Ovaj zakon je u osnovi dobar. Uostalom, još u aprilu 2006. godine Vlada Vojislava Koštunice je utvrdila ovaj predlog, koji zbog vanrednih parlamentarnih izbora nije ušao u skupštinsku proceduru. Zakon je dobar, jer ima dobru nameru rešavanja kvaliteta života ljudi, čiji je život trajno i nepovratno promenjen. Dobar je i jer ne govori o socijalnom stanovanju, već o mogućnosti otkupa i trajnog rešavanja stambenih problema.
Ako nam je cilj integracija, onda je prvi korak upravo rešavanje stambenog pitanja. Naravno, ostaje pitanje – kako to ova država zamišlja da konkretno reši stambeno pitanje, jer dobre namere zakona su jedno, a konkretna primena u praksi sasvim drugo, isto kao što je jasno da pitanje statusa i kvaliteta života izbeglica mora biti rešeno na nivou odnosa države Srbije, države Hrvatske, međunarodne zajednice?
Osoba u ulozi predsednika Srbija bila je 24. marta u turističkoj vizitaciji kod Josipovića i tom prilikom nije spomenuo ni povratak, ni pravičnu nadoknadu opljačkane i uništene imovine krajiških Srba, a radi se samo o 50.000 stanova.
Pošto su ovih dana u modi rezolucije i deklaracije, imam predlog jedne sasvim ozbiljne skupštinske rezolucije koja bi pred Evropskim parlamentom trebalo da prezentuje težak položaj izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske, odnosno iz Krajine, čija statusna pitanja Republika Hrvatska ni 15 godina nakon njihovog proterivanja sa vekovnih ognjišta nije rešila.
Republika Hrvatska je 1995. godine u prisustvu međunarodnih mirovnih snaga UNPROFOR-a putem vojnih operacija "Bljesak" i "Oluja", sa vekovnih ognjišta proterala preko 260.000 krajiških Srba i na taj način izvršila najveće etničko čišćenje jednog naroda na tlu Evrope, nakon Drugog svetskog rata.
Interesantno je da, izgleda, problem izbeglica mnoge ne zanima. Ovi su juče usvojili ovu rezoluciju i sad njih nema, a ovi koji su prisutni galame.
Dakle, 260.000 krajiških Srba je etnički očišćeno. Ako prethodnoj oceni dodamo podatak, da je iz urbanih sredina Hrvatske, nakon izbijanja građanskog rata u Hrvatskoj 1991. godine, izbeglo oko 150.000 Srba, onda nije teško izvesti zaključak da se i danas u izbeglištvu i prognanstvu nalazi oko 400.000 Srba iz Hrvatske, od kojih se preko 300.000 nalazi u Srbiji, dok je preostali deo izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske otišlo u neke treće zemlje, od kojih najveći deo u Australiju i Kanadu. A, bez rešenja statusnih pitanja izbeglih i prognanih Srba Hrvatska ne može da postane član Evropske unije, bez obzira na to kako i na kakav način funkcioniše ova koalicija na vlasti.
Sada, u potencijalnu rezoluciju Skupštine Srbije trebalo bi ubaciti i definisanje statusnih pitanja koja se odnose na Srbe u Hrvatskoj, a prvo i najbitnije pitanje svakako je povratak oduzetih istorijskih prava Srba u Hrvatskoj, što zapravo jeste status konstitutivnog i državotvornog naroda, koji su Srbi imali u svim donesenim ustavima Hrvatske, nakon Drugog svetskog rata, a na osnovu Odluke ZAVNOH-a, kao najvišeg zakonodavnog tela Hrvatske u Topuskom, Odluke koja je doneta 8. na 9. mart 1944. godine i kada je, zapravo, doneta Rezolucija koja izjednačava prava hrvatskog i srpskog naroda.
Sledeće pitanje koje svakako treba obraditi u nekakvoj rezoluciji jeste pitanje koje se odnosi na krajiške Srbe i koje bi trebalo najoštrije da osudi hrvatske vojne operacije "Bljesak" i "Oluja" iz 1995. godine, kada je proterano tih 260.000 krajiških Srba, čime je praktično Hrvatska u prisustvu međunarodnih mirovnih snaga izvršila etničko čišćenje. Da je bila usvojena deklaracija Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije o osudi svih zločina, stvar bi verovatno bila mnogo jednostavnija.
Treće izuzetno važno pitanje i to je životno pitanje za izbegle i prognane Srbe iz Hrvatske, odnosno Krajine, pa i njihove potomke, jeste povratak i pravična nadoknada za opljačkanu i uništenu privatnu imovinu za vreme i nakon operacija "Oluja" 1995. godine, od strane hrvatskog bojovnika, čija vrednost prelazi iznos od 30 milijardi evra.
Na početku sam rekla da je posebno pitanje koje je veoma značajno pitanje, pitanje stanarskih prava. Uz povratak i pravičnu nadoknadu opljačkane i uništene privatne imovine krajiških Srba, neophodno je, praktično, u nekakvoj rezoluciji ove skupštine, staviti zahtev za povratak stanarskih prava izbeglim i prognanim Srbima iz urbanih sredina u Hrvatskoj, od 1991. do 1995. godine. Stanovi koji su u tom periodu bili društvena svojina, radi se o 50.000 stanova u područjima od Zagreba, Siska, Karlovca, Rijeke, Zadra, Splita, Šibenika, Dubrovnika, Osijeka, Vinkovaca, Slavonskog Broda, Bjelovara, Varaždina, preko Knina, Benkovca, Obrovca, Donjeg Lapca, Gračaca, Korenice, Slunja, Vojnića, Gline, Petrinje, Kostajnice, Dvora na Uni, Pakraca, Daruvara do Vukovara i Belog Manastira, te i drugih mesta u Hrvatskoj.
Četvrto, veoma bitno pitanje koje je vezano za značajan broj izgnanih i prognanih krajiških Srba i njihov povratak u zavičaj, jeste da se kroz rezoluciju ove skupštine uputi zahtev EU, Međunarodnom sudu pravde za ljudska prava u Strazburu, da pravosudni organi Hrvatske stave van snage sve presude na osnovu kojih je u periodu od 1991. do 2000. godine, nekoliko hiljada krajiških Srba i bivših starešina JNA, osuđeno u odsustvu, na osnovu političkih naloga pripadnika HDZ vlasti, a bez materijalnih dokaza.
Veoma mi je drago da je danas tu upravo ministar unutrašnjih poslova i zamenik predsednika Vlade, jer on svakako zna vrlo dobro o ovim Interpolovim poternicama, budući da se danas na osnovu prethodno navedenih presuda, na osnovu zahteva hrvatskih pravosudnih organa na međunarodnim Interpolovim poternicama nalazi oko 960 krajiških Srba i bivših starešina JNA koji su tretirani kao ratni zločinci, što je zaista jedinstven primer u svetu, da sa tako malog teritorijalnog područja, kao što je područje zapadnih delova Krajine, ima 960 ratnih zločinaca, što je naravno još jedan od bitnih razloga zašto nema većeg interesovanja za povratak u zavičaj.
Peto, u nekakvoj rezoluciji Skupštine Srbije koja bi se uputila Evropskom parlamentu i EU, neophodno je i potrebno izneti nepobitnu činjenicu da je u građanskom ratu u Hrvatskoj, u periodu od 1991. do 1995. godine, živote izgubilo oko 7.000 krajiških Srba, od kojih je 3.000 likvidirano na monstruozan način, kao i da se oko 2.000 Srba još uvek vode kao nestali.
Zbog te činjenice, Evropskom parlamentu i EU mora se postaviti otvoren zahtev i otvoreno pitanje – zašto tužilaštvo i pravosudni organi Hrvatske ne procesuiraju počinioce ratnih zločina nad Srbima u Hrvatskoj, odnosno u Krajini, za vreme građanskog rata u Hrvatskoj, 1991-1995. godine? Uostalom, pravosudne organe Hrvatske obavezuje činjenica, da se u Beogradu pred posebnim odeljenjem Specijalnog suda za ratne zločine godinama sudi Srbima sa područja istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, koji su u periodu od 1991. do 1995. godine, počinili zločin nad građanima hrvatske nacionalnosti, dok se na drugoj strani suđenje za počinjene zločine u Medačkom džepu, nad Srbima u Krajini, pred pravosudnim organima Hrvatske pretvorilo u farsu.
Tek kada se budu rešili ovi problemi, na nivou odnosa države Srbije i države Hrvatske i međunarodne zajednice, imaćemo šanse da ovakav zakon o izbeglicama, koji zaista ima dobre namere i upućuje na ostvarivanje boljeg kvaliteta života ljudi čiji je život trajno i nepovratno izmenjen, bude usvojen na pravi način. (Aplauz)

