Pošto je reč o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, da vas informišem da smo upravo dobili mišljenje Vlade. Možda bi, da smo ovo mišljenje Vlade imali ranije, mogli da znamo o čemu se zapravo radi.
Recimo, ovaj amandman na član 4. Predloga zakona koji sam podnela zapravo briše članove 92. i 92b, a član 92g stav 3. menja se i glasi - ako je privredni prestup iz stava 1. ovog člana učinjen putem objavljivanja informacije u elektronskom javnom glasilu u okviru informativnog programa, osnivač javnog glasila kazniće se novčanom kaznom u visini koja odgovara vrednosti prodatog prostora u javnom glasilu u periodu od tri dana, računajući od dana kada je informacija objavljena, a stav 4. briše se.
Obrazloženje zašto ovaj amandman nije mogao biti usvojen je da se ne prihvata iz razloga što je Vlada podnela amandman na član 4. Predloga zakona. Definitivno mislim da nije bilo neophodno i da nisu postojali nikakvi razlozi za stavljanje ovog zakona na raspravu po hitnom postupku, jer ne znam koje su to štetne posledice za život i zdravlje ljudi, osim što znam da su i te kako štetne posledice po život, zdravlje i normalnu funkcionalnost nas narodnih poslanika kada vidimo ovakvu vrstu objašnjenja, kada prisustvujemo ovakvoj proceduri i kada Vlada praktično na svaki način pokušava da diskredituje, a bogami izgleda i da ukine srpski parlament.
Tek sa odlaganjem od pet sati mi saznajemo šta je Vlada imala da kaže. Zar Vlada nije mogla da uradi nešto što je mnogo časnije, ali što bi, pretpostavljam, dovelo do izvesne narcističke povrede predlagača zakona, a to je da ovaj zakon vrati da ga doradi i da nam ga negde ponovo ljudski izloži, a ne da ulazi u svojevrsnu trgovinu i kalkulacijama sa medijima.
Ono što postoji kao nekakva spekulacija je da je ovakva procedura i sprovedena zbog toga što su postojali pokušaji da se nekako napabirči većina bitna za izglasavanje ovog zakona. Očigledno da je u okviru tih trgovina i kalkulacija sa brojem ljudi koji se neće naći u sali za vreme glasanja o ovom zakonu došlo do ovakvog odlaganja.
Prvo, nismo znali šta je mišljenje Vlade, onda nas je izvestilac Vlade pojavila, bar na papiru, osoba koja je ministar omladine i sporta. Na volšeban način ipak se pojavio ministar kulture i informisanja, posle pet sati dobili smo mišljenje Vlade i saznali da sve što smo radili, ovi amandmani koje smo mi bukvalno danonoćno i vrlo uporno i studiozno radili, nemaju nikakvog smisla jer se obaraju samo jednom rečenicom, zato što je Vlada podnela amandman na član 4. Predloga zakona.
Plašim se onog amandmana koji će na ovu vladu podneti narod.

Budući da iz ovakvog predloga zakona postaje jasno kako namera zakonodavca nije nikakvo uređivanje medijskog prostora i obezbeđivanje ravnopravnih uslova rada za sve medije, spontano se nameće zaključak da je cilj ovog zakona o informisanju bio zapravo kontrola vlasti nad svim postojećim javnim glasilima. No, u problemu su tzv. nesvrstani novinari koji se neretko optužuju za ratnohuškačke i podstrekačke aktivnosti.
Gospođa Raguš je govorila svojevremeno o slučaju gospođe Baletić. Moram da spomenem slučaj gospođe Mile Štule, kojoj nije dosta što je ratna huškačica, nego još piše kod Raje Rodića u "Glasu" i "Gromu".
Znači, smatramo neprimerenim profesiji TV novinara da necivilizovanim i nekulturnim obraćanjem predsedniku Republike Hrvatske dr Franji Tuđmanu, poslenik javne reči doprinosi atmosferi linča, a to je uradila gospođa Mila Štula. Uveravamo gledalište da je takav stav potpuno u neskladu sa shvatanjem novinarstva u Informativnoj redakciji Televizije Beograd, 13. aprila 1991. godine - to su potpisali novinari tipa - Gordane Suše, Nadežde Gaće, Mihajla Kovača, Miodraga Popova, Vesne Nešović.
E sad, svakako je ovakav stav dotičnu novinarku, kojoj je pred 200 ljudi predsednik Hrvatske Tuđman pretio, jer ga nije ubedila, nego se konfrontirala istinom o genocidnom ponašanju nad Srbima, doveo je u situaciju da svoj, pre svega život svoga sina, spasava tako što dolazi u Srbiju, pokupivši samo stvari neophodne za put.
Došla je ovde gde je opet dočekana na nož, zbog nespremnosti da služi tadašnjoj vlasti. Jer na zahtev dr Tuđmana u Karađorđevu Milošević pristaje da Mila Štula bude persona non grata na RTV Beograd. Pravda je spora, ali delimično dostižna, pa je 1996. godine dobila... (Predsedavajuća: Vreme na raspolaganju je iskorišćeno.) nastavak u sledećem amandmanu.

Pošto mi je vreme više nego ograničeno, samo ću reći da sam predložila brisanje ovog člana, a pošto sam malopre obećala, nastaviću da pričam o kampanji protiv tzv. ratnih huškača i podstrekača koji imaju ulogu saučesnika.
Pravda je spora, ali delimično dostižna, pa je spomenuta gospođa nesvrstana novinarka Mila Štula 1996. dobila spor protiv direktora RTV Beograd i to na Vrhovnom sudu. Rešenje je potpisao sudija Zoran Ivošević. Da je došla među svoje, bila bi istinita ona jevanđeljska – doći će među svoje i neće me prepoznati. Mila Štula je u bekstvu od Tuđmana završila među ljudima kojima se zbog njenog ponašanja, kao da je retard, izvinjavaju.
Punoletstvo progona krunisano je dosijeom NUNS-a od 28. maja 2009, sa istim kvalifikacijama da je uvredila opoziciju, doduše, ne kaže srpsku opoziciju. Opet, Gordana Suša i Nadežda Gaće, potpisnice prethodnog spisa iz 1991, predvode hajku, u kojoj se pored Hrvoja Hitreca, hrvatskog ministra informisanja, uključuju i predstavnici nevladinog sektora, navodno famozna Sonja Biserko se sada izvinjava Tuđmanu zbog nevaspitane Mile.
Bruno Vekarić, odnedavno u posedu srpskog pasoša, ne voli Milu, jer je ni učitelj Tuđman nije voleo. Za informaciju, pošto je već reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, svim ovim progoniteljima bi bilo za informaciju važno da dnevne novine i nedeljnici konačno objave kako je Tuđman umro.
Možda njegovi prijatelji u srpskim medijima proglase dan žalosti, a dotle vi pokušajte da nastavljate mrak i represiju prema onima koji su odbili da služe vlasti, jer već služe istini.

Suština ovog amandmana je da se praktično u članu 14. stav 3. iza reči "iz stava 1. ovog člana" briše "utvrđuje Vlada" a unosi se "utvrđuje se posebnim zakonom".
Budući da se radi o vrlo važnoj novini, koja kao jedan od posebnih načina podsticanja umetničkog stvaralaštva predviđa i dodelu priznanja za vrhunski doprinos nacionalnog kulturi u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja umetniku, odnosno stručnjaku u kulturi, koji se isplaćuje iz budžeta, mišljenja sam da bliži uslovi i načini dodele priznanja moraju biti jasno i transparentno definisani posebnim zakonom, o kome bi prvo trebalo da se izjašnjava vrhovno zakonodavno telo, dakle Skupština Republike Srbije, a ne organ izvršne vlasti.

Samo ne znam zašto se moje kolege iz različitih poslaničkih klubova čude. Čudim se vama, gospodine Dejane Radenkoviću, što se čudite ovome što vam se sada dogodilo sa obrazloženjima na podnete amandmane.
Mi smo iz Nove Srbije i DSS i te kako navikli na to, i generalno mi iz opozicije. A onda vas pitam - da li ćete zaista ostati uzdržani? Mislim da nije dobro da ostanete uzdržani prema ovakvom kršenju i izražavanju volje naroda i narodnih poslanika koji vrlo temeljno podnose ove amandmane.
Zašto se čudite, koleginice Milice Vojić-Marković? G 17 ima, blago rečeno, animozitet prema svemu što je sakralno i u ovom procesu desakralizacije društva njima nije važno što u Srbiji ima 85% građana koji pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Važno je da podrže razne Kvirije, LGBT grupacije, izložbe na kojima je glavno dostignuće, a sve po izboru pomoćnika ministra, gospodina Dimitrijevića, kamenovanje figure patrijarha srpskog gospodina Pavla.
Zašto se čudite, gospođo Raguš? G 17 samo izražava uverenje svog lidera, koji je davno rekao da je zalaganje za KiM zapravo izraz kolektivnog ludila. Zašto bi se ovde, na planu donošenja nekakve nacionalne strategije u kulturi, ponašali drukčije nego što se generalno ponašaju?
Mi smo pokušali da uložimo razumne amandmane i da praktično ovom nacionalnom savetu za kulturu predvidimo nešto što bi bilo logično u svakoj normalnoj zemlji, a to je da odnos predstavnika crkava i verskih zajednica u nacionalnom savetu mora da odgovara procentu građana Srbije koji se po slobodnoj volji opredeljuju za članstvo u crkvi, odnosno drugoj verskoj zajednici.
Svojevremeno sam, doduše u onom starom parlamentu, pitala, odnosno tražila da podignu ruku svi koji su kršteni…

Interesantno je da me prekidate baš oko ovog pitanja, ali dobro.

Ovim amandmanom predviđeno je da u članu 17. stav 1. tačka 4) na početku teksta ispred reči „predlaže“ dodaje se „na osnovu dogovora sa reprezentativnim umetničkim udruženjima“.
Budući da su bila organizovana dva velika javna slušanja u okviru sednice Odbora za kulturu i informisanje, nisam ovo smislila zato što mi je palo na pamet da maltretiram Vladu amandmanima ili da ona mene maltretira odbijanjem mojih amandmana, nego u dogovoru sa predstavnicima udruženja, kao što je Udruženje likovnih umetnika Srbije, posebno sa predsednikom Upravnog odbora, Predragom Ćirićem, koji je sam smatrao da je potrebno amandmanom rešiti ovaj problem.
Između ostalog, ne znam da li vam je značajno, ali Udruženje likovnih umetnika Srbije osnovano je 1919. godine, okuplja oko 2.200 članova profesionalnih stvaralaca u oblasti likovne umetnosti, a u okviru ULUS-a svoja prava iz penzijskog i zdravstvenog osiguranja ostvaruje oko 600 samostalnih umetnika. Mislim da bi ipak njihove stavove trebalo uzeti u obzir.
Ovaj amandman napravljen je u dogovoru sa Unijom sindikata izvođača Srbije, koji okuplja glumce, muzičare i baletske igrače u institucijama kulture, gospodinom Nenadom Marinkovićem i predsednikom Sindikata glumaca Srbije (SINGLUS), gospodinom Vladanom Dujevićem.

U velikoj meri bih mogla da se složim s kolegom Nenadom Prokićem, ali sam išla na nekakav minimalni cilj, pa sam smatrala da bi strategija trebalo da se donese za period od najmanje pet godina. Budući da se ipak radi o ostvarivanju kulturne politike na nekom državnom nivou, neophodno je da strategiju razvoja kulture Republike Srbije donese Skupština, to je prvi deo amandmana, kao najviše zakonodavno telo, a na predlog nadležnog ministarstva za kulturu.
Znači jedan obrnut proces od onoga koji sada upravo radite, a to je da izvršna vlast donosi zakone zakonodavnoj vlasti. Jer tek ovakvim postupkom bi se stvarno obezbedilo da strategija razvoja kulture, koja sadrži osnovne postavke kulturnog razvoja, strateške pravce i instrumente kulturnog razvoja, planove realizacije i kriterijume, indikatore i postupke evaluacije, bude stvarno sveobuhvatna, reprezentativna za celu populaciju Srbije i u smislu ostvarivanja opšteg nacionalnog interes u kulturi.
Kako se ovim predlogom zakona uvodi ta institucija nacionalnog saveta za kulturu, čija je uloga prevashodno vezana za utvrđivanje kulturne politike u Srbiji u nekom dužem periodu, taj period bi trebalo da bude najmanje pet godina. Zašto?
Zato što bi takvo donošenje strategije otklonilo mogućnost da se zbog uskostranačkih interesa napravi kulturna politika po meri jedne ili više stranka, tako da sa prestankom vršenja vlasti od strane jedne stranke ne dolazi do automatskih promena ili zaokreta u strategiji kulturnog razvoja.
Donošenje strategije za petogodišnji period omogućilo bi da se prevaziđu, bar ovde, sve stranačke podele i napravi model kulturne politike po meri svih građana Srbije, bez obzira na partijsku pripadnost.

Kao što je koleginica Zlata Đerić rekla, ovaj amandman je imao cilj da se smanje ingerencije ministra. No, u obrazloženju piše da se amandman ne prihvata, jer se ne radi o materiji koja može biti predmet posebnog zona.
Što da imamo posebne zakona pred očima javnosti kad mogu da se donose podzakonska akta, bar 12 komada, od kojih će polovinu njih ministar da rešava. Ministar će zapravo odlučivati o svemu, kao bog na zemlji, od toga ko će i iz koje stranke biti direktori, koji će opet biti mali bogovi u svojim institucijama kulture.
Ministar kulture, uz pomoć lojalnog mu ministarstva, postavlja direktore, direktori odabiraju podobne da budu zaposleni, a tzv. slobodnjaci više neće imati prava ni na sindikalnu borbu za svoja esnafska prava, ni na sindikalnu zaštitu.
Trange–frange kombinacije biće i dalje u opticaju, te će biti moguće perfidno zaobići direktan sukob interesa, po principu direktor Beogradskog dramskog režirao u Pozorištu Duško Radaković, a direktorka Duška Radovića režirala u Beogradskom Dramskom. Što da razmatramo sukob interesa kad je sam ministar kulture režirao Vertera u Narodnom pozorištu u oktobru, dakle, kad je već bio ministar. Doduše, i prethodni ministar je pokazivao intenciju da i dalje glumi. Glumio je i u Ministarstvu, ali je imao tendenciju da i dalje glumi u predstavama.
Nebojša Bradić je ovo doveo do potpunog paradoksa. Ovaj zakon definitivno ne štiti naročito one ljude i umetnike koji imaju preko 18 godina staža i više. Ko će, recimo, uzeti glumce koji imaju (Predsednik: Vreme.)... Dobro.

Ponovo, reč je o promeni člana 60. stav 3. gde sam umesto reči "propisuje ministar" unosi reči "utvrđuje posebnim zakonom". Ista meta, isto odstojanje i isto obrazloženje Vlade, kad god se pokuša da se na bilo koji način ograniči ovlašćenje ministra, odgovor je no. Nema diskriminacije ministra i ministarstva, ali ima diskriminacije za nosioca delatnosti u institucijama kulture.
Čovek koji je proslavio Beogradsku filharmoniju, gospodin Ivan Tasovac, lepo je na ovom prvom javnom slušanju rekao - ovo nije zakon o kulturi, već zakon o Ministarstvu kulture, i to zakon koji ne samo da nije usklađen sa postojećim Zakonom o radu, već krši i evropske direktive. Evropa ne poznaje ovakvu vrstu diskriminacije i to baš umetnika kao nosilaca delatnosti.
Još u ministarstvu prethodnog ministra Kojadinovića je stigao odgovor internacionalnih federacija FIM I FIA da rešenja po kome samo umetnici kao nosioci posla idu na ugovore na određeno vreme nije prihvatljivo sa stanovišta EU.
Ako je namera predlagača bila zaista da se donese prvi sistemski zakon o kulturi, usklađen sa evropskim zakonodavstvom, onda je zaista bilo neophodno da se na drugi način reše ugovori o radu na umetničkim, programskim i stručnim poslovima i da na kraju budu usklađeni sa postojećim Zakonom o radu.

Opet ista priča. Opet sam pokušavala da zapravo ispoštujem stavove Udruženja likovnih umetnika Srbije, jer oni su se obratili našem poslaničkom klubu, a verovatno i drugim poslaničkim grupama, dostavljajući mišljenje i stavove ULUS-a o rešenjima predviđenim ovim predlogom zakona o kulturi.
