Nijedna mera od Vlade ne podstiče proizvodnju, ne doprinosi povećanju izvoza, niti očuvanju, a kamoli otvaranju nekakvih novih radnih mesta, što bi svakako morao da bude osnovni zadatak Vlade u ovom trenutku.
Ovaj novi aranžman sa MMF-om je dokaz da postojeća Vlada Srbije umesto vođenja realne politike jeste zapravo najgrublje obmanjivala građane Srbije i prevare sa kojima se služila, kao i potpuna nesposobnost, dovele do ivice potpunog kolapsa. Sve sam stručnjak do stručnjaka, a nisu mogli da predvide ni sneg u decembru, kišu u martu, a kamoli svetsku ekonomsku krizu. Prava istina je da ste imali informaciju, ali zarad dobijanja izbora morali ste da obećate kule i gradove, znajući da kada laži i nesposobnost postanu vidljivi imaćete najbolje objašnjenje, koje se u psihologiji zove racionalizacija, da bi sve bilo drugačije da nije ove globalne ekonomske pošasti. Ne bi bilo strašno što ste lagali, izbrukali se, da se to tiče samo vas. Problem je što kada se uporede predizborna obećanja i program koji je izložio bivši ministar finansija, a sada čuvar Vlade u prolećnom periodu, sa sve ovim novim aranžmanom sa MMF, postaje jasno da će građani Srbije sami platiti, i to skupo, lažna obećanja i prevare.
Mi finansiramo EU time što nas je vladajuća većina uvalila u jednostavnu primenu SSP-a. Da stvari budu gore, mi finansiramo i "Fijat", koji nikako nije u partnerskom odnosu sa državom Srbijom, već rešava probleme u sopstvenoj firmi, preko osnivačkog uloga koji naravno obezbeđuju naši građani.
Mogla bih do jeseni da pričam o pojedinim stavkama ovog budžeta, ali ću se usmeriti samo na ono što se tiče Ministarstva kulture, koje pod dirigentskom palicom Nebojše Bradića i uz zdušnu pomoć takvog lumena kakav je pomoćnik ministra kulture, Branislav Dimitrijević, funkcioniše kao Ministarstvo mornarice u Češkoj – nema ga, a kada ga ima, onda su rezultati još sramniji, te se pare daju tročlanim grupacijama delinkventne orijentacije, za zadovoljavanje njihovih seksualnih preferenci i projekata tipa osećaja za filing, impresiju utiska, a nije ni loš ni uvod u celinu.
Dakle, na strani 63, Ministarstvo kulture, razdeo 23, funkcija 820, usluge kulture, ekonomska klasifikacija 481, dotacije nevladinim organizacijama, deo sredstava ove aproprijacije namenjen je za rad strukovnih i drugih udruženja u iznosu od 102 miliona 800.000. U budžetu za 2009. godinu iznos je bio 162 miliona, a opis ove aproprijacije je glasio...
(Predsednik: Vreme.)
Evo, samo da završim rečenicu.
Sredstva ove aproprijacije u iznosu od 120.000 namenjene su za finansiranje obnove Hilandara i sredstva u iznosu od 52 miliona 800.000 za rad strukovnih i drugih udruženja.
Dakle, u rebalansu budžeta namerno nije definisan iznos za Hilandar. A kako bi kada u slučaju ove srpske svetinje ne postoji lična motivacija i interesovanje koje je postojalo za pravo gej populacije, sve do nivoa ozbiljnog sukoba interesa.
Šta očekivati od gospodina Bradića, kome je "Kvirija" prirasla za srce ili možda nekakav drugi duhovni organ, i šta očekivati od pomoćnika zaduženog za međunarodne odnose, koji je otvoreno u emisiji "Da, možda ne", na RTS, podržao antisrpske stavove Borke Pavićević, omalovažavao SPC i čak prećutno podržao minimiziranje ustaškog genocida u Jasenovcu.
Za njega je sasvim u redu da se kaže da je tamo ubijena samo 75.561 žrtva, a moralnost ove dve figure, provučene kroz ovaj predviđeni izostanak sredstava za obnovu Hilandara u ovom rebalansu budžeta, nikako ne znači da će oni snositi zakonske konsekvence.
U nekim drugim zemljama te razvijene Evrope, za koju su nam već obezbedili prolaz, ali kroz gasnu komoru izgleda, zbog ovakvog stava podrazumevala bi se, a ne samo tražila, ostavka obojice.
Ono što je veoma važno jeste da vas upozoravam kao stranka koja jeste narodna, dolazi iz naroda i u narod se vraća, imaćete problem. Amandmane na ovakve balanse i rebalanse pisaće vam narod. Ništa nije gotovo, tek počinje.

Smatrala sam da bi danas trebalo, a tu su i predstavnici Vlade, predlažem i bilo bi dobro da održimo minut ćutanja i pomolimo se za duše onih koji su nastradali na RTS. Ako se sećate, pre deset godina ti ljudi su poginuli u zgradi RTS u zločinačkom NATO bombardovanju. Noćas u 02.06 sati porodice poginulih održale su pomen. Mislim da ti ljudi zaslužuju da i mi ovde u Skupštini održimo minut ćutanja.

Gospode bože, dobila sam reč! Ono nije bilo javljanje, ono je bio poziv na minut ćutanja, a ovo sada jeste javljanje.
U ime poslaničke grupe NS malo ću elaborirati pitanje koje je još u utorak, 21. aprila postavio zamenik šefa poslaničke grupe NS Miroslav Markićević, a danas takođe gospodin Šormaz. Pitanje se odnosi na ovu fantastičnu akciju ministra odbrane Srbije.
Nova Srbija zahteva u ime autentične srpske i pravoslavne javnosti, čiji smo predstavnici, da nam ne samo predsednik Vlade, već i predsednik Srbije i predsednik Narodne skupštine Srbije odgovori na sledeća pitanja:
1. Kada je i kojom odlukom u Srbiji ukinuta parlamentarna demokratija i uveden režim vojne hunte, na čelu sa ministrom vojnim?
2. Da li naši vojnici na manevrima u Gruziji potvrđuju da smo, protiv rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije, postali članice NATO-a?
3. Da li naši vojnici u Gruziji zajedno sa drugim NATO snagama postaju pretorijanska garda diktatora Sakašvilija kako bi zastrašili gruzijsku opoziciju?
4. Ko će snositi odgovornost za ugrožavanje života i zdravlja naših vojnika u slučaju oružanih sukoba u Gruziji?
Nezavisno od odgovora koje ćemo dobiti od institucija Srbije na ova pitanja, NS želi da podseti našu javnost na svu sramotu i posledice koje će ovakva slugeranska odluka ministra vojnog izazvati, prvo na naše odnose sa Rusijom i njenu podršku srpskoj borbi za odbranu KiM, drugo, na činjenicu da se Srbija pretvara u "banana republiku" u kojoj NATO ambasadori određuju našu spoljašnju i unutrašnju politiku, treće, na činjenicu da su NATO ambasadori na sličan način decenijama u Latinskoj Americi ovako podržavali ministre vojne u rušenju legitimnosti demokratskih ustanova i da je to kao posledicu u tim zemljama ostavilo razorenu privredu, korumpirane države i masovne grobnice političkih protivnika, na činjenicu da čak ni nacisti nisu uspeli da đenerala Nedića nateraju da srpske vojnike pošalje protiv Rusije, a da je aktuelni ministar vojni pokazao veći stepen kolaboracije prema NATO nego što je okupirana Srbija pokazivala prema Silama osovine.
Naravno, želimo da upozorimo i na činjenicu da se u trenutku desetogodišnjice NATO bombardovanja nastavljaju pripreme za ulazak Srbije u NATO uprkos protivljenju Skupštine i većine naroda Srbije.
Nova Srbija smatra i podržaće, na kraju, sve proteste protiv ove sramote časti Srbije i pokrenuće inicijativu za smenu ministra odbrane u Vladi Republike Srbije koji je Srbiju obrukao više nego iko u moderno doba.

Želim da postavim pitanje, s tim što se slažem sa konstatacijom gospodina Tomislava Nikolića i mnogih kolega ovde da je ova sednica potpuno neuvremenjena.
Sutra imamo sednicu koja će biti posvećena vrlo važnim ekonomskim pitanjima i zaista bi bilo potpuno neprimereno da se danas postavljaju ova pitanja, kao da se u stvari očekivalo da ćemo ''ispucati'' nekakve svoje argumente, iscrpiti ih i otupeti neku svoju oštricu, pa eto sutra neće biti potrebe da se ista pitanja postave. Međutim, materijala i municije u tom smislu mi i te kako imamo. Osim toga, i gospođa Raguš je jako dobro konstatovala da pitanje Zemuna ne može da se raspravlja bez prisustva radikala, koji su to pitanje i pokrenuli.
Šta jeste pitanje za danas? U januaru 2009. godine Vlada je zaključila sporazum sa MMF, kako sama kaže - preventivno, za 400 miliona evra. Ta suma nije iskorišćena do marta 2009. godine, a kamatu je Srbija plaćala. Da li je to tačno i zašto? Naravno, u martu se dodatno zadužila za 3 milijarde evra iako nije iskoristila nijedan evro od prethodnih 400 miliona.
U 2009. godini treba otplatiti četiri i po milijardi evra duga, koje su od inostranih banaka uzela preduzeća i banke iz Srbije. To je cifra koja prevazilazi 50% ukupnih rashoda u budžetu Srbije za 2009. godinu. Narodna banka Srbije je, prema podacima dostavljenim Narodnoj skupštini Republike Srbije, na dan 24. februara 2009. godine utvrdila da je 57.000 privrednih subjekata u blokadi. Oni imaju 152.000 zaposlenih, a iznos blokade je 2,3 milijarde evra, prema kursu NBS od 7. aprila 2009. godine. MMF zahteva da srpski budžetski deficit bude oko 967 miliona evra ili ispod 3% BDP Srbije. Zvaničnici MMF-a kažu, Albert Jeger u „Glasu Amerike“, da će kredit MMF-a Srbija iskoristiti i za otplatu stranog duga iz 2009. i 2010. godine. Treba da nam Vlada i ekonomski eksperti objasne zašto MMF traži od Srbije da joj deficit bude ispod 3% BDP.
