Nepisano pravilo aktuelnog srpskog parlamentarizma jeste da se ozbiljnim tačkama dnevnog reda smatraju predlozi zakona, navodno, domaće proizvodnje. Oni predlozi zakona koji su usmereni na potvrđivanje međunarodnih sporazuma i ugovora, takođe navodno, imaju samo tehnički karakter. Uz formalno demokratski postulat, ustavni osnov za donošenje zakona, uvek ide i teza o nepodnošljivoj lakoći postojanja, jer će posle usvajanja zakona sve biti jednostavnije, efikasnije, ekonomičnije.
Usvajanje NATO kodifikacionog sistema će omogućiti jedinstvenu identifikaciju, klasifikaciju, određivanje skladišnog broja za sva NATO sredstva, pri čemu će jedan od pratećih efekata biti modernizacija rada Ministarstva odbrane uvođenjem savremenog načina poslovanja. Tra-la-la…
Po oprobanom principu „Koka-kole”, pomalo, ali stalno, što građanima Srbije, a što njihovim predstavnicima u parlamentu se ispod žita ubacuje svašta, i to važi. Već sam naziv ovog prvog predloge jeste nešto bi trebalo da sluđuje prostotu.
Predlog zakona o potvrđivanju ugovora između Vlade Republike Srbije, koju predstavlja Ministarstvo odbrane i grupe nacionalnih direktora NATO za kodifikaciju – Saveznički odbor 135 o usvajanju NATO kodifikacionih sistema. Kodifikacija i NATO kodifikacioni sistemi – verovatno je to samo jedna od minornih konsekvenci globalne strategije naših NATO lobista, da se izvan očiju javnosti, jer samo 15% građana zaista podržava članstvo u NATO, na mala vrata Srbija uvede u NATO članstvo.
Ako preterujem, svakako se ne može reći da preteruje ličnost takvog formata kao što je generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen, koji je, 20. maja 2010. godine, rekao da će učiniti maksimum u cilju priključenja Srbije Alijansi pristupom korak po korak, kakav je tražila srpska strana. Ili mi koji razlikujemo saradnju kroz Partnerstvo za mir, o članstvu u NATO, nismo srpska strana ili aktuelna srpska vlast vodi dvojno knjigovodstvo, pa će, časna Titova pionirska reč, Kosovo ostati deo Srbije, ali po NATO standardima, što znači ”malo morgen”.
Put za potvrđivanje ovakvog tehničkog ugovora između Ministarstva odbrane Srbije i Grupe nacionalnih direktora za NATO kodifikaciju, trasirao je, a ko bi drugi, naš ministar odbrane, kada je 29. septembra 2007. godine, izjavio da NATO ima najbolje standarde i da je njegov zadatak da vojsku standardizuje i opremi prema tim standardima.
On je dodao i to da ne treba on da odlučuje da li će Srbija ući u NATO ili ne, ali da je u datom trenutku odlučeno da vojska bude opremljena u skladu sa NATO standardima.
Nešto kasnije, Srbija je podnela individualni program partnerstva kojim se precizno određuju aktivnosti u kojima će učestvovati i druge institucije u okviru Partnerstva za mir, tokom jednogodišnjeg perioda.
Prvog oktobra 2008. godine je, u sedištu NATO-a, isti ministar potpisao Sporazum o zaštiti poverljivih informacija između Srbije i NATO, takozvani Bezbednosni sporazum. Sporazumom je predviđena obostrana obaveza zaštite razmene informacija između Srbije i NATO, a koje su označene kao poverljive.
To je očigledan primer namerne, logičke greške koja treba da proizvede dodatnu konfuziju, jer se ne pravi razlika između saradnje za saradnju, dovoljan okvir je Partnerstvo za mir i članstvo u NATO, niti između evropskih integracija, što podrazumeva članstvo u EU i evroatlanske integracije, što podrazumeva članstvo u NATO.
Pri poseti potpredsednika Džozefa Bajdena Beogradu, 20. maja 2009. godine, tokom razgovara je pomenuta integracija Srbije u NATO. Nije se dao naš Kluni i rekao je da je ulazak u Alijansu blokiran unutrašnjim političkim razlozima.
Dakle, drugog juna nas je u Skupštini Srbije ponovo obradovao ministar Šutanovac. Naime, izjavio da se Ministarstvo, na čijem je čelu, pridržava odluke Skupštine Srbije o vojnoj neutralnosti, ali i podsetio da je Srbija od novembra 2006. godine članica Partnerstva za mir.
Nije baš da nam je otkrio Ameriku, ali je napravio lep šlagvort za borbu protiv zaborava o vojnoj neutralnosti Srbije.
Naime, Narodna skupština Srbije je, 26. decembra 2007. godine, donela odluku o proglašenju vojne neutralnosti u odnosu na postojeće vojne saveze. Ta odluka je, prema tekstu Deklaracije, važeća do raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju.
Srbija se time praktično pridružila porodici evropskih zemlja, članica EU ili ne, koje su proglasile vojnu neutralnost. Među neutralnim državama se nalazi najzapadnija zemlja Evrope, poput Irske, najsevernija, poput Švedske, najjužnija, poput Mlate, najistočnija, poput Moldavije i najcentralnija, poput Austrije.
Iskustava ovih zemalja, jačanje odbrambene politike EU, Ruski predlog o Sporazumu evropske bezbednosti, kao i pojavljivanje novih saveza, poput organizacije za kolektivnu bezbednost, ukazuje na činjenicu da postoji mnogo alternativa članstva u NATO.
Neutralnost, naravno, nikako ne znači izolaciju. Nijedna neutralna zemlja se nije priključila NATO, već one održavaju veze sa Savezom preko programa Partnerstva za mir, koji im omogućava da same odlučuju o nivou, vrsti i intenzitetu veze koje imaju sa NATO, bez obaveza koje nameće članstvo u NATO.
Na taj način, neutralne zemlje se čuvaju od nametanja obaveza spolja, u osetljivoj sferi bezbednosti, zadržavajući dovoljno manevarskog prostora da samostalno, a u skladu sa svojim državnim interesima, određuju spoljno političke i vojne prioritete.
Unutar EU, postoji pet neutralnih zemalja, Švedska, Finska, Austrija, Irska i Malta. Neutralnost je prihvatljiv koncept sa stanovišta EU i, kao takav, kompatibilan sa procesom evrointegracija Srbije. Članstvom u EU, Srbija bi se priključila klubu neutralnih zemalja, i to kao jedina neutralna zemlja jugoistočne Evrope. Iz takvog položaja, Srbija bi mogla da ima više koristi na međunarodnoj sceni, nego kao još jedna u nizu atlantskih država u regionu. Štaviše, mnoge će iznenaditi činjenica da su SAD veći deo svoje istorije bile neutralne, ostajući mimo velikih ratova 18. i 19. veka.
Tokom 19. veka, Amerika je ostala neutralna u sukobima evropskih sila. Prve tri godine po izbijanju Prvog svetskog rata, SAD su nastavile sa zvaničnom politikom neutralnosti, a vojna dejstva se uključila aprila 1917. godine.
Neutralne zemlje, poput Srbije, koja je 2006. godine pristupila programu Partnerstva za mir, 2007. godine donela Deklaraciju o vojnoj neutralnosti, nimalo slučajno u vreme državničkog mandata Vojislava Koštunice, preko ovog programa održavaju kontakte i ostvaruju saradnju sa NATO-om.
Sve one procenjuju da ovaj program ne ugrožava njihovu neutralnost, odnosno da im ostavlja dovoljno prostora da sarađuju po političko vojnim pitanjima, sa NATO-om, bez povrede načela neutralnosti. Pored političkog dijaloga, Partnerstvo za mir nudi zemlji podršku u vojnim pitanjima uz jasnu ogradu o članstvu u NATO-u.
Švajcarska je, recimo, najbolji primer kako neutralna zemlja koja je još van EU i te kako može biti aktivna na međunarodnoj sceni. Ali to je zemlja koja je držala do sebe, pa je sopstvenu neutralnost tumačila veoma restriktivno, a tek posle pozitivnog referenduma, postala je članica UN 2002. godine na referendumu i odbijala članstvo u EU. Ipak Švajcarska neutralnost nikako nije značila njenu političku izolovanost, naprotiv, Švajcarska je danas evropsko sedište organizacija i agencija UN i drugih međunarodnih organizacija, poput svetske trgovinske organizacije ili Crvenog krsta.
Danska, na primer, kao članica EU ima izuzeće iz zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU, tako da je na njen zahtev garantovano da ne mora da učestvuje u donošenju odluka koje se tiču vojnih angažmana, niti da finansira vojne operacije EU.
Irska je, na primer, jedina članica EU čiji se narod na referendumu izjašnjavao o Lisabonskom sporazumu. Jedan od razloga, većinskog negativnog glasanja, na prvom referendumu, juna 2008. godine, bilo je uverenje Iraca da Lisabonski sporazum narušava neutralnost Irske.
Naime, irska Vlada je nakon neuspeha referenduma tražila i dobila garancije druge članice EU da će osobenost Irske u pogledu neutralnosti biti uvažene, tako da je na ponovljenom referendumu, u oktobru 2009, posle datih garancija, Lisabonski sporazum prihvaćen.
Uspeh u dobijanju garancija od drugih 26 članica je primer da jedna država EU može zaštiti svoju nacionalnu politiku, unutar šire evropske zajednice, uz upornost i doslednost u političkom stavu. Irska ima tzv. „tripl lok” sistem, vojno učestvuje u mirovnim operacijama, pod uslovom da one imaju trojnu odluku: UN, Vlade Irske i parlamenta Irske.
Umesto takvog pristupa, gospodin odsutni Šutanovac, predložio je, a vladajuća većina u parlamentu je usvojila, učešće u mirovnim operacijama, koje uopšte ne moraju da budu pod kontrolom UN.
U redu, zaista nismo kao Švedska, koja gotovo da nije ratovala još od doba Napoleona, ali nas barem poštedite novog učešća u poznatom humanitarnom intervencionizmu NATO-a, tako da u nekoj budućnosti, na spomen-groblju u Avganistanu, ne piše – ovde u miru počivaju NATO legionari srpskog roda, oni koji su umirali sa Obaminim imenom na usnama.
Naše ministarstvo generalštabske strukture će, kako je ministar obećao, obezbediti da srpska vojska uvek učestvuje u pravednim i odbrambenim operacijama. Za sada je glupo da se to zove rat, jer neuki narod može da pomisli da se tamo i gine.
Modernizacija vojske, po NATO standardima bi trebalo da podrazumeva i nove pesme na ispraćaju vojnika...

Nekako, prosto, nemam sreće da ministar kome bih postavila pitanje bude i fizički prisutan. Naime, imala sam pitanje da li će se M.M. ograditi od S.Č. zbog PP? U prevodu – da li će se novopečeni ministar za ljudska i manjinska prava Milan Marković ograditi od akcije prethodnog ministra za ljudska prava Svetozara Čiplića zbog PP, odnosno Parade ponosa?
Dana 25. novembra 2010. godine postavila sam pitanje ministru za manjinska prava S.Č., koji je bio odsutan, pa je u njegovo ime tada odgovorio premijer Cvetković.
Na pitanje da li postupak protiv desetorice članova patriotskog udruženja "Obraz", uhapšenih 10. oktobra 2010. godine, predstavlja kršenje elementarnih pravila krivičnog postupka, jer u sudskim spisima nema nijednog dokaza koji bi potkrepljivao sumnju da su okrivljeni počinili delo za koje se terete, gospodin Cvetković je odgovorio da ne zna šta da odgovori jer nije upućen.
Nije bio upućen ni u to da PP nije bio javni, već privatni skup. Premijer nije, kada sam mu postavila pitanje, bio upućen ni u to da je tadašnji ministar za ljudska prava Svetozar Čiplić išao uz transparent "Smrt državi". Državni funkcioner propagira smrt državi.
Zato sam i htela da pitam da li bi se M.M. odrekao bar ove aktivnosti S.Č., a ovako ću morati da postavim pitanje fizički prisutnoj gospođi ministru pravde – da li je to ponašanje državnog funkcionera, koji ide uz transparent "Smrt državi", nešto što je osnova za podizanje krivične prijave? Pored toga, vi ste, gospođo ministre pravde, bili krajnje korektni i podržali predlog zamenika šefa poslaničke grupe gospodina Markićevića da se oformi jedna parlamentarna delegacija koja bi obišla sve pritvorenike i utvrdila u kakvim uslovima se oni nalaze, jesu li im iznuđivani iskazi i da li su izloženi torturi ili bilo kakvim provokacijama.
U kancelariji sekretara Skupštine gospodin Markićević je tada razgovarao s novoizabranim predsednikom Odbora za bezbednost gospodinom Bajatovićem, koji je takođe izrazio spremnost da se utvrdi da li su, kako i koliko ispoštovana prava mladih ljudi koji su preventivno uhapšeni, a sada se preventivno drže u pritvoru skoro šest meseci. Tu inicijativu podržao je i kolega iz DS-a Srđan Milivojević.
Znači, pitam vas, gospođo ministre pravde – da li vi stojite iza izjave gospodina Homena da će odgovor države biti jeziv i da li u jezivo ponašanje spada i provokacija gej-aktivista, koji su predvođeni jednim čuvenim rediteljem 3. i 4. marta, kada je bilo suđenje desetorici iz "Obraza", ušetali u zatvorski deo Palate pravde, tik ispred deset uhapšenih pripadnika "Otpora", provocirajući ih pre izlaska na suđenje? Kako uopšte neko od civilnih lica može da uđe u to odeljenje Palate pravde?

Gospođo Malović, naravno da niko od nas nema ideju da se meša u sudski proces, ali vam kao psiholog osnovano tvrdim da izjava gospodina Homena da će država imati jeziv odgovor ne može doprineti nikakvom smirivanju situacije.
Osim toga, skoro šest meseci je prošlo, a u pritvoru se nalazi još uvek 35 osoba. Jedno od pitanja koje sam postavila je – šta se dogodilo sa inicijativom da se utvrdi stanje ljudskih prava mladih ljudi koji se nalaze još uvek u pritvoru? Da li se, recimo, čeka da se supruga vođe "Obraza" Mladena Obradovića Jelena porodi, pa da joj sin napuni 18 godina, pa da se konačno oni mogu braniti sa slobode? Znači, oni su preventivno uhapšeni, jer se radi o ljudima koji nisu ni učestvovali u famoznom PP.

Svakako da se to stanje može proveriti, ali mi smo imali obećanje da će biti napravljena parlamentarna delegacija koja je sačinjena od različitih stranaka i koja može da utvrdi to stanje. Znači, ovo saznanje koje imam o tome da su 3. i 4. marta gej-aktivisti praktično provocirali ljude koji su u pritvoru je nešto što već ukazuje na to da njihova ljudska prava nisu ispoštovana.
Drugo, gospođo Malović, moje pitanje je stvarno – kako se može zvati poredak u kome su zabranjeni mirni protesti, u kome su zabranjeni molebani, u kome se hapse čak i mladići od kartona? Ne znam da li znate da su se u pritvoru našli članovi SNP, "Naši 1389" zato što su imali generala Mladića na kartonu? Policija je na kraju pustila člana Upravnog odbora "Naši 1389", ali je ostavila kartonskog generala u policijskom pritvoru do daljnjeg. To je veoma zanimljivo.
Znači, prosto me zanima po kom kriterijumu se u pritvoru drže isti oni mladi ljudi koji su idejni tvorci čitavog brenda "Srbin". Vladimir Putin je shvatio i sa radošću prihvatio poruku sa "Obrazovog" plakata – "Putin Srbin". Nadam se da ćete i vi.

Koleginica Donka Banović je već obrazložila zašto je potrebno da se dodaju reči "uzimajući u obzir mišljenje komisije". Meni je bilo najspornije ono – ministar može u postupku izdavanja dozvola iz stava 2. ovog člana da zatraži mišljenje komisije. Smatrala sam da je bolje brisati te reči, jer to prosto može, ali i ne mora i ne treba. Onda se postavlja pitanje – zašto je komisija uopšte formirana.
Znači, ministar – em večiti, em jedini, po principu one man band, on je čovek od 20. juna 2002. godine taj koji na svojim plećima nosi sve što se nositi može, od nenamenskog trošenja sredstava iz donacije EU, na šta je ukazalo Društvo privatnih stomatologa u aprilu 2005. godine, preko zaštite kolega u aferi "tetabulun", lažni serum za tetanus koji je upotrebljavan iako nije registrovan na listi lekova. Novembra 2005. godine je to bilo.
U julu 2007. godine imao je žestoki pritisak da podnese ostavku, nakon smrti trogodišnje devojčice nakon trivijalne operacije na privatnoj klinici. Februara 2008. godine je imao velikih problema nakon donošenja kodeksa poslovnog i profesionalnog ponašanja, kao i radne discipline, koji upozorava lekare da ne smeju da pričaju šta se događa u njihovim ustanovama – nešto nalik na šerijatski zakon.
U oktobru 2008. godine bio je u sukobu sa beogradskim sekretarom za zdravstvo, prof. Draganom Jovanović, pošto je zatražila smenu pet direktora zdravstvenih ustanova zbog malverzacije. U maju 2009. godine pojavljuje se novi grip u Srbiji. Nakon diskusija od par meseci, u novembru je raspisan tender, uz pravo da uveze tri miliona doza vakcine – dobila "Jugohemija".
Zbog velikog požara u KBC "Dragiša Mišović" u Beogradu 24. oktobra.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, molim vas, s punim razumevanjem za biografiju i radne rezultate ministra, to u nekoj drugoj tački dnevnog reda. Sada o amandmanima.)
Ideja je bila da prosto čovek više da ne bi morao sam toliko da snosi raznih posledica, predložila sam ovim amandmanom da u ovako važnoj oblasti, kao što je zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, ministar ima mogućnost da malo podeli odgovornost i da ne ostane sve na nivou ministar može, ali neće.

U obrazloženju prethodnog amandmana objasnila sam zašto je važno da se ministru omogući da barem malo u ovako važnoj oblasti kao što je oblast psihoaktivnih kontrolisanih supstanci podeli odgovornost sa referentnim entitetom kakav je komisija za psihoaktivne kontrolisane supstance.
Uostalom, ako ministar sve može sam, koji je onda razlog da se uopšte obrazuje komisija za psihoaktivne kontrolisane supstance? Da bi nekog zaposlili ili ima neki drugi razlog? Stvarno želim da verujem kako je ministar bio sasvim ozbiljan kada je rekao da su predložena rešenja u skladu sa strategijom za borbu protiv droga koje je Srbija donela za period od 2009. do 2013. godine, a da psihoaktivne supstance obuhvataju droge.
Jedan od osnovnih ciljeva donošenja zakona je uspostavljanje ravnoteže između adekvatne kontrole i suzbijanja zloupotrebe psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, da bi se istovremeno obezbedila dostupnost te supstance u medicinske, veterinarske i svrhe naučnog istraživanja.
Znači, tako član 4. predviđa da Vlada obrazuje komisiju za psihoaktivne kontrolisane supstance koju čine predstavnici ministarstava nadležnih za zdravlje, prosvetu, unutrašnje poslove, rad i socijalnu politiku, odbranu, omladinu, sport i kulturu, pravdu, poljoprivredu i veterinu, lokalnu samoupravu, kao i istaknuti stručnjaci u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Cilj formiranja ove komisije je, kako je i napisano, usklađivanje stručnih stavova u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, kao i davanjem stručnih mišljenja u skladu sa ovim zakonom. Verujem zato da je kao prva stavka ove strategije upisano da će zbog kontinuiteta sa bivšom, sadašnjom i budućim vladama ove strategije za borbu protiv droga, za period 2009. do 2013. godine, stajati stavka da će ministar zdravlja biti, ko bi drugi, do doktor Tomica Milosavljević.