Imajući u vidu tradiciju ULUS-a, brojnost njegovih članova, kao i značaj koji ovo udruženje ima kao subjekt u kulturi, molili su nas, i ja vas molim, da ponovo razmotrite stavove koje su oni dostavili. Jedan od tih stavova odnosi se upravo opet na ograničavanje ingerencije ministra, jer sam uz konsultaciju sa predsednikom upravnog odbora ULUS-a, Predragom Ćirićem, zapravo došla do ovog amandmana koji bi imao samo jednu funkciju, a to je da se i vaše ingerencije malo smanje, a da se posebnim zakonom utvrđuju.
Pošto se radi o veoma važnim oblastima, evidencije lica koja samostalno obavljaju ovu umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture, uz obavezu da podaci budu dostavljeni iz evidencije ovog reprezentativnog udruženja u kulturi nadležnoj organizacionoj jedinici poreske uprave, bilo bi dobro da bar sadržana i način vođenja te evidencije budu jasno i transparentno definisani posebnim zakonom, o kome bi se opet izjašnjavali u vrhovnom zakonodavnom telu, a to je Skupština Republike Srbije svakako, a ne Vlada.
Da ljudi ne bi mislili da ovde vodim privatnu prepisku, upravo sam dobila poruku iz ULUS-a. Kaže ovako – republičko Ministarstvo za kulturu je odbilo da prošle godine da bilo kakve pare za programe ULUS-a u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ i Galeriji ULUS-a u Knez Mihailovoj. U komisiji je glavnu reč vodila Milica Tomić, inače član ULUS-a. Žena nije ni znala kakav je program, jednostavno je sprovodila politiku Ministarstva.

Ovo je prvi put da mi je drago da me Gorica Mojović pretekne. Njen amandman je prihvaćen, a praktično suština mog amandmana jeste obuhvaćena njenim amandmanom. O čemu se radi?
U čl. 72. stav 1. posle tačke 2) mora da se doda tačka 3) koja glasi: „kulturno-prosvetne zajednice“. U poglavlju 4. čl. 72, kao drugi subjekti kulture navode se zadužbine, fondacije, privredna društva, preduzetnici registrovani za obavljanje delatnosti kulture, a izostavljaju se Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, Kulturno-prosvetna zajednica Beograda i generalno kulturno-prosvetne zajednice u opštinama, odnosno gradovima Srbije, koje su i te kako važni činioci kulturnog posla.
U prošlom zakonu o kulturi, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije je bila jedina organizacija koja je navedena poimence, pored nacionalnih ustanova kulture. Još jedan razlog više da i sada ne bude propuštena.

U članu 80. posle stava 1. dodaje se stav 2. koji glasi: „Postojeća udruženja i savezi iz člana 3. Zakona o samostalnom obavljanju umetničke i druge delatnosti iz oblasti kulture nastavljaju rad kao reprezentativna udruženja u smislu odredbi ovog zakona, pod uslovom da usklade svoju organizaciju, rad i opšte akte sa odredbama ovog zakona najkasnije u roku od godinu dana od dana početka primene ovog zakona.''
Cilj je bio da se ostavi mogućnost onim udruženjima koja su imala atribut reprezentativnosti, pod uslovom da prihvate obaveze koje ovaj zakon predviđa u smislu usklađivanja organizacije, rada i opštih akata sa zakonskim odredbama.
Ono što me zaista i nasmejalo je obrazloženje zašto se taj moj amandman ne usvaja. Ovde je Vlada već izgubila strpljenje, pa kaže – amandman se ne prihvata na ovaj član 80. iz razloga navedenih u obrazloženju za neprihvatanje amandmana koje je na član 80. podneo narodni poslanik profesor dr Mile Ilić. Čak ih je mrzelo da dalje govore o ovom amandmanu, nego se osvrću na prethodni tekst.
Nije tu, nažalost, kolega Dejan Radenković, koji se malopre začudio ovakvim stavom Ministarstva kulture prema amandmanima poslaničke grupe SPS, verovatno se čudi kolega Zoran Bortić, a u najvećem čudu je profesor dr Mile Ilić.
Svoje današnje izlaganje ću zato završiti sa pitanjem za poslaničku grupu SPS – da li ćete zaista ostati uzdržani?

Kada bi profesija političara bila odlučujuća, Srbija bi trebalo da bude zdrava kao dren, jer u vrhu vlasti i političkih stranaka najviše ima lekara i zdravstvenih radnika. Na važnim mestima u vlasti ima nešto više od 20-tak ljudi u belom. Bar još toliko ih je u pokrajinskoj, regionalnoj i opštinskoj vlasti.
U Vladi Srbije sede čak četiri ministra doktora: Rasim Ljajić, Oliver Dulić, Sulejman Ugljanin i Tomica Milosavljević. Uz dužno poštovanje svima njima, pa i predsednici Skupštine koja je takođe neuropsihijatar, ipak je aktuelni ministar jedini koji je zaista nezamenljiv. Pet mandata i sedam godina vernosti ministarskoj fotelji. Znači, već skoro za Ginisovu knjigu rekorda.
No, ono što je isto tako važno za ovaj period vlasti našeg ministra sedmogodišnjeg jeste činjenica da je sve u padu od 2000. i 2002. godine, posebno kada se on dovatio ovog resora. Rezultati istraživanja koje je napravilo Ministarstvo zdravlja, nisu insinuacije, ne govorim to ja, ovi rezultati jasno govore o pogoršanju stanja u zdravstvu za vreme ministrovanja gospodine Tomice. Navešću samo neke primere.
