Gospodine Radenkoviću, vi se očigledno baš niste…

(Predsednik: Samo recite koji je osnov javljanja, pošto…)

Replika i pogrešno tumačenje onoga što sam govorila. Znači, zaista bi bilo neobično, gospodine Radenkoviću, da nas 250 ovde poznajemo sve kandidate koji su predloženi. Ni ne sumnjam da je on prošao na konkursu za kandidata, što naravno još uvek ne znači da treba automatski da prođe u Skupštini. Moguće je da je to princip funkcionisanja u vašoj "semafor" koaliciji, ali ova skupština treba ipak da glasa o izboru kandidata. Osim toga, ovo nisu lične stvari, nije pitanje da li ja lično ili bezlično poznajem kandidata. Meni je data, kao poslaniku, mogućnost da izrazim opravdanu sumnju u kvalitet predloženog kandidata.

Govorili ste o 17. martu 2004. godine. Da li vi znate, gospodine Radenkoviću, koji je danas datum i koja je godina? Od tada je proteklo pet godina. Kakav je to doprinos u izveštavanju sa Kosova i Metohije? Ili je taj doprinos neprimetan i za njegove sunarodnike i za Srbe sa Kosova i Metohije, pogotovo za nas, ili se možda je varam. Pitanje nije lične prirode.

Baš zato što zastupamo princip da treba postaviti najboljeg kandidata sa Kosova i Metohije, našeg najboljeg sunarodnika, morala sam da izložim opravdane sumnje i da vas pitam, pošto vi lično poznajete čoveka, da li mi možete reći na koji način on brani Kosovo unutar Srbije od 2004. do danas, kao vi ili se to možda razlikuje?

Meni je posebno drago da je sa nama ministar finansija, gospođa Dragutinović, zato što imam pitanje koje je vezano za posetu ovoga koji je za nas rekao da smo nepismeni, degenerici, silovatelji, ubice beba, kasapi, agresori.

Naime, procena je da će poseta Džozefa Bajdena Srbiju koštati najmanje 500 hiljada evra. Zbog Bajdena, u Beogradu će nekoliko sati biti zatvoren aerodrom, prodavnice, taksisti će ostati bez posla, specijalci i snajperisti biće na svakom uglu, a ništa neće raditi. Samo zbog zatvaranja aerodroma, koji će biti oštećen za najmanje 20 poletanja i sletanja, ulica i prodavnica, imaćemo gubitak od oko 300 hiljada evra. Na gubitku će biti, naravno, GSP, prodavnice i kiosci, građani. Sigurno je da će u sredu i oni izgubiti nekoliko stotina hiljada evra.

Šta to znači – da zbog posete ovoga koji je nama rekao da smo zločinci Srbija gubi najmanje pola miliona evra, i to u jednom danu?

Avion Džozefa Bajdena pratiće MIG-ovi Vojske Srbije, zbog čega će vazdušni prostor nad Srbijom biti zatvoren. U tom periodu će najmanje dva sata biti zatvoren i aerodrom, što znači da će kasa aerodroma biti osiromašena za najmanje 20 letova.

Pošto sve staje, sav saobraćaj, zbog zatvorenih ulica, štetu će trpeti, zapravo, svi građani Srbije, trgovci koji će morati da zatvore svoje radnje, a mene zanima odakle pare iz budžeta da pokriju troškove ovog dodatnog policijskog obezbeđenja, snajperiste i specijalce, koji će brinuti za Bajdenovu bezbednost?

Gospođo Dragutinović, ekonomista Zoran Popov uveren je da je ova poseta preskupa za Srbiju. Tolike mere obezbeđenja, zavarivanje šahtova i specijalce na krovu, mogu zahtevati samo primitivni Amerikanci. Čovek kaže: "Živeo sam tamo neko vreme, poznati su mi njihovi ispadi. Taj susret neće doneti konkretnu korist, on je pitanje prestiža i ispunjenja obećanja za naše političare, od čega će građani Srbije imati samo trošak i gubitak. Samo zbog zatvaranja aerodroma, zbog onemogućavanja poletanja i sletanja, zbog zatvaranja ulica i prodavnica", kaže Zoran Popov, "biće 300 hiljada evra troška, ne računajući troškove smeštaja, obezbeđenja, zavarivanja i naknadnog odvarivanja šahtova".

Da ne pričam o tome kako je ovo akt nedopustive snishodljivosti i zaborava, nepravde prema srpskom narodu i građanima Srbije koji su poginuli, ranjeni ili teško hendikepirani i imaju posledice posle onog "milosrdnog" bombardovanja 1999. godine.

Ono što je posebno zanimljivo, jeste sličnost u obezbeđenju sada, prilikom posete Džozefa Bajdena, i prilikom sahrane Josipa Broza Tita. Znači, to su dva događaja gde je jedini put viđen ovakav nivo obezbeđenja, gde su oko ličnosti postavljena tri bezbednosna prstena, a o sigurnosti se ovde brine 300 američkih i oko 2.000 srpskih specijalaca.

Mene posebno zanima, ovo više nije pitanje za gospođu Dragutinović, ovo je pitanje za Vladu, generalno, a i za predsednika Srbije, pošto sam danas čula na B 92 da je Džozef Bajden "resetovao" svoje stavove prema Srbiji, šta god to značilo – da li će on iskoristiti ovu priliku da se Srbiji izvini za sve ono što je nad Srbijom rađeno, ne samo za svoje izjave, nego i za svoje aktivnosti? Da li će to podrazumevati jedan novi kurs i novu politiku u odnosu na Srbiju, ili prinudu da Srbija i dalje ispunjava zahteve SAD-a?

Ono što posebno želim da naglasim, jeste da će danas, u 12 sati, ispred "Ruskog cara", biti organizovana akcija svih srpskih nevladinih organizacija, predvođenih "Dverima", Udruženjem pravnika "Nomokanon", Organizacijom 1389, prisustvovaće i predstavnici Nove Srbije i DSS-a, te je za one koji nisu znali, kojima je Srbija na srcu, taman i da se ne slažu s našom političkom orijentacijom, ovo poziv da ispred "Ruskog cara" dođu.

Pošto Nova Srbija nije stranka koja ima osvetoljubive tendencije, iskoristiću ovu priliku da predsednici Poslaničkog kluba DS-a predam jedan poklon u ime Nove Srbije, poklon u vidu bedža "Kosovo je Srbija", jer samo ona može da predsedniku sopstvene stranke i osobi u ulozi predsednika Srbije, Borisu Tadiću, da ovaj bedž, ne bi li gospodina Bajdena dočekao na pravi način.

Usudila sam se da nosim ovu majicu ''Kosovo je Srbija'', zato što vidim da ljudi nose majice i sa Brusom Lijem, i s onim ''United states of America'', s Če Gevarom itd., i nisam videla da to pravi neke ozbiljne probleme.
Ono što očigledno postoji kao problem jesu motivi za donošenje ovakvog zakona i nije slučajno što je predlagač ovakvog zakona Liga socijaldemokrata Vojvodine, uz podršku NATO ispostava i ovih, uslovno rečeno, nevladinih organizacija, zapravo, organizacija vlada nekih drugih zemalja koje imaju zakupljen ogroman prostor na medijskoj sceni Srbije. Oni, koji godinama pokušavaju da jedino srpski narod optuže za sve zločine učinjene na Balkanu u poslednjih 100 godina, verovatno će nas optužiti i za Irak, optužiće nas i za rat u Zalivu, za sve živo će biti krivi Srbi, time ostvaruju svoj smisao postojanja i opravdavaju očekivanja i pare koje su u njih uložene, sada i u formi jednog zakonskog rešenja.
Mene jako zanima, da li će druge članice ove ''semafor koalicije'' izabrati gušenje demokratije i represiju kao način opstanka na vlasti ili ne? Već samo stavljanje ovakvog zakona u skupštinsku proceduru je kršenje demokratije. Najveći problem je što se ovde ne radi o onemogućavanju političkih protivnika, već, praktično, o zabrani i progonu čitavog jednog korpusa nacionalnog opredeljenja, nacionalnog identiteta.
Vraćamo ser u ''Brozna'' vremena i, na mala vrata, ponovo uvodimo verbalni delikt i govor mržnje. Onaj zakon koji smo usvojili o diskriminaciji, pretvoriće se u novu diskriminaciju prema onima koji zastupaju tradicionalni sistem vrednosti. Svaka patriotska i nacionalno svesna organizacija proglasiće se huliganskom, neonacističkom i fašističkom, a sada će dobiti i zakonski tretman.
Za to vreme, srpski narod na Kosovu trpi humanitarnu katastrofu i torturu od ovih naših tzv. evropskih saveznika na KiM-u, a NATO fašizam doseže do krajnjih razmera. Nije više ni pitanje gde su te domaće nevladine organizacije da se oglase nad ovim vidovima NATO fašizma, pošto nisu u službi svoga naroda.
Ono što je, takođe, bitno, jeste da Srbija ima i Krivični zakon, i Ustav, ima, na kraju, i Zakon o zabrani diskriminacije, te nam ovakav zakon protiv fašizma, koga stvarno u Srbiji nije bilo, nije ni potreban.
Zašto ne bismo, po analogiji, napravili zakon o zabrani učešća političara u "Rijaliti šouima", kao što je "Veliki brat"? Simptomatično je da lider LSV-a, prema čijim stavovima su nacionalizam i nacizam jedno isto, uvek pred neko veliko okupljanje insistira na ovakvim predlozima.
Ne mislim da je on neznalica, mislim da je običan izdajnik. I, mislim da se ovakva pitanja uvek aktiviraju u situacijama kada treba poslati neku poruku napolje. Ova vrsta scenarija, da se o ovom zakonu raspravlja uoči posete Džozefa Bajdena, nimalo nije slučajna. Narod u Srbiji je odavno prestao da veruje u slučajnosti.
Šta mi, u stvari šaljemo kao poruku svetu? Šaljemo kao poruku da će neki svesni elementi ovde, znači, ta čuvena proevropski orijentisana većina, izglasati zakone koji će, konačno, ukinuti svaki trag nacionalizma, patriotizma, zdrave nacionalne samosvesti, i gospodin Bajden će, valjda, pretpostavljam, otići veoma zadovoljan.
Mene, isto tako, zanima, pošto je u ovom zakonu rečeno da će biti tačno određeno, postojaće odrednica o tome šta je to fašizam i nacizam, kako se naziva ponašanje kada čovek lomi tablu na kojoj stoji naziv nacionalne televizije? U kliničkoj praksi, radi se o antisocijalnim poremećajima ličnosti, odnosno, srpski rečeno, agresivnim psihopatama. To je dozvoljeno, ali nije dozvoljeno nošenje majica …

Gospođo Čomić, u stručnoj psihijatrijskoj literaturi, postoji termin koji se zove ''antisocijalni poremećaj ličnosti''.

Da li sam ponovo dobila reč? Dobro. Dakle, jedan od lidera SPS-a, Aleksandar Antić, predsednik beogradskih socijalista, kaže da se Slobodana Miloševića ne bi odrekao ni zbog kakvog zakona.
''U svom kabinetu imam sliku nekadašnjeg predsednika Srbije i lidera socijalista, Slobodana Miloševića. Nemam nameru da je uklonim, ma ko to tražio. Svako ima pravo da iznosi svoje stavove, ali mene lično niko, pa ni Čanak, ne može naterati da uklonim sliku svog nekadašnjeg predsednika iz kabineta. To je moj stav i niko ne može da ga promeni“, poručuje Antić. Interesantno, znači ima još ljudi koji nisu baš za ovu Čankovu inicijativu.
Moje pitanje je, pošto na listi govornika stoji da će prvi prijavljeni biti gospodin Čanak, gde se on trenutno nalazi, zato što opravdano sumnjam da nije možda uhapšen zbog antiustavnog ponašanja?!
Pazite sad ovako, Okružni sud u Novom Sadu je najmanje dvaput pokušao da sasluša Nenada Čanka povodom krivične prijave profesora Jovana Deretića, odnosno Otadžbinskog pokreta Srbije, od 27. januara, i u dva navrata to nije uspeo da uradi.
Prvi put je poziv uručen i trebalo je da se javi Sudu u petak, 6. februara, u 10 časova. Međutim, dva sata ranije, u 8 sati ujutru, stigla je dojava iz Suda da je podmetnuta bomba, pa je sve odloženo. Sledeći put, na volšeban način, gospodin Čanak se našao u „Velikom bratu“, koji mu je, očigledno, pružio utočište da se ne pojavi na ročištu povodom krivične prijave profesora Jovana Deretića, a koja se odnosila na njegovo propagiranje mape republike Vojvodine, koju smo imali još u zgradi one stare skupštine.
Sledeća moguća hipoteza zašto gospodin Čanak nije ovde je da on jeste uhapšen, i to upravo na osnovu ovog zakona, koji je sam unapred usvojio, jer je svojevremeno baš on bio predvodnik mitinga podrške jednom haškom optuženiku. Gospodin Željko Tomić je o tome govorio, a ja ću vam pročitati vest od 24. oktobra 2003. godine.
„Više od dve hiljade policajaca okupilo se u petak u Beogradu, na skupu podrške haškom optuženiku generalu Sretenu Lukiću. Na prvom javnom protestu u istoriji policije Srbije, pripadnici MUP, od kojih velika većina u plavim uniformama, poručili su da je optužnica za zločine na Kosovu protiv Lukića nepravedna i pozvali da se navodi koji terete bivšeg načelnika štaba za Kosovo preispitaju, a optužnica povuče. Pukovnik policije Zoran Mišić, koji je takođe bio na Kosovu tokom konflikata, rekao je da su policajci na Kosovu časno i profesionalno obavljali zadatke.''
Ono što je najzanimljivije, da li znate ko je bio jedini političar koji je bio na tom policijskom skupu i podržavao haškog optuženika Sretena Lukića? Gospodin, odsutni, Nenad Čanak, tada u svojstvu predsednika Skupštine Vojvodine. Vrh je ono što je on tada rekao: „Država koja ne brine o svojim instrumentima države, neće postojati.
Nečasno je ljudima koji su, od 5. oktobra pa do danas, zaista profesionalno odrađivali svoju dužnost, pre svega, lojalno služeći volji građana iskazanoj na izborima 2000. godine, sada okrenuti leđa i ponašati se prema njima kao da ne postoje i kao da postoji način da se izdiktira sudbina ove zemlje spolja.
U to duboko ne verujem i zbog toga smo ovde“, rekao je gospodin Čanak. „Jednostavno, imali smo nesrećnu situaciju u zemlji, kada se u jednom trenutku pokazala neophodnost da se pojedina krivična dela tretiraju pred tim međunarodnim krivičnim sudom. Bio sam uveren da je s tim završeno. Ovo smisla više nema“, 24. oktobar 2003. godine.
Podršku Sretenu Lukiću tada su pružili i komandant Žandarmerije Goran Radosavljević, načelnik beogradske policije Milan Obradović, kao i nekoliko visokih oficira MUP-a, Jezdimir Vasiljević, na primer, ali i pristalice Veselina Šljivančanina, koje su izviždale Nenada Čanka. Moguće je da je ta frustracija delovala kao svojevrsna ambulantna lobotomija, pa je ovaj čovek - predlagač promenio stav.
Promenio je stav, tako da je sada počeo da se zalaže za ukidanje, odnosno zabranu SRS-a.
Znači, 8. februara 2004, lider LSV-a Nenad Čanak izjavio je da je inicijativa za ukidanje autonomije Vojvodine protivustavna i da bi SRS zbog tog stava trebalo odmah zabraniti.
Čanak je u intervjuu za vikend izdanje dnevnika „Mađar so“ rekao da ne bi bio iznenađen ukoliko bi Beograd raspustio Vojvođanski parlament i raspisao nove izbore, ali da takva, eventualna, odluka Vojvođane neće zateći nespremne.
Znači, država koja nije ravnodušna prema ekstremnim šovinističkim ispadima nije demokratska, već fašistička, kaže čovek posle samo godinu dana. Ne treba nam neka posebna mudrost da bi se izvukao takav zaključak. U Vojvodini ćemo raditi na stvaranju široke platforme koja će se snažno boriti protiv fašističkih pojava.
Ovde je bilo raznih komentara ljudi da je, zapravo, jedini pravi fašista Čanak, koji želi da uvede totalitarnu državu, ali ću to preskočiti, da me ne biste opomenuli da opet nešto, ne znam šta, zloupotrebljavam.
Moje pitanje je: da li će na osnovu ovog zakona i ovakvog stava gospodin Čanak hapsiti, recimo, osobu u ulozi predsednika Srbije? ''Nije Evropa vlasništvo ni Belgijanaca, ni Holanđana, Evropa je srpska, koliko i njihova''. Tadić je poručio i da nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova, šta god govorili neki ovdašnji političari i neki evropski političari, neprijatelji evropske Srbije.
Znači, pravo pitanje je da li su ove reči osobe u ulozi predsednika Srbije za osudu od gospodina Čanka?
Dalje, 11. maja 2009, u intervjuu TV B92, izrazio je očekivanje da će poslanici LDP-a glasati za taj zakon koji je predložio LSV, a koji bi Parlament trebalo da velikom većinom usvoji, i ocenjuje da je taj zakon veliki korak unapred, jer precizira ko su osobe čije isticanje lika ili imena predstavlja krivično delo, a to nas najzad dovodi u poziciju, kaže Čanak, da priče o „Mladićima“ kao herojima, ili o Radovanu Karadžiću, postaju krivična dela.
Lider LSV-a je najavio ono što smo i malopre mogli čuti, doduše, sa strane Evropske Srbije, da će po ovom zakonu poslanici radikala koji nose majice i bedževe biti kažnjavani ako ih nose van Skupštine, koja je posebno mesto, jer, po zakonu, poslanik ne može da odgovara za stav iznet pred govornicom i za ono za šta je glasao.
Korak dalje je da se zabrani nošenje bedževa i majica van Skupštine, recimo, majica kao što je „Kosovo je Srbija“, kao što smo od vas čuli, majica na kojima piše „Ja sam Srbin“, čak i majice gde bi pisalo „Ja sam patriota“, da se, Bože moj, ne bi uznemiravala javnost u tim multietničkim sredinama.
Ono što je Čankova duhovita omladina izvela kao svojevrsnu prvoaprilsku šalu u centru Novog Sada, bila je podela letaka na kojima je pisalo „Vojvodini je vraćena puna autonomija“, a potom i „aprililili“.
S jedne strane, na letku je pisalo da će Vojvođani moći da raspolažu onim što su zaradili, da je Vojvodini vraćena imovina koja je oduzeta, da Vojvodina ima izvorne prihode i da Vojvođanke i Vojvođani mogu da odlučuju o svojim životima. Sve te rečenice precrtane su velikim slovima „aprililili“, a s druge strane letka piše da, Nacrtom zakona o utvrđivanju nadležnosti, koji treba da bude usvojen u Skupštini Srbije, Vojvodini nije garantovana ni imovina, ni izvorni prihodi, ni izvorne nadležnosti.
Zanimljive su te akcije njegove omladine, kao i njegova akcija s pokazivanjem mape republike Vojvodine u istoj ovoj skupštini.
Sada moram da pročitam, na osnovu svega ovoga se vidi…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno).
Završavam. Znači, pre svog izlaganja sam podelila nešto što bi moglo da predstavlja svojevrsni test za poslanike…