Nije neophodno da se čovek bavi analitičkom tematikom, logikom ili numerologijom da bi zaključio ono što je 80% građana Srbije već shvatilo. Semafor koalicije bira datume sa takvim simboličkim značajem da bi joj samo NATO, koji je bombardovao po crvenom slovu, možda mogao parirati.
NATO agresija na našu zemlju započela je 24. marta 1999. Mene ne čudi što se žuto i zeleno svetlo na ovom političkom semaforu ne pale više na termin NATO agresija, pa čak izbegavaju da koriste i termin NATO bombardovanja. Čude mi oni crveni, koji su nosili bedževe sa metama, a sada milosrdno puštaju da ih zahvati i nosi žuto-zeleni talas.
Dakle, NATO je za početak svog Milosrdnog anđela izabrao dan kada se čita pokajnik Kanon svetog Andrije Kritskog, kada čak i bezbožnici sa poštovanjem gledaju pripadnike crkve, koji su na kolenima, svesni svojih strasti, loših misli i dela, spremni na pokajanje.
Ako se izuzme namera NATO planera da malo poguraju Srbiju u pokajanje, očigledno da je reč o gotovo bogohulnom i demonski ciničnom poduhvatu koji je trebalo da Srbiju baci na kolena. Reći ćete - to je prošlost. Tačno.
Sadašnjost je da se osoba u ulozi predsednika Srbije, upravo 24. marta 2010. godine, sreće sa hrvatskim predsednikom, obećavajući mu osudu svih zločina i zločinaca, osim, naravno, zločina nad Srbima.
Zar je moguće da evropski časopis "Svet Evrope", povodom svetskog dana sećanja na žrtve holokausta, objavi kako je ustaški logor Jasenovac u nacističkoj, marionetskoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj, bio treći najveći, verovatno najsvirepiji, logor za istrebljenje Srba u Drugom svetskom ratu, a da to predsednik države Srbije i ne spomene?
Zar je moguće da mu, barem nevoljno, onako ljudski zaigra mišić na licu kada govori o osobi svih zločina, a da ne pomisli na kolone sa traktorima koje voze deca, bežeći pred naslednicima iste te genocidne antisrpske politike?
Da je barem poneo sliku Milice Rakić ili nekih od srpskih Milica koje su nestale u akciji "Oluja", u Bratuncu, u Milićima, Skelanima, na Kosovu i Metohiji, da se barem udostojio da posle izraza saučešća u Srebrenici ode i do Bratunca, možda bismo i pomislili kako je datum susreta Josipovog političkog naslednika i Josipovića slučajno izabran.
No, ovde je svaka slučajnost vrlo namerna. I sa prethodnim predsednikom Hrvatske Mesićem, osoba u ulozi predsednika Srbije pravila je gafove. Mesić je ciničnim gestom pomilovao ubicu dvanaestogodišnje srpske devojčice iz Zagreba, Aleksandre Zec, da bi Tadić u funkciji promocije svoje Srebreničke rezolucije rekao – samo takvom politikom možemo braniti i žrtve porodice Zec iz Zagreba. Politika uvažavanja tuđe patnje i odavanja poštovanja tuđim žrtvama omogućiće nam da efikasno zastupamo svoje.
Posle svih poniženja koje smo kao narod i kao država doživeli u poslednjih 20 godina, danas usred stradalne sedmice istog časnog i velikog posta, kada se svi pravoslavni hrišćani dostojno pripremaju za vaskrsenje, Srbima se sprema završno i najstrašnije poniženje, samoponiženje.
Tačno je da je cilj posta, i ne samo posta, pokajanje, koje podrazumeva svest o učinjenim grehovima, nameru da se život ispravi i iskreno kajanje za sve što je donelo bol, patnju, pa i najmanju suzu drugom božijem stvorenju. Hrišćanska žrtva jeste osnova svake vrline, a posebno ljubavi, no svakako je treba razlikovati od mazohističke, instrumentalizovane žrtve, koja zarad ostvarivanja skrivenih političkih interesa na stub srama razapinje sve koje stigne.
Ovakva pozicija ostvarivanja individualnih interesa opstanka na vlasti ne podrazumeva samo da se kleči pred Bajdenom, Kacinom, a sve u očekivanju Fejta. Ona nalaže i mnogo više, a to je da se sopstveni narod od žrtve učini dželatom.
Uostalom, ko je taj i kakvi su njegovi motivi, interesi njegovih nalogodavaca, da na ceo jedan narod stavi žig odgovornosti, apostrofirajući da su baš Srbi ti u čije ime je počinjen ovako strašan zločin?
Pitanje usvajanja deklaracije o osudi zločina u Srebrenici je više od igre ostrašćenih političara koji moral smatraju tranzitornom kategorijom. Nemoralna je i nečovečna politika koja put u Evropu utire preko razdvajanja mrtvih i omalovažavanja nevinih srpskih žrtava.
Za ime boga, ako smo mi kao ljudi različite boje kože, nacije, verske, političke, socijalne, intelektualne, pa i seksualne orijentacije jednaki samo u jednom, pred jednom činjenicom, pred činjenicom smrti, koja je podjednako infektivna za sva božja stvorenja, zar je tu potrebno napraviti razlike, zar su samim tim što su srpske naše žrtve manje važne?
Svaki zločin ima počinioca sa imenom i prezimenom, koji mora biti priveden pravdi, kao i svaka nevina žrtva ima svoje ime i prezime koje se ne sme zaboraviti. Da se ne bi ponovili, nijedan zločin se ne sme ni pravdati ni prikrivati, ni ostavljati nekažnjeni. Počinioci ratnih zločina su pojedinci i kao pojedinci moraju odgovarati za počinjene zločine.
Zločin je zajednička nesreća, a pojedinačna odgovornost. To stoji u deklaraciji o osudi svih ratnih zločina na prostoru nekadašnje Jugoslavije, koju su podnele DSS i Nova Srbija 1. februara ove godine, mada osnovni tekst te deklaracije datira još iz 2005. godine.
Šta je to što vas je, gospodo iz ovog semafora, sprečilo da usvojite jedinstvenu deklaraciju, koja bi bez diskriminacije žrtava osudila svaki zločin, ne praveći razliku po mestu zločina na osnovu vere i nacionalnosti nevinih žrtava. Takva jedinstvena deklaracija bi izrazila našu nedvosmislenu osudu zločina počinjenog u Srebrenici, ali i masovnih ratnih zločina počinjenih u "Bljesku", "Oluji", Sarajevu, Tuzli, na KiM?
Da ne govorimo o tome kako bi Narodna skupština Srbije morala da otkrije još neotkrivene masovne grobnice Drugog svetskog rata na stratištima nekadašnje Jugoslavije. Samo otkrivanje svih zločina i suočavanje sa ukupnom prošlošću može nas dovesti do konačnog ozdravljenja koje je preduslov svakog napretka.
Srbija ima poseban životni i istorijski interes da se rasvetle i osude svi ratni zločini počinjeni u novijoj istoriji Jugoslavije, u kojima je srpski narod bio najveća žrtva. Prva po žrtvama, Srbija mora biti prva u osudi svih zločina, piše dalje u deklaraciji DSS i Nove Srbije.
Koji vam je tačno deo nejasan i neprihvatljiv, o jednakosti žrtava, o traženju istine? Zar išta sem istine i samo istine o svim zločinima i svim žrtvama može biti pretpostavka stvarnog pomirenja i trajnog mira u regionu? Koji je to Kolegijum parlamentarikum mogao napisati ovako licemernu deklaraciju na ivici omalovažanja muslimanskih, kao i srpskih žrtava, bezdušno prebrojavajući žrtve? Zar su vam stvarno potrebni mrtvi glasači?
U kome god od vas, mislim na vas gospodo iz semafor koalicije, posebno ove crvene, postoji bar zrno čovečnosti i lične hrabrosti koje prevazilazi stranačku disciplinu, neka se sada odvaži da misli svojom glavom i čistim srcem. Recite ne, ne mogu da prihvatim ovakav tekst, u svoje ime, u ime svojih predaka, u ime svoje dece.
Srpska pravoslavna crkva osuđuje svaki zločin i podseća da se nijedan zločin ne može opravdati nesrećama koje nam drugi nanose. Zločini koji su počinjeni u Bosni i Hercegovini, kao i na drugim prostorima bivše Jugoslavije, delo su onih neodgovornih ljudi koji su bezumno uzeli u svoje ruke pravo da presuđuju drugima.
To nisu dela iza kojih stoje čitavi narodi, veroispovesti. Stoga je i obaveza naroda u ime kojih su činjeni zločini da se jasno i nedvosmisleno distanciraju od zločinaca i pokažu ljudsku solidarnost sa žrtvama rata, bez obzira na njihovu etničku ili versku pripadnost.
Svi moramo da osetimo makar za trenutak, sav taj bol rastanka, svu neopisivu tugu, sve ono što stoji za jecaje porodice, iza dečijih suza, iza jauka i zanemelosti. Svako od nas mora da svojom voljom, u ime čojstva i čoveštva, oseti i tugu, i bol, i kajanje i saučešće i sapatnju, ali pre svega i iznad svega, molbu upućenu ljudima i molitvu upućenu spasitelju, da se to više nikada i ni zbog čega ne ponovi.
Molbu i molitvu da se ove dve narodne tuge u budućnosti više ne razdvajaju, ni u dva različita dana, ni na dve različite strane. Da se ne odvajaju tako ostrašćeno smrti i stradanja jedne i druge strane.
Ovo je tekst saopštenja povodom komemoracija posvećenih žrtvama ratnog sukoba u srebreničkom kraju, od 1992. do 1995. godine, koji je povodom desetogodišnjice od tragedije u ime SPC uputio sada blaženopočivši Patrijarh srpski gospodin Pavle.
Ne verujem da stavovi crkve o ovako suštinskim pitanjima zastarevaju, kao što nikada neće zastariti činjenica da je Hristos rođen, raspet i vaskrsao. Jasno da bi danas posle punih pet godina od ovog saopštenja i od prve deklaracije i DSS i Nove Srbije bilo potrebno usvojiti samo jednu deklaraciju o osudi svih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije.