U članu 35. taksativno se navode pravna i fizička lica koja mogu posedovati psihoaktivne kontrolisane supstance bez dozvole za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, navedene u listama 1, 3, 5, 6. i 7.
Javnosti radi, psihoaktivne kontrolisane supstance na spisku razvrstavaju se u listu od 1 do 7, u skladu sa potvrđenim konvencijama UN. Tako listu 1 obuhvata opojna droga koja se koristi u terapijske, naučnoistraživačke svrhe, lista 3 obuhvata preparate koji sadrže opojne droge, a koriste se u terapijske svrhe i lista 5 obuhvata psihotropne supstance koje se koriste u ograničene terapijske i naučno – istraživačke svrhe.
U članu 35. pod tačkama je precizno definisano koja fizička i pravna lica mogu posedovati psihoaktivne kontrolisane supstance, bez dozvole za proizvodnju i promet.
Cilj mog amandmana je bio da se brisanjem tačke 6, koja ovu mogućnost daje državnim organima za obavljanje aktivnosti iz njihove nadležnosti, zapravo doprinese preciznosti i izbegavanju mogućih zloupotreba.
Obrazloženje Vlade za neprihvatanje ovog amandmana uopšte me nije razuverilo, jer se kaže da je ovim stavom i tačkom 6. ostavljena mogućnost da i drugi državni organi, npr. za potrebe vojske i policije, mogu posedovati psihoaktivne kontrolisane supstance, bez dozvole za proizvodnju, odnosno promet.
Šta će stvarno policiji i vojsci psihoaktivne kontrolisane supstance? Kao motivacioni faktor za razbijanje demonstracija i demonstranata, koji će svakako biti, s obzirom na rad ove nazovisocijalno pravedne vlade ili za eksperimentisanje nad subjektima u pritvoru.
Kako ministar vojni natoizira srpsku vojsku ne bi me čudilo da će farmakološka podrška biti najpotrebnija onima koji umiru od straha kada ih Šutanovac pošalje u mirovne misije među ljudožderska plemena.
Ovakvo obrazloženje Vlade samo potvrđuje moje sumnje da neko iz političkih razloga sabotira krajnje korektan predlog zakona koji je zaista uradio tim stručnjaka.
Građani Srbije odavno su postali ne samo posmatrači već i subjekti u eksperimentu in vivo.

U članu 95. stav 1. glasi: Zaposleni u ministarstvima, nadležni u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, kao i članovi komisije, dužni su da kao službenu tajnu čuvaju sve podatke iz dokumentacije koja se prilaže uz zahtev, a što se podnosi u skladu sa ovim zakonom.
Cilj mog amandmana je bio da se popravi predloženi član, tako što bi se brisale tačke 1), 2) i 3). Informacije ovog tipa jesu poverljive i jasno je da zaposleni i nadležni u ministarstvu imaju obavezu čuvanja službene tajne.
Bilo kakva relativizacija ove obaveze ne doprinosi u očuvanju poverljivosti informacija, tim pre što je u stavu 2. rečeno da radi suzbijanja nelojalne konkurencije iz stava 1. ovog člana ne smeju da otkrivaju informaciju iz dokumentacije koja je podneta ministarstvu, osim uz saglasnost podnosioca zahteva, odnosno osim podataka koji su dostupni stručnoj i opštoj javnosti radi davanja informacija o psihoaktivnoj kontrolisanoj supstanci.
Što se obrazloženja Vlade za neprihvatanje mog amandmana tiče, rečeno je da je član 95, o kome je govorio Milan Dimitrijević, u potpunosti usklađen sa članom 10. Pariske konvencije o zaštiti intelektualne svojine, koja je sastavni deo pravila SZO. Ne mislim da bi brisanje tačaka 1), 2) i 3) kompromitovalo usklađenost, već bi je samo pospešilo. Nije dovoljno samo prepisivati, jer nekada ipak treba nešto i dopisati.

Zaista je samo u Srbiji moguće da budžet nije pred poslanicima 15. decembra, a ni 16, jer Vlada sve do danas nije uspela da se dogovori kome treba koliko da gurne, koga da skrajcne, pri čemu još nisu završeni ni istorijski izbori aktuelno omiljenih potpredsednika DS. Možda je trebalo da sačekamo njihov ishod da bi sastavili budžet. Ta tendencija obesmišljavanja, obezvređivanja parlamenta dostiže svoju kulminaciju.
Pošto već nemamo budžet, dobili smo izmene dva zakona iz oblasti zdravlja i jedan potpuno novi zakon, tek da imamo čime da se zabavljamo i saučestvujemo u planu spin-doktora, da se kupi vreme u predstavi "Čekajući budžet od Godoa".
Da stvar bude još paradoksalnija, opet je primenjen princip nes-kafe "tri u jedan", pa ćemo ničim izazvano imati objedinjenu raspravu. Kada se tome doda rezultat hronološkog pregleda zakona iz oblasti zdravlja, o kojima parlament malo-malo pa raspravlja, postavlja se pitanje da li je Srbija ozbiljna država ili samo poligon za razne eksperimente sa legislativom? Skoro svakog meseca imamo nove izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kao da se stalno menja postavka u ministarstvu ili ministar lično.
U prethodnoj parlamentarnoj diskusiji o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti ministar nam je održao predavanje o nedostacima zdravstvenog sistema, koji treba hitno promeniti kako bi se poboljšali zdravstveni sistem i zdravstvena zaštita u Srbiji.
To bi bilo stvarno sasvim u redu da nije reč o ministru od pet mandata, skoro devetogodišnjem, čoveku koji je bio uzidan u sve vlade od početka 2002. godine. Ako nije reč o multiploj ličnosti, zaista je pitanje sa kim se to ministar obračunava i čije loše odluke menja i dopunjava?
Ako nam je još 2005. godine obećao da će svako u Srbiji biti zdravstveno osiguran, a 2006. da će baš te godine Srbija dobiti profesionalne komore, šta se to sve dogodilo u međuvremenu? Da li se sam sa sobom posvađao ili sam sebi ne veruje, pa malo-malo kao nešto menja, po onom starom principu, da se ne prijatelj ne doseti?
Da ministar nije samo u sukobu sa samim sobom, što bi svakako moralo da nas zabrine, pokazuje i činjenica da je on u sukobu sa velikom većinom svojih kolega zdravstvenih radnika i saradnika. O zadovoljstvu građana kvalitetom sistema zdravstvene zaštite bolje i da ne govorimo.
Ministar večiti je, da istaknem i nešto pozitivno, uspeo ipak da ujedini one koji pružaju zdravstvene usluge i one koji ih koriste, ali na takav način da je mrtva trka ko je nezadovoljniji.
Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti je zato pisao i premijeru Cvetkoviću, valjda zato što je resorni ministar prilično nervozan i osvetoljubiv, navodeći da su ljudi sasvim ozbiljno i odgovorno prihvatili da zbog ekonomske krize neće biti povećanja zarada, ali kada se ispostavilo da Vlada nema isti aršin za sve delatnosti, pa pojedina preduzeća i pored ekonomske krize povećavaju primanja, prilično su se razočarali.
Ako nema novca, onda nema ni za koga. Stvarno je nedopustivo da se zaposleni u zdravstvu i socijalnoj delatnosti degradiraju više nego što to sada jesu, ako je to, doduše, uopšte i moguće. Šta da rade, recimo, medicinske sestre, koje sa 33 hiljade dinara i krajnje stresnim poslom koji im onemogućava da rade bilo šta dodatno, nemaju ni za potrošačku korpu?
Takođe je neprihvatljivo da iz budžeta Republike proteklih godina nisu izdvojene pare za lica za koja zdravstveno osiguranje treba da plati Vlada. Naime, po podacima Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje samo prošle godine, po fakturama za usluge pružene ovim licima, budžet je trebao da izdvoji oko 24 milijardi dinara, Vlada oko 15, a na kraju nije uplaćeno ništa.
Teret finansiranja zdravstvene zaštite tih lica prebacuje se na one koji izvršavaju svoje zakonske obaveze, pa i zaposlene u zdravstvu, jer se iz jedne kase pokriva lečenje osiguranika, isplaćuju zarade zaposlenima i pokrivaju brojne potrebe zdravstvenih ustanova.
Zaista je dobro pitanje – zašto smo praktično jedina zemlja u Evropi gde pružanje usluga primarne zdravstvene zaštite je isključivi monopol odavno prevaziđenog oblika državnih domova zdravlja, dok u većini evropskih zemalja preko 80% usluga zdravstvene zaštite obezbeđuje privatna praksa?
Zar ne bi uključivanje privatne prakse sa svim raspoloživim resursima i pružanje usluga primarne zdravstvene zaštite obavezno osiguranim građanima povećalo i dostupnost i kvalitet ovih usluga? Zar ne bi veći broj lekara na ovaj način bio stimulisan, pa bi mogao da bude stalno zaposlen u privatnoj praksi, a ne da bude prinuđen da dodatno zarađuje u privatnoj praksi, jer mu je plata u državnoj ustanovi mizerna.
Da ne govorimo o odsustvu mogućnosti izbora za obavezne osiguranike, koji ne samo da ne mogu da biraju da li će se lečiti isključivo privatno, već često nemaju mogućnosti da se leče državno, bar ne pravovremeno.
U vezi sa ovim drugim predlogom o izmenama i dopunama Zakona o lekarskim komorama, opet je moguće konstatovati kako interni, ministrov konflikt postoji, ali postoji i konflikt eksternog karaktera, jer ima sukoba na nivou večitog i lekarskih komora.
Doktor Tatjana Radosavljević, direktorka Lekarske komore Srbije, kaže – Predlog izmena Zakona o lekarskim komorama naš pravni tim, skupština i upravni odbor tumače kao najgrublji napad na nezavisnost komora. Ona kao sporne izmene navodi to što se predloženi akt direktno meša u izborni proces u komorama. Ako se samo jedan dan zakasni u izboru organa, ministar može da interveniše tako što će formirati telo sastavljeno od nevladinih organizacija i udruženja, koja faktički nemaju nikakve veze sa komorskim sistemom.
To bi onda bio organizacioni odbor koji bi preuzeo izborni proces u komorama, što je udar na nezavisnost. Ministarstvo zdravlja ne može da se meša u izbor komora, navodi gospođa Radosavljević.
Međutim, ministar zdravlja, prof. dr Tomica Milosavljević, kao pravo imperija uzvratio je udarac, pa je rekao da nema ni govora ni o kakvom udaru na nezavisnost komora, već je reč o hitnom iznuđenom tehničkom rešenju.
Ministarstvo zdravlja je preuzelo javno ovlašćenje da u narednih 120 dana izdeli licence stomatolozima, što je bio posao Stomatološke komore, ali su se u ovoj komori ponašali neodgovorno, kaže ministar. Hitna izmena Zakona o lekarskim komorama je kratak, operativan, tehnički potez i rešava problem.
Dodatno, ministar večiti rekao je da je za sve kriva Stomatološka komora, koja nije poštovala zakon i nije izabrala organe, a prošli su svi rokovi, pa su ovoj komori oduzeta javna ovlašćenja na rok od 120 dana.
Nije ministar mogao ni da sanja, a kamoli da pretpostavi, da kada je donet zakon 2005. godine kako će do ovakve situacije doći i da će u Stomatološkoj komori tako dugo biti nespremni da sprovedu izbore za sopstvenu komoru i omoguće rad.
Ministar takvo ponašanja zato naziva štetočinskim, jer su ozbiljne stvari ugrožene, dodeljivanje licence za stomatologe, donošenje zakonskih ovlašćenja koja se tiču stomatološke struke. No, uz sve to, ovo objašnjenje ministra nije zadovoljilo predstavnike Lekarske komore Srbije, koja ima 29.700 članova.
Ovo pitanje je važno za javnost u Srbiji, i za pacijente i za lekare, jer komora definitivno mora da bude nezavisna od Ministarstva zdravlja, jer je već nezavisna u finansiranju, budući da nijedan dinar iz budžeta nikad nije ušao u Lekarsku komoru Srbije, već se ona izdržava samostalno.
U ovom predlogu zakona je dovoljno da jedan dan komora zakasni sa izborom organa i da ministar zdravlja preuzima izborni proces. Ovo bi praktično moglo da se dogodi svakoj komori. Nije reč o broju dana i tolerisanju zakašnjenja, definisano je koliko je dana potrebno za izbor pojedinih organa, ali ovaj zakon se zapravo meša suštinski u princip nezavisnosti. Opet navodi doktorka Radosavljević, direktorka Lekarske komore Srbije.
Sada, kao pravi profesor i pedagog, ministar večiti je ljutit i pravičan, pa konstatuje – ovaj zakon odnosiće se na svakoga ko ne bude poštovao propise, izvršio izbor organa, jer je ovo intervencija države, pošto je Stomatološka komora kršila javni interes.
Posle ovakve izjave, na mestu ministra Dačića bih se ozbiljno zabrinula, pošto je čovek koji se temeljno oprobao u zdravstvu, sada pokazao da ima više odlučnosti i spremnosti da kazni nevaljale. Možda mogu i da se zarotiraju. Moraće vrlo ozbiljno da sarađuju kada budu primenjivali odredbe novog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama.
Što se ovog novog zakona tiče, moram da priznam da je to jedan od najboljih zakona izašlih iz kuhinje Ministarstva zdravlja. Iako je već u nacrtu bio više nego korektan i kvalitetan, ipak ga je ministar držao skoro godinu dana u fioci, verovatno kao rezervnog igrača ili džokera, s kojim se u drugi plan stavljaju svi nedostaci prethodnih zakona, posebno činjenice da je rok trajanja ovih zakona iz Ministarstva zdravlja bio nešto duži od roka trajanja dugotrajnog jogurta.
Pošto je na okruglom stolu povodom dana borbe protiv bolesti zavisnosti ispravno konstatovano da postoji neophodnost usvajanja zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, kao i zakona o zaštiti mentalnog zdravlja, zašto niste na dnevni red stavili oba zakona i to u neobjedinjenoj raspravi? Ovako se jedan dobar predlog zakona koristi kao maska da na mala vrata prođu izmene i dopune postojećih zakona.
Da podsetim, procenjuje se da u Srbiji ima između 30.000 i 100.000 zavisnika od psihoaktivnih supstanci, više od 70% mladih između 15 i 25 godina bilo je u kontaktu sa psihoaktivnim supstancama. Očigledno je da podaci ukazuju na neophodnost novih zakonskih rešenja, kakvo jeste ovaj predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, pre svega zato što bi se omogućilo da se više zastupnika uključi u neki od programa lečenja i da se uvedu novi terapijski pristupi u lečenju bolesti zavisnosti.
Još uvek ipak postoji bitno nerazumevanje društva za probleme zavisnika koji se izopštavaju iz svakodnevnog života, kao i potreba da se više radi na njihovom ponovnom uključivanju u društveni život.
Umesto da bar ispoštuje trud koji je napravio tim koji je sačinio ovaj predlog novog zakona, ministar večiti je po oprobanom receptu odlučio da je prioritetna disciplina kičme, sukob sa lekarskim komorama i kažnjavanje neposlušnih, po cenu da mladi i dalje pišu grafite – neko nam je opet stavio drogu u heroin. Ne znam šta je smešno, ministre, da li vi koristite nešto od psihoaktivnih kontrolisanih supstanci ili o čemu se radi?

U redu, samo jednu rečenicu.
Ono što želim, ministre, da vam se zahvalim, zato što ste me podsetili na školsko doba. Mi poslanici sada imamo mogućnost da lepo po snegu pušimo na vratima …

Socijalna odgovornost, preciznost, savršenstvo zakonskih rešenja, koja su ne samo poštena, već i pristupačna širokim narodnim masama, sve je to demonstrirala Vlada u obrazloženju za neprihvatanje ovog amandmana.
Pošto sam samo psiholog, moja koleginica Zlata Đerić profesor, koleginica Aleksandra Ilić profesor i pijanista, mi nismo dobro prebrojale stavove ovog člana, pa nam je neki numerološki genije trijumfalno saopštio da član 7. ne sadrži stav 8. Znači, 1:0 za Vladin aparat i svaka čast kako ste savladali brojanje stavova.
No, ako vam je forma bila jača strana, propustili ste suštinu, jer je u amandmanu predloženo da se reč "nadležni ministri" zamenjuju rečima "nadležna ministarstva".
U obrazloženju smo lepo navele da uz ogroman broj aktivnosti koja spadaju u obim poslova ministara ponaosob, pa i ministara zajedno, adekvatnije da načine kriterijume za raspodelu sredstava namenskih primanja budžeta od igara na sreću propisuju ministarstva i službe u okviru tih ministarstava, ne ministri personalno.
Tok današnje sednice najbolja je potvrda ovog našeg obrazloženja. U 10.00 časova nije bilo predstavnika Vlade, rasprava se pomerila na tačno u podne, kao sa Gari Kuperom, da bi se posle usmenog obećanja ljubazne ministarke finansija, koja pored budžeta mora da se bavi duvanom i kockom, postigao konsenzus da se najzad radi od 12.30 časova.
Da je to izuzetak, a ne pravilo, verovatno bi bilo moguće da progledamo kroz prste, ali je postalo nepisano pravilo da je ministre bukvalno teško navesti da prisustvuju, a kamoli da uđu u debatu, te zato predlažem da numerički genije koji je prebrojao stavove ovog člana prebroji sate koje smo mi ovde uzaludno potrošili čekajući Vladinog Godoa, pa i pare koje su za to morali da izdvoje građani Srbije.
Inače, by the way, da ste imali lingvističkog genija, on bi odbio naš amandman, jer umesto "personalno" piše "porsonalno".

Našim amandmanom predviđa se da se član 30. briše, jer smo mišljenja da, s obzirom na karakter aktivnosti koje podrazumevaju kocku i klađenje, zaista je neadekvatno brisanje obaveze pravnih lica da budu registrovana za obavljanje delatnosti kocke i klađenja.
Znači, taj eufemistični naziv ''posebne igre na sreću'' ipak ne odgovara realnosti, niti doprinosi prevenciji bolesti zavisnosti od kocke i klađenja, koje su sve prisutnije, posebno u populaciji mladih. Naziv treba da odslikava realnu aktivnost, čime se podiže i svesnost o tome u koje su vrste posebnih igara na sreću pristupa. Ublažavanje naziva ne ublažava i posledice.