Potpredsednice, potpuno pogrešno ste me protumačili, pitala sam da li se ponašanje …

U okviru ovih omnibus zakona, kako ih narod od milja zove, zakona koji se spajaju po antilogičkim principima pa se u istoj tački mogu naći predlozi zakona za lečenje kijavice i šizofrenije, što predsedavajući najbolje razume, stigli smo i do famozne tačke posvećene međunarodnim konvencijama, sporazumima, protokolima i njihovom potvrđivanju. To je jedan paket od, otprilike, pola kile konvencija.
Što se tiče Nove Srbije, ja sam to već rekla govoreći o Zakonu o elektronskoj trgovini, mi smo stranka koja državi Srbiji nudi evropsku budućnosti i stalno podseća da je naša zemlja bila u Evropi kao kolevka mnogih univerzalnih vrednosti, pa i evropske civilizacije u celini i utoliko ćemo kao stranka uvek pozdraviti akte koji doprinose da povratimo vlastito dostojanstvo i da budemo ono što jesmo – civilizovan, obrazovan i inteligentan narod, u ozbiljnoj državi.
Međutim, mene kao predstavnika Nove Srbije veoma brine to što u ovakvim međunarodnim protokolima, konvencijama i sporazumima ne postoji zabeleženo nešto što će se dogoditi za dva dana. Znači, mi nismo dobili informaciju kao Skupština, niti građani Srbije imaju informaciju odakle u Srbiju da stigne baš Džozef Bajden, kome tepaju Džo Bajden.
Teško je odgonetnuti u čemu se sastoji izazov našim analitičarima, komentatorima, nameštenicima, urednicima, građanima i poslanicima da tragaju za smislom i za dometima ove predstojeće posete potpredsednika SAD Džoa Bajdena.
Što se nas tiče, sa Bajdenom nema neizvesnosti. Njega s pravom smatraju jednim od otaca tzv. nezavisnog Kosova. Što se tiče samih Srba, situacija je više nego jasna i ne dopušta nikakvu nedoumicu. Tada, doduše samo kao senator, Džozef Bajden je za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine izjavio da je "srpski narod gomila nepismenih, degenerisanih decoubica, kasapa i seksualnih siledžija, te da bi sve Srbe trebalo staviti u konclogore nacističkog tipa". Svedočanstva kažu da Adolf Hitler 27. marta 1941. godine, mada razjaren, nije bio ovako rečit i jasan kada je govorio o srpskom narodu. Ne znam da li tu treba bilo kakva analiza i komentar.
Znači, mi dobijemo na brzinu omnibus zakona da na brzinu potvrdimo razne međunarodne konvencije, sporazume i protokole koji jesu bitni, ali, ničim izazvano, odjednom smo suočeni sa dolaskom Džoa Bajdena u Beograd, kada će cela Srbija stati, privreda, usred ekonomske krize. Policija će do te mere obezbeđivati ovog čoveka (koji je ne znam čime, verovatno ovim rečima, zadužio aktuelnu vlast), tako da ni muva neće moći da proleti, a pitanje je da li će biti zasedanje ove skupštine, što je nešto što mene veoma zanima.
U svakom slučaju, dolazeći u Beograd Džo hrani svoju sujetu uživljavajući se u svoju ulogu ludo hrabrog junaka koji dolazi među kasape, ili opet možda Srbiju vidi kao konclogor koji treba da obiđe na proputovanju prema američkoj prestonici Kosova i Balkana – Bondstilu.
Jako je zanimljivo da će Srbija zaista u sredu ličiti na konclogor, pošto građani Srbije neće, odnosno njima neće biti omogućeno nikakvo kretanje, biće po kućama, da bi se obezbedila bezbedno, gostoprimstvo za gospodina Džoa, a naravno, u Prištini će mu biti upriličen doček kakav i treba.
Naravno, Bajden ne dolazi bez veze. On dolazi da priupita izvesne ovde, vlastodršce i pre svega predsednika države, zašto ne drže reč. Naime, glavni kapo ove teritorije, koju neki još uvek zovu državnom teritorijom, Kameron Manter mu je prijavio da unutrašnji izabrani i oktroisani Srbi redari ne drže reč ili oklevaju da svoja obećanja izvrše. Sada ide citat: "Na severu Kosova neodgovorni lideri na srpskoj strani proizvode nasilje i predstavljaju pretnju sopstvenoj i bezbednosti drugih". Srbi predstavljaju pretnju za bezbednost drugih – neverovatno, ali istinito – izjavio je ambasador SAD u Beogradu, dosadašnji, Kameron Manter i pozvao je Vladu Srbije "da ih obuzda". Vlada Srbije da obuzda sopstveni narod. Kaže, znači, govorim o ljudima koji žive u Mitrovici, "vaša vlada jako dobro zna ko su oni, odnosno to su ljudi koji izazivaju nasilje, koji su pretnja sopstvenoj bezbednosti i bezbednosti drugih", kaže Manter.
Američki ambasador je poručio da veoma ozbiljno shvata ono na šta su se obavezali predsednik i ministar spoljnih poslova Srbije i da oni moraju da održe reč. "Smatram da je akcija Vlade Srbije da obuzda neodgovorne lokalne lidere od izuzetne važnosti i mi ih pozivamo da to učine", rekao je Manter i ponovio po ko zna koji put da administracija SAD ne podržava podelu Kosova i misli da bi to bila greška, ali smatra da bi Kosovo trebalo da ostane celovita nezavisna država.
Bajdenova poseta jedino bi mogla biti dobra prilika da i mi saznamo ko je kome dao reč, šta je kome obećao, pa da i mi od tih naših pomenutih redarstvenika čujemo kome su to obećali, kada Srbiji već nisu, i koje su to srpske glave obećali?
Ko će i kome nositi glavu Marka Jakšića i Milana Ivanovića? Hoće li se one same nositi do Bondstila ili će se slati čak u Vašington, baš kao nekada u Stambol? Srbiji je Manter već rekao, a Bajden će to, sa dokazanim i istančanim smislom za nijanse, ponoviti – nema nikakvog ulaska u Evropsku uniju ako Srbija prethodno ne uđe u NATO. "To članstvo", otkriva nam Manter, "nije samo članstvo u vojnoj organizaciji, već je to članstvo u organizaciji koja štiti demokratiju, ljudska prava, pa mnogi zadaci koje preuzimate članstvom u NATO čine pristupanje Evropskoj uniji lakšim".
To je isti onaj NATO koji nam je svojevremeno uputio "Milosrdnog anđela". To je isti onaj NATO koji je ubio Milicu Rakić, koja postaje zbirno ime za svu decu ubijenu ili teško povređenu u akciji NATO-a, koji "zastupa demokratiju i ljudska prava".
Mogu srpski vlastodršci da se uvijaju i da puze koliko hoće, mogu u parlamentu da usvajaju ove zakone po evropskim standardima, i to iz Bodruma, iz podruma, svejedno; mogu da zabrane sve nas opozicione stranke i nevladine organizacije, naročito ove srpske nevladine organizacije koje im nisu po volji, ali o njihovom prijemu u EU neće odlučivati ništa drugo do geostrateški interes NATO u igri opkoljavanja Rusije, to i ništa više.
Pošto je sve prethodno jasno da jasnije ne može biti, onima koji pošteno i logično misle jasno je to bilo i pre nego što je otvoreno rečeno, onda je još lakši odgovor na pitanje zašto se svako ko poseti Srbiju ovih dana na nju breca i istresa. Prvo je to bio famozni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc, koji je više puta gnevno izneo primedbu zbog toga što političari u Srbiji komentarišu presude tribunala. Preneo je naredbu da se o presudama Srbima više ništa ne govori i ništa ne čuje. Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević i posle toga tvrdi da je Bramerc najbolji deo Haga. Kakvi li su ostali delovi, kada je Bramerc najbolji deo Haga?
Od zvaničnika Srbije jedino gospodin Rasim Ljajić nije mogao to da podnese: "Kada mi komentarišemo presude to se nađe u izveštaju u Savetu bezbednosti. Mi imamo dostojanstvo. Ovo nije banana republika, pa da nam bilo ko iz međunarodne zajednice govori šta smemo da kažemo, pogotovo jer su izjave odmerene" – to ste rekli i to jeste lepo.
Onda je, povodom decenijske licitacije za stavljanje Srbije na belu šengen listu i skorašnjih obećanja srpskih vlastodržaca da je to sada gotova stvar, predstavnik Evropske komisije Pjer Mirel odlučno odbrusio Srbima: "Sve spekulacije o tome koje će zemlje ući na belu šengensku listu preuranjene su, jer ovaj proces još nije priveden kraju. Potrebno je da se prikupi još podataka kako bi bio sastavljen dobro utemeljen izveštaj, pre nego što budu nastavljeni razgovori o tim pitanjima."
Džo Bajden će današnjim vlastodršcima u Srbiji jednostavno reći da mu je dosta njihovih obećanja i da pređu sa reči na dela. Te reči današnje srpske vlasti, naviknute na naredbe iz inostranstva, dobro razumeju i jasno čuju, kada već ne čuju glas srpskog naroda.
Današnje srpske vlasti ne samo da više ne čuju glas svog naroda, nego i odbijaju da se suoče sa slikom krvavog lica prebijenog sedamdesetogodišnjeg Stojana Stankovića sa Kosova. Stojan, masakriran čovek, čija je slika izašla na naslovnoj strani u poslednjem broju "Pečata", prebijen je rukama Euleksa i policije tzv. nezavisne države Kosovo, a sve u znak poštovanja famoznih šest tačaka kojima srpske vlasti štite Srbe na Kosovu.
To nagrđeno lice Srbina sa Kosova je pravo lice žrtvovanja i borbe za opstanak našeg naroda na Kosovu. To je i lice srpske sramote. Ali, i više od toga, to je lice koje razobličava današnju srpsku politiku, politiku evroatlantizma, nekritičke i slugeranjske evropeizacije, jednostrane primene SSP-a, uključivanja u NATO, evropskih standarda, bele šengen liste (klinci je zovu "bela šangaj lista"), Euleksa, šest tačaka, reformi, budućih dobrosusedskih odnosa i boljeg života svih građana Srbije. Ovo što sam do sada pričala nisam sama smislila, ovo je zapravo uvodnik "Pečata" i pisao ga je nekadašnji kolega naše predsedavajuće, gospodin Milorad Vučelić. Izvanredan tekst.
