Povređen je član 104. Ovo je primer horizontalnog i vertikalnog mobinga: gospodin Ranđelović je uradio horizontalni, a vi, gospođo predsedavajuća, radite vertikalni, zato što me je čovek potpuno pogrešno shvatio, uz to iznevši kvalifikaciju da sam ja majstor da spojim nespojivo. Možda je to i tačno, ali primer koji sam navela je bio samo ilustracija problema koji realno postoje. Verujem da i gospodin Ranđelović koji je iz Timočke Krajine i ja iz Beograda, pošto su sada u upotrebi nove tehnologije, imamo mogućnost, recimo, preko interneta da saznamo šta se događa i u Leskovcu, i u Čačku itd.
Ne samo to, kada smo već kod toga i ravnomernog regionalnog razvoja, bilo bi dobro postaviti pitanje, tim pre što je prisutan ministar Ljajić, šta se to dogodilo i da li je primer mobinga ovo što se dogodilo u Prijepolju. Milan Gačević i Nebojša Minić, odbornici odborničke grupe DSS - NS juče su brutalno pretučeni na sednici SO Prijepolje. Njih je, po nalogu Jusufa Muškića, predsednika SO Prijepolje, pred 60 odbornika i u direktnom TV prenosu pretukla grupa u crno odevenih mladića, bez bilo kakvih oznaka i identifikacije, a koje je Muškić angažovao kao navodno skupštinsko obezbeđenje.
Sada slušajte zašto su pretučeni. Odbornici Gačević i Minić su pretučeni jer su tražili da materijali sa sednice SO Prijepolje budu pisani ćirilicom. Umesto da ispuni ovu ustavnu i zakonsku obavezu, predsednik SO Prijepolje je oduzeo reč, izrekao odborniku meru udaljenja sa sednice, a zatim naložio brutalnu upotrebu fizičke sile. Ko želi da piše ćirilicom, koja je još uvek u službenoj upotrebi u Srbiji, taj će dobiti batine, pa makar bio i odbornik.

Meni je izrazito drago što vi predsedavate danas kada je reč o ovim amandmanima i prosto mislim da je najveći problem koji sam istakla, i u načelnoj raspravi, veliko licemerje koje ovo društvo, a posebno Vlada, pokazuje.
Srbija je, dakle, rešila da zapadne standarde sledi kada je reč o pušenju na javnim mestima, naravno, ne i kada je reč o platama, penzijama, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, zaštiti radnika, sindikalnom organizovanju.
U tanka crva u svakom članu se objašnjava kako ćemo se mi boriti sa ovim porokom, a ispada da će dobitnici iz cele ove situacije biti proizvođači sredstava za odvikavanje, a gubitnici preduzeća čiji će radnici neprekidno biti na cigaret-pauzama. O ljudskim pravima i slobodama pušača nad kojima se vrši, pušači bi rekli, svojevrsni genocid, ovog trenutka da i ne govorimo. Na sve to, smanjuje se broj zaposlenih u svim mogućim organima državne uprave, a sada mi izmišljamo neke raznorazne komisije koje treba da se bave, ne znam, prevencijom ovako teških oblika zavisnosti, a da nemamo slične komisije za prevenciju bolesti zavisnosti drugog tipa i da je, prosto, javna činjenica da najmlađi registrovan narkoman ima devet godina. Prema tome, takve komisije ne, ali, evo, sada naslov iznad člana 18. kaže – treba da napravimo komisiju za prevenciju upotrebe duvana.
Budući da je prethodnim članovima 16. i 17. predviđeno formiranje Kancelarije za prevenciju pušenja, stvarno ne vidim niti da je ekonomski, niti da je suštinski opravdano sad formiranje nekakve komisije, osim, ako, opet, imate neke kadrove koje ste nedavno otpustili, pa ih sada treba zaposliti u nekom drugom sektoru, a nepotizam u Vladi je javna tajna.
Obezbeđivanjem društvene brige za zdravlje stanovništva u Republici Srbiji, očuvanjem i unapređenjem zdravlja, otkrivanjem i suzbijanjem faktora rizika za nastanak oboljenja, sticanjem znanja o navikama vezanim za zdrav način života – ko se bavi? Pa, pre svega, sam ministar, koji potpisuje program za prevenciju i suzbijanje upotrebe duvana. Žao mi je što je ministar bolestan, ali isto tako je činjenica da ministar koji je to u pet mandata svakako može i dalje da nastavi da se bavi propisivanjem svega i svačega.
Dakle, u tom smislu, nepotrebno je da pored Kancelarije za prevenciju pušenja postoji i bilo kakva komisija za prevenciju upotrebe duvana, jer mislim da će se ministar u tome jako dobro snaći, kao što se i sada snalazi u svemu, a da je ta kancelarija sasvim dovoljna da pokrije veliku brigu Ministarstva zdravlja za ugroženo zdravlje svog stanovništva od duvanskog dima.

Gospodin Janko Veselinović, čovek vrlo poznatog imena i prezimena, ali ne znam tačno njegovo zanimanje, delujete mi kao vulkanolog, do sada je prozivao strastvene pušače optužujući ih za ugrožavanje nepušača i za pokušaj da se održi status kvo.
U istoriji civilizacije postoje razni pokušaji da se postupi prema ljudima koji koriste duvan, od inkvizicije do pogubljenja, tako da ne znam gde se vi uklapate.
Da li znate ko je bio prva žrtva duvana? Kolumbov mornar Rodrigo de Herez, jer je po povratku sa ekspedicije na Kubu pušio u rodnom mestu pa su ga sugrađani optužili da je pod vlašću đavola, jer mu iz usta i iz nosa izlazi dim, i tako redom. Ima i nekih turskih sultana koji su svakom pušaču određivali kaznu o probijanju nozdrva vlastitim čibukom. Murat Četvrti za pušenje je uveo smrtnu kaznu.
Ne znam gde se vi ovde istorijski uklapate, ali je činjenica da je vaš pristup prilično neobičan, utoliko što ste osoba koja je uspela da nađe uzročno-posledičnu vezu između pušenja i smrti.
Znate, smrt je prilično infektivna pojava. Pušili-ne pušili, jednom morate da umrete. Postoji u tom smislu jedna vrlo dobra ruska poslovica koja kaže sledeće: "Ko ne pije i ne puši, umreće zdrav".
Pokojni srpski intelektualac i disident Mihajlo Mihajlov se na to nadovezuje i kaže – kada god me Amerikanci upozoravaju koliko je loše što jedem meso, pijem i pušim, kao, slučajno, prisetim se jednog istaknutog vegetarijanca dvadesetog veka, koji osim što nije jeo meso, nije ni pio ni pušio. Da li znate kako se zvao? Adolf Hitler!

Zaista, nisam mogla da procenim koje je zanimanje u pitanju i to ne vidim kao uvredljivo. Vama se ''magistreso evropskih nauka'' još jednom izvinjavam što sam govorila svojevremeno o vašem zanimanju, poštujući, naravno, kriterijume rodne ravnopravnosti, vi ste ''magistresa'', a lepo piše ''mr evropskih nauka'' u onom našem skupštinskom priručniku. Ne vidim šta je tu problem i zašto se vređate.
Ono što je meni bilo problematično u izlaganju gospodina Veselinovića, što je on ponovio, jeste u stvari da je reč o njegovom ličnom doživljaju ugroženosti. Slušate sada čitav jedan set govora o individualnom doživljaju ugroženosti nije, baš, nešto što je adekvatno za Skupštinu. Više spada u neku vrstu kauč-analize itd. Radi se na nekim drugim mestima, a verujte mi da sam ovlašćena da vam to kažem.
Druga stvar, jeste da ste, sem ove veze koju ste direktno, znači uzročno-posledičnoj vezi između pušenja i oboljevanja od raznih bolesti, našli vezu između pušenja i saobraćajnih nezgoda. Nisam baš sigurna da je to i pušenje, o kome sada razgovaramo, ono koje izaziva saobraćajne nesreće. Definitivno ima i nekih drugih vrsta pušenja, recimo, pušenje marihuane, pušenje nekih opijata, nekih sredstava koja nisu postali predmet ovog zakona.
Druga stvar, to što vi imate problem da prosto komunicirate i u socijalizaciji sa ljudima koji su pušači, a naročito strastveni, jeste nešto što spada u problem psihologije. A, ministar Bradić koji je danas tu, mogao bi da vam objasni da pušenje jeste i kulturološki fenomen. Nekada je odlično i veoma podsticajno za ispitivanje tolerancije onih koji se toliko kunu u toleranciju, u građanska prava i slobode.