Nisam sigurna na koju adresu bi trebalo da uputim pitanje u ime poslaničke grupe ''Nova Srbija'', čiji su poslanici izgleda daleko od atributa koji im je neko dao, ''prepredeni'', ali su zato veoma uporni u traženju istine.

Pitanje bi trebalo da postavim kolegi koji je trenutno u ulozi predsednika Srbije, jer on definitivno ima pravo da zna sve pošto život ne može da čeka, ali za to nemam formalnih poslovničkih mogućnosti. Možda su Sašu Tijanića izabrali drugi, i u drugo vreme, ali je gos'n Bora ne samo aminovao, nego i demonstrirao pred kamerama izuzetnu bliskost s dotičnim drugom Tijanićem kada je svojevremeno, dolazeći u RTS na intervju, prihvatio bacanje u zagrljaj generalnog direktora. Tako je drug Saša postigao kontinuitet prvog čoveka, od Mire do Bore.

Pitanje bih mogla da postavim i ministru zdravlja, da on nije suviše okupiran utrapljivanjem ovih nepotrebnih vakcina i pokušajem da postane akademik u bilo kom delu regiona, makar to bio i VANU. Zašto ministru zdravlja? Zato što je kockanje svrstano u red bolesti zavisnosti, pa samim tim reklamiranje, modelovanje i edukacija mladog naraštaja da je kocka ispravan način života jeste svojevrsno podstrekavanje na bolestan životni stil.

Verovatno bi se s mojom konstatacijom složila i predsednica parlamenta, koja je eminentni psihijatar, tim pre što je i sama imala prilično nezahvalnu ulogu da pregovara s ubicom muva u letnjem periodu oko ovih skupštinskih prenosa.

Najprimerenija persona da joj postavim pitanje, odnosno da ponovim pitanje zamenika šefa poslaničke grupe ''Nova Srbija'' gospodina Markićevića, jeste ministarka finansija, ali je ona prezauzeta Harijem Poterom, te je teško da ima vremena da prati Indijanu Džonsa i njegovu potragu za izgubljenim kovčegom novca od pretplate i SMS poruka, koje su poniženi, ojađeni i opljačkani građani Srbije slali Saletu Loli Tijaniću.

O ministru nad ministrima, koji u srpskom Davosu rešava finansijsku krizu, ne u hodu nego na skijama, da i ne govorim. Možda, kao što neko do građana reče, da obeštetimo gledaoce Javnog servisa tako što će im se dugovi za pretplatu odbiti od Mlađinih akcija. Stoga, šta ću drugo, nego da pitanje naslovim mučenom premijeru, koji ima smirenost generacije dece cveća, iako mu je rodni kraj pretvoren u Veneciju.

Dakle, gde su naše pare od "Binga" i RTS licitacije "Naš auto našim gledaocima", koji su se na Javnom servisu emitovali čak četiri puta dnevno? Podsećam da je RTS institucija u službi javnog interesa, dakle javni servis, a ne javna kuća, što podrazumeva da je nemoralno, neodgovorno i zakonski neregularno bilo i samo podsticanje građana na kockanje, odnosno ulivanje lažne nade da će na lak način doći do velikog novca ili automobila.

