Pomaže Bog, građani Srbije! Priznavali vi ili ne da Bog postoji, uverena sam, posle proučavanja ovog predloga izmena Zakona, da će nam svima biti preko potrebna njegova pomoć, ne samo zbog zakona već zbog motiva ugrađenih u zakone o Vladi i ministarstvima. Pošto nisam pravnik, već samo plavuša i psiholog, svesna sam da, za razliku od jednog svog kolege koji je amaterski doktor pravnih nauka, a osoba u ulozi predsednika Srbije, moja diskusija neće biti nominovana za najbolju pravničku besedu, ali samo postavljam pitanja koja postavljaju i građani Srbije, koji takođe nisu doktori prava, mada se to često od njih očekuje, čak i za popunjavanje obične uplatnice.
Koji je razlog da se ovaj zakon donosi po hitnom postupku i šta to gori? Da li je normalna praksa u drugim demokratskim zemljama, na koje se tvorci ovog zakona stalno pozivaju, da se pri formiranju svake nove vlade menja i Zakon o Vladi? Niko ne odriče činjenicu da je Srbiji neophodna Vlada koja funkcioniše, ali ni postojeći Zakon ne kompromituje funkcionisanje Republike Srbije i njenih institucija, kako stoji u obrazloženju Predloga zakona.
Još piše da je neophodno da se ovaj zakon donese po hitnom postupku i time spreče moguće štetne posledice po rad državnih organa.
Šta to znači? Da nema realnih štetnih posledica, već da se izmena zakona donosi preventivno, jer može da ih bude negde i nekada. Predlagači bi morali da se odluče ako iz redovnog idemo u redovno stanje, šta je to tako vanredno hitno i da li postoje neke realne posledice, a ako postoje koje su i ako su moguće, važi isto pitanje, koja je šteta i kada se procenjuje da će nastupiti? Ovako, ispada da je hitnost samo stvar političke trgovine i ucena.
Nekolicina ljudi mi je skrenula pažnju da se ovaj zakon donosi brzo kako bi se što pre formirala Vlada i ućutkali kritički tonovi iz opozicije, koju u Republičkom parlamentu čine SRS i naša koalicija DSS-NS. Kao da je poruka da do 14. jula ne treba mnogo da talasamo, jer – ko hoće veće, može da izgubi iz vreće. Neće da može! Na republičkom, pokrajinskom i na lokalnom nivou mi ćemo se ponašati u skladu sa ovlašćenjima koja su nam dali građani, a ne interesne političke grupacije i bićemo ljudi od reči.
Navodna hitnost je dovela dotle da prvi predlog zakona "semafor koalicije" bude nezakonit i suprotan odluci Ustavnog suda. Na stranu što naš Ustav ne poznaje instituciju zamenika predsednika Vlade i preglasavanje u Vladi, očigledno je da novi vlastodršci pate od ozbiljne međusobne sumnjičavosti, te umesto da imaju prvog među jednakima za premijera, oni moraju da mu pojačaju specifičnu težinu, a da mu uz to obezbede i alter ego u liku prvog potpredsednika, zamenika koji ga zamenjuje za vreme odsutnosti ili sprečenosti.
Čime će to novi premijer biti toliko okupiran da se pretpostavlja da će često biti sprečavan ili odsutan? Stranačkom disciplinom, brifinzima kod predsednika stranke, koji ga je prihvatio kao kompromisno rešenje jer nije mogao da izgura svog favorita, ali ni da dozvoli da stranka dobije meč sa njim. Da li to znači da će premijer Cvetković pokazati značajno prisustvo tela, a odsustvo slobode duha, jer će ga kontrolisati Tadićev čovek od poverenja ili službe od poverenja?
Ako je još uvek aktuelni premijer, Vojislav Koštunica, stalno upozoravao da je ustavno pravilo da rad Službe bezbednosti kontroliše Narodna skupština, onda aktuelni predsednik Srbije u okviru shvatanja države po principu "država, to sam ja" ne dopušta da iko kontroliše službe osim njega. Dačiću će dati privid da stvarno upravlja MUP-om, pri čemu će rad ministra i SPS kontrolisati zamenici, državni sekretari iz DS, kao i BIA, Vojsku i finansije.
Tužno, jer je crvenom delu "semafor koalicije", zapravo, dato crveno svetlo i blokada operativnih ingerencija. "Crveni" će imati više savetodavnu ulogu i iluziju moći, a pravi vladari će biti "trepćuće žuti", od kojih će se i za udisanje tražiti blagoslov.
Baš me zanima kako će se gospodin Dačić osećati kada mu "žuti" kao prvi zadatak nalože da nađe, izruči haške begunce ili će samo reći – izvinite ništa lično, braćo?
Vojni ministar je odavno rekao da on nema nameru da brani zemlju, a kako je naučio od ranijeg ministra Vojske – ne može ni oružje da sačuva od ispadanja iz kamiona, a kamoli četiri i po tenka. On se, čovek, ne meša mnogo u svoj posao. Apsolvirao je podizanje rampi ispred direkcije JUL-a, igrao se telohranitelja gospodinu Kundaku, dok ovaj nije shvatio da je đavo odneo šalu sa telohraniteljem koji ne zna ni koliko metaka ima u šaržeru, a kamoli kako se pištolj repetira. Zato, čovek, pravi smotre bez pucanja, uz pevanje – polomiću čaše od kristala.
I taj bi uhapsio lično sve haške begunce, ali to neće biti u njegovoj ingerenciji. Od ingerencija odbrane on je do sada pokazao samo čvrst stav da, okružen čvrstim momcima, goloruk odbrani B 92 od najezde "zadovoljnih" gledalaca ove TV kuće, trovačice.
No, da se vratimo na Zakon o Vladi. Slobodan Jovanović je govorio – Vlada, odnosno kabinet ministara, treba da bude homogena, kompaktna, harmonična i solidarna. Ako ovu vladu pogledamo iz Jovanovićeve prizme, ona je po svakoj stavci upravo suprotna onome što bi trebalo da bude. U redu, stvarno je nemoguće postići idealnu saglasnost između 17 tako raznorodnih stranaka. Ali, da li je to slučajno? I sedamnaest NATO država koje su nas bombardovale imale su saglasnost oko toga šta im je cilj – da demoliraju, razgrade i unište državu Srbiju.
Da li je moguće da je u osnovi ove iste grupacije isti motiv, po nalogu istih mentora koji su zločin nad narodom definisali kao oslobađanje naroda od totalitarnog sistema i od sistema identifikovanog diktatora? Ne želim da verujem da je to istina, ali se pribojavam da u "semafor koaliciji" samo "žuti" dobro znaju šta rade i to svesno i namerno, uz prećutno odobravanje "zelenih" koji gledaju svoja posla, ali i manipulisanje "žutih" onim delom "crvenih" koji nisu izgubili osećaj za nacionalno, državno i srpsko.
Lukavi "žuti" su socijalistima objasnili da nacionalni interes može da sačeka, jer ćemo se uskoro kao država i narod utopiti u famoznu Evropsku uniju, a kada se utopimo opet ćemo se u sreći i veselju bez granica sresti sa svojim sunarodnicima iz NATO države. Doduše, usput malo i gubimo državu i malo više nacionalni identitet, ali život u drugom obliku ne može da čeka. Takva nam je karma, biće. Ne mogu da verujem da su se čestiti socijalisti upecali na pseudobudističku, zapravo, sektašku filozofiju u kojoj će, kao nekada Juda, za šaku srebrenjaka, izdati i pretke i potomke i samog Hrista.
Uostalom, koju će to socijalnu pravdu moći da ostvare socijalisti kada su sva ključna ministarstva za sprovođenje socijalnih programa uzeli ovi iz G 17 plus, a pare i moć ovi iz DS?
SPS nije dobio ono što je tražio, pa će svoje odustajanje od nacionalne u korist socijalno odgovorne vlade, kao da su ta dva cilja međusobno isključiva, platiti pasivno i podređenom ulogom manekena koji daju, ali bi za razgrađivanje države.
Šta će mučenik Krkobabić, kao potpredsednik bez ministarstva, zadužen za socijalna pitanja, stvarno da radi samostalno i bez blagoslova od ministra za socijalna pitanja Rasima Ljajića? U najboljem slučaju biće savetnik.
Hoćete li Žarku Obradoviću kao ministru prosvete da dozvolite da u istorijske čitanke unese deo o izvršenoj NATO agresiji nad srpskim stanovništvom? Sumnjam, posebno dok je Tadić formalni predsednik, a neformalni premijer Vlade Srbije.
U psihologiji postoji, kao opisani bazičan mehanizam odbrane – projekcija. To je, srpski rečeno, pripisivanje drugom sopstvenih motiva, potreba i ambicija. Cela predizborna kampanja Demokratske stranke, a posebno njena "crvena" nit o tome kako ne treba glasati za nacionalne opcije jer one nude povratak u devedesete, jeste projekcija.
Onaj koji zapravo pokušava da nas vrati u totalitarno vreme i koji je vaspitan u nedemokratskom titoističkom duhu kao najbolji eksponent teze "i posle Tita Tito", jeste, da paradoks bude veći, i predsednik stranke koja u predznaku ima ''demokratsko''. Da stvar bude gora, on je sada u ulozi predsednika Srbije. Taman toliko koliko je demokrata on je i predsednik svih građana. Zato je u Srbiji, uz ministarstvo za prava manjina, odavno neophodno formiranje ministarstva za prava ugroženih većine, nas Srba.
Pošto mu je neophodna sva vlast i sva kontrola, a zbog stranih mentora mora da očuva privid demokratije, on nije mogao da bude i kralj i kraljica, i predsednik i premijer. Zato se postarao da svoje "trbuhozborce" ugradi u sve pore državnog tkiva i da ih kontroliše. Nema tu odvajanja zakonodavne, izvršne i sudske vlasti – vlast je jedna i personifikovana.
Ko god ima prigovore dobiće žuti karton u vidu ozbiljne pretnje, kakva je bila upućena i predsedniku moje stranke Nova Srbija, Velimiru Iliću, ako se ''ne udemokrati'', ne gine mu crveni karton. Ja uopšte ne mislim da je to slučajno, jer iz marketinškog tima i dolazi (predizborna kampanja Borisa Tadića) izabrana pesma koju je on sa dubokim patosom i sam pevao – što ne može niko, možeš ti.
Zaista, što ne može niko, možeš ti – da formiraš ovakvu vladu, ovako vodiš i zastupaš Srbiju. Pitanje je samo, šta možemo mi.

Pošto smo očigledno apsolvirali bar deo proceduralnih nedostataka i par hiljada ovih prekršaja Poslovnika, a vreme je posta, možemo samo da kažemo ''oprosti im bože, ne znaju šta rade''. To je tako iz Jevanđeljskog konteksta.
No, iz konteksta ovozemaljskog, svakodnevnog, bojim se da rečenica koja se odnosi na ovu ''semafor koaliciju'' glasi: ''Oprosti im Bože, oni dobro znaju šta rade''. Problem je samo što se, kako reče svojevremeno Nemanja Kusturica, domaći miševi još od proteklih predsedničkih izbora kriju i politički petinguju po kafanama, daleko od očiju naroda, kome se plasira iluzija da će biti formirana i Vlada i Skupština u skladu sa njegovom izbornom voljom. Rezultat ovog skrivenog političkog petingovanja je otvorena ''es-pups-js-sps koalicija'', koju će, ideološki dosledno, podržati i ''el du pe''.
Šta je spojilo tako ideološki nepomirljive suprotnosti? Ideologija svakako ne. Nemaju oni nikakvu ideologiju, a kamoli ideju Srbije. Reč je o falsifikatu originala. Oni glume DOS, s tom razlikom što su raznorodne stranke u okviru DOS-a bile navodno okupljene oko zajedničkog neprijateljskog režima, a ova ''semafor koalicija'' oko zajedničkog interesa koji nikakve veze sa Srbijom nema.
Kako inače objasniti susret onih, čiji je predsednik bio nepoželjan i na groblju, a kamoli u Aleji velikana, i to baš od onih koji su u vreme njegove smrti bacali svoje žute balone u ekstazi. Ko god veruje u zagrobni život, verovatno se pita šta sada o svojima i novonastaloj zajednici misle i govore Slobodan Milošević i Zoran Đinđić.
Baš ono što sam rekla na početku: ''Oprosti im Gospode, stvarno ne znaju šta rade''.
Bilo bi lepo da je gospodin u ulozi predsednika Srbije, a zapravo samo predsednik DS, pokazao ozbiljne kapacitete da oprosti i zaboravi sve što je bilo ružno, ali on se uvek čovek selektivno izvinjava, a uz to još malo i preti: ''Imaćete posla sa mnom''.
Što to nije rekao onima koji su činili zločine nad Srbima u Bratuncu, u Kravicama, širom Kosova i Metohije? Zašto nije dozvolio nama da izreknemo svoj stav o tzv. ustavu tzv. države Kosovo? Što nam se nije izvinio što je tada podržavao aktuelnog predsedavajućeg koji, oprostićete na poređenju, zaista funkcioniše kao najbolji eksponat u Palminom muzeju moštanih figura. Ovo nije uvreda, ovo je poređenje.
On neće da ide tamo gde treba zaista pokazati da Srbija nema alternativu, već će uskoro da se izvinjava što u Srbiji zvanični jezik nije engleski, da bi strani ambasadori, koji gostuju po vrtićima, školama i parkićima, lakše razumeli srpsku decu, koju tako uporno kontaminiraju pričama o olakšanom viznom režimu.
Vidim da ovde mnoge postarije poslanike ne zanimaju mladi ljudi, oni su to samo nekada bili, ovi iz Otpora. Zar zaista mlade ljude, koji se danas upisuju na fakultete, treba da marketinški obrađujemo tako što ćemo im obećati brze vize za lep život u Evropi. A sa čime će oni to da putuju i ko će to da finansira? Nemaju svi tetkino kanabe ili roditelje koji su po zanimanju imućni penzioneri. Stranka jakog marketinga, a slabe politike, uz koaliciju sa lako moralnim opcijama, učinila je da i Skupština i Vlada izgledaju kao top lista nadrealista.
Meni je sasvim dovoljno da, recimo, vidim Palmu sa Ustavom i da mi bude sve jasno, kao i kandidatkinju za predsednicu Skupštine u miu-miu cipelama, od tričavih 500 evra, u Srbiji, gde više od polovine stanovništva će uskoro da ukosi očima od kineske obuće i odeće. Nije ni čudo da deca u Srbiji više ne slušaju bajku o Ivici i Marici, već onu o Ivici i Slavici, a sve pod palmicom.
Koristeći svoja psihološka znanja, izbor gospođe Slavice za predsednika Skupštine Srbije mogu objasniti sledećim motivima.
Pod jedan, uspostavljanjem kontinuiteta s onom vlašću, u čije vreme je snimljen naš prvi film "Slavica", titoističkim dakle. Drugo, žena je bila ministar za brigu o porodici, što je najbolje pokazala brinući se za organizaciju prijema i stajling drugarice Mire Marković, uključujući njen famozni cvet u kosi. Treće, gospođa Đukić je psihijatar, a već sam juče rekla da je semafor koaliciji definitivno neophodna stručna pomoć.
Ko će inače da konfrontira megalomanske potrebe svih tih crvenih, žutih i zelenih elemenata?
Ko bi, sem gospođe Slavice, mogao da ubedi Palmu da nije, kao osoba velikog formata, prosto rođen za ministra kulture. Šopen i Betoven su spremni. Ko bi sprečio gospodina Krkobabića da bude ministar omladine i sporta? Da ne govorimo o gospodinu Dačiću, koji po svojim, a i po tuđim saznanjima, viđen da ostane ministar portabl finansija. Ima čovek iskustava sa koferčetom i sve svoje sobom nosi.
Tu ima mesta, u ovoj kombinaciji, i za zaboravljenog Božu Đelića. On je već u Diznilendu, na obuci za Miki Mausa, jer ga čeka posao u Akvalendu, u Jagodini. A možda i devojka iz grada, u liku ministra odbrane, ostvari adolescentne fantazije o rukovođenju Bijom. Šta ćete, pacijenata ima svugde, pa i po bolnicama.
Ali, posao unormaljivanja ovakve koalicije prevazilazi čak i profesionalne kapacitete i vojničku disciplinu gospođe koja kaže - ja sam vojnik svoje stranke. Ne mogu da podržim gospođu Slavicu Đukić, čak ni zato što je žena.
Ako neka žena treba da bude predsednik Skupštine, onda je to mesto moglo da pripadne nekome ko nije vojnik svoje stranke, već zaljubljenik u svoju Srbiju. Recimo, Slavičinoj sugrađanki Nataši Jovanović, ili mojoj mladoj koleginici iz Nove Srbije Aleksandri Ilić, koja je najbolji dokaz da Srbija može da bude i pametna, i lepa, i uspešna. Ili, recimo, koleginici iz DSS-a Donki Banović.
Možda nemaju miu-miu cipele, ni iskustvo organizacije ovih Mirjam prijema, ali imaju podršku svih onih žena koje nisu spremne na prihvatanje nepristojnih ponuda, u okviru kojih je Kosovo, šajkača, porodica, ljubav aut, a Ban Ki Mun, Euleks, NATO i gej lobi veoma in.