Ono što mogu da primetim, gospodine Veselinoviću, jeste da su vaše nesvesne omaške jasno pokazale da se nalazite zaista u stanju velikog doživljaja ugroženosti, jer ste meni rekli – s time će se složiti vaši pušači, misleći na birače, koji imaju nekog člana porodice koji je oboleo ili umro od ove ''počasti'' umesto ''pošasti''. Potpuno razumem da se osećate ugroženim. I ja se osećam ugroženom, ali od onih koji voze pijani, od onih koji su drogirani, od onih koji koriste razna druga stimulativna sredstva. Juče sam govorila o tome kako ministar ekonomije, mrtav 'ladan, čovek, izjavljuje da šljivu treba koristiti kada vam krene loše, i to, u neograničenim količinama. Dakle, toga se plašim.
Plašim se da ova vlada ugrožava zdravlje stanovništva Srbije zato što je licemerna. S jedne strane, ako je duvan, zaista, takav otrov i ako, zaista, postoje takve posledice izloženosti duvanskom dimu, zašto ne zabranite taj opasan proizvod. Zašto ga ne zabranite? Dozvoljeno je njegova proizvodnja i prodaja. Silni se na tome obogatiše. Da li sada treba da vam kažem da uključite telefon, jer se javlja Cane Subotić da vam nešto poruči?!

Doktor Poskurica je toliko dobro objasnio suštinu mojih razloga za brisanje ovog amandmana, da gotovo nemam šta da dodam.
Sa jedne strane, ukazao je na ozbiljan diskriminatorski stav prema nama koji smo pristali da se zovemo zavisnicima od duvanskog dima, ali isto tako i na činjenicu da će teško bilo kakva prohibicija uroditi plodom. Jer, nema te kancelarija koje će moći da napravi prevenciju i promociju nekakvih zdravih stilova življenja, ukoliko to ne bude lično svedočenje, modelovanje ljudi. Mnogi od nas koji su započinjali za pušenjem cigareta to su činili jer su imali pogrešnu direkciju. Direkcija je bila – nemoj da pušiš, još si mali, tako da je podsticaj na pušenje išao iz neke potrebe za izražavanjem bunta prema odraslima i dokazivanje da ste ušli u neki svet starijih.
Ovoga trenutka mnogi pušači jesu svesni svih mogućih posledica, na kraju i finansijskih posledica koje konzumiranje duvana donosi, ali pežorativan i diskriminatorski stav nikako neće doprineti tome da se oni priključe kao glavni motivatori kampanje za promociju zdravih stilova življenja.
U toku diskusije sa gospodinom Veselinovićem rekla sam još nešto, što mislim da je potpuno nelogično, kako će stvarno pušači poverovati da je pušenje toliko štetno, ako država nije zabranila tako opasne proizvode?
Imamo dvostruke aršine, dvojno knjigovodstvo. Sa jedne strane, država će ovim uvođenjem zakona ubirati duple prihode preko akciza i preko kazni za pušenje na javnom mestu. Krajnji motiv, kako meni izgleda, jeste novac, a ne zdravlje građana, i jeste, još jedna od mera, kako se dodvoriti EU, mada u ovom slučaju to nije bio nikakav zahtev od nas. Isto tako je činjenica da multinacionalne duvanske industrije već fantastično zarađuju, a da zbog tog zapadnog nepušačkog trenda zarađuju odlično i proizvođači raznih pomoćnih lekovitih sredstava, koji se tu javljaju kao osobe koje prave preparate za kobajagi odvikavanje od pušenja.
Generalno, gomila ovih usrećiteljskih saveta kako da očuvamo zdravlje dolazi nam sa Zapada, gde se stvari proglašavaju zdravijim i napravi se jedan trend da bi posle nekoliko godina istraživači videli da su veoma opasne. Setite se one priče o zdravom margarinu, koji je trebalo jesti umesto putera, a ubrzo je postao štetan, pa su sada preporučljiva isključivo biljna ulja.
Tada su na red došle i cigarete koje su proterane sa javnih mesta. Jedino se ponekad u okviru ovog sveukupnog licemerja toleriše pušenje skupih, recimo, kubanskih cigara, viđali smo razne ljude kao promotere ovih kubanskih cigara, sa markicama poznatih proizvođača ili lule, jer, eto, njihovi uživaoci su pripadnici društvene elite.
Na Zapadu su pušači čak toliko diskriminisani da poslodavci kao uslov za zaposlenje navode da je kandidat nepušač, sa prezirom gledaju na stare radnike koji posežu za nikotinskim štapićem. U svojoj kliničkoj praksi sam imala iskustvo žene koja je pretrpela svojevrstan mobing zato što joj je poslodavac rekao – ti ne možeš više kod mene da radiš, ti si pravi oralni zavisnik.
Ako budemo išli ovom linijom i ako budemo išli nekom inkvizitorskom idejom, i ako se u diskusijama neprekidno pojavljuje samo termin zabrana, bez nuđenja onog što bi trebalo da bude pozitivan smisao odvikavanja od ove vrste zavisnosti, mi, zapravo, nećemo ništa uraditi. Nema te komisije na svetu, a naročito ne komisije od dva člana koja će izvršiti adekvatnu prevenciju i promociju zdravih stilova življenja, a pogotovo za ove mlade ljude koji žive u Srbiji i kojima je, nažalost, ostalo samo da kroz bolesti zavisnosti istrpe svoj život.

Podnela sam otprilike 28 amandmana na ovaj predlog zakona za izmene i dopune Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu.
Tekst svakog amandmana je identičan i glasi "briše se". Zašto? Osnovni razlog za donošenje prethodnog Zakona o pravu na besplatne akcije koje građani ostvaruju u postupku privatizacije identičan je kao i osnovni razlog za donošenje ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravu na besplatne akcije.
Reč je o obezbeđenju prava građana na jednakost, garantovanu članom 21. stav 3. Ustava Republike Srbije. U obrazloženju razloga za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravu na besplatne akcije, rečeno je da je u međuvremenu došlo do značajne izmene društveno-ekonomskih okolnosti, prouzrokovanih svetskom ekonomskom krizom, tako da je pomanjkanje strateških investitora zainteresovanih za ulaganje u Srbiju dovelo do pada cena koje bi se dobile prodajom javnih preduzeća, navedenih u zakonu, a iz čije prodaje je trebalo obezbediti novčanu naknadu, kao i akcije koje bi se bez naknade prenele građanima.
To je, navodno, i razlog zašto nisu mogli biti poštovani rokovi iz zakona, kao ni prvobitni zakonski koncept. No, i pre pojave svetske ekonomske krize, koju su ekonomski eksperti, a tvorci prethodnog zakona morali da predvide, budući da su dobro informisani o svetskim ekonomskim tokovima, zakonske odredbe prethodnog zakona nisu bile ispoštovane, te od decembra 2007. godine, kada je zakon usvojen, stalno je dolazilo do prolongiranja zakonom definisanih rokova i kršenja odredbi koje je sam predlagač zakona sebi postavio.
Tako su akcije, hartije od vrednosti, država je prema važećim propisima i zakonu ušla u dug prema više od 4,8 miliona, sada je to otprilike pet miliona građana Srbije, pri čemu se zaštitila time, što Zakon o besplatnoj podeli akcija ne predviđa sankciju ukoliko ne bude poštovan.
Ispostavilo se da je donošenje prethodnog zakona zapravo bilo motivisano političkim razlozima, odnosno marketinškom kampanjom tokom prethodnih izbora, a ne realnom brigom da se ostvari socijalna ravnoteža, kao i javni interes da se implementacijom ovog modela onemogući obezvređivanje besplatnih akcija, što je često karakterisalo besplatne distributivne šeme u drugim tranzicionim zemljama.
Očigledno je da problem nije bio u lošim zakonskim odredbama, koje bi se novim Predlogom zakona mogle izmeniti i dopuniti, već u neprimenjivanju usvojenih zakonskih odredbi, uz naravno naknadnu racionalizaciju da je takvo ponašanje izvršne vlasti posledica svetske ekonomske krize.
Izmene i dopune Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije neće doprineti realnom ostvarivanju pravu građana na jednakost, niti nikakvoj socijalnoj ravnoteži, tim pre što je uvođenje nove institucije – akcionarskog fonda, samo dodatno opterećuje budžet Republike Srbije.
Ako se tome doda i izjava resornog ministra, kao i premijera Vlade, da je došlo do bitne redukcije svetske ekonomske krize, ne postoje razlozi da se vrše bilo kakve izmene prethodnog zakona o pravu na besplatne akcije. Svakako da postoji razlozi da se zakonske odredbe usvojenog Zakona ispoštuju, a oni koji su ih kršili sankcionišu. No, o tome ću naknadno.

Već sam najavila da ću morati da podsetim građane na to kako je izgledao i ovaj Predlog zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu čije izmene se sada traže.
Mislim da nema Srbina koji se ne uhvati za glavu kada čuje za besplatne akcije i tih famoznih 100 evra po toj istoj ludoj glavi. Sada i meni kao plavuši, a bogami i većini Srbije je potpuno jasno da je priča o 1.000 evra za akcije bio sam trik pred prošle izbore.
Naime, bivši direktor Agencije za privatizaciju, gospodin Branko Pavlović je još 10. decembra 2009. godine izjavio da građani nikada neće moći da dobiju 1.000 evra za akcije, čak i da su se javna preduzeća prodala po najboljoj ceni i da nije bilo ekonomske krize. Čak i u takvim uslovima građani bi maksimalno mogli da dobiju od 350 do 400 evra na ime besplatnih akcija, ali je bilo realno da posle prodaje svih javnih preduzeća dobiju ukupno po 200 evra.
Vrednost akcija o kojima je Dinkić pričao nikada nije postojala, smatra Pavlović.
Da podsetimo, iako je krajem 2007. godine, kada je usvojen Zakon o pravu na besplatne akcije, Dinkić govorio da će od 6. januara 2010. godine, građani od akcija dobiti po 1.000 evra, da bi 8. decembra 2009. godine, istakao kako će od 6. januara 2010. godine, građani dobiti po pet akcija NIS-a, ukupne vrednosti 2.500 dinara i 1.700 dinara novčane naknade iz privatizacionog registra.
Naravno, tu je i državni sekretar u Ministarstvu ekonomije, Nebojša Ćirić, koji je 2. januara 2010. godine izjavio: podela besplatnih akcija počinje 6. januara, kada će 4,8 miliona građana moći da u poštama dobiju potvrdu da su vlasnici pet akcija NIS-a, ukupne nominalne vrednosti od 2.500 dinara, kao i novčanu naknadu iz privatizacionog registra. Malo morgen.
Na sve to, sad ide i minhauzenovska priča. Samo da još usvojimo izmene zakona o pravu na besplatne akcije u postupku privatizacije velikih javnih preduzeća, pa će građani moći da dobiju besplatne akcije i pre procesa privatizacije.

Ovo će biti malo isprekidano, ali dobro. Ono što je važno je da su po Mlađinoj časnoj Titovoj pionirskoj reči ove godine građani dobili još jedno obećanje, a to je da će osim akcija NIS-a dobiti akcije "Telekoma", Aerodroma "Nikola Tesla", kao i objedinjene akcije Akcionarskog fonda, a sledeće 2011. godine dobiće akcije EPS-a, čime će biti završena podela besplatnih akcija u Srbiji.
Samo da podsetim, Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije iz 2007. godine imao je kao dominantnu socijalnu funkciju, kao javni interes da se implementacijom ovog modela onemogući obezvređivanje besplatnih akcija.
Suštinska funkcija ovog zakona bila je da se uspostavi socijalna ravnoteža između lica koja su pravo na besplatne akcije dobila prema prethodnom važećem zakonu i onih na koje se ta podela odnosi prema odredbama ovog zakona.
No, kako se država dobro zaštitila time što Zakon o besplatnoj podeli akcija ne predviđa sankcije ako ne bude ispoštovan, zatim kreirala krizu i pomerila rokove za raspodelu besplatnih akcija, a onda još našla racionalizaciju u svetskoj ekonomskoj krizi, pet miliona građana Srbije je ostalo uskraćeno.
Gazda koji ugrožava interese građana Srbija je Vlada, ista ona koja bi trebalo da ih štiti i njen eksponent Mlađan Dinkić, koji nikada nije izašao pred građana i rekao – oprostite, sve smo pogrešno uradili, probaćemo da vas obeštetimo.
To je isti čovek koji u profesionalnoj biografiji ima sledeće poduhvate: 2002. godine "Beobanka", "Beogradska banka", "Jugobanka" i "Investbanka", zatvorio je četiri najveće banke, a to je opravdao otvaranjem "Nacionalne štedionice".
Tako je naravno prevario građane Srbije jer su mislili da je to državna banka, čim u nazivu stoji – "Nacionalna štedionica", da bi ona uskoro promenila nacionalnost. Zvanično, promenila je naciju tek kada je vlasnik većinskih 59% akcija ove banke postala Grčka "EFG Narodna banka". Nastavak u sledećem amandmanu.

Gospođo Grubješić, ili imate problema sa tim da saslušate ono što je rečeno u celini ili je nešto drugo u pitanju, jer šta sam tačno rekla – da, Nova Srbija je glasala za Zakon o besplatnim akcijama. To nije nikakav problem, ali ideja donošenja Zakona o besplatnim akcijama jeste bila ostvarivanje socijalne ravnoteže i ostvarivanje pre svega dominantne socijalne funkcije. Došli ste naknadno, kada su vas zvale kolege iz poslaničkih redova, da ponovo branite ministra Dinkića.
Znači, da, mi smo uvek bili za uspostavljanje socijalne ravnoteže, za ispunjavanje socijalne funkcije kojom se ne bi obezvređivale besplatne akcije. To je, za vašu informaciju, bio stav Nove Srbije.
Nikada nismo bili za vašeg ministra zato što je on na najbrutalniji način prevario pet miliona građana Srbije i pogazio sve odredbe Zakona o pravu na besplatne akcije. Napravio je novi zakon. Sada traži da se, pošto nije ispoštovao rokove koje je sam predvideo, vrše izmene i dopune Zakona o pravu na besplatne akcije i tako unedogled.
Jedino što vašem šefu nikako ne pada na pamet je da ode sa vlasti kada mu je vreme. U to ime pročitaću vam izjavu vašeg šefa, koji kaže ovako, u intervjuu novinar ga pita – imate li osećaj da vas ljudi ne razumeju?
Dinkić kaže: "Imam, ali tešim se time da i neke druge nisu razumeli dok su radili svoj posao ili za života. Nisu razumeli ni Zorana Đinđića. Kroz istoriju ljudi nisu razumeli one koji su videli dalje od svojih savremenika. Neke od njih su spaljeni na lomači da bi posle postali heroji". Skromno, vaš predsednik se poredi sa Đinđićem. Dobro da nije sa Teslom, Da Vinčijem ili sa prorocima.
Na sledeće pitanje – da li vam zbog toga pada na pamet da odete iz politike? On kaže: "Više puta su mi takve misli padale na pamet, ali drži me inat, inat i stihovi mog omiljenog muzičkog autora Milana Mladenovića – jer kad je gotovo za mene znaj tek je počelo".
Dobra je rečenica, ona važi za opoziciju Srbije, a vi ste, gospođo Grubješić, kao i vaše, prošlost.

Zaista ne mogu da prestanem sa nabrajanjem ovih poduhvata ovog predsednika te šifrirane stranke.
Drugi veliki poduhvat tog gospodina odnosi se na odbijanje najboljih investitora u vodećem projektima kao što su Autoput Horgoš – Požega, privatizacija JAT-a, RTB "Bora" i energetski sporazum sa Rusijom.
Treći, maestralni poduhvat odnosi se na sva ta obećanja - ukidanje poreza na kamatu za štednju za kupovinu stana, smanjenje poreza na dobit na poslodavce koji zapošljavaju nove radnike, pun lični dohodak za žene na trudničkom bolovanju.
U Smederevu je 26. aprila 2008. godine obećao da će, ukoliko na izborima pobedi lista Za evropsku Srbiju, obezbediti najmanje 30.000 dinara za sve žene na trudničkom bolovanju, a celu platu onim trudnicama koje imaju primanja veća od prosečnih.
Kako je to obećanje ispunjeno vidi se po nedavnom deljenju otkaza, čak i trudnicama u devetom mesecu i majkama na porodiljskom odsustvu i to zaposlenim u Agenciji za privatizaciju, koja je u nadležnosti Dinkićevog ministarstva.
U dnevnom listu "Pravda" 27. marta imali smo prilike da pročitamo kakav je Dinkićev doprinos protiv bele kuge, budući da je odlučio da se problem viška zaposlenih reši preko stomaka onih žena koje učestvovanje u uspešnim reformama hoće da usklade sa materinstvom.
Još interesantnije je da je nakon prvog talasa otpuštanja ljudi iz Agencije za privatizaciju usledio naknadni talas zapošljavanja 30 ljudi.
No, kada narodni poslanik, poput gospođe Jorgovanke Tabaković, upozori na prisutni nepotizam, onda dobije pretnje i epitet da je džukela, odnosno u nekom slobodnijem prevodu da laže kao pas. To je direktna uvreda za pse, životinje uopšte i direktan povod za širenje animoziteta među građanima koji su iovako naelektrisani.
Da li je to deo obećanja u osnivanju posebnog fonda za razvoj ženskog preduzetništva?

U oktobru 2006. godine Dinkić je ponovo odbacio mogućnost preregistracije vozila sa crnogorskim tablicama, koje je predložio tadašnji ministar infrastrukture i predsednik Nove Srbije Velimir Ilić, ukazujući da bi to bilo kršenje Ustava i zakona.
Ne dolazi u obzir preregistracija tih vozila - naglasio je Dinkić i izrazio sumnju povodom javnih kalkulacija da se u Srbiji trenutno nalazi oko 400 hiljada tih vozila.
Epilog – u aprilu 2009. godine, potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić izjavio je da se od preregistracije vozila sa crnogorskim tablicama koje voze građani očekuje od 80 do 100 miliona evra.
Dalje, Ministarstvo ekonomije u martu 2009. godine prekršilo je Ustav i zakone šaljući preporuku da sudovi zaustave postupke u radnim sporovima, a Ministarstvo pravde tu preporuku nije smelo da prosledi Vrhovnom sudu. Kolegijum Vrhovnog suda je tada zaključio da je preporuka Ministarstva ekonomije protivustavna i suprotna Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, pa sudije neće postupiti u skladu s njom.
Sve je to doduše duhovito zapisano u ovoj brošurici "Trenutak istine Mlađana Dinkića", koju sam htela, delila je mesecima omladina Nove Srbije, da udelim ministru Dinkiću ili nekom iz Ministarstva, ali vidim da oni ne vole da posećuju Skupštinu zato što ih tu propituju neka neprijatna pitanja, tako da ću gledati da ovo poklonim bar gospođi Grubješić, koja je svojevremeno odbila da tu brošuricu pročita.
Sasvim je očigledno da gospodin Dinkić, posle poslednjih ispada, nema hrabrosti da dođe u ovu skupštinu, ali je isto tako izvesno da će, uprkos animozitetu koji ima prema poslanicima opozicije, morati da se pojavi ovde na raspravi o odgovornosti za katastrofalno ekonomsko stanje u zemlji, za uvrede izrečene poslanici SNS.

Bez obzira na animozitet resornog ministra prema ovom parlamentu, on će imati priliku za svoj trenutak istine kada se bude pokrenula rasprava, jer su DSS, Nova Srbija i SNS već tražile pokretanje rasprave o odgovornosti gospodina Dinkića – za tragičnu ekonomsku situaciju u zemlji, rasparčavanje Srbije na osnovu predloženog Zakona o regionalizaciji.
Tada ćemo naravno imati priliku da pokrenemo pitanje odgovornosti ministra Dinkića za zloupotrebu službenog položaja i ostvarivanje materijalne koristi sebi i koaliciji u kojoj je učestvovao. Dinkić je javnim obećanjima građanima da će dobiti besplatne akcije pribavio koristi sebi i drugim licima – prevarivši skoro pet miliona ljudi. Tom prevarom je oštećena i država - koja je angažovala ljude u poštama, štampala obrasce, obrađivala zahteve, proveravala, slala obaveštenja ljudima o tome da li ispunjavaju uslove. Pa koliko samo vrede marke za pet miliona ljudi?
Protiv Dinkića može biti pokrenuta i krivična prijava, jer je izvršio krivično delo lažnog obećanja i prevare, pri čemu je zloupotrebio i službeni položaj, jer je obećanja davao ne kao običan građanin, nego kao ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Prema Krivičnom zakonu RS, član 359. stav 3 – osoba koja zloupotrebi službeni položaj i pribavi sebi ili drugom imovinsku korist koja prevazilazi iznos od milion i po dinara kazniće se zatvorom od minimum dve do 12 godina.
Neodgovornom ekonomskom politikom ova vlast, sa Dinkićem kao brilijantnim finansijskim ekspertom, polako, ali sigurno državu vodi ka dužničkoj krizi i ozbiljnoj ugroženosti devizne likvidnosti zemlje. Srbija je danas na dnevnom nivou dužna blizu 6,4 miliona dolara, a po završetku svakog sata zaduženija je za oko 200 hiljada dolara.

Prvi i osnovni razlog zašto ovaj predlog zakona nije dobar jeste upravo ideja formiranja saveta akcionog fonda i ideja da sve akcije koje su Akcijskom fondu budu prenete u akcionarski fond koji će se pripojiti Agenciji za privatizaciju, pa da prihodi od privatizacije manjinskih paketa ne idu u budžet, kao do sada, nego građanima, jer osnivanje akcionarskog fonda znači da imaoci prava na besplatne akcije zapravo ne dobijaju akcije kojima mogu samostalno da raspolažu, već akcije akcionarskog fonda.
Biti akcionar znači imati pravo upravljanja i kontrole rada organizacije čiji ste akcionar, što je ovim izmenama i dopunama apsolutno onemogućeno, ali se zato ovom fondu daje mogućnost neograničenog upravljanja ogromnom imovinom koja će se sliti u fond, a da pri tom ne postoji nikakva kontrola.
Ovaj akcionarski fond neće imati organe upravljanja niti zaposlene, dok će njegovim portfeljom akcija i udela upravljati Agencija za privatizaciju, što otvara nove mogućnosti za manipulacije i korupciju, a ionako smo svedoci posledica vaših istorijskih privatizacija.