Ono što me jako zanima, bilo bi jako dobro da se bar na trenutak stavimo u položaj nekoga ko je, recimo, doživeo kontuziju tokom NATO bombardovanja i posle deset godina se jednostavno probudio i pogledao na šta liči njegov dom. Šta bi tu mogao da vidi? Uz sve ostalo, bar dva događaja, veoma zanimljiva: Kosovo primljeno u MMF, a američki potpredsednik Bajden, ovdašnjoj javnosti odranije poznat po mnoštvu uvredljivih izjava na račun Srba i proalbanskom angažmanu, dolazi u radnu i prijateljsku posetu Beogradu!
Moje pitanje je – kojom konvencijom je predviđeno da Džo Bajden i njemu slični dolaze u Srbiju i kakva vrsta radne posete to može da bude? Šta on to Srbiji donosi? Znamo šta je odneo i šta može da odnese. Kakva je to vrsta prijateljske posete? Kako beše ono – prijatelj sa gomilom nepismenih, degenerisanih decoubica, kasapa i seksualnih siledžija. Hoće li obići porodicu Milice Rakić? Hoće li obići možda gospodina Bulatovića koji je ispred Generalštaba, kao što znate, izgubio noge spasavajući druge? Čisto sumnjam. Verovatno nije po protokolu. U svakom slučaju, vest je – Kosovo primljeno u MMF, a Bajden dolazi u radnu posetu.
U odnosu na te dve vesti kojima, pogotovo kada se stave jedna kraj druge, praktično ni ne treba nikakav komentar, nedovoljno zapažena je prošla ona da ambasador Kameron Manter odlazi iz Srbije pre isteka mandata.
Nakon što je dodelio još jednu nagradu NUNS-a za istraživačko novinarstvo i nakon što dočeka i isprati potpredsednika Bajdena, ambasador će dati još par oproštajnih intervjua, odsvirati poslednji džez i odleteti u Bagdad na novu dužnost. Iz Beograda u Bagdad? Koja sličnost i koja simbolika!
Povodom Manterovog odlaska ostaje izvesna dilema, koja je možda od većeg značaja za našu buduću sudbinu, nego za njegovu dalju karijeru. Odlazi li on prevremeno zbog procene da je ovde zadatak obavljen, s obzirom na to da je Beograd relativno dobro podneo proglašenje nezavisnosti Kosova, prihvatio Euleks misiju i najzad dobio prozapadnu demokratsku vladu?
Znači li njegovo odlazak to da Srbija i Balkan u narednom periodu neće biti toliko u fokusu američke spoljne politike ili se pak povlači zbog neuspeha u sprečavanju ulaska Rusije u srpski energetski sektor i činjenice da čak ni ova aktuelna, takoreći njegova lična, srpska vlada ipak nije dovoljno revnosna za kurs evroatlantskih integracija? Da ne govorimo o tome da se nedavno iranski ministar spoljnih poslova šetkao po Beogradu, gotovo pred Manterovim nosem, a srpski zvaničnici za svoj cilj umesto onih briselsko-vašingtonskih sve češće biraju latinoameričke i afričke destinacije.
Ono što je isto tako veoma bitno jeste, u stvari, pitanje koje postavljaju srpske nevladine organizacije i koje, nažalost, zbog medijske blokade ne možete čuti nigde osim u ovoj skupštini. Znači, čitav jedan blok i mreža srpskih nevladinih organizacija: "Dveri", Udruženje studenata Pravnog fakulteta "Nomokanon", Udruženje građana "Naši", Pravoslavno bratstvo svetog arhiđakona i prvomučenika Stefana, Udruženje građana "Gostoljublje" iz Vrbasa, Srpski narodni pokret "Izbor je naš" iz Banjaluke, Srpski kulturni centar "Sveti Sava", Srpski narodni pokret Severnog Kosova i Metohije, "Sveti apostoli Petar i Pavle" Bujanovac, Udruženje građana "Istina", Udruženje građana "Predanje" iz Sombora, Branioci otadžbine 1998-1999. iz Čačka, Društvo "Otac Justin Popović" iz Vranja, Udruženje građana "Zapis" iz Vranja, Udruženje građana "Jug Bogdan" iz Prokuplja, Srpski narodni pokret 1389. Beograd uputili su saopštenje, koje nije došlo do građana i zato ću ga ovde pročitati.
"Džozef Bajden, jedan od zloglasnih zvaničnika SAD iz administracije Bila Klintona, koji je u vreme NATO agresije na našu otadžbinu davao najsramnije izjave i podgrevao antisrpsku histeriju u zapadnim medijima.
Kao čovek koji se zločinački odnosio prema našem narodu, kao čovek koji je među odgovornima za ratne zločine koje je NATO pakt izvršio nad Srbima, Bajden u Srbiji nije dobrodošao.
Zahtevamo od naših državnih organa i zvaničnika da sačuvaju minimum nacionalnog dostojanstva i ovakvoj osobi uskrate dobrodošlicu u Srbiju. Za sve srpske patriote, za sve dobronamerne građane Srbije Džozef Bajden je persona non grata.
Srpski sabor Dveri, nastavljajući kampanju protiv ulaska Srbije u NATO pakt, pokreće inicijativu za otkazivanje dobrodošlice Džozefu Bajdenu, potpredsedniku SAD, kome naše vlasti omogućavaju dolazak u Srbiju prekosutra. Džozef Bajden je jedan od zloglasnih zvaničnika SAD koji je za našu otadžbinu dao najsramnije izjave i podgrevao histeriju kakva je nezapamćena. Pošto nemamo iluzija, naravno, da će naši zvaničnici imati ljudske i građanske hrabrosti da učine ovaj jedini dostojanstven potez u odnosu na Bajdena, pokreće se inicijativa da bar probamo na nivou građanske neposlušnosti i nekakvih građanskih manifestacija da pokažemo uoči ove posete da Džozef Bajden nije dobrodošao. Razlog više za borbu protiv Bajdenovog dolaska u Srbiju je činjenica da njegova misija predstavlja direktan pritisak za ulazak Srbije u NATO, i to u vreme dok se bolno podsećamo na desetogodišnjicu agresije u kojoj je NATO u Srbiji ubijao civile."
Mene zanima da li će Bajden, recimo, u okviru posete otići da poseti zgradu RTS-a, da li će otići da poseti onaj spomenik posvećen ljudima koji su ubijeni kao kolateralna šteta? Da li će otići da obiđe, rekla sam već, roditelje Milice Rakić, i ne samo njene? Da li će doći da se svima nama pokloni i da traži oproštaj za ono što je urađeno u okviru njegovog "Milosrdnog anđela"?
Umesto toga, drugi cilj Bajdenovog dolaska je nastavak pritiska da država Srbija prizna tzv. nezavisnu državu Kosovo, što je opet više nego dovoljan razlog da se američkom potpredsedniku uskrati gostoprimstvo u Srbiji, kao neprijatelju našeg naroda i države. Mi imamo instituciju tradicionalnog srpskog gostoprimstva, ali učiniti gostoprimstvo, da li opet da citiram, čoveku koji je za nas rekao da smo narod kasapa, degenerika, deceubica, nisam sigurna da spada u hrišćansku, nego u psihopatološku žrtvu.
Znači, srpske nevladine organizacije pozivaju sve društvene organizacije i političke stranke, ustanove i javne ličnosti da se pridruže ovom zahtevu i da se vrlo jasno stavi do znanja da Džozef Bajden u Srbiji dobrodošao nije.
Imala sam dužnost da pročitam ovo saopštenje jer je sama najava posete Džozefa Bajdena Srbiji izazvala veliki animozitet kod građana zato što su u novinama tipa "Kurira", u novinama kao što je "Pres" bili objavljivani podaci kako će izgledati obezbeđenje u sredu tokom posete Džozefa Bajdena, koliko će tu bili angažovano policajaca; otprilike će situacija, što se bezbednosnog nivoa tiče, biti kao na Titovoj sahrani
Narod koji je, recimo, ovde protestvovao danima, a to su radnici Robnih kuća "Beograd" (koje su naravno otišle u stečaj), sklonjen je sa ulice i gradonačelnik je čak javno pozvao policiju da interveniše...
(Predsednik: Gospođo Janković, prošlo je 20 minuta, molim vas, privedite kraju.)
Imam još 11 minuta poslaničke grupe. Znači, gradonačelnik, koga popularno zovu Đilas, pozvao je policiju da ne dozvoli da jedna šačica (to je poznato iz nekog ranijeg života) građana maltretira ostatak i da taj skup mora da se skloni sa ulice, jer treba da se obezbedi prohodnost saobraćaja, mora da se radi, Srbija ne sme da stane ni na trenutak. A sada će zbog gospodina Džozefa Bajdena kod nas u državi sve stati u sredu, i mnogo pre srede.
Moje pitanje, koje su mi postavili naši građani koji nisu glasači samo Nove Srbije, jeste koliko to košta, koliko mi kao Srbija gubimo usred ove svetske ekonomske krize dolaskom Džozefa Bajdena? Ko će sve to što će u Srbiji stati nadoknaditi građanima Srbije? Odakle za to pare iz budžeta? Nema za studente, nema za penzionere, ali ima za obezbeđenje Džozefa Bajdena. Da li to znači da radnici umesto što štrajkuju glađu, odsecaju sebi prste, jednostavno treba da popljuju sopstvenu državu i kažu da smo mi genocidan narod kasapa, pa da onda eventualno dobiju nekakve pare iz budžeta? Koga vi, gospodo, zastupate? Ko ste vi?
Ljudi su takođe postavljali pitanje – okej, dolazi potpredsednik SAD, možda je on u međuvremenu preživeo neku vrstu ambulantne lobotomije pa je bitno promenio svoj stav prema Srbiji, možda se čak i izvini, ali je pravo pitanje šta on to nama donosi? Znači, pitanje je – na čiji poziv, šta donosi, koliko će to da košta? To je pitanje na koje građanima Srbije morate odgovoriti, bez obzira na to na čijoj ste strani.
Mi znamo da imate obavezu da održite reč u odnosu na sve te zapadne tastere, reč koju ste dali davno pre ove kampanje. Mi takvu obavezu nemamo, za nas Srbija nema alternativu i stoga govorimo u ime srpskog naroda i ozbiljne srpske države.
Zaista zahtevam, ne samo u ime poslanika Nove Srbije, nego svih građana koji su nam se ovim povodom javljali, da mi na to pitanje odgovorite, da mi odgovorite kojom je od ovih međunarodnih konvencija, deklaracija, sporazuma predviđeno da dolaze ljudi poput Džozefa Bajdena i da oni budu deo diplomatskog sveta sa kojim ćemo ostvarivati radne i prijateljske posete.
Neka nam je Bog u pomoći ako takvi budu dolazili.