Znači, istraživanje je rađeno na reprezentativnom uzorku od 7.673 domaćinstva i na terenu obradu podataka je uradila Agencija „Strateški marketing“ iz Beograda. Šta je ustanovljeno? Više od polovine stanovništva Srbije, skoro 56%, boluje od neke hronične bolesti, povišenog krvnog pritiska – 46,5% odraslih, što je znatno veći procenat nego u 2000. npr, reumatskih oboljenja, oboljenja bubrega, povećane masnoće u krvi, alergija.
Najučestaliji zdravstveni problemi jesu boli nesanice. Građani Srbije, ovo je zanimljivo i za predsednicu, ne mogu se pohvaliti dobrim raspoloženjem. Potištenost, nervoza, tuga, iscrpljenost, umor, mentalna su stanja sa kojima se na duži rok suočava svaki drugi stanovnik Srbije. Privilegiju pozitivnih osećanja smirenosti, sreće ili energije uživalo je samo 4,4% materijalno bolje stojeće odrasle populacije. Sad je to verovatno 1,4%.
Svaka druga osoba u Srbiji ima problema sa debljinom, 54,5%, ali ne od dobre i kvalitetne ishrane, nego od hrane koja je bogata životinjskim mastima i one hrane koju obično jedu siromašni u velikim količinama, pa se ugoje unoseći prazne kalorije.
Čak 67,7% odraslih stanovnika Srbije slobodno vreme provodi neaktivno, dok lakše fizičke napore upražnjava njih 20%. U 2006. godini procenat stanovnika koji konzumiraju alkohol iznosi 40,3% ili za 5% više nego u 2000. godini.
Postoji još jedan zanimljivi podatak, dakle, postoje muke sa kupanjem. Procenat onih koji su se redovno kupali ili tuširali je sa 64,9% u 2000. u 2006. opao na 56,7%. Prema podacima iz istraživanja, ličnu higijenu najredovnije održavaju odrasli stanovnici Srbije do 35 godina starosti, zatim žene i stanovnici većih gradova.
Znači, mi pričamo sad ovde o nekakvom novom krovnom zakonu, još jedan od onih krovnih zakona koji su u stvari krov za kuću bez temelja, a da nam je zdravstveni sistem pun manjkavosti, nestabilan i neodrživ.
Sada da iscitiram one koje vi jako volite i koji s vama obično dobro sarađuju, posebno sa političkom grupacijom kojoj pripada ministar. Fond za otvoreno društvo, u saradnji sa Helsinškim odborom za ljudska prava, objavio je izveštaj po kome javno zdravlje, koje je samo segment ovog istraživanja koje se bavi ljudskom bezbednošću sa aspekta svakodnevnog života građana Srbije, jeste nezadovoljavajuće.
Ovo istraživanje potvrđuje rezultate istraživanja Ministarstva zdravlja o zabrinutosti ljudi za sopstveno i zdravlje svojih najbližih, što sugeriše na zaključak da su stepen obolevanja i pretnje od raznih bolesti realno prisutni i ugrožavaju samo vitalno jezgro naroda i da zdravstveni sistem ne uliva dovoljno poverenja i ne garantuje bezbednost ljudi, bilo da je reč o preventivnom delovanju ili pak adekvatnoj, pravovremenoj i efikasnoj reakciji. Postojeće zdravstvene potrebe u Srbiji ne nailaze na odgovarajuću zaštitu, niti se zaštita ljudskog života posmatra u kontekstu bezbednosti.
U delovima istraživanja posvećenih funkcionisanju zdravstvenog sistema ocenjuje se da postignutim rezultatima niko nije zadovoljan, ni građani, ni zaposleni u zdravstvu.
Osim objektivnih okolnosti, kao što je nasleđeno razoreno zdravstvo iz prethodne decenije i siromaštvo države, na spore promene u ovoj oblasti utiče i zakonska regulativa.
Zdravstveni sistem Srbije oslanja se još uvek na veliki broj zakonskih propisa koji potiču iz perioda, nećete verovati, bivše SFRJ, naročito u delu podzakonskih akata. Budući da je reč o vrlo osetljivoj oblasti, koja je potom devastirana u svakom pogledu, iznenađuje sporost i neefikasnost Vlade, Ministarstva zdravlja, da jasno i do kraja postavi reformu zdravstva koja bi se odvijala fazno.
Znači, zdravstvo u Srbiji, zaključak je i ovog istraživanja, liči na kuću bez temelja. Na prvi pogled, sve je lepše i bolje, ali je sistem u manjkavosti, nestabilan, neodrživ. Nedostaje čvrsta i jasna zakonska regulativa, a pri tom se ni postojeći zakoni, što je još i najveći problem, ne sprovode i ne poštuju, a obiluju i lošim rešenjima.
Zdravstvo, pored ostalog, opterećuje i teško dokaziva korupcija koja je, kako se kaže u izveštaju, nesumnjivo prisutna, od sitnog podmićivanja medicinskog i nemedicinskog osoblja, preko sticanja funkcija i stručnih zvanja, do pojedinih krajnje sumnjivih tendera za nabavku medicinske opreme, izvođenje građevinskih radova.
Preda nama je praktično, govoreći o ovom zakonu o javnom zdravlju, još jedan od loših zakona o zdravstvu, uobičajenih u maniru večitog ministra zdravlja, i zakon koji nas ne vodi ni u kakve reforme, već nas vraća nekoliko koraka unazad. To je uobičajen i odavno prepoznat manir, gde se pod plaštom predlaganja reformskih i evropskih zakona u zdravstvenom sistemu ništa suštinski ne promeni.