U obrazlaganju ovog amandmana nakon obrazloženja koristiću i vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe Nova Srbija.
Naime, i kolega Zoran Babić iz SNS i Milan Dimitrijević iz DSS su u amandmanima na isti član ukazali na paradoks. Zar cifra od 50 zaista nešto menja? Htela sam da uradim sličnu stvar, time što sam umesto brojke 200 stavila brojku 2000. Moglo je da stoji 2063. Kolega Nikola Savić iz SRS je predložio 500, moglo je da bude i 505 sa crtom.
Dakle, pišući amandmane na predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću i posebno amandmane na ovaj član nisam gajila nikakvu iluziju da će se oni koji u svom srebroljublju, vlastoljublju i sujeti koriste makijavelistički pristup zaista pokajati i vratiti ovaj tekst na ponovno razmatranje i promišljanje o posledicama.
Ipak, kao Srpkinja, kao psiholog, osoba nepopravljivo i trajno zaljubljena u svoj narod, kulturu i duhovnost, na koju se udara iz svih oružja, rizikujem da budem smaračica, tako što ću još jednom apelovati na sve one kojima je ljudska i roditeljska disciplina valjda ispred stranačke.
Možda je to u mom slučaju trijumf nad iskustvom, ali sam dužna da podsetim na poražavajuće činjenice, krizu ili bolje reći, sunovrat vrednosti, a to ipak prevazilazi novonastalu veliku svetsku i ekonomsku krizu. Svaki četvrti čovek u Srbiji boluje od depresije, a više u Srbiji potroše od pet miliona kutija lekova za smirenje. Od alkoholizma boluje 25% stanovništva, što je za 10% više u odnosu na tzv. normalna vremena, pre petnaestak godina kada se taj procenat kretao oko 15%.
U Srbiji oko 300.000 ljudi koristi narkotike, što čini skoro 5% čitave populacije. Kocka je postala svakodnevna zanimacija za čak 70% tinejdžera i 44% odraslih. Dakle, koje je to tačno bezbedno rastojanje između obrazovnih institucija koje promovišu zabavu, a koje osamljuje, kako stručnjaci nazivaju, popularno sportsko klađenje, 200 metara, ali to je smešno. Oni koji sportom smatraju strukturisanje života, tiketa, kvota, najlakše će u svoj rekreativni omiljeni program uvrstiti vožnju do tog mračnog predmeta želja.
Znači, u tom našem amandmanu namerno je navedena ova cifra, gde bi se ukazalo na logički paradoks, u čijoj osnovi jeste licemerje i potreba društva da odgovornost za bolesti zavisnosti, a to je postala prava pošast među mladima, prebaci na same žrtve. Svetska zdravstvena organizacija još 1970. godine definisala je kockanje kao poremećaj navike impulsa, oboljenje slično kleptomaniji i piromaniji, pri čemu se očekuje da već u sledećoj reviziji ove klasifikacije patološko kockanje bude tretirano kao bolest zavisnosti.
U praksi se već tako i tretira, pa je i u američkoj klasifikaciji mentalne bolesti DSM-4 opisano 10 simptoma ove bolesti gde spadaju – preokupiranost, osoba često misli o kockanju, bez obzira na to da li se radi o prošlom, budućem ili zamišljenom kockanju. Drugo, tolerancija, kao i sa tolerancijom na psihoaktivne supstance, osoba pravi sve veće i veće uloge, kako bi doživeli isto uzbuđenje.
Treće, povlačenje, osećaj uznemirenosti ili razdražljivosti, povezan sa pokušajima da se prekine ili smanji kockanje. Četiri, bežanje od problema. Peto, navaljivanje, odnosno pokušaj da se gubitak na kocki povrati sa još više kockanja. Šesto, laganje i prikrivanje razmera svog kockanja. Sedmo, gubitak kontrole.
Osmo, nelegalne radnje, osoba krši zakon sa ciljem da dođu do novca potrebnog za kockanje ili povrati izgubljeni novac, što može uključivati dela krađe, pronevere, prevare ili falsifikovanja. Deveto, rizikovanje odnosa sa značajnim osobama, osoba nastavlja sa kockanjem uprkos riziku da izgubi partnera, posao, decu, porodicu. Deseto, plaćanje kaucija, osoba se okreće porodici, prijateljima, pa i zelenašima za finansijsku pomoć u otplaćivanju dugova nastalih kockanjem.
Od navedenih deset, osoba obolela od patološkog kockanja mora imati pet ili više simptoma. Ako znamo da pola miliona ljudi u Srbiji gotovo da ispunjava ove kriterijume, odnosno jesu zavisni od kockanja, a da svaki peti čovek koji pokaže zainteresovanost za kocku postaje patološki kockar, nećemo baš moći da nonšalantno pređemo preko ovog zakona o igrama na sreću, tim pre što se do faze patološkog kockanja dolazi postupno i lagano, uz početni motiv lake zarade i razbibrige.
Da su znali kako se zavisnost od kocke stvara neprimetno, jer niti je zavisnik svestan svoje zavisnosti, niti ona ima izrazito fizičke simptome, mnogi roditelji ne bi sami finansirali ovakve početke svoje dece uz komentar – sportske kladionice, pa šta, to nije strašno. Bolje da mi se dete interesuje za sport, nego da krene putem droge. Kocka, koja u preko 90% slučajeva počinje kladionicom, nije ništa drugo do mentalna droga.
Na osnovu istraživanja Fonda "Herc" za prevenciju patološkog kockanja, 3 do 5% ukupnog broja stanovništva u Srbiji je patološki zavisno od kockanja,60% je navučeno na rulet, slot mašine i kladionice, 20% je onih koji ne mogu bez igara na sreću, a 20% zavisi od telefonskih kvizova.
Deca i tinejdžeri preferiraju slot mašine i kladionice, odrasli muškarci slot mašine, kladionice i rulet, a žene igre na sreću i kvizove.
Po analogiji sa drugim bolestima zavisnosti, posebno narkomanijom, gde s sa lakih neumitno prelazi na teške droge, zavisnik od kockanja najpre počinje sa lozovima i tombolom, prelazi na klađenje, a ubrzo i na rulet.
Zavisnik se postaje polako ali sigurno, pri čemu je suština u tome da igrač želi da što više skrati period neizvesnosti, da što pre dođe do rezultata, a oni su po pravilu poražavajući. Tada počinje proces vađenja, pa cela priča kreće u krug, sve do potpune propasti.
Možda za kockara novac nije prioritetni cilj, ali bez njega se ne može igrati, pa su iskustva zavisnika manje ili više slična. Najpre se troši svoj novac, zatim se prodaju stvari iz kuće, sledi pozajmljivanje od prijatelja, rodbine, da bi naposletku mnogi zakoračili u svet kriminala, pronevere i krađe.
Nažalost, kada presuše izvori finansiranja, igra se na prekide, jer tada po pravilu, priskaču u pomoć prijatelji. Reč je zapravo o osobama koje podstiču kockara da nastavi, navodno ga razumeju i ohrabruju, a zapravo žive od zelenašenja, davanja novca sa velikom kamatom.
Malo kada se ova pozajmica pokaže promašenom investicijom, jer su pozajmljivači jako dobro upoznati sa materijalnim stanjem njegove porodice, a veliki dugovi obično se vraćaju prodajom nepokretnosti, kuća ili stanova. To je upravo trenutak kada članovi porodice konačno shvate da su suočeni s problemom koji ne mogu sami da reše.
Od prve faze patološkog kockanja, tzv. pobedničke faze, kada dobijaju velike sume novca, preko progresivne gubitničke faze, gde kockari obično izgube dobijeni novac, dolazi se do treće, očajničke, a od tada do potpune propasti obično prođe samo jedna ili dve godine.
Internacionalna organizacija "Gamblers Anonymous" kao osnovne karakteristike patološke kocke navodi emocionalnu nesigurnost, nezrelost i nedostatak samopouzdanja. Kockar se najbolje oseća dok se kocka, on želi da o sebi stvori sliku dobre ličnosti, ali živi u svetu snova koji zadovoljava njegove emocionalne potrebe, ali nikada ne biva ispunjen u realnosti.
Ako im je početni motiv laka zarada ili zabava, kada ova strast ovlada čovekom, kockanje se doživljava kao veliko uzbuđenje, fantastična sreća, nešto što se ne može porediti sa bilo čime. Zanimljivo je i svedočenje koje ovo zadovoljstvo poredi sa jednom vrstom nadorgazma.
U realnosti, javljaju se poremećaji koncentracije, pažnje, poremećaji apetita i sna, pa i seksualne disfunkcije. Ne treba biti baš veliki stručnjak da bi se primetila ova emotivna i kognitivna zaravnjenost, dovoljno je samo odškrinuti vrata kladionice, pa da vam postane jasno kako taman da se Šeron Stoun ušeta gola jedva da bi neko skinuo pogled sa listića.
Uz sve ovo, kao i kod drugih bolesti zavisnosti, karakteristična je nekritičnost, tako da patološki kockari nemaju uvida da su zavisni, niti da imaju problem, već misle da mogu da prekinu kad hoće. Tek kada zapadnu u ogromne finansijske poteškoće, koje porodicu dovode gotovo u bezizlaznu egzistencijalnu situaciju, pristaju da im se pruži pomoć. Stoga je patološko kockanje nešto što se smatra jednom vrstom porodičnog nasilja, budući da se jedan kocka, a trpi cela porodica.
U okviru projekta ''Kocka je odbačena'', koju je u saradnji sa Skupštinom grada sproveo Institut za mentalno zdravlje kroz savetovalište, došlo se do krajnje uznemirujućih podataka, i na osnovu evidencije o korisnicima savetovališta, zaključeno je da su zavisnici sve mlađi, tako da se s kockanjem počinje u uzrastu od čak 12 ili 13 godina i to najčešće u sportskim kladionicama.
U 63% slučajeva pomoć su tražili roditelji i to uglavnom majke. Kockanje je skrivena bolest, to je miran i nevidljiv problem, sve dok se porodica ne suoči sa ogromnim dugovanjima. Za razliku od alkoholizma i narkomanije, koji se na osnovu promene fizičkog izgleda mogu prepoznati, kockare je ipak jako teško otkriti. Adolescent kockar je individualista, bistar, ali nezainteresovan za školu, iskazuje prezir prema roditeljima i razvija imidž hiperuspešne osobe.
Ako znamo da u faktore rizika spada bolest zavisnosti roditelja, gubitak ili smrt roditelja, razvod roditelja pre 15. godine, nedosledna ili suviše gruba disciplina, roditelji kockari, kao i faktori ličnosti tipa impulsivnosti, traženje uzbuđenja, slaba samokontrola, agresivnost, onda stvarno nećemo moći da kao vrhovna zakonodavna institucija operemo ruke tako što ćemo povećavati distancu u koracima, zaboravljajući da i u savremenom svetu dostupnost nije više pitanje metričkih već mentalnih jedinica.
Srpski pripovedač krajem 19. veka, Laza Lazarević, opisuje u svojoj pripoveci "Prvi put s ocem na jutrenje", iz ugla dečaka, događaj u jednoj srpskoj porodici. Ugledni trgovac Mitar, bogat i pošten, u jednom trenutku svog života uobičajene večernje izlaske u kafanu počinje da obogaćuje kockanjem. Žena i deca čekaju zatvoreni u sobi, sluteći da se nešto loše događa s glavom kuće. Mitar dobija i gubi na kocki. Žena mu je sve zabrinutija i pokušava da ga zaustavi, ali bezuspešno, sve dok mu Pera Zelembać ne uzme na kartama čitav imetak.
U velikom finalu te priče Mitar će posegnuti za pištoljem u želji da se ubije, ali ga sprečava verna ljuba, predočavajući mu da je on hranitelj porodice i da je još uvek dovoljno mlad i sposoban da radom povrati ono što je izgubio na kocki. Na dušu i svest gazda Mitra deluju reči utehe i on pokajno odlazi za sinom u crkvu da se pomoli i počne život ispočetka.
E, prvo pitanje je šta bi se danas dogodilo sa Mitrom i njegovom porodicom? Literarni ambijent zamenićemo onim što se realno trenutno dešava u Srbiji. Razni oblici igara na sreću su doživeli ekspanziju poslednjih 15-ak godina. Liberalizacija usluga ili zakon tržišta pretvorio je ovu delatnost u jednu od najlukrativnijih. Kladionice i kockarnice podelile su Srbiju na one koji zarađuju od kocke i one koji od nje boluju.
Eksplozivna pojava sportskih kladionica dovela je do toga da veći deo muške populacije u Srbiji svakodnevno iskušava sreću popunjavanjem tiketa i igranjem u male uloge. Pokušaj sistemskog uvođenja reda u ovu oblast doneo je veće prihode državi, jer su kontrole poslovanja i uslovi za pokretanje ove vrste preduzetništva pooštreni.
Ono što se nije dogodilo tiče se dostupnosti igara na sreću maloletnicima, a plašim se da deklarativno zalaganje za povećanje distance neće ni smanjiti, ni rešiti problem, tim pre što postoji sve izraženiji sport kockanja na Internetu, koji je više nego dostupan maloletnicima.
Najuspešnije su klasične "on-lajn" kockarnice s kartama i ruletom, ali je sve popularnije sportsko klađenje, naročito u Evropi. Umesto uplaćivanja listića na prodajnim mestima sve više igrača se odlučuje da sve opklade postavi preko VEB-a. Koliko je on-lajn kockanje postalo popularno u izuzetno kratkom vremenu najbolje pokazuje podatak da se svakog dana uloži 200 miliona dolara na on-lajn pokeru, a godišnji prihodi organizatora takvih igara premašuju cifru od 1,4 milijarde dolara.
Dakle, čak i da ne sumnjam u dobre namere predlagača ovih izmena i dopuna zakona, nema tih amandmana koji će doskočiti onima koje uzbuđuje igra lopova i žandara. Pogotovo ako se zna da je svugde u svetu kocka veliki biznis, u kome mnogi vide ogromnu korist, počev od zelenaša i vlasnika kockarnica, raznih organizatora igara na sreću, pa sve do same države. Očigledno je reč o poroku u kome svi dobijaju, a samo jedan gubi, te se o ovoj bolesti uveliko ćuti, a tretirana je kao lični problem nekih tamo ljudi i nekih tamo njihovih porodica.
Jedino pravo rešenje je da država preuzme ne samo odgovornost, već i obavezu finansiranja projekata prevencije bolesti zavisnosti. Jedno od prelaznih rešenja jeste i nedavno pokrenuti projekat - odgovorno kockanje, gde se širom Srbije u jednom lancu kockarnica mogu naći brošure koje podsećaju kako bezazlena zabava može zapravo prerasti u destruktivnu bolest, i gde se ljudi pozivaju da potraže pomoć stručnjaka ako primete da je kockarnica postala njihova druga kuća.
No, kao što one nalepnice na cigaretama nikako ne dovode do odgovornog pušenja, jer bi nam ga inače dozvolili, ne postoji ni mogućnost da se preko pamfletića dođe do prosvetljenja o odgovornom kockanju. Zar nije svaki drugi alkoholičar patentirao odgovorno pijenje tako što drugarima kaže – ajmo na jednu, ali samo po jednu?
Sve dok država ne preuzme ozbiljnu odgovornost za one za koje računa samo na izborima, a u međuvremenu ih tretira kao građane u tranziciji, sve dok nema restitucije vrednosnog sistema, radnih navika, solidarnosti, zajedništva i garancije da je ovoj zemlji zaista potrebna mladost, ali ne na način dopisan u grafitu – zategnite mi bore, neće biti ni rešenja bolesti zavisnosti, tačnije strasti koja od nas čine bića koja pate i stradaju.

