Imam samo u okviru ovog amandmana jedan komentar koji se tiče Vlade i jedno pitanje za vas, predsednice Skupštine.
Pitanje koje se tiče Vlade jeste zašto se prave ove javne rasprave?
Iz kog razloga vi trošite pare tih osiromašenih i potrošenih građana Srbije, praveći javne rasprave o nacrtima zakona, kada ništa što je na tim javnim raspravama kasnije ne uvažite i ne uvrstite u sam tekst zakona.
Evo, Lazar Srdanov, sekretar međuopštinskog udruženja trgovaca Novog Sada, svojevremeno je rekao da je upravo neophodno uvođenje kategorije potrošačkih ugovora, zato što te kategorije tih ugovora nema u Zakona o obligacionim odnosima.
Istu stvar govori i Jovan Beara, predsednik poslovnog udruženja, koji takođe koristi, odnosno govori o onome što sam napomenula da bi bilo dobro da postoji nekakvo nezavisno telo, neki centar za rešavanje, odnosno nezavisni centar za savetovanje potrošača, a ne nešto što bi bilo pod ingerencijom Ministarstva za trgovinu, jer je potpuno nemoguće da Ministarstvo samo sebe kontroliše.
Kada pogledate ogroman broj komentara učesnika ovih javnih rasprava, postavlja se pitanje šta je to čime se Vlada rukovodi? Da li vi to ne uvažavate ne samo poslanike, nego ljude iz struke, pa tako i građane Srbije?
Pitanje za vas, predsednice Skupštine, šta će nam Javni servis ukoliko može da prekine prenos, tako da nas vi o tome ne obavestite, tako da možda ne obaveste ni vas?
U ovom trenutku, prenosa na Javnom servisu, vlasništvu gospodina Tijanića, nema. Ne znam da li je reč o nekakvoj trgovini usluga, o čemu se radi, da li je tu uzet potrošački kredit o kome je Skupština bila neinformisana, ali ono što je činjenica jeste da prenosa nema, da nam vi to niste napomenuli, a vrlo opravdano sumnjam da vi o tome ništa niste znali, zato što gospodin Tijanić radi kad hoće, i to kad nešto hoće baš ono što on hoće.

Ovog puta uopšte nisam tražila reč, ali sada se pitam da li imam problem sa pamćenjem ili ima većina opozicionih poslanika u ovoj sali. Stvarno se ne sećam, gospođo predsedavajuća, da ste nas danas informisali o tome. Moguće je da je to nekakav previd, ali ono što sam čula od kolega jeste da mi nismo bili informisani. Lepo je što je vas gospodin Tijanić informisao, on to voli da radi jedan na jedan, ali ono što nije lepo da mi ostali o tome ništa nismo znali.

Najpre, gospođo predsedavajuća, da vam se izvinim što ste vi morali da se izvinjavate zbog ponašanja gospodina potpredsednika Novakovića.
U međuvremenu su me potrošači obavestili da je prenos prekinut zbog utakmice ženske odbojke između ekipe "Azotare" i "Tenta", a to "Tent" to je ekipa Termoelektrane "Nikola Tesla". Svakako značajnije nego da u direktnom prenosu ide zakon o zaštiti potrošača.
No, što se ovog amandmana tiče, amandmana gde se dodaje novi član koji se tiče izmene kamatne stope, znači, definitivno, ono o čemu sam govorila, da bi mi sprečili ukidanje dužničkog ropstva neophodno je da se bankama ukine mogućnost diskrecione promene kamatne stope.
Pravo poslovne banke jeste da u cilju smanjenja rizika poslovanja, odnosno očuvanja svoje aktive menja kamatnu stopu na pozajmljena sredstva tokom trajanja kredita. Međutim, to pravo ne bi smelo da bude diskreciono, odnosno stvar poslovne politike banke ili proizvoljne ocene tendencija na svetskom ili domaćem tržištu.
Da bi se potrošač zaštitio od volje, odnosno procena bankarskog menadžmenta, tj. da ovaj potonji ne bi troškove svoje nesposobnosti da predvidi buduća kretanja na tržištu prebacio na ekonomski neupućenog potrošača, potrebno je zaista da postoji strogo zakonski uređena mogućnost promene nominalne i efektivne kamatne stope.
To je prilično lako uraditi. Prva mogućnost bi bila da kamate na sve kredite budu fiksne, odnosno unapred dogovorene i stvar bi bila onda krajnje jednostavna. Međutim, jasno je da bi ovo dovelo banke u povećanu neizvesnost poslovanja i u praksi vodilo poskupljivanju kredita, znači u više kamate, jer se taj potencijalni trošak onda prebacuje na potrošača.
Druga mogućnost je da se promena kamatne stope veže za promene određenih ekonomskih parametara koji faktički nisu pod kontrolom banke, a ni potrošača.
Treba reći da tu soluciju već koristi dobar deo banaka u Srbiji i da se ona svodi na vezivanja varijabilnog dela kamatne stope za promene euribora, libora, znači na dolar, evre, Švajcarce, belibora. Radi se o kamatnim stopama po kojima prvoklasne banke EU, SAD i Švajcarske Srbiji pozajmljuju kratkoročno novac, kretanje potrošačkih cena u Srbiji itd.
Znači, ova odredba bi unela neizvesnost kada su u pitanju troškovi potrošača, ali bi on time bar bio zaštićen od samovoljnog kreditnog personala banke i eventualno poslovnog posrtanja banke, možda čak i usled grešaka njenog menadžmenta. Ova dva načina ugovaranja kamatnih stopa su sasvim uobičajena u svetu i čak se u proseku varijabilna kamatna stopa pokazuje kao jeftinija opcija za potrošača.

Htela bih u stvari da kažem na šta se odnosi ovaj amandman. On se odnosi na dodavanje  naslova – Docnja potrošača i zastoj otplate, i u kome se dodaje novi član koji glasi: ''Kada potrošač ne ispuni obavezu iz ugovora o potrošačkom kreditu na vreme, primenjuju se pravila o dužničkoj docnji propisana zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, pod uslovim da je bio potpuno i pravilno obavešten o posledicama i troškovima docnje.
Ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje dovode potrošače u teško imovno stanje, odnosno druge bitne okolnosti na koje potrošač nema uticaja, sud može na obrazloženi zahtev potrošača da naredi zastoj otplate potrošačkog kredita. Zastoj otplate ne može trajati duže od šest meseci i može se narediti samo jednom. Za to vreme potrošač ne duguje kamate za slučaj zadocnjenja.''
Ovo je opet, kao što su koleginice Donka Banović i Milica Vojić Marković govorile do sada, samo ilustracija dobronamernosti naših amandmana i pokušaja da zapravo dođemo u situaciju u kojoj bi zakon o zaštiti potrošača zaista štitio i one kategorije ljudi koji su najugroženiji.
Kako je moglo da bude da je u ovaj zakon uvršćeno ono što je bilo potrebno potrošačkim kreditima? Moglo je da bude tako da za sve potrošače koji ne mogu da plate komunalije, kao što su struja, voda, grejanje, javna komunalna preduzeća bi morala da ispitaju kolika su im i kakva primanja, i kada utvrde da su to recimo staračka domaćinstva, nezaposleni, socijalni slučajevi, lica sa posebnim potrebama, da u takvim situacijama ne mogu da im isključe struju, vodu i grejanje.
Takva zaštita korisnika usluga proističe iz direktive EU kojima se kategorija ekonomske zaštite potrošača štiti uvođenjem socijalnih karata za ugroženo stanovništvo, tako da svima njima komunalno preduzeće ne bi bilo u mogućnosti da uskrati svoje usluge dok se taj problem ne reši, dok im se plaćanje ne odloži na period od šest meseci i više.

Nažalost, nisam iz iscrpnog referata dr Krpića, koji je akreditovan za penzionere, uspela da shvatim kakve veze penzioneri sa potrošačima imaju, jer onih 5.000 obećanih nisu dobili, ali nije to tema.
Poštovani građani Srbije, uoči ovog 5. oktobra samo imam potrebu za nekom vrstom mentalnog eksperimenta. Naime, živo me zanima kako bi izgledalo nekome ko je pre deset godina zaspao dubokim snom ili, ne daj bože, upao u neku vrstu kome, kada bi se sada probudio i video kako izgleda ne samo politički život, već i dnevna životna rutina većine građana Srbije. Ne verujem da bi se zadržao na konstataciji – sve je isto, samo njega nema, pošto je daleko od istog, a još dalje od evropske i svetske budućnosti Srbije nego što je bilo pre jedne decenije.
Kažu da svaka revolucija jede svoju decu, pa nije ni čudo što su oni koji su iznedrili demokratske promene ili ubijeni ili preživeli ubistvo u pokušaju, a u prvi plan su izbili ljudi-projekti, intelektualno prilično minorne, moralno defektne, ali zato izrazito ambiciozne i pretenciozne figure koje se gade realnosti i svoga naroda.
Ako je tog 5. oktobra Srbija konačno dobila šansu da postane ozbiljna i svetski priznata država, ovog 5. oktobra nema ni "d" od države, jer je Srbija postala teritorija. I to teritorija na kojoj postoji zabrana kretanja, te samo ljudi-projekti mogu da se šetaju po "NATO državi" u srcu Srbije, pregovaraju sa raznim svetskim i belosvetskim ženama o tome koji tekst će morati da izgovore na premijeri, a sve uz deklarativnu brigu da potrošača stave u centar i fokus univerzuma.
Ova poslednja rečenica nije nikakvo literarno preterivanje, već antologijska rečenica ministra trgovine i usluga, Slobodana Milosavljevića.
Znači, pošto su sve potrošili, pošto su istrgovali državnom teritorijom, pošto više nemaju, što bi rekao Cane iz "Partibrejkersa", ni cipelu levu da prodaju ćaleta i kevu, e sad štite potrošače.
Predsednik Srbije je pre nego što će predlog ovog zakona ući u javnu raspravu, opet nakon razgovora sa jednom ženom, zanimljivo je kako su te žene uticajne u slučaju BT, rekao – razgovarajući sa komesarkom Kunevom došli smo do jednostavne argumentacije, da kada građanin razume prirodu svog računa i svoj odnos prema onome ko je ispostavio račun zna šta plaća i kako da zaštiti svoj interes i kada mu država u tome pomaže, onda je on zaštićen i siguran u društvu u kojem živi.
Izvanredno, ali pitanje većine građana nije uvršteno u ovo što je predsednik rekao, a to pitanje glasi – kako da se mi građani zaštitimo od ovakve države i od ovakve vlasti?
Dalje - izgleda da većina građana uopšte nije u stanju da shvati kakav je to račun napravila, šta i zašto treba da plati onome ko je račun ispostavio, jer je u ime iste te većine građana neko drugi pregovarao.
Ako smo deo računa isplatili Deklaracijom o osudi zločina u Srebrenici, zaboravivši na časnu Titovu pionirsku reč njegovih naslednika da samo što nije doneta deklaracija kojom će biti osuđeni zločini na teritoriji bivše SFRJ, pa i zločin nad Srbima, šta se to još od nas očekuje?
Ako smo se potrošački poneli donoseći Statut Vojvodine, da li se podrazumeva da još samo malo potrgujemo sa Raškom, pa da napravimo još par evropskih regiona i onda ćemo na pitanje ima li života pre smrti moći da dobijemo potvrdan odgovor?
Ovako izgleda da je Ministarstvo trgovine i usluga zapravo deo Ministarstva spoljnih poslova, te uz mantru kako Evropa nema alternativu stalno spoljnu politiku zasnivamo na trgovini i uslugama, ali nažalost ne u korist naših građana, već ozbiljnih tvoraca svih ovih naših ljudi-programa koji su aktuelni na vlasti. Utoliko zakon o zaštiti potrošača nije ništa drugo do zakon o zaštiti političara koji su aktuelno na vlasti.
Dok onaj koji je zadužen za nauku i brzo potpisivanje evropskih sporazuma planira da Srbija pukne 20 miliona evra za centar za promociju nauke, umesto da naučnicima obezbedi osnovna sredstva za rad, drugi, još kreativniji, poznat kao baron Minhauzen srpske politike i obarač svake vlade, piše tekstove za hevi metal pesme benda sa simboličnim nazivom "Smrtonosna testera".
Pošto su obojica lepo svirala u monetarnom udaru u nadi da ipak neće odsvirati svoje, Mlađa štiti potrošače tako što peva: "Što dalje iz ovog pakla moram da pobegnem ja, da budem ponosan i svoj, da sve pred sobom razbijem, da te nikad više nemam".
Majko draga, pored ovakvih prijatelja, našem narodu zaista nisu neophodni neprijatelji.
Da se vratimo na ministra Milosavljevića, koji u kantonskom maniru objašnjava da novi zakon o zaštiti potrošača stavlja u fokus i centar univerzuma. Za one malo manje filozofski nastrojene, ne vidim gospodina Milenića, on ne spada u te, ministar pojašnjava da će novim zakonom doći kraj monopolskom ponašanju trgovaca prema kupcima, ali i prema proizvođačima.
Pitanje za gospodina Milosavljevića je šta na to kaže Miško, jer ne bi valjalo da se ispostavi kako je ovo još jedan zakon o zaštiti Miškovića od potrošača? Što reče jedan građanin u svom komentaru na sajtu B92, zakon o zaštiti potrošača, takav zakon nam svakako treba, ali ovo je Srbija gde se zakoni primenjuju vrlo selektivno ili se čak uopšte ne primenjuju ako neko važan smatra da mu ne valjaju.
Šta garantuje da i sa ovim zakonom neće biti ništa drugačije od ostalih? Ako će Miško i društvo biti iznad ovog zakona, kao što su iznad toliko drugih, a hoće, džaba smo krečili i cela priča se svodi na samo još jedno demagoško zamajavanje naivnih kojih je, srećom, sve manje.
Organizacije za zaštitu potrošača su skeptične jer ih pamćenje dobro služi, te znaju da su i ranijih godina dobijali slično obećanje. Kako reče Petar Bogosavljević iz Udruženja potrošača Beograda, posebno zavisi od toga koliko ćemo implementirati ovaj i druge zakone. Mi više od decenije želimo da izvršimo zakonsku regulativu koja se odnosi na zaštitu potrošača, ali imamo i konstantan otpor doslednijoj primeni tih zakonskih rešenja.
Uostalom, vi danas možete da vratite robu prodavcu, naravno ako niste skinuli deklaraciju, jer u trgovini na malo postoji nalog za ispravku, tzv. "ni" obrazac koji služi za tu svrhu. Svaki kupac koji ima neoštećeni proizvod i fiskalni račun ima pravo da isti vrati, a za iznos od preko 500 dinara potpis i lična karta su neophodni. Trgovci ovo znaju, država takođe, ali potrošači ostaju neinformisani o svojim pravima, pri čemu je taj "ni" obrazac uveden kad i fiskalna kasa.
Opet evo komentara još jednog visprenog građanina koji kaže – najjeftinija demagogija je populizam političkih snaga koji procenjuju da više ne stoje tako dobro kod glasača. Po novom zakonu kupac će moći da u roku od 15 dana vrati kupljenu stvar u prodavnicu bez navođenja razloga i dobije novac natrag.
To zvuči sjajno, tako je u razvijenom svetu, ali Srbija nije razvijeni svet, pa će se primena zakona pretvoriti u to da tatini sinovi kupuju najnovije mobilne telefone pokazujući ih drugovima 14 dana, a onda ih 15. dana odnesu u prodavnicu, traže neki drugi model ili povraćaj novca.
Ono što je standard u Evropi ne može postati preko noći dekretom standard i u Srbiji, a na kraju se može dogoditi da sa i onako oskudnog tržišta odu jedan do dva ozbiljnija trgovca, te da gomilu stvari kupujemo po znatno višim cenama, i na pijacama i po stanovima, kao devedesetih.
Ono što je potrošačima u Srbiji zaista potrebno je konkurencija među prodavcima i efikasna zaštita od strane inspekcija, a novim zakonom se neće postići nijedno od to dvoje, a posebno ne ono prvo. Ali, nema veze šta će biti za godinu-dve, daj nešto što će raji da izgleda kao mnogo dobra stvar, da se dobije procenat-dva na izborima. To piše jedan naš građanin.
Ono što je još interesantnije je gde je nestala direktiva o potrošačkim kreditima. Naime, na zahtev Narodne banke Srbije iz Nacrta zakona o zaštiti potrošača povučena je direktiva o potrošačkim kreditima, odnosno o finansijskim uslugama.
Veoma važno pitanje za potrošače širom sveta, ne samo u Srbiji, upravo je materijalni položaj potrošača koji je u doba ekonomske krize uslovljen upravo kreditima koje su potrošači primorani da podižu da bi ili nešto kupili ili pak, kao kod nas, preživeli.
Na brojnim seminarima koje su predstavnici EU organizovali u Beogradu, kako bi preneli iskustvo u svom radu, kao i zakonska rešenja za pojedine oblasti, bile su upravo finansijske usluge, tj. potrošački krediti.
U vezi sa tim Centar potrošača Srbije traži od nadležnog ministarstva da se direktiva o potrošačkim kreditima vrati u Nacrt zakona, obzirom da Srbija nema zakon o potrošačkim kreditima, niti propise koji regulišu prava potrošača u odnosu sa bankama i finansijskim institucijama.
Potrošači imaju pravo da ne dozvole bankama samovoljno menjanje odredaba iz ugovora, posebno kamata, već da svaka promena mora biti dogovorena sa njima, kako je to donedavno i bilo najavljivano od strane autora novog zakona.
Inicijativa NBS da se iz nacrta zakona o zaštiti potrošača izuzme deo koji baš reguliše finansijske usluge, tačnije potrošačke kredite, izazvala je, normalno, burne reakcije javnosti. U NBS objašnjavali su da je to zbog specifičnosti finansijskog tržišta, pa ova pitanja treba da se regulišu posebnim zakonom, a konačna odluka o tome treba uskoro da se donese u dogovoru sa Ministarstvom trgovine.
Regulisanje finansijskih usluga treba da ostane deo zakona o zaštiti potrošača sve dok NBS konačno ne donese poseban zakon, o čemu se govori već pet godina. Niko se ne bi ljutio ako u prelaznom periodu zakon o zaštiti potrošača reguliše potrošačke kredite. Ovako, potrošačima ostaje samo da zovu NBS i da se žale.
Znači, bankama definitivno ne treba ostaviti mogućnost da diskreciono odluče da povećavaju kamatne stope, već samo da ih smanjuju. Provizije su manji problem, zato što je građanima uglavnom jasno kolike su, ali im uslovi kreditiranja moraju biti jasno naznačeni u ugovoru, a ne u fusnotama koje neobavešteni građani često i ne pročitaju.
Drugim rečima, ništa od tačke na pljačku. Od velike ekonomske krize dvadesetih godina prošlog veka u SAD je u upotrebi termin bankster, stvoren od reči bankar i gangster, koji označavaju finansijskog mešetara i grabljivca koji svoje žrtve hvata po sistemu ponuda koje su i suviše dobre kako bi bile istinite.
Banksteri su se često po obične građane pokazivali daleko opasnije od klasičnog pljačkaša jer su svoje otimačine obavljali pomoću različitih finansijskih špekulacija, rupa u zakonu i uz podršku države, a tekuća finansijska kriza pokazala je da je banksterska praksa u SAD i dalje živa, pošto se ispostavilo da su mnogi bankari zaposleni u sektoru finansijskih usluga u SAD, uz pomoć države, i dalje neprestane enormno bogati, dok su njihovi klijenti konstantno siromašni.
Pljačka i dranje klijenata nisu srpski izum. Iako nas domaći bankari saleću sa svih strana ponudama lakog keša i lakog života sa kreditnim karticama i kreditima svih vrsta, međutim, tek na šalteru i u sitnim slovima u ugovorima možemo donekle saznati šta se krije iza tih montiranih osmeha glumaca sa reklama i bankarskih službenika.
Kamate za kredite i kreditne kartice u Srbiji su ubedljivo veće nego u većini zemalja Evrope, dok klijenti nisu zaštićeni od izmena ugovora, što daje bankama mogućnost da samovoljno menjaju rate i uslove otplate kredita, tako da poznati reklamni slogan "uđeš-izađeš, gotovo" možemo parafrazirati sa "uđeš - izađeš, gotov si".
Ova oblast trebalo je da bude regulisana Nacrtom zakona o zaštiti potrošača u koju je bila uneta direktiva EU koja reguliše oblast finansijskih usluga i potrošačkih kredita i kojom se ukida mogućnost jednostavnog menjanja ugovornih obaveza banaka.
No, ovaj zakon o zaštiti potrošača je predvideo kada i pod kojim uslovima banka može da menja kamatu, kao i da klijent ima pravo da odustane od kredita posle 15 dana ako se predomisli. Međutim, ova odredba je povučena iz nacrta zakona i to na zahtev NBS.
Prema objašnjenju, već smo rekli, oblast potrošačkih kredita treba da bude regulisana posebnim zakonom, čija će izrada početi taman nakon usvajanja zakona o zaštiti potrošača, tako da će građani praktično biti izloženi opasnosti da banke jednostrano menjaju i uslove ugovora i visinu kamate, odnosno biće ostavljeni na milost i nemilost banaka.
Srbija time ostaje jedina zemlja u regionu koja nema propis koji bi štitio prava građana koji se zadužuju kod banaka, iako je pritužbi na rad banaka sve više, što je čak priznao novi guverner NBS Dejan Šoškić. Po njegovim rečima, trenutna situacija je takva da ima dosta razloga za brigu jer NBS od građana stalno dobija informacije o bankama koje se mogu podvesti pod kategoriju nefer poslovanja, eufemistično, ali znamo o čemu je guverner govorio.
Pravila poslovanja banaka sa građanima propisana su odlukom NBS o opštim uslovima poslovanja banaka sa klijentima, fizičkim licima. Tom odlukom, između ostalog, propisano je da banka može da promeni elemente ugovora ako se sa tim složi klijent putem aneksa ugovora.
Mnogi građani, koji su često primorani da iz različitih razloga uzmu kredit, moraju da daju svoj pristanak da bi novac uopšte dobili, nakon čega im sledi period neizvesnosti i neprijatnih iznenađenja, dok u slučaju da smatraju da su oštećeni pravdu mogu tražiti samo u dugotrajnom i skupom sudskom procesu. Ovaj problem bi svakako rešila odredba o zaštiti korisnika kredita, ali je njeno odbacivanje još jednom pokazalo da država zapravo ne štiti svoje građane, a da je Srbija ostala poligon za nesmetano bogaćenje stranih i domaćih bankara, naročito bankstera.
U takvoj situaciji najbolje bi bilo, ako je to moguće, nikad ne uzimati nikakav kredit, nikad ne koristiti platne kartice i dozvoljeni minus, jer ko u Srbiji uđe u vrzino kolo kredita i kartica zaista plaća najmanje duplo dok iz njega ne izađe.
Građani koji koriste bankarske usluge ostaju bez zaštite, ali to nije ni prvi ni poslednji put. Goran Papović, predsednik nacionalne organizacije potrošača rekao je – samo naivni mogu da veruju da će se raditi poseban propis.
Mislim da je u pitanju pritisak dela banaka koje ne mogu da rade u svojoj zemlji po sistemu koji primenjuju u Srbiji, odnosno da sačinjavaju jednostrani ugovore, da izračunavaju kamate koje ne mogu nigde da primene, da ih menjaju kada hoće. Očigledno je da ipak nisu naivni samo građani, već i spomenuti novoizabrani guverner Dejan Šoškić, koji je mislio da će moći da se umeša u svoj posao, pa rekao – od građana stalno dobijamo informacije o bankama koje se mogu podvesti pod kategoriju nefer poslovanja.
Trenutna situacija je takva da ima dosta razloga za brigu i svugde gde je moguće da otklonimo situaciju našom intervencijom to ćemo i učiniti. Tu intervenciju nismo primetili i za sada ostajemo jedina zemlja u regionu koja nema propis koji bi zaštitio pravo građana koji se zadužuju kod banaka.
U staroj regulativi koja se odnosi na zaštitu potrošača postoji jedan član koji se tiče usluga banaka, ali nije jasno definisan, pa ga utoliko nije bilo moguće ni primeniti.
Novi zakon o zaštiti potrošača predviđa kada i pod kojim uslovima banka može da menja kamatu, kao i da klijent ima pravo da odustane od kredita posle 15 dana ako se predomisli. Takođe, ukoliko se utvrdi da je banaka učinila prekršaj može da bude kažnjena, ali ako građani sami tuže banku, parnica će trajati od tri do pet godina i niko ne može da garantuje da će se suditi na osnovu zakona o zaštiti potrošača, već samo na osnovu Zakona o obligacionim odnosima koji ima stotinu tumačenja.
Narodna banka Srbije do sada nijednom nije imenovala banke na koje se građani žale. U svom izveštaju navodila je samo broj banaka na koje su se odnosili prigovori, tako da građani prosto ne znaju ni koje banke, ni koje šaltere da izbegavaju.
Paralele radi, u BiH tri banke su prošle godine kažnjene na osnovu zakona o zaštiti potrošača jer su neosnovano podigli kamate na potrošačke kredite, a u Mađarskoj je centralna banka zabranila podizanje kamatne stope na odobrene kredite. Banke koje su prekršile ove odredbe drakonski su kažnjene.
Dakle, ako zaista hoćemo da donesemo zakon o zaštiti potrošača, koji nije sinoniman sa zakonom o zaštiti političara na vlasti, moramo uvrstiti u razmatranje i argumente građana Srbije koji misle bolje, dalekosežnije i kvalitetnije od ljudi koji su na nečijem platnom spisku, pa se plaše da ne prođu kao "milka", jer u "Maksiju" prvi na listi zabranjenih artikala jeste upravo "milka" čokolada, gospodine Milosavljeviću.

