Ja bih da se vratimo na dnevni red.
Podržavam, u ime Poslaničkog kluba NS, amandman narodnog poslanika Zorana Nikolića, koji je podneo na osnovu člana 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za osiguranje depozita i predložio da se član 1. briše.
Obrazloženje je sasvim adekvatno, a to je da predloženo rešenje nije dobro, jer Agencija stiče ovlašćenja bez mogućnosti kontrole od strane zakonodavne vlasti. Veoma je važna kontrola od strane zakonodavne vlasti, ali i poštovanje odluka koje je ta zakonodavna vlast donela. Isto tako je važno da izvršna vlast reaguje u skladu sa donetim zakonima i usvojenim amandmanima.
U to ime, ono što je moj utisak, jeste da narod koji nas gleda sasvim ozbiljno počinje da se pita da li njemu nešto fali ili fali njegovim predstavnicima, jer već mesecima se u ovom visokom domu igramo tzv. gluvih telefona.
S jedne strane, Skupština uz porođajne muke donosi zakone, posebno kad tvrdoglava semafor koalicija, trenutno minus G17, treba da prihvati korektne amandmane opozicije.
Da stvar bude gora, kada Skupština porodi zakone, onda stupa na scenu Vlada i njen premijer u senci, a zapravo osoba u ulozi predsednika Srbije koja odlučuje o tome koje zakone uopšte treba uvažiti, a koji su nebitni, jer ne donose marketinške poene.
Jednom sam već govorila o tome da Nova Srbija nije samo stranka sa najlepšim imenom na političkoj sceni, već i stranka koja zaista ima viziju nove, jake, prave demokratske Srbije, koja veruje da se stepen demokratičnosti i odgovornosti države meri upravo odnosom prema ugroženim grupacijama, manjinama i osobama koje su u svojoj različitosti i stanju posebnih potreba čisto zanemarene i diskriminisane.
Problem je samo u tome što je, s obzirom na to kako građane Srbije tretira ova vlast i ovaj predsednik, Srbiji očigledno potrebno ministarstvo za prava većine. Srbija, ne samo da ima marionetsku vlast, nego je ta vlast motivisana isključivo marketinškim potrebama onih koji se na profesionalnom planu, s obzirom na minorne kvalitete, nikada ne bi dokazali da nisu izabrali politikantstvo.
Stoga, sve njihove akcije su usmerene na jednokratno prodavanje magle, rukovanje sa sportistima kojima se obećavaju kule i gradovi kada postanu svetski poznati, poput Čavića, a kada treba da se ispune obećanja, onda nema sredstava i medijski prostor počinje da se ispunjava novim lažima. Šta će plivaču bazen da trenira, baš glupo, a i on je nezahvalan kad je imao prilike da se slika sa takvim političkim lumenima, kakvi se mogu sresti samo u ovom preduzeću podvučeno ''žutim''.
Ako se vlast neodgovorno i lažljivo odnosi prema osobama koje su u punoj snazi i koje imaju kapacitete za postizanje svetskih rekorda, šta da očekuje više od dve trećine Srbije u kojoj se nalaze izraubovani penzioneri, zanemarena omladina, seljaci koji još uvek imaju status građana 13. reda, izbezumljene žene razapete između potrebe da doprinesu skromnom budžetu, tako što će raditi kao konji, a istovremeno biti odgovorne za vaspitanje dece i uopšte atmosferu u porodici.
Vrhunac bezumlja je što u toj opštoj ugroženosti većine građana Srbije postoje oni koji su još ugroženiji, jer imaju posebne potrebe, a tako i posebne teškoće da ostvare elementarnu poziciju egzistencijalne sigurnosti. Mnogi su se 3. decembra, bar na planu marketinških akcija, setili da u Srbiji živi 800 hiljada osoba sa invaliditetom.
Što se aktuelne vlasti tiče, možda ih je na to podsetila činjenica da je reč o međunarodnom danu i pravu osoba sa invaliditetom, a oni rade sve da ispadnu najbolji đaci u EU. To, samo po sebi, ne bi bilo loše da je potrajalo duže od jednog dana. Šta se, zapravo, dogodilo? Napravljeno je par akcija, prošetalo se Adom, održan je Sajam zapošljavanja i to bi bilo sve.