Da li konačno mogu da dobijem reč? Dakle, moje pitanje je vezano za ovo što se događa sa glavnim haškim tužiocem Seržom Bramercom, koji je najavio podizanje optužnice protiv glavnog urednika "Presa" zbog nepoštovanja suda, jer je, bože moj, "Pres" objavio transkripte prisluškivanih razgovora komandanta OVK Fatmira Ljimaja, koje je on tokom 2003. godine vodio iz haškog pritvora.
Ono što je, između ostalog, takođe neobično je da Ljimajevi advokati unapred, znači pre početka suđenja, obećavaju da će on biti slobodan.
Kako god bilo, glavni haški tužilac Serž Bramerc je tokom svoje posete od pre tri dana Beogradu od srpskog tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića zatražio objašnjenje o objavljivanju transkripata u "Presu" i najavio da je već pokrenuo internu istragu u Hagu, kako bi pronašao onog ko je "krtica" i koji je jednom srpskom mediju dao da povede široku istragu u Srbiji.
Ovo jeste pitanje za ministarku pravde gospođu Snežanu Malović, za ministra kulture i informisanja Nebojšu Bradića, jer se ovim povodom obratilo i Udruženje novinara Srbije, koje se suprotstavilo pritiscima Haga na "Pres" i medije u Srbiji.
Naime, šta kaže Udruženje novinara Srbije? Pre nekoliko meseci saznali smo da je haški tužilac kritikovao srpsku vlast zbog toga što se jedan lik iz serije "Rođak sa sela", emitovane na Javnom servisu, nije o Haškom sudu izražavao sa odgovarajućim strahopoštovanjem. Sada se haškom tužiocu, kako saznajemo, ne dopada to što je "Pres" došao u posed Ljimajevih transkripata. U oba ova slučaja reč je zapravo o pritisku haškog tužioca na srpske vlasti, kaže za "Pres" predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović.
Moje pitanje je – šta ćemo mi uraditi da zaštitimo slobodu medija u Srbiji, da zaštitimo pravo srpskih medija da se bave istraživačkim novinarstvom, da istražuju zločine?
A, po mišljenjima mnogih kompetentnih advokata, ne postoji nikakva odgovornost ni "Presa" ni drugih medija u tom smislu što transkripti razgovora u Ševeningenu nemaju oznaku poverljivosti. Tako da je svaki pritvorenik u Hagu praktično preko advokata obavešten da mu se razgovori slušaju.
Pitanje je, naravno, da li će sledeća poseta Serža Bramerca doneti opomenu da poslanici koji eventualno ne učine kvorum ubacivanjem svojih kartica u ove elektronske kutijice takođe mogu da pokažu nepoštovanje Haškog tribunala i budu kažnjeni. Stvari su ovde zaista dovedene do paradoksa. Ili će se država Srbija ozbiljno ponašati, ili će ovaj parlament reagovati po važnijim pitanjima i konačno početi da poštuje srpsku javnost, a pre svega, poslanike.

S obzirom na razvoj događaja, htela sam, potpredsednice, da tražim dozvolu od vas da svoju diskusiju najbolje otpevam, budući da je odnos prema parlamentu takav da se zakoni koji su od vrlo velikog značaja gledaju i mogu gledati posle "Evrovizije". Da li je u redu da, recimo, zakon o elektronskoj trgovini otpevam? Bilo bi dobro? Hajde da vidimo i da obezbedim muzičku pratnju.
Ovo stvarno postaje diskvalifikacija parlamenta. Radi se o veoma ozbiljnim zakonima i čudi me da je i ministar Milosavljević pristao da učestvuje u ovako koncipiranom zasedanju. Znači, nije reč o zakonima koji su bez značaja za građane Srbije.
Pošto su kolege iz SRS uglavnom govorile o opštoj bezbednosti proizvoda, neću pevati, ali ću govoriti o zakonu o elektronskoj trgovini, jer je Nova Srbija ozbiljna stranka.
Kao stranka koja državi Srbiji ne samo da nudi evropsku budućnost, već stalno podseća na to da je naša zemlja oduvek bila u Evropi kao kolevka evropske civilizacije u celini i kolevka mnogih univerzalnih vrednosti, mi pozdravljamo svaki zakon koji će doprineti da povratimo vlastito dostojanstvo, kao civilizovan, obrazovan i inteligentan narod, u državi koja će uskoro, posle novih izbora, ponovo voditi ljudi koji su i započeli evropske integracije, doneli ogromne investicije iz sveta, ponašajući se domaćinski, demokratski i odgovorno prema građanima, ali i institucijama države koje treba da nadžive svakog od aktuelnih političara. Mislim na ministra Velimira Ilića i Vladu dr Vojislava Koštunice.
Dakle, dobro je što konačno dobijamo zakon o elektronskoj trgovini, iako ponovo zaostajemo za zemljama u okruženju. Ovaj zakon je Slovenija donela 1990. godine, Hrvatska 2003, a Crna Gora 2004. godine.
Dodatni nedostatak je što su predlagači zakona ovo loše prolazno vreme mogli da iskoriste na mnogo bolji način do za puko prepisivanje predmetnih zakona. Uporednopravni pristup, odnosno poređenje zakona navedenih zemalja u okruženju govori u prilog izrečene teze da je predlagač, valjda zbog zaostatka u vremenu, bukvalno prepisao zakonska rešenja, ne bi li mi na brzinu pokazali da i mi konja za trku imamo.
Šteta je što nije iskorišćeno zaista zavidno znanje naših stručnjaka, koji bi u nekom boljem timu mogli da naprave i kvalitetniji predlog zakona.
Poslanici vladajuće stranke podvučene "žutom" se u Skupštini ponašaju kao ponavljači. Ponavljaju prevare i direktne manipulacije karticama, po principu od Bodruma do podruma, a kad u tome budu uhvaćeni mehanizmom projekcije, nalazi krivce u onima koji su ih uhvatili i obelodanili ponovljeni lopovluk.
Predlagači zakona nikako nisu ponavljači. Oni su često samo puni prepisivači i prevodioci tuđih reči, ne bi li se po svaku cenu dodvorili EU, a bez promišljanja o tome kolike su specifičnosti naše zemlje u ovoj oblasti, kakve su potrebe korisnika ili komentari politički neobojene stručne javnosti.
Jesu ovde održani okrugli stolovi na ovu temu, ali ili nije bilo dovoljno sluha ili dovoljno vremena da se komentari realnih eksperata uvrste u ovo zakonsko rešenje. Kada već toliko toga prepisujete i papagajski ponavljate, sve što vam razni evropski komesari, ađutanti, ambasadori, pa čak i šefovi diplomatskih protokola nalože, ne bi bilo loše da ste usvojili slogan čuven u oblasti ekologije, a primenljiv na sve aspekte života – misli globalno, deluj lokalno.
Da vam je jedina mana prepisivanje, koja se inače u pristojnim školama kažnjavalo ukorom, pa isključenjem, ne bi bilo toliko strašno. Strašnije je što ste vi potpuno izgubili kontakt sa realnošću, što vas nimalo ne zanima to što 95% Srbije živi na rubu egzistencije, što ne može da isplati kredite koje ste im vi tako toplo preporučivali, pa ostaju bez kola koja su uzeli na lizing, jer nemaju para za dalje rate, neki i bez nekretnine, jer su sebi obesili omču hipotekarnih kredita, verujući vašim lažima, osnaživanju srpske privrede, akcijama od 1.000 evra, bajci o "puntu'', koja je zamenila stvarnost o opravdanom buntu prevarenih, obespravljenih, opljačkanih.
Niste primetili kragujevačke štrajkače glađu dobrih 17 dana, ali se zato na 200 metara od njih održavala gradska proslava na kojoj se sa razglasa čulo "stigla sarma, hajde ljudi navalite".
Komentar ove gotovo nadrealne situacije sam čula na vestima Bi-Bi-Sija. Da li je moguće da ste toliko izgubili osećaj za svoje bližnje, za svoj narod, da ćete uraditi sve da nas dodatno degradirate pred svetom, kao ljude bez elementarnog saosećanja, solidarnosti, osećaja bilo kakvog zajedništva.
Šta vas briga što radnici RK Beograd štrajkuju mesecima ispred zgrade Predsedništva Srbije, a kada se ispostavi da ih lepi Bora ne doživljava kao svoj slatki greh, i usude se da blokiraju gradsku saobraćajnicu kod Vlade, optužite ih da maltretiraju sugrađane.
Neprekidno delite Srbiju i huškate jedan deo naroda na drugi, a sve po principu – zavadi pa vladaj, verujući da ćete izbeći pravedni gnev ljudi koje prezrivo gledate iz zatamnjenih automobila. Aman ljudi, naravno da je važno imati zakon o elektronskoj trgovini, a isto tako je važno pogledati u oči ljudima koji su radili u velikim trgovinskim firmama, koje su otišle u stečaj i tandariju, a sada je najbolje da se sami povuku na groblje slonova.
Da li vam je poznato da imate novi štrajk u Kragujevcu? Da li ćete štrajkačima, sada kao štrajkbrejkere dovesti kelnere sa sarmom ili na meniju i poneki prst ili drugi deo tela. Kažu vaši mediji, taj koji je sebi pojeo prst je ionako bio lud, a još je sve izmontirano. Super.
Umesto da shvatite šta se ovde događa kao ozbiljnu opomenu da ćemo svi stvarno ovde poludeti od vaše bahatosti, vi dalje ni našta ne reagujete. Važno je da su vaša deca, kumovi, prijatelji i tajkunske preporuke i ostali VIP tipovi siti, a narod neka gladuje kada ste ga već proglasili ludim.
Dakle, na samom početku sam rekla da mi kao stranka koja, imajući nacionalni interes građana neprekidno na umu, ne možemo da budemo protiv modernih tehnologija, elektronskih zapisa, interneta, metodologije koja je svet već učinila globalnim selom.
Budući da u Srbiji postoji ogromna medijska blokada kakva, osnovano tvrdim na osnovu iskustva u političkom životu, nije postojala ni u vreme Slobodana Miloševića, a najviše podseća na ''neobrozna'' vremena, ne samo mladi, već i mnogi ljudi srednje i starije generacije okreću se internetu, bave se istraživačkim radom, "guglaju", kako bi se to popularno rekli, saznaju sve i svašta, učestvuju u forumima i polemikama, gde nema tamo nekog Čanka, koji ponovo uvodi poznati komunistički verbalni delikt i preki sud u ime naroda.
Zbog svih tih ljudi koji često čak i ne poseduju lične računare, već se "kače" na mrežu gde i kako stignu, od internet kafea, preko prijateljskih i rođačkih sprava, do mobilnih telefona, koji ponekad mogu da iskoriste wireless nekih institucija, stvarno je potrebno urediti ovu oblast.
Utoliko je zakon o elektronskoj trgovini bitan, ali je predlagač pre svega trebalo da uzme u obzir sveobuhvatnije rešenje u vidu zakona o elektronskom poslovanju, budući da bi se samo tako obuhvatili svi oblici korišćenja informaciono-komunikacionih tehnologija u oblasti poslovanja.
Pojam poslovanja je daleko širi i sveobuhvatniji od pojma trgovine, te je samim tim potrebno šire i obuhvatnije rešavanje poslovanja u elektronskom okruženju, imajući u vidu specifičnosti koje internet i elektronske komunikacije poseduju.
Internet svakog dana dobija neke nove pojavne oblike, pri čemu 90% komunikacije na internetu ima ekonomski karakter, a da nije nužno u pitanju trgovina u užem smislu. Reč jeste o poslovanju, koje npr. podrazumeva razmenu, oglašavanje i prodaju oglasnog prostora koji zavisi od posećenosti nekog sajta.
Na nekoliko primera pokazaću zašto ovaj predlog zakona o elektronskoj trgovini nije dovoljno širok da obuhvati sve vidove elektronskog poslovanja. Recimo, postoji nešto što se zove protivpravna upotreba ključnih reči. O čemu se radi?
Kada odete na neki pretraživač tipa "Google", vi određeni pojam tražite tako što ukucate ključne reči, podaci o sadržaju veb stranice prilagođeni pretraživačima koji su najpoznatiji, Google, Yahoo, Altavista jesu isti, iako su nevidljivi korisnici, vrlo su važni, jer se uz pomoć njih utvrđuje sadržaj i kreiraju tzv. "search" liste.
Pozicija na internet pretraživačima biće rangirana prema zadatim kriterijumima pretraživanjima, odnosno ključnim rečima. Meta tagovi ne moraju da korespondiraju sa stvarnim sadržajem stranica. Pretraživači imaju više kriterijuma za pretragu ključnih reči. Niži nivo podrazumeva da se ključne reči pojavljuju samo u okviru veb prezentacije, a viši nivo, vlasnik pretraživača, formularom zahteva da ga stavi na listu i navodi ključne reči.
Međutim, može zatražiti savet od pretraživača koju ključnu reč da upotrebi kako bi ga krajnji korisnici lakše pronašli, što zapravo znači da se radi o kupovini ključnih reči. Nije trgovina u užem smislu, nego kupovina nečeg što je neopipljivo, ali zapravo predstavlja elektronsko poslovanje.
To znači da je softver podešen tako da pojedini sajtovi imaju prednost, čak i kada u potpunosti ne odgovaraju tematskom smislu. Vlasnici žigova trpe zbog ovakve prakse, jer potencijalni klijenti, umesto na njihove sajtove, odlaze na sajt drugog lica koje je kupilo njihov žig kao ključnu reč.
Ovde je takođe reč o nelojalnoj konkurenciji, jer stvaranje mogućnosti zabune gotovo da i ne postoji, a samo ukucavanje žiga u pretraživač nije povreda žiga.
Sledeći fenomen koji postoji, opet nije obuhvaćen ovim predlogom zakona o elektronskoj trgovini, jeste protivpravna upotreba meta tagova. To su ovi softverski parametri HTML, odnosno kod u kome se pišu veb stranice. U meta tagovima nalaze se različiti podaci o HTML dokumentu, koji bi trebalo da sadrže i osnovne podatke o sadržaju veb stranice, na primer autor, ključne reči, opis dokumenta. Meta tagovi ne moraju da korespondiraju sa stvarnim sadržajem stranicama.
U formi meta taga pojedini autori navode ime poslovnog konkurenta u nameri da privuku njegovu klijentelu. Pravni problem nastaje kada neko svesno upotrebljava odrednice koje ne korespondiraju sa sajtom ili su u direktnoj vezi sa sajtom svog poslovnog konkurenta, kako bi privukao klijentelu na svoj sajt. Očigledna je opet opasnost od nelojalnog korišćenja, čak i zloupotrebe tuđe reputacije i poslovnog renomea.
Treća pojava koja nije tretirana aktuelnim Predlogom zakona je nedozvoljeno linkovanje. Link predstavlja, odnosno označava vezu iz među dva različita fajla ili različitih delova istog fajla, odnosno bilo koje informacije u elektronskom obliku. Jeste uobičajena praksa povezivanja, linkovanja veb stranica, bez izričitog odobrenja vlasnika linkovane strance, zbog obostrane koristi. Međutim, neke forme linkovanja imaju opet karakter nelojalne konkurencije, koja je zabranjena članom 22. Zakona o trgovini.
Duboko linkovanje postoji kada link sa jednog sajta ne vodi na naslovu stranicu drugog sajta, već neposredno na pojedinu veb stranicu unutar njega, čime se naslovna jednostavno preskače. Dalje, ovo sada zvuči prilično komplikovano, ali ću na kraju objasniti, reč je o mogućim zloupotrebama.
Frejmovanje je tehnologija koja omogućava vizuelnu podelu monitora na više različitih delova tzv. frejmova od engleske reči frame, koja znači okvir.
Iako nema oštrih razlika između ovoga o čemu sam govorila, dubokog linkovanja i frejmovanja, razlika se ogleda u tome što kod frejmovanja ne dolazi do promene URL adrese, pa korisnici uopšte ne mogu da primete da u stvari posmatraju sadržaj koji je postavljen na drugom sajtu.
Vlasnik vebsajta praktično inkorporira sadržaj tuđeg sajta u svoj u okviru frejma, odnosno okvira na svojoj stranici. Šta to znači? Slikovito rečeno, pogled kroz frejm je kao kada bi vi napravili prozor u komšijin stan i iz vašeg stana gledali u njegovu sobu.
Tako i posetilac sajta ostaje na prvobitnoj stranici gledajući kroz frejm sadržaj drugog sajta. Najveći problemi, kao i kod dubokog linkovanja, odnose se na gubitke naknade za reklamni prostor.
Srpski rečeno, reklamiranje na internetu i elektronskim komunikacijama nije samo vid marketinga. Za mnoge učesnike je isključivi izvor prihoda i sve aktivnosti koje obavljaju u funkciji su što veće posećenosti njihovih sajtova.
Naime, ako prodaja oglasnog prostora na televizijama, na primer, zavisi od gledanosti, prodaja elektronskog oglasnog prostora zavisi od posećenosti sajta. Poznato je da komercijalne televizije, u nastojanju da obezbede što veću gledanost, plaćaju prava prenosa raznih sportskih događaja, osmišljavanje emisija i slično, a zauzvrat očekuju prihode od reklama. Što je televizija gledanija i reklama je skuplja.
Tako funkcioniše internet oglašavanje. Zato je i ovakve pojave nužno sankcionisati zakonom, a najprirodnije bi bilo da su one sankcionisane u okviru jednog obuhvatnijeg zakona o elektronskom poslovanju.
Još jedan od bitnih razloga za tvrdnju o manjkavosti zakona o elektronskoj trgovini jeste i činjenica da naš krivični zakon predviđa sedam krivičnih dela koji imaju zajednički objekt zaštite bezbednosti računskih podataka, odnosno informacionih sistema u celini i poverenje u istinitost ovih podataka.
Prvo, oštećenje računarskih podataka i programa, drugo, računarska sabotaža, treće, pravljenje i unošenje računarskih virusa, četvrto, računarska prevara, peto, neovlašćeni pristup zaštićenom računaru ili računarskoj mreži, šesto, sprečavanje i ograničavanje pristupa javnoj računarskoj mreži i sedmo, neovlašćeno korišćenje računara i računarske mreže.
Kao nekakav zaključak nameće se da je očigledno da je ova prepisivačka brzinska škola dovela dotle da ne bude donesen stvarno ozbiljan i obuhvatan zakon kojim bi se tretirao fenomen elektronskog poslovanja u celini. Umesto toga mi ćemo voljom vladajuće većine, koja može da glasa i sa prisustvom duha u vidu kartica, a odsustvom tela u vidu boravka na nekom mestu lepšem i dinamičnijem od Skupštine, doneti ovaj zakon o elektronskoj trgovini.
Teško nam je da uvažimo čuvenu opasku da se sve može dopuniti, dalje razraditi podzakonskim aktima, jer zakoni treba da se donose javno. Ako za to nema volje, proglasimo demonkraturu, ukinimo Skupštinu, klonirajmo osobu u ulozi predsednika Srbije, kako bi konačno bio ''one man band''. Samo nas nemojte uveravati da je bolje nešto nego ništa, i to baš vi, koji ste za izbornu kampanju za Brozovog najboljeg političkog učenika izabrali pesmu „Što ne može niko, možeš ti“.