Prosto ne znam kome da izrazim zahvalnost, posle 25 meseci insistiranja mi konačno pričamo o Kosovu i Metohiji u Skupštini Srbije. Nisam ni paranoik, ali nisam ni dovoljno naivna da poverujem u činjenicu kako je slučajnost to što o pitanjima Kosova i Metohije raspravljamo istog dana kada se o našoj južnoj pokrajini raspravlja i u Briselu.
Isto tako, ne mogu, a da ne povučem paralelu između obe u svakom pogledu okasnele rasprave, sa poznatim i nažalost najčešće primenjivanim vidom kontracepcije u Srbiji koji se svodi na pilulu zvanu dan posle. Zašto ne pre dve godine? Zašto ne čak samo četiri dana od predviđene odluke Međunarodnog suda pravde, kako je traženo, 19. jula?
Zar je trebalo da sa ovako vođenom odbranom Kosova doživimo istorijski poraz države Srbije i njenog naroda, da bi se prijateljska vlast u Srbiji setila kako je neophodno raspravljati o Srbiji u Srbiji jasno, glasno, bez Tačijevih izaslanika, pod demagoškom floskulom da je sada neophodan širok konsenzus u cilju očuvanja nacionalnih i državnih interesa?
Vi zapravo hoćete da odgovornost za posledice katastrofalne politike ove vlasti podelite sa svima nama. Neće moći. I, naročito o novonacionalnoj saglasnosti neće govoriti ljudi koji su se iz marketinških razloga opredelili da po svaku cenu proture dogmat – EU nema alternativu.
Šta je to značilo? To je značilo da će, po nalogu zapadnih mentora, uz savetodavnu podršku domaćih marketinških agencija, koji tvrde da je narod sit Kosova i da hoće pare i bolji život, vi poturite slogan - EU nema alternativu, šta god to značilo.
Niko se nikada nije sudio da preispituje dogmat EU, jer bi automatski bio obeležen kao retrogradni luzer. Bez ičijeg odobrenja, iako po Ustavu, Skupština Srbije donosi odluke o važnim spoljnopolitičkim pitanjima, mučeni Boža Đelić je pravo sa tetkinog kanabeta, odhujao da potpiše SSP, koji nam je kao narodu i državi toliko pomogao, da ni do danas nismo svesni - uvod u viznu liberalizaciju, slobodna putovanja,* letovanja na svim željenim destinacijama.
Valjda zato dve trećine nas ne može ni u naučnoj fantastici da napusti Srbiju, opusti se i letuje. Narod jede hleb od sedam kora, a ministri se presunčali. Pogledajte samo ministra Šutanovca.
Stvarno ne znam odakle toliko čuđenje predstavnika naše vlasti, koji se ponašaju još naivnije od francuskih sobarica. Jednostrana primena SSP, prihvatanje Euleksa kao posledice Ahtisarijevog plana, sporazum o graničnoj saradnji, traženje mišljenja sa krajnje trapavo formulisanim pitanjem, umesto tužbi protiv država koje su primenile pravno nasilje, sve je to samo uvod u konačno negativno mišljenje MSP. Jednom će deca u Srbiji, u okviru istorije, što je čudno, učiti matematičku formulu, po kojoj SSP vodi u MSP.
Konačno, nešto što me intimno proganja i boli, od donošenja Rezolucije o KiM, koju je Narodna skupština Srbije usvojila 21. novembra 2005. godine, preko 30. septembra 2006. godine, kada je usvojen novi Ustav Srbije, odluke o vojnoj neutralnosti, 26. decembra 2007. godine, a posebno, nakon potvrđivanja odluke Vlade Srbije o poništavanju akta o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova, 18. februara 2008. godine, verovala sam da će ova majica sa natpisom – Kosovo je Srbija – biti predmet naših prisećanja i da će otići u muzej.
Umesto toga, proganjali su nas da se Kosovo ne brani majicama, da ovo – podrži Srbiju, koje za nas nema alternativu jeste prosto demagogija. Ismejavali ste sve naše napore, uključujući i pokušaj da nacionalno jedinstvo pokažemo tako što ćemo sednice ove skupštine održavati baš na KiM. Mi smo išli, vi ste ovde imali preča posla.
Da stvar bude gora, na majici se stvorio i prostor da se dopiše i Vojvodina, i Raška i tri tačke. Bili ste neumorni u onome što ste eufemistički nazvali regionalizacijom, dok svaki normalan čovek zna da je to fragmentacija i razbijanje,* razbijanje jedinstvene države.
Stoga vas pitam – da li će onaj koji je prvi i najodgovorniji za vođenje ovako pogrešne politike podneti ostavku ili ne? Naravno da ne očekujem da Džozef Bajden ili drugi vaši vrli prijatelji podnesu ostavke. Pitanje je namenjeno svima vama, iz vrha, navodno, domaće vlasti, svima koji su nam obećali da ne brinemo, jer znaju šta rade, i to gotovo bolje od prljavog Harija.
Lepo je izgledalo ono gotovo evrovizijski pripremljeno natjecanje da o KiM treba da odluči pravedni sud. No, nije lepo što je epilog takav da se Srbija sada našla u gotovo gorem položaju nego posle NATO bombardovanja. MSP, za koji sada narod u Srbiji smatra da predstavlja skraćenicu za "malo sutra pravda", funkcionisao je u skladu sa rečenicom jednog čuvenog vođe koji je rekao – vaši zakoni protiv mojih topova. Nesreća je samo što se taj veliki lider i firer zvao Hitler.
Naši zakoni jesu bili protiv NATO bombi, protiv ubijanja civila sa bezdušnom racionalizacijom da je reč o "Milosrdnom anđelu" koji hoće da pomogne narodu da se reši zlog vođe. Odustalo se ne samo od tužbi protiv agresora, već i od samog pojma agresije. Možda uskoro probaju da nas ubede da bombardovanja nikada nije ni bilo, već smo sami sebe povredili.
Kao nekada davno, sada već zaboravljeni Srbin Martinović, koji je proglašen žrtvom sopstvene zavere protiv svog tela. Odustalo se i od tužbi protiv država koje su izvršile pravno nasilje, jer se ne smeju osporavati procesi evropskih integracija.
Pošto smo se tako lepo preintegrisali, ostalo je da još samo najljubaznije pitamo onog ko je izvršio nasilje – da li smo mi u pravu što se smatramo žrtvom nasilja? Dobili smo očekivani odgovor – niste, jer da ste uvereni kako ste u pravu, ne biste ni tražili mišljenje od nas. Prosto rečeno, kada čovek zna da je u pravu, da je učino sve što do njega stoji, on ne traži mišljenje, već uporno traži istinu, koristeći se svim legalnim sredstvima.
Preuzmite zato odgovornost za posledice svoje pogubne politike koja je Srbiju dovela na rub provalije i do teškog, gotovo nezapamćenog položaja u njenoj istoriji. Postanite svesni svoje moralne odgovornosti, ako ni zbog čega drugog, onda zato što ste ljudima kojima je uskraćeno osnovno ljudsko pravo, a to je pravo na život, obećali da ih nikada nećete napustiti.
Napustili ste i nas i njih, onog dana kada ste pojurili u Brisel da potpišete, kako reče gospodin Senić – mantra zvana EU nema alternativu.

U psihoterapiji je često proces bitniji od sadržaja onog što se iznosi. Drugim rečima, od onoga što neko kaže nikako ne može biti manje važno to kako se i u kojim okolnostima nešto govori. Stoga, način na koji se sprovodi rad narodnih poslanika jeste svojevrstan indikator opšteg stanja demokratičnosti u društvu i državi.
Ako je demokratija shvaćena kao bahata diktatura manjinske vlasti personalizovane u liku i delu osobe u ulozi predsednika države, onda je Vinston Čerčil sasvim u pravu sa konstatacijom "demokratija je najlošija forma države, ako izuzmemo sve ostalo".
Demokratija bi trebalo da znači imati izbor. Diktatura znači biti stavljen pred izbor. Srpska verzija u ovom trenutku jeste biti stavljen pred lažni izbor.
Vladimir Goati, predsednik "Transparentnosti Srbija" kaže – mi momentalno u parlamentu nemamo 250 poslanika nego veliku većinu partijskih delegata, koji kao poštari prenose mišljenje svoje partije. Ako bi ovako ostalo, sednice Skupštine nisu ni potrebne. Umesto njih mogli bi da se sastaju šefovi partija i da kao upravni odbori rešavaju stvari.
Zvuči prestrogo, ali smo više puta, uključujući i danas, videli da je to tačno. Sve dok vladajuća većina, koja jutros nije mogla ni kvorum da obezbedi za početak sednice o tačkama koje su sami stavili na dnevni red, sve dok ta većina tesno i napeto odlučuje o svim pitanjima neophodnim za život građana ne može se govoriti o razvijenoj, pa čak ni o prisutnoj parlamentarnoj demokratiji.
Poslovnik ne može da bude instrument i ranije vladajuće većine. Kolega Miloš Aligrudić je u prepodnevnom izlaganju govorio o famoznoj novini Kolegijuma Narodne skupštine, koji je uspostavljen nedavno usvojenim Zakonom o Narodnoj skupštini, a sada introjektovan u predlog novog poslanika, naglašavajući da se ipak radi o kurtoaznom telu. Dodala bih da nije baš kolegijum muzikum, ali ne može da bude ni Skupština u Skupštini, koliko god se vi trudili da parlament obezvredite.
Posledica takvog stava obezvređivanja jeste svakako smanjivanje poverenja građana u samu instituciju parlamenta, što je dugoročno gledano jako loše za bilo koju, ne samo za ovu, nego i za sve sledeće garniture vlasti koje žele da imaju predznak demokratski.
Parlamenti u novoj globalističkoj konstelaciji imaju sekundarnu poziciju u mnogim, posebno u međunarodnim poslovima, i umesto njih se javljaju neke kompenzacije u vidu komiteta i grupa. Parlament i parlamentarizam su danas u nekom opsadnom stanju, kako reče jedan autor, u statusu najbolje plaćenog muškog hora na svetu, objašnjava profesor Vučina Vasović sa Fakulteta političkih nauka, dodajući da postoji nekoliko razloga za deparlamentarizaciju parlamenta kao organizacije vlasti. Prvi od njih je jačanje izvršne vlasti, čime slabi moć parlamenta.
Parlament bi, po definiciji, mogao da ima kontrolnu i nadzornu ulogu kada bi pitanja poslanika, pitanje poverenja i interpelacija zaista imali dovoljnu težinu i tada bi zapravo bio prepoznat signal da ljudi hoće ozbiljnu raspravu, a ne atmosferu političkog vašarišta.
Ono što je isto tako evidentno, kolege su o tome govorile, da je po ovom poslovniku bilo omogućeno spajanje više predloga, sve po principu nes-kafe – tri u jedan. O tome ne treba dodatno govoriti.

Poštovani građani Srbije, danas ću vam otkriti kako funkcioniše najviše zakonodavno telo u Srbiji. Ne samo zato što je meni baš dosta, posebno ovog intenzivnog procesa obesmišljavanja svega što je izraz vaše volje, odluka koju ste na izborima doneli, kritika koju imate na postojeće stanje stvari, a koju ste izrazili kvantitativno kroz više od milion potpisa za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, već i zato što je reč da kao u pravom rijaliti šouu, što Skupština, nažalost, pledira da bude, postoji institucija ispovedaonica.
Prvo je napravljena kampanja iz koje ste zaključili da su poslanici lenji, bahati i bezobrazni, pa će ići na letnji odmor do oktobra, posebno zato što ne mogu da podnesu konkurenciju od strane fudbalera na Svetskom fudbalskom prvenstvu. Onda se ispostavilo da predsednica Skupštine kao pravi pedagog, da ne pominjemo i činjenicu kako je psihijatar, opominje poslanike da će ipak morati nešto da rade.
Da bi sve išlo po principu "selo gori a baba se češlja", opet je primenjen blickrig u samom sazivanju vanredne sednice, tako što su poslanici bilo preko mobilne, bilo preko fiksne telefonije, interneta i ostalih elektronskih komunikacija obavešteni 3. juna, popodne, da će imati sednicu 7. juna i to sa osam tačaka, od kojih se ne zna koja je značajnija. Klasika.
Poslanici ''semafor'' koalicije se ulepšavaju, drže dijete uz crvene, žute i zelene kafe i pripremaju se za neko od što daljih mora kako ih ne bi "smarali" nezadovoljni birači, a poslanici opozicije se brzinski hvataju u koštac sa zakonima čije će usvajanje i primena i te kako promeniti kvalitet života u Srbiji, osim ako ovo kvalitet života u Srbiji nije već samo po sebi oksimoron. A da stvar bude paradoksalnija, prva tačka ovog, udri-beži, dnevnog reda jeste upravo novi predlog zakona o elektronskim telekomunikacijama, u prevodu – zakona koji je alfa i omega savremenog društva.
Od kako se iz faze tzv. kapitalizma ''cigle i maltera'' prešlo u fazu informacionih tehnologija kao vladara sveta, potpuno je jasno, čak i onom ko nikad nije imao uvid u 151 član ovog zakona, da je reč o nečem mnogo moćnom i finansijski bitnom, jer smo mi, kao nacija, izbili na prvo mesto svetske rang-liste po gledanosti TV, a o čemu svedoče prošlonedeljna istraživanja. Srbi su ispred Amerikanaca u konzumiranju elektronskih sadržaja, zvanih ''pilule za lilule'', a između milion i po i dva miliona građana Srbije nalaze se na "Fejsbuku". Pravilo, dajte narodu ''hleba i igara'', prevedeno je u – dajte narodnu ''elektronske komunikacije'', prave iovako nemaju. Ispaljeni za besplatne akcije, višak na poslu, višak u kući, sa očajnom ženom i zahtevnom decom, koja nisu tražila da dođu na ovaj i ovakav svet, rešenja ima. Uvek postoji mogućnost da posmatrate tuđi život, podsmevate se gluposti onih koji misle da su face, a zapravo samo biste vi mogli da im očitate kako treba.
To je ceo jedan virtuelni svet u kome su davno ukinute vize, diskriminacija na osnovu izgleda, društvene moći, finansijskog stanja, seksualnog opredeljenja, u prevodu, to je značenje onoga što piše u obrazloženju za donošenje ovog predloga zakon. Zakon o telekomunikacijama, kojim je regulisana oblast telekomunikacija, u velikoj meri bio je usklađen sa starim regulatornim okvirom EU iz 1998. godine. Dinamičan razvoj sektora i velika vrednost tržišta elektronskih komunikacija nameću obavezu stalnog usklađivanja i praćenja propisa EU iz ove oblasti. Evropski okvir za elektronske komunikacije iz 2002. godine u obaveznoj je primeni u zemljama članicama EU od sredine 2003. godine u procesu ispunjavanja uslova za punopravnom članstvo u EU, Republika Srbija je dužna da svoje zakonodavstvo uskladi sa merodavnom pravnom tekovinom EU u oblasti elektronskih komunikacija itd., itd.
Ono što je, ako ja dobro shvatam, naša obaveza, kao kandidata za članstvo u EU jeste da se disciplinujemo i urazumimo, a kada to na dugačkom štapu i uradimo, očekivane šargarepe, što je opet prevod za poslednji pasus obrazloženja Razloga za donošenje zakona.
Donošenjem zakona o elektronskim komunikacijama obezbediće se savremen, efikasan i jedinstven pravni okvir, koji će omogućiti dalji razvoj elektronskih komunikacija, čime se direktno doprinosi povećanju konkurentnosti, a građanima Srbije omogućava veća mogućnost izbora kvalitetnijih servisa, što samim tim povećava i kvalitet svakodnevnog života. Postoji samo jedan mali problem, još 2003. godine kada je napravljena Strategija daljeg razvoja informacionih sistema u Srbiji, moćnici sa Zapada su nam rekli da je to dobra polazna tačka za razgovore sa Evropom i da će Srbija na osnovu takve ingeniozne strategije biti lider u regionu. No, ''malo morgen!'' Umesto da po obećanju postanemo "bos" na Balkanu, oduzeli su nam deo teritorije i nastavili da podržavaju čuveni digitalni jaz.
Naime, postoji jedan termin koji je u opštoj upotrebi kada se govori o svetu informacionih tehnologija, a to je digitalni jaz. Podela na razvijene i nerazvijene, bogate i siromašne, privilegovane i ugnjetavane, ima i svoja korelat na digitalnom planu, tako da, ipak, postoji jaz između zemalja koje su razvijene i one koje to nisu. Teoretski gledano, širokopojasne mreže, kao što je Internet, jesu dostupne i nekom na Maliju i nekom u Kaliforniji. Ipak, postoji jaz, koji se, pre svega, ogleda u kvalitetu i dostupnosti usluge.
Interesantno je da princip prelaska kvantiteta u kvalitet funkcioniše baš na planu informacionih tehnologija, te se iz kvantiteta najčešće rađa kvalitet, uz propratnu dostupnost novih tehnologija, pre svega, u finansijskom smislu. Ako nije za poređenje kvalitet i cena Internet usluga u Srbiji i, recimo, u Austriji, onda bi svakako trebalo da bude nekakvo merilo odnos kvaliteta usluge u Srbiji i Sloveniji, kao bivšoj SFRJ Republici, na primer. Slovenci imaju brži Internet po istim cenama – zato što su Slovenci. Ne! Nego zato što se država postarala o tome da se smanji zaostatak sa Evropom, odnosno da se umanji spomenuti digitalni jaz.
Uz svo poštovanje gospođi ministru telekomunikacija Jasni Matić, koja slovi za izvanrednog stručnjaka, očigledno da zakon nije ona koncipirala, a ni pisala, već da je to jedan od onih zakona po diktatu. Kako god, svakako da gospođa Matić zna kako je još 2003. godine propuštena prilika da se, ako ne preskoči, onda bar smanji taj digitalni jaz, ali još tužnije je da se to ne uradi sada, kada se donosi tako opsežan zakon koji teoretski lepo zvuči, pri čemu je, ipak, malčice drugačiji u praksi.
Ne bih volela da se aktuelna gospođa ministar telekomunikacija obrati tek po isteku mandata i u svojevrsnoj ispovedaonici kaže: ''Prodaja ''Telekoma'' je neshvatljiv potez. Kao ministar sam bila protiv prodaje ''Telekoma'' i nisam promenila mišljenje po tom pitanju. Ne vidim razloga da se ''Telekom'' proda. Jedini razlog koji se može čuti u medijima jeste da vlast posluje sa njim nestručno i nedomaćinski. Ono što je naročito apsurdno, jeste da i sami političari na vlasti to javno govore, tvrdeći na taj način za sebe da su nesposobni". Tako je 25. marta ove godine u "Balkan" magazinu govorila Aleksandra Smiljanić, bivši ministar za telekomunikacije u Vladi Srbije.
Naravno, nije ona usamljena, bilo je i pismo upućeno predsedniku Tadiću. Samo kažem, ne bih volela da se aktuelna gospođa ministar nađe u sličnoj situaciji kao i Aleksandra Smiljanić, mada, istorija ima tendenciju da se ponavlja.
Ponavlja se i priča sa osnivanjem agencije, jer se stiče utisak da je ovaj predlog zakona upakovan tako da bi se proturilo osnivanje nove agencije. Gde će svi ovi momci i gde će svi ovi rođaci, prijatelji, partijski kadrovi, odavno više nije pitanje, od kada se pojavila nova čarobna formula zvana – AGENCIJA. Kada bi me neko pitao, da li je Amerika još uvek obećana zemlja, rekla bih mu – da, ali bih uložila amandman, osim ako je reč o agenciji koju Vlada osniva u Srbiji. Kada god ne znate u čemu je problem, reč je o novcu, a kada god ne znate gde zaposliti sve partijske kadrove, rešenje je u agenciji.
Najveći broj komentara i primedbi na ovaj predlog zakona o elektronskim komunikacijama, koji sam lično dobila posredstvom elektronskih komunikacija, odnosio se upravo na osnivanje Agencije za elektronske komunikacije. Od šatro, nije državna uprava, pa mogu da se zaposle podobni kadrovi, do po Zakonu o državnoj upravi poslovi inspekcijskog nadzora, pa čak i stručni poslovi inspekcijskog nadzora, proveravanje, ispitivanje, merenje i slično, ne mogu biti povereni agenciji, zato nije dobro niti racionalno, efikasno i ekonomično rešenje po kome u okviru inspekcijskog nadzora Ministarstvo preduzima samo izvršne, prinudne mere, dok agencija obavlja sve prethodne tehničke i upravne poslove kontrole, tzv. stručnog nadzora, uključujući i preduzimanje preventivnih mera.
Da ne pominjem one primedbe koje se odnose na to da se odredbama postojećeg zakona, pre svega, stvara mogućnost liberalizacije u oblasti telefonije, efikasnije korišćenje mrežne infrastrukture, odnosno međupovezivanja operatora, a da je oblast distribucije radio i TV programa u ovom segmentu zapostavljena. Možda tako i treba. Možda su prevaziđeni nesrećni "Veliki brat" i verbalno-koloritna "Farma", pa ostaje da svaki građanin Srbije postane "srvajver". Vreme je za ekstreme.