U SAD, koji je najveći akcionar MMF-a, sa pravom veta, planirani budžetski deficit za 2010. godinu će biti najveći u istoriji i iznosiće oko 13% BDP. Ali, i Francuska, Španija, Irska, Velika Britanija, takođe, imaju deficit preko 3% BDP.
Kako se tumači to što je njima Evropska komisija ostavila rok do 2012. i 2013. godine (Predsedavajuća: Tri minuta.) za dovođenje deficita do granice ispod 3% bruto domaćeg proizvoda? Koji su razlozi da se od Srbije traži da joj deficit bude ispod 3% bruto domaćeg proizvoda?
To je samo jedno od pitanja. Računali ste mi i ono vreme koje je bilo upućeno kao primedba na ovakav način sazivanja sednice, ali nema veze, imamo mi vremena i sutra, postavićemo ova pitanja opet.

Gospođa ministar Kalanović je rekla da u Srbiji danas ima 758.387 nezaposlenih. Pitanje je kakva će cifra biti za mesec dana, pošto se predviđaju nova otpuštanja od najmanje 10.000 ljudi, a kada prođe par meseci i dođe više nego tegobna jesen, onda ćemo osetiti svo nezadovoljstvo naroda kome su izneverena sva očekivanja i uskraćena sva prava, pa i pravo na rad.
Znate, u psihoterapiji postoji jedan princip koji je primenjiv i ovde. Često je mnogo važnije ko i kako govori, nego šta govori. Sadržaj može da bude lep, a ishod poražavajući.
Gospođo Kalanović, kako da imamo poverenje u vas i u ministra Dinkića posle svega što ste rekli i uradili? Naravno da niko normalan ne bi mogao da bude protiv zakona koji za cilj ima ostvarivanje, kako piše – najvećeg mogućeg stepena zapošljavanja kroz stvaranje efikasnog i fleksibilnog zakonskog okvira za obavljanje tih poslova, ali u situaciji kada niko novi nije dobio posao, osim po partijskoj liniji ili po liniji nepotizma, a posao gubi najmanje 10.000 ljudi mesečno, priča o smanjenju nezaposlenosti zvuči kao još jedna bajka gospodina ''Mlađena Minhauzena''.
Samo kada bi nam ovaj ministar, zvani "hiljadu evra", jer mu je to omiljena novčanica bila i za akcije i za zamenu "staro za novo", a sada je verovatno kao podloga ili kao pozadina, gde samo fali još slika njegova, još, recimo, mogao da objasni kako će da realizuje član 78, po kome korisnik novčane naknade ima pravo na zdravstveno, penziono i invalidsko osiguranje za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu. Osnovica za to je iznos novčane naknade. To je super, da ima i para, ide i staž i osiguranje, ali ako i vi i Nacionalna služba kažete da sa martom ima 758.387 lica na evidenciji nezaposlenih, ako isplate kasne mesecima, odakle će ministar ekonomije, koji je sam sebe proglasio najboljim ministrom na svetu, taman da je i Hudini ili da je alhemičar, obezbediti novac i koliko je za to mesečno potrebno iz budžeta?
Pošto ste vi iz izvršne vlasti, vidim, smešljivi, a po dopuštenju osobe u ulozi predsednika učinili ste i presedan u međunarodnom pravu demokratskih zemalja tako što ste prekrojili načelo odvojenosti izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, pa sada vi kao izvršna vlast donosite leks specijalis, kontrolišete zakonodavnu vlast, što je stvarno potpuno paradoks, očigledno je da nemate baš najbolji kontakt sa realnošću.
Da samo malo pogledate kroz prozore tih svojih službenih automobila ili da se kojim slučajem odlučite da prošetate ovim gradom, videli biste ovu čuvenu igru skrivanja koja se odvija po ulicama, tipa Bulevara kralja Aleksandra, gde ljudi beže, sklanjajući ove papirne kutije i ove tzv. ''hauba butike'', kada naiđe policija, koja sama, kada niko ne vidi, kupuje od istih tih uličnih prodavaca, jer im je takva kupovna moć.
Videli biste i ljude koji su postali višak tokom vaših privatizacija i uspešnog razvoja tržišne ekonomije, koji su dostojanstvo i profesionalne kvalifikacije upakovali u lako sklopive kartonske kutije. Profesori, inženjeri, pa i lekari, tu ima više visokokvalifikovanog kadra nego kod vas u Vladi.
Ovim zakonom predviđena je neka kvalifikacija ili dokvalifikacija nezaposlenih osoba za deficitarna zanimanja na tržištu rada radi povećanja stepena njihove zapošljivosti. Možda su se ovi ulični prodavci samoinicijativno prekvalifikovali, pa zašto ih onda jure organi reda kada vrhovni organ ove zemlje, gospodin Tadić, okrenuvši svoj lepši profil u "Utisku nedelje", sa ushićenjem glasa za mladog nezaposlenog lekara koji je medicinski fakultet završio sa prosečnom ocenom preko 9, a sada se vratio u srednju medicinsku, da se prekvalifikuje. Ako je već bio tako egzaltiran svetlim primerom nezaposlenog mladog intelektualca, slučajem koga bi se svaki normalan državnik postideo, što se onda on ne bi prekvalifikovao, pa se, recimo, se vratio u doba kada je prodavao lutkice i suvenire koje mu je supruga pravila?
Da li je najbolje, recimo, da kada sa 50 godina ostanete bez posla, odlučite da se vratite u vrtić, jer po usvojenom Zakonu o zabrani diskriminacije, niko ne može da vam uskrati pravo na obrazovanje, te da onda lepo tako podetinjeni dođete u Nacionalnu službu za zapošljavanje i sa ovim ostarelim i okorelim kadrovicima napravite "brend nju", pošto vi uglavnom engleski govorite, individualni plan zapošljavanja u roku od 90 dana? Naravno, u slučaju da vas prethodno neko ne strpa u "Lazu" ili neku sličnu instituciju.
Skupštinu ste vi potpuno obezvredili. Pokušavate da narod nahuškate na poslanike i to uglavnom na one iz opozicije, koji stvarno ozbiljno i odgovorno rade, ali nažalost, nisu po meri stranih sila koje bi preko ''žutih'' tastera da uspostave dvopartijski sistem, pod kompletnom kontrolom. Kada ukinite državno finansiranje opozicionih stranaka, ostaće samo da tajkuni kupe Parlament, rasporede par likova koji su po njihovoj meri, a da predsednik Tadić, recimo, angažuje svoje učenike, to je imao običaj koji su lojalni, i da prepišu zakone EU i to bez prevoda. Šta ima veze, ako Tadić kaže da Parlament treba da ima 125 poslanika, što nije u skladu sa Ustavom, onda i službeni jezik u Srbiji može da bude engleski?!
Ne treba se držati zakona kao pijan plota, govorio je onaj JBT e, sad, od tog JBT ostao je BT, tačnije, izrastao je BT koji kaže – ne mora ni Ustava! Ne smete da izađete među ljude ili vam se taj zahtevni narod gadi, jer stalno ima neke prigovore, pa ministar ekonomije više ne treba da se meša u privatizacije, jer je sve propalo čega se gospodin Dinkić dotakao, od privatizacije RTB "Bora", JAT-a, rušenja ''koncesije'', tu je jedino bio uspešan, mislim u rušenju, uz zamalo poništeni gasni aranžman, a ne veruje mu se ni što se zapošljavanja tiče, kakvu sigurnost ovom narodu nudi čovek koji nijedno svoje obećanje nije ispunio.
Pošto nećete da čujete svoj narod, ja ću vam pročitati, recimo, par komentara i to na TANJUG-ovu vest od 20. februara 2009. godine, kada je Vlada u skupštinsku proceduru uputila Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, imali ste prilike da ste Vlada koja je u kontaktu sa javnošću pročitali biste, ovako moram ja da vam pročitam, kaže, početak:
– Prvi komentar – ma da, prvo hoće da nam dele otkaze, a sada hoće da zapošljavaju, jer, kao, ima puno nezaposlenih, ovo toliko smrdi da osećam kroz monitor. Izvinjavam se, kaže Aleksandar.
– Druga stvar – dakle, ministar određuje kvotu koju mora da postigne nacionalna služba za ''nezapošljavanje''. I, šta kada ista to postigne, da li se ukida, smenjuje glavni i odgovorni urednik? Teško, pošto iz ove ''gej'' 17 plus, to sam ja dodala, hoće li to biti gledano na nivou lokala ili na nivou Srbije, pa kada se u Beogradu ili Novom Sadu zaposli preko kvote, a u Surdulici i u Šidu niko, onda u proseku – sarma!
– Slušajte sledeći komentar – šta je sa gomilom ljudi koji zvrje na birou i nisu nezaposleni. Hoće li oni dobiti tih 50% prosečne zarade dok ne pronađu posao? I oni moraju da žive. U durim zemljama EU nezaposleni od 18 imaju socijalnu pomoć dok ne nađu posao. Ovde je normalno da ne dobijaju ništa i da žive sa roditeljima koji u zavisnosti od milostinje njih izdržavaju, ponegde i dok ne umru. Država tim istim nezaposlenima sa nula prihoda potražuje novac za sve moguće stvari, pa i za vađenje ličnih dokumenata koji su najskuplji u EU. Ne može se stimulisati proizvodnja i potrošnja, ako se ne može kupiti ni ono osnovno, odnosno ono što se jede.
Mislim da je Vlada uradila vrlo malo na smanjenju siromaštva, iako je poslednje glasanje bila velika opomena, neće više izgleda biti ni glasanja, da je Srbija duboko podeljena i da je borba protiv siromaštva broj jedan. Umesto da ste se skoncentrisali na to, čitamo kako je jedan batinaš dobio milione, čitamo o krađama, upravnim odborima, gomili malverzacija, dok se sa socijalno ugroženim stanovništvom ne radi ništa. Završetak, ova vlada ne radi ništa! Zanimljivo je da je reč o nezaposlenom, urbanom sociologu koji ima 30 godina.
– Dalje, odlično, prvo podignu starosni prag za penziju generacija koja živi na bensedinima, da ne pričam zašto bensedini, svi valjda znaju šta smo sve preživeli devedesetih. Sada kada su otkazi počeli da pljušte kao kiša, oni smanjuju maksimalno trajanje nadoknade na 12 meseci. Diplomirani mašinski inženjer, 59 godina, zna da radi na kompjuteru, zna engleski, odlično poznaje svoju struku, nije krao pa nema kapital, sada ostaje bez posla. Šta će on da radi do penzije? Kome on treba? Može on da napravi sto planova, zna da ih napravi, ali ga niko zaposliti neće. Brzo prođe 12 meseci, a penzija je daleko.
– Sledeći, ma te beneficije se odnose na njihove partijske kadrove (dakle, na vaše) koji kao fol daju otkaz, uzmu lepe otpremnine, pa se posle toga opet zaposle u nekoj lagodnoj državnoj službi. U Vranju imamo Dinkićev izum, ljudi se pod pretnjom otkaza prekomanduju iz "Jumka" u "Zamber" (je li tako, pitam kolegu iz Vranja, samo da potvrdi) proviziju podele odabrani, a firma propada, a 800 radnika se nađe na ulici bez ikakve otpremnine ili nadoknade. Ovaj zakon sigurno se ne donosi zbog njih.
– Da završim, možda sa ovim, sramota, Vlada ovim predlogom smanjuje prava nezaposlenih, praktično smanjuje na 80% od minimalne zarade naknade za nezaposlene, iako je to do sada bilo 100% od minimalne zarade! Smanjuje se pravo na dužinu primanja naknade za nezaposlene. Vlada tim činom smanjuje samo troškove i stvara lažan utisak o smanjenju nezaposlenosti na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje.
(Predsednik: Hoćete li završiti?)
Završila bih ja kada bih pročitala još par hiljada ovih komentara, ali pošto za to nemam vremena, mislim da ćete se sa tim komentarima uskoro uživo sretati na ulici! (Aplauz.)

Danas smo čuli, a i ranije smo čuli, od ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, da će usvajanje ovog zakona o političkim strankama stabilizovati političku scenu Srbije i uozbiljiti delovanje političkih stranaka, kojih je više od šeststo u registru. Ministar je objasnio da će za registraciju političke stranke, kako piše u ovom predlogu zakona, biti potrebno priložiti pet hiljada overenih potpisa punoletnih i poslovno sposobnih državljana Srbije koji će biti osnivači i čija će imena biti javno dostupna na stranačkim internet prezentacijama.
Mi smo iz Nove Srbije, kao i predstavnici drugih opozicionih stranaka, podneli amandman da se taj broj potpisa poveća na 10 hiljada, a za stranke nacionalnih manjina na hiljadu.
Međutim, ono što je ovde zanimljivo jeste šta to zapravo znači – Osnivači čija će imena biti javno dostupna na stranačkim internet prezentacijama, zvuči kao svojevrsna pretnja, a osim toga, šta zapravo znači ako, recimo, od ovih šeststo stranaka, koliko je u registru, ostane samo trista i da bude prihvaćen vaš predlog, da je potrebno pet hiljada potpisa, to dođe otprilike milion i po građana na nekakvim listama, građana koji su obeleženi kao osnivači određene političke stranke. Malo staljinistički zvuči, mora da se prizna, jer još uvek imamo pitanje – koliko ima nevladinih organizacija i da li su njihovi osnivači na zvaničnim sajtovima i internet prezentacijama?
Ono što je činjenica, jeste da je gospodin Marković kao dobru nameru izneo to da kada dođemo do optimalnog broja političkih stranaka, mi ćemo praktično lišiti i građane i državu nepotrebnih troškova tokom izbornih procesa. No, za nas je pitanje šta je to optimalan broj. Da li je optimalan broj načinjen po američkom modelu, pa mi sada imamo neku vrstu fensi pozicije i fensi opozicije ili je to neki drugi broj?
Vi ste, isto tako, precizirali da će osnivači i sva stranačka dokumenta biti javni i da će svi koji žele da se bave politikom morati da podnesu značajan teret i da budu svesni da su stalno pred očima javnosti. Opet, lagano zvuči kao pretnja.
Šta bi moglo po Novoj Srbiji, da budu dobre strane ovog novog predloga zakona? Pre svega, očigledno je reč o dobroj nameri, da se ukrupni politička scena, da se izvrši lakša kontrola finansijskog poslovanja stranaka, da se eliminišu one stranke koje su ipak samo mrtvo slovo na papiru i da se građani liše nepotrebnih troškova, i građani i država, tokom izbornog procesa.
Šta su po nama loše strane? Za stabilizovanje političke scene, koja je u nameri ovog zakona, ipak je neophodna promena izbornog sistema koja je u najavi, ali drukčija globalna atmosfera. Glavna odrednica politike u Srbiji, kao izuzetno važne društvene delatnosti, jeste njena unutrašnja dinamika, uzrokovana stalnim promenama okolnosti i preoblikovanjem najuticajnijih političkih aktera. Nakon parlamentarnih izbora naša politička scena se u velikoj meri izmenila, nastale su koalicije koje su do juče bile nezamislive. Jasno je da Srbija još uvek nije uspela da konsoliduje svoj demokratski sistem. Nova prekompozicija političkih stranaka otvorila je prostor da se politički život najzad uvede u institucionalne okvire. Međutim, ta burna promena uslovila je odsustvo poštovanja i zastupanje elementarnih demokratskih načela u našem društvenom životu.
U političkoj istoriji često se dešava da određene političke ličnosti, pokreti i stranke ostanu zarobljeni u retorici, načinu mišljenja, ideološkim postulatima jednog vremena. Sada te gromoglasne ideje često zvuče isprazno, ne pokreću i ne inspirišu ljude.
Vreme ih je pregazilo, a da politički akteri nisu u svojoj ideološkoj zaslepljenosti uspeli da to čak i primete. Oni i dalje uporno insistiraju na nekakvim svojim ideološkim mantrama, jer nisu spremni da oseti ni duh svog naroda ni vremena. Tako se praktično javljaju primeri političke farse kao izraz nemoći da se prepozna duh novog vremena, koje traži i drukčije odgovore.
Ovde se svakako ne može govoriti samo o potrebi političkog pragmatizma, već o nužnosti da se bez napuštanja osnovnih političkih načela demokratije menja politički život. U pitanju je potreba da se stabilizuju političke prilike i profilišu glavni akteri naše političke scene. Međutim, činjenica je da postoji nekakva vrsta slepe političke mrlje, u koju, kao u crnu rupu, upadaju političke stranke i organizacije, nesvesne da su se vremena promenila i da je neophodno menjati i sam način političkog odgovora, ali i suštinu delovanja.
Zaista imam utisak, ne samo ja, nego i većina građana koja nam se obraća, da se Srbija danas nalazi u težoj situaciji nego pod turskom okupacijom ili ''ukopacijom'', što bi rekao David Štrbac.
Srbija je pod Turcima bila porobljena, ali je narod bio vrlo jedinstven u otporu, a vođe su i u Prvom i u Drugom ustanku imale isti cilj kao i narod, oslobođenje od ropstva. Trenutno, kod nas su političke stranke, naročito one na vlasti, interesne grupe koje se ponašaju po osnovnom načelu demokratije – demokratija je kada nekompetentna većina izabere korumpiranu manjinu.
Zbog suspektnog govora mržnje nema više ni satire, kao književnog roda, nema ni srpskih medija, sve je prodato Sorošu i sličnima, nema ni talasića ni mehurića na ustajaloj površini žabokrečine. Mi ne proizvodimo skoro ništa, uvozimo sve, samo je nevolja što više nemamo šta da prodamo, pa nemamo čime da zatvorimo budžetski deficit.
Druga bitna mana ovog predloga, sa dobrim namerama, jeste teza o tome da će oni koji su potpisali za registraciju političke stranke biti osnivači, a njihova imena javno dostupna na stranačkim internet prezentacijama i u BIA, ne sumnjam. Sam ministar je precizirao da će osnivači i sva stranačka dokumenta biti javni i da će svi koji žele da se bave politikom morati da podnesu značajan teret i da budu svesni da su stalno pred očima javnosti.
Zašto sam rekla da zvuči kao pretnja i stavljanje na listu podobnih i nepodobnih? Jer ova vlast zapravo kontroliše apsolutno sve, i zaposlenje, i napredovanje, i stipendije, i penzije i komunalije. Da li to, zapravo, znači da će pristalice i osnivači aktuelnih opozicionih stranaka pretrpeti konsekvence jer ne veruju u tezu da se politička scena ukrupnjava tako što je optimalan broj stranaka dva?
To je uostalom bio proces i scenario, da se naprave te čuvene dve stranke za ukrupnjavanje političke scene u postkomunističkim zemljama, pa velimo, što da Srbija bude izuzetak, pogotovo što je njena vlast već prećutno dozvolila opstanak, pre svega formiranje, zatim i opstanak NATO države na jednom delu svoje teritorije, kao da ne postoje drugi načini za restrukturaciju političke scene.
Na sve to, posebno pitanje za ministra, ali i za stranku kojoj pripada, jeste – ko će zaštititi političke stranke od diskriminacije od strane tzv. nevladinog sektora koji otvoreno napada ne samo političke lidere, već i istaknute intelektualce i profesore, iako je Ustavom zagarantovana sloboda govora i izražavanja, a Zakonom o zabrani diskriminacije, nedozvoljenim proglašava diskriminaciju na osnovu političkog opredeljenja, kao i govor mržnje.
Kako to da nema imena osnivača na zvaničnoj internet prezentacijama tzv. nevladinih organizacija koje vode Biserko, Kandić, Vučo, Pavićević?! Možda zato što njihovi osnivači i ideolozi nisu državljani Srbije, već pripadnici vladajućeg establišmenta nekih drugih zemalja. Kako da se zaštite simpatizeri političkih stranaka ako se diskvalifikuje srpska intelektualna elita samo zato što drugačije misli? Da li je ovo govor mržnje? Sada ću vam pročitati jedan citat iz izveštaja Helsinškog odbora – Samoizolacija, realnost ili cilj:
''Na osnovu izloženih stavova savremene intelektualne elite u Srbiji može se zaključiti da je dominantan nacionalizam koji ima šovinistički karakter. On se ogleda u satanizaciji kako spoljašnjih, tako i unutrašnjih neprijatelja. Opasnost je veća za poslednje, jer se šovinizam odlikuje većom agresijom ka unutrašnjem neprijatelju. Taj nacionalizam ima rasističke elemente, usmerene ka Albancima, a što je samo neizrečena praksa institucija i većinskih partija u državi koje odlikuje ksenofobija ka svim etničkim manjinama. Veza akademske elite sa režimom vidljiva je i na osnovu negiranja genocida u Srebrenici, smatrajući presudu Međunarodnog suda pravde pozitivnom, a tužbu BiH, kao one koja nema mnogo veze sa pameću.
Izrazi "antizapadni kurs" i propagiranje jednog romantizovanog odnosa prema naciji, ujedno je indikator i jedan od uzroka blokiranog stanja u Srbiji, koja tokom 2007. godine, za koju je pravljen taj izveštaj, nije pokazalo ni najmanji pomak ka evropskoj budućnosti. Jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju.''
E, sad stvarno, da nije strašno, bilo bi smešno, jer nacionalno osvešćena elita uopšte nema nikakav dostup medijima. S tim u vezi i pojašnjenje da svi koji žele da se bave politikom moraju da podnesu značajan teret i da budu svesni da su stalno pred očima javnosti, zaista deluje preteće.
Nova Srbija, i njen predsednik Velimir Ilić, zaista, ima bogato iskustvo nošenja ovakvog tereta, jer je bila podjednako proganjana i dok je vršila vlast i kada je u opoziciji. Kao da je bila organizovana neka vrsta takmičenja u tome koji će mediji dalje dobaciti u pljuvanju čoveka koji je omogućio mnogima da danas sede ovde i predstavljaju narod, mnogima da sede u Nemanjinoj, pa čak i na Andrićevom vencu, kao i da slobodno izveštavaju u raznoraznim medijima. Verovatno, s obzirom na ovakvo iskustvo, a i nedavne napade na porodicu lidera LDP, ne možemo a da ne doživimo ovakvo objašnjenje kao svojevrsnu pretnju.
Ni mi, ni građani Srbije, među kojima ima mnogo sposobnih, poštenih, duhovno i nacionalno osvešćenih ljudi, spremnih da se aktiviraju politički, a ne u stilu Džemsa Bonda "Danger is my buisness". Da li je ovo, zapravo, svojevrsno upozorenje mladim, pametnim i sposobnim ljudima da se klone političkog angažovanja, jer im samo može doneti probleme, pogotovo ako nisu iz serije "Podvučeno žutim"?
Kao da nije dovoljno što se naša vlast protiv nasrtaja na našu prošlost, a preko nje i na našu budućnost, bori mutavo i mlitavo. Obično se kaže da je nastava istorije u funkciji totalitarnih režima, dok su demokratski sistemi imuni na njenu zloupotrebu. Međutim, nije baš tako. Linija koja razdvaja upotrebu istorije od zloupotrebe, prilično je tanka i uvek porozna.
Vlasti ozbiljnih zemalja su u punoj meri svesne onoga što je jasno rekao Henri Kisindžer "istorija, to je pamćenje države". Otuda je i nastava istorije uvek podređena nacionalnim vrednostima i interesima. Naravno, kada se radi o unutrašnjoj upotrebi istorije, vlade demokratskih zemalja imaju ograničenja. Podsećanje na prošlost nalazi se u službi vladajućih vrednosti aktuelne politike, ali se ipak sistematski ne pribegava istorijskom inženjeringu.
No, kada se radi o borbi za nacionalne interese u inostranstvu, moćne demokratske zemlje postupaju jednako kao totalitarno na unutrašnjem planu.
Na jednom naučnom skupu održanom 1996. godine u Bostonu, naš istoričar i diplomata Dušan Bataković primetio je da su mnogi američki istoričari drastično na negativan način promenili odnos prema srpskoj istoriji. Kada ih je upitao na kojim to novim saznanjima zasnivaju radikalnu drugačije tumačenje naše istorije od one koju su donedavno zastupali, dobio je odgovor da su oni, pre svega, državni službenici. Kako je Bataković napisao, oni su priznavali da svoj posao istoričara prevashodno vide kao logističku podršku pravdanju državne politike svoje zemlje prema Balkanu.
Naša Vlada nije ni približno uspešna kao američka na polju mobilizacije naučnih i drugih potencijala zemlje, za pružanje podrške nacionalnim ciljevima.
Možda je to i dobro. Nastojimo da izgradimo demokratsko društvo, a SAD, bez obzira na demokratsku tradiciju, u tom pogledu nisu više dobar uzor.
Međutim, jedna stvar je svođenje naučnika na nivo državnih propagandnih bojovnika a druga je elementarno vođenje naučne i prosvetne politike u skladu sa interesima zemlje.
Fihte je s mnogo razloga rekao: "Mi smo ono što pamtimo". Ako dozvolimo da mladi Srbi i Srpkinje zapamte ono što žele Medlin Olbrajt, Hilari Klinton, Džordž Soroš, onda ćemo i bez direktnog potkupljivanja ubrzo imati mnogo više sunarodnika ravnodušnih prema nacionalnim interesima, pa čak i ubeđenih da su oni u postmoderno doba i relevantni. Pošto će biti uvereni da smo narod opterećeni mitomanijom i bremenom kolektivne krivice, neće im biti sumnjivo to što ona zemlja koja najviše govori o univerzalnim vrednostima i humanizmu u međunarodnim odnosima, sebično štiti svoje parcijalne interese, ni to što tako postupaju i narodi iz našeg okruženja, sa kojima smo bili u sukobu, a kojima mi treba da se izvinjavamo, dok oni uglavnom previđaju svoju krivicu iz vremena ratova za jugoslovensko nasleđe, a istrajavaju u ružičastom viđenju svoje uloge u njima.
Dakle, ministar Marković je naveo i da će novi zakon o političkim strankama dovesti do toga da političari budu odgovorniji u svom poslu i da se uspostavi direktan odnos građana i političara. Takav direktan odnos mi iz NS nismo ni prekidali, jer smo narodna stranka, stranka tzv. običnih ljudi.
I ovog trenutka se naš predsednik Velimir Ilić i zamenik šefa Poslaničke grupe NS nalaze na proslavi Osnovne škole "Brana Petrović" iz Slatine. Posle skoro dva meseca odsustvovanja, koja nikako nisu značila prekid komunikacije sa građanima, Velimir Ilić je do maločas bio u ovoj skupštini, a sada je opet u narodu. Nama ne treba novi zakon da bismo napravili novu Srbiju koja dolazi iz naroda i u narod se stalno vraća.
Umesto zaključka, reći ću samo ovo: sa stanovišta moje stranke, princip "što gore – to bolje" ne važi. Mi smo sigurni da najbolje možemo da vodimo svoju politiku u stabilnoj Srbiji. Našu politiku razumeju ljudi koji imaju vremena da malo zastanu, malo razmisle, a to teško mogu biti ljudi koji su uplašeni, nemaju struju, nemaju grejanje. Naša solidarnost sa vlašću postoji utoliko što i mi, kao stranka, sa zebnjom razmišljamo o mogućoj propasti dinara, jer to pogađa i nas.
– ''Kad nastupi galama, vika, dernjava, tu mi kao stranka nemamo šansu. Onda prolaze uvežbani demagozi, putujući cirkusi koji prolaze Srbijom kao ciganske čerge, od mesta do mesta.''
Nažalost, ove reči nisu moje, ovo je citat nekoga ko vam je dobro znan. Sada nagradno pitanje za mnoge koji sede ovde i nalaze se u stranci na vlasti: ko je ovo rekao? Da li neko zna? Ovo je rekao Zoran Đinđić 19. oktobra 1994. godine i ovo je deo koji bi, kao ovlašćeni predstavnik NS, potpisala.

Najpre želim da vas podsetim na to koji je danas dan. Da li znate koji je danas dan? Danas je 6. april, dan kada smo pre skoro 65 godina prvi put iskusili disciplinske efekte savezničkog bombardovanja, dok su nas 55 godina kasnije, valjda da kao Srbi ne zaboravimo da smo mali, nemoćni i neposlušni, opet disciplinovali. To su uradili oni koji nisu naši.
U međuvremenu, u više navrata, od 1944. godine, pa sve do danas, dodatno su nas desetkovali naši. Što neprijatelj nije ruinirao, to su prijatelji uradili, ne bi li uništili i duhovnu elitu Srbije i nacionalnu svest naroda i njegovu budućnost.
Mi sada govorimo o setu zakona koji treba da oblikuje budućnost Srbije. Pitanje je – da li mi imamo i sadašnjost, a kamoli budućnost, ako smo neprekidno izloženi ovakvoj duhovnoj kontaminaciji?
Kakvo bi bilo stanje naše životne sredine da se u izvršnoj vlasti nalaze nastavljači ideje jednog Slobodana Jovanovića? Verovatno bitno drukčije, bez mnogo buke, s čistijom vodom, vazduhom i bez ucena onih koji su vrlo aktivni u rešavanju globalnih problema Planete, uz povremena lokalna delovanja na nekim teritorijama. Kakva bi opravdanja imale razne krizne grupe, ako, prvo, ne bi napravile konflikt, koji posle toga treba i da rešavaju?
Zasmetalo mi je, upravo, zbog podsećanja na 6. april i, automatski, odmah zatim i na 24. mart, kako mi stalno imamo potrebu da se pravdamo, stidimo i osećamo krivim, čak i za zlo koje su nam drugi naneli. Eto, uvaženi ideolog DS-a, profesor Mićunović, u petak je, s izrazom prezira, govorio o Srbima kao o narodu koji ima poslovicu: "Niko nije umro od smrada, ali od promaje jeste".
Znači, gospodin Mićunović, nas je, a priori, proglasio antiekološkom nacijom, koja nema ni svest, ni inicijativu da se priključi snažnom ekološkom pokretu u svetu.
Na svu sreću, da govor predrasuda nije vezan samo za Srbe, već i za Ruse, čuli smo iz nastavka njegovog izlaganja, gde je sada globalno diskriminisao i ruskog čoveka, rekavši: "ruskom čoveku je teško da se pridržava zakona".