Povodom poslaničkog pitanja koje sam 30. aprila, u Narodnoj skupštini, uputila ministru rada i socijalne politike, gospodinu Rasimu Ljajiću, imam dodatak, s obzirom na to da nisam dobila adekvatan odgovor, te moram to pitanje da produžim.
Radi se o učestvovanju predstavnika Ministarstva rada i socijalne politike, tačnije, direktora Uprave za rodnu ravnopravnost, Natalije Mićunović, poznatije kao kćerke prof. Dragoljuba Mićunovića, na sastanku u Palati Srbije o pitanju rodne ravnopravnosti, održanom 25. februara, gde je Kosovo predstavljeno kao država, kao jedna od šest država čije se pravo ravnopravnosti razmatra.
Gospodin Ljajić je rekao da je normalno što se razmatra stanje rodne ravnopravnosti u šest republika, jer se radi o republikama koje su nastale iz bivše SFRJ, i govorio je neistinu. Naime, ovde imam prilog sa tog seminara, gde je izričito rečeno da se radi o stanju ravnopravnosti u šest država: Albaniji, BiH, Kosovu, bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji, Crnoj Gori i Srbiji, i na strani 18 je vrlo jasno postavljeno pitanje rodne ravnopravnosti u državi Kosovo, a na strani 19, u državi Srbiji.
Na tom seminaru su, sem gospođe Natalije Mićunović, kao direktora ove agencije, odnosno Uprave za rodnu ravnopravnost u okviru Ministarstva za rad i socijalnu politiku, koju je gospodin Ljajić jedinu identifikovao kao poznatu osobu, učestvovala još tri predstavnika iste direkcije, gospođica Mira Marković, neverovatno poznato ime, gospođa Vesna Jarić i Kristijan Pavlović.
Moje pitanje je da li gospodin Ljajić misli da je Kosovo nezavisna država? Da li će se ostatak Vlade od ovakvog stava ograditi i šta će se preduzeti da nikada više predstavnici naše vlade i predstavnici Ministarstava, na mala vrata, ne priznaju lažnu državu Kosovo na teritoriji države Srbije? Tim povodom, mislim da bi bilo dobro i staviću na raspolaganje ovaj materijal predstavnicima medija i poslanicima koji su zainteresovani, a i vama, gospođo predsednice Skupštine.

Moj amandman se odnosi na to da se u članu 13, posle stava 2, dodaje stav 3, koji glasi – propisani uslovi, kriterijumi i standardi za sprovođenje mera i aktivnosti profesionalne rehabilitacije osoba s invaliditetom redovno se objavljuju u pisanim i elektronskim sredstvima informisanja.

Naime, osobe s invaliditetom treba redovno obaveštavati o svim merama koje se preduzimaju da bi se oni rehabilitovali. Sredstva informisanja, koja su dostupna, treba da kontinuirano prenose informacije o propisanim uslovima, kriterijumima i standardima za sprovođenje mera i aktivnosti profesionalne rehabilitacije. Na ovaj način bi celokupno društvo bilo obavešteno o koracima koji se preduzimaju da naši sugrađani koji imaju ovaj problem mogu ravnopravno da se društveno afirmišu. Na ovaj način bi se, takođe, stvorila pozitivnija atmosfera prema profesionalnoj rehabilitaciji osoba s invaliditetom.

Osobe s invaliditetom čine najveću i najugroženiju manjinu na svetu, tako da oko 10% svetskog stanovništva živi s invaliditetom. To je preko 650 miliona osoba širom sveta, a ako se tome dodaju članovi njihovih proširenih porodica, dolazimo do zaprepašćujuće brojke od dve milijarde ljudi koji svakog dana žive s invaliditetom. Nažalost, za većinu osoba s invaliditetom u čitavom svetu, prodavnice, javni objekti i saobraćaj, pa čak i informacije, uglavnom su izvan domašaja.

Kontinuirano bavljenje pitanjima informisanja osoba s invaliditetom o kriterijumima i standardima za sprovođenje mera i aktivnosti profesionalne rehabilitacije, a ne nekakav kampanjski tretman, ko obično, na ivici političke zloupotrebe, neophodan je kako za informisanje samih korisnika, tako i za informisanje cele populacije.

Vrlo je važno da i osobe koje nemaju invaliditet razviju senzibilitet i dobiju informacije, jer svako će u jednom trenutku svog života, verovatno, iskusiti invaliditet, usled bolesti, udesa ili starenja.

(Predsedavajuća: Dva minuta.)

Samo još jednu rečenicu. Mi poslanici smo dobili ovu publikaciju koja bi trebalo da nam pruži osnovne informacije o ostvarivanju prava osoba s invaliditetom. Ne bi bilo loše da u nekom od pisanih ili elektronskih medija budu prezentovani bar delovi ove publikacije.

Nekako sam navikla da budem u odloženom prenosu.
Moje pitanje je vrlo konkretno i odnosi se na to zašto niko nije razmišljao, pa i ovaj vrli predsednik DS, predsednik Srbije, faktički premijer i faktički predsednik Narodne skupštine, o smanjivanju broja ministara, doministara i dodoministara, jer vas, gospodo, ukupno ima 300 komada. Ako je već razmišljao o tome da očas posla promeni Ustav i da 250 poslanika svede na 150, zašto se nije razmišljalo o ovome?
Sledeće pitanje se odnosi na to koliko ima državnih službenika u pojedinim ministarstvima i na osnovu čega su oni primani, kada bi po Zakonu o državnim službenicima trebalo da postoji stalni sastav zaposlenih profesionalaca koji su, pre svega, stručnjaci, a ne postavljenici po političkoj milosti.
E sad, da nije reč o političkoj milosti, već često i o nepotizmu, svedoči sledeći slučaj. Zbog značaja teme rodne ravnopravnosti formiran je Sektor za rodnu ravnopravnost i za pomoćnika postavljena Natalija Mićunović, koja je završila 1984. godine u Sarajevu filozofiju, književnost i matematiku, da bi od 1985. do 1996. godine bila na usavršavanju, gde bi drugo, nego u Americi, gde je i doktorirala političku filozofiju i predavala matematičku logiku. Član je DS od osnivanja, što i nije čudno jer iver ne pada daleko od klade, budući da je reč o kćerki prof. dr Dragoljuba Mićunovića. Na mesto pomoćnika ministra dolazi nakon rada u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju.
Novim Zakonom o ministarstvima u sastavu Ministarstva rada i socijalne politike 2008. godine sektor prerasta u Upravu za rodnu ravnopravnost, a dr Natalija Mićunović postaje direktor Uprave, što joj donosi veću platu od one koju, po Zakonu o platama, ima pomoćnik ministra. Obim poslova se, doduše, nije povećao, broj zaposlenih je ostao isti, čine ga četiri službenice sa visokom stručnom spremom i jedna administrativna radnica, nameštenik.
No, tu je još četvoro ljudi za koje se ne zna da li ih Ministarstvo plaća po ugovoru, ili su, navodno, na projektima. Izvesno je da je jedno od njih Mirjana Marjanović, kuma Natalije Mićunović, i za nju se zna da je Ministarstvo plaća po ugovoru od 2007. godine.
Vesna Jarić, završila japanski u Italiji (interesantno), predstavljena je kao članica tima potpredsednika Vlade gospodina Đelića za strategiju za smanjenje siromaštva. Ko je plaća, ne zna se, ali se zato zna da je ćerka Nadežde Radović-Ćetković, novinarke lista „Danas“, koja je ušla u feminističke krugove nakon uspešne karijere u CK.
Ova gospođica, inače ispred Uprave, u toku 2008. godine obrazlaže rad Uprave Odboru za ravnopravnost polova, a u kom svojstvu - e, to nemamo pojma.
Niti je službenica (Predsednik: Prošlo je tri minuta.) Uprave, niti može imati... (Predsednik: Možete da konkretizujete pitanje ili da privedete kraju?)
Pitanje je – kako je bilo moguće da 28. februara u Beogradu na skupu posvećenom rodnoj ravnopravnosti, odnosno stanju šest republika (između ostalog, dve od njih su definisane kao Republika Srbija i republika Kosovo), gospođa Natalija Mićunović i Vesna Jarić u ime Ministarstva rada i tima za integraciju u EU uopšte učestvuju? Da li to znači da je Vlada, koja daje časnu Titovu pionirsku reč da Kosovo nikada neće priznati kao nezavisno, praktično pustila najviše predstavnice Vlade da one to učine prisustvom na ovom skupu?