Najgore je što su u tome učestvovala i deca, često dovodeći svoje roditelje u neprijatnu situaciju kada im stignu računi za telefon, zbog kojih su morali da se odreknu mnogih egzistencijalnih potreba ili čak zaduže. U igri za jedan automobil ponude su iznosile od jedne do pet hiljada dinara, pri čemu je bilo dozvoljeno da se s jednog broja pošalje čak hiljadu ponuda. Na taj način je RTS podsticao građane da se u samo jednom danu potroše čak dve prosečne plate, odnosno 62.000 dinara.

Sledeće pitanje, koje je takođe postavio zamenik šefa poslaničke grupe gospodin Markićević, koji je u međuvremenu utužen, i to je prvi slučaj da je neko tužen zato što je tražio da se ovaj koji ga je tužio izvini građanima, jeste – zašto, uprkos činjenici da u Redakciji školskog i obrazovnog programa radi 250 ljudi, nema emisija u sopstvenoj produkciji, nego se za ogromne pare kupuju gotove emisije tzv. nezavisnih produkcija? Ne bi Tijanićev nedostatak formalnog obrazovanja bio ništa veći time što bi dozvolio da ovi klinci nauče nešto više nego što je on. Čovek je definitivno gledao "Opstanak", ali ga je potpuno pogrešno protumačio.

Na ovo što sada govorim imam pravo jer sam na Televiziji godinama radila emisiju "Nedeljnik" u Redakciji školskog i obrazovnog programa, odgovarajući na pitanja dece, nastavnika i roditelja, koje smo dr Žarko Korać i ja pokušavali da, kao psiholozi ali i roditelji, iskreno posavetujemo i usmerimo na ono što smatramo pravim vrednostima i ciljevima socijalizacije. Nakon toga sam vodila i televizijsko-psihološko savetovalište u autorskoj emisiji ''TV apel'', pa onda skoro pet godina autorsku emisiju "Sabornik", posvećenu pitanjima Crkve i liturgijskog života.

Stoga, kao i većina građana, smatrala sam da RTS treba da bude javni servis građana Srbije, što podrazumeva da je on i servis građana koji su hrišćani i koji jesu Srbi. Ispostavilo se da moja malenkost u sudaru s takvim divom kome ni manjkavost formalnog obrazovanja nije mogla da ograniči ogromnu potrebu za vlašću i moći nema nikakve šanse, te su sve ove emisije otišle u istoriju, a poslednji projekat je skinuo sam gospodin ''veliki'' bez obrazloženja. To jeste bila kratkotrajna lična pobeda, ali ...

Hoću. Privešćemo kraju ovo moje pitanje za danas, ali će se to pitanje nastaviti. Poslanička grupa ''Nova Srbija'' će insistirati da gospodin "zverka", pre bi moglo da se kaže u ovom slučaju gospodin "zver", odgovori na sva pitanja koja je postavio gospodin Markićević i dobrovoljno se prijavljujem da budem jedna od utuženih. Baš volim da me tuži Tijanić.

Imam pitanje, pre svega za vas predsednice Skupštine, mislim da, budući da se juče upokojio jedan veliki srpski pisac, slikar i novinar Momo Kapor, mislim da bi bilo dobro da odredimo minut ćutanja za čoveka koji je pokazao kako je to moguće, u pravom smislu reči, biti svetski a naš, veliki srpski nacionalista, veliki pisac, veliki slikar, čovek koji je zaista obeležio živote mnogih generacija i činiće to i dalje. To je pitanje za vas.

Sledeće pitanje, jeste pitanje koje je upućeno Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, tiče se zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Na velika vrata smo u maju mesecu najavljivali, odnosno i usvojili Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.

Osobe sa invaliditetom definitivno čine najveću najugroženiju manjinu na svetu, tako da praktično oko 10% svetskog stanovništva živi sa invaliditetom, to znači preko 650 miliona osoba širom sveta, ako se tome dodaju i članovi njihovih proširenih porodica, tako dolazimo do zaprepašćujuće brojke od dve milijarde ljudi koji svakog dana žive sa invaliditetom.

Nažalost, za ogromnu većinu osoba sa invaliditetom u čitavom svetu i prodavnice i javni objekti i saobraćaj, pa čak i informacije, uglavnom su izvan domašaja.

Usvojili smo ovaj zakon. Nova Srbija je insistirala na mnogim amandmanima koji bi olakšali život osoba sa invaliditetom. Postoji i zakonska obaveza da se osobe sa invaliditetom zapošljavaju. U poslednje vreme smo slušali ministra Ljajića koji govori o tome da će biti primenjene kaznene odredbe za one koji ne poštuju zakonske odredbe, koje ipak ne mogu imati karakter deklarativnih preporuka, nego zakonskih normi.

Ono što Novu Srbiju zanima, budući da dobijamo veliki broj mejlova, poziva građana, jeste – šta je do sada urađeno i koji je to procenat zaposlenih osoba sa invaliditetom. Vidimo da se u raznim državnim organima premeštaju sekretarice sa jednog na drugo mesto. Zbrinjavaju se tzv. socijalni slučajevi.

Mislim da bi bilo od velike koristi zaposliti one mlade ljude, osobe sa invaliditetom, koji su i te kako kvalifikovani za poslove koji bi odgovorno i savesno obavljali. Smatramo da je potrebno dati im šansu.

Već sam se uplašila, gospođo Čomić, da sam nevidljiva, jer uvidom u stenografske beleške ustanovićete da ste pre izlaganje gospođice magistrese evropskih nauka Aleksandre Jerkov rekli da su se za diskusiju o amandmanu na član 9. gospodina Šarovića javili Aleksandra Janković, Miloš Aligrudić, Nemanja Šarović i da će tim redom i dobijati mogućnost da govore o amandmanu, koji je prihvaćen.
Druga moja nedoumica je, pošto nisam lingvista nego psiholog, da li uopšte imam prava da učestvujem u ovoj diskusiji o jeziku. No, polazeći od činjenice da su psiholozi kvalifikovani da budu predsednici Republike, mislim da mogu da uzmem sebi ovo pravo, jer ne verujem da biste predsedniku svoje stranke osporili pravo da govori o atomskoj fizici, ako treba.
Meni je definitivno jasno da je amandman gospodina Šarovića prihvaćen; to nije bilo jasno gospođici magistresi evropskih nauka, što nije ni čudo, nije prošla naš sistem obrazovanja. Ne čudi me diskusija gospođice magistrese evropskih nauka, jer ona i njena stranka ne uvažavaju ništa što gospodin Čanak nije uradio svojeručno, po principu „I did it my way“. Za njih je i Noam Čomski nekakav trećerazredni lingvista, ali sada nije bitno.
Činjenica je da se u ovom članu 9. i amandmanu, koji je, hvala bogu, prihvaćen, radi o veoma važnim temama, a tema jezika jeste nešto što se praktično tiče opstanka nacije. Odavno smo tvrdili da su u Srbiji ugrožena prava većine i da ako treba da postoji nekakvo ministarstvo, to je ministarstvo za prava većine, jer su Srbi sve ugroženiji, postaju nacionalna manjina, tako da praktično ni šajkača, ni opanak, ni marama, a ni srpski jezik i ćirilično pismo nisu više, kako biste vi to rekli, „in“ i treba da budu proterani iz službene upotrebe. Uskoro ćemo, verovatno, kada postanemo nacionalna manjina, imati mogućnost da nas neko, po ovlašćenju generalnog sekretara, prevodi na srpski jezik, a posebno da to upiše ćirilicom.
Pošto već raspravljamo o zakonu o Skupštini, koji je veoma važan i tiče se svih nas, kao jedan vid upozorenja pročitaću reči Stefana Nemanje, svetog Simeona Mirotočivog, izgovorene na samrtničkoj postelji, koje je zapisao njegov najmlađi sin Rastko, sveti Sava, kao svojevrsnu podršku amandmanu gospodin Šarovića i preporuku koji jezik i koje pismo treba da bude u upotrebi u Skupštini Srbije:
„Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša, a šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika. Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da je tuđinac onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potkrao i svojih naturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.“

Očigledna je evropska orijentacija ove skupštine, a u modernoj, evropski orijentisanoj skupštini, državi, koja poštuje osnovna demokratska načela i zalaže se za – to je ona srpska reč – „transparentnost“ u radu svih važnih državnih organa neophodno je jasno definisati obavezu javnosti rada ovog najvišeg predstavničkog tela.
Formulacija koja je data u aktuelnom predlogu, po kojoj je neophodno stvoriti uslove za televizijske i internet prenose, pre ima karakter preporuke, nego obavezujuće zakonske obaveze koja zainteresovanim građanima obezbeđuje neposredni uvid i nadgledanje rada svojih predstavnika.
Ako se sećate, kada smo raspravljali o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti isto tako je postojala preporuka, a ne zakonska obaveza o poštovanju kvote od 30%. Tada su se predstavnici različitih poslaničkih grupa usaglasili i praktično izdejstvovali usvajanje amandmana o tome da ne bude reč o preporuci, već o zakonskoj obavezi.
Lepo bi bilo da tako bude i sa ovim amandmanom, jer direktni televizijski prenosi jesu jedna od najvažnijih tekovina višestranačke aktivnosti u Republici Srbiji, te bi njihovo ukidanje zbog nemogućnosti da se stvore uslovi pre imalo karakter regresije, a ne progresije, kojoj Srbija kao moderna evropska država teži.

Nema  Srbina koji se ne uhvati za glavu kada čuje za srpsku skupštinu. Ona je često u poslednjih 20-ak godina više ličila na drumsku mehanu, u kojoj su se pričale priče sa tužnim krajem do dva ujutru, nego na najviše predstavničko telo.
Doduše, sada su promenjeni likovi onih koji pakuju dnevni red, tako da se po kratkom postupku donosi ''30 u jedan'' zakona, i to opet u dva ujutru, da bi ničim izazvano nastupile pauze od dva meseca. Srpski narod nije uvek imao Skupštinu koja liči na drumsku mehanu. Istorija govori da se u srpskim skupštinama radilo i pametno i odgovorno.
Prvi zakon o Narodnoj skupštini donet je 28. oktobra 1858. godine. Na osnovu njega sazvana je Svetoandrejska Narodna skupština, održana 1859. godine u Beogradu. Time je ozakonjena ustanova Narodne skupštine i udaren temelj predstavničkog sistema u Srbiji.
Od početka 19. veka do 1858. godine održavane su Običajne Narodne skupštine, sazivali su ih knez ili Savet kada su nalazili za potrebno. Održavane su i u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka, tzv. Ustaničke Narodne skupštine, pri čemu učesnici skupština, u retkim slučajevima, nisu bili birani od naroda, već su pozivani od kneza ili Saveta. Običajne skupštine održavane su gotovo uvek pod vedrim nebom i prisustvovalo je nekoliko hiljada ljudi; interesantno, istorija će se verovatno ponoviti.
Na jednoj od njih, Sretenjskoj, donet je 2. februara 1835. godine, prvi srpski ustav, Sretenjski ustav. Prema Zakonu o Narodnoj skupštini, izglasanom na Svetoandrejskoj skupštini, skupština je dobila ime Srpska Narodna skupština, kako se i zvala do kraja svog postojanja 1918. godine.
Prvi poslovnik donet je 1870. u formi zakona, kada je, iste godine, donet i prvi Zakon o izboru narodnih poslanika. Glasanje u Skupštini vršeno je glasno, poimence, ponaosob, sedenjem i ustajanjem, i tajno. Glasanje ponaosob vršeno je kada se glasalo o zakonu u celini i u svim slučajevima kada je to tražila Vlada ili 20 poslanika.
Izbori skupštinskih časnika vršeni su tajnim glasanjem. Izbor poslanika vršen je tako što je na određeni broj poreskih glava biran jedan poslanik. U početku jedan poslanik je biran na 500 poreskih glava, zatim na hiljadu, pa dve hiljade, tri hiljade i na kraju četiri i po hiljade poreskih glava.
Od ove izborne formule zavisio je i broj poslanika u Skupštini. Na Svetoandrejskoj skupštini bilo ih je 437, a kasnije se taj broj kretao između 120 i 160. Velike narodne skupštine brojale su i preko 600 narodnih poslanika.
Prvi skupštinski odbori bili su, naravno, finansijski, zakonodavni, prosvetni, vojni, privredni i odbor za molbe i žalbe. Skupština je imala pravo ankete, kao i istrage u izborima i čisto administrativnim pitanjima.
Takođe je zanimljivo da već u prvim zakonima o Narodnoj skupštini je propisano da niko ne može pozvati poslanika na odgovornost za ono što izgovori u Skupštini. Prvim zakonima o Narodnoj skupštini, pa i zatim i ustavima regulisan je i poslanički imunitet.
Bez odobrenja Narodne skupštine poslanici se nisu mogli pozivati na odgovornost, pritvarati ili zatvarati, čak i ako bi bili uhvaćeni na delu, moralo se čuti mišljenje Narodne skupštine o tome da li ih treba pravno goniti. Poslanička pitanja i predlozi interpelacije, molbe i žalbe građana Skupštini stari su koliko i Skupština.
Primera radi, u svom sazivu od 1897. do 1900. godine Skupština je rešila 445 poslaničkih predloga, 217 interpelacija i više od 300 molbi i žalbi građana. Narodni poslanik nije mogao biti mlađi od 30 godina, a jedan od uslova za sticanje poslaničkog zvanja bilo je i plaćanje određenog novčanog iznosa državi na ime neposrednog poreza. To je bila ozbiljna država i ozbiljna Skupština Srbije.
Naravno, tačno je da je u njoj postojala institucija poslaničke zakletve, ali je ona imala sasvim drugu težinu. Poslaničku zakletvu polagali su poslanici već u Svetoandrejskoj skupštini. Njen tekst, nešto izmenjen, zvanično je unet u Ustav iz 1869. godine i sve kasnije ustave. No, tada je Ustav bio ozbiljan akt koji je morao da se poštuje.
Zakletva koju vi predlažete pre liči na časnu Titovu pionirsku reč prilikom dodele pionirskih marama, pri čemu su sada crvene marame požutele, a umesto značke sa likom JBT pravi se značka sa likom BT. Dalje, ta zakletva deluje nekako cirkularno, jer se prvo predsednik i ministri zaklinju poslanicima, a onda se poslanici zaklinju Boga pitaj kome. Kako je članom 46. ovog zakona predviđeno, svaki narodni poslanik dužan je da poštuje Ustav, zakon i Poslovnik.
Nikakva deklarativna izjava, sa karakterom časne Titove pionirske reči, neće obavezati poslanika da svoju dužnost obavlja predano, pošteno, savesno i verno Ustavu. Stoga je bitno da postoji javnost o radu Skupštine, koja omogućava da građani sami raspolažu svojim mišljenjem i procene koliko njihovi predstavnici zaista poštuju ljudska i manjinska prava, građanske slobode i koliko stvarno služe najboljem interesu građana Srbije, istini i pravdi. Toliko o toj epohalnoj novini poslaničke zakletve.
Što se tiče garde, baš fensi izgleda da poslanici ulaze po crvenom tepihu, kojim, Bogu hvala, ipak nije prošao Bajden, a na ulazu ih pozdravlja Šutanovčeva garda, dok na drugom kraju grada narod seče prste ili leži na pruzi, kao iz "Top liste nadrealista".
Na početku današnje sednice zamenik predsednika poslaničke grupe Nova Srbija, gospodin Markićević, sasvim opravdano je postavio pitanje predsednici parlamenta – zašto smo pauzirali dva meseca? Vi kažete da poslanici opozicije nisu tražili da rade, a ostaje nejasno kako smo to mi bili neaktivni kada smo u neprekidnoj komunikaciji sa građanima, koji više nemaju živaca za vaše opsenarstvo i trula obećanja.
Ako je zaista bilo potrebno po hitnom postupku doneti zakon o Narodnoj skupštini, zašto niste prihvatili Predlog zakona o Narodnoj skupštini Republike Srbije koju je podnela poslanička grupa DSS-NS, koji je okačen na sajt Skupštine od 6. marta 2009. godine? Niste ni pomislili da ga usvojite samo zato što ga predlažu poslanici opozicije, te toliko o tome kako je potrebno vratiti dostojanstvo Skupštini kao najvišem predstavničkom telu i nosiocu ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji.
Očigledno je da je vladajuća semafor koalicija u tolikoj paranoji da sve mora da iskontroliše sama i do kraja, a onda fiktivno pozove predstavnike opozicije da ih uključi u radnu grupu koja aminuje već gotov tekst. Ako vi nemate istinit odgovor na pitanje zašto nismo plenarno zasedali dva meseca, ima narod, imamo mi koji ga stvarno predstavljamo.
Izbori na Voždovcu su pokazali da je ovaj žuti balon definitivno izduvan, uprkos sloganima tipa "Šengenu beli, Voždovac te želi", koji je samo razvijenija verzija starijeg grafita "Neko nam je stavio drogu u heroin". Drogu u vidu marketinških lupinga, apsolutne kontrole informacija, potplaćivanja sigurnih glasača, naprasne brige za mlade kojima je ostalo više izbora: da idu u beli svet i probaju nešto da rade, da se drogiraju, bodu noževima ispred škola ili pođu putem svojih roditelja, pa primene direktno autodestrukciju tako što će legati pod automobile i vozove.
Lepo je što čujemo da vi iz vlasti konstatujete da građani jako teško žive i da su poslanici u obavezi da dele sudbinu građana. Koliko je vi stvarno delite, iako ne može da se vidi, ipak je moglo da se nazre kao vrh ledenog brega u stidljivom izveštaju Državne revizorske komisije, koja je ipak zaobišla krupne ribe. Ti retki i zakonom zaštićeni primerci somova, grgeča ili šarana, koji na ruci nose satove u iznosu cene dvosobnih stanova, a voze limuzine u protivvrednosti doživotnog izdržavanja jednog penzionera, neće se naći ni u jednom izveštaju, a ni u zakonu o lovu koji nam predstoji sledeće nedelje.
Kažete da se ovim zakonom Skupštini vraća kontrolna funkcija nad aktivnostima izvršne ili, kako je narod od milja zove, izvrdne vlasti. Lepo, zašto onda Skupština nije imala pravo da se izjasni čak ni o ovako mekoj verziji izveštaja revizora i kako to da je često dopušteno i predsedniku Srbije i brojnim ministrima da se jednostavno ogluše o rezolucije najvišeg zakonodavnog tela?
Povratak poverenja u institucije sistema neće biti moguć dok god vam se na čelu vojske nalazi NATO lobista, koji se ponaša kao Red Batler u "Prohujalo sa vihorom", pa ne hajući za rezolucijom o vojnoj neutralnosti Srbije kaže: "Frankly my dear, I don't give a damn". Nezgoda je samo što njegovo – baš me zabole uvo, kako glasi slobodan prevod ove čuvene rečenice u skladu sa karakterom persone koja u ovom slučaju izgovara, jeste – baš me boli uvo i za Skupštinu i za Srbiju.
Da ovo nije samo spekulacija pokazuje činjenica kako je inicijativa 200 intelektualaca o raspisivanju referenduma ulaska Srbije u NATO dobrano uzburkala duhove domaćih tajkuna i stranih ambasadora, koji su pojačali pritisak na svoje glasnogovornike, tim pre što su i Rusi konstatovali da odnos Rusije prema Srbiji koja bi ušla u NATO ne bi bio isti kao…