Na stranu to što je gospodin Mićunović rekao, o kome ne govorim lično, već kao o simbolu čitavog jednog nazoviprogresivnog načina mišljenja, ali time je napravio logičku grešku i uputio nas je na zaključak da je on ruski čovek, jer ne poštuje Zakon o zabrani diskriminacije koji smo doneli pre par nedelja.
Bilo bi me baš briga za to što je izrečeno da nije ove virtuelne situacije u Parlamentu, gde sve funkcioniše po principu – selo gori a baba se češlja, član 100. u EU, putovanje bez viza, nova radna mesta, besplatne akcije od 1000 evra, očuvanje Kosova u sastavu Srbije, protivzakonite uplatnice za Infostan, solidarni porez od 6%, dok hiljade ljudi nedeljno ostaje bez posla, a gotovo svaka privredna aktivnost u Srbiji je stala.
Sve su to nevažne teme za raspravu, ali veoma ozbiljan okvir za životnu sredinu i atmosferu u kojoj žive građani.
Ono što jeste problem, to je da ovaj set zakona debelo kasni.
Naravno da su ovo zakoni koji su univerzalni, koji prevazilaze okvire jedne stranke, jedne države, jedne nacije, tiču se čitave planete, pa i naše malenkosti u Srbiji.
Isto tako je tačno da su ovi zakoni mogli biti doneti mnogo ranije i da bi se parola „misli globalno, deluj lokalno“ mogla iskoristiti tako što bi se napravila jedna ozbiljna državna i nacionalna strategija, ako ni po čemu drugom, bar po pitanjima zaštite životne sredine. Takva strategija bi bila neophodna.
Ono što je, isto tako, važno i što je, na neki način, moj odgovor na ono što je rekao ministar Dulić u petak, jeste upozorenje gospođici Marini Raguš da ne uznemirava javnost nekakvim informacijama. Međutim, ekonomska komisija UN-a za Evropu je, u okviru pregleda stanja životne sredine, ukazala na potrebu adekvatnog informisanja, učešća javnosti i obrazovanja.
Gospodine Duliću, neće biti dovoljno da vi sada podelite narodnim poslanicima razne publikacije. Možemo da se informišemo, ali svest o ekologiji se na taj način neće promeniti.
Ono što je veoma važno, to je angažovanje svih mogućih javnih glasila i medija, koji su, uostalom, pod vašom kontrolom, ne mislim vašom ličnom, nego kontrolom vaše stranke, da zaista dođe do promene stava prema pitanjima ekologije, koja nisu više neka naučna fantastika, nego nešto što je deo životne i dnevne rutine. Ovako, većina građana Srbije uopšte ne zna o čemu mi ovde raspravljamo. Osim toga, informacije koje je potrebno da im damo ne mogu da budu uznemiravajuće ako postoji adekvatna nacionalna strategija kako se odnositi prema tim informacijama.
Pre svega, mislim da u svim ovim predlozima zakona, tiču se zaštite vazduha, pa vode, ribljeg fonda itd., ono što je jako važno, nije uzeto u obzir da je Srbija bila izložena uticaju kome nije bila izložena nijedna od evropskih zemalja i, verovatno, mali broj zemalja na svetu. Još uvek nemamo nešto što je veoma bitno, a to je nacionalni program za prevenciju malignih oboljenja, pri čemu je javna tajna, postoje rezultati istraživanja, i to ne samo naših organizacija, poput „Milosrdnog anđela“ iz Kosovske Mitrovice, koji ukazuju na strahovit porast malignih oboljenja, čak za 200% u odnosu na period pre NATO bombardovanja, već i podaci Italijana, prema kojima je od posledica trovanja osiromašenim uranijumom umrlo 45 italijanskih vojnika koji su u sastavu KFOR-a bili na KiM-u, dok je 515 obolelo od raka.
Ovo nisu informacije koje bi trebalo da javnost uznemire, nego bi trebalo da dovedu dotle da se napravi nekakav nacionalni program, strategija, da se vidi što ćemo uraditi, jer buka aviona jeste prestala, prestalo je bombardovanje, ali posledice su prisutne i postojaće još dugo vremena.
Između ostalog, postoji vrlo zanimljiv izveštaj dr Kita Baverstoka, britanskog fizičara i radiologa, bivšeg direktora Službe za radiološku zaštitu Evropske kancelarije Svetske zdravstvene organizacije, koji je upozorio javnost da u stručnim krugovima postoji jaka indicija da municija s osiromašenim uranijumom izaziva rak i promene genetskog materijala. Naravno, dao je intervju za list „Politika“, kojim tada nije upravljala gospođa Sonja Liht, ali svejedno, dakle, dao je intervju za „Politiku“, u kom je rekao da postoje vrlo ozbiljni politički razlozi prikrivanja činjenice da je bombardovanje osiromašenim uranijumom ostavilo nesagledive posledice. Reč je o porastu obolelih od leukemije, raka pluća, o rađanju deformisanih beba.
Rekao je i nešto za šta mislim da bi trebalo da posluži i vama, gospodine ministre, a to je sledeće: ''Ako na sve gledate iz drugačije perspektive, reći ćete – kako se usuđujete da zagađujete životnu sredinu tom supstancom koja može da utiče na zdravlje civila. Stoga, mislim da treba očekivati da će države i vojske koje koriste osiromašeni uranijum biti defanzivne i pokušati da poreknu dokaze, a moj poziv na susret licem u lice i na debatu o ovome niko iz vojske ili vrha neke države nikada nije prihvatio, iako sam za takve susrete uvek bio otvoren. Sami zaključite zašto je tako bilo.''
Ono što je, isto tako, jasno, jeste da ne samo u medijskim, političkim, već i u načelnim krugovima postoji nešto što je opisano kao ''balkanski sindrom''. Uprkos tome što naziv zvuči lokalno, problem je globalni, jer je municija s osiromašenim uranijumom prvi put upotrebljena u ratu u Zalivu 1991. godine, zatim u Republici Srpskoj, 1995. godine, u agresiji na našu zemlju, 1999. godine, u Avganistanu, 2001. godine, u Iraku, 2002. godine, da li i u Gazi, pokazaće istraga. Već krajem 2000. godine, u Italiji i Španiji formirana su udruženja veterana međunarodnih snaga raspoređenih na KiM-u, jer je broj pripadnika tih formacija obolelih od raka i od drugih teških bolesti uveliko izlazio iz statističkih okvira.
Ono što je jako važno, jeste upitati se – zašto javnost u Srbiji nije ustala na noge? Javnost u drugim zemljama jeste ustala na noge, a ovde se, čuveni, veoma aktivni nevladin sektor, koji vode one četiri čuvene gospođe, nije potrudio da utiče na to da se pokrenu tužbe i da se ovakvi rezultati uvedu u nekakav svetski okvir i proceduru koja pokazuje da je Srbiji, na neki način, budućnost prekinuta, uz direktne žrtve rata. Mi smo postali odložene žrtve rata 1999. godine. Naime, javnost je ustala na noge u drugim državama, čiji su građani, pre svega, kao vojnici, neko vreme proveli i na Kosovu i Metohiji i u BiH.
Autorka knjige koja je napravljena za naše potrebe i koja je praktično ispitivala …

Da li mogu još jednu rečenicu? (Da)
Doktorka Mirjana Anđelković-Lukić, ona je ekspert za eksplozive, objavila je knjigu „Darovi Milosrdnog anđela“. Upoznala je čitaoce s dramatičnim iskazima svih učesnika na teritoriji Kosova i Metohije, italijanskih hematologa iz nacionalnog instituta za rak u Milanu, i mislim da bi bilo dobro, radi informisanja građana, imati na umu ono što je ova naša žena u toj knjizi objavila.
Stoga vam, ministre, predlažem da, uz tu publikaciju koju ćete deliti narodnim poslanicima, uvrstite u razmatranje da knjigu „Darovi Milosrdnog anđela“ dr Mirjane Anđelković-Lukić, takođe, odštampate i podelite građanima Srbije.

Moram da priznam da će ovo izgleda biti dekada žena, jer na osnovu ovoga što smo čuli u parlamentu od koleginice iz DSS Milice Vojić-Marković, koleginice iz Nove Srbije Zlate Đerić, iz SRS Marine Raguš, stvarno mislim da bi bilo dovoljno napraviti jednu brošuru koja bi služila vrlo efikasnom informisanju građanstva o problemima koji jesu od životnog značaja.
Stoga, ministre Duliću, umesto da polemišete sa ženama koje su vrlo ozbiljno uradile i vaš posao i posao nekakvog vašeg tima savetnika za pitanja životne sredine, možda bi trebalo da uzmete u razmatranje da vam ove žene na osnovu svojih izlaganja načine brošuru, koja bi se mogla štampati u jednom većem broju primeraka i podeliti građanima Srbije.
Između ostalog, šteta je stvarno da se o pitanjima koja su od životnog značaja za građane Srbije, naravno ne samo Srbije, već praktično svih nas koji smo stanovnici ove nesrećne planete, razgovara tako što se stavi tzv. set zakona, i to po principu treće sreće, jer su ovi zakoni stavljani u proceduru pa povlačeni, pa su sad opet u proceduri, ali u paketu.
Što se tiče, recimo, ovog prvog zakona o zabrani upotrebe hemijskog oružja, Zakon o sprovođenju Konvencije o zabrani hemijskog oružja usvojen je u oktobru 2005. godine. U cilju unapređenja ove konvencije pripremljen je predlog novog zakona, koji je krajem 2007. godine Vlada Vojislava Koštunice uputila Narodnoj skupštini.
Zašto on do danas nije bio na dnevnom redu, zašto nije usvojen, pravo je pitanje za Borisa Tadića, koji definitivno odlučuje o svemu. Srbija je u potpunosti ispunila svoje obaveze iz ove konvencije, ona redovno podnosi godišnje deklaracije, ostvaruje sve druge obaveze u vezi sa njenim sprovođenjem.
Što se drugog zakona, o zaštiti od jonizujućih zračenja, tiče, ono što je juče koleginica Milica Vojić rekla jeste da, praktično, od ukupnog broja izvora jonizujućih zračenja koji se u Srbiji koriste, oko 80% se koristi u medicini, oko 15% u industriji, a 5% otpada na sve druge delatnosti.