Početnu imovinu fonda čine akcije i udeli iz Privatizacionog registra, 78 paketa akcija nominalne vrednosti, 4,7 milijardi dinara i šest udela knjigovodstvene vrednosti, 5,4 miliona dinara. Takođe, i akcije i udeli su u vlasništvu Akcijskog fonda, što je 1.500 paketa akcija, nominalne vrednosti oko 24 milijarde dinara.
Ovo su samo podaci koji treba da stvore uvid u imovinu kojom će ovaj predloženi fond raspolagati bez ikakve kontrole. Kada je počela priča o novcu od akcija, prvo se govorilo da nas čeka po 100 evra od svih prodatih preduzeća koja su se u tom trenutku našla u Privatizacionom fondu. Kada se ispostavilo da se za besplatne akcije… (isključen mikrofon)

Kada se ispostavilo da se za besplatne akcije prijavilo blizu pet miliona građana, tih 100 evra se svelo na 50 evra i to je trebalo da bude isplaćeno prošle godine, ali je ta isplata zaustavljena zbog krize, koja doduše čas postoji, čas ne postoji, neka lutajuća kriza, u zavisnosti od situacije i od toga ko od aktuelnih vlastodržaca daje izjavu, a sada se i tih 50 evra na neki volšeban način pretvorilo u 1.700 dinara.
Onih obećanih hiljadu evra treba da dobijemo kad prodamo ovih pet akcija NIS-a koji imaju nominalnu vrednost od 500 dinara po akciji i kad prodamo još akcije EPS-a, Galenike, JAT-a, koje nismo ni dobili, na sve to ćemo još da dobijemo 50 evra od drugih još neprodatih preduzeća.
Kada se sabere ta kamara para, valjda ćemo imati neku crkavicu da platimo zaostale iz meseca u mesec uvećane računa za struju, za komunalije, telefon, poreze na imovinu, poreze na fen i peglu, na udahnut vazduh po kubiku, jer će nam u suprotnom na vrata zakucati profesionalni uterivači dugova koje je država ove godine formirala, kako bi građani savesnije plaćali svoja dugovanja.
Kako se ovaj akcionarski fond osniva kao zatvoreno akcionarskog društvo, na njega se moraju primenjivati propisi kojima se uređuje položaj privrednih društava i sasvim je jasno da je zapravo suprotan Zakonu o privrednim društvima.
Naime, akcionari akcionarskog fonda su, kako sam rekla, oko pet miliona građana Republike Srbije, koji su ovo pravo ostvarili u skladu sa Zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije. Dakle, ima ih mnogo više od 100, koliko je propisano po Zakonu o privrednim društvima. Pod velom leks specijalis zakona osniva se zapravo … (isključen mikrofon)

Pod velom "leks specijalisa" ovim zakonom se osniva Akcionarski fond koji ne ispunjava odredbe Zakona o privrednim društvima u pogledu propisanog broja akcionara zatvorenog akcionarskog društva.
Predlog zakona o besplatnoj podeli akcija, kojim je propisano da je organ Akcionarskog fonda Savet fonda koji ima predsednika i četiri člana koje imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije na predlog ministra, pri čemu predsednik Saveta zastupa Akcionarski fond, suprotan je članu 307. stav 1. Zakona o privrednim društvima, kojim je propisano da su organi upravljanja zatvorenog akcionarskog društva samo direktor ili samo upravni odbor, pri čemu predsednik upravnog odbora zastupa zatvoreno akcionarsko društvo.
Ne mogu se pod velom "leks specijalis" narušavati odredbe Zakona o privrednim društvima. Ovim predlogom zakona nije čak propisana ni obaveza Saveta fonda da kao organ upravljanja podnosi izveštaje o svom radu akcionarima Akcionarskog fonda, niti je navedenim predlogom zakona propisan nadzor nad radom Akcionarskog fonda i Saveta fonda.
Takođe, nisu propisane ni kaznene odredbe za zloupotrebe u radu fonda i odgovornih lica, jer članovi Saveta ne odgovaraju za privredne prestupe i za prekršaje. Nepropisivanje odgovornosti za predsednika Saveta koji zastupa Akcionarski fond i članove Saveta nije opet u skladu sa propisima Zakona o privrednim društvima.
Članom 32. stav 1. Zakona o privrednim društvima propisano je da lica koje zastupaju društvo imaju obavezu da u tom svojstvu svoj posao izvršavaju savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu privrednog društva i odgovaraju privrednom društvu za eventualne zloupotrebe i pričinjene štete privrednom društvu.