Uostalom, to potvrđuje i činjenica da u tom sistemu stvarno niko nije zadovoljan, ni građani kao pacijenti i osiguranici, koji su nezadovoljni obimom i kvalitetom usluga koje dobijaju za plaćene doprinose, ni zdravstveni radnici, koji su naravno nezadovoljni niskim platama i nezadovoljavajućim uslovima rada, ni privatni lekari, koji opet jesu nezadovoljni nemogućnošću uključivanja u sistem pružanja usluga obaveznom zdravstvenom osiguranju.
Predloženi tekst zakona ne samo da ne uređuje postupak, način i uslove za sprovođenje javnog zdravlja, već unosi i dodatnu konfuziju. Znači, za ovaj zakon bi se moglo reći ne samo da je konfuzan, nego da je potpuno nekonzistentan, čak je i nedovršen, jezički i konceptualno neusaglašen i stoga bi najbolje bilo da bude skinut sa dnevnog reda i vraćen obrađivaču.
Pošto se to nije dogodilo, mi o njemu govorimo noću, onda kada većina građana Srbije vodi računa o svom zdravlju, tako što sebi obezbeđuje elementarni san.
Dakle, predloženi zakon, na sve to, jeste i rezultat ove nove Vladine prepisivačke škole, jer predstavlja jednu neuspešnu kompilaciju pojedinih odredbi već postojećeg zakona o zdravstvenoj zaštiti i pojedinih definicija koje se odnose na zdravlje, javno zdravlje, i načela javnog zdravlja koje se koriste u različitim dokumentima međunarodnih organizacija koje se bave zdravstvenim sistemom, iz kojih su krajnje neselektivno preuzete i kao takve nikako ne doprinose uređenju ove oblasti.
Evo samo nekoliko primera koji ilustruju ozbiljne nedostatke ovog predloga zakona. Prvo, u članu 1. predloženog zakona kaže se da se ovim zakonom uređuje ostvarivanje javnog interesa stvaranjem uslova za očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva putem sveobuhvatnih aktivnosti društva, usmerenih na očuvanje fizičkog i psihičkog zdravlja stanovništva, očuvanje životne i radne okoline, sprečavanje nastanka i uticaja faktora rizika za nastanak poremećaja zdravlja, bolesti i povreda, način i postupak, kao i uslovi za organizaciju i sprovođenje javnog zdravlja.
Ovako definisan član 1. predstavlja praktično preuzimanje dela definicije pojma javnog zdravlja iz člana 119. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, iz koje je izostavljen deo koji se odnosi na način ostvarivanja tog javnog interesa i preuzimanje već pomenutog člana 122. stav 2. istog zakona, tako da u prvom članu nije jasno šta se u stvari ovim zakonom uređuje.
Zar se zakonima inače ne obezbeđuje ostvarivanje javnog interesa? Zar sam pojam javnog zdravlja ne podrazumeva javni interes? Zar pomenutim članom 122. stav 2. važećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti nije prethodno definisano šta bi trebalo da se reguliše ovim zakonom?
U članu 2. predloženog teksta zakona daje se objašnjenje značenja pojedinih izraza upotrebljenih u ovom zakonu. Ali, na vrlo neobičan način u pojedinim tačkama ovog člana navodi se značenje nekih izraza kojih kasnije nigde u tekstu zakona nema, kao na primer akcija za zdravlje zajednice, zdravstveno ponašanje, razlike u zdravlju, nejednakosti u zdravlju, zdravstveni jaz, sistem javnog zdravlja, pa nije jasno zašto se uopšte objašnjava značenje izraza kojih nema u tekstu samog zakona.
S druge strane, u tekstu Predloga zakona pojavljuju se pojedini izrazi čije značenje nije objašnjeno, kao na primer socijalno zdravlje, sistem javnog zdravlja, oblast javnog zdravlja, delatnosti u oblasti javnog zdravlja i slično.
Šta je oblast javnog zdravlja? Šta je sistem javnog zdravlja i čime se u ovom zakonu obezbeđuje da ta oblast funkcioniše kao sistem? Da li je to stvarno dovoljno da se može reći kako je zakon nedovršen, nejasan, maglovit, konfuzan i nedorečen?
Istovremeno, u istom članu, u tački 12) kaže se da javno zdravlje jeste društveno delovanje kojim se teži poboljšanju zdravlja, produženju života i poboljšanju kvaliteta života ukupnog stanovništva, a putem promovisanja zdravlja, prevencije bolesti i drugih oblika, što naravno izaziva dodatnu konfuziju u definisanju samog značenja pojma javnog zdravlja. Nužno se nameće zaključak da je nemoguće na pravi način regulisati određenu oblast ukoliko se ta oblast, odnosno čak pojam u istom zakonu definiše na više različitih način.
U tom članu 2. u različitim tačkama se jezički nedosledno upotrebljavaju izrazi "stanovništvo" i "populacija", tako da u pojedinim tačkama se koristi to "stanovništvo", kao recimo u 12) i 18), a u drugim "populacija", što takođe važi i za izraze "mentalno" i "psihičko zdravlje".