Da sam došla popodne i videla samo vas, gospodine Milosavljeviću, imala bih neke nedoumice. Međutim, pošto sam jutros videla ministra Đelića, koga mnogi od milošte zovu "Boža integrisani", jer gde god se pojavi tu je reč o evropskim integracijama. Kada sam ga videla shvatila sam da izmene i dopune Zakona o igrama na sreću ne mogu a da nemaju veze sa tim evropskim putem.

Ovako, jasno je da posle legalizacije homoseksualizma, sledi legalizacija kocke, kockanja kao privredne grane u ekspanziji, a onda će nam biti neminovna i prostitucija, budući da cinici kažu kako je politička prostitucija najprofitabilnija delatnost u Srbiji. Dakle, u EU više nema pušenja, izloženosti duvanskom dimu, ali ima kocke, prostitucije, droge, protivprirodnog bluda.

Pošto je uz tačku o igrama na sreću okačena i ova tačka o duvanu, verovatno da je razlog za ovakvo objedinjavanje skupštinske diskusije motiv da se što pre sa ovih poročnih tema pređe na državnu upravu, ''Šunatovčeve radne obaveze'' i ino-sporazume, a i duvan može lepo da se žvaće uz kockanje.

Kakve veze ima na šta će da nam liči vrednosni sistem i omladina, kakve veze ima to što najmlađi registrovani zavisnik od kocke ima samo 13 godina, kada je cilj ovog zakona, kako kaže Vlada, da se ova oblast uredi, naravno, zbog EU, i da obezbede veći prihodi od naknada za njihovo privređivanje. Kukala nam majka, kada se budžet puni preko poroka!

Utoliko, novine ovog predloga zakona jesu zabrane ulaska maloletnim osobama u objekte u kojima se priređuju posebne igre na sreću, sa povećanjem minimalne udaljenosti objekata za igre na sreću od škola sa sadašnjih 150 na 200 metara. Čak 200, što reče jedan naš građanin u komentaru na ''netu'', kao da je klincima preveliki problem da skuterčićima pređu dodatnih 50 metara.

Dalje, biće zabranjeno priređivanje posebnih igara na sreću (čitaj: kocke i klađenja) duže od 18 časova dnevno, a moraće da se utvrdi poreklo kapitala koji ulazi na tržište. Pitanje je, samo, da li će poreklo kapitala biti utvrđivano i domaćim tajkunima i kojim, i da li je na to mislio Tadić? Dvostruko se povećava i najniži iznos novčanih kazni za prekršaje za pravna lica, sa deset hiljada na sto hiljada. No, džabe, i deset puta veće kazne, kada oni koji plaćaju imaju sto puta veći prihod, a unesrećuju hiljadu puta više ljudi.

Vlada će u javnom pozivu za davanje dozvole navoditi teritoriju na kojoj će biti locirane igračnice. Načelnik Uprave za igre na sreću kaže – razlog za tu dopunu je omogućavanje da se igraonice otvaraju u manje razvijenim regionima, što će omogućiti otvaranje novih radnih mesta i razvoj pratećih uslužnih delatnosti.

Dakle, ''ravnomerni regionalni razvoj Srbije, kroz prostorno planiranje lokacija za klađenje i kocku''. Vrh! Tako će verovatno u najveće radne podvige lidera regiona, Dinkića, osim programa za "Fijat", ući i program za kladionice. Uostalom, leteći promoter ovih disciplina je bio Dinkićev kadar Krišto, dakle, ''baron Mlađan Minhauzen i grof Mojte Krišto''.

Evo samo nekoliko komentara naših građana na izmene i dopune Zakona o igrama na sreću.

Kasno, tačnije, prekasno. Ko je dozvolio da se razne igraonice nakote na svakom ćošku i baš me zanima ko će to sada kontrolisati? Pored škole "Kralj Petar I" u Ulici maršala Birjuzova postoji jedan mali, nazovimo to, kiosk, zapravo, šalter. Tu su se i prošle i ove godine prodavale cigarete na komad. Inače, za vreme časa je zatvoren, a otvara se samo za vreme odmora. Kako to niko nije primetio?