Poznato nam je da, recimo, neadekvatno skladištenje radioaktivnog otpada u Vinči predstavlja sistematsku opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Isto tako, monitoring nejonizujućih zračenja nije uspostavljen, a poznato je da četiri lokacije na teritoriji Srbije, ne računajući Kosovo i Metohiju, koje je posebna priča u tom pogledu, jesu, u stvari, kontaminirane osiromašenim uranijumom nakon NATO bombardovanja 1999. godine. Radi se o lokacijama: Bratoselce i Borovac u opštini Bujanovac, Reljan (Preševo) i Pljačkovica u opštini Vranje. One su dekontaminirane 2006. i 2007. godine, naravno, u vreme Vlade Vojislava Koštunice, u kojoj je bio i predsednik Nove Srbije, najbolji ministar svih vremena, ministar Velimir Ilić.
Dakle, aktivnosti za rešavanje problema u Srbiji, problema oko nejonizujućih zračenja, moraju se voditi na tri nivoa istovremeno: na nivou regulatornih mera, institucionalnih mera i ekonomsko-finansijskih mera. Interesantno je da se Predlog ovog zakona u skupštinskoj proceduri nalazio tri puta od 2006. godine, ali predsednik Skupštine od 2006. do 2007. godine, gospodin Dulić, nije mislio što i ministar za životnu sredinu Dulić, pa je tek sada zakon pred nama, opet na insistiranje opozicije a ne vlasti, što je svakako poen za doslednost gospodina Dulića.
Predlog zakona o nejonizirajućem zračenju – kada se ovako kaže, to ništa ne znači prosečnom građaninu, ali kada se kaže da izvori nejonizirajućeg zračenja jesu, zapravo, aparati koje ljudi svakodnevno i često koriste, poput mobilnih telefona, radio i TV aparata, ali i solarijuma (koje koriste mnoge dame, ali i gospoda, ne bi li se ulepšali i postali crnji nego što jesu), onda stvari postaju jasne i postaje jasno koliko je važno razmatrati da li su štetni ili nisu štetni po zdravlje ljudi.
Treba istaći opet da je Predlog ovog zakona već četvrti put u skupštinskoj proceduri, ministar Dulić bi mogao da nam kaže o tome nešto više, i da je bila sprovedena javna rasprava. Inspekcijski nadzor u ovom smislu vrši Ministarstvo preko inspektora zaštite životne sredine i svi podaci moraju da budu dostupni javnosti.
Kako će oni biti dostupni javnosti, a da se ta javnost preterano ne potrese, možda bismo mogli da se dogovorimo, da vidimo koji je to način da mi javnosti damo informaciju a da je baš ne uznemirimo. Ali, mislimo da su građani Srbije prilično spremni da dobiju istinite informacije i da je, u svakom slučaju, bolje dati prave informacije, nego ih na silu boga štititi od toga da eventualno ne budu "stresirani" od onoga što će saznati.
Jedna od čestih briga i dilema građana Srbije je izgradnja baznih stanica mobilne telefonije, od kojih su neke izgrađene jako blizu stambenih objekata. Građane, naravno, brine koliko zračenje tih tornjeva zapravo utiče na njihovo zdravlje. Predlogom ovog zakona bazne stanice mobilnih operatera se tretiraju kao izvori od posebnog interesa, pa će dozvole za njihovo postavljanje biti predmet Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, što je svakako bolje.
U vezi sa Zakonom o hemikalijama, cilj je, naravno, uspostavljanje, održavanje i unapređenje jedinstvenog sistema stavljanja hemikalija na tržište hemikalija, kao i smanjenje njihovog štetnog uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Vrlo je važno da se u Srbiji uspostavi pregledan i jasan način klasifikacije pakovanja i obeležavanja hemikalija.
Upravljanje otpadom – jedan od najvećih ekoloških problema u Srbiji je neodgovarajuće postupanje sa otpadom. U Srbiji nema čak ni integrisanih podataka o nastajanju, načinu odlaganja i količini otpada. Procena je da se na godišnjem nivou sakupi oko 2,2 miliona tona otpada, što uključuje otpad iz domaćinstava, oko 63%; prosečan građanin Srbije godišnje generiše oko 290 kilograma otpada; ne neopasan industrijski otpad otpada oko 20%, ali imamo otpad iz zdravstvenih ustanova, klanični otpad, otpad iz naftnih bušotina, u Vojvodini, pa građevinski otpad. Sve to se uglavnom odlaže na deponije, kojih zvanično u Srbiji ima 180, a koje su registrovane za odlaganje komunalnog otpada, pri čemu ne zadovoljavaju tehničke uslove sanitarnih deponija. Sve ovo pokazuje da ova oblast definitivno mora da bude sistematski rešavana.
Ono što je posebno važno jeste šta se to događa u opštini Kosjerić. Opštinski odbor Nove Srbije u Kosjeriću angažovao je tim za analizu stanja životne sredine i došao je do veoma poražavajućih zaključaka. Veoma mi je drago što zaključke ovog tima za ekologiju Opštinskog odbora Nove Srbije u Kosjeriću mogu da prenesem ministru Duliću.
Naime, 17. 12. 2008. godine ministar Dulić potpisao je sa predstavnicima cementara u Beočinu, Popovcu i Kosjeriću Memorandum o realizaciji projekta programa ispitivanja mogućnosti korišćenja pojedinih tokova otpada kao alternativnog goriva i sirovina u cementnoj industriji.
Namera ministra Dulića bila je da se u okviru ove dobre akcije "Očistimo Srbiju" u ovim cementarama spali 10.000 tona otpadnih guma, ali i komunalnog, medicinskog i klaničnog otpada. S obzirom na to da je interes cementare ekonomski jer se spaljivanjem guma postiže ušteda u energentima, dogovoreno je da nakon spaljivanja guma rasutih širom Srbije otpočne uvoz i spaljivanje guma iz evropskih zemalja, u kojima strogi zakoni o zaštiti životne sredine to ne dozvoljavaju.
Da vidimo šta kaže ekonomski tim stručnjaka Nove Srbije, da li je spaljivanje otpadnih guma i drugog otpada zbilja opasno ili ne. Čitav proces spaljivanja odvija se u tzv. rotacionim pećima. Korišćenjem otpadnih guma kao alternativnog goriva cementare ostvaruju veliku uštedu i, naravno, smanjuju se troškovi proizvodnje, ali ono što je nezgodno jeste da se prilikom sagorevanja kao nus proizvod oslobađa čitav niz otrova, kao što su jedinjenja žive, olova, hroma, kadmijuma, ali pre svega dioksina.
Znači, nijedna cementara koja spaljuje gume nije rešila tri osnovna problema. Prvi je nastanak dioksina u ovom procesu. Naučnici smatraju da su dioksini najotrovnije materije napravljene od strane čoveka. One su izrazito kancerogene, lako se rastvaraju u mastima, pa imaju osobinu akumulacije i nakupljanja u masnom tkivu, pa se ponašaju kao hormoni i preuzimaju regulatorne mehanizme u organizmu, što za posledicu ima niz poremećaja, posebno oboljenja jetre, rada nervnog sistema i imunog sistema. Uz to su i teratogeni, što znači da oštećuju fetus, izazivaju teške malformacije novorođenčadi, oštećenje reproduktivnog sistema, kao i oštećenje gena.
Drugi problem je stvaranje azotnih oksida koji, dospevši u atmosferu, u dodiru sa vodom stvaraju azotnu kiselinu koja se vraća na zemlju u vidu poznatih tzv. kiselih kiša. Treći problem je što cementare proizvode velike količine teških metala, koji su veoma opasni po zdravlje a ne mogu ni na koji način da se unište ili eliminišu.
Da bih skratila ovaj zaključak, ono što je jasno jeste da ne postoje filteri…
(Predsednik: Gospođo Janković, vreme je isteklo, privedite kraju.)
Pitanje tima za ekologiju Opštinskog odbora Nove Srbije u Kosjeriću, gospodine Duliću, glasi: da li bi realizacijom ovog plana bilo ugroženo zdravlje ljudi u Kosjeriću, što bi naravno imalo katastrofalne posledice i po privredu cele opštine, pošto bi Kosjerić bio zanavek obeležen kao crna tačka Srbije i Evrope, a u krugu od 25 kilometara ništa što se proizvede ne bi moglo biti prodato zemljama članicama EU, koje su inače najčešći kupci naše maline, kupine i drugog jagodičastog voća?
Naravno da nije samo malina u pitanju, jer sa naših prostora na tržište ne bi moglo da ide ni mleko, ni junad, jagnjad, pastrmka, rakija, jabuka, povrće, niti bilo koji drugi poljoprivredni proizvod, jer će se smatrati visokotoksičnim. Verujem u vaše dobre namere i verujem da ćete odgovoriti ekološkom timu Nove Srbije.

Poštovana predsedavajuća, imam ozbiljan problem zato što nemam nikakav pregled koliko vremena je prošlo dok govorim, pa bih vas zamolila…
(Predsednik: Imate 20 minuta na raspolaganju.)
Znam, ali nemam nikakav pregled, ne postoji sat u koji mi možemo ovde da gledamo ili nekakav semafor, kao što je bio onaj u prethodnoj Skupštini, koji bi nam omogućavao da kontrolišemo koliko govorimo. Sad ili da me zovu na mobilni telefon predstavnici moje poslaničke grupe ili možda, što je funkcionalnije, da mi vi javite kada istekne 10 minuta.
(Predsednik: Hoću, reći ću vam.)
Znači, potpuno je jasno da osnovni simboli svake države jesu grb, zastava i himna. Grb i himna svake zemlje, naroda ili države pored toga što služe kao identifikacioni simboli treba i da pozitivno deluju na narodnu svest i osećanja. Kako bi se stvarno pravilno oblikovao osećaj nacionalne pripadnosti, konačno nacionalnog i državnog identiteta, kod izbora grba i himne mora da se vodi računa koje su i kakve ideje utkane u njih. Svaka slika, melodija i osećanje ima duhovnu pozadinu koja, naravno, deluje i ispod praga svesti.
Kako kaže sociolog kulture, dr Miloš Nemanjić, došlo je vreme da dobro razmislimo o svojoj istorijskoj identifikaciji. U najdubljem sloju kompleksa vrednosti nalaze se slike i simboli koji čine osnovne predstave jednog naroda. Nijedna evropska država, bez obzira na sve integracione procese, ne odriče se svojih temeljnih, kulturnih vrednosti i simbola koji naravno oličavaju te vrednosti. Pitanje državnih simbola ne može da bude ni plebiscitarno, ni isključivo pitanje eksperata, potrebno je objasniti njihov značaj i smisao i suštinu ovih simbola.
Spominjani su heraldičari. Heraldičari su naučnici koji se bave, na objektivan, naučni način pristupom državnom grbu, formirali su još pre par godina radnu grupu za državne simbole, u cilju analize aktuelne heraldičke situacije, kako bi se došlo do prvih državnih simbola koji će biti iznad dnevne politike i ideoloških zloupotreba.
Kako bismo pokazali da su sadašnji grb, zastava i himna istorijska i tradicionalna znamenja, treba napraviti ipak i mali istorijski osvrt na činjenicu nastajanja grba i himne obnovljene Kraljevine Srbije.
Početkom 20. veka Evropu su sačinjavale stare apsolutističke monarhije sa feudalnim poretkom i dobro razvijenom heraldikom.
Državni grbovi su se sastojali od krune vladara i hermelinskog ogrtača, koji inače zakrivljuje štit sa heraldičkim simbolima. Retko je koja monarhija do sredine 20. veka imala ustav, jer je vlada, naravno, posedovala neograničena ovlašćenja. Shodno tome, himne su imale dinastički, a ne narodni, karakter i najčešće su počinjale sa "Bože, čuvaj kralja" ili "cara", već prema tome ko je bio na čelu države.
Najveći borac za srpski državni grb u 19. veku bio je knez Miloš i posle silnih diplomatskih peripetija Kneževina Srbija je 1838. godine stekla zvaničan grb, ali do kraja 1872. godine nije imala himnu.
Posle pogibije kneza Mihaila, 29. maja 1868. godine, u Topčideru, na srpski presto je došao 14-godišnji Miloš Obrenović, četvrti knez srpski, sin Miloša. Njegovo punoletstvo je svečano proslavljeno 10. avgusta 1872. godine, u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle ceremonije izveden je komad "Markova sablja", koju je po narudžbini napisao upravnik pozorišta Jovan Đorđević, inspirisan alegorijom Jovana Sterije Popovića "San Kraljevića Marka" iz 1848. godine. Na kraju komada se prema melodiji Slovenca Davorina Jenka, kapelana i kompozitora Narodnog pozorišta, pevala pesma bez naslova i od dve strofe, počinjala je sa "Bože pravde".
Posle ratova sa Turskom, 1876. i 1877. godine, 1878. godine Srbija je postala nezavisna kneževina, uvećana za 14,76% i sa četiri nova okruga – Niškim, Pirotskim, Vranjskim i Topličkim. Da bi predupredio finansijsku neizvesnost, knez Milan je na brzinu, bez krunisanja, jer dinastija Obrenović nije imala krunu, organizovao proglas kraljevine 22. februara 1882. godine u Narodnom pozorištu. Za himnu je uzeta završna pesma iz "Markove sablje", koja je izvedena za njegovo punoletstvo pre 10 godina. Tekst je nešto izmenjen, jer je Jovan Đorđević izbacio drugu strofu i dodao još tri – knez je postao kralj. Melodija je ostala bez promena i tako je nastala himna "Bože pravde".
Dakle, himna koju danas treba i zvanično ovim zakonom da usvojimo, napravljena je 1882. godine, s tom razlikom što umesto "srpskog kralja, srpski rod", stoji – "srpske zemlje, srpski rod", ali i to je pitanje vremena.
Nova Srbija će glasati i za ovaj zakon i za ove predloge državnih simbola, ali kada dođemo na vlast, verujte mi, bliži se dan da napravimo i ovu za nas suštinsku, a jednu tehničku izmenu, a to je da himnu vratimo u pređašnje stanje i da pevamo onako kako je i sada pevamo: "Bože, spasi srpskog kralja, srpski rod".
Što se grba tiče, ono što je potpuno jasno jeste zapravo da srpska istorija i tradicija ne mogu da počnu 1941. godine, pa čak ni 1904. godine, pa ni 1804. godine, nego od 13. veka, od Nemanjića.
Tri glavna srpska heraldička simbola jesu kraljevska kruna od krunisanja Stefana Prvovenčanog u Žiči na Spasovdan, 20. maja 1221. godine, zatim, dvoglavi srebrni beli orao na purpurnom crvenom polju i purpurni crveni štit sa srebrnim belim krstom i četiri slova "S", grb srpske despotovine, despota Stefana Lazarevića od 1402. godine.
Inače, dvoglavi orao bez krune se koristio samo za vreme nemačke okupacije, od 1941-1944. godine. Zato je na njeno mesto postavljena kruna Nemanjića, koja praktično od početka 13. veka jeste simbol srpske nezavisnosti.
Srbija kao jedna od najstarijih evropskih država, koja svoju državnost počinje početkom 7. veka, novim Ustavom od 2006. godine, povratila je svoja znamenja, koja je izgubila nekih šest decenija ranije.
Državne simbole u izvornom obliku, kako je i koleginica Milica Radović malopre rekla, nismo imali samo pod Turskom i pod komunizmom. Svaka sličnost je slučajna.
Član Ustava iz 2006. godine, član 7, jasno definiše državne simbole. Sadašnji grb je, inače, u upotrebi i pre referenduma o novom Ustavu, i to u vidu preporuke Vlade od 17. 08. 2004. godine, koja ipak nije imala obavezujući karakter. Znači, kao osnovni simboli jedne države, grb, zastava i himna, predloženi ovim zakonom, jesu nešto što odražava naše državne i nacionalne interese i odmah ću, naravno, najaviti da će Nova Srbija svakako glasati za ovaj zakon.
I tu se slažem sa koleginicom iz DSS, da se možda malo zakasnilo sa donošenjem ovog zakona, jer dok sam proučavala literaturu vezano za istorijat ovih državnih simbola, došla sam do interesantnog zaključka, odnosno na zvaničnom sajtu možete naći sajt republike Kosovo i njihove vlade, gde imate mogućnost da uđete u državni portal republike Kosovo i da odmah vidite kako izgleda njihov zakon o upotrebi državnih simbola Kosova.
Pored proglašenja lažne države Kosovo, pored donošenja Ustava, oni su odmah doneli zakon o upotrebi državnih simbola, a Srbiji je za to trebalo malo više vekova.
Nešto što mislim da, takođe, nije beznačajno jeste da je dobro što je danas ovaj tehnički sistem zakazao, možda je to sam božji promisao i da moramo da govorimo uspravno, stojeći, sa ove govornice. Znate, smatram krajnje nedopustivo da se o važnim državnim simbolima govori i obrazlaže sedeći. Ni u jednoj zemlji ovoga sveta o himni, zastavi i grbu ne možete govoriti tako što sedite u klupi, nešto listate i mrmljate, kao da govorite o nečemu što je tajno, a ne o nečemu što je najsvečanije i najznačajnije znamenje svake države.
Zatim, kod nas su se očigledno stvari otrgle kontroli, tako da, primetili smo, na Dan Vojske osoba u ulozi predsednika Srbije dolazi nonšalantno obučena, dok su vojnici u elitnim uniformama.
Na Dan državnosti osoba u ulozi premijera stiže sa kačketom, a konačno, kada treba da se ovde obrati predstavnik Vlade u vezi sa ovim zakonom o državnim simbolima, šalju nam ''gospodina ortopeda'', zaista, nemam ništa protiv da je reč bila o nekom zakonu o zdravstvu, šalju nam ''ortopeda'' u ulozi ministra za prostorno planiranje, koji pri tom o državnim simbolima govori tako što sedi. Priznaćete da je tako nešto nedopustivo i u to ime pročitaću vam nešto što bi možda bilo preporuka za navedenu trojicu, i ne samo za njih.
Dakle, tri najsvetija znamenja svake zemlje su zastava, grb i himna te zemlje. Po njima je zemlja prepoznatljiva celom svetu. Sa njima u rukama i na usnama, bezbroj neznanih i znanih rodoljuba diljem naše planete dali su svoje živote, ugradivši u temelje slobode svoje otadžbine. Zbog svega toga, zastava i himna koje simbolizuju tu borbu i tu zemlju, zavređuju poseban pijetet, posebnu pažnju i osobito poštovanje. Da bi se njima i konkretno pridao taj značaj, dužna pažnja…

Nastaviću.
…u svim zemljama sveta je ustanovljen poseban ceremonijal, protokol, prilikom podizanja zastave zemlje. To je postao civilizacijski čin opštenarodnog patriotizma, koji u ljudima budi posebno ushićenje, ponos i osećaj pripadnosti jednoj zajednici, zajednici koja pre svega daje i gaji osećaj sigurnosti. Neretko, možemo videti gorostase ljudskog roda kako za vreme podizanja zastave i pevanja himne njihove otadžbine zaplaču. Tada i u takvoj prilici mogu da zaplaču samo heroji i patriote, tj. ljudi dostojni poštovanja i divljenja.
Da li možete da pretpostavite odakle čitam ovo što čitam? Reč je o "Poletarčevoj svesci". "Poletarčeva sveska", izviđačka organizacija je u pitanju, i sad poseban osvrt na ono što sam malopre rekla, znači, nedolično ponašanje ljudi koji nas predstavljaju u Vladi i koji su u ulozi predsednika je sledeće:
Za sve vreme pevanja himne stoji se u apsolutnom stavu mirno, što znači da se ne vrpolji, ne smeje, ne razgovara, ruke koje su uz telo ne pomeraju se. Zašto mora da se stoji? Pre svega, zato jer je to pitanje kulture, elementarnog obrazovanja i nivoa civilizacijskog razvoja. Takođe, kako će neko stajati kada se podiže zastava i peva himna svoje ili bilo koje druge zemlje, pa čak i kada se govori o njoj, to ja dodajem, stvar je stvar domaćeg vaspitanja, osnovnog reda, i što je važno naglasiti – poštovanje samog sebe, svoje otadžbine, predaka, kao i njihovog truda, žrtava, da bismo mi danas živeli u slobodi. Zašto smo imali potrebu i obavezu da sve napred navedeno istaknemo?