U odredbama člana 3. najvećim delom se ponavljaju opšta načela zdravstvene zaštite iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti, za koje se podrazumeva da se primenjuje u oblasti javnog zdravlja, a u odredbama članova 5. i 6. ostvarivanje društvene brige za zdravlje na nivou Republike, autonomne pokrajine i opštine, odnosno grada, što je takođe već sadržano u odredbama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Da ne bih dalje trošila ovo vreme namenjeno načelnoj raspravi, jer će biti još vremena kada budemo govorili o zakonu u pojedinostima, ono što imam da postavim kao pitanje, jer sam navodila rezultate istraživanja Ministarstva zdravlja, koji pokazuju da je stanje zdravlja u Srbiji prilično jadno, jeste - da li će ovim novim zakonom o javnom zdravlju biti razrešeni smrtni slučajevi, odnosno mala hronologija smrti 2009. godine?
Da vas podsetim, 9. juna 2009. godine umrla je ženska beba u bolnici u Valjevu. Roditelji, Lela i Siniša Teodosić, optužili su lekare i podneli krivičnu prijavu protiv privatne ordinacije u kojoj je vođena Lelina trudnoća. Četvrti jun - dečak od 16 meseci iz Borče preminuo je od upale mozga na Institutu za majku i dete posle tri nedelje kome. On je u teškom stanju primljen 11. maja na Institut, pošto je u privatnoj ordinaciji u Borči lekar konstatova da nije ništa opasno.
Maj 27, šesnaestomesečna Natalija Tešić preminula je od meningitisa u Univerzitetskoj dečijoj klinici u Tiršovoj ulici u Beogradu, gde je na lečenje upućena tek posle tri pregleda u Domu zdravlja Novi Beograd. Ovaj slučaj još jednom je pokrenuo pitanje otkrivanja i kažnjavanja lekarskih grešaka.
April 19, porodilja Olivera Veljić, 39 godina, preminula je posle amputacije noge i nekoliko hirurških intervencija u Kliničkom centru Kragujevac, posle 22 dana borbe za život. Još nema zvaničnog izveštaja zdravstvene inspekcije o drugoj vanrednoj kontroli.
April 26, muška beba Anele Lojanice, žena od 31 godine iz Kragujevca, posle komplikacija na porođaju, preminula je u Kliničkom centru Kragujevac. U jednom od ovih poslednjih slučajeva vezanih za smrt bebe koja je iz novobeogradskog doma zdravlja sa zakašnjenjem prebačena u Tiršovu, ministar zdravlja je verovatno od akumuliranog stresa službeni put u Kanadu produžio u godišnji odmor.
Kao psiholog, mogu da razumem reakciju izbegavanja neprijatnosti i odgovornosti, ali ako je u prvom mandatu mogao da se žali da je nasledio loše stanje, sve nadalje on sam nasleđuje od sebe. Nasleđuje svoje prethodno stanje i zaista nema na kog prethodnika da se vadi.
Ono što je, isto tako, činjenica je da bi ministar zdravlja morao da realno poseti te pacijente po domovima zdravlja, da pogleda, kao u onoj pesmi – Pogledaj dom svoj anđele, jer ako Putin može da ide da obilazi samoposluge i da vidi kako su to povećane cene određenih artikala, šta bi falilo ministru Tomici da malo obiđe domove zdravlja i bolnice, gde ljudi moraju četiri meseca unapred da zakažu pregled kod svog lekara u poliklinici i da se 15-og u mesecu, sa još 300 ljudi u čekaonicama, guraju da bi taj pregled zakazali.
Da li stvarno mislite da mi ne vidimo šta se događa? Da li mislite da pacijenti time što ne mogu da progovore i ne vide šta im je zapravo urađeno?
Evo pisma Miloša Jovanovića, dugogodišnjeg davaoca krvi, sledeći zakon nam je zakon o transfuziološkoj delatnosti, koji je ogorčen kada je saznao da vađenje zuba i popravke u zemunskom domu zdravlja mora da plati po cenama koje su propisane i za rad privatnih ordinacija. Čovek kaže – za tu državu sam krv dao skoro 100 puta, koliko sam života spasio, a oni mi ovako vraćaju, da plaćam, a drogeri i alkosi ne plaćaju. Ljudi, bre, ko je više dao za to zdravstvo od mene koji sam besplatno davao krv?
Nije rešenje napraviti sada animozitet prema ljudima koji spadaju u kategoriju bolesti zavisnosti, ali je zaista pitanje – zašto dobrovoljni davaoci krvi, studenti, nezaposleni, nisu oslobođeni plaćanja?
U ovom zakonu o transfuziološkoj delatnosti govorite o tome da je potreban rad na motivaciji i promociji davanja krvi i komponenata krvi. O kakvoj se to pojačanoj motivaciji i promociji radi, kada ne može da se pokaže bar ovakav minimalni akt dobre volje?
Zakon o transplantaciji organa, prava tema za ovo neko doba od tri ujutru, kada će to gledati većina Srbije, umesto horor filmova, sada imaju Skupštinu, kaže ovako – načelo dostupnosti i zabrane diskriminacije obezbeđuje jednake mogućnosti za transplantaciju svim primaocima organa, bez obzira na godine života.
Izvanredno napisano, ali da li vi ministre znate da u praksi je teško čak i krv obezbediti za ljude koji imaju od 60 godina pa nadalje? Da li znate koliko puta su ljudi u zavodima za transfuziju bili prinuđeni da promene godište pacijenta koji se operiše, pa da ne bude više 45, nego da bude 65, kako bi bilo izvesnije da će tu krv osoba dobiti?
Ministar je taj koji daje dozvolu za obavljanje poslova transplantacije, bog na zemlji. U članu 27. kaže ovako – postoji zabrana trgovine organima. To je sasvim normalno, naravno, međutim, otkuda onda podrška Vlade ministre, Vlade u kojoj vi sedite, Bajdenu, sponzoru trgovine ljudskim organima?