Šta se stalno vrtelo na ''Javnom servisu'' u vreme Svetskog prvenstva? Gde ćete gledati Svetsko prvenstvo? U našoj kladionici, naravno. Šta reći kada se to reklamira na RTS? Na jednoj strani, država, kao, onemogućava maloletnicima ulazak u kladionice, a na drugoj ih stalno poziva. Na zvaničnom sajtu opštine Inđija, na početnoj strani je, s jedne strane, baner za kladionicu, a s druge je za ''Lav'' pivo. Pretpostavljam da su oni bili sponzori velikog LCD displeja u centru Inđije, na kojem se, uz jeftin alkohol i pečene pljeskavice, uživalo u Svetskom prvenstvu u fudbalu.

Šta ćemo sa dilerima droge, koji direktno u školsko dvorište donose istu? Gde ćemo njih izmestiti? Juče sam u vreme ručka prošla pored nekoliko kladionica. I, šta sam videla? Sredovečne muškarce koji, uz pivo i tiket, sede u kladionici i gledaju one nesrećne brojke. Alo, ljudi, nedelja je, nedeljni ručak, porodica!! Što li svakog dana čitam ili čujem da je izvršen neki oblik nasilja? Zato što su roditelji u kladionici, a ne vaspitavaju decu. Još kada dođu iz kladionice nervozni.

Razlog za dopunu ovog zakona je omogućavanje da se igraonice otvaraju u manje razvijenim regionima, što znači, kaže ovaj naš građanin, navući i sirotinju na kocku i uzeti im i ono malo što imaju. Hajde da vidimo i to čudo. Kod nas, u Smederevu, većina kladionica je uz samu školu. Prava akcija, smatra jedan naš građanin, bila bi limitiranje rada slot klubova do 23.00 časa i, naravno, broj je isti. Ovako ih ima više od apoteka i pekara zajedno.

Stroga kazna za ulazak maloletnog lica, u smislu višemilionske kazne, jer se tu vrte milioni, a ne dinarske stotke. Zabranjena je, kažu, i prodaja alkohola maloletnicima, pa svakog dan čitamo kako su se pijani klinci negde ispoubijali. Zabranjena je prodaja duvana maloletnicima, pa svakog dana gledamo klince kako kupuju cigarete na trafikama. Zakone treba sprovoditi, a tu ova imitacija države katastrofalno podbacuje. Ne kažem ja, kaže naš građanin.

Dalje, kod nas u selu od kada su otvorili kladionicu, deca se tamo najviše okupljaju. Da vidiš samo kako se računaju kvote. Kada idem da uplatim neki tiket ne može da se prođe do šaltera od dece. U svim evropskim zemljama zabrana za maloletne važi i za kafiće i šetanje posle 22.00 časa i to treba rešiti. Crno nam se piše ako nam je strategija za otvaranje novih radnih mesta povećavanje broja kazina i igraonica po nerazvijenim sredinama?! Treba da otvarate fabrike, a ne igraonice. Dosta smo se igrali, ajde, sada, malo da se radi.

Pa, onda, čiko-čiko, je l' idete tamo? Možete li da mi odigrate iz ''keca u dvojku'' i ovo iz dva u dva? I, ako može, uzmite mi jedan ''Marlboro'' meki, ionako vam je usput. Žurim u školu, pa da ne zakasnim, a taman imam šta da pratim dok profesori smaraju.

Svakog dana prolazim pored jedne kladionice i uvek unutra viđam odgovorne očeve, sa maloletnim sinovima. Ne znam da li će ovim zakonom biti predviđena kazna i za takve roditelje.

I, konačno, pošto znamo da ni stari zakon u oblasti igara na sreću nije primenjivan, samo se pitam – zašto donosite novi? Da ispadne da neko nešto radi i da se zamažu oči onima kojima ova delatnost nije bliska, pa ne znaju o čemu se stvarno radi.

Bilo koju inspekciju, finansijsku, sanitarnu, turističku, građevinsku, da pošaljete u bilo koju kladionicu, pronaći će gomile nepravilnosti, od klinaca koji se kockaju, neprijavljenih radnika, neispunjenih uslova za otvaranje objekta, do neprijavljenog prometa.

Mislim da u Srbiji ima više kladionica nego zvanično zaposlenih u toj delatnosti, i mislim kada bi inspekcije radile svoj posao kako treba da bi državni budžet bio znatno puniji.

Suština ovih komentara je ispravno pitanje građana koji su po difoltu pametniji od političara – šta će nam izmene zakona kada se postojeći zakon ne primenjuje, kriminal i korupcija cvetaju, a standardi ne postoje?!

Srbija godišnje izgubi 79,5 miliona evra zbog nelegalne kocke, dok crno tržište igara na sreću zaradi bezmalo pola milijarde evra. Cela država je poplavljena nelegalnim kladionicama, kockarnicama za poker, ''teksas holdem'' turnire, garažama i šupama gde se prave nelegalni aparati za igru i kopiraju softveri koji se stavljaju u upotrebu. Ovo su podaci ''Udruženja Jakta'', koje okuplja priređivače igara na sreću, ovlašćene servisere i proizvođače aparata i opreme, izneti na sastanku sa predstavnicima vladinih uprava i agencija u sedištu Unije poslodavaca Srbije. Istraživanja su radili stručni tim ''Jakte'', u saradnji sa kompanijom ''Gembling komplajens'', Evropskom federacijom "Euromat", ekspertima iz Privredne komore Srbije i stručnjacima za igre na sreću.

Oblast igara na sreću u Srbiji gotovo da uopšte nije uređena, jer se zakon ne primenjuje, a standardi na postoje, smatra predsednica ''Jakte'' Mirjana Aćimović. Nelegalne kockarnice nalaze se svuda po Srbiji, bilo da su sela ili gradovi. Kritična mesta su oko pijace, tržnih centara, a u Beogradu posebno oko fakulteta i škola.

Prema podacima ''Jakte'' najveći nelegalni deo igara na sreću u zemlji predstavljaju kladionice sa dva ili tri aparata za kocku, proizvodnje nelegalnih aparata i kopiranje softvera. Do toga se, naravno, došlo nesprovođenjem zakona, nevršenjem kontrole, nemogućnošću nadležnih institucija da iskontrolišu crno tržište.

Postoje brojni dokazi za osobe koje drže lanci nekoliko desetina nelegalnih slot klubova, kockarnica i kladionica s neprijavljenim aparatima, ali niko ništa ne preduzima. Naša zemlja tako gubi, kao što sam rekla, 80 miliona evra godišnje na ime taksi i poreza.

Direktor Uprave za igre na sreću, Zoran Jadžić, rekao je na sastanku da raspolaže sa samo šest zaposlenih i jednim službenim vozilom, pa je nemoguće krenuti u obimne kontrole po Srbiji.

Kazne za držanje nelegalnih aparata iznosile su svega 2.000, a sada, i kada se povećavaju, deset puta, ako se ne poveća broj ljudi koji mogu učestvovati u ovakvim akcijama ''džabe smo krečili''.

Mirjana Aćimović dalje navodi da svega 26% tržišta igara na sreću jeste legalizovano, a da svi ostali rade u sivoj zoni. Kada je donošen novi zakon o igrama na sreću podaci Uprave iz 2005. godine pokazivali su da je tada bilo 186 priređivača i trebalo je ponovo da se prijave. Sada ih je sa kompanijama osnovanim u poslednje tri godine svega 105. Postavlja se pitanje – gde je nestalo onih stotinak tadašnjih neprijavljenih priređivača?

Inače, siva ekonomija je najveća u oblasti tekstilne industrije, a odmah zatim slede igre na sreću.

Podaci Unije poslodavaca, dalje, kažu da je Srbija postala plac za otpad automata za igre na sreću, jer se iz Rusije usmerava više od 30.000 nelegalnih aparata, koji su tamo proglašeni za škart. Sličan je slučaj, navode oni, bio i prilikom pokušaja standardizacije aparata u Poljskoj i Češkoj.

Dakle, nismo više samo plac za otpad raznih nezdravih materijala, već i automata za igre na sreću. Dobro nam se slažu uz osiromašeni uranijum?!

Sledeći problem jeste što se kršenjem zakona o lutriji, zapravo, punio budžet. Naime, Državne lutrija Srbije je skoro godinu dana kršila Zakon o igrama na sreću, jer je po članu 29. važećeg zakona izričito navedeno da Državna lutrija Srbije može za sve igre ukupno najviše dva puta nedeljno da organizuje izvlačenje dobitaka u direktnom televizijskom prenosu.

Međutim, prošle godine je lutrija, kaže reklama, po ugledu na evropske lutrije počela dva puta nedeljno da organizuje izvlačenje brojeva ''loto'', a zadržala i ''bingo''. To znači da su igre na sreću bile na televizijama tri puta nedeljno, a ne kako zakon nalaže dva puta.

U nezvaničnom razgovoru Državne lutrije Srbije objašnjeno je da niko nije uzeo novac za sebe, dosta toga ide u humanitarne svrhe, pa vidite kakva je situacija – život je prevazišao zakon. Dakle, život ne može da čeka, život je prevazišao zakon, a zakona se treba držati ''kao pijan plota'', kako je rekao najaktuelniji ideolog sadašnje vlasti. A, i ''put u pakao je popločan dobrim namerama''!

Sva sreća da nije odlučeno da se Ustav ili parlament biraju SMS glasanjem, a gradonačelnik grebanjem zaštitne folije na glasačkom listiću, ispod kojeg srećnog dobitnika čeka novi most!