Koleginica Milica Vojić-Marković je uglavnom rekla sve što sam htela da kažem. Doduše, ne znam kako govorim, da li kao psiholog, kao psihološkinja, psihologica. Znači, svako će birati šta je to što mu odgovara da jezik bude rodno senzitivan, izgleda.
Ono što je u obrazloženju Vlade za neprihvatanje amandmana karakteristično, to je da se amandman ne prihvata zato što je rešenje iz člana 1. stav 2. Predloga zakona u skladu sa međunarodnim standardima. Zašto je uvek kapitalni argument pozivanje na međunarodne standarde? Da li postoje nekakvi domaći, srpski standardi koji su utemeljeni na civilizacijskim tekovinama Srbije, koja je oduvek bila evropska zemlja, čak kolevka evropske civilizacije? Stvarno je pitanje zašto je uvek potrebna ova racionalizacija da sve bude u skladu sa međunarodnim standardima?
Naravno, koleginica Milica Vojić-Marković je duhovito primetila da ovakvo prevođenje termina, pod racionalizacijom rodne senzitivnosti jezika, jako liči na ovaj hrvatski novogovor, pa neću reći „kaiš“, nego „okolotrbušni pantalonodržač“.
Osim toga, cela priča o tome da moraju da se uvedu i termini u ženskom rodu obrazlaže se time da smo mi svojevremeno usvojili Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o ravnopravnosti polova.
Na ovaj način pravite diskriminaciju zakona, pa postoje zakoni koji su pisani u muškom rodu, nisu rodno senzitivni, koji dolaze iz nekih drugih ministarstava, zakoni koji su pisani u ženskom rodu, na čemu insistira vaše ministarstvo. Tu je opet diskriminacija samih zakona.
Za mene je onda logično pitanje: ako hoćemo jezičku senzitivnost, zašto onda u svim zakonima ne budu upotrebljeni pojmovi u ženskom rodu, pa da se onda odnose i na muški rod? To je još jedno od mogućih pitanja.

Ovo će biti verovatno prvi, antologijski put da ja branim predstavnike vlasti. Znači, ovo nije amandman nevladinih organizacija i nevladinog sektora. Ministar je nekako zaboravio da spomene da je ovo bio i moj amandman. Je l' tako, ministre? Dobro. Naravno, i kolega iz LDP-a.
Ideja našeg amandmana je bila da se prosto proširi krug benefecijara zakona i da se što veći broj ljudi zaštiti od mogućnosti zlostavljanja na radu. Da li je to ideja nevladinog sektora, potpuno je irelevantno. Ono što je tačno jeste da su narodni poslanici podneli amandmane u tom smislu. Naši amandmani nisu prihvaćeni upravo zbog ove odredbe o pripadnicima Vojske, ali je srećna okolnost da je Odbor zapravo na neki način usvojio ono što je suštinska primedba naših amandmana i da je to nešto što će biti na korist građana Srbije. To je jedino što je zapravo važno.

Redovno imam taj hendikep da govorim posle gospođe Milice Vojić-Marković, koja iskaže suštinu onog što sam imala nameru da kažem.
Zapravo, ako hoćemo da napravimo precizan i dobar zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, vrlo je važno da nikako ne izostavimo i kategoriju vertikalnog mobinga. Koleginica je govorila o tome da uz ovaj horizontalni mobing, koji se događa između ljudi koji su postavljeni u sličnoj hijerarhijskoj lestvici, postoji vertikalni mobing, gde najčešće pretpostavljeni zlostavlja jednog pojedinca ili grupu zaposlenih, ali nije redak slučaj da i sam pretpostavljeni bude žrtva zlostavljanja jednog ili grupe zaposlenih.
Bila bi šteta, verovatno nenadoknadiva šteta, diskriminisati upravo poslodavce, budući da ovaj zakon na izvestan način uvodi opet kategoriju nekakve političke podobnosti. U stvari, „politički nepodoban“ poslodavac bi mogao da bude žrtva zlostavljanja od strane grupe zaposlenih koja želi da ga eliminiše.
Dodala sam u članu 6. ovog prvog amandmana da se u stavu 1. posle reči „profesionalnog integriteta“ dodaju reči „fizičkog i psihičkog“, zato što sam smatrala da je potrebno što preciznije definisanje pojma zlostavljanja, prosto, apostrofiranje toga da zlostavljanje ostavlja posledice ne samo po fizičko, već i po psihičko zdravlje žrtve. Uostalom, ovako precizna definicija je sadržana i u francuskom zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu.
Budući da je koleginica iznela suštinu onoga što jeste ideja mog amandmana, mislim da ono što je generalno danas dobro u ovoj raspravi o zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu jeste da nekako idemo u pravcu konsenzusa, umesto stranačkog razmišljanja.
Citiraću nekog ko je meni veoma blizak, a vama veoma poznat. Radi se o bivšem, a vrlo verovatno i budućem premijeru Vlade Republike Srbije, Vojislavu Koštunici koji je nedavno, 12. maja, u intervjuu Nenadu Lj. Stefanoviću u „Svedoku“ rekao sledeće: „O čemu god da se radilo, od 2004. do 2007. godine postojalo je pravilo da se uspostavi jedan konsenzus, jedinstvo vlasti i opozicije. Konsenzus je praktično uvek postojao umesto uskostranačkog razmišljanja“. Tada se, naravno, pregovaralo o budućnosti Kosova uz konsenzus, postojali su izveštaji i platforme, a za poslednje dve godine nismo doživeli da se, recimo, raspravlja o Kosovu u Skupštini i nije bilo ni situacija da se raspravlja o nepoverenju Vladi.
Ono što je dobro i što je danas izuzetak jeste da o ovako važnom zakonu postignemo konsenzus umesto uskostranačkog razmišljanja. Dobro je da vi, gospodine ministre Ljajiću, u stvari nekom svojom današnjom motivacijom najbolje odgovarate onome što je Vojislav Koštunica u ovom intervjuu izneo.

Dugo sam pokušavala da uspostavim vezu i da otkrijem iz kojih razloga su baš ove dve tačke, o odlikovanjima i o izmenama Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja, spojene u jednu, ali sada počinjem da verujem da je to zato što će Poverenik, s obzirom na uslove u kojima radi, biti jedan od konkurenta za odlikovanje.
Čitav ovaj slučaj sa Šabićem meni liči na film „Kramer protiv Kramera“. U ulozi muža koji se tokom razvoda bori za dete nije Dastin Hofman, već Rodoljub Šabić. U ulozi žene, koja tokom istog tog razvoda minira sva nastojanja muža da postupa kao dobar i odgovoran otac, nije Meril Strip, već Vlada Srbije. I, naravno, u ulozi deteta jeste narod Srbije. I jedna i druga strane tvrde da sve što rade rade u interesu i za dobrobit deteta.
Čitajući izveštaje sa sajta Poverenika za informacije od javnog značaja, kome je, naravno, dodatno zakačeno i povereništvo za zaštitu podataka o ličnosti, shvatate i zašto on više nije podoban. Mnogo se, brate, umešao u svoj posao. Zaista je paradoks, ako se vladajuća većina ovako ponaša prema onome koga je sama izabrala, šta bi tek bilo da je Poverenik iz redova opozicije? Ili, izgleda da svako ko počne ozbiljno i odgovorno da radi posao koji mu je dodeljen postaje opozicija. Umesto da budu kažnjeni predstavnici bahate vlasti, kažnjen je Šabić.
A kako i ne bi, kad je davao sledeće izjave: „Uspešna tranzicija, uspostavljanje uređene i odgovorne države i vlasti traži od ljudi koji su izabrani i plaćeni da vrše javne funkcije da, posebno kada je u pitanju izvršavanje zakonskih obaveza, prednjače pozitivnim primerom. Ako oni to ne čine, već se ponašaju obrnuto, pa čak ne izvršavaju ni elementarne obaveze utvrđene zakonom, onda je ne samo logično nego i nužno da zato snose odgovarajuće zakonske konsekvence“, naglasio je Šabić. „Više puta sam ukazivao i na to da takav odnos, u kome odgovornost nije pravilo već redak izuzetak, predstavlja poziv na kršenje zakona“. Ne treba biti dovoljno sumnjičav pa da iz ovog zaključite na koga gospodin Šabić misli.
Dalje, 28. oktobra 2009. godine je za nezavisni nadzorni organ proglašen tadašnji Poverenik za slobodan pristup informacijama od javnog značaja; tada mu je prikačeno i da bude poverenik za zaštitu podataka o ličnosti. Narodna skupština je veoma brzo, donošenjem odgovarajućeg akta, stvorila pretpostavke za neophodno značajno povećanje broja zaposlenih, ali zbog rigidnog stava Vlade uslovljenog neshvatljivim propustima Ministarstva finansija Poverenik je cele godine radio sa pet puta manjim brojem saradnika od predviđenog, 12 od 69. Nije bio u mogućnosti da angažuje nijednog novog saradnika za poslove zaštite podataka o ličnosti i radio ih je, zapravo improvizovao, sa istim malobrojnim timom sa kojim je ranije radio samo poslove vezane za slobodan pristup informacijama.
Dalje, šta gospodin Šabić kaže 29. januara? Poverenik za informacije od javnog značaja propisao je kao rok za dostavljanje izveštaja o funkcionisanju organa javne vlasti najpre 31. decembar, zatim 20. januar. Šta se dogodilo? Od oko tri hiljade organa javne vlasti, samo 750 je do tog dana kada Šabić govori, 29. januara 2009. godine, podnelo izveštaje. Ali, ono što je vrhunac i što Šabić kaže da je teško shvatljivo, jeste da od 24 ministarstva njih osam nije dostavilo izveštaj. Naravno, tu su i ona ministarstva koja nisu izvršila formalnu zakonsku obavezu da objave informator o radu.
Šabić sada sebi dalje kopa raku tako što objavljuje članak „Zastarelost i nepravda“, pa kaže sledeće: „Zato bi bilo neuporedivo bolje da članovi Vlade svoju rešenost da stvari isteraju do kraja umesto izjavama za medije potvrde aktivnom podrškom inicijativi koju je nedavno podnela Transparentnost Srbija, a kojom se traži produženje roka zastarelosti za pokretanje i vođenje prekršajnog postupka. Zakon o prekršajima predviđa da se postupak ne može pokrenuti ako protekne jedna godina od kada je prekršaj učinjen, a da se uopšte ne može voditi ako protekne dva puta više vremena od roka koji je predviđen za zastarelost gonjenja. Zapravo, tako nema sumnje da je neusvajanje inicijative o produžavanju roka zastarelosti razlog da izostane odgovornost moćnih, pored preopterećenosti prekršajnih organa, nespremnosti za upuštanje u rad na tim delikatnim predmetima i kratkih rokova nastupanja zastarelosti.“
(Predsednik: Hoćete, molim vas, da privedete kraju.)
Šabić na kraju kaže: „Uz to bi se omogućilo otklanjanje jedne nelogičnosti i nepravde, jer ako neko zbog zastarelosti treba da izbegne odgovornost za kršenje zakona, valjda je logičnije i pravednije da to bude običan građanin a ne vlast, ljudi birani i plaćeni baš za to da obezbede primenu zakona.“

Stigao nam je dopis od fizičara iz Nuklearnog instituta Vinča, koji su svoje pismo prosledili i ministru Đeliću i raznim institucijama: kolegijumu Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj, Nacionalnom savetu, Zajednici instituta Srbije, matičnom Odboru za fiziku i Naučnom veću Instituta Vinča.