Isto tako je zabranjena i trgovina krvlju i komponentima krvi, pa se i time trguje. Koliko puta se događalo da se rodbini predoči da bi bilo dobro da daju krv za nekoga ko se operiše, pa ta krv na neki volšeban način ode na neko drugo mesto?
Zakon o transplantaciji ćelija i tkiva; zaista mislim da je neophodno informisati građane o čemu se tu zapravo radi, o dostignućima regenerativne medicine, jer je ovo jedno od najvažnijih pitanja. Postoje tu i etički problemi, vezani za uzimanje matičnih ćelija iz krvi pupčanika, ali, isto tako, postoje i nova saznanja da se matične ćelije mogu uzimati iz tkiva koje je uzeto iz izvađenih umnjaka, rade japanski naučnici na tome.
Ono što je ovde veoma zanimljivo, jeste zapravo da Ministarstvo propisuje metode i uslove uzimanja i čuvanja matičnih ćelija iz posteljice ili pupčanika novorođenčeta, naravno…

Hoću. Vi ste tu, ministre, istakli da lekar svakoj trudnici treba da objasni značaj čuvanja tih dragocenih ćelija, jer u slučaju potrebe one mogu da se upotrebe za lečenje i deteta i članova porodice. Ono što je meni bilo zanimljivo je da ćelije uzete iz pupčanika neposredno po rođenju deteta, dok se ne formira nacionalna banka, mogu da se čuvaju samo u inostranstvu i to o trošku roditelja. E sad pogodite gde se čuvaju. Srbi se čuvaju u Hagu, u Holandiji, a srpske matične ćelije u Belgiji i Holandiji. To je nekako idealno mesto za čuvanje.
Najzad, ovaj zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinskih potpomognutog oplođenja. Naravno da je opet reč o veoma važnom zakonu i da je krajnje neadekvatno raspravljati ga u ove sitne sate, onako usput, tim pre što se radi o ozbiljnom problemu sa kojim se Srbija suočava, a to je zaustavljanje bele kuge. Podrazumeva se da bi ovakvo lečenje neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja moralo da bude besplatno.
Druga stvar koja je veoma važna, kada govorimo o ovom zakonu, uzeti u obzir da se formiraju banke spermatozoida i jajnih ćelija. Naime, do sada je bila moguća vantelesna oplodnja, a kod žena bilo moguće da se ode na doniranje jajnih ćelija u zemlje koje imaju zakon koji to reguliše, kao što je to, na primer, Slovenija, Češka itd.
Nedavno smo usvojili ovaj zakon o zabrani diskriminacije, pa ako ne postoji ova vrsta zabrane diskriminacije, mislim da bi trebalo omogućiti da, pored banaka spermatozoida, i u našoj zemlji zakonom budu predviđene banke jajnih ćelija.
Dalje, činjenica je da privatna i državna praksa ne samo da još uvek nisu izjednačene, nego postoje ozbiljni problemi da se privatnici bune, ne zato što žele ne znam šta da ućare, ipak, pravo bavljenje ovim poslom podrazumeva da poštujete Hipokratovu zakletvu i da ste pristali na jednu krajnje neprofitnu aktivnost.
Ali, uvođenje tih raznih fiskalnih kasa za privatnike i na kraju za državne službe, a posebno za privatnike, samo u stvari uvodi jedan novi sistem administracije i nove komplikacije koje tim ljudima onemogućavaju da svoj posao rade na kvalitetan način, a da ne govorim o proizvođačima koji imaju monopol nad tim kasama.
Postoji još jedan problem koji je vezan za dobijanje i obnovu licence kod lekara. Naime, lekarima je potrebno da se sakupi određen broj poena da bi dobili licencu, odnosno da bi je kasnije obnovili. Taj broj poena zavisi od učešća lekara na raznoraznim simpozijumima, kongresima.
Pri tom, ako je, recimo, specijalistička plata hajde da uzmemo negde 60 hiljada dinara, kotizacija bez ikakvih drugih troškova za nekakav seminar i to ovde u zemlji iznosi 11 hiljada. Na koji način i kome će biti omogućeno da skupi dovoljan broj poena za obnavljanje, odnosno dobijanje licence, ako postoji ovakav problem da oni koji su zaista zainteresovani za stručno usavršavanje to i plate?
Naravno, ova svetska ekonomska kriza je još jednom dobra racionalizacija za činjenicu da u bolnicama nema otvaranja novih radnih mesta, nema usavršavanja, nema produžavanja ugovora na određeno vreme, sva sreća te je došla svetska ekonomska kriza, jer ne znam kako biste to inače opravdali.
Sve u svemu, javno zdravlje u Srbiji je zaista na nivou javnog servisa, s tim što i ovde građani imaju pravo da znaju sve, a mali problem sa ovim delom saznanja je da vaše pogreške, gospodine ministre, jesu prilično uočljive i vidljive. I drugi ljudi greše, ne možete biti savršeni, ali ono što je činjenica je da su vaše pogreške ovde pred nama, pod zemljom ili eto premešteni na onaj drugi svet i za to neko mora da preuzme odgovornost.
Sistem zdravstvene zaštite u Srbiji mora da se popravi, mi ne možemo govoriti o ovako naprednim varijantama kao što su zakoni o transplantaciji ćelije tkiva, dok neka primarna zdravstvena zaštita nije obezbeđena svakom pojedinačnom stanovniku Srbije.