bi svojevrsnu diskriminaciju.

Moram da priznam da nikad do sada nisam govorila u čudnijim okolnostima.
Danas mi je slava, Sveti velikomučenik Georgije, Đurđic. Želela bih da čestitam svim svečarima, čije je krsno ime danas, uključujući i gospodina Miloša Radulovića.
Međutim, nekako su slave danas u drugom planu. Činjenica je da se upokojio patrijarh srpski gospodin Pavle, čovek koji je ličnim primerom svedočio kako se najbolje služi Gospodu, životom po jevanđelju, Bogu čoveka, Hristu.
Božjom promisli, upokojenje patrijarha Pavla došlo je kao neka vrsta opomena da se još jednom razmotri izglasavanje separatističkog statuta Vojvodine, te umesto da u četvrtak na dnevnom redu imamo statut, ići ćemo na opelo patrijarhu Pavlu.
Imali smo čast i privilegiju da budemo savremenici jednog svetitelja. No, izgleda da ni to nije bilo dovoljno da razvijemo dovoljno čisto srce, pa da danas, umesto skupštinske rasprave, budemo svi zajedno na liturgiji, na pomenima blaženopočivšeg patrijarha Pavla.
Da stvar bude gora, po ustaljenom pravilu, kada jedan od poslanika ''žute osovine'' predloži fuzionisanje raznih tačaka dnevnog reda, onda se obično usvoji ovaj ''dajdžestirani'' dnevni red, koji funkcioniše po marketinškim principima nes kafe, s tom razlikom što su i ovi marketinški magovi nes kafe nešto skromniji, koji idu ''tri u jedan'', a ovi naši opušteno svedu na ''26 u jedan''.
Šta god da je u pitanju, cifra od 26 nije zanemarljiva, ali šta zna narod šta je 26 predloga o potvrđivanju najrazličitijih međunarodnih sporazuma. Ne znamo mi ništa o tzv. podzemnoj diplomatiji. Što bismo se sada jogunili da znamo sve detalje međunarodnih sporazuma, kada su tu oni kojima je "stručnost ispred politike". Dobar fazon, jer kod nas je politika postala nauka nad naukama i nema te ''kritike čistog uma'' koja bi mogla doakati takvim lumenima kao što su Boža Đelić, naravno, neprisutni, od milja zvani Boža Kanabis, budući da je sve znanje i svu imovinu stekao ležeći na tetkinom kanabetu.
Tvorac ideje o rotaciji ministara, šteta što nije razmišljao i o reciklaži, trenutno je na poziciji ministra nauke, što je, otprilike, ravno poziciji ministra mornarice u Češkoj. Nema ga. U svetu se za nauku izdvaja tri do pet posto, a u Srbiji svega oko 0,3%. Čak i da svi srpski naučnici imaju tetku i kanabe u koji su zaheftane devize, ne bi bilo dosta da se ozbiljno umešaju u svoj posao, te ostaje princip: slično se sličnom raduje. Ministri za nauku biraju se po političkoj pripadnosti, a ne po stručnosti. Stoga se i ne mešaju u svoj posao. Na šta bi to ličilo da imaju posla s nepolitičnim naučnicima koji ih smaraju s nekim tamo principima? Što gore, to bolje za ovu nesposobnu i štetočinsku vladu.
Nije ni čudo što je oko 100.000 mladih i obrazovanih ljudi napustilo Srbiju. Samo u ''Silicijumskoj dolini'' ima 200 do 250 srpskih inžinjera, 40 u ''Guglu'', 30 u ''Sisko sistemsu''. Da stvar bude bolja, da se ideja o rotaciji ministara zameni idejom o katapultiranju loše Vlade, 70% mladih i obrazovanih ljudi u dijaspori, kako pokazuju istraživanja, sutra bi se vratilo u Srbiju.
No, kako mi ovde imamo ozbiljne lingvističke higijeničare kada je reč o govorima opozicionih poslanika, moram da se vratim na temu. Moj um skromne plavuše starosnog doba polovine starca Foče od 100 leta nije uspeo da savlada svih ovih 26 predloženih sporazuma, te ću se usmeriti samo na jedan od njih – Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji na uvozu ozračenog nuklearnog goriva s istraživačkog reaktora u Rusku Federaciju.
Znam da zvuči kao ''uticaj gama zraka na sablasne nevene'', ali još je strašnije što je u pitanju realna opasnost da, usled lošeg rukovanja istrošenim radioaktivnim gorivom, dođe do havarije u kojoj ne bi bio kontaminiran samo Institut "Vinča", već i ceo Beograd. Nema opasnosti od nekakvog teroriste, o kojem je govorio Đelić, jer bi svako ko proba da se približi istrošenom gorivu visoke radioaktivnosti na pola metra bio više nego mrtav.
Koji su razlozi da se uopšte nađemo u situaciji da građani Srbije budu tretirani kao ''sablasni neveni''? Sveti oci govore o tri osnovna načina da upadnemo u greh: neznanje, zaborav i lenjost. Pored toga što su pozitivni na sva tri, naši vladajući oci imaju amandman u vidu bahatosti, arogancije i ekstremne nekritičnosti. Rezultat je činjenica da su skoro sve ustanove od nacionalnog značaja na kolenima. Jedan, nažalost, ne i jedini primer, jeste situacija u vezi s Institutom za nuklearne nauke "Vinča".
Dovoljno je reći samo par reči o istorijatu Instituta u Vinči, pa da se zna o kakvom naučnom gorostasu se radilo. Nije ni čudo da su se Hrvati još u vreme svoga Joške bunili što Srbi imaju ''Vinču'', a oni, siroti, ne mogu da provale da li se tu možda proizvodi atomska bomba. Dakle, uz tehničku pomoć Sovjetskog Saveza, Institut za nuklearne nauke "Vinča" je sagradio istraživački nuklearni reaktor 1958. godine. Prvo gorivo nabavljeno je 1959. godine, kada je reaktor i počeo da radi. Za 60 godina postojanja, "Vinča", koja se i danas opravdano smatra naučnom baštinom Srbije i dragocenim rasadnikom kadrova iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka, iznedrila je preko 500 doktora nauka, dala više od 100 univerzitetskih profesora i preko 20 akademika, normalno, ne Tomičinog tipa, uz preko 20.000 objavljenih naučnih i stručnih radova.
Skupština Srbije je, 15. decembra 1977. godine, preuzela prava i obaveze osnivača Instituta "Vinča", što znači da je istovremeno obezbeđivala sredstva u budžetu Srbije za finansiranje reaktora. Od 1977. do 1997. godine, namenski su obezbeđivana budžetska sredstva, koja su usmeravana preko Ministarstva za nauku. U isto vreme, kupljeno je i visokoobogaćeno sveže uranijumsko gorivo iz Sovjetskog Saveza, da bi se ugradilo u reaktor RA, umesto istrošenog goriva. Zvanično, do toga nije došlo zbog nedostatka političke volje da se dalje nastavi rad ovog reaktora. Međutim, nikada nije ni sprovedena istraga da li se radilo o sabotaži na reaktoru zbog koje je on prestao da radi.
Posle terorističkog napada 2001. godine, SAD počinje da vrši veliki pritisak, direktno ili preko svojih ispostava u Beču, da se iz svih istraživačkih reaktora koji su koristili visokoobogaćeno uranijumsko gorivo to gorivo izmesti i vrati u zemlju porekla. Pod ogromnim pritiskom, bez konsultovanja sa stručnjacima u oblasti nuklearne tehnike, tadašnja Vlada Republike Srbije pravi grešku i odlučuje da vrati 48 kilograma osamdesetpostotnog visokoobogaćenog svežeg uranijumskog goriva. To je urađeno na prečac, bez šire diskusije, zakonskog osnova ili propisanog dokumenta. Kažu da je tada 1.500 policajaca obezbeđivalo transport svežeg goriva nazad u Rusiju, na potezu od Vinče do Aerodroma "Beograd".
Da stvar bude apsurdnija, bilo je sasvim logično, a sa dobrim i stručnim pregovaračem i moguće, dogovoriti da se, uz gorivo koje nije opasno ni radioaktivno, ali je zato od neprocenjive vrednosti, istovremeno dobije besplatno transportovanje istrošenog i visokoradioaktivnog goriva u Rusiju, budući da Rusi imaju svu potrebnu i veoma skupocenu tehnologiju, posebne kontejnere, robotiku koja omogućava pristup, specijalni transport i preradu. Uz to je bilo sasvim moguće ostvariti ugovor sa Rusima da se barem deset godina finansira ceo reaktor i ceo Institut u Vinči.
Drugim rečima, u doba ministra nauke Domazeta i ministra spoljnog Svilanovića, pod pritiskom Amerikanaca, sveže nuklearno gorivo, koje smo sredinom sedamdesetih platili veoma mnogo, vraćeno je Rusiji, preko Amerikanaca, za džabe. Kako je izmeštanje visokoradioaktivnog goriva izuzetno skupo, Vlada nije uspela da reši problem finansiranja, te je došlo do odluke o zatvaranju reaktora RA, kroz program "Vincha institute nuclear the komision".
Novac koji smo dobili od Međunarodne atomske agencije u Beču nije bio dovoljan da se izmesti taj otpad, pare su velikim delom nenamenski utrošene. Jedino što sada može da se vidi jeste ograda koja štiti da, navodno, ne bi ušli teroristi, a "Vinča" je, silom prilika, dospela u dubiozu.
Bez konsultacija sa srpskim stručnjacima iz zemlje i inostranstva, praktično, pod sumnjivim okolnostima, Vlada Srbije je tada donela odluku o zatvaranju reaktora RA i predaji svežeg nuklearnog goriva strancima. Haotični potezi Vlade su se nastavili, pa je 2002. godine pokrenut program "Zelena Vinča", koji je kasnije preimenovan u ovaj program VIND. Naravno, od trenutka kada je preneto sveže gorivo za džabe, zvanično, mada nije otkriveno ko se i koliko ugradio u celoj priči oko ovog transfera do današnjeg dana, Vlada Srbije nije uspela da reši probleme finansiranja istrošenog radioaktivnog goriva i organizovanja realizacije tog posla sa stručnim ljudima iz Instituta za nuklearne nauke "Vinča".