Da, ali ovo je povreda Poslovnika. Hvala na obaveštenju semafor koaliciji.
Dakle, gospodine Dačiću, da li sedite? Dobro. Zaista ne vidim nikakav problem u ovom što sam izlagala i ne vidim da je to nepolitičan govor. Naravno da smo mi bili uvek na dijametralno suprotnim stranama, što vam samo po sebi ne bih zamerala.
Postoji jedna zamena teza. Vi ste redefinisali ono što sam govorila. U prethodnoj vladi vi jeste nas podržali, ali mi nismo bili u vladi zahvaljujući vama nego zahvaljujući volji birača Srbije i napravili vladu koja je bila korektna... Znači, vi ste mogli da podržite ili da ne podržite narodnu volju, a ono što sada radite je izrugivanje sa voljom naroda. Ovo što ste sada uspostavili jeste zapravo pljuvanje na sopstvene birače.
Da li vi, gospodine Dačiću, stvarno smete da izađete na ulicu? Da li vam vaši birači govore šta misle? Ono što je neprijatno je upravo zbog te podrške vaše u bivšoj vladi da mi imamo probleme da objašnjavamo vaše aktivnosti. Mene vaši birači zaustavljaju i pitaju - kako je mogao to da uradi, koliko je to koferče.

Poštovani skupe, biću veoma kratka. U međuvremenu sam, da bih poštedela predsedavajućeg, napisala par teza.
Ako već licitiramo kako je ko obavešten o današnjem nastavku prvog zasedanja, jedva sam obaveštena, jer nisam imala signal tamo gde sam bila, a bila sam u podrumu, obratite pažnju, ne Bodrumu, podrumu.
Dolazeći na ovaj časni skup imala sam prilike da susretnem naše prilično ukuvane sugrađane i da im postavim jedno pitanje i jedno potpitanje. Pitanje je bilo: "Da li ste glasali na ovim parlamentarnim izborima?" Zaista, u 90% slučajeva odgovor je bio "da". Nisam pitala da se izjašnjavaju. Potpitanje je bilo: "Da li znate šta se danas događa u Skupštini Srbije?". U gotovo istom procentu odgovor je bio negativan, iako je to samo blic anketa u mimohodu.
Obrazloženje ovoga – "ne, nemam pojma šta se događa" – vredna su spomena baš u ovom domu. "Ne znam, jer nas niko ništa ne pita, džabe smo glasali kada se sad vode neki podzemni razgovori", kažu ljudi. Ili, "kada crveni i žuti prave vladu, narod nema zeleno svetlo za život".
Najekstremniji je bio čovek od svojih pedesetak godina, koji je rekao: "Pošto su se ovi kvazievropejci dogovorili, nemamo više ni predsednika, ni premijera, ni Skupštinu, ni Vladu, ostaje nam samo da slušamo strane ambasadore, koji su i naši poslanici i ministri u senci, a zakone ćemo i tako prepisivati od EU, pa nam ne treba ni predsednik Skupštine".
Ne mislim da nam je nepotreban predsednik Skupštine. Poštujući činjenicu da se radi o vrhovnoj zakonodavnoj instituciji, mislim da je zaista važno kome će biti povereno njeno rukovođenje. Predsednik Skupštine je, praktično, druga persona Srbije po važnosti. Utoliko mi nije jasno zašto se sa izborom predsednika toliko žurilo i zašto je kandidatura aktuelne kandidatkinje držana u tajnosti baš od naroda i nas narodnjačkih poslanika.
Da li se to poslanici dele na narodne, odnosno narodnjačke i ove proevropske, odnosno nenarodne? Da li je strategija "udri brzo i u tajnosti" rezultat paranoje "samo da se neprijatelj ne doseti", i da li je to narod neprijatelj? Krajnje je neprimereno da narod i narodne poslanike o kandidatu za predsednika Narodne skupštine informišu novine i razni "sienenovi" u Srbiji, poput B92. Još je interesantnije da aktuelni predsedavajući nema ovlašćenja da sazove sednicu o tako važnom pitanju kao što je Ustav tzv. nezavisne države Kosovo i Misiji EULEKS-a, zbog čega ga po ramenu tapše i sam predsednik Srbije, koji je, inače, amaterski dr prava.