Znate, gospodine Ljajiću, veliki je problem kad vi ne kontrolišete ko vam radi u ministarstvu. Drugo, nisam rekla da su bili prisutni predstavnici Kosova, nego da je skup bio posvećen stanju rodne ravnopravnosti u šest republika, a u tih šest republika se našla i Srbija, odnosno Kosovo. Kako ste mogli da dozvolite da predstavnici vašeg ministarstva učestvuju na skupu gde se raspravlja o stanju rodne ravnopravnosti u republici Kosovo? To je pitanje za vas.

Onda je odlično da sam vas ja informisala, a to pokazuje da vi, očigledno, niste sposobni da upravljate sopstvenim ministarstvom, kad ne znate o čemu se radi.
Ono što je izvesno jeste da je po zahtevu dotičnih gospođa „Službeni glasnik“ u velikom tiražu čak štampao primerke Nacrta zakona o ravnopravnosti polova i Nacrta nacionalne strategije za poboljšanje položaja žena, i to, naravno, ne znamo da li u Srbiji sa Kosovom ili u Srbiji bez Kosova, jer su učestvovale u ovoj raspravi. Nisu samo otvorile, nego su učestvovale u raspravi.
Hodnici ove vaše Uprave za rodnu ravnopravnost zatrpani su papirima nacrta propisa, stalno se štampaju novi koji su podložni promenama u postupcima dobijanja mišljenja ili javnih rasprava, te će i oni uskoro zastareti. A onda vi iskoristite da, recimo, za 8. mart udruženjima žena, umesto para za hranu, komunalije, lekove, poklona, date stare primerke ovakvih nacrta.
Kažete - Natalija Mićunović mi je poznata kao ćerka prof. Mićunovića. Šta sad to znači? Da li je to nepotizam? Da li je moguće da ne znate nijednu njenu drugu kvalifikaciju? Šta to zapravo znači? Nije baš da u Srbiji ništa ne radi. Političari zapošljavaju svoju decu, deca svoje kumove, kumovi i prijatelji pišu pisanija, vi se slikate kao ministar (i ostali, naravno), a "Službeni glasnik" sve to štampa za naše pare.
E sad, zaista, da nije tragično, bilo bi smešno. Jer, ako Vlada ne valja, vaša je teza – menjaćemo narod.

Gospođo potpredsednice, poštujući vaš lični autoritet i autoritet ove skupštine, ne mogu da verujem da ste stali na stranu Vlade koja se krije i ne šalje svoje predstavnike, bar ne u vreme namenjeno kad god je reč o odnosima sa Ruskom federacijom.
Da li je moguće da se pored Vlade i vi, kao i predsednica ove skupštine, pali pod uticaj antiruskog lobija oličenog u liku Mlađena Minhauzena, koji nije uspeo da obori energetski sporazum, pa stalno iznova vršlja, ne bi li upropastio svaki koristan odnos Srbije sa Rusijom, kao jednom od retkih zemalja koja sa nama ima odnos partnerskog poštovanja, a ne očekivanja tipa – dugog štapa i male šargarepe?
Da li i zašto okosnica ove semafor koalicije, žuta stranka, stalno daje crveno svetlo i crveni karton baš u odnosu sa Rusijom? Da li vaše predizborno obećanje i opsena zvana EU nema alternativu, uz obećanje da ćemo konačno doći na čuvenu šengen listu, automatski isključuje važnost posebnog odnosa sa Rusijom i ukidanja viza za Rusiju građanima Srbije?
Potpuno se slažem sa gospodinom Nenadom Popovićem – da ova vlada i njeni eksponenti u ovoj skupštini ne poštuju značaj bilo kakvog sporazuma sa Ruskom federacijom. Slažem se sa već imenovanom opaskom tvorca ekonomskog programa za razvoj Srbije u uslovima ekonomske krize – da je sve u vezi sa Rusima od strane Vlade i vladajuće stranke nekako stidljivo provučeno, gotovo na mala vrata.
Da je reč o ukidanju viza za bilo koju, pa i najmanju zemlju EU, ovde bi bila cela svita ministara sa sve pomoćnicima, šefovima kabineta, državnim sekretarima, a naravno da ne bi bilo isključeno ni prisustvo najvećeg marketinškog stručnjaka, odnosno osobe u ulozi predsednika Srbije.
Prošle godine 25. decembra Vlada je na sve to donela odluku o slanju naših vojnika u Gruziju na inicijativu ministra vojske Šutanovića, pardon Šutanovca.
Na Vaskrs, dok su pravoslavni vernici proslavljali najveći hrišćanski praznik, u medijima se pojavila informacija o slanju naših vojnika na vojne manevre NATO-a u Gruziju i objavljena kao svojevrsno kukavičje jaje unutar ove priče o vaskršnjim jajima. Trebalo je verovatno da promakne neprimetno za građane Srbije.
Ipak, Nova Srbija, odnosno zamenik predsednika poslaničkog kluba NS, gospodin Miroslav Markićević, već tada je postavio pitanje – ko je odlučio da vojska Srbije bude među 19 učesnika NATO vežbi u Gruziji?
Oglasio se i bivši, a uskoro i budući premijer Srbije, dr Vojislav Koštunica i zahtevao da vlasti u Srbiji moraju odmah da povuku odluku o učešću Srbije na NATO manevrima, jer je Srbija vojno neutralna, rekavši – učešće Srbije u manevrima NATO-a na granicama nama prijateljske Rusije vređa najdublja osećanja srpskog naroda, jer je upravo obeležena desetogodišnjica NATO agresije na našu zemlju.
Zato upozoravamo vlast da poštuje odluku o vojnoj neutralnosti Srbije i da se ne poigrava dostojanstvom države i dostojanstvom srpskog naroda.
Dva dana kasnije je ovde troje poslanika postavilo pitanje u vezi sa tim sramnim slanjem naših vojnika na NATO manevre. Reč je o gospođici Marini Raguš iz SRS, Draganu Šormazu iz DSS, a ja sam u ime poslaničke grupe NS zahtevala ostavku nadležnog i odgovornog ministra, gospodina Šutanovca.
Ono što je veoma važno danas reći jeste da su Dveri srpske i preko 20 nevladinih organizacija pokrenule inicijativu i akciju pod nazivom „Smenimo NATO ministra u Vladi Srbije“.
Tu akciju do sada je podržalo 50 istaknutih javnih ličnosti iz svih oblasti društvenog života. Upravo je stigla podrška od zamenika glavnog i odgovornog urednika „PC World“-a. Očigledno je da su srpski intelektualci, srpska javnost, odreagovali na ovaj sramni pokušaj da se sa Rusijom zamerimo bez ikakvog razloga.
Rezolucija 1244 predviđa slanje vojske na Kosovo. Na Kosovu nije srpska vojska, ali će zato srpske vojske biti u Gruziji.
Drugo, ovde smo baš od predstavnika žute stranke slušali svojevremeno kako nijedna srpska majka neće više zaplakati.
Da li je moguće da, pored svega toga, neko donosi odluku o slanju naših vojnika u Gruziju da, bože moj, učestvuju među 19 ostalih učesnika NATO vežbi i da se tako izbrukamo jednom i zanavek?
Ono što je veoma važno jeste da je Narodna skupština Srbije, kao državni organ sa najvećim demokratskim legitimitetom u državi, donela Rezoluciju o vojnoj neutralnosti Srbije i, koliko je meni poznato, ta rezolucija do dan-danas nije izmenjena.
Na osnovu čijih i kakvih ovlašćenja onda taj dični ministar vojni, koji ne zna koliko ima metaka u šaržeru, odlučuje da naše vojnike pošalje na vojne manevre NATO-a u Gruziju? Zašto se u Srbiji ćuti, iako postoji vrlo organizovana akcija, peticija koja uključuje sve važne srpske intelektualce, mlade ljude, 20 srpskih nevladinih organizacija?
Zašto se ćuti o tome da je zaista bruka i sramota za srpski narod da se donese ovakva odluka u trenutku kada predsednik Rusije Dmitrij Medvedev obustavlja saradnju sa NATO-om zbog vojnih vežbi na granici Rusije i kada se u samoj Gruziji ne zna kolika je politička težina režima Mihajla Sakašvilija, pošto su u toku veliki protesti opozicije sa zahtevom za njegovu smenu? Naš ministar vojni, drsko poništavajući odluku svih demokratskih ustanova Srbije, samovoljno šalje naše vojnike u pomoć NATO paktu i diktatoru Sakašviliju.
Malopre je zamenik predsednika poslaničkog kluba NS rekao da postoji izvestan animozitet u odnosu na ministra spoljnih poslova, animozitet od nekakvih drugih članova Vlade, što smo mogli da primetimo i u reakcijama ispisanim u časopisu „Blic“, gde je ministar Šutanovac skidao sa sebe odgovornost, pokušavajući da tu odgovornost pripiše i isprojektuje na gospodina Vuka Jeremića.
Onda se oglasilo, opet po izvorima B92, Ministarstvo inostranih poslova i reklo da takvu odluku nikada nije donelo. Kako god bilo, nadležni ministar za pitanja odbrane jeste ministar Dragan Šutanovac, i zaista zahtevam ovoga puta da se odgovori na poslanička pitanja koja su ovde postavljena, pre svega na pitanje kada će ministar vojni podneti ostavku.
Što se današnjeg sporazuma tiče, svakom normalnom čoveku možda ovo ne bi trebalo da bude presvečan trenutak, ali je veoma važan trenutak u kome Srbija na neki način vraća svoje dostojanstvo i ponovo stupa u partnerske odnose sa jednom federacijom kakva je ta velika Ruska Federacija.