Interesantna je terminologija koju koristi aktuelna vlast. Taman i da nisam psiholog, zapitala bih se da li se radi o slučajnoj ili namernoj omašci, jer sam tražila brisanje reči „nedolično ponašanje“, smatrajući da nedolično ponašanje jeste prilično paušalna definicija koja omogućava zloupotrebe i proizvoljna tumačenja odličnosti, što nikako neće doprineti suzbijanju agresivnih ispada i nasilničkog ponašanja, ali zato može da bude osnova za etiketiranje i egzekuciju politički nepodobnih učesnika sportskih manifestacija.
Šta je interesantno? Interesantno je obrazloženje Vlade za neprihvatanje ovog amandmana, gde se kaže da Vlada amandman ne prihvata iz razloga što je pravno-tehnički nepodoban. Znači, ne može da se prihvati neprecizna formulacija nedoličnosti, ali se ona opravdava nepodobnošću. Ovo „pravno tehnički“ je već uobičajeni eufemizam koji smo imali prilike jedno stotinak puta da čujemo u vezi sa usvajanjem separatističkog statuta Vojvodine.
Čim sam izgovorila ovo „separatistički“, u ozbiljnoj sam opasnosti da me kao neonacistu optuže tzv. nevladine organizacije, a zapravo organizacije vlada nekih stranih zemalja angažovanih u svrhe marketinga aktuelne ambasadorsko-tajkunske vlade.
Nepodobno je sve što nije „progresivno i liberalno“. Evo šta o liberalizmu tog tipa kaže jedan čuveni Rus. „Prvo, šta je liberalizam, ako govorimo uopšte, nego napad, razložan ili pogrešan, na postojeća društvena uređenja. Zar nije tako?
Moja se činjenica sastoji u tome da ruski liberalizam nije napad na postojeće društveno uređenje nego je napad na samu suštinu našeg bivstvovanja, na samo biće, na samo uređenje, ne na ruske prilike, već na Rusiju.
Moj libaral je doterao dotle da poriče Rusiju, tj. mrzi i bije svoju majku. Svaka nezgodna i neuspela pojava izaziva u njega smeh, maltene ushićenje. On mrzi narodne običaje, rusku prošlost, sve. Ako za njega ima opravdanja, ono je možda u tome što on ne shvata šta radi i svoju mržnju prema Rusiji uzima kao najplodonosniji liberalizam“.
O ovome je pisao svojevremeno Dostojevski u „Idiotu“, govori Jevgenij Pavlovič. Međutim, primenjivo je na srpsku situaciju i primenjivo je naročito u trenutku kada vlast pokušava da se obračunava sa svi onim mladim ljudima koji su procenjeni kao nepodobni zato što izražavaju svoje proteste protiv aktuelne vlasti.
Da se odmah razumemo, Nova Srbija je za princip lične, individualne odgovornosti, ali nikada nećemo prihvatiti da za razne agresivne ispade postoji mogućnost da se propiše nekakva kolektivna odgovornost navijača generalizovano. Već u uvodnoj raspravi u načelu sam rekla da je zaista neadekvatno stavljati znak jednakosti između termina „navijač“ i termina „huligan“. Ne samo neadekvatno, već i licemerno.
Naime, ono što je jako zanimljivo je da jedna televizija, svi znamo koja, zovu je U92, vodi vrlo ozbiljnu kampanju protiv svih organizacija i navijačkih grupa, sada optužila navijače Crvene zvezde, a ono što je zanimljivo je da su 2000. godine „Delije“ dobile nagradu za životno delo upravo od ove U92.
Kada je žiri kultne emisije radija B92 „Ritam srca“ odlučio da nagradi „Delije“ i obrazložio svoju odluku rečima: „momci koji su se 10 godina suprotstavljali režimu, tukli su se sa milicijom, dok su ostali spavali u svojim kućama, to su „Delije“. Nagrada je uručena u svečanoj atmosferi bioskopa „Reks“. Znači, heroji iz 2000. danas su huligani. Vrh je da su za nagradu „Delije“ tada dobile batine. Znači, ono što se danas smatra veoma ofanzivnom i nepoželjnom napravom je tada, u stvari, 10 baklji su predstavljale nagradu koju su „Delije“ dobile.
U emisiji „Insajder“ ove U92, neki od odlikovanih navijača označeni su kao počinioci raznih krivičnih dela, a nije pomenuto da su i oni dobili nagradu za životno delo te medijske kuće. Takođe, pojedini lideri DOS, koji su na vlast došli uz pomoć tih „Delija“, sada politiziju obračun sa huliganima i odriču se onih koji su doprineli obaranju režima Slobodana Miloševića na ulicama Beograda.
Gospodo, odlučite se da li ćete sada, zato što vam ti navijači više ne odgovaraju, jer ima nekih pesmica koje pevaju na račun predsednika Srbije, koje su prilično poučne, ja bih ih na njegovom mestu poslušala…
Kolega iz DS, dobacivanje damama je neprilično i nedolično ponašanje ne na sportskim manifestacijama, nego u Skupštini takođe.
Zato i kažem da je veoma važno definisati šta je to nedolično ponašanje, a očigledno je da ovi „žuti“ nisu baš načisto sa tim.