Ako je, oprostite na izrazu, penzionisan za pitanje Kosova i Metohije u Srbiji, kako to da naprasno oživljava po pitanju izbora predsednika Skupštine Srbije? Možda je tek uspostavljena koalicija, koja liči na semafor, jer ima i crvenog, i žutog, i zelenog, naprasno dala veštačko disanje aktuelnom predsedavajućem i povratila mu elan vital; ili je možda činjenica da je kandidatkinja lekar psihijatar bila presudna. Prvi čovek Srbije, koji voli da bude i One man band, pa uzima ovlašćenje i predsednika, i premijera, i predsednika Skupštine, i pekara, i lekara, i slobodnog zidara, i apotekara, jeste psiholog. Prva čovečica Skupštine trebalo bi da ima i malo pojačano dejstvo kao psihijatar.
Da li nam to neko ispod žita ubacuje tezu da smo mi ludi i da Srbijom treba da upravlja Veliki brat, a mi samo opušteno da pritiskamo ova dugmeta na semaforu, vodimo decu u Akvalend, kupujemo im, kao nekim svojim sestričinama, u "Zari" i "Springfildu", a onda "kuliramo" narod, jer naš život ne može da čeka?
Niti je Srbija luda, niti politički nepismena. Građani su izrazili svoju volju na izborima i nisu nas ovlastili da se penzionišemo i izigravamo "tri palme na otoku sreće". Obavestite građane Srbije, predsedavajući, kako je moguće da se na ovaj način saziva sednica na kojoj se bira predsednik Skupštine, kao druga najvažnija persona u Srbiji?

Očekivala sam da će ovde biti premijer, jer je pitanje zapravo za premijera Mirka Cvetkovića, ali pošto je tu potpredsednik Vlade gospodin Boža Đelić, mislim da pitanje mogu da uputim njemu. Na početku da napomenem nešto. Primetila sam da ministar vojni sve vreme čita poruke sa mobilnog i verovatno se dobro zabavlja. Da bih učestvovala u toj dobroj zabavi, pročitala bih vam jednu poruku koju sam upravo dobila, a to je da nadimak potpredsednika Vlade zaduženog za evropske integracije nije više "Boža Kanabis", kako su ga zvali, nego "Boža Oblama", verovatno zbog toga što nam stalno citira šta je govorio Obama.
Dakle, pitanje za gospodina Božidara Đelića je – kome ste vi, zapravo, obećali beli šengen i vizne olakšice, građanima Srbije ili ministrima u Vladi Srbije?
Naime, na 94. sednici Vlade, održanoj 21. maja 2009. godine, Vlada je po dve tačke dnevnog reda donela 22 zaključka za 31 lice, ministre i tzv. postavljena lica na položaju, i odobrila im službena putovanja u inostranstvo. Ajde dobro, razumemo potrebu putovanja predsednika Vlade i šefa kabineta Mirjane Jovašević u SAD. Gospodin Dačić, u duhu smanjenja troškova i racionalnog poslovanja, putuje sam, odnosno putovao je u BiH, Bugarsku i Hrvatsku. Svaka čast. Nekog kanona štednje pridržavaju se i Ministarstvo pravde, jer je u Nemačku išlo samo dvoje – Slobodan Homen, državni sekretar, i pomoćnik ministra Dragana Lukić. Isto to važi i za dva predstavnika Ministarstva prosvete i dijaspore.
Ali, kad treba da se troši, tu je G17 plus, kao ekspertska grupacija koja briljantno zastupa i vodi zemlju, zastupajući stavove Mlađe Minhauzena Dinkića, najboljeg ministra ekonomije svih vremena, svih geografskih širina i dužina, čiji je trenutak istine omladina Nove Srbije, u vidu performansa ispred "Ruskog cara", u nedelju 31. maja u 12 časova i prezentovala.
Dakle, čuvenim ekspertima G17 ''minus'' odobravaju se službena putovanja sa po tri funkcionera u istu zemlju i istim poslom, uključujući i Ministarstvo trgovine i usluga.
Baš me zanima, vi ste potpredsednik Vlade, da građane Srbije informišete kakva je stručna politička platforma ministara i raznih ''položajnika gejevaca'', kako narod od milja zove G17 plus, jer su po odluci o službenim putovanjima u inostranstvo putnici dužni da Vladi podnesu predlog teksta u kome se navode ciljevi koji se putovanjem ostvaruju i bar po jedna planirana aktivnost za svaki dan putovanja.
Da li ovi što putuju u trojkama pišu svaki ponaosob ili prepisuju jedni od drugih, to ne znamo. Kakve su to specijalne aktivnosti i ciljevi u trojkama…