Inače, za vreme SMS licitacije izvlačenje je bilo svakodnevno, pored lota dva puta nedeljno. Licemerno je zatvaranje kockarnica pored škola kada televizija u svakom domu i u svakoj školi intenzivno stvara zavisnost gledalaca od igara na sreću i od kocke. Prevare nije bilo, kršenja zakona jeste bilo, a, iako taj propust nije bio veliki, poslednji ko ne bi smeo da krši zakon jeste onaj koji ga je napisao.

Inicijativu da se maloletnicima zabrani ulazak u objekte za igre na sreću, koji se nalaze na manje od 150 metara od škola, pokrenule su vlasti u Beogradu pre godinu dana. Zatvoreno je 17 objekata, tri su zatvorili sami vlasnici, što je saopšteno na Okruglom stolu "Maloletna lica, igre na sreću".

U Srbiji, inače, postoji između dve i po i tri hiljade kladionica, a duplo manje škola. Istraživanje je opet pokazalo da je oko 11% mladih koji posećuju kladionice postalo zavisno od igara na sreću. Da stvar bude gora, najviše se kockaju deca iz najsiromašnijih porodica, a kolege psiholozi tvrde da je jedan od poriva koji decu nagone da provode vreme u igraonicama na sreću, pored sticanja materijalnih sredstava, dosada i život bez smisla. Nažalost, tome je doprinelo i to što se zbog rešavanja egzistencijalnih problema roditelji manje bave decom, a škola ih ne usmerava na adekvatan način na prave vrednosti.

Posledice koje kockanje i zavisnost od kockanja izaziva kod maloletnika najčešće su: slab uspeh u školi, bežanje sa nastave, sukobi u porodici, pojava besa i agresivnosti kada gube i kada su u stanju da poslednju paru potroše u igraonicama na sreću.

Gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, rekao je, sasvim ispravno, da najveći problem nije razdaljina između kladionice i škole, već dostupnost igraonicama maloletnim licima. Od prvog dana ideja nam je bila da do rešenja dođemo zajedno sa kompanijama koje se legalno bave ovim biznisom. Najbitnije je da svi poštuju dogovoreno, a to je, da maloletna lica nemaju mogućnost da se pojave u kladionicama i igraonicama, rekao je Đilas. Zaista, u tom pogledu nema pregovora.

Maloletnici nemaju šta da traže u objektima koji priređuju, kako se eufemistično kaže, posebne igre na sreću. To ništa nije posebno, kocka i klađenje su ''kocka i klađenje'', a poseban je samo njihov poražavajući uticaj na ljude, posebno na mlade, siromašne, bolesne i ranjive.

U zemljama u tranziciji kockanje je postalo novi vid bolesti zavisnosti, isto kao i narkomanija, alkoholizam, ali se često teže dijagnostikuje. Prema oceni stručnjaka, pogrešno je mišljenje da je sportsko tipovanje samo razbibriga, jer se veliki broj kladioničara vremenom potpuno posvećuje klađenju, podređujući sve svoje aktivnosti tome, zapostavljajući posao i porodicu. Zbog toga se klađenje naziva i zabavom koja osamljuje.

Čak, i ako bi se moglo dokazati da kladionice smišljeno uvlače svoje klijente u neku vrstu dužničkog ropstva, ostaje pitanje koga kazniti i za koje krivično delo, jer je kockanje dekriminalizovano, a od široke lepeze igara na sreću, praktično, samo je zabranjeno šibicarenje kao očigledna prevara.

Sama želja za povratkom izgubljenog novca je udica koja peca sav novac iz džepa, a nada da će se kockom vratiti dug jeste siguran put do ponora. Ista je verovatnoća da se to dogodi kao i da kockar otputuje tog trenutka ''Spejs šaltom'' u svemir. Tri i po miliona ljudi u Srbiji igra neku od igara na sreću, svaki peti je patološki kockar, što znači da u Srbiji živi 700.000 građana pod rizikom od patološkog kockanja.

Već sam rekla da najmlađi kockar u Srbiji, koga su roditelji doveli na lečenje u SOS centar za pomoć patološkim kockarima, ima samo 13 godina. Rasturene porodice, samoubistva, razbojništva i krađe, koje kockari zavisnici čine, samo su neke od posledica kockanja.

Dakle, kriza u društvu, naročito ekonomska, doprinosi tome da veći broj ljudi pokušava da okuša sreću i da reši nezavidnu materijalnu poziciju kroz kockanje. Situacija kod nas je još specifičnija, jer smo svedoci da su se tokom 90-ih godina mnogi na sumnjive načine preko noći obogatili, te to kod mnogih budi nadu, da svako može u jednom trenutku da postane bogat. Kad se neko pasionirano kladi i kocka i kada ta njegova strast ne može da se kontroliše, tada to postoje patološki problem.

Kocka nije samo nijansirana borba protiv stresa i kontrolisani rizik koji podiže adrenalin, kako neki vole da to kažu. Reč je, zapravo, o ozbiljnoj industriji zabave koja jede svoju decu. I ''Loto'' je kockanje, jer se ne igraju samo pojedinačne kombinacije, nego lutrija nudi i sisteme koji koštaju desetine hiljade evra. Francuska izdvaja 1.900 evra po stanovniku, kao prevenciju kockanja, ide se čak na edukaciju prodavaca tiketa, da prepoznaju patološke kockare. Šteta od igara na sreću je tri puta veća nego korist, što je, recimo, razlog zašto su u Rusiji stavili katanac na kazina, uz to stopa kriminaliteta na tim mestima raste do deset puta.

Kod nas, nažalost, postojala je i TV promocija bolesti zavisnosti, na koju je ukazivao zamenik šefa Poslaničke grupe Nova Srbija, Miroslav Markićević, koji nikada nije dobio izvinjenje, jer je tvrdio da je ''najmanja jedinstvena ponuda'' na RTS bila javno stimulisanje kocke. Važno je da su u prethodnih pet godina prihodi od igara na sreću udesetostručeni, pa, u Državnoj lutriji Srbije kažu da nezavisno od toga što veći deo prihoda uplaćuju u budžet, ona samostalno finansira akcije, koje utiču na poboljšanje kvaliteta života građana Srbije.

Da li je stvarno moguće da je ''Državna lutrija Srbije'' ta koja treba da poboljša kvalitet života u Srbiji?! To je sistem, kao kada bi fabrika cigareta lečila od raka. Doduše, sa ovom vladom ništa nije nemoguće, te se gotovo mogu kladiti da će proći ne samo ovaj, već i svi zakoni koji ministrima omogućavaju opstanak na vlasti, pa, i po cenu sopstvenog naroda.

Pitanje je bilo namenjeno gospođi ministru pravde, a pošto je pravda odsutna danas, postaviću isto pitanje premijeru. Da li postupak protiv desetorice članova patriotskog udruženja "Obraz", uhapšenih 10. oktobra 2010. godine, predstavlja kršenje elementarnih pravila krivičnog postupka, jer ni posle mesec i po dana u sudskim spisima nema nijednog dokaza koji bi potkrepljivao sumnju da su okrivljeni počinili krivično delo za koje se terete, a još su u pritvoru?
Moram reći, gospodine premijeru, ako niste informisani da u Višem sudu u Beogradu se vodi postupak protiv desetorice članova "Obraza" – Mladena Obradovića, Krste Milovanovića, Miloša Popovića, Marka Lazarevića, Dušana Ilića, Dobrice Radonjića, Igora Marinkovića, Nikole Vidovića, Srđana Savovića i Nemanje Armuša. Izuzev Krste Milovanovića, koji je lišen slobode 14. oktobra, svi su uhapšeni 10. oktobra, kada se u Beogradu održavala ova vaša Parada ponosa.
Kako je tom prilikom državni sekretar Homen obećao javnosti da će odgovor države biti jeziv, viši tužioci i sudije Višeg suda u Beogradu se očigledno svojski trude da ga ne razočaraju.
Da bi odgovor države na sukobe omladine sa policijom zaista bio jeziv, bilo je neophodno da uhapšena lica ostanu što duže u pritvoru, po mogućstvu do početka suđenja. Da bi se to postiglo trebalo je njihov navodni prestup podvesti pod što teže krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora preko 10 godina. Posle dužeg razmišljanja, možda i poverljivih saveta onih koji zahtevaju jeziv odgovor organa gonjenja, zamenik višeg javnog tužioca Vera Stanić kvalifikovala je navodne prestupe kao nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu.
Ne sporeći da je 10. oktobra bilo fizičkog nasilja na ulicama Beograda, odgovorno tvrdim da se to nasilje nije dogodilo ni na sportskoj priredbi ni na javnom skupu jer parada ponosa uopšte nije bio javni skup. Naime, javnim skupom se u pravnoj teoriji smatra takvo okupljanje građana u kojem u načelu svako može da učestvuje.
Tako, recimo, svaka sportska priredba jeste javni skup pod uslovom da mogu da prisustvuju oni koji su kupili karte ili blagovremeno došli ako je ulaz besplatan. Znači, parada ponosa nije bio javni skup nego privatna žurka. Na mesto okupljanja mogli su doći prolazeći kroz tri spoljna obruča policijske zaštite samo ona lica koja su imala pozivnice i nalazila se na spisku pozvanih, kao što se recimo dolazi na privatne zabave ili na rođendane. Čak niko od nepozvanih nije mogao da kroči ulicama kojima je trebalo da prođe ta parada ili da stoji na trotoaru na obližnjim ulicama.
Drugim rečima, tu ničeg javnog nije bilo osim javnih sablasni kada su prikazani snimci ove izvanredne parade i kada se pokazalo da je policija svojski štitila Paradu ponosa, kao što štiti vile i rezidencije brojnih državnih funkcionera.
Ni jednom od pritvorenika i okrivljenih lica ne može da se stavi na teret nasilničko ponašanje na javnom skupu jer 10. oktobra javnog skupa nije bilo.