U suštini, već sam rekla, pošto sam podnela amandman gde se u naslovu briše " i nedoličnog ponašanja" zato što je neprecizno i paušalno definisano, suština ovog amandmana, odnosno obrazloženje je slično onome što sam rekla, jer je pitanje - šta to sve spada u nedolično ponašanje i kako se može okarakterisati ponašanje raznih političkih funkcionera?
Da li, recimo, u nedolično ponašanje spada to što Bojan Kostreš govori o budućem beogradskom regionu? Da li je to nepolitičko ponašanje, koje nije u skladu sa Ustavom ili je i nedolično ponašanje?
U načelnoj raspravi sam rekla da je ministarka pravde, Malović, napomenula da će uz restriktivnu kaznenu politiku ovaj predlog zakona predvideti i preventivne mere. Pravo pitanje je - šta zapravo spada u preventivne mere Vlade, koja je finalizovala urušavanje vrednosnog sistema, tako da danas ne postoji odnos poštovanja prema institucijama koje bi morale da u normalnom demokratskom društvu imaju autoritet?
Kako, recimo, verovati u vojsku koju vodi Šutanovac? Kako verovati u nezavisno sudstvo kada partijska država postavlja partijske kadrove? Kako verovati u nauku kada njen prvi čovek Boža uništava sve institucije od nacionalnog značaja, posebno Institut u Vinči? Kako verovati baronu Minhauzenu srpske politike, Mlađi, kada bi najveća investicija koju bi on mogao da donese Srbiji bila izdavanje autobiografskog romana "Sve moje laži"?
Kako verovati u zaštitu ljudskih prava kada je državni sekretar, Marko Karadžić, koga 90% mladih zove GPRS (Gay PR in Serbia)?
Evo jednog od komentara koji pokazuje kako mladi na forumima reaguju na ovaj zakon. Kaže ovako - mladi su krivi što su navijači, što režim nema para da stvara kulturu navijanja, da se ljudi edukuju, već naprotiv, što konstantno proizvode od njih socijalno devijantne slučajeve bez roditeljske apanaže, besnog auta za estradne ribe po splavovima.
To je jedini proizvod ovog režima i sistema - gomila beskorisnih mladih naraštaja, getoizacija tih mladih ljudi bez posla, stana, situiranosti, bez kvalitetne životne edukacije, bez egzistencije, gomila, rulja koju je lako krstiti debilima, štetočinama, huliganima.
Pogotovo ako niko ne preuzima nikakvu odgovornost za sve njih i njihov broj koji se ne smanjuje, već je naprotiv u stalnom porastu, što pretenduje da bude aksiom budućih naraštaja, uz tranzicije i integracije, privatizacije, prezentacije, blablablaizacije, a stvarno se gubi taj sloj stanovništva mladih i kreativnih ljudi koji su danas svedeni na statističku grešku, ne njihovom voljom.