Ne tako davno, na javnim skupovima u našoj zemlji dešavale su se veoma neprijatne i degutantne stvari.
Za vreme intoniranja i pevanja naše himne zviždalo se, urlalo, sedelo, pušilo. Sve je to bilo više nego primitivno. Takođe se negira i potreba podizanja zastave i pevanja himne. To je velika sramota za naš narod i time se pokazuje svetu ko smo u stvari i šta smo, zapravo. Hvala Bogu, sada nakon dobijanja himne, koja jeste prava srpska himna, himna "Bože pravde", stanje se umnogome promenilo. Dobili smo simbole koji jesu i tradicionalno i istorijsko srpski. Sada, ostaje samo da se ponašamo u skladu sa državnim i nacionalnim interesima. Hvala. (Aplauz.)

Koliki je za Vladu značaj ove teme, verovatno se vidi i po tome što je premijeru bilo važnije da otvori Sajam automobila, nego da ostane ovde da odgovori na par pitanja. Mislim da je, na kraju, ovo i meta rasprave – rasprava o raspravi, jer koliko ja znam, statut Vojvodine je još od 15. oktobra u skupštinskoj proceduri i nikako da postane tačka dnevnog reda.
Pitanja se svode praktično na dva. Ne znam ko će odgovoriti iz Vlade, pošto kažem da je premijer na Sajmu automobila, ali možda će mu neko preneti. Prvo pitanje – čitate li vi uopšte pisma građana? Drugo je – da li primate pisma?
Zašto? Stiglo je otvoreno pismo više desetina uglednih ljudi, 64 akademika, univerzitetskih profesora, kulturnih i javnih radnika 17. oktobra 2008. godine i to pismo je, manje-više, bilo usmereno, naravno, na stopiranje ovako neustavnog statuta Vojvodine koji je predložen.
U međuvremenu je napravljena i peticija za proveru ustavnosti i dato saopštenje mreže 17 srpskih nevladinih organizacija, organizovano je preko 20 tribina, gde zapravo suština jeste da se traži da statut uopšte ne uđe u skupštinsku proceduru pre nego što se o njemu i njegovoj ustavnosti izjasni Ustavni sud i, naravno, građani Srbije na demokratskom referendumu.
Treće vrlo važno pismo jeste pismo Sinoda Srpske pravoslavne crkve. Da ne ispadne posle kako se crkva meša kad se nešto već donese, nekakav zakon ili predlog usvoji, crkva se i te kako umešala i uputila pismo i predsednici Skupštine, i premijeru i, naravno, predsedniku Srbije – da se zaustavi dalje rasparčavanje Srbije time što bi se, praktično, napravila još jedna nova država na njenoj teritoriji.
E sada, ovo – da li primate pisma?, odnosilo se na informaciju koju sam ja praktično noćas dobila.
Da li vi znate da je Kanada, bar što se poštanskih usluga tiče, priznala Vojvodinu?
Evo, na zvaničnom sajtu Kanadske pošte postoji mogućnost da preko imejla vi pošaljete pošiljke na razne internacionalne destinacije. Tako, možete poslati pošiljku ili pismo u Srbiju, na Kosovo i u Vojvodinu. Da li to znači da je Kanada praktično prejudicirala vaš stav prema tome kakav će status imati Vojvodina?
Znači, pitanje je – da li se stvarno iza ove ideje o novom statutu Vojvodine krije neka veća autonomija za Vojvodinu? Naravno, pitanje je – autonomija u odnosu na šta (u odnosu na sopstveni jezik, sopstvenu veru, sopstvenu naciju?).
Ustavom je predviđena sasvim dovoljna autonomija za Vojvodinu, a statut koji donosite je neustavan i zapravo odgovara secesionističkim modelima koji su već bili viđeni i u Sloveniji i u Crnoj Gori.
Znači, odgovorite mi na pitanje – da li to Kanada prejudicira vaš stav? Naravno, i na ono prethodno pitanje – čitate li pisma?

Podnela sam amandman da se u članu 13, u tački 4, posle reči – ropstvo, trgovina ljudima, briše reč – aparthejd.
Sasvim je razumljivo da se uz poštovanje ustavnih odredbi zakon protiv diskriminacije donese i zbog poštovanja međunarodnih standarda i obaveza preuzetih ratifikacijom međunarodnih ugovora, pre svega onih koji se odnose na garancije ljudskih prava i sloboda u ispunjenju standarda za stabilizaciju i pridruživanje EU.
Isto tako, sasvim je opravdano da se aparthejd uvrsti u teške oblike diskriminacije. Ono što ostaje nejasno kakve veze ima pojava aparthejda sa predloženim zakonom o zabrani diskriminacije Republike Srbije, u kojoj ne postoje opisani slučajevi aparthejda, pa čak ni hipotetičke mogućnosti da do njega dođe.
Izgleda da je u cilju usklađivanja našeg zakonodavstva za međunarodnim standardima došlo do mehaničkog prepisivanja termina aparthejd, pa je neophodno otkloniti ovu, za dobronamerne slovnu grešku, a za ostale logički nonsens. Naime, reč aparthejd doslovno znači odvojenost i potiče od jezika afrikans, od reči "apard", koja znači jedinstven, poseban.
Od 1948. godine to je društveno-politička doktrina, upotrebljavana u Republici Južnoj Africi. Političkim, socijalnim, privrednim i prostornim odvajanjem rasa trebalo je postići odvojen razvoj rasa u svim oblastima. Politika aparthejda uplela se u gotovo ceo svet, pošto je vodila tlačenju svih tzv. nebelih Južnoafrikanaca i učvršćivala gospodarenje bele manjine. Aparthejd je postao i zvanični, univerzalni termin u dokumentu UN iz 1976. godine. Međunarodna konvencija o suzbijanju i kažnjavanju zločina aparthejda. U aparthejdu (Predsedavajuća: Dva minuta.) samo da završim... ekspanzionizam i rasističko ugnjetavanje i nastoji...

Moram sada malo brže da govorim jer je ograničeno vreme.
Posle člana 13. dodaje se član 13a koji glasi: "Zabrane diskriminacije sadržane u ovom zakonu imaju se tumačiti u skladu sa prirodom i svrhom ljudskih prava i sloboda koje se tim zabranama štite, kao i na osnovu celine ljudskih prava i sloboda priznatih i zaštićenih od strane pravnog sistema koji važi na prostoru Republike Srbije.
Izuzetno, neće se smatrati diskriminacijom stavljanje nekog lica u nepovoljniji položaj, aktom ili postupanjem objektivno opravdanim nekim legitimnim ciljem i ako su sredstva korišćena za postizanje tog cilja nužna i primerena.
Prilikom utvrđivanja da li je cilj iz prethodnog stava legitiman, posebno će se voditi računa o prirodi i svrsi ljudskih prava i sloboda koja se štite zabranama diskriminacije, kao i o celini ljudskih prava i sloboda priznatih i zaštićenih od strane pravnog sistema koji važi na prostoru Republike Srbije.
Zabrane diskriminacije ne mogu biti usmerene na poništavanje bilo kog od ljudskih prava i sloboda priznatih i zaštićenih od strane pravnog sistema koji važi na prostoru Republike Srbije ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je zakonom izričito predviđena."
U ovom predlogu zakona, praktično, neophodan je član koji će koordinirati sistem sloboda i prava. Predloženi stav 2. koji se odnosi na izuzetke koji se neće smatrati diskriminacijom, preuzet je po formulaciji iz direktive EU o primeni principa jednakog tretmana bez obzira na rasno ili etničko poreklo, direktive EU kojom se uspostavlja opšti okvir za jednaki tretman u pogledu zapošljavanja i zanimanja, kao i direktive EU o primeni načela jednakog tretmana muškaraca i žena u pristupu dobrima i uslugama, kao i u nabavci istih.
Znači, poslednji predloženi stav 4. neposredno je preuzet iz teksta Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i služi postavljanju jasnih granica u međusobnoj koordinaciji sloboda i prava.

Evo jednog od dva najspominjanija člana ovog zakona o zabrani diskriminacije. Reč je o članu 18. U stavu 2, u ime Nove Srbije, dodajem posle reči „verskih službenika“ zarez i reči „crkava i verskih zajednica i pravnih lica čiji su one osnivači“.
Ustavom i Zakonom o crkvama i verskim zajednicama garantovana je sloboda savesti, misli i veroispovesti, kao i autonomija crkava i verskih zajednica, pa je neophodno predvideti odgovarajući izuzetak kako bi bila zaštićena upravo autonomija crkava i verskih zajednica, stečena na osnovu čl. 6, 9, 33, 34, 41. i 43. Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Posebno je tim zakonom u članu 37. garantovana autonomija verskih dobrotvornih ustanova.
Šta to srpski rečeno znači? To znači da se Vlada umilostivila da prihvati primedbe, barem neke, tradicionalnih verskih zajednica, koje izražavaju uverenje 95% građana. Međutim, član 18. je izmenjen tako da se više diskriminacijom ne smatra postupanje sveštenika, odnosno verskih službenika koje je u skladu sa verskom doktrinom.
Ono što je tu propust je šta se događa sa izražavanjem verskih uverenja vernika? Kao što znate, crkva jeste evharistijska zajednica i zajednica u kojoj postoji veoma aktivan dijalog između bogoslužitelja i vernika, naroda božjeg, jer molitva je potrebna, molitva sveštenika svakako, ali bez verničkog amin ona nije punovažna.
Šta se događa sa vernicima koji će slobodno ispoljavati svoje verske doktrine?
Da li oni to treba da rade kao nekada u komunističko vreme u nekim gluvim sobama, daleko od očiju javnosti, ili je moguće da ispoljavaju u crkvi, van nje, na putovanjima nekim hodočasničkim i gde mogu praktično da rade ono što je usmereno na unapređenje teološke i duhovne kulture i obrazovanja?