Budući da je reč o veoma teškim nepravilnostima koje otkrivaju korupcionaške odnose u Ministarstvu za nauku i tehnološki razvoj i odnose se pre svega na samog ministra Božidara Đelića, pomoćnika ministra Tibora Saboa, predstavnici sindikata Nuklearnog instituta Vinča su nas zamolili da se istina o ovome koliko-toliko probije u Narodnoj skupštini i da se pitanja koja postavljamo i pismo upućeno ministru Božidaru Đeliću na neki način ovde ažuriraju.

Evo šta su osnovne primedbe i predlozi u odnosu na nacrt akta o izboru, vrednovanju i finansiranju predloženih programa istraživanja u narednom periodu. „Kao i prilikom sastavljanja Nacrta strategije naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2010. do 2015. godine, u izradi ovog dokumenta učestvovali su naučnici koji se nalaze na važnim funkcijama u Ministarstvu a istovremeno su angažovani na projektima koje finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj.

Naučno veće iz oblasti fizike će kod Agencije za borbu protiv korupcije pokrenuti inicijativu za preispitivanje sukoba interesa svih državnih sekretara i ostalih službenika Ministarstva koji određuju kriterijume za bodovanje pojedinaca i projekata i dodeljivanje opreme, a istovremeno učestvuju na istim projektima i konkursima za opremu. Kategorije im se određuju prema kriterijumima koje su sami postavili i čak sami sebi prave nekakve posebne nove institute i centre izvrsnosti.

Naučno veće u oblasti fizike predlaže da se, u cilju izbegavanja sukoba interesa, nijedan od činovnika Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj ne sme čak ni formalno, sa nula istraživačkih meseci, angažovati ni na jednom projektu Ministarstva.

Drugo, predloženi sistem recenzije je potpuno neprimeren realnom stanju u srpskoj nauci i proklamovanoj težnji da se Srbija priključi evropskom naučnom prostoru. Kako je u Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2010. do 2015. godine primećeno, u Srbiji za većinu oblasti istraživanja ne postoji kritična masa. Smatramo da u jednoj maloj sredini, u kojoj u mnogim oblastima savremene nauke ne postoje odgovarajući stručnjaci ili se samo po dve ili tri grupe bave istom tematikom, u kojoj svako svakog poznaje i tačno se zna ko se čime bavi, domaća recenzija predstavlja opasnost po kvalitetnu i objektivnu procenu predloženih projekata i uzrok problema zbog sukoba interesa.

Stoga je predlog da Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj angažuje samo dva strana recenzenta po projektu, čija bi srednja ocena predstavljala krajnju ocenu svakog projekta. Na primer, u prethodnom projektnom ciklusu Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj angažovalo je samo nekoliko recenzenata za oblast fizike, čime je doveden u pitanje kvalitet recenzije veoma raznolikih predloga projekata.

Smatramo da bi Ministarstvo moglo da od svojih analitičara, istraživača ili putem internet baza za svaku oblast sakupi kontakt podatke nekoliko desetina inostranih stručnjaka. Recenzenti bi bili određivani žrebom i svako od njih bi mogao da bude upoznat sa trenutnim načinom finansiranja naučnog rada istraživača u Srbiji, što znači – zaposlenima u institutima projekat je jednako plata, bez obzira na naučno zvanje, a zaposlenima na fakultetima projekat je jednako dodatni izvor prihoda.

Prethodnih godina je oprema iz NIP-a dodeljena na krajnje neregularnoj osnovi. Iz samog teksta nacrta nije jasno koja se to postojeća oprema boduje, oprema grupe, institucija ili oprema Ministarstva koja će se koristiti na projektu, a koja bi trebalo da bude na raspolaganju svim istraživačima, ma gde bila smeštena. Smatramo da ova stavka treba da nosi mnogo manju težinu.

Isto tako, smatramo da svi istraživači umešani u neregularne radnje tokom prethodnih raspodela opreme nikako ne smeju biti članovi bilo koje buduće komisije Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj za nabavku opreme.“

Nova Srbija očekuje odgovor Božidara Đelića povodom svih ovih primedaba i predloga koje dobija od Naučnog veća iz oblasti fizike Instituta za nuklearne nauke Vinča.

Interesantno izgleda ovaj dnevni red, jer su formalno u jednu tačku spojeni zakon protiv zlostavljanja na radu i zakon o volontiranju. Čak i da to nije odraz suštinske situacije u Srbiji, jer su volonteri prvi na listi zlostavljenih i obespravljenih, nikako ne može biti dobro da se dva ovako važna i koncepcijski potpuno nova predloga zakona fuzionišu. No, gledajući kakva smo sve spajanja tačaka imali tokom dve godine ovog skupštinskog saziva treba da budemo presrećni što nisu sve tačke spojene u jednu, uz materijal na engleskom, da se predlagači ne muče sa prevodima i prepisivanjama evropske legislative.
Nije sasvim tačno ono što je rekao predsednik udruženja „Stop mobing“ gospodin Aleksandar Ilić, da veliki broj stručnjaka, psihologa uopšte ne zna za pojam mobinga, da poslanici u parlamentu misle da je mobing nešto vezano za upotrebu mobilnih telefona. Definitivno, poslanici opozicije ne samo da na teorijskom planu znaju šta je zlostavljanje na radu, famozni mobing, već su ga apsolvirali iz pozicije žrtve, osetivši na svojoj koži koje sve oblike zlostavljanje na radu može imati.
Javnosti radi, treba reći šta je i koje pojavne oblike ima takozvani mobing, odnosno zlostavljanje na radu. Termin „mobing“ u naš jezik je ušao kao anglicizam; zapravo se radi o kovanici glagola „to mob“ - nasrnuti u masu, bučno navaliti na nekog i glagola „bullying“ - zlostavljati, kinjiti. Termin „bullying“ koristi se npr. u školskim i univerzitetskim okvirima kada je po sredi maltretiranje učenika od strane drugog učenika ili nastavnika.
Nemački psiholog Hajnc Lajman je prvi naučnik koji je počeo da istražuje ovaj fenomen i prvi upotrebio naziv mobing za određena ponašanja na radnom mestu, odredio njihove karakteristike, posledice po zdravlje i osnovao kliniku za pomoć žrtvama mobinga. Reč „mobing“ Lajman je upotrebio iz etimologije Konrada Lorenca, o čemu je već govorio kolega Meho Omerović, koji je tim pojmom zapravo označio ponašanje nekih vrsta životinja koje se udružuju protiv jednog svog člana, napadaju ga i isteruju iz zajednice, ponekad ga i ubijajući. Davno se pokazalo da čovek čoveku ume da bude i više nego vuk.
Mobing se često definiše kao psihološki teror u poslovnom životu, a taj teror je drugo ime za neprijateljsku i neetičku komunikaciju koja je usmerena ka pojedincu koji je nesposoban da se brani. Da bi se postavila dijagnoza mobinga maltretiranje mora da traje šest meseci, a zbog njegove učestalosti i dugog trajanja žrtva na kraju obično sama napušta radnu sredinu, često sa psihosomatskim posledicama i potrebna joj je medicinska pomoć.
Po svojoj strukturi mobing je nasrtaj na čast i ugled, sadrži klevetu, uvredu i kršenje osnovnih ljudskih prava, ali nije posebno naznačen kao kazneno delo. Seksualno uznemiravanje, ignorisanje, ismevanje, pretnje, zakidanje na zaradi samo su neki od oblika zlostavljanja.
Mobing je široko rasprostranjena pojava, najčešće proučavana na radnom mestu, a posledice se odražavaju na socijalno okruženje, radnu sredinu i na pojedince, pa problem može da se posmatra i sa medicinskog i sociološkog, pravnog i psihološko-psihijatrijskog stanovišta.
Nastanku mobinga na radnom mestu doprinosi nedovoljno transparentna atmosfera, jaka hijerarhija, nedostaci u internom informisanju, neadekvatno ponašanje rukovodstva, nedovoljno razgraničena nadležnost i podela zadataka, nedostaci u rukovođenju personalom, potiskivanje svađe i konflikata.
Veoma važan uzrok pojave mobinga u nekoj radnoj sredini je svakako i veoma loša radna klima u kojoj vladaju zavist, zloba, neprijateljstvo i pritisci. Neispunjene ambicije samo jednog člana radne grupe mogu biti razlog da on otpočne mobing ne bi li time nekog ili više njih ponizio i diskreditovao, u cilju isticanja svojih sposobnosti.
Kada je reč o moberu, zlostavljaču, Aleksandar Ilić, predsednik udruženja „Stop mobing“, kaže da su to manje sposobne, ali moćne osobe, bez kapaciteta za ljubav, radost, igru, kreativnost, davanje i deljenje. Moberi su osobe sa pomanjkanjem emocija. Mobingom prikrivaju nemoć u nekoj drugoj sferi svog života, najčešće privatnoj, u braku ili porodici. Njima se lako pridružuju slabi, u strahu da ne postanu žrtve. Identifikuju se sa agresorom, odnosno staju na njihovu stranu. Formiraju oko sebe grupu u kojoj dokazuju moć i važnost na račun žrtve. Često se zlostavljači osećaju inferiorno. Postoji ona poznata rečenica koja može da oslika profil mobera – iza svake prepotencije stoji neka impotencija.
Jasmina Nikolić, rukovoditeljka Viktimološkog društva Srbije, ukazuje na to da se u svetu mobing prvenstveno posmatra kao rezultat psihopatologije mobera, po definiciji narcisoidne i po nekom osnovu iskompleksirane osobe, koja svoje frustracije leči na poslu, nalazeći pogodnu žrtvu.
U zemljama u tranziciji u procesu često kriminalne privatizacije postoji odstupanje od izvorne definicije i motiva mobinga. To je često način na koji se višak zaposlenih raznim vrstama šikaniranja bukvalno tera da napusti posao svojevoljno, čime oslobađa poslodavca svih zakonskih obaveza koje bi imao prema otpuštenom radniku, a najčešće su to otpremnine. Kod strateškog mobinga žrtve su radnici pred penzijom, niskokvalifikovana radna snaga i mladi radnici bez iskustva.
Na koje sve načine može da se sprovodi mobing? To su: napadi na mogućnost adekvatnog komuniciranja, bilo verbalni, bilo neverbalni; napadi na mogućnost održavanja socijalnih odnosa kroz izolaciju i ignorisanje; napadi na ličnu reputaciju - izmišljanje priča o privatnom životu žrtve, ogovaranje, ismevanje, negativno komentarisanje njenih ličnih karakteristika; napadi na kvalitet profesionalne situacije - stalne kritike, prigovori, vređanja, preterana kontrola, niske ocene rada i česta kažnjavanja, oduzimanje sredstava za rad, davanje zadataka koji su nesrazmerni sa obrazovanjem žrtve, zatrpavanje poslovima i određivanje kratkih rokova za njihovo rešavanje.
Na kraju, ali ne manje važni, jesu napadi na zdravlje, kada se žrtva prisiljava da radi poslove i zadatke koji štete njenom zdravlju ili pogoršavaju već narušeno zdravlje, ne odobrava joj se godišnji odmor i slobodni dani, preti se fizičkim obračunima, verbalno i seksualno se zlostavlja i slično.
Mobing može da bude horizontalni i vertikalni. Horizontalni mobing se javlja među radnicima koji su u jednakom položaju na skali hijerarhije u preduzeću. Osećanje ugroženosti, zavist i ljubomora mogu podstaći želju da se eliminiše neki kolega, posebno ako se misli da njegova eliminacija može da dovede do napretka u karijeri mobera. Vertikalni mobing se javlja kada pretpostavljeni zlostavlja jednog podređenog radnika; kada pretpostavljeni zlostavlja jednog po jednog radnika dok ne uništi čitavu grupu (tzv. strateški mobing ili „bosing“); ili kada jedna grupa podređenih radnika zlostavlja jednog pretpostavljenog.
Ispostavilo se da je tranzicija izuzetno plodno tlo za razvoj mobinga. Nimalo nije slučajno da je u Srbiju na dnevni red pitanje mobinga stiglo u prvoj deceniji 21. veka, jer prihvatanjem kapitalističkog modela gotovo izvesno dolazi do podele uloga koju neizostavno prate problemi tranzicije.
Izloženi galopirajućem tempu modernog života ljudi su svakodnevno suočeni sa novim situacijama koje pred njih postavljaju konkretne ciljeve. U nastojanju da ostvare te ciljeve, preuzimaju zadate uloge u porodici, prijateljstvu, partnerskom odnosu, a posebno na poslu. Igranje uloga uvodi čoveka u nebrojene interakcije sa drugim osobama, koje su neretko propraćene pozitivnim ali i negativnim emocijama i iskustvima. Početni prekori, hladni pogledi često eskaliraju u pogrdne reči, grube nasrtaje i druga neželjena ponašanja, posebno u odnosima u kojima se žrtva nalazi u podređenom položaju naspram počinitelja.
U okrilju slabe socijalne sigurnosti i nerazvijenog tržišta rada, u strahu za sopstvenu egzistenciju i egzistenciju svoje porodice, zaposleni su često izloženi krajnje neprihvatljivim ponašanjima poslodavaca. Ukoliko takva ponašanja prerastu u pomenuto trajno i u celini grubo povređivanje prava na dostojanstvo, ugled i čast, onda govorimo o mobingu.
Međutim, odnos na relaciji poslodavac-zaposleni, gde je žrtva isključivo podređena osoba, ne iscrpljuje do kraja fenomen o kojem je ovde reč. Sukob generacija, i sa tehnološkog i sa biološkog aspekta, predstavlja još jednu otežavajuću okolnost, koja ne dozvoljava da se ustali sistem vrednosti koji bi isključio zbunjujuću i krajnje lošu poziciju mladog čoveka koji ambiciozno i olako stupa na radno mesto, ukoliko uopšte dobije priliku za posao. Naravno, lošu poziciju nisu izbegli ni oni stariji koji se usled promena, ne snalazeći se, plaše svake odluke, postajući tako sve nesigurniji u sebe.
U slučaju mobinga žrtva uvek gubi samopouzdanje, u cilju da se primora da prihvati nehumane uslove rada, a ukoliko to ne učini da napusti radno mesto. To se, naravno, može učiniti na različite načine: neumesnim i neetičkim komentarima rukovodilaca, prekidanjem tokom govora, uskraćivanjem poslovnih kontakata i informacija, vikanjem na žrtvu, davanjem nepotpunih uputstava, ponižavanjem, ponižavajućim gestovima, napadima na ličnost i socijalne kontakte, na ličnu reputaciju - to je ono čuveno izmišljanje priča, širenje tračeva o privatnom životu žrtve, uz ismevanje, iskorišćavanje ljudskih slabosti, imitiranje, napade na politička, religiozna uverenja, komentare na račun ličnog života, izgleda, porekla, aluzije ili čak otvorene seksualne ponude.
S druge strane, ono što je specifičnost naše zemlje je da mobing podrazumeva pre svega rad na crno, a uz to i nedozvoljavanje korišćenja odmora, neplaćeno prekoračenje radnog vremena.
Ovde su nabrojani samo očigledni primeri mobinga, postoje i oni mnogo suptilniji, koje je mnogo teže podvesti pod odgovarajući zakonski okvir. Recimo, emotivni odnosi na poslu gde oštećena strana ili glumi da je žrtva mobinga ili pravi mobing, u zavisnosti od položaja u firmi i karaktera, ili svojim ponašanjem izaziva drugu osobu da načini mobing i tako lukavstvom i sposobnošću manipulacije od dželata postaje žrtva.
Rezultati Galupovog istraživanja govore da čak 60% osoba u Srbiji ima strah od gubitka posla, te je strah od otkaza zapravo pokretački mehanizam za psihološko maltretiranje i ponižavanje kolega.
U Srbiji mobing ima neke karakteristične pojavne oblike. Psihološka tortura najčešće ima za cilj oslobađanje viška radne snage u privatizovanim preduzećima koje treba modernizovati, a ta tortura se sprovodi kroz zastrašivanje i premeštanje na drugo radno mesto, vređanje i neplaćanje prekovremenog rada.
Drugi vid mobinga je izbacivanje sa posla sposobnih, aktivnih i stručnih radnika u državnim preduzećima i dovođenje nestručnih poslušnika bez radnog iskustva, kako bi se u procesu privatizacije to preduzeće još više obezvredilo i prodalo što jeftinije.
Treći je politički mobing, kojim se u javnom sektoru i državnoj službi eliminišu politički protivnici. Veoma raširen oblik mobinga jeste otpuštanje i zastrašivanje sindikalnih aktivista, kaže Olga Kićanović, pravnica i savetnica u republičkoj Agenciji za mirno rešavanje radnih sporova.
Ko su žrtve mobinga? Psihološke studije govore da su to uglavnom mlade i osobe koje su se tek zaposlile. One postaju žrtve psihološke torture zbog straha od konkurencije i njihove afirmacije. Pod istim rizikom su i osobe koje posle višegodišnjeg besprekornog rada i natprosečnog zalaganja traže priznavanje radnog položaja i povećanje plate, osobe čija je karijera u usponu i zaposleni koji uočavaju i prijavljuju nepravilnosti u radu.
Često žrtve mobinga postaju vrlo kreativne osobe koje su sklone uvođenju inovacija i visoko motivisane za rad, a ova nelogičnost se psihološki objašnjava prevagom sujete nad ekonomskim interesom poslodavca.
Srpsko iskustvo govori da su žene često žrtve mobinga. One su prve na listi za otpuštanje, a poslednje na listi za zapošljavanje.
Istraživanja prave sledeću podelu: u najkarakterističnije žrtve mobinga spadaju tzv. poštenjaci, radnici koji su uočili i prijavili nepravilnosti na radu; telesni invalidi sa raznim stepenima i oblicima telesne invalidnosti; mladi tek zaposleni radnici i radnici pred penzijom; radnici koji traže bolje uslove rada ili više samostalnosti u radu; radnici koji nakon dugogodišnjeg besprekornog rada traže priznanje radnog položaja ili povećanje plate; višak radne snage; pripadnici manjinskih skupina – različitih religija, radnici drugačijeg etničkog porekla, radnici različitog pola, žene u skupini muškaraca ili muškarac u skupini žena, radnici različite seksualne orijentacije; izrazito kreativne ličnosti, ekscentrici i bolesne osobe.
Česti izostanci sa posla zbog bolovanja izazivaju nezadovoljstvo kod poslodavaca. Nekad poslodavci namerno opterećuju radnike baš po slabim tačkama; na primer, onome sa bolesnom kičmom daju da nosi teške terete.
Psiholog Hajnc Lajman, koji se poslednjih dvadesetak godina bavi mobingom, kaže da psihološko maltretiranje ima nekoliko pojavnih oblika. Psihološko zlostavljanje najčešće započinje suptilnim primedbama na račun kvaliteta nečijeg rada koje su na granici objektivnih, ali i malicioznih komentara, da bi se te profesionalne primedbe sve više pretvarale u ličnu notu. Vremenom počinju da kolaju tračevi o privatnom životu žrtve, dovodi se u pitanje kvalitet njenog rada, ona biva ili javno kritikovana ili izvrgavana podsmehu, premeštaju je na drugo radno mesto, izolovana je od socijalnog okruženja, dobija previše radnih zadataka ili joj se posao oduzima, i onemogućava joj se korišćenje dnevnog ili godišnjeg odmora.
Ono što je važno jeste koje su posledice mobinga na zdravlje. U psihičke spadaju: inicijalno samookrivljavanje koje vodi do zbunjenosti, anksioznosti; zatim, osećanje usamljenosti koje se sa posla prenosi na porodicu koja žrtvi ne daje podršku. Istraživači praktično ovu pojavu nazivaju dvostrukim mobingom. Takođe, i lično omalovažavanje, osećanje manje vrednosti, koje ide do osećaja potpune bezvrednosti, što sve vodi žrtvu mobinga u pravu depresiju.
Zdravstvene smetnje koje su posledice mobinga mogu se odraziti na više nivoa funkcionisanja. Na socijalno-emocionalnom nivou se zapažaju promene raspoloženja, depresija, krize plača, opsesivno razmišljanje o problemu, napadi panike, javlja se osećaj depersonalizacije, socijalne izolovanosti, gubitak interesovanja za druge ljude, uključujući članove porodice, te emocionalna tupost.
Na telesnom zdravstvenom nivou javljaju se: glavobolja, vrtoglavica, osećaj gubitka ravnoteže, poremećaj sna, poremećaj probave, osećaj nedostatka vazduha i pritiska u grudima, srčane tegobe, promene na koži.
Na nivou ponašanja javlja se povećana agresivnost prema sebi i prema drugima, pasivizacija, poremećaj ishrane i apetita, prekomerna upotreba alkohola i cigareta, zloupotreba lekova, seksualna disfunkcija.
U međunarodnoj klasifikaciji oboljenja još uvek ne postoji posebna dijagnostička kategorija za mobing, pa se poremećaj zdravlja izazvan mobingom najčešće karakteriše kao poremećaj adaptacije ili kao posttraumatski stresni poremećaj.
Kako se izboriti protiv mobinga? Naravno, pre svega adekvatnim zakonskim normama i njihovom realnom primenom u praksi. Samo osam zemalja u svetu ima zakon o mobingu: Francuska, Švedska, Norveška, Finska, Danska, Holandija, Belgija i Švajcarska. Utoliko je dobro da i u Srbiji bude usvojen zakon protiv mobinga, odnosno zlostavljanja na radu, jer se ispostavilo da se sa ovom pojavom ne može izboriti ako se ne donese poseban zakon.
Naime, prva presuda za mobing u Srbiji je doneta krajem 2008. godine, a pošto nije usvojen poseban zakon, tužbe za zlostavljanje su se podnosile najčešće na osnovu Zakona o radu, Krivičnog zakona (najčešće član 37 - povreda dostojanstva) i po zakonu o obligacijama, radi naknade materijalne i nematerijalne štete.
Još jedan od razloga da se podrži donošenje posebnog zakona jeste i činjenica da mobing u Srbiji izrasta u nacionalni problem. On je sa desetak prijavljenih slučajeva u 2006. u narednoj 2007. godini dostigao 55% svih oblika nasilja, tipa kriminala, žrtava rata, trgovine ljudima, nasilja u porodici.
Poseban problem je vezan za specifičnost srpskog mobinga, a to je posledica najduže tranzicije u Evropi. Iako je u svetu poznato da su moberi, odnosno zlostavljači na radu obično nesigurne ličnosti, zapravo, to je poremećaj ličnosti, koje karakteriše tri „n“ – nestručnost, neznanje, nesavesnost, srpski moberi su one novokomponovane gazde ili, kako sami kažu, „bizmismeni“, koji nemaju nikakvog iskustva u ophođenju sa radnicima, nedostaje im poslovna etika i tradicija, ali su zato rado viđeni gosti u velikom broju ambasada i u političkim strankama bliskim tim ambasadama.
Da ne govorimo o mobingu u javnim službama i na funkcijama, koje je nemoguće dosegnuti na osnovu pameti, rada i sposobnosti, već samo na osnovu političke pripadnosti.
Iskreno, kao psiholog nikako ne mogu da budem protiv donošenja posebnog zakona čiji je cilj sprečavanje zlostavljanja na radu. Isto tako iskreno, kao psiholog i političar ne mogu a da ne primetim kako će i ovako formulisan zakon, taman da se i usvoje svi amandmani koje smo podneli, jer ima obilje slabih mesta, biti krajnje jednostrano primenjivan, uz mogućnost čestih zloupotreba, kako od strane negovanih tajkuna, tako i od strane negovanih radnika, naravno, u oba slučaja iz pozicije žrtve.
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta. Vreme koje je na raspolaganju je iskorišćeno. Zahvaljujem.)
Hvala.

Moja koleginica Milica Vojić-Marković je već spominjala da mobing ne može biti vezan za zemlju u tranziciji, niti da je srpska umotvorina, jer su radnici ugroženi širom sveta. Naime, najugroženiji su u Velikoj Britaniji, Holandiji, Finskoj, slede Švedska, Francuska i Irska. Od novih članova EU najviše ih ima u Litvaniji, Češkoj i Slovačkoj.
Više od polovine zaposlenih na dugotrajni mobing odgovara trpljenjem i istovremeno potragom za novim radnim mestom. Otkaz bi dalo 28%, a 12% zaposlenih bi prijavilo poslodavca. U Nemačkoj se hiljadu samoubistava godišnje povezuje sa mobingom, a u Švedskoj čak 20% od ukupnog broja samoubistava.
Istraživanje izvršeno u Beogradu na 135 ispitanika (65 muškaraca i 70 žena), u periodu april - maj 2007. godine, pokazalo je da se mobing sprovodi u svim područjima rada i među svim nivoima zaposlenih. Zanimljivo, muškarci su izloženi isključivo vertikalnom mobingu koji sprovode rukovodioci nad svojim potčinjenima, dok su žene podjednako izložene i vertikalnom i horizontalnom mobingu.
Mobingu su podjednako izloženi i mlađi i stariji muškarci, sa većim ili manjim radnim stažom, bez obzira na obrazovanje, bračno stanje. Među ženama, vertikalnom mobingu su izložene žene koje su po godinama mlađe, bez kvalifikacije, neudate i sa više od deset godina radnog staža. Isključivo horizontalnom mobingu su uglavnom izložene mlađe žene sa srednjim stepenom stručnosti, nešto više neudate, sa radnim stažom dužim od deset godina.
Kod muškaraca najčešći oblici mobinga su: pretrpavanje poslovima, zadavanje preteških poslova, neadekvatna komunikacija, kritika na rad, preterana kontrola, a kod žena: ogovaranje, nedostatak komunikacije, izolacija, kritika na rad, neadekvatna komunikacija.
Kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija već sam ukazala na to da mobing u Srbiji izrasta u nacionalni problem, koji se neće rešiti time što ćemo konstatovati da, pored svih drugih problema, ne može da bude prioritet donošenje ovakvog zakona. Jeste prioritet i donošenje ovakvog zakona, posebnog, i jasna društvena akcija koja bi morala da pruži adekvatne informacije svim potencijalnim žrtvama mobinga o kakvoj se pojavi radi, šta mogu da preduzmu, osim da ćute i trpe i kako da izađu na kraj sa onima koji su društveno mnogo pokriveniji i moćniji.
Svima onima koji su skeptični u pogledu potrebe za adekvatnim informisanjem građana preporučujem da pročitaju komentare na internetu u okviru kojih ljudi navode drastične primere zlostavljanja, pri čemu uopšte nisu sigurni da li ono što doživljavaju mogu kvalifikovati kao maltretiranje.
Na primer: „Imam sledeći slučaj na radnom mestu. Nas zaposlene u školi prati ložač, po nalogu direktora, i zapisuje ko kasni na čas, ko ostavlja prljavu učionicu i slično. Dakle, taj ložač je najvažnija osoba u školi, a naravno da direktoru prenosi pogrešne informacije. Nedavno je zamalo pretukao čistačicu, stariju ženu pred penzijom. Da li je to mobing?“
Ili: „Šest godina radim kao profesor u školi, ali tek posle dve godine postala sam svesna pritiska koji na mene vrši pedagog škole. Nisam samo ja njena žrtva. Neke koleginice su napustile školu jer nisu mogle to da podnesu. Dve godine, od kada ona pravi raspored, ja imam nehuman raspored časova. Na stranu to što radim u dve škole, dve smene, dva predmeta. Petkom sedim ceo dan u školi, obe smene, zbog šest časova. Pošto radim u predgrađu, ne isplati mi se niti bih stigla da se vratim kući pa ponovo na posao prevozom.“
„Da li u mobing spada i zlostavljanje prilikom zapošljavanja? Naime, kao lekar bez posla imao sam dovoljno vremena da se detaljno upoznam sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti koji upućuje na Zakon o radu, a Zakon o radu kaže da direktor, u mom slučaju zdravstvene ustanove, ne mora da raspisivanjem konkursa učini postupak zasnivanja radnog odnosa transparentnijim. Dakle, bez konkursa i bez kriterijuma se može svako zapošljavati, a u mom slučaju, sa prosekom 9,09 i medicinskim fakultetom završenim u roku, ni u rodnom Leskovcu ni u Beogradu za mene nema mesta. Direktori Doma zdravlja i Opšte bolnice Leskovac zapošljavaju bez kriterijuma, po stranačkoj osnovi i uz nadoknadu, što je javna tajna, a da ne pričamo da se pripravnički staž lekara uvek obavlja volonterski.“
U više ovih komentara se spominje potreba da se u okviru prevencije napravi posebna TV emisija sa konkretnim informacijama, savetima kako se suprotstaviti mobingu i diskriminaciji, kao i konkretnim predlozima zaštite, uključujući i sudsku. Dobar predlog za Javni servis, a sve u okviru ovog slogana „Vaše pravo da znate sve“.
Mobing definitivno počinje strahom mobera, a održava se zbog straha žrtve i ostalih zaposlenih, pri čemu su se pojedine gazde tako osilile da angažuju i profesionalne mobere čiji je cilj da se maltretiranjem smanji broj zaposlenih.
„Ovaj svet je opasno mesto, ne zbog onih koji čine zlo već zbog onih koji gledaju i koji ne preduzimaju ništa“, rekao je jednom Albert Ajnštajn. Stoga, treba konstatovati kako je donošenje posebnog zakona čiji je cilj sprečavanje zlostavljanja na radu potrebno, ali je isto tako tačno da ovako formulisan zakon ima obilje slabih mesta, uz mogućnost čestih zloupotreba kako od strane novokomponovanih gazda, tako i od strane naprasno osvešćenih i ostrašćenih, nažalost, radnika.
U ovom predlogu zakona nije se otišlo dalje od određivanja najapstraktnijeg pojma zlostavljanja na radu, niti se ušlo u opise konkretnih pojedinačnih oblika koje zlostavljanje na radu može imati u svakodnevnim odnosima u radnom okruženju.
Ako pogledamo Zakon o radu, videćemo da je već u njemu prepoznat jedan poseban oblik zlostavljanja na radu, odnosno da razlikuje seksualno uznemiravanje i zlostavljanje.
U ovom predlogu nema ni reči posebno o fizičkom i psihičkom zlostavljanju, što bi bilo neophodno ukoliko se želi pružiti što preciznija definicija pojma zlostavljanja, odnosno ukoliko se želi precizirati da zlostavljanje ostavlja posledice i po psihičko i po fizičko zdravlje žrtve. Uostalom, ovako precizna definicija sadržana je u novom francuskom zakonu, koji je na neki način i model zakona o zabrani zlostavljanja.
Drugo, kada se radi o beneficijarima zakona jasno je da postoji izražena potreba da se pruži što potpunija zaštita od zlostavljanja na radu svim kategorijama zaposlenih. Međutim, u Predlogu zakona krug beneficijara se vezuje za nadležnost pojedinih zakona kojima se uređuje oblast rada, odnosno zapošljavanja, pa se dodaje da se odredbe ovog zakona odnose na poslodavce, kao i na zaposlene i druga lica angažovana van radnog odnosa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad, zakonom kojim se uređuju prava i obaveze državnih službenika, nameštenika i zakonom kojim se uređuju prava i obaveze zaposlenih u jedinicama teritorijalne autonomije i lokalne samouprave.
To je krug beneficijara koji su zaštićeni ovim zakonom, a naše je mišljenje da bi se taj krug i te kako morao proširiti, obuhvatiti lica u radnom odnosu kod poslodavca, bilo kog, kao i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili po drugom ugovoru, lica na dopunskom radu, lica koja traže posao, studente i učenike na praksi, lica na stručnom osposobljavanju i usavršavanju kod poslodavca bez zasnivanja radnog odnosa, volontere i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu kod poslodavca.
Isto tako, ovim predlogom zakona je predviđeno da aktivna legitimacija ostaje pravo na podnošenje tužbe, pravo na pravnu zaštitu, ali samo onome ko je žrtva mobinga. Gde su tu svi oni drugi koji bi mogli da se pojave kao podnosioci tužbe, kao oni koji zahtevaju zaštitu, pre svega reprezentativni sindikati, nevladine organizacije, strukovna udruženja?
U okviru potrebe da se pruži što potpunija zaštita svim kategorijama zaposlenih kroz precizniju definiciju izvršilaca zlostavljanja mora se u zakonsko rešenje uvrstiti i mogućnost da poslodavac bude žrtva zlostavljanja od strane pojedinca ili grupe zaposlenih, što je ovim predlogom zanemareno. Zanemarene su i mnoge primedbe Unije poslodavaca i 114 firmi, a bilo je sasvim očekivano da se u donošenju ovako osetljivog zakonskog rešenja javno konsultuju i uvaže srpski poslodavci, koji zapošljavaju na hiljade radnika.
Očigledno je da poslanici opozicije nisu protiv donošenja ovakvog zakona. Ono protiv čega jesmo je način, odsustvo pravne javne rasprave i ishitreno formulisanje nekih zakonskih normi koje će zbog nepreciznosti biti dobra racionalizacija za mnoge zloupotrebe i manipulacije.
Kako da verujemo u iskrene namere ove vlade da će sprečiti zlostavljanje na radu kada nije sprečila da pet miliona Srba bude zlostavljano lažnim obećanjima barona Mlađe Minhauzena? Ko će stvarno sprečiti zlostavljanje kreativnih radnika kada ova vlada ne kreira ništa drugo osim krize? Kako da verujemo da će biti poštovano radno iskustvo zaposlenih kada su mnogi pripadnici izvršne vlasti prvo zaposlenje dobili baš u Vladi, a bez ikakvog prethodnog radnog iskustva?
Evidentan je povratak u Brozova vremena jer su na vlasti najbolji učenici, nastavljači politike „najvećeg sina svih naroda i narodnosti“. Nije ni čudo da se stoga izvinjavamo svim narodima i narodnostima, a sopstveni ostaje žigosan, obespravljen i globalno zlostavljen u svim segmentima.
Vraćena je aktivna legitimacija fenomenu političke podobnosti, pa je stvarno pitanje kako će se ovaj zakon primenjivati na politički podobne radnike, koji će steći sva zakonska prava da eliminišu politički nepodobne poslodavce, na primer.
Generalno, zlostavljanje na radu počiva na strahu od gubitka posla, a taj strah je zasnovan na jasnom doživljaju odsustva izbora. Ako ova vlada i predlagač ovog zakona zaista misle da spreče zlostavljanje, prvo moraju prestati da se ponašaju kao zlostavljači, uzimajući u obzir jasno izraženo nezadovoljstvo naroda, koji traži nove izbore – i u političkom i u životnom smislu.