Vi ste jedna od retkih osoba koja priznaje da je napravila grešku. Da li je možda greška i to što je pola miliona Srba u Srbiji pod istragom za patriotizam?
Naime, ovih dana u dnevnoj štampi, u „Blicu“ od 18. decembra, osvanuo je skandalozan naslov – Država će ispitati rad veroučiteljA ultridesničara, posvećen Ivanu Ivanoviću, veroučiteljA iz Aranđelovca i predsednikA Udruženja građana „Naši“.
Postavlja se pitanje – da li je pod medijskom optužbom kojoj je izložen Ivan Ivanović da je učestvovao na mitingu koji je završen neredima i rušenjem grada u ovom času istovremeno pod istragom i više od pola miliona Srba i drugih građana Srbije koji su učestvovali na raznoraznim mitinzima, na nesreću, imamo ih mnogo – odbranu Kosova i Metohije, Radovana Karadžića i od NATO genocida? Da li su to ekstremni mediji u Srbiji postali tužioci i preki sud? Izgleda da jesu, jer, kako birate tužioce i sudije, izgleda da je to tačno.
Sasvim je jasno da nijedan novinar ili bilo koji drugi javni delatnik ili obični građanin u Srbiji ne sme da zbog javno izgovorene reči postane predmet linča ili bilo koje druge vrste maltretiranja i diskriminacije. To je nešto što je nedopustivo i što mora biti zaustavljeno na vreme.
Ali, isto tako, ekstremni medijski intelektualci, medijske kuće, ne smeju pomisliti da su zamena za tužilaštvo i srpstvo u Srbiji i da imaju pravo da koristeći nacionalne frekvencije jednostavno uđu u obračun s kime god hoće, lepeći medijske etikete kakve im padnu na novu ideološku pamet i vređajući dostojanstvo mnogih pojedinaca i udruženja, pa i srpskog naroda u celini.
Ovo je samo jedan deo saopštenja koji je izdao Srpski sabor Dveri, koji se i sam toliko puta našao na udaru raznih vrsta medijskih etiketa, prećutkivanja zlonamernosti.
Slične neprijatnosti imali su i pripadnici Otačastvenog pokreta Obraz, Organizacija 1389, a svi ti ljudi su svrstani u grupu „huligana“ samo zbog toga što vrlo jasno i deklarativno priznaju da jesu srpski nacionalisti i patriote.
Između pojma „navijača“ i pojma „huligani“ nikako ne mogu da stoje znaci jednakosti. Ukazaću vam na to navodeći samo neke od akcija koje su, recimo, Delije uradile za Kosovo i Metohiju od 2000. godine.
Prva akcija, koja je bila još pre onih izbora na kojima je izabran dr Vojislav Koštunica, petoro ljudi je otišlo u selo Prilužje, 15 km od Prištine, odnevši u ove enklave školski pribor. Druga akcija, u sela Suvo Grlo i Banje, opet se radi o dve enklave sa par stotina duša i to uglavnom starijih ljudi, odneli su ljudima 100 džakova brašna konzervirane hrane. Treća akcija, selo Batuse, čuveno je po tome da jako dugo nisu imali struje, odneli su odeću, hranu, a na zahtev samih žitelja ovog sela klub je poslao i Zvezdine dresove.
Bila su organizovana i dva koncerta na Marakani, gde je prikupljeno od ulaznica par desetina hiljada evra i, naravno, sav prihod je išao manastirima na Kosovu i Metohiji. Na utakmicama Zvezda – Bajern i Zvezda – Bolton karte su prodavane u paketu i dogovor je bio da se cena ulaznica poveća za po 50 dinara, tako da je prikupljeno 3.760.000 dinara, od čega je tri puta 400.000 otišlo u manastire Zočište, Arhangel i Duboki Potok, 1.200.000 narodnoj kuhinji u selu Prekovce, koji vodi popadija Svetlana, tada je ta kuhinja bila pred gašenjem, a sada su napravljene četiri.
Znači, postoji niz odluka i niz akcija koje su Delije uradile, i ne samo Delije, nego i mnogi navijači koji su zapravo okupljeni u humanitarnu organizaciju „Srbi za Srbe“ i koji su uprkos nekakvoj klupskoj nepomirljivosti našli kao zajednički interes to da pomognu ugroženim Srbima i građanima Srbije, i to širom Balkana. Znači, ne samo u Srbiji nego i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori.
U to ime mislim da je dobro da vas informišem i da javnost, onaj deo javnosti koji navijače vidi isključivo kao huligane, informišem da će u organizaciji Delija biti održan humanitarni koncert u petak, 15. januara, u 19.00 časova, u sali Ruskog doma u Beogradu, s ciljem prikupljanja novčanih sredstava za obnovu manastira Bogorodica Brainska.
U dogovoru sa našim fudbalskim klubom, na utakmici protiv Slavije iz Praga, već je prikupljen značajni prilog od 1.483.600 dinara koji je uručen bratstvu manastira. Manastir se inače nalazi u opštini Medveđa, na administrativnoj liniji razdvajanja Kosmeta od uže Srbije, zadužbine svetog cara Uroša iz 14. veka, koju je nakon izgradnje poklonio ruskom svetogorskom manastiru Svetog Pantelejmona.
Gospodo poslanici, naročito gospodo iz Vlade, imate sasvim solidna primanja, pošto je broj ulaznica ograničen na 400, prodaja će početi od ponedeljka, 21. u butiku Delije na zapadnoj tribini Marakane, kao i u Ruskom domu, po ceni od 1.000 dinara. Idite i otkupite taj tiraž. To je ono što možete da uradite i shvatite da ovo sigurno ne organizuju huligani i kriminalci, nego istinski navijači.

Na početku moram da kažem da se potpuno slažem s kolegom Pejčićem, zamislite te navijače koji pod temperaturama od minus 2 do minus 10 i slično idu bez šalova, kapa. Kakve veze ima što imaju navijačko obeležje?
Šta je u članu 5. suština? Tražila sam da se briše reč – preduzetnika, jer pošto se radi o izmenama i dopunama postojećeg Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, a verujem da taj zakon uopšte nije loš i nije bilo naročite potrebe da se menja, ali kada imate potrebe da to uradite, mišljenja sam da je jako važno precizno definisanje svih novih pojmova, a ovo je novi pojam – preduzetnik, koji praktično označava privredni subjekt i ne verujem baš da je adekvatan za definisanje pravnog lica kome se poveravaju poslovi fizičkog obezbeđenja i održavanja reda na sportskoj priredbi.
Ili to možda računate da će neki od čuvenijih preduzetnika da zglajznu, pa da puknu sa ovom deobom vakcine, da će Mišković možda da propadne, pa kada više ne bude više imao preduzetnički posao u „Delti“ možda da pređe u redarsku službu.

Ovo je trenutak da u stvari govorim upravo u ime svih onih koji žele da ponovo idu na utakmice na kojima neće biti agresivnih ispada i na kojima neće biti naročito onih elemenata, kako se to kaže, ubačenih i koji su zaduženi za to se utakmice završe nepovoljnim ishodom, koje po mogućnosti odlaze u svet ne bi li se prosto Srbi ponovo optužili kao narod koji je kolektivno agresivan i genocidan, da u ime svih tih ljudi koji imaju vrlo sličan stav kao i ja, a verujem da je od 100% ljudi koji odlaze na utakmice 95 takvih ljudi.
Nema tu huligana. To jesu navijači kojima je u interesu da se i njihov klub i zemlja koju vole i u koju veruju prikažu u najboljem mogućem izdanju. Stoga bi morala da postavim nekoliko pitanja. Kao prvo pitanje za koje mislim da uopšte nije beznačajno i na koje sve akcije ove vlasti ukazuju je pitanje – otkada je patriotizam zabranjen u Srbiji, jer je očigledno da je neko ovlastio nevladine organizacije, intelektualce i medije da se bave poslovima koje treba da rade tužioci, sudije?
Praktično državna ministarstva postupaju po nalozima tih tzv. intelektualaca i medija, potpuno zaboravljajući da je osnovno načelo demokratije podeljenost vlasti i nezavisnost tri vrste vlasti, zakonodavne, sudske i izvršne.
Problem je kod nas što zapravo vlast ima jedan jedini čovek, pošto ne može da se umnožava i pušta virtualne projekcije, on dovodi podobne ljude. Da li će stvarno biti pokrenute optužnice za više od pola miliona ljudi koji su učestvovali na mitinzima koji su se ticali praktično očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta države, mitinzima koji bi mogli da se nazovu promocijom Ustava ili podrškom Ustava?

Predsedavajući, ovo vam je drugi žuti karton. Opet ste uspeli da me preskočite. Postoji amandman na član 6. koji sam podnela, gde se u stavu 1. u tački 1. brišu reči "ili se iz njihovog ponašanja može zaključiti da su skloni nasilnom i nedoličnom ponašanju".

 Nisam imala reč.