Nažalost, i pored prihvatanja raznih međunarodnih obaveza vezanih za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine, Vlada donosi loše odluke u vezi s efikasnim odvijanjem programa VIND, nadležni ljudi iz Ministarstva nisu stručnjaci u oblasti nuklearnih tehnologija i tehnika, a sve manja budžetska sredstva za sprovođenje programa VIND se troše sve više nenamenski, i to, naravno, bez vidljivog rezultata.
Pritisnuta međunarodnim obavezama, Vlada Srbije ove godine, tu je sad Đelić, opet nezakonito i bez javne rasprave, zahteva od Instituta "Vinča" da se zaduži kod stranih banaka za sumu od minimum 25 miliona dolara. Kako Upravni odbor i Naučno veće Instituta to odbijaju, jer je nezakonito da budžetska ustanova diže kredit koji neće moći da vrati, Vlada šalje Predlog izmena Zakona o zaštiti od jonizirajućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, tj. dodaje čuveni član 48a, koji, zahvaljujući skupštinskoj većini, biva usvojen. Na osnovu tog člana 48a, Vlada Srbije cepa Institut "Vinča" i osniva Javno preduzeće "Nuklearni objekti Srbije", koje je registrovano kod Agencije za privredne registre 27. jula 2009. godine, sa šifrom delatnosti 90.000.
Šta je ta šifra? Odstranjivanje otpadaka i smeća sanitarne i slične aktivnosti. Baš liči na odlaganje visokoradioaktivnog otpada.
JP "Nuklearni objekti Srbije" brutalno otima imovinu i skupocenu opremu koja je pripadala trima laboratorijama Instituta ''Vinča'', a zaposleni u ovim laboratorijama se ucenjuju da potpišu ugovor sa JP. Na sednici 2. aprila 2009. godine, Vlada donosi odluku o razrešenju dva člana Upravnog odbora iz Vladinog sastava, predsednika Upravnog odbora prof. dr Mitrakovića i člana dr Ljubišu Zekovića. Umesto njih, postavlja nove članove, za predsednika Upravnog odbora postavlja savetnika ministra za nauku dr Dragana Domazeta, bivšeg ministra nauke, od 2001. do 2004. godine, poznatog po skandaloznom pokušaju rasturanja ''Vinče'', a magistra Radojicu Pešića, njegovog tadašnjeg zamenika, za drugog člana Upravnog odbora. Inače, dotični Pešić je u sukobu interesa, pošto je istovremeno i direktor JP "Nuklearni objekti Srbije".
Posle sastanka u Republičkom sindikatu 14. aprila, predsednica Republičkog sindikata nauke dr Đurđica Jovović upućuje otvoreno pismo ministru Boži zbog neispunjenih finansijskih obaveza. Isti ministar se svakodnevno, u maniru električnog zeca, brzinski seli s medija na medij, gde govori o potrebama finansiranja nauke i fantastičnim uspesima naše nauke. Pismo sličnog sadržaja upućeno je od strane Sindikata i ministarki finansija i premijeru.
Desetog juna, ministar za nauku, na "U 92", izjavljuje da Institut uopšte neće biti ugrožen, pretpostavka je, valjda, da otimačina može da bude podsticaj za naučnu pregalaštvo, a istog dana Vlada izlazi s Predlogom zakona o izvozu radioaktivno ozračenog goriva u Rusiju, u saradnji s Institutom ''Vinča''.
U obrazloženju ovog zakona jasno se vidi da je nosilac ovog posla Institut ''Vinča'', a ne neko fantomsko javno preduzeće "Nuklearni otpad Srbije". Novi predsednik Upravnog odbora Dragan Domazet zakazuje ''redovnu'' sednicu Upravnog odbora za drugi dan kolektivnog godišnjeg odmora, 17. jul, i pismeno, elektronskom poštom, preti članovima Upravnog odbora iz ''Vinče'' da će snositi posledice ako ne dođu.
U toku kolektivnog godišnjeg odmora, JP u formiranju i njegov direktor Radojica Pešić sastavljaju nekakav cenovnik usluga, pravilnik o radu, imenuju Upravni odbor Javnog preduzeća, na čije mesto dolazi dr Uranija Kozmidis-Luburić, profesorka iz Novog Sada, u prethodnom mandatu pomoćnik ministra za nauku, a psiholog Ana Pešikan, zadužena za nuklearnu bezbednost. U toku kolektivnog godišnjeg odmora Instituta, 22. jula, Trgovinski sud registruje JP na istoj adresi na kojoj Institut ''Vinča'', s šifrom delatnosti 90.000, to je ono odstranjivanje smeća i sanitarne aktivnosti.
Priznaćete, ipak postoji mala razlika između izmeštanja istrošenog nuklearnog otpada i izbacivanja komunalnog smeća. Za sada JP "Nuklearni otpad Srbije" ima svog direktora, sekretara i upravni odbor, ali ne i ljude koji su sposobni da bezbedno po radno okruženje i okolno stanovništvo obave izuzetno opasan posao oko prenosa goriva u Rusiju.
I pored toga što JP nije zaživelo, niti ima zaposlene, direktor Radojica Pešić šalje direktoru Instituta ''Vinča'' dopis gde ga obaveštava da JP preuzima i obavljanje funkcije obezbeđivanja Instituta. Izdaju se nove propusnice zaposlenima u pojedinim laboratorijama, uz striktne naredbe portirima koga da propuste, a koga dobro da kontrolišu. Naravno da nema zakonskog načina da se Institutu, bez saglasnosti ove skupštine, preuzmu delatnosti, imovina i oprema.
Posebno je zanimljivo ponašanje direktora Instituta ''Vinča'', dr Jovana Nedeljkovića, predsednika Naučnog veća, dr Bojana Radaka i predsednika sindikalne podržnice Instituta ''Vinča'', koji su, po našem saznanju, svi članovi DS-a. Iako su po prirodi posla dužni da zaštite Institut, oni zabijaju glavu u pesak ''podvučen žutim''.
Postoji još jedna interesantna stvar. Kažu da dok Institut ''Vinča'' posluje preko ''Komercijalne banke'', novoformirano JP posluje preko ''Metals Vojvođanske banke'', za čijeg se predsednika tvrdi da je muž gospođe Uranije, predsednice Upravnog odbora JP "NOS"; znači, sve ostaje u ''žutoj'' porodici.
Posle nove problematične odluke Vlade u julu 2009. godine, problem visokoradioaktivnog isluženog uranijumskog goriva ostao je nerešen. U vreme posete El Baradeja, šefa Američke kancelarije, i predsednika Ruske Federacije Medvedeva, propuštena je idealna prilika da se isprave ugovorne klauzule u pogledu međunarodnih obaveza, te da se retroaktivno zahteva kompenzacija za prisilno odnošenje skupocenog i čistog reaktorskog goriva, tako što bi se to sada povezalo s obavezom odnošenja isluženog goriva na preradu, što nije neuobičajen postupak kada u pregovorima na državnom nivou učestvuju stručnjaci, što kod nas opet, očigledno, nije bio slučaj.
Kadrovi iz Ministarstva nauke koji su bili zaduženi za nuklearnu bezbednost u ovom mandatu bili su profesori Novosadskog univerziteta, koji su, izgleda, specijalizaciju iz ove oblasti sticali na visokim političkim funkcijama, a ne u našem jedinom nuklearnom institutu.
Šta sada? Da prepustimo Boži Kanabisu da dalje rotira nauku i politiku i Vladi i Skupštini nameće rešenja koja dovode dotle da Skupština, koja je osnivač ''Vinče'', treba da oduzme ingerencije Institutu? Na osnovu čega? Uostalom, kuda s lešom, tj. s tim istrošenim gorivom?
Rešenja ima, jer je Srbija mala zemlja velikih ljudi, ljudi koji često nisu bili prepoznati na domaćem terenu, ali su zato stekli svetsku slavu. Jedna od njih je Jasmina Vujić, prva žena dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku u istoriji ne samo prestižnog kalifornijskog Instituta ''Berkli'', već je on među 10 najvećih američkih istraživačkih univerziteta, koja se od jula nalazi na čelu Udruženja dekana svih nuklearnih fakulteta u SAD. Jasmina Vujić nije zaboravila rodnu Srbiju, svoj Elektrotehnički fakultet, Institut ''Vinču'' u kome je radila od 1977. do 1985. godine, pre nego što je otišla na doktorske studije u SAD.
Tokom nedavnog boravka u Srbiji, dala je nekoliko intervjua u "Politici" i "Svedoku", ali razgovarala je i s aktuelnim ministrom energetike Škundrićem, nudeći mu stručno rešenje. Iako ga je opisala kao korektnog čoveka, nije naišla na adekvatan primer. Ministar Škundrić ne sme da se meša u posao takvog naučnog lumena kao što je Boža Đelić. Klasika. Ministarstva su podeljena kao njive i niko ne sme da pređe nogicom preko crte, jer će raditi ćakija ili sačmara. Ministar energetike ne sme da se meša u posao ministra nauke, čak i ako se ovaj drugi sam ne meša u svoju oblast.
Rešenje Jasmine Vujić je krajnje praktično, korisno i moguće. Ako već s Rusima imamo potpisan ugovor za gas, za "Đerdap", oni nam remontuju Termoelektranu, zašto se ne bi omogućilo da se s njima postigne dogovor da prodaju gorivo, a u isto vreme uzimaju istrošeno, jer imaju sistem za preradu goriva i ceo paket za izgradnju nuklearnih elektrana od kojih bi Srbija mogla da ima koristi?!