Pošto nije stranka vođena marketinškim, već državotvornim principima, Nova Srbija je davno pre ovog međunarodnog dana, u okviru rasprave o rebalansu budžeta, 31. oktobra 2008, podnela amandman sledeće sadržine: "Predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije, na osnovu čl. 145. i 163. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, podnosimo tehničku ispravku amandmana na član 5. Predloga zakona o budžetu, koji je zaveden 23. oktobra 2008. pod brojem: 014. itd, tako da amandman glasi – brišu se st. 1, 2. i 3. podnetog amandmana, a stav 4. menja se i glasi: u članu 5. glava 22. stav 1. budžetski fond za finansiranje sporta, ekonomska klasifikacija 511, zgrade i građevinski objekti, u koloni 6 uneti u iznosu od 12 miliona, u koloni 8 iznos od 100 miliona zamenjuje se iznosom od 112 miliona.".
Zvuči nerazumljivo, ali srpski rečeno, gospođa ministar finansija je kroz naš amandman, Nove Srbije, prihvatila kao sastavni deo rebalansa budžeta da se osobama sa invaliditetom obezbedi 12 miliona za izgradnju novih otvorenih sportskih terena. Sve po redu i zakonu, a sada u nadležnosti izvršne vlasti.
Ne treba ni da vam spominjem koliko se raznih udruženja osoba sa invaliditetom, a ima ih preko 50, javilo, ne samo da nam se zahvali, već da nam pošalje svoje zahteve, ideje i projekte.
Između ostalog, stigli su dopisi Udruženja distrofičara Moravičkog okruga, Udruženja disleksične dece, slabovidih i slepih, osoba oštećenog sluha.
Umesto da, po slovu zakona, nadležno ministarstvo uradi svoj posao, naš zamenik šefa Poslaničkog kluba Nove Srbije i glavni podnosilac amandmana, gospodin Markićević, dobio je 4. decembra dopis, bez ikakvog pečata i potpisa, od Odbora za finansije ove skupštine. U tom bezličnom papiru koji se, u ime službe Odbora za finansije, niko nije udostojio da potpiše, kaže se: "U zakonu o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu, razdelu 22, Ministarstvo omladine i sporta, glava 22.1. budžetski fond za finansiranje sporta na ekonomskoj klasifikaciji 511, zgrade i građevinski objekti, obezbeđena su sredstva za novih 12 miliona dinara prema zahtevu iz amandmana narodnih poslanika Nove Srbije od 31. oktobra 2008. Sredstva koja su obezbeđena rebalansom budžeta za 2008. godinu mogu biti iskorišćena za izgradnju novih sportskih terena za lica sa posebnim potrebama."
Pošto smo mi iz Nove Srbije uporno insistirali da se odobreni novac i dobije, 4. decembra 2008. godine usledio je telefonski razgovor sa predstavnicima Ministarstva finansija zaduženim za budžet, pri čemu se ne zna ni ko je razgovarao u ime Odbora za finansije, niti sa kim iz nadležnog ministarstva.
Rezultat razgovora je zaključak u ovom dopisu, iskucan krupnim, boldiranim slovima: "Kako imamo saznanje da povlačenje, tj. korišćenje ovih sredstava zavisi od podnetih zahteva i projekata za izgradnju igrališta za lica sa posebnim potrebama, Ministarstvo omladine i sporta. Ministarstvo omladine i sporta,'' kako dalje piše u ovom bezimenom dopisu, ''treba što pre da razmotri podnete zahteve i projekte i da ih dostavi Trezoru Ministarstva finansija najkasnije do 12. decembra radi naplate.''
Pored upornosti gospodina Markićevića da u više navrata postavi pitanje – šta se događa sa odobrenim novcem za lica sa specijalnim potrebama, dobru volju i profesionalnost pokazali su i potpredsednica ove skupštine, gospođa Gordana Čomić i predsednica, dr Slavica Đukić-Dejanović, tako što su ministru finansija dostavile stenogram izlaganja Miroslava Markićevića i tražile da se na njegovo pitanje odgovori istog dana. Gospođa Slavica Đukić-Dejanović je čak svojeručno dopisala da se insistira na urgentnosti. No, izgleda da za Vladu autoritet nemaju ni narodni poslanici, ni potