Pomaže Bog, građani Srbije, a i poslanici, mogli biste malo da se probudite, isti onaj Bog koji nam je dao najdragocenije što imamo i što se od nas ne može oduzeti, a to je ličnost. Bez obzira na rasu, naciju, socijalno-ekonomski položaj, svi smo predviđeni za neprekidan rast i razvoj, od individue zatvorene u svoje hermetične okvire, do ličnosti koja je neponovljivi unikat, koja napreduje svakoga dana, u svakom pogledu. Toj ličnosti je dato da se slobodno razvija i, valjda, jedino područje u koje se, čak, ni Bog ne meša jeste područje naše lične slobode.

Ako se Bog ne bavi ograničavanjem slobode, ima onih koji su po sopstvenom izboru odlučili da to rade. Ne samo to, nego da uzurpiraju slobodu drugih ličnosti, kroz upotrebu i zloupotrebu privatnih podataka, a sve sa racionalizacijom da društvo kroz kontrolu mora da se odbrani od potencijalno opasnih ličnosti.

U tom smislu, zakon o zaštiti podataka o ličnosti više je nego neophodan, posebno s obzirom na razvoj savremenih tehnologija koje su učinile da upravljanje podacima, zapravo, bude upravljanje ljudima.

Srpska pravoslavna crkva je, stručnim skupovima posvećenim zaštiti privatnosti, konstantno zahtevala noveliranje zakona o zaštiti podataka o ličnosti iz 1998. godine, upravo s obzirom na nove vidove prikupljanja informacija, njihovu obradu i mogućnost zloupotrebe. Ako je ovaj predlog zakona odgovor na civilizacijsku borbu za privatnost građana koju je SPC na ovim prostorima inicirala još pre pet godina, onda je to dobro. Dobro je što se novi zakon o zaštiti podataka o ličnosti donosi da bi se ovo pravo uskladilo s odredbama Ustava Srbije, s jedne strane, i međunarodnim standardima, s druge strane.

Ako je ovaj zakon značajan u procesu pridruživanja Srbije EU, u uspostavljanju uslova za liberalizaciju viznog režima, ono famozno stavljanje na belu šengen listu, onda on ni u tragovima ne sme da bude neprecizan i nedorečen.

Iskreno verujući u dobre namere predlagača, osnovna zamerka Predlogu zakona je da on predstavlja dobro utemeljen, ali nedovršen projekat. Njegov načelni karakter ostavlja isuviše pitanja otvorenim. Razlozi političke prirode, ma koliko delovali ubedljivo, ne mogu pretegnuti nad zahtevima dobrog ustrojavanja pravnog sistema, a posebno u ovako osetljivim oblastima.

Osim toga, iako je bio pružen uvid javnosti, izostala je prava javna rasprava, koja bi uvrstila u zakonsku regulativu primedbe šire javnosti, kao i pozitivnu praksu zemalja u okruženju, kao i mnogih evropskih zemalja, u koje se, kako predviđa član 53. ovog predloga zakona, mogu iznositi podaci iz Republike Srbije.

Društvo za informatiku Srbije, Udruženje informatičke delatnosti Privredne komore Srbije, 4. septembra su organizovali ''okrugli sto'' o prednostima i nedostacima ovog zakona i uputili niz pitanja predlagaču zakona.

Neka od tih pitanja su, budući da se u pojedinim evidencijama vode neki negativni podaci o građanima, kao što su neuredna otplata duga, zaduženost itd., da li će građani moći, na osnovu člana 22. zakona, da traže brisanje negativnih podataka?

Drugo, da li je potrebno obavezati pojedine organizacije koje vode podatke o građanima da su sertifikovane za te poslove i da primenjuju određene standarde pri vođenju baze podataka o građanima? Koliki je životni ciklus ličnih podataka? Da li je potrebno detaljnije regulisanje iznošenja u inostranstvo vrlo dragocenih ličnih podataka naših građana, a koje se obavlja preko stranih poslovnih banaka, konzularnih službi itd.?

Konačno, zaključak ovog skupa, kome je prisustvovalo 100 stručnjaka iz oblasti informatike, jeste da najveći broj građana i nije svestan svojih prava na zaštitu ličnih podataka. Do sličnog zaključka došao je i Centar za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

Po izveštaju ovog centra, osnovni nedostatak Predloga zakona je nedovoljna određenost i neprecizno definisanje važnih zakonskih kategorija, što nas dovodi u opasnost od rastegljivih, tzv. kaučuk normi. U prevodu, mnogo je toga definisano po principu – može da bude, a ne mora da znači.

Član 16. Predloga zakona, koji utvrđuje koji su to naročito osetljivi podaci, način njihove obrade, recimo, treba da bude proširen.

Pored tzv. soft biometrije, koja daje biološke informacije na osnovu kojih se ne može napraviti precizna identifikacija konkretne ličnosti, član mora da obuhvati i biometrijske podatke u užem smislu, s obzirom na to da su to po bezbednost pojedinca veoma osetljivi podaci.

Inače, kako bismo objasnili građanima o čemu se radi, reč – biometrija predstavlja automatsko prepoznavanje osoba na osnovu njihovih istaknutih obeležja, pri čemu, to obeležje može biti fizičko, na primer, otisak šake, prsta ili oka, ili bihevioralno, poput potpisa, boje glasa, načina hoda ili dinamike kucanja na tastaturi.

Pošto se u Predlogu zakona eksplicitno ne pominju, upravo, najosetljiviji biometrijski podaci, ostavljen je prostor svim mogućim zloupotrebama, primera radi, u vezi sa ličnom kartom i čipovima.

Na čipu koji postoji uvek ima i dodatnog prostora u koji je moguće ubaciti još neke lične podatke, pa će posle nekom pasti na pamet da objedini u jednom dokumentu vozačku dozvolu, ličnu kartu i zdravstveni karton, s podacima o svim preležanim akutnim i hroničnim bolestima. Za dvadesetak godina, neko će reći, sve to možete da izgubite, bolje da vam ugradimo čip pod kožu, kao neku savremenu tetovažu. Za sada se čipuju samo kućni ljubimci, ali se postavlja pitanje da li će u jednom trenutku ''veliki brat'' i nama dati status kućnih ljubimaca.

Ne ulazeći u mentalne eksperimente i spekulacije koje kao krajnji ishod imaju uvođenje totalitarnog sistema, opisanog u Svetom pismu, bez apokaliptičnih zaključaka, ipak ostaje da zaključimo kako svaka zakonska nepreciznost, zbog mogućnosti koje pruža savremena tehnologija u pogledu dostupnosti manipulacije podacima, može da ima ozbiljne konsekvence u smislu zloupotrebe.

Da li je brisanje ličnosti, ili preuzimanje identiteta druge osobe iz centralnog registra samo tema kriminalističkih i avanturističkih filmova ili moguća realnost? Da li vi ovde, u sali, znate koliko vas ima otvorene profile na "Fejsbuku" a da za to nikada niste dali saglasnost, već ih je, u dobroj ili, češće, zloj nameri, napravio neko drugi?

Znajući da se mladi sve više okreću računarima, internetu, zamenjujući do sada omiljeno gledanje TV-a pretraživanjem sajtova i elektronskom prepiskom, da li ste svesni koliki i kakav uticaj na njih imaju montirani ili psihopatološki sadržaji koji su više nego dostupni i ne štite ni ličnost onog koji se gleda, a posebno ne ličnost mladog čoveka koji gleda.

Na "Ju tjubu" je išao snimak prebijanja i maltretiranja devojčice od strane njenih vršnjaka, a o porno montažama i da ne govorimo. Samo još fali direktan prenos ubistva, po mogućstvu, neke javne ličnosti.

Predlog zakona nije uzeo u obzir specifičnosti određenih vrsta podataka i rukovalaca.

Tako, nema detaljne odredbe vezane za odnos prema sindikatima, prema podacima koje poslodavci ili uprava preduzeća prikupljaju od zaposlenih, odnosno za raspolaganje njima i razmenu, posebno ako je reč o preduzećima koja razmenjuju informacije s inostranstvom ili su deo holdinga.

Iz kliničke prakse, osnovano znam da su neretko ljudi bili odbijani za posao jer su im, trkeljajući po zdravstvenim kartonima bez dozvole, pronašli da su, recimo, u detinjstvu imali fras, pa su spektorni epileptičari ili su imali epizode depresivnosti u adolescenciji.

Predlogom nije regulisana i moguća zloupotreba podataka u marketinške svrhe, podataka koji se prikupljaju o deci i maloletnim licima, mislim da je samo načelno regulisano članom 10, postavljenjem i statusom sudija i nosilaca javne vlasti, o ocenama kojima se vrednuje akademski uspeh i profesionalna sposobnost, podataka vezanih za profesionalnu tajnu, za postupak regrutacije i druge podatke o ličnostima kojima operišu oružane snage, policija itd.

Šta je s mogućnostima zloupotrebe od strane banaka pri ocenjivanju kreditne sposobnosti i osiguravajućih društava, koja vam povećaju premiju jer su ustanovili da imate ''trošnu srčku''. Naročito treba naglasiti potrebu jasnog regulisanja obrade podataka vezanih za proces usvajanja, odnosno prijema u hraniteljsku porodicu.

Na kraju, ali ne i na kraju po značaju, postavlja se pitanje ingerencije Poverenika, koji, bože me oprosti, ovim zakonom samo što nije bio ratifikovan.

Čak i da je predlagač imao na umu sliku Rodoljuba Šabića kada je Povereniku dao papska ovlašćenja, mnogo je. Ni gospodin Šabić ne može da na svojim nejakim plećima, kao Supermen, nosi teret ovakve zakonske odgovornosti.

Poverenik, po članu 44, ima sledeće nadležnosti, citiram, te molim da se zaustavi vreme: "Nadzire sprovođenje zaštite podataka, odlučuje po žalbi u slučaju propisanim ovim zakonom..."

Zar ovo nije zaustavljeno? Zar za citat ne mora? Ne prati me predsedavajuća.

Ako me pratite, onda prekinite vreme koje je predviđeno za citat. Izgubila sam tačno 16 sekundi.

Dobro, građani Srbije...

...šta sve treba da radi Poverenik. Zaista bi se postavilo ono čuveno pitanje onog sportskog komentatora, pa, ljudi, da li je to moguće?
Taman da se kopira i da se virtuelno projektuje u sedam komada, Poverenik ne bi mogao da postigne sve što se od njega traži. Da stvar bude gora, citiranim članom 44. krajnje paušalno je određena nadležnost Poverenika, što posebno ilustruju tačke 7. i 8, u kojima se kaže da daje mišljenje, pri čemu nije jasno na osnovu čega će Poverenik dati takvo mišljenje.
Ako način na koji Poverenik ostvaruje svoju nadležnost ne bude bliže određen, rizik od proizvoljnosti postaje veći nego, recimo, u slučaju institucionalizovanja tzv. saveta stručnjaka, koji bi, ujedno, predstavljao ograničenje ostvarivanja nekih drugih interesa, do onih zakonskih.
S obzirom na političku stvarnost u Srbiji, ni proklamovana samostalnost Poverenika, kao državnog organa, ni činjenica da ga bira Narodna skupština, ne iscrpljuju potrebu za dodatnim mehanizmima kontrole javnosti nad radom Poverenika.
Predlog zakona ne predviđa postojanje nikakvog tela sastavljenog od stručnjaka, što bi bio preduslov stvarne efikasnosti. Formiranje takvog tela, upravo bi trebalo da bude zakonska obaveza, a ne samo mogućnost Poverenika radi valjanog ispunjenja obaveza regulisanih odredbama člana 44.
Pravni savet Centra za proučavanje upotrebe savremenih tehnologija Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke napravio je pregled uporednog zakonodavstva, ističući posebno zakonsko rešenje Velike Britanije. Naime, u Velikoj Britaniji je ustanovljen poverenik za zaštitu podataka i narodni sud za zaštitu podataka, na osnovu čijih rešenja se može izvršiti apelacija vrhovnom sudu.

Dve rečenice i završavam. Budući da poverenika imenuje njeno visočanstvo, a da ćemo mi na uspostavljanje monarhije morati još malo da sačekamo, dok Nova Srbija ne dođe na vlast, trebalo je, barem, uvrstiti u razmatranje mogućnost pravljenja ovako institucionalizovanog tela ili tribunala.
Da li je moguće da jedini tribunal koji Srbija poznaje mora da bude samo Haški?

Povreda Poslovnika, čl. 225. i 226.
Kao i kolega Pejčić, koji je o tome govorio u prepodnevnom delu izlaganja, zamoljena sam od predstavnika Udruženja boraca sa Kosova i Metohije iz 1999. godine da vas informišem da ti ljudi sede već osmi dan u štrajku glađu ispred Vlade Srbije. Danas ih je mnogo više. Tu nisu samo borci, tu su ranjenici i roditelji. Znači, svi ljudi koji su učestvovali u ovim ratovima, koje, navodno, nismo vodili i koji ostaju nevidljivi za većinu Vlade.
Znači, premijer Cvetković, dok je bio ministar finansija u Vladi premijera Koštunice, obećao je istim ovim ljudima da će dobiti naknade. No, šta je to u ljudskom biću što ga vodi tome da više ne prepozna te ljude? Verovatno je odgovor – funkcija. Od kako je na funkciji
premijera, nije udostojio ove ljude ni da ih pogleda, ni da primeti njihovo prisustvo, već u svom udobnom i dobro zagrejanom automobilu prolazi pored njih ''kao pored turskog groblja'', kako oni kažu.
Vrlo je neobično da premijer jedne proevropske vlade reaguje na ovakav način, tim pre što proevropski orijentisani ljudi vrlo dobro znaju da Evropa štiti, čak, i pse lutalice. Taman da osam dana ispred Vlade stoje neki psi, leže na trotoaru, verovatno bi se nešto preduzelo. Ovi ljudi ostaju potpuno nevidljivi.
Vi ste dobili listu njihovih zahteva. Oni ne traže ništa drugo nego da budu uvaženi kao što su uvaženi i neki drugi borci, koji su, verovatno, kampanjski nagrađivani zato što su glasali za snage ove "semafor koalicije". Prosto, oni traže vladavinu prava i jednakosti za sve.
U međuvremenu, 14. avgusta je bilo negde 3.000 ljudi ispred Vlade, dežurni ministar Rasim Ljajić je predstavnike ovih boraca primio u svom stanu i obećao im da će nešto preduzeti. Do sada je preduzeto samo to da se formira komisija koja će napraviti predlog zakona o finansiranju boraca. Znači, pare nisu dobili, mogu da pojedu taj papir.
Inače, rok da se formira, da se napravi taj predlog zakona je šest nedelja. Očigledno se sve odugovlači. Ono što je veoma važno jeste da zakonski rok i ovaj slučaj, praktično, zastarevaju 24. marta 2009. godine.
Vi ste koleginica, imate psihijatrijskog iskustva, pre svega ste lekar i, verovatno, znate kakve su posledice štrajka glađu. Među tih sedam štrajkača nalaze se ljudi koji su više puta ranjavani, kojima ovo nije prvi put da pokušavaju nekako da dođu do ostvarenja svojih prava.
Pretpostavljam da bi elementarna ljudska empatija nalagala da za te ljude nešto uradimo. Mi smo ovde udobno zavaljeni u ove fotelje, klimatizovani, ne primećujemo da je kiša napolju.

Ti ljudi se nalaze u uslovima koji nisu primereni ni životinjskom svetu. Pošto su oni, očigledno, nevidljivi, zamolili su me da vama poklonim jednu majicu, jer ako vi, kao druga osoba po važnosti u Srbiji, ponesete tu majicu, možda će premijer Cvetković imati više sluha za njihove zahteve, a možda će i Tadić, kad dođe iz Njujorka, pogledati ove ljude ili će, eventualno, svom kumu Šutanovcu prišapnuti da se pozabavi borcima. Ako vam majica, kojim slučajem, bude velika, biće problema, zato što su oni počeli sa XL majicama, a završili su sa S. Nadam se da će ova da vam odgovara.

Po Poslovniku, član 226. Pre neki dan sam od vas, gospođo Đukić-Dejanović, tražila informaciju u vezi sa predstavljanjem Srbije na zvaničnom sajtu britanske ambasade bez Kosova i Metohije.
Tada smo konstatovali da je, pored Engleza, još 20 (od 27) zemalja članica EU prekršilo svoj osnivački akt, priznalo tzv. nezavisno Kosovo i Metohiju. Uz to, pokazuju odsustvo bilo kakve diplomatske taktičnosti. Demonstrirali su pravno nasilje, a sada pokazuju bahatost u onome što se naziva diplomatska komunikacija.
Šta mi sada radimo? Zapravo, mi pomažemo da nam odmognu. Sami odustajemo od rasprave o Kosovu i Metohiji u najvišem zakonodavnom telu Srbije. Aktuelna vlast na neki način vodi duplo knjigovodstvo u okviru koga Srbije ima na rečima, ali, bogami, ne i u delima, pa je i ovu rezoluciju o Kosovu i Metohiji sa prvog mesta stavila na poslednje, sve zato da se usaglasimo.
Na stranu to što smo se mi kao građani Srbije već usaglasili i što je to usaglašavanje garantovano Ustavom, koji nam daje pravo da živimo u suverenoj državi sa nepovredivim granicama.
Šta smo, zapravo, sve ovo vreme radili? Tražili smo da se usaglasimo. U međuvremenu ste vi kršili Ustav i Poslovnik, mi smo optuživani za opstrukciju. Rezultat – nema ni priče o Kosovu i Metohiji.
Da ste zaista hteli da se usaglasimo trebalo je da pročitate Ustav, a ako vam je to teško, onda bar predlog odluke 108 narodnih poslanika, koja je mogla da postane i rezolucija Narodne skupštine. Moram da citiram... Za neupućene, 108 poslanika je 16. juna dalo predlog Narodnoj skupštini o zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije.
U članu 1. i 2. tog predlog, citiram, piše: "Povodom inicijative generalnog sekretara UN Ban Ki Muna da legalizuje misiju Euleks pod okriljem UN, Narodna skupština Republike Srbije posebno ističe da je neophodno dosledno poštovanje međunarodnog prava i puno poštovanje Povelje UN i završnog akta iz Helsinkija, kao osnovnih međunarodnih dokumenata na kojima počiva međunarodni poredak. Republika Srbija insistira na poštovanju Rezolucije Saveta bezbednosti 1244, koja garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Saglasno Rezoluciji 1244, o prisustvu i raspoređivanju međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji, kao i o ciljevima njihovog prisustva u Pokrajini, odlučuje Savet bezbednosti UN.
Drugo, polazeći od Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 i Ustava Republike Srbije, Narodna skupština Republike Srbije nije saglasna i ne prihvata da se na teritoriji Republike Srbije u Pokrajini Kosovo i Metohija, koja se nalazi pod upravom UN, rasporedi misija Euleks.
Treće, Rezolucijom Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije od 26. decembra 2007. godine Narodna skupština Republike Srbije zaključila je da bi uspostavljanje predložene misije EU za sprovođenje odbačenog Ahtisarijevog plana predstavljalo akt ugrožavanja suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije".
Iz svega proizlazi da smo se mi ovde zamajavali i da je, zapravo, cilj bio da se ova tačka povuče sa dnevnog reda i da se na neki način Kosovo i Metohija skinu sa spiska. Mi iz Nove Srbije sa ovim ne možemo da se složimo.
Mislimo da ova tačka ne može da ispadne sa dnevnog reda nego je ovako važnom pitanju potrebno posvetiti čitavu jednu sednicu.

Javljam se po Poslovniku, po članu 226, ali bih najpre da repliciram koleginici potpredsednici Skupštine. Mislim da nije lepo da diskutujemo o prethodnim govornicima zato što postoje ljudi čije su ambicije iznad kapaciteta i sasvim je evidentno da ne može svaki filozof da bude i premijer.
Što se mlade gospođice Aleksandre Jerkov tiče, potpuno je razumljivo da ona ističe proevropske vrednosti jer ona je, za informaciju građanima Srbije, magistar evropskih nauka, šta god to zapravo značilo. Ja ću gledati da doktoriram, recimo, azijske nauke.
Poslovnik, član 226. Tražim informaciju od vas, gospođo Đukić-Dejanović, informaciju koja je od značaja za sve građane Srbije s obzirom na Ustavom garantovana prava. Gotovo sam uverena da vi lično, a i jedan broj ovih poslanika ''semafor koalicije'' koji nisu programirani čipom sjedinjene evropske države, nemate informaciju koja i nama manjka, a u poziciji ste da je pribavite.
O čemu se radi? Ako pogledate zvanični sajt britanske ambasade u Beogradu i kliknete na "Srbija", pojaviće se mapa koja naivnom subjektu na prvi pogled izgleda kao mapa Srbije. No, kada tu mapu malo bolje pogledate i eventualno uveličate i uporedite sa zvaničnom mapom Srbije, gle čuda, ispostaviće se da se radi o nepostojećem Kosovu, odnosno Englezi Srbiju na zvaničnom sajtu svoje ambasade u Beogradu prikazuju bez Kosova i Metohije.
To znači da ne samo da su priznali tzv. Kosovo, nego nam i dodatno demonstriraju moć uz odsustvo diplomatske taktike. Lepo juče reče prof. Samardžić, očigledno je da Srbija i Evropska unija imaju duboko poremećene odnose, pa čak i ako se ovaj SSP ratifikuje, poremećeni odnosi Srbije i Evropske unije će se nastaviti.
O kakvom sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju se radi kada oni Srbiju tretiraju kao trećerazrednu državu, koja ne samo da nije partner, nego je moguće stalno na njoj trenirati strogoću mešajući se u pitanja državnih granica, uređenja, identiteta? O kakvom SSP-u sa Britancima govorimo kada su oni zapravo počeli proces stabilizacije i pridruživanja Kosova? Pošto je ova vlada pojurila da vrati naše ambasadore u zemlje Evropske unije koje su priznale nezavisnost Kosova, kako bi bilo, recimo, da se na sajtu srpske ambasade u Londonu pojavi karta Velike Britanije bez Škotske?
Da li su naši ambasadori uložili protest i šta je uradio ministar inostranih poslova i nadležni državni organi po ovom pitanju?
Nedovoljno je dizati kao na sletu tri prsta na Olimpijadi, nedovoljno je davati časnu Titovu pionirsku reč, to je uradio gospodin Boža (kako ga od milja zovu, ''kanabis''), da bi Kosovo ostalo u Srbiji.
Jevanđelje kaže - blaženi niste ako znate, blaženi ste ako znate i činite. A kako je juče rekao Velimir Ilić, mnogo je bilo tog duplog knjigovodstva na međunarodnim sastancima aktuelnog ministra inostranih poslova i dragog mu profesora i idola u čijem je kabinetu čak odslužio i civilni vojni rok. Za spoljnu upotrebu - zeleno svetlo, za unutrašnju, navodno, crveno, a zapravo - namigujuće žuto.
Nije čudo da se među klincima, koji sve duhovito komentarišu, već pojavila šaljiva kletva - dabogda te čuvali kao Tadić Kosovo. Kako da osobi u ulozi predsednika mladi ljudi poveruju kada ih tretira kao zečeve koji, vođeni primerom brzopotpisnog ministra nalik električnom zecu, moraju da prihvate slogan - život SSP-a ne može da čeka?
Napravimo diskontinuitet i ostavimo prošlost po strani - kažu oni koji su famozni SSP, naravno uz malu pomoć prijatelja, trošili u predizbornoj kampanji, a posle pokušali da ga nasilno ratifikuju, zbog čega je premijer Koštunica i vratio mandat narodu, javno uskraćujući podršku ''slobodnim zidarima totalitarne sjedinjene evropske države''.
Ostaviti prošlost po strani za ''evropski semafor'' zapravo znači ostaviti ljude, imovinu, kulturna dobra, teritorijalni integritet i suverenitet. Građani Srbije u tom scenariju postaju zaboravljeni. To je, u stvari, serija napravljena u koprodukciji Vašingtona, Brisela i onog dela Beograda koji veruje da je dovoljna Srbija u okvirima telefonske govornice.
No, ni to nije dovoljno ''uvlačenje'' evropskim prijateljima. Razni ministri, koji možda nisu rođeni ispod Ajfelove kule, već su prosto pali odozgo kao nosioci raznih stranih diploma, kursisti Cijinih programa u Garmišpartenkirhenu i kojegde, uz pomoć ovih ''nastranačkih ličnosti'' koje preuzimaju upravne odbore i savete i žele da što pre amnestiraju one koji su nas uništavali i bombardovali. Ko mari za žene u porodilištima, stare, nemoćne, decu koje aktuelna vlast tretira kao kolateralnu štetu, kada može da se odradi dobra trgovina?
Prekosutra je koncert ''Partibrejkersa''. Verujem da ste nekada čuli za Caneta, pa ne bi bilo loše da poslušate ''Gramzivost i pohlepu'' i stihove: "Prodali bi ćaleta i kevu za cipelu levu".
Vi amnestirate agresore, tražite mišljenje od njih, umesto da podnosite tužbe protiv onih zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova. A za vašu informaciju, draga gospodo, Berluskoni je 30. avgusta ove godine napravio sporazum po kojem će Italija Libiji platiti odštetu od pet milijardi dolara u narednih 25 godina za štetu nanetu tokom kolonizacije Libije od 1912. do 1943. godine. Dvesta miliona dolara godišnje u narednih 25 godina u vidu investicija u infrastrukturne objekte u Libiji – e, to jeste pravi odnos.
Dakle, gospođo predsednice Skupštine, molim vas da saznate šta je povodom ovog slučaja mape Srbije bez Kosova na sajtu britanske ambasade u Beogradu urađeno u Ministarstvu spoljnih poslova i nadležnim državnim organima.
Da informišem narodne poslanike: danas u 17.00 časova je na Trgu Republike 46. dan protesta srpskih nevladinih organizacija i, kasnije, šetnja do Ministarstva kulture. Naziv akcije je ''Štitimo ćirilicu''. Pošto je gospodin primerak Milivojević izrazio želju da vidi kako izgleda ova ćirilična nalepnica, daću mu je.

Pomaže Bog, građani Srbije! Posle ovoga, zaista, nek nam je Bog u pomoći.
Konačno je na dnevnom redu, posle polugodišnjeg jahanja po dobroj volji i strpljenju svih vas, ovaj famozni SSP, koji je, u maniru električnog zeca, levim sramnim srpskim potpisom u svoje ime i u ime ove semafor koalicije ozvaničio mali Bog Đelić, u utorak, 29. aprila, na opštu radost i veselje osobe u ulozi predsednika, a odnedavno i budućeg eksponata u Palminom muzeju voštanih figura.
Možda ta osoba ne voli Cecu, Seka ga ostavlja ravnodušnim, valjda zato što se izjasnila kao njegova Bosanka, ali zato voli da bude i predsednik i premijer, predsednik ovog saveta za infrastrukturu, samo još nije četvrto lice ''Svete trojice''. Ako mu dovedu Severinu, možda njoj udeli svoj komad neke funkcije, pa je, recimo, proglasi savetnikom za evropske integracije.
To je jedini partnerski odnos za koji on zna, sudeći po tome kako je u Savetu bezbednosti 21. juna branio Kosovo i Metohiju, ni pod prinudom ne spominjući da je misija Euleks-a okupirala našu južnu pokrajinu, na opšte zaprepašćenje naših građana, ali i ruskih partnera, koji stvarno ne mogu da budu veći Srbi od nas.
Uostalom, Kosovo i Metohija kao povod, kao uzrok, zapravo, SSP kao vidljivi povod jesu i bili razlog da se raspadne prethodna Vlada, u kojoj ministri iz Nove Srbije i DSS-a nisu glasali za ovako formulisan SSP. Da stvar bude jasnija, gospodin Đelić i njegova ''diznilend ekipa'' su se poslužili prevarom, samo da 29. aprila odu i potpišu taj SSP. Tražili su od Vlade Srbije da im se odobri putovanje radi razgovora o viznim sporazumima, naravno, i odobrenje za "falkon" avion naknadno.
Parama vas, građana Srbije, gospodin Đelić i ova tajna družina Bože Kvržice, otišli su i potpisali Sporazum, koji u ovom trenutku nije ništa drugo do priznanje nezavisnosti Kosova. Lako je onome, koga narod duhovito zove Boža Kanabis, da potpiše bilo šta. Bio bi on i potpisnik peticije za legalizaciju lakih gej brakova, njemu je svejedno, on je ovde u tranzitu. Ali, kao ljudi koji, praktično, jesmo iznedrili i započeli proces evropskih integracija, gde bi Srbiji bilo mesto nego u Evropi, mi nismo odjednom, ni mi iz Nove Srbije, ni DSS, ni radikali, poludeli i postali antievropejci, mi smo samo odgovorni, odnosno nosioci odgovorne nacionalne i državne politike.
Da vas podsetim, kao stranke koje su formirale dve Vlade Srbije, od 2004. do 2007. i od 2007. do 2008, kao stranke koje su u obe Vlade dale premijera i veći broj ministara u značajnim resorima, Nova Srbija i DSS uložile su i znanje, i energiju i veliki napor u evropske integracije Srbije.
Upravo u tom naznačenom periodu započete su i dovršene aktivnosti od presudnog značaja za taj proces stabilizacije i pridruživanja. Sačinjena je obilna nacionalna strategija pridruživanja i pristupanja Evropskoj uniji 2005. godine, donet je veliki broj zakona, usklađenih sa evropskim standardima, i dobijena je pozitivna Studija izvodljivosti, posle čega su započeti pregovori o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2005. godine, a po njihovom okončanju parafiran je i sam Sporazum.
Iz svega ovog sasvim je jasno da mi nismo nikakve antievropske snage haosa i bezumlja. Gde bi Srbiji, kao kolevci evropske civilizacije, bilo mesto? Na Jupiteru? Naravno da je u Evropi. Nismo mi ni protiv Sporazuma o saradnji i pridruživanju, ali ne u ovom trenutku kada je realno došlo do suštinske promene okolnosti. Kao što znate, u periodu između parafiranja i ratifikacije 21 od 27 država Evropske unije su priznale tzv. nezavisnost Kosova i to dve posle ovog sramnog Božinog potpisa.
Priznanjem nezavisnosti Kosova i Metohije je, zapravo, otvoreno prekršen parafiran SSP i prevarno ponuđen na potpis suštinski drugačiji akt od prethodno usaglašenog. Od 14. decembra pa nadalje Evropska unija je, praktično, načinila gest direktnog priznanja Kosova. Drugim rečima, kako Evropska unija gradi NATO državu na delu teritorije Srbije, priključenje Srbije Uniji nije moguće dok se ne razjasni pitanje Kosova i Metohije. Štaviše, prihvatanjem plana Martija Ahtisarija i slanjem misije Euleks, o kojoj Tadić neće da kaže ništa, Evropska unija je prekršila svoj osnivački sporazum u kome se pominje nepovredivost granice.
Kada Evropska unija započne proces stabilizacije i pridruživanja sa Kosovom i Metohijom to će biti poslednji čin priznavanja nezavisnosti. U tom smislu, kako reče dr Vojislav Koštunica, život Sporazuma je smrt Srbije.
Uz dužno poštovanje gospodinu Boži Kanabisu, Palmi, raznim magistrima evropskih nauka i sličnim personama, Vojislav Koštunica je doktor prava i profesor, i Slobodan Samardžić profesor na Fakultetu političkih nauka, oni ne iznose svoje lične impresije, već činjenice i pravno utemeljena saznanja. Ovakav SSP je sveobuhvatno štetan ugovor, protivan nacionalnom pravnom poretku, a posebno stavu 4. člana 194. Ustava Srbije, kojim je predviđeno da potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom.
Što smo mi gori od Nemaca, čiji je parlament ratifikovao Lisabonski sporazum o funkcionisanju Evropske unije, ali on neće stupiti na snagu sve dok Ustavni sud ne oceni da je u skladu sa nemačkim zakonima.
Ovako ispada da je moguće prodati i pokloniti celu ili deo teritorije, napustiti je i potpisati kapitulaciju, odreći se ekonomske i političke slobode, sve uz odluku ove nove evroslugerajske vlade, većinskog odobrenja semafor koalicije i potvrdom osobe u ulozi predsednika. Možda je moguće privremeno ideološki i pravno zametati tragove, ali delikt ostaje, a svi koji podrže ovaj sramni srpski potpis, to je SSP, snosiće istorijsku odgovornost. Oni zapravo postepeno daju legitimitet, legalizuju pravno nasilje, otimačinu dela teritorije.
Lepo kaže naš narod – sačuvaj me Bože prijatelja, a za neprijatelje ću se sam postarati. Stari, dobri Ahtisari ispade mala beba za aktuelnog predsednika, koji kao da je ispao iz serije ''Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo'', pa nas polako priprema za dobrosusedske odnose sa nezavisnim Kosovom. Da je to istina govori i nedavno izjava ovog v.d. premijera Cvetkovića, gde Srbija treba da učestvuje u rekonfiguraciji UNMIK-a i postavljanju Euleksa, kao i da podrži Rezoluciju Saveta bezbednosti o uspostavljanju Euleks misije na Kosovu.
Pre godinu dana premijer Koštunica se izborio za odbijanje Ahtisarijevog plana, a sada ga prihvata v.d. Cvetković, a zapravo onaj koji diže tri prsta na olimpijadi, a iza ruke drži šipak. Ali, ni to nije najgore. Ajde što pomažemo da nam odmognu, otmu Kosovo, a posle, što da ne, i Vojvodinu, Sandžak, tako da cela Srbija stane u telefonsku govornicu, već bi da nas pretvore u ekonomsko roblje i golu radnu snagu koja ima vize, ali s njima može samo pozadinu da briše.
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i prateći privremeni sporazum o primeni SSP, skraćeno SSP i PST, baš dobro zvuči, iako zvuče kao neki insekticid, zapravo, jesu đubrivo za biljku srbožderku. Evropa nije večerala, pa će sada dobiti novu papicu u Srbiji. SSP i PST, kao ekonomski politički akt, predstavlja osnov kolonizacije Srbije kroz stvaranje uslova adaptacije uprave, prostora, infrastrukture i ljude na standarde metropola i multinacionalnih kompanija radi nesmetane eksploatacije i ubiranja profita.
Njime se utemeljuje ekonomsko-finansijska zavisnost, rasparčavanje i asimilacija velikih javnih sistema i slobodan protok robe i kapitala unutar Evropske unije, uz prihvatanje neograničene mogućnosti poslovnog nastanjivanja. To je član 52. ovog PST, jednostrane kupovine javnih dobara, dobara od opšteg interesa, prirodnih bogatstava stranim društvima, kao i nepokretnosti stranim državljanima u Srbiji.
Da li sam paranoik ako u ovome vidim opasnost daljeg gubljenja imovine i prostora od teritorijalno ambicioznih manjina i neprijateljskih suseda? Da li sam paranoik što u članu 32, koji predviđa neograničen uvoz poljoprivrednih proizvoda u Srbiju sa ovlašćenjem Evropske unije i jednostranim suspendovanjem izvoza iz Srbije, vidim bitnu neravnopravnost ugovornih strana u kome baš ona naša srpska može da izveze šipak a uveze sve što gmiže, klija i leti.
Kad smo već kod letenja, članom 55. se vazduhoplovni prostor Srbije deli na zajednički evropski i unutrašnji lokalni, pazite, sve bez Kosova i Metohije. Ovakav gubitak ekonomske slobode predstavlja realnu osnovu za potpunu političku zavisnost koja vodi gubitku državnog subjektiviteta, a gubitkom svoje države i suvereniteta narod predaje svoje pravo samoopredeljenje i postaje manjina u mnogonacionalnoj Evropskoj uniji.
Proces demontiranja i prekrajanja bivšeg SFRJ-a tako da Srbi postanu manjina na svojoj teritoriji okončava se ponovnim usisavanjem vazalskih entiteta u regionalnu evropsku unijsku državu, kao podsistem ujedinjene zapadne države koja treba da gospodari svetom. Bojim se da nije naučna fantastika, ni paranoja, jer kao što reče nekima ovde omiljeni Kisindžer, to što sam ja paranoik ne znači da mi ne rade o glavi.

Najpre da se izvinim. Nisam bila tu u trenutku kada ste me prozivali, zato što sam upravo dobila zahtev od srpskih nevladinih organizacija i građana koji protestuju, evo, 44. dan.
Pretpostavljam, predsednice Skupštine, da ste i vi, 29. jula, bar je tako zavedeno ovde, dobili zahteve za narodne poslanike. Te zahteve su vam izneli ljudi koji su mladi, koji se nalaze u raznim srpskim nevladinim organizacijama, od ''1389'', ''Dveri nomokanona'', ljudi koji protestuju već 44 dana i uputili su zahteve koji se odnose na odgovore i na sve narodne poslanike.
Šta ste vi uradili? Vi ste prosledili šefovima poslaničkih grupa nekakav dopis, koji vam je napisao ovaj tzv. ministar policije Dačić, jer tzv. ministar mora da bude neko ko se ne smatra odgovornim za ono što se dogodilo u Beogradu i neko ko je dao časnu Titovu pionirsku reč da nije hapsio Radovana Karadžića. Vi ste to prosledili šefovima poslaničkih grupa. Javnost pojma nema šta se zapravo dogodilo, niti ste vi toj javnosti, koja je 44 dana na ulicama, dali bilo kakav odgovor.
Pošto je situacija takva, ja sam, prosto, dobila preporuku i molbu tih ljudi da vam se u njihovo ime obratim.
"Poštovana gospođo Đukić-Dejanović, s obzirom da ste naše prvo obraćanje vama apsolutno ignorisali, pa samim tim doveli Skupštinu u poziciju da bude totalno blokirana, mi smo odlučili da ponovo dođemo ispred zgrade našeg najvišeg zakonodavnog tela i da vam pomognemo kao građani koji su zainteresovani da Parlament radi, kao i da sednica dobije svoj normalan tok.
Iskreni da budemo, začudilo nas je što nemate nimalo sluha da se utvrde sve okolnosti vezane za smrt Ranka Panića, koga je policija brutalno pretukla na svesrpskom saboru.
Takođe, ne možemo da verujemo da ne želite da zakažete posebnu sednicu, na kojoj bi se, u roku od pola sata, ratifikovao Gasni sporazum sa Rusijom. Mi smo ubeđeni da bi svi poslanici pristali da se zakaže ta posebna sednica, ali vi uporno izbegavate da tako nešto učinite. Ipak, nadamo se da ćete posle ovog našeg obraćanja imati malo više sluha, jer samo na ovaj način Parlament može da počne sa normalnim radom.
Naši zahtevi su sledeći:
Prvo, da kao predsednik Parlamenta pozovete ministra policije Ivicu Dačića i direktora policije Milorada Veljovića da budu saslušani pred Odborom za bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije, gde će javnosti konačno obelodaniti da li je pokrenuta bilo kakva istraga o ubistvu Ranka Panića i kakvi su rezultati dosadašnje istrage. Takođe, dužni ste da pozovete ministra policije da se javnosti obrati sa skupštinske govornice i da pred poslanicima i kompletnom srpskom javnošću, u raspravi sa opozicijom, objasni zašto je policija upotrebila neprimerenu silu prema demonstrantima i kako je došlo do smrti Ranka Panića.
Drugo, da zakažete posebnu sednicu Parlamenta na kojoj će jedina tačka dnevnog reda biti ratifikacija Gasnog sporazuma sa Ruskom Federacijom.
Gospođo Đukić-Dejanović, ovaj sporazum je od suštinskog značaja za dalji razvoj Srbije i njegovom ratifikacijom Srbija rešava svoje snabdevanje gasom za narednih 40 godina, pokreće se privreda i stvaraju se uslovi za zapošljavanje velikog broja nezaposlenih. Neshvatljivo nam je da ne želite da primenite ovu meru, tim pre što smo ubeđeni da bi sve poslaničke grupe pristale da se zakaže posebna sednica na kojoj bi se sve moglo završiti u roku od pola sata.
Ako to ne učinite u najhitnijem roku, smatraćemo vas delom lobija koji radi direktno protiv interesa Srbije, jer javna je tajna da pojedine zapadne firme sa krajnje sumnjivim kapitalom lobiraju preko naših ministara i uticajnih političara da Srbija ne ratifikuje Gasni sporazum sa Ruskom Federacijom kako bi oni ušli na naše tržište.
Treće, da kao predsednik Parlamenta inicirate razgovor sa šefovima svih poslaničkih grupa, na kome ćete vi lično, kao prva među jednakima, inicirati da se Vladin predlog za ratifikaciju UNSSP povuče sa dnevnog reda sednice.
Kao što znate, EU je, slanjem misije Euleksa, koja je preuzela određene nadležnosti na Kosovu i Metohiji mimo Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, zapravo, okupirala deo naše teritorije, primenjujući delove zloglasnog Ahtisarijevog plana, koji nije dobio podršku u Savetu bezbednosti UN-a. Ratifikacijom u takvim okolnostima, mi bismo priznali tu okupaciju i samim tim se odrekli Kosova i Metohije, što je čin veleizdaje."
U potpisu piše – Protest 2008.
Zaista mislim, gospođo Dejanović, da smo i kolega Šormaz i ja svojevremeno preterivali kad smo pričali ovde o tome da li vi nosite one ''miju-miju'' cipelice od tričavih 700 evra, to zaista nije pitanje, ima se – može se.
Doduše, mislila sam da je to onomatopeja a ne naziv nekakve firme obuće, ali, eto, uspela sam i tu informaciju da dobijem. Pravo pitanje za vas je, gospođo Đukić-Dejanović, ne kada ćete se pomiriti s opozicijom, nego kada ćete imati dovoljno sluha za zahteve naroda koji je tu opoziciju izabrao za sopstvene predstavnike?

Pomaže Bog, građani Srbije. Sve što je tajno postaće javno, kaže se u Jevanđelju.
Evo primera, tajni podzemni kafanski politički sporazumi rezultirali su ovom divnom vladom Cvetković-Daček, s posebnim osvrtom na dominantnu ulogu predsednika, koji nema ustavna, ali ima sva psihopatološka ovlašćenja da nas vrati u ''brozna'' vremena.
Sada je jasno zašto je osnova njegove predsedničke i parlamentarne kampanje bilo plašenje ljudi da će ih nacionalno orijentisane stranke vratiti u 90-te. U osnovi ovog malignog političkog zastrašivanja je bio strah i samog predsednika da se ne ograniči, ne svede samo na ovlašćenja koja je imao Milošević. Tadić je ambiciozniji, vaspitan u skladu sa parolom - i posle Tita Tito.
S pravom ga kolege iz SRS nazivaju Boris Broz. Naša BB nije samo medijska zvezda, već najbolji učenik Kumrovačke škole, koja je iznedrila jednog velikog brata i doživotnog predsednika. Drugi aktuelni ne samo da likom podseća na uzore iz prošlosti svog čuvenog tate i sive eminencije OZNE, već ga i delom lagano sustiže.
Ako je samo u vreme prvog osvedočenog srbomrsca bilo moguće da se 7. jul proglasi praznikom, valjda baš zbog srpske nesloge i samouništenja, onda je jasno da samo u vreme vladavine ovog Broza mlađeg vlada treba da se formira baš ovog dana. Ovo je ponovni pucanj jednog dela Srbije u drugi, koji je kriv i nepoželjan ne zato što je brojniji, već zato što je nacionalno osvešćen.
Koga zanima narod i nacionalno osećanje kada je predsednik uspeo da ostvari svoj san? U psihoanalizi postoji kao opisan fenomen fantazam stopljenih roditelja. Boris Broz daje svoj doprinos novijoj psihoanalitičkoj misli, pokazujući da nije samo fantazam, već i ostvarena fantazija, fenomen stopljenih funkcija predsednika i premijera. Prvi put posle 5. oktobra 2000. godine mi imamo premijera koji je politički daleko slabija figura od predsednika.
Bez želje za ličnom diskvalifikacijom gospodina Cvetkovića, notorna je činjenica da su i upokojeni premijer Đinđić i premijer Koštunica figure takvog političkog formata da su kvalitativno neuporedivi sa aktuelnim mandatarom. U poziciju da bude izabran za aktuelnog premijera došao je opet iz razloga psihopatološke prirode osobe u ulozi predsednika Srbije.
U nadvlačenju sa sopstvenom strankom, pošto već nije mogao da izgura svog favorita Vuka, niti da dozvoli da stranka pobedi sa svojim favoritom Pajtićem, Tadić je iz šešira izvukao gospodina Cvetkovića, koji je dobro kompromisno rešenje, i po broju godina i po izgledu, a i po odsustvu opasne buntovničke orijentacije, koja bi dovela dotle da se umeša u svoj posao.
Poslušnost i pokornost već je demonstrirao u prethodnoj vladi, gde često nije umeo da odgovori na pitanja za koja je resorno odgovoran, ali je i te kako lako učestvovao u preglasavanju.
Poenta čitavog mog izlaganja nije žal za mladost, ni objašnjenje koje je vlada premijera Koštunice bila uspešna i odgovorna. Nije mi namera da unapred osudim na neuspeh novu vladu. Suština svih prigovora jeste zapravo iznošenje opravdane sumnje u izrečene dobre namere.
Budući da se u novoj vladi nalazi značajan broj ministara ili stranačkih im bliskih saradnika koji su učestvovali u rušenju prethodne vlade, i to baš zbog Kosova u Srbiji, imam pravo da sumnjam kako će put u pakao Srbije biti popločan dobrim namerama njene vlade.
Nije tragično što je dr Vojislav Koštunica vratio mandat narodu i prešao u opoziciju. On je jedna od retkih političkih figura u novijoj istoriji Srbije koja je narcistički interes da ga drugi vole stavila daleko iznad uverenja da je narodu Srbije neophodan povratak poverenja u institucije Srbije i samu državu.
Rizikujući da bude omalovažavan i okarakterisan kao neinformisan, intelektualno sterilan i spor, on je svu energiju usmerio u državotvornu politiku koja je rezultirala i donošenjem Ustava. Vreme će pokazati da je državotvorna i nacionalno odgovorna politika Koštunice i njegove vlade zaslužna je što Kosovo nije priznato - na jedan, kako bi rekli ovi mlađi, i da ga po principu domino efekta nisu priznale sve zemlje u svetu.
Nije tragično ni što Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije, nije više u vladi. Kao jedinica opozicionog delovanja i čovek koji je bukvalno, pa i fizički, iznedrio demokratske promene, on je bio profesionalno ostvaren daleko pre nego što je postao ministar, i to najuspešniji u dva mandata srpske vlade. Uspešan u poziciji ... Gospodine Šutanoviću, kako je zapisano, je l' smešno? Vi ste veoma bili uspešni i u opoziciji.
Nije tragično, dakle, što su sada u opoziciji nacionalno osvešćeni odgovorni i promišljeni ljudi, zaljubljenici u državu Srbiju. Tragično je što Srbija gubi, i to svakim danom, jer je ona na ivici kliničke smrti, jer je samo iz mrtvog organizma moguće izvaditi srce, a Kosovo jeste srce Srbije.
Još je tragičnije što trgovinu ovim organom više neće vršiti Šiptari ili neki drugi, već naši ljudi, uslovno rečeno. U to sam uverena baš zato što okosnicu nove vlade predstavljaju preglasači ideje, gde je važno očuvati svoju teritoriju i državni integritet. Uostalom, kada uporedimo program prethodne i nove vlade - kakva je razlika?
Opet se zapravo radi o pet novih principa ključnih, treći je podeljen na dva dela, koji bi mogli da budu gotovo istovetni, da nije razlike u rangiranju prvog i drugog. Rang lista semafor vlade na prvo mesto stavlja evropsku budućnost Srbije kroz ubrzanje procesa evropskih integracija, sasvim u redu, ali zašto na mestu broj jedan, ispred drugog principa koji se tiče Kosova i Metohije?
Da stvar bude upadljivija, dok je prvi princip definisan pozitivno i aktivno, drugi je definisan preko negacije - nezavisnost Kosova i Metohije je neprihvatljiva, i krajnje pasivno - stranke će se samo saglasiti da im je nezavisnost neprihvatljiva. Šta to znači - da će Srbija u odnosu na spolja biti hiperaktivna, a u odnosu na unutra hiperpasivna. Otkuda ta pasivnost baš onda kada treba braniti svoje, svoju teritoriju svoje ljude i sopstveni integritet?
U ovakvoj formulaciji prva dva principa sadržan je sav paradoks i licemerje Zevs koalicije, sa napomenom da je Tadić sebe promovisao za vrhunskog boga Zevsa, a ostali neka se dogovore ko će biti Hera, Atina, Mars. Nekritičko prihvatanje dogmata Evropske unije, uz nekritično odbacivanje nacionalnog interesa, pri čemu se ni o jednom ni o drugom ne sme otvoriti bilo kakva javna rasprava:- šta je to Evropska unija, kako se u nju ulazi, koje su prednosti i nedostaci, kako i koliko će se bolje živeti; zašto se na primer dobro živi u Norveškoj i Švajcarskoj a da nisu članice EU; da li je Bugarima bolje otkako su u EU ili su sada najsiromašniji; koje su granice zemlje čiji je predsednik Tadić, koja i kolika je to teritorija na kojoj će nova vlada Srbije imati izvršnu vlast?
Što se tiče trećeg, četvrtog, petog i šestog principa sve je u redu i to je sve dežavi, u redu je, već je viđeno - borba protiv siromaštva, jačanje ekonomije, socijalne odgovornosti i borba protiv korupcije. Mali je problem što u vladi sedi, i to baš na mestu vezanom za principe tri, četiri, pet i šest, osoba ograničenih ambicija, vrlo sporne biografije, posebno iz prizme korupcije i kriminala, a uz to i osvedočeni rušitelj svake vlade do one koja će biti samo njegova - to je ona mlađahna figura koja je bila zadužena za regionalni razvoj. To je informacija za gospođicu Jerkov, koja je tvrdila da je Velimir Ilić pokrao, kako je rekla, pokrao regionalni razvoj. Ako je neko pokrao, to je mogao biti samo Mlađa.
PUPS tvrdi da nije put u propast ... kako su ga nazvali politički neopredeljeni penzioneri, a već je slagao i pristao da penzije budu povećane samo za 10%. Šta bi odjednom?
Veliki gradovi Srbije već liče na Njujork, ali ne po stepenu razvoja, nego po sve prisutnijoj bezdušnosti i spremnosti da se bez osvrtanja preskoči telo nekog očajnika, nemoćnog, siromašnog i bolesnog. Svaki Menhetn ima i svoj pandan u Harlemu, problem je samo što većina političara nove vlade živi na Menhetnu, a većina naroda u Harlemu. Kada do Menhetna dopre glas iz pesme "Pogledaj svoj dom anđele" i to onaj deo koji se odnosi na čemer, smrt i jad, oni sa gađenjem pitaju - šta biste hteli, što niste uplatili priključak na nove svetske tokove, luzeri jedni.
Na kraju, uz vladu za koju su kao ključne reči nađene, vlada dve petokrake i posle Tita maršal Tadić, ožalošćena porodica, vladu za koju je sporazum potpisan baš u zgradi Predsedništva, biće nam neophodna gospodnja pomoć i pomoć svetog Jovana krstitelja, čiji dan rođenja danas proslavljamo.
Nije slučajno da ga predanje zove pretečom i anđelom pokajanja. Nije dovoljno potpisivati papirne svitke o pomirenju, već je neophodno pokajanje, rasuđivanje i saradnja sa bogom koji će pomoći ako mi to dozvolimo.
Posebno mi je drago što je, za razliku od gospodina Andrića, koji traži oko za oko, čovek iz njegove grupacije, sasvim jedinstvena i markantna osoba, kakav je dr Vladan Batić, informisan o kategoriji pokajanja, te upućuje da se ružne reči ne govore na današnji dan praznik Jovanjdan. Samo još da pokajanje doživi kao pravi hrišćanin, pa da uđe u lični podvig pokajanja koji svaki dan tretira kao dan gospodnji. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, moram konačno da priznam da je moje ime Aleksandra Janković. Nisam ni Aleksandar Janković, niti sam Aleksandra Joksimović koja je bila portparol ove "žute" stranke.
Da se vratim na amandman. Amandmanom se predlaže da se u članu 20. Predloga zakona stav 1. briše. Šta je obrazloženje za ovaj amandman? Predloženim amandmanom predviđa se brisanje stava 1. člana 20. Predloga zakona jer se taj stav odnosi na prostorno planiranje, urbanizam, građevinu, građevinsko zemljište, infrastrukturu i komunalne delatnosti, inspekcijski nadzor u oblasti urbanizma itd. a po mišljenju podnosioca amandmana ova oblast mora biti uređena članom 11. Predloga zakona, koji uređuje delokrug rada Ministarstva za infrastrukturu.
Zašto je pogrešno, nepotrebno i besmisleno odvajati iz Ministarstva za infrastrukturu oblast prostornog planiranja, urbanizma i građevinarstva? Odgovor je jednostavan ako se krene od osnovne funkcije Ministarstva za infrastrukturu, a to je da upravlja razvojem svih infrastrukturnih sistema, koji su, pogotovo u današnjem vremenu, preduslov i okosnica urbanog i prostornog razvoja svih ostalih, tehnoloških, ekonomskih, socijalnih i ekoloških sistema u celini. Upravljanje razvojem infrastrukturnih sistema obuhvata sve faze i postupke, modele, metode i tehnike upravljanja koje podrazumevaju planiranje prostornog i urbanog razvoja, projektovanje infrastrukturnih sistema i izgradnju infrastrukture, kao i praćenje, održavanje i kontrolu funkcionalnih infrastrukturnih sistema.
Po važećem Zakonu o planiranju i izgradnji sve se to odvija kroz oblasti delovanja koje su u Zakonu definisane kao posebni sektori, a to su prostorno planiranje, urbanističko planiranje i građevinarstvo. Izdvajanje ove tri oblasti, sektora delovanja iz Ministarstva za infrastrukturu predstavlja oduzimanje osnovnih instrumenata upravljanja razvojem infrastrukturnih sistema, što znači da će se: 1) izrada prostornih planova infrastrukturnih koridora vršiti u drugom ministarstvu, 2) izrada urbanističkih i regulacionih planova infrastrukture usmeravati i kontrolisati opet u drugom ministarstvu, u sektoru za urbanističko planiranje, i 3) projektovanje infrastrukturnih sistema kontrolisati i realizovati u drugom ministarstvu. Ovog puta je to sektor za građevinarstvo i infrastrukturu.
Sve u svemu, Ministarstvo infrastrukture će se svesti samo na praćenje i usmeravanje funkcionisanja postojećih infrastrukturnih sistema, dok će u potpunosti izgubiti bilo kakav uticaj na njihov budući razvoj.
Sve prethodno navedeno je osnovni i nezaobilazni preduslov za aktiviranje svih finansijskih sredstava, budžetskih, kreditnih, bankarskih i međunarodnih fondova, jer bez prostornih i urbanističkih planova i projekata infrastrukturnih sistema ne postoje ni uslovi ni mogućnosti za pokretanje ciklusa njihovog finansiranja.
Ostaje još jedno otvoreno pitanje, a to je da li ovim odvajanjem dolazi do odvajanja Ministarstva za infrastrukturu i nadležnosti nad javnim preduzećima kao što su Javno preduzeće "Putevi Srbije", Direkcija za vode, Republički geodetski zavod i Republička agencija za prostorno planiranje?

Ja sam već napomenula da nisam pravnik, samo psiholog, pa moram da dodam neke rezultate svoje psihološke analize ili bar analize psiholoških motiva onoga ko je ovako bahato i nonšalantno diktirao Predlog zakona o ministarstvima, koji je gospodin Miloš Aligrudić s pravom okarakterisao kao glup, kratak i neustavan, što je bolje nego da je glup, dugačak i neustavan.
Saznanja su prilično zanimljiva. Osoba u ulozi predsednika Srbije je pri formiranju prošle vlade imala pik na najboljeg ministra iz prethodne vlade, Velimira Ilića. Zato je, uz obilje emocionalnih ucena, a pošto nije mogao da mu ukine ministarstvo, uložio bitan napor da se to ministarstvo bar preimenuje. Znači, nije Ministarstvo za kapitalne investicije, nego je Ministarstvo za infrastrukturu. Ne može niko da bude kapitalniji u Srbiji od Borisa. Pošto je Tadić sada premijer u senci, on mora da demontira baš Ministarstvo za infrastrukturu, jer ga je Velimir Ilić postavio i trasirao put svom nasledniku, tako da ne mora da izmišlja toplu vodu, nego je dovoljno da radi po smernicama koje su zaista odlično postavljene. To je kao iz vica o Muji i majmunu, kada ih pošalju u svemir. Izvinjavam se, nije nacionalno obeleženo, može da bude i Amerikanac i majmun. Znači, odu u svemir i Amerikanac zove stanicu na Zemlji i pita - šta ja ovde treba da radim. Kaže - ništa, samo hrani majmune i ništa ne diraj. Tako je bilo postavljeno Ministarstvo, da daleko prevaziđe ministrovanje gospodina Ilića i da postavi smernice za buduće generacije ministara daleko unapred.
No, kako za naslednika ministra Ilića ne dolazi nestručnjak i nekakva politička marioneta, već iskusan graditelj gospodin Mrkonjić, stvar postaje još dramatičnija, pa se više ne zna da li je ovo Tadićev šamar Velji tako što je odlučio da degradira sve napore koje je on uložio u razvoj ovog ministarstva, ili je to šamar gospodinu Mrkonjiću kome se poručuje da će biti ministar za infrastrukturu bez portfelja.
Pošto je zaista potrebno da neko zaustavi siledžijske i nacističke ambicije "žutog" zakonodavca, podneli smo ovaj amandman i očekujemo da ga prihvate svi razumni ljudi iz ove leve koalicije. Ne može baš uvek lični interes dva ambasadora i tri tajkuna da bude iznad interesa naroda, a u interesu naroda nije da ima vladu koja će služiti interesima Amerike.
Inače, dobra vest je da smo mi iz opozicije sprečili Tadića da na današnji dan za poklon Manteru pruži novu vladu u Srbiji po američkoj meri.
Loša vest je da će on gledati da istu tu vladu ozvaniči ili na dan kada je Srbin udario na Srbina, a možda i 13. jula, na dan nezavisnosti Crne Gore. Šta će, čovek je u duši Crnogorac. Valjda zato u Podgorici još uvek sedi Zoran Lutovac kao ambasador Srbije u Crnoj Gori. Nije smešno, gospođo, vrlo je tragično. Za vašu informaciju, u Podgorici kao ambasador Srbije u Crnoj Gori još uvek sedi Zoran Lutovac, čovek koji je manje ambasador Srbije u Crnoj Gori, a više član glavnog odbora DS-a i ide na prijeme sa predstavnicima DPS-a, iako je ministar inostranih poslova Crne Gore u "Vijestima" izjavio da će Crna Gora priznati nezavisnost Kosova. Interesantno. Da je sreće, pa da Tadić bude predsednik Crne Gore, možda bi Srbija konačno dobila nacionalno odgovornu vlast.

Pomaže bog, građani Srbije. Još juče sam rekla da nam je njegova pomoć potrebnija nego ikada. Kako i ne bi kada nas čekaju izrazito teški dani, ponovo nam se smeši jul, s posebnim osvrtom na 4. jul, koji je od jednog dela vladajuća koalicije shvaćen kao dan borca, a od drugog žutog kao veliki dan američke nezavisnosti.
Pošto su posle dovoljne količine političkog petinga, kako to biva, sklopili politički predbračni sporazum, verovatno će žuti crvenima dati da obeleže dan borca, a oni će se postarati da za dan nezavisnosti uruče Kameronu Manteru pravi poklon, novu vladu Srbije, epohalno.
Opet će jedni plakati i prisećati se stradanja, a drugi slaviti uz balone i svetsku feštu. Što i ne bi kada su napravili Vladu koja po broju ministarstava odmah obara evropske rekorde? Je l' hoćemo u Evropu ili ne i to u količinama? Doduše, ova rogobacija od 27 članova, sa pratećim elementima u vidu savetnika, doušnika, sekretara, pr, marketinških magova, koštaće godišnje tričavih 700 miliona evra.
Ali, kad je grof bio cicija? Kada Tadić pravi vladu u kojoj je on premijer u senci i to od narodnih para, on ne pita koliko košta. Daj svima mojima i za sve pare, a ja ću da se majem na socijalističkim internacionalama i da pevam - ko beše ništa biće sve.
Porast penzija, ha, ha, ha. Kako je buduća vlada glomazna, spora i sklona korupciji ona će povećati javnu potrošnju i opet neće biti za penzije, a kamoli za njihovo povećanje. Doduše, tu je uvek mogućnost štampanja para ili zaduživanja, a vlada funkcioniše kao generator krize. Videli su kako to rade ove krizne grupe koje prvonaprave problem da bi opravdali svoje postojanje i navodno ponudile rešenje.
Juče sam od nekih penzionera čula trik pitanje, šta je to PUPS, a onda i odgovor - put u propast Srbije. Tako govore razočarani birači. Čak i oni koji su nepopravljivi optimisti, spremni da novu vladu dožive sa trijumfom nade nad iskustvom sa "žutima" ne mogu da nađu ni jedan zajednički imenitelj za ovoliko raznorodnih političkih koncepcija. Možda je ključ zapravo u trgovini. To je alfa i omega i kamen temeljac nove vlade. Nije samo jedno ministarstvo vezano za trgovinu. Trgovina je u svakom, te bi bilo korisno, jasnoće radi, da se nazivu svakog ministarstva doda i epitet - trgovački. Trgovačka pravda, trgovačka socijala, trgovačka uprava, trgovačka kultura.
Jedino je tužno što će i Ministarstvo za Kosovo, koje nije ukinuto samo zato da bi se očuvao privid patriotizma, postati trgovačko, onog trenutka kada bude podvučeno žutim. Jedino moguće gore rešenje bilo je da ga uzme neko iz G17 čiji je šef mlađani Dinkić ladno rekao da je zalaganje za Kosovo u Srbiji ravno kolektivnom ludilu. Biti za Kosovo u Srbiji je znak patologije, a minirati svaku vladu, sa neskrivenom ambicijom da se konačno postane kalif umesto kalifa, to je kao normalno.
Gospodin Dinkić kao potpredsednik drži i Ministarstvo ekonomije pri čemu je samo za iščitavanje delokruga rada ovog ministarstva potrebno bar dva sata, pa ko razume shvatiće. Nije ni čudo da se čovek kome je još kao guverneru Narodne banke životni san bio da mu se slika nađe na novčanici, naravno onoj najvrednijoj, da se on nalazi na čelu jednog pravog mutanta ili ministarstva svaštare, kako ga je prošlog maja krstio dr Žarko Obradović.
Kada smo već kod rekordera, i to na evropskom nivou, nikako ne smemo propustiti da spomenemo još jednog člana šifrirane družine - stručnost ispred politike, ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića. Tek četvrti put je ministar, a ako nastavi sa ovako doživotnim ministrovanjem moći će da ga direktno iz fotelje prenesu i uzidaju u zgradu Vlade kao svojevrsnu karijatidu.
Doduše, osim protokolarnih susreta sa kolegama koje su dovoljno socijalno inteligentne da se ne zameraju sa sadašnjom i budućom vlašću, gospodin Milosavljević zna da nije baš zdravo da se sreće sa zadovoljnim pacijentima koji se baškare u institucijama organizovanim tkao da liče na poljske bolnice iz Prvog svetskog rata. Narodno nezadovoljstvo demfuju čestiti lekari, koji funkcionišu kao pokretne pljuvaonice za sve one koje bolest čini još nervoznijim. Nije ni čudo da nova narodna dijagnoza glasi - oporavio se uprkos terapiji.
Kada smo već kod ekspertskog tima u Vladi ne bih da propustim priliku da se osvrnem na Ministarstvo sporta i omladine na čelu sa gospođom Snežanom Marković-Samardžić koju narod od milja zove balerina. Čitajući delokrug poslova ovog ministarstva koje je veštački povezalo omladinu i brigu o njoj sa sportom koji ne može biti ograničen samo na profesionalni angažman i to mladih ljudi, nikako nisam uspela da shvatim kakve veze ima naša balerina gospođa Marković sa poslom koji treba da obavlja.
Evo nešto biografskih podataka sa zvaničnog sajta Vlade Srbije. Rođena je 10. marta 1966. godine, lepo, riba; završila Filozofski fakultet, odsek za jugoslovensku i svetsku književnost; od 2001. do 2005. radila u Ministarstvu spoljnih poslova u sektoru bilaterale, šta god to značilo kao zamenik direktora Direkcije za susedne zemlje i kao zamenik šefa misije i savetnik u ambasadi Srbije i Crne Gore u Oslu.
Od 2005. do 2007. bila je pomoćnik ministra za politiku odbrane u Ministarstvu odbrane. Nadležna je za strategijsko planiranje, međunarodnu vojnu saradnju, verifikacioni centar i kopredsedavajuća u grupi Srbija-NATO za reformu odbrane. Tečno govori i piše norveški i engleski. Interesantno.
Prosto ne znam koji se deo njene biografije više uklapa u sprovođenju nacionalne politike i strategije za mlade, da li ona iz Norveške ili ovaj iz NATO grupe. Verovatno je zato tako gadljiva prema svim srpskim nevladinim organizacijama mladih koji izražavaju svoje nezadovoljstvo zbog osnivanja NATO države u Srbiji. Primila je i podržala članove omladine LDP, predvođene nešto punoletnijom Srbijankom Turajlić u grupi zvanoj - Evropa nema alternativu. Nije ni primila, ni pomogla mladim intelektualcima iz organizacije - Srpski sabor, iako su oni samo u Beogradu bez ikakve reklame održali preko 100 tribina na prepunom Mašinskom fakultetu.
Ne zanimaju je ni Nomokanon, ni 1389, koji je upravo išao u podvig peške na Vidovdanski marš. Ne zanimaju nju druge organizacije mladih koji imaju predznak srpsko. Možda treba da se preregistruju po norveškom. Ni sportisti joj nisu baš svi po volji te nije bila u delegaciji koja je čekala plivača Čavića. Ni njoj se kao ni Evropskom plivačkom komitetu nije dopala majica - Kosovo je Srbija.
Da se razumemo, volim balet i volim sve što vole mladi, ali ako nam ovakve persone brinu o omladini i o sportu nije ni čudo da mladi i dalje beže, a nacionalni sport propada. Ona je omrzla kraljicu sporta samo zato što je Velimir Ilić postao predsednik Atletskog saveza.
Tri navedena ministra i ministarstva sasvim su dovoljan pokazatelj o kakvoj se vladi zapravo radi. Neka nam je bog u pomoći i to svima, Tomici, Mlađi i Snežani, a nadasve narodu.