Ovo popodnevno izlaganje, i ovako bolesno, nadam se da nije H1N1 započela, kolege se nadaju, takođe, započeću time što želim da svim svečarima čestitam današnju slavu, znači, da svima koji slave Svetu Petku čestitam slavu. Što se tiče ovog zakona, odavno nisam videla filmskiji proces donošenja, stavljanja u skupštinsku proceduru, sa svim pratećim obećanjima, mogućim povlačenjem jednog zakona, kao što je Zakon o tajnosti podataka.
Kada je reč o tajnama, ništa nije slučajno, pogotovo ne u Srbiji. Dobar dramaturg bi od svega ovoga napravio čitavu jednu dramu. U maniru Duška Kovačevića, to bi bilo nešto između "Balkanskog špijuna" i " Maratonci trče počasni krug"; nadajmo se da je poslednji krug. Da mi kao građani Srbije nismo učesnici u ovom eksperimentu, još bismo mogli i da se nasmejemo. Ovako, kao iz onih davnih vremena ovog parlamenta i one priče o dedi i unuku, ova priča, ipak, ima tužan kraj. Deda, u liku JBT, je umro, ali njegova ideja nikada. Nije ni čudo da je postojao slogan "i posle Tita – Tito", samo što sada više nije JBT, nego BT, pa ko razume, shvatiće.
Na kraju krajeva, i ovaj BT voli lepo da se nosi, da putuje, da se slika, da prima i Kurtu i Murtu, a Parlament bi da iskoristi kao najlepšu scenografiju. Samo još ostaje da maše onom čuvenom belom rukom iz auta, dok ga narod razdragano čeka sa belosvetskih turneja. Stepen demokratije i zaštite ljudskih prava je istovetan i u vreme JBT i u vreme BT. Pošto je donet Zakon o informisanju, nema više da se piše ko šta hoće, već kako mu i kad mu ''Idoli'' odobre. Ispada da je Beba bio mala beba za Šapera, Krleta i Rakića. Još samo fali da se uvede redukcija TV kanala, pa da postoji Prvi program – vašeg prava da znate sve o evropskoj Srbiji, a ko okrene Drugi program, da gleda Skupštinu, pojavi se bezbednjak koji mu lepo naredi da vrati na Prvi kanal.
U poslednjih par meseci doneta su četiri zakona iz sfere javnosti, u kojima se pokazuje tendencija da se javnost isključi, Zakon o javnom informisanju, Krivični zakonik, Zakon o budžetskom sistemu i, evo, sada zakon o tajnosti podataka.
Da stvar bude zanimljivija, ovo što sam sada rekla jesu reči Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljuba Šabića. To je posebno zanimljiv deo aktuelne psihodrame.
Totalitarna ili ''demonkratska'' vlast, kako joj narod od milja tepa, igrala se demokratije, sve da bi ispunila predizborno obećanje – EU koja nema alternativu, pa je morala da ispuni elementaran uslov za zemlje razvijene demokratije, da imamo Poverenika za informacije od javnog značaja, a po usvajanju Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, on je dobio i funkciju poverenika za zaštitu podataka o ličnosti, čovek koji je trebalo da bude podoban kao član DS-a, Rodoljub Šabić. No, ako nije u pitanju nova igra ''dobrog'' i ''lošeg'' policajca, izgleda da je Šabić postao nepodoban onog trenutka kada se umešao u sopstveni posao.
Ko je očekivao da će Poverenik tražiti pristup informacijama od javnog značaja i odakle mu to pravo, kada ni predsednik Republike, kako kaže zakon, a i ''otporni'' državni sekretar Homen, nema pravo uvida u sve tajne podatke? "Šio mi ga Đura". Takve bajke ne priča više ni Mlađa Minhauzen. Ko je kriv Šabiću što je poverovao da je on, kao Poverenik, nezavisna kontrolna institucija, koju je odredio i većinom glasova izabrao Parlament, kao najviši zakonodavni organ! Što se lepo ne ugleda na Cvetkovića, pa da se ne meša u svoj posao, jer ovoga trenutka u Srbiji gotovo da nema čoveka koji veruje da Mirko o nečemu odlučuje i da Vlada donosi značajne odluke o bilo kom važnom državnom pitanju.
Da stvar bude gora, postoji i ''duplicita skazi'' u liku Saše Jankovića, Zaštitnika građana, tzv. ombudsmana, koji je, kao i Šabić, izgubio kurs, pa umesto da prati puls vladara, uporno insistira na potrebama građana. Uostalom, trebalo je da mu bude jasno gde mu je mesto i šta mu je činiti kada je njegov amandman na Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti bio odbijen u Skupštini. Dakle, tu su sada njih dvojica, ali ne više kao personalna rešenja zvana – Rodoljub Šabić i Saša Janković, već kao dve nezavisne kontrolne institucije, koje treba da se staraju o zaštiti Ustavom garantovanih prava.
Evo opet sličnosti vladavine BT s vlašću JBT. JBT je rekao: "Ne moramo se držati zakona kao pijan plota", a BT razvija tezu u sledećem smeru: "pa ni Ustava". Slučajnost? Nikako.
Tim ustavom je zagarantovan teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije s južnom pokrajinom Kosovo i severnom – Vojvodinom. Već smo slušali velike misli našeg predsednika o mogućoj podeli Kosova, a da bi se Vojvodinom lakše kliznulo, mora malo da se dotera informisanje, tajnost i bezbednost atmosfere, ne bi li statut Vojvodine prošao laganice.
Dakle, taj ustav, kao velika tekovina državotvorne vlasti Vojislava Koštunice, vlasti koja nije samo bila, već će uskoro opet doći, daje nadležnosti nezavisnim kontrolnim institucijama, kao što je Zaštitnik građana, da kontrolišu i rad tajnih službi, jer one, po definiciji, ograničavaju i suspenduju Ustavom garantovana prava građana.
Zaštitnik građana ne može da kontroliše predsednika Republike, Vladu, kao kolektivni organ, ali ne i ministarstva ponaosob, Skupštinu, sudove, tužilaštvo i Ustavni sud. Kancelarija Zaštitnika građana, ombudsmana, u Srbiji postoji od 27. jula 2007. godine i do sada je dobila oko 2.500 formalnih pritužbi građana. U nedavnom saopštenju Zaštitnika građana se kaže: "Predlogom zakona o tajnim podacima, koji je Vlada Srbije dostavila Skupštini, oduzimaju se postojeća ovlašćenja Zaštitniku građana i Povereniku za informacije da nesmetano pristupe svim podacima potrebnim da ustanove da li državne službe rade pravilno i zakonito".
U saopštenju se podseća da su Ombudsman i Poverenik uspostavljeni Ustavom i zakonima kao inokosni državni organi i Skupština ih je poimence, apsolutnom većinom glasova narodnih poslanika, izabrala da samostalno i nezavisno kontrolišu kako organi vlasti poštuju prava građana. Nejasno je zašto bi Parlament trebalo da prihvati da izvršna vlast ubuduće ograničava organe koje on sam izabrao da je kontrolišu, i to upravo u stvarima koje ni sam parlament ne može kontrolisati.
Ali, jasno je, zahvaljujući mnogobrojnim primerima iz nedavne prošlosti i prakse naših institucija, zašto bi neki organ vlasti, funkcioner ili službenik, hteo da krije svoj rad od drugog državnog organa, koji je obavezan da i sam čuva ono što je legalna i legitimna tajna, ocenio je Zaštitnik građana Saša Janković. Prema njegovoj oceni, najavljeno ograničenje za Poverenika i Ombudsmana je bez presedana, ne samo u državama s vekovnom tradicijom nezavisnih parlamentarnih kontrolnih institucija, već i u zemljama regiona. "Siguran sam da je ograničenje koje traži Vlada nesaglasno s međunarodnim standardima", rekao je Janković, dodavši da "ono snižava i onako neveliki, ali ipak dostignuti kapacitet institucionalne zaštite ljudskih prava u Srbiji".
Nije što je Janković, ali Zaštitnik građana je u očajanju bio i duhovit, pa je za vreme rasprave o Predlogu zakona o tajnosti podataka, u organizaciji Centra za civilno-vojne odnose i građanskih inicijativa, rekao i sledeće: " Naravno da Zaštitnik građana ne može imati pravo da sazna formulu tajnog bojnog otrova, ali mora imati pravo da sazna da li se taj bojni otrov možda testira na način koji ugrožava zdravlje građana".
Dakle, jasno je šta je namera, jasno je da se ovim državnim organima ograničava upravo ono što bi moglo biti od značaja za ostvarivanje njihove funkcije.
No, da otkrijemo sled događaja u drami zvanoj – donošenje zakona o tajnosti podataka. Početak je odličan, kao i obično, u početku uvek postoji dobra namera. Svi se slažu u jednom. Ovo je jedna od potpuno neregulisanih oblasti i postoji potreba da se haotično stanje uredi, jer trenutno ima oko 400 akata koji regulišu pitanje tajnosti podataka, a i sama procedura stavljanja oznake tajnosti je potpuno obesmišljena. Bilo je i dosta zloupotreba, pogotovo kada je reč o javnim nabavkama, jer je najlakše bilo da se stavi oznaka poverljivosti, pa da se onda ne sprovodi Zakon o javnim nabavkama.
Gospodin Homen je objasnio da ta oblast nije bila uređena već 50 godina, tako da je oznaka poverljivosti stavljana na razne dokumente, i to bez ikakve kontrole, na osnovu raznih podzakonskih akata, za koje sam rekla da ih ima više od 400. Naravno, po principu – Evropska unija nema alternativu, završni pečat neophodnosti donošenja ovog zakona je sadržan u rečenici – ovaj zakon je jedan od važnijih, a pojavio se i u izveštaju Evropske komisije, u kome se preporučuje njegovo usvajanje.
Naravno da nećemo da se brukamo pred Evropom, ali evropski standardi podrazumevaju da u radnu grupu za izradu nacrta zakona budu uključeni stručnjaci, a ne samo tzv. bezbednjaci. U ovom slučaju, radna grupa je bila sastavljena od predstavnika bezbednosnih službi, MUP-a i Vojske. Ništa bez „Šunatovca“.
Zbog koncepcijskih neslaganja, radnu grupu su napustili Beogradski centar za ljudska prava i Komitet pravnika za ljudska prava, JUKOM. Poverenik za informacije od javnog značaja i Zaštitnik građana nisu bili ni pozvani da učestvuju u pisanju zakona. Izostala je i prava javna rasprava, jer se ne može izjednačiti rasprava u javnosti s regulatornom javnom raspravom koju pokreće Vlada, kao predlagač zakona.
Vlada je 23. jula 2009. godine usvojila ovaj tekst predloga zakona, a 24. jula ga uputila u skupštinsku proceduru, bez javne rasprave i u neizmenjenoj formi, uprkos protivljenju stručne javnosti, s jedne strane, i obećanjima predlagača da će zakon biti povučen iz procedure i dorađen.
Prvo je u medijima, tokom avgusta, bilo najavljivano moguće povlačenje, pa je skinut s dnevnog reda 31. avgusta i poslat na doradu, da bi konačno ispalo – tresla se gora, rodio se miš, i zakon je nepromenjen ušao u skupštinsku proceduru. Utakmica bezbednjaci – stručnjaci završena je s 1:0. Šta bi stručnjaci mogli da znaju o zakonu i kao da moramo da ga se držimo kao pijan plota? Dobili smo posle 50 godina zakon koji je pravno-tehnički i koncepcijski ispod svakog nivoa. U najboljem slučaju, on može samo da nam stvori iluziju da se njime nešto i reguliše.
Vrh licemerja je što je traženo i mišljenje Saveta Evrope, čiji je principijelni značaj bio veoma veliki, zbog nepodeljenih kritika stručne javnosti.
O tom mišljenju ne samo da nisu informisani građani, već ni Zaštitnik građana, a ni Poverenik za informacije. Krajnje eufemistično, na pitanje – šta je ekspertsko mišljenje Saveta Evrope, gospodin ''otporni'' Homen je rekao – mišljenje Saveta Evrope je bilo da svima treba obezbediti podjednako pravo na uvid u poverljive informacije.
Drugim rečima, hoćemo u Evropu, ali pod njihovim uslovima. Uslov broj jedan je da zadržimo „titoizam“. Tako je ova vlada napravila najlošiji zakon o tajnama u regionu, pre svega, ograničavajući Povereniku za slobodan pristup informacijama i zaštiti podataka o ličnosti i Zaštitniku građana da imaju prava pristupa svim informacijama, bez ograničenja, budući da im ono pripada po prirodi posla i po sili zakona, a bez saglasnosti i odobrenja tzv. bezbednjaka.
Što se uporedne prakse tiče, zakoni država u regionu ne sadrže takva ograničenja za institucije poverenika i zaštitnika građana. Evo, kako izgleda praksa, odnosno zakoni država u regionu: u članu 32. Zakona o zaštiti osobnih podataka Hrvatske, kaže se – bez obzira na stupanj tajnosti, znači, nema ograničenja; u članu 53. slovenačkog zakona – bez obzira na poverljivost ili tajnost; u članu 22. zakona BiH – državne i službene tajne neće predstavljati prepreku; u članu 66. Crne Gore – bez obzira na stepen tajnosti.
Kao što sam već rekla, najveći broj stručnjaka se zalagao za povlačenje zakona iz skupštinske procedure i izradu novog nacrta zakona, jer ovako devaluiramo i Ustav i sopstvene institucije, pre svega, Parlament, pa onda i nezavisne institucije Poverenika i Zaštitnika građana.
Zbog javnosti je važno da kažemo koje su to bile ključne primedbe stručnjaka.
Ključne tačke polemike, po mišljenju većine učesnika u ovoj raspravi, za koju kažem da nije javna, nego je rasprava koja je vođena u javnosti, ticale su se činjenice da neke odredbe ovog zakona snižavaju institucionalni nivo zaštite ljudskih prava.
Takođe, predloženi mehanizam nadzora za primenu zakona, u vidu Saveta za nacionalnu bezbednost, nije adekvatno rešenje, iz razloga što Savet za nacionalnu bezbednost nije državni organ, nego predstavlja stručnu službu Vlade, koja ne bi trebalo da vrši nadzor. Zato su više puta izlagači na ovim skupovima i stručnjaci istakli da se ovim predlogom zakona šire i jačaju ovlašćenja izvršne vlasti, na uštrb zakonodavne i sudske vlasti, kao i nadzora nezavisnih državnih institucija i građanskog društva.
Zakon o tajnosti podataka uvodi odobrenje za pristup tajnim podacima i njihovo korišćenje, pri tom, izuzima iz zakona određene institucije, poput Državne revizorske institucije i Agencije za borbu protiv korupcije, koje, po zakonu, imaju ovlašćenje da pristupe poverljivim podacima iz svoje nadležnosti. Ovo rešenje je izazvalo pažnju stručne javnosti, kao i zahtev predstavnika ovih institucija za uključenjem u određene članove zakona.
Profesor Milosavljević, saradnik Centra za civilno-vojne odnose i profesor na Pravnom fakultetu „Union“, smatra da se ovim zakonom onemogućava demokratska civilna kontrola sektora bezbednosti. Ovu tvrdnju potkrepljuje izvodima iz evropskih standarda koji važe u ovoj oblasti. Istakao je da u uporednoj praksi parlament ima pristup tajnim podacima i vrši ulogu kontrolnog organa onda kada nema drugih, posebno kreiranih organa koje obavljaju tu funkciju.
Miroslav Hadžić, predsednik Upravnog odbora Centra za civilno-vojne odnose je istakao da ovaj zakon predstavlja tendenciju obnavljanja državno-centričnog poimanja bezbednosti i da se zakonom, svesno ili nesvesno, vlast koncentriše u rukama malog broja ljudi, odnosno zakonom izvršna vlast dobija veća ovlašćenja nego što bi trebalo i nego što je slučaj u demokratski uređenim državama. Aludirajući na prethodno donete zakone, Miroslav Hadžić je naglasio da se, u sferi bezbednosti, dokumenti od velike važnosti uvek donose bez prethodno organizovane javne rasprave, osim ako ona nije iznuđena naporima predstavnika civilnog društva.
Već sam spomenula Agenciju za borbu protiv korupcije. Dana 31. avgusta 2009. godine, Ministarstvu pravde Republike Srbije upućene su primedbe na Predlog zakona o tajnosti podataka i od Agencije za borbu protiv korupcije. Između ostalog, u tim primedba se kaže – Predlog zakona o tajnosti podataka sadrži određena sporna rešenja, kojima se narušava princip podele vlasti i odnosa između državnih organa različitih grana vlasti, te posebno otežava, čak onemogućava ostvarivanje poslova iz nadležnosti kontrolnih antikorupcijskih tela, obrazovanih kao samostalni i nezavisni državni organi. Ovo se, pre svega, odnosi na Agenciju za borbu protiv korupcije.
Tako se odredbom člana 38. Predloga zakona nezavisnim kontrolnim telima, i to Zaštitniku građana i Povereniku za informacije od javnog značaja otežava funkcionisanje i ostvarivanje nadležnosti, jer se pristup tajnim podacima omogućava uz odobrenje nadležnog organa. Agencija za borbu protiv korupcije, a ni Uprava za javne nabavke, Državna revizorska institucija, nisu uopšte obuhvaćene ovom odredbom, te im, praktično, nije data mogućnost da ni uz odobrenje nadležnog organa imaju pristup podacima koji su označeni kao tajni podaci.
Posebnu poteškoću nekonzistentnosti ispoljava rešenje o ograničenju pristupa informacijama od strane kontrolnih tela, sadržano u odredbama člana 40, čuvenog, spornog člana 40. ovog predloga zakona. Takvim pristupom se u potpunosti onemogućava rad i vođenje postupaka iz nadležnosti kontrolnih organa koji su obrazovani tako da budu samostalni i nezavisni državni organi. Između ostalog, ovakva rešenja su u direktnoj suprotnosti s rešenjem sadržanim u odredbama člana 25. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, kojima je utvrđena obaveza državnih organa da na zahtev Agencije za borbu protiv korupcije dostave sva dokumenta i informacije koje su potrebne za obavljanje poslova iz nadležnosti Agencije. Dostava podataka, dokumenata i informacija nije uslovljena stepenom tajnosti, kao ni bilo kakvom drugačijom klasifikacijom.
Potreba međusobne usaglašenosti zakona i konzistentnosti pravnog sistema zahtevaju drugačije rešenje u navedenim odredbama ovog predloga zakona...
(Predsednik: Vreme.)
Sada ću da nastavim s vremenom Poslaničke grupe.

Gospođa Pešić me je spomenula, te mislim da imam pravo na repliku, jer je rekla da je u rukama imala nešto što ja nisam, korigovane stavove Vlade.
Znate kako, kao narodni poslanik, pripremam se za predlog zakona koji se nalazi pred nama, a ovu praksu naknadne pameti ne bih komentarisala. Postoje neke narodne poslovice, nije baš primereno da ih ovde citiram, ali ovo je nešto što postaje gotovo uobičajeno.
Vlada se ponaša arogantno, neće da usvoji primedbe stručne javnosti, neće da vrati predlog zakona na doradu, a onda reaguje tako što uz predlog zakona u Skupštini ulaže i amandmane, naravno, zbog pritiska javnosti.
Kada amandmani uđu u skupštinsku proceduru, opet se postavlja pitanje – da li će predstavnici ove vladajuće koalicije glasati za takve amandmane. Prema tome, nije isto da li se na primedbe stručne javnosti reagovalo tako što je zakon vraćen na doradu, ili tako što je zakon nepromenjen ušao u skupštinsku proceduru, a onda je Vlada, sve zato što to sluša stručna javnost, ili zato što se umilostivila da uvaži primedbe građana, napravila amandmane za koje mi u poslednjem trenutku saznamo.

Pitanje je upućeno ministru zdravlja i Ministarstvu zdravlja generalno, a glasi – gde je nestala jedna i po milijarda evra u zdravstvu? Na to ne postoji nikakav odgovor od relevantnih institucija, počevši od Ministarstva zdravlja i Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, pa do ovih tvoraca Nacionalnog zdravstvenog računa.

Naime, ministar zdravlja Tomica Milosavljević izjavio je u julu ove godine da je ukupna potrošnja na zdravstvo u Srbiji 8,2% bruto društvenog proizvoda ili 2,4 milijarde evra. To stoji i kao podatak Nacionalnog zdravstvenog računa, koji je dat i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.

Direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović nedavno je, pak, objavila tabelu sa ukupnom potrošnjom u zdravstvu nekoliko zemalja, između ostalog i Srbije, a kao izvor podataka navela je Međunarodnu organizaciju za ekonomsku saradnju, prema kojoj Srbija troši svega 6% bruto društvenog proizvoda ili 1,8 milijardi evra.

Svetska banka, međutim, u svom izveštaju navodi da Srbija na zdravstvo troši oko 11% BDP, najviše u regionu ili 3,3 milijarde evra. Imajući u vidu da 1% bruto društvenog proizvoda iznosi 300 miliona evra, ispada da se procene čelnika u zdravstvu Srbije međusobno razlikuju za 600 miliona evra, a u odnosu sa Svetskom bankom za 1,2 odnosno 1,5 milijardi evra.

Zanimljivo je da je u tabeli, objavljenoj u novinama, direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje kao izvor navela upravo Međunarodnu organizaciju za ekonomsku saradnju, iako oni nemaju takav podatak za Srbiju.

Dokument iz kojeg je navodno uzeta statistika za našu zemlju uopšte ne sadrži podatke za Srbiju.

Znači, gde je nestala jedna i po milijarda evra u zdravstvu?

Naziv glave bi, po ovom amandmanu, trebalo da se promeni i glasi ''II. Očuvanje, jačanje i ostvarivanje veza Republike Srbije i dijaspore kao i Republike Srbije i Srba u regionu''. Naime, reči ''matične države'' se zamenjuju rečima ''Republike Srbije''.

U članu 4. stav 1. tačka 1) se posle reči "zaštita manjina" dodaju reči: "i prava konstitutivnih naroda". Takođe, u članu 4. stav 2. se posle reči "očuvanja" dodaju reči: "srpskog nacionalnog interesa".

Država Srbija ima obavezu da se brine o Srbima van Srbije i zaštiti njihova prava tamo gde su manjina, a posebno tamo gde su im ukinuta prava kao konstitutivnog naroda. Nadovezaću se na izlaganje mog imenjaka gospodina Martinovića, navodeći najbitnija pitanja koja Republika Srbija, kao matična država Srba iz Hrvatske, mora pokrenuti preko Vlade i Skupštine Srbije pred EU i OUN.

Već sam u više navrata citirala studiju Borislava Mikelića, bivšeg premijera Vlade Republike Srpske Krajine, koji je u januaru 2009. godine napravio jednu analizu stanja i iz toga sam zapravo izvukla pitanja koja su najbitnija i koja se moraju postaviti ako želimo da zaista zaštitimo interese Srba iz Hrvatske, odnosno iz Krajine, jer bez rešenja tih pitanja ne bi trebalo da bude ulaska Hrvatske u EU.

Najbitnije pitanje koje se odnosi na Srbe iz Hrvatske, odnosno iz Krajine, svakako je povratak oduzetih istorijskih prava Srba u Hrvatskoj, a to je status konstitutivnog i državotvornog naroda koji su Srbi u svim donesenim ustavima Hrvatske nakon Drugog svetskog rata imali, da bi im to pravo bilo oduzeto krajem 1990. godine u Saboru Hrvatske nasilnim političkim putem, po sistemu ''jedan čovek - jedan glas''. Znači, majorizacija na zahtev HDZ vlasti, čiji je program bio zasnovan na ideologiji NDH Ante Pavelića.

Odmah zatim, u povratak istorijskih prava Srba u Hrvatskoj spada i ostvarivanje prava krajiških Srba na političku autonomiju za područja zapadnih delova Krajine, na kojima su Srbi vekovima bili većinski narod i odakle su proterani vojnom agresijom 1995. godine.

Drugo izrazito važno pitanje za izbegle i prognane Srbe iz Hrvatske, odnosno Krajine, jeste povratak privatne imovine koja je za vreme i nakon vojnih operacija "Bljesak" i "Oluja" 1995. godine opljačkana i uništena od strane hrvatskih bojovnika. Naravno da je neophodno izboriti se i za povratak stanarskih prava izbeglim Srbima iz urbanih sredina Hrvatske, a poznato je da su tu radi o 50.000 stanova koje su Srbi morali da napuste 1991. godine, nakon izbijanja građanskog rata u Hrvatskoj i nakon "Bljeska" i "Oluje".

Treće veoma bitno pitanje, vezano opet za značajan broj izbeglih i prognanih krajiških Srba, jeste da treba da usledi zahtev naše matične države EU i Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu da se stave izvan snage sve presude pravosudnih organa Hrvatske na osnovu kojih je u periodu od 1991. do 2000. godine u odsustvu suđeno nekolikim hiljadama krajiških Srba na osnovu političkih naloga iz vrha HDZ vlasti, bez materijalnih dokaza.

Na osnovu tih presuda pravosudnih organa Hrvatske danas se na međunarodnim Interpolovim poternicama nalazi oko 960 krajiških Srba, koji će, ako krenu u treće zemlje, biti uhapšeni ili se naći u hrvatskim zatvorima.

Četvrto, isto tako važno, pitanje je zahtev naše matične države Srbije, preko Međunarodnog suda u Hagu ili EU, odnosno Međunarodnog suda za ljudska prava u Strazburu, da se obavežu pravosudni organi u Hrvatskoj da pred lice pravde izvedu nemali broj hrvatskih bojovnika i njihovih nalogodavaca koji su u periodu od 1991. godine pa završno sa "Bljeskom" i "Olujom" počinili užasne zločine nad Srbima u Hrvatskoj, odnosno Krajini za vreme građanskog rata u Hrvatskoj.

Ni jedan jedini razlog naša matična država Srbija nema da se kroz diplomatsku aktivnost dodvorava ili štiti hrvatsku državu, koja je svoju nezavisnost proglasila 1991. godine zahvaljujući, prvo, izbacivanju Srba kao konstitutivnog naroda iz ustava Hrvatske, da bi kasnije bio insceniran građanski rat sa krajiškim Srbima i proglašena nezavisnost 25. juna 1991. godine, a putem vojnih operacija "Bljesak" i "Oluja" 1995. godine je proterano 250.000 krajiških Srba sa vekovnih ognjišta.

Na sve to, da vas podsetim, nakon što su albanski separatisti proglasili nezavisnost Kosova 17. februara 2008. godine i na taj način praktično zadali najveći udarac teritorijalnom integritetu Srbije u čitavoj njenoj istoriji, Hrvatska je bila među prvim državama u svetu koja je priznala tu nezavisnost i tako se priključila onim državama koje gaze međunarodno pravo ne poštujući teritorijalni integritet Srbije.

Znači, sva prava imamo da dobijemo odgovore na pitanja koja sam navela, jer to na kraju treba da bude uslov ulaska Hrvatske u EU.

Prvi deo ovog amandmana je vrlo sličan amandmanu kolege Slađana Mijaljevića i zapravo glasi - U članu 6. stav 1. menja se i glasi: „U cilju realizacije aktivnosti iz člana 4. t. 2) i 3) ovog zakona ministarstvo nadležno za dijasporu raspisuje konkurs za sufinansiranje projekata koji svojim kvalitetom doprinose očuvanju i jačanju veze Republike Srbije i dijaspore, kao i Republike Srbije i Srba u regionu''. Kolega Mijaljević je objasnio kakvo je obrazloženje Vlade za neprihvatanje ovog amandmana. Nije ni meni baš jasno zašto.

Drugi deo mog amandmana je da se u članu 6. stav 4. reči „ministar nadležan“ zamenjuju rečima „ministarstvo nadležno“. ''Nova Srbija'' smatra da ove poslove treba da obavlja ministarstvo, kao državni organ, a ne ministar, kao pojedinac. Ne znam zašto bi ministar sve morao da primi sam na svoja nejaka pleća kada postoji ministarstvo.

Član 29. menja se i glasi: „Članovi Saveta su: predsednik Republike Srbije, predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, predstavnici poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije, predsednik Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije, predsednik Vlade, ministar nadležan za spoljne poslove, ministar nadležan za dijasporu, ministar nadležan za prosvetu, ministar nadležan za kulturu, ministar nadležan za vere, ministar nadležan za finansije, predstavnik Srpske pravoslavne crkve i komesar Komesarijata za izbeglice Republike Srbije“.

Nova Srbija smatra da je saradnja sa Srbima u regionu posao od opšteg nacionalnog značaja, što podrazumeva zastupljenost kako vlasti, tako i opozicije u ovom savetu. No, kakav je odnos prema opoziciji, to smo već videli. Znači, od preko 123 amandmana, devet je usvojeno i velikom većinom to su amandmani SPO. Imamo sve razloge da budemo nezadovoljni, mi koji smo vrlo temeljno proučavali ovaj zakon, a nažalost i ljudi koji žive u dijaspori.

Ono što je jako zanimljivo, u međuvremenu smo dobili obaveštenje od Vlade da će izvestilac Vlade u Narodnoj skupštini u vezi sa regulisanjem obaveze Republike Srbije prema MMF-u biti ministar za dijasporu, gospodin Srđan Srećković.

Stvarno se postavlja pitanje o čemu se radi. Ili je ovde u pitanju kanal štednje, tako što jedan ministar brani sve zakone, od poljoprivrede preko finansija do informisanja, ili se realizuje famozna ideja uvek nadahnutog ministra naučnika Bože Đelića o rotaciji ministara? Kad već imamo dva ministra multipraktika, bio je ministar trgovine, ovaj Slobodan Milosavljević, koji je branio vojne zakone, a sada ministar za dijasporu, koji je stručnjak za finansije, onda bi možda trebalo …

Imam još vremena od poslaničke grupe.

Znači, kad već imamo te multipraktik ministre, možda bi stvarno trebalo razmišljati o tome da se smanji broj ministara i ministarstava umesto što razmišljate o tome da otpustite preko 3.000 ljudi, službenika u državnoj administraciji, jer ministar može da glumi multipraktika, a ti državni službenici imaju stvarno multiple poslove u praksi. Čak bismo možda mogli da ostavimo samo premijera i da ostavimo ovu zemlju, ovaj mučeni narod, bez ovakve trapave, paralizovane i štetočinske vlade.
Jedno je sigurno, ministar Srećković je pokazao da ima dara za marketing, jer je znatno duži ekspoze predvideo u ovom popodnevnom delu, u „prajmtajmu“ (tako to zovu). Da sam na mestu Srđana Šapera i Krstića, ozbiljno bih se zabrinula. Vi ste im ozbiljna konkurencija. Ko zna, možda budete ministar koji je i savetnik za medije predsedniku Srbije.
Ono što je takođe tačno je da ministar nije uspeo sam da napravi sve pravne brljotine u ovom zakonu. Od samog početka, od člana 2, postoji brljotina zvana - loši kriterijumi na osnovu kojih se određuje pojam regiona. Jer, kaže se – to su dodirne granice sa Srbijom, bilo u sastavu bivše SFRJ, srpski narod je tamo autohton, srpski narod je tamo manjina itd. Iz nabrajanja apsolutno nije jasan kriterijum po kojem su izabrane baš te države u okruženju. To je kao ono - eci, peci, pec; pa sada ovu hoću, a ovu neću.
Dalje, tvrdnja da danas u Bugarskoj i Grčkoj nema nijednog Srbina koji tamo živi je i smešna i glupa. Taman da ima jedan jedini, ova država je dužna da se stara o njemu ili da naznači u zakonu o dijaspori koliko treba da ih bude da bi se Ministarstvo brinulo o njima, a koliko da ministar ode u službenu posetu na račun države.
Gospođa Milica Vojić-Marković već je govorila i citirala komentare dijaspore. Rekla sam, govoreći u načelu, da nisam videla pozitivan komentar. Ili su ti koji vas podržavaju nepismeni ili prosto nema nikog ko je podržao ovakav predlog zakona o dijaspori.
Tvrdnju da nema dovoljno Srba ni u Austriji demantuju komentari na sajtu Dijaspore i dnevnog lista „Politika“. Problem je samo što ti Srbi nisu evidentirani, a u velikoj meri odsustvo pravog tretmana je rezultat prilične neažurnosti predstavnika naše države, koji čak ni jedan formular ili tekst ne mogu da štampaju na srpskom jeziku (toliko o očuvanju srpskog jezika i ćirilice), pa ih naši ljudi dobijaju na novo hrvatskom, sa svim onim terminima: udruga, skrb, gospodarstvo.
Na primer, list Radničke komore Austrije, koji ljudi dobijaju svaka dva meseca, kao i niz tekstova koji se tiču poreza i mnogih drugih životnih pitanja, pisani su na hrvatskom, iako u Austriji ima najmanje Hrvata iz bivše SFRJ. Ali, Hrvati su bili ažurni.
Ima toliko Srba koji su u Srbiji diplomirali nemački, žive u Austriji, samo je stvar naših državnih institucija da kontaktiraju Austrijance i reše taj problem.
Kakva je briga o Srbima u Republici Srpskoj, već sam govorila.
Kakva je briga o Srbima u Federaciji BiH - pa sad, nije baš apsolutno nula, ali je gotovo nula. Kao da Srbi u toj federaciji ne postoje.
Razne omladinske organizacije, a posebno Zavičajno udruženje sa Ovčara i Kablara u Banjaluci, poslalo vam je bar 20 mejlova, i ništa. Evo podataka sa vašeg zvaničnog sajta, prva polovina 2009. godine - 66 organizacija je dobilo od 100.000 do 500.000 dinara, a samo jedna je išla za Srbe u Federaciji BiH, 100.000 dinara za otvaranje biblioteke i čitaonice u sastavu Saborne crkve u Sarajevu. Pa stvarno, nek im je Bog u pomoći. Znači, da nije SPC, Srbi bi u Federaciji BiH bili gotovo nevidljivi.
Dakle, ako nam je cilj jaka država i jaka dijaspora, onda mora da se primeni sistem saradnje firmi iz Srbije sa firmama iz Federacije BiH, kakva postoji recimo sa Republikom Srpskom. Šta to znači? To znači da ulazni PDV ostaje u Srpskoj, čime se zapravo postiže i jačanje Srbije i Srba u Republici Srpskoj.
Sasvim suprotan primer je mnogih firmi koje su, praktično, praveći ugovore sa Federacijom BiH tako da ulazni PDV ostaje u Federaciji BiH, zapravo finansirale tužbu Federacije BiH protiv Srbije.
Još jedan neverovatan pravni nonsens tiče se evidencije organizacija u dijaspori i organizacija Srba u regionu. Zašto se vodi ova evidencija? Šta je tu problem? Taj termin podrazumeva i upravni postupak i dvostepenost.
Pogledajte, gospodine ministre, nisam ni ja pravnik, ali pravni tim Nove Srbije je ovo gledao i kaže ovako - postoji Zakon o opštem upravnom postupku, koji u članu 161. stav 1. kaže – organi izdaju uverenja, odnosno druge isprave, sertifikate, potvrde i drugo, o činjenicama o kojima vode službenu evidenciju... Znači, ne zna se tačno na šta se ovde misli. Da li je ovo nešto što podleže Zakonu o opštem upravnom postupku ili se tiče ovog zakona o dijaspori? O kojoj evidenciji vi govorite?

Činjenica je da je od 123 amandmana, koliko je podneto... (Predsednik: Gospodine Krasiću, očigledno ometate gospođu Janković. Zamolila bih vas da ne dobacujete.) ... na zakon o dijaspori, Vlada prihvatila čak devet. Sasvim slučajno, tih devet uglavnom potiče iz poslaničke grupe SPO, sa retkim izuzecima.
Kako god bilo, amandman koji sam podnela jeste da je potrebno promeniti naziv zakona, da umesto ''zakon o dijaspori i Srbima u regionu'', naziv treba da glasi – ''zakon o Srbima izvan Srbije''.
Za jaku dijasporu potrebna je jaka Srbija, a kada je država ovako nemoćna i paralizovana, onda više ne postoji ni državna politika koja bi očuvala ekonomiju, vodila pravednu socijalnu politiku, uspostavila doslednu strategiju za očuvanje KiM, uredila autonomiju Vojvodine saglasno Ustavu i obezbedila slobodu medija, a naravno, uz sve to, uspostavila spoljnopolitičke prioritete koji su u državnom interesu Srbije.
Ministru sam i prošli put rekla da pogleda Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu za 2008. i 2009. godinu, izveštaj Naprednog kluba. Sumnjam da ste ga pročitali. Tu je rečeno da u naše vreme izvan granica Republike Srbije živi oko 1/4 srpskog naroda.
Ovim zakonom se problem tretmana tog naroda neće rešiti ni u pojedinostima, ni u globalu.
Ovaj izveštaj, koji govori o političkim pravima srpskog naroda u regionu, konstatuje da Republika Srbija nema promišljenu politiku prema srpskom narodu koji živi van njenih granica. Racionalizacija što nema takve strategije je zapravo to što Srbi imaju građanska i ljudska prava u tim republikama u kojima žive i, pošto će Zapadni Balkan uskoro ući u EU, to će obesmisliti sve ove granice i omogućiti Srbima da žive objedinjeno.
Znači, ne treba da se borimo ni za kakva prava Srba izvan Srbije, jer ćemo svi jednom zajedno biti u EU. No, stav Nove Srbije je da Srbija i te kako, kao jaka država, mora da ima jaku dijasporu i da pokaže ozbiljan interes i promišljenu državnu politiku u odnosu na sve Srbe koji žive van granica države Srbije.
Jasno je da ova država nikako ne vodi aktivnu politiku prema balkanskim Srbima koji žive van njene teritorije, bez obzira što je to ustavna obaveza. Jer, koliko znamo, mitrovdanskim ustavom iz 2006. godine Srbija je definisana kao država srpskog naroda, koja je samim tim obavezna da vodi računa o srpskom narodu u susednim državama i dijaspori. Do sada to zaista nije organizovano na adekvatan način.
Problematična su pitanja odnosa prema Srbima u Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji i Sloveniji. Srbija i dalje, očigledno, ne priznaje postojanje srpskog naroda u Crnoj Gori. Srpska diplomatija se, na kraju, tim pitanjem više i ne bavi, ne bavi se više ni Ministarstvo, a sve polazeći od stava da su Srbi i Crnogorci jedan narod.
Zašto bismo se mi i bavili time kada je moguće da u Kotoru papin izaslanik kardinal Franc Rode na obeležavanju 1.200 godina od donošenja moštiju sv. Tripuna u Boku, u društvu Filipa Vujanovića, kaže da se mučeništvo Sv. Tripuna može uporediti sa slučajem zagrebačkog nadbiskupa Alojza Stepinca, po mnogim istorijskim izvorima nadbiskupa genocida iz doba Pavelićeve NDH, koga je beatifikovao papa Jovan Pavle Drugi.
Nimalo slučajno, poziv nije bio upućen ni Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, a naročito ne mitropolitu Amfilohiju. Tako izgledaju ljudska prava Srba koji žive u Crnoj Gori i tako je jasno određen njihov status.
U Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji srpski narod takođe ne uživa slobodu veroispovesti. U toj državi je u toku proces asimilacije srpskog naroda, koji je, doduše, dugo bio podstican od strane zvaničnih vlasti. Naravno da je Srpska pravoslavna crkva u Makedoniji praktično zabranjena, a da Srbija nije nikada, ni pred Savetom Evrope ili pred ustanovama UN, iznela to važno pitanje.
Naravno, krajnje je simbolična i briga o srednjovekovnim spomenicima iz balkanskih i Prvog i Drugog svetskog rata na teritoriji Makedonije. Prošli put sam rekla i podsećam vas da je činjenica da je više srpskih predstavnika bilo birano u parlament Osmanlijskog carstva, nego što danas ima političkih predstavnika Srba u makedonskom Sobranju. To bi nekome trebalo da bude značajna činjenica.
O čemu da govorimo kada pričamo o srpskom narodu u Sloveniji? On ne uživa čak ni status nacionalne manjine. Velikom broju stanovnika Slovenije je izbrisano državljanstvo.
Pitanje Hrvatske. O tome gotovo da ne možemo govoriti, zato što je u Republici Hrvatskoj srpski narod praktično potpuno izbrisan. On više nije državotvorni narod. Gospođa Kosor je najavila promenu hrvatskog ustava i ne samo da je preglasavanjem u hrvatskom Saboru jedan od dva državotvorna naroda praktično izbrisan kao državotvorni i konstitutivni, pa su Srbi postali nacionalna manjina, nego će sada, radi usaglašavanja hrvatskih zakona i ustava sa zakonima EU, doći do nove promene hrvatskog ustava. Šta tu tek možemo očekivati da će se događati sa Srbima u Hrvatskoj? Verovatno je bolje da ne spekulišemo.
Pitanje stanarskog prava nije ni iz daleka rešeno. Povratnici nisu ravnopravni sa novodoseljenim stanovništvom. Etnički motivisani incidenti su gotovo svakodnevni (znamo kako izgledaju ove utakmice), ali izgleda da vlasti u ovoj zemlji odgovara da samo srpski navijači budu huligani. Hrvatski navijači su, jednostavno, navijači, a to što malo prebiju i izvikuju parole u kojima bi trebalo opet staviti Srbe na vrbe, to mi treba da tolerišemo.
Dva autonomna kotara, uspostavljena Tuđmanovim režimom, ukinuta su 1997. i 2001. godine.
Iako uživaju puna prava nacionalnih manjina, Srbima u Mađarskoj i Rumuniji takođe preti asimilacija. Razlog tome je opet slaba aktivnost Republike Srbije na kulturnom planu.
Šta da govorimo o Srbima u Albaniji? Oni, naravno, u Albaniji nemaju određen status. Čak nije poznat njihov broj. Naravno, učestvovali su u izradi nacrta zakona o pravima nacionalnih manjina.
Vlada Republike Srbije i ovo ministarstvo propustili su da uvrste obaveze prema Srbima u regionu. Doduše, te su obaveze u skladu sa Ustavom iz 2006. godine, uz svoje prioritete kao državne, spoljne i privredne politike.
Drugo, da definiše odnose prema Srbima u regionu u novonastalim političkim i ekonomskim odnosima. Znači, nismo baš okruženi samo prijateljima i vrlo dinamični procesi se dešavaju u našoj okolini. Treće, da prepozna značaj statusa Srba u regionu za razvoj demokratije u Republici Srbiji, integraciju i emancipaciju njenog društva.
Vlada Republike Srbije je upotrebljavala interese, prava i organizacije Srba u regionu u svrhu svoje unutrašnje stranačke politike. Šta je Napredni klub, čiji izveštaj očigledno niste pročitali, propisao kao neku vrstu preporuka? U samom izveštaju ovog zaključka stoji da je Republika Srbija obavezna da poštuje Ustavom određene obaveze prema Srbima u regionu i da bi bilo pravedno da Republika Srbija prihvati političke i ekonomske obaveze prema srpskom narodu u regionu, srazmerne obavezama koje izvršava prema nacionalnim manjinama u Srbiji.
Tvrdim da je neophodno razdvojiti politiku prema srpskom narodu koji živi u regionu i Srbima u iseljeništvu i u dijaspori. O tome ću govoriti u jednom od narednih amandmana. Zatim, uvrstiti politiku prema srpskom narodu u regionu među prioritete spoljne politike, jer to zapravo nameće razvijanje i prilagođavanje i diplomatske i konzularne mreže u regionu.
Kulturna saradnja u regionu mora biti intenzivirana, usklađena i podređena očuvanju identiteta srpskog naroda koji živi izvan naših državnih granica. Dalje, Republika Srbija treba u punoj meri da primeni Zakon o državljanstvu i omogući pripadnicima srpskog naroda iz regiona stupanje u državljanstvo Republike Srbije.
Još jednu stvar treba naglasiti. O tome sam takođe podnela amandman, pa ću u okviru amandmana diskutovati o tome, a to je da je potpuno pogrešno u zakonu o dijaspori tražiti da i KiM da predstavnika za Skupštinu dijaspore. Pogrešno je i to što se predsednik Izvršnog veća Vojvodine uopšte stavlja u taj savet. Da li je moguće da mi u državi Srbiji donosimo zakon kojim praktično svoje sunarodnike iz južne pokrajine i iz Vojvodine tretiramo kao dijasporu?
Pretpostavljam da je to bio nekakav „žuti“ uslov podrške za ovaj zakon, naročito uslov koji dolazi od ovih „žutih“ iz Vojvodine. Takav zahtev je potpuno protivan Ustavu, Zakonu o ministarstvima i praktično se duplira i meša u posao Komesarijata za izbeglice. Ministar je kao razlog naveo postojanje izbeglica u Vojvodini o kojima treba da se brine Ministarstvo za dijasporu. Zašto je protivno Ustavu to što ste vi tražili? Zato što Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu, unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom.
Po Zakonu o ministarstvima, član 25, ''Ministarstvo za dijasporu obavlja poslove državne uprave koji se odnose na položaj državljana Republike Srbije koji žive izvan Republike Srbije, poboljšanje uslova za ostvarenje biračkog prava državljana Republike Srbije koji žive u inostranstvu, poboljšanje veze iseljenika državljana Republike Srbije koji žive u inostranstvu i njihovih organizacija s Republikom Srbijom, informisanje iseljenika državljana Republike Srbije u inostranstvu o politici Republike Srbije.''
Zanima me, gospodine Srećkoviću, da li ste vi negde implicitno smatrali da je unapred potrebno, pre nekakvog donošenja statuta Vojvodine koji, bogu hvala, neće biti donet u ovoj skupštini, da obezbedite Vojvodinu kao jednu potpuno novu jedinicu i da obezbedite Srbe koji žive u našoj severnoj pokrajini kao ljude koji će biti predstavnici dijaspore?
Što se Komesarijata za izbeglice tiče, to je posebna organizacija, osnovana 1992. godine Zakonom o izbeglicama.
Kao organ državne uprave, Komesarijat za izbeglice obavlja stručne poslove od interesa za Republiku Srbiju i sa njima povezane izvršne poslove, u skladu sa Zakonom o izbeglicama i Zakonom o državnoj upravi.
Komesarijat obavlja poslove koji se odnose na utvrđivanje statusa izbeglica, zbrinjavanje izbeglica, vođenje evidencije utvrđene ovim zakonom, usklađivanje pružanja pomoći izbeglicama od strane drugih organa i organizacija u zemlji i inostranstvu i staranje o ravnomernom i blagovremenom pružanju te pomoći, obezbeđivanje smeštaja, odnosno razmeštaja izbeglica na područjima teritorijalnih jedinica, obezbeđivanje uslova za povratak izbeglica na područja koja su napustile ili druga područja koja Komesarijat odredi, odnosno do njihovog trajnog zbrinjavanja na drugi način, i obavlja druge poslove iz svog delokruga utvrđene ovim zakonom.
U skladu sa odredbama međunarodnih konvencija koje je ratifikovala Jugoslavija, a koje uređuju položaj i prava izbeglica, radi zbrinjavanja izbeglica na teritoriji Republike Srbije, Komesarijat pokreće inicijative za traženje međunarodne pomoći od institucija UN i drugih organizacija za pružanje međunarodne pomoći. Naravno, ostvaruje saradnju sa organizacijama Crvenog krsta, humanitarnim, verskim ili drugim organizacijama i građanima.
Komesarijat za izbeglice sprovodi funkcionalnu tranziciju svoje delatnosti iz humanitarne u razvojnu fazu, u kojoj bi trebalo da se obezbede trajna rešenja za izbeglice, kako u pogledu masovnijeg i bržeg povratka tako i integracije, znači rešavanje problema stanovanja i zapošljavanja u Srbiji.
Prema tome, jasno su definisane nadležnosti i posao Komesarijata za izbeglice, tako da to ne može biti racionalizacija za ovo što ste vi pokušali da uradite sa predstavnikom autonomne republike, po vama, Vojvodine.
Nastaviću u sledećem amandmanu da objašnjavam kako izgledaju prava Srba u regionu, u BiH, posebno u Republici Srpskoj, i kakva je vaša briga i odnos prema onome što se trenutno događa na navodnoj reviziji Dejtonskog sporazuma u Butmiru.

''Nova Srbija'' smatra da je termin ''matična država'' potrebno zameniti terminom ''Republika Srbija'' jer je istorijska činjenica da su Srbi državotvoran i konstitutivan narod ne samo na području današnje Republike Srbije, nego i širom Balkana - i u Republici Srpskoj i u Republici Srpskoj Krajini i u Crnoj Gori. Spomenula sam da se u Hrvatskoj priprema i da će bez neke posebne rasprave biti usvojen novi ustav koji bi trebalo, po rečima premijerke Jadranke Kosor, da doprinese evropskim integracijama Hrvatske. Činjenica je i da je Hrvatska, kao dvonacionalna, preglasavanjem hrvatskih poslanika u parlamentu već bila promenila ustav i državotvorni srpski narod proglasila nacionalnom manjinom.

To je, otprilike, isto toliko demokratski i u skladu sa Poveljom UN o pravima čoveka kao kada bi, recimo, u dvonacionalnoj Belgiji jedan od dva državotvorna naroda, Valonci i Flamanci, onom drugom ukinuo državotvorno pravo. Vrlo je važno podsetiti predstavnike Vlade, posebno Ministarstva za dijasporu, da nijedna od članica EU neće zahtevati od Hrvatske da vrati državotvorna prava srpskom narodu, koja oni uživaju od 1471. godine u Ugarskoj, od 1630. u Austriji, u Kraljevini Jugoslaviji od 1918, u komunističkoj Jugoslaviji od 1945.

A samo bi vraćanje tih prava Srbima obezbedilo stabilnost i mir na teritoriji bivše Jugoslavije, jer je uskraćivanjem tih prava Srbima 1990. započeo teror hrvatske države nad Srbima koji se završio progonom 80% Srba iz Republike Srpske Krajine i Hrvatske i oduzimanjem celokupne srpske pokretne i nepokretne imovine. Stoga sam smatrala da treba da usvojite ovaj amandman.

Hvala, gospodine Krasiću. Tako izgleda tradicionalan srpski pristup - žene imaju prednost, tretiraju se kao dame, sa dostojanstvom i uvažavanjem.
Član 2. menja se i glasi: "U ovom zakonu:
''Nova Srbija'' smatra da se termin "dijaspora" odnosi na one pripadnike našeg naroda u inostranstvu koji su u višegeneracijskom iseljenju, te je teško dijasporom smatrati onaj deo naroda koji je na privremenom radu, a dolazi u Republiku Srbiju više puta godišnje i na taj način učestvuje u svim oblicima društvenog života u Srbiji.
Jako je, u stvari, važno ovo izostavljanje Grčke, Bugarske i Austrije. Paradoksalno je da reč "dijaspora" (rasuto seme) jeste grčkog porekla i označava pripadnike jednog naroda koji žive odvojeno od matice. Ta reč grčkog porekla je ovde tako tretirana da je upravo zanemaren srpski narod u Grčkoj.
Možete mi reći da je to istorija, ali Srbi su se u Grčku doselili u 7. veku, za vreme cara Iraklija, kako je zabeležio Konstantin Porfirogenit, u okolinu Soluna, i po njima se čitava oblast nazvala Servia. Kasnije su se Srbi iz Grčke kretali ka severu, a kao večne tragove ostavili su svoje hramove na Svetoj gori i poluostrvu Atos. Na Krf su se doselili početkom prošlog veka i nastanili se u brdima iznad Ipsosa. Tamo i danas ima Tomića, Andrića, Petrovića, Srbosa, koji međutim ne govore jezik svoje otadžbine.
Početkom 20. veka Solun je, pored Krfa, postao druga srpska kuća u Grčkoj jer se u njemu smestila komanda srpske vojske, kraljevski štab i Srpska pravoslavna crkva, koja je osnovala školu i groblje. Po završetku Drugog svetskog rata izvestan broj monarhista (obratite pažnju, gospodo iz SPO) iz Srbije potražuje utočište u ovoj zemlji, mada ona nije bila njihova konačna destinacija.
Srbi koji su zasnovali porodice u prvoj polovini 20. veka vremenom su se raselili iz Soluna i okoline širom poluostrva. Danas npr. mnogobrojna porodica Karadžić živi na Peloponezu, a Serbosa ima na Rodosu. Nažalost, potomci ovih Srba više ne govore maternji jezik.
Kada je 90-ih godina 20. veka počela kriza u SFRJ, dolazi do masovnije migracije srpskog stanovništva u Grčku. Po procenama naših sunarodnika, u ovoj zemlji živi između osam i deset hiljada Srba, i to pretežno u Solunu, Patri, Paraliji, Katerini i na ostrvima Kritu, Rodosu i Krfu. To su srpske i srpsko-grčke porodice, studenti, određeni broj privremeno zaposlenih u grčkim kompanijama, ali uglavnom ljudi srednjeg i visokog obrazovanja. Vrh je da ove podatke čitam iz knjige koju ste nam vi, gospodine ministre, poklonili i koja se zove "Položaj i perspektive srpskog naroda u zemljama okruženja". Što ste napisali da Srbi jesu vrlo važan faktor u Grčkoj kada ih tamo niste uvrstili?
Da li je zaista moguće da je političko opredeljenje ono što diktira prihvatanje amandmana? Mislim da bi, kao čovek koji je slične duhovne orijentacije (a to bi trebalo da bude kao čovek koji je monarhista, osim ako se i to nije promenilo), trebalo da uvažite ove argumente.
Kao argumente, opet ću vam čitati vašu publikaciju o situaciji sa Srbima u Bugarskoj. Teritorije u savremenoj Bugarskoj oko Sukova, Pernika, Velbužda, Rilskog manastira, Melnika, Petriča i dalje ka Grčkoj, seriji mesta na obalama Egejskog mora, izgubile su bugarsko ime i svest, iako je bilo feudalno društvo, a plemensko i rodovsko nije postojalo.
Ime Srb koriste za sebe kada se predstavljaju strancima, piše za Bugare Hans Deršman. U 16. veku je zabeležio ovu pojavu i dodao da je Niš u Srbiji, Bugari su oko Jedrena, a narod između ova dva grada smatra se Srbima i govori srpskim jezikom. Opet ih je, po procenama, negde oko stotinak hiljada. Ako je to beznačajno, onda zaista nemamo o čemu da razgovaramo, a ako je značajno, onda bi bio red da usvojite jedan od amandmana ove nacionalno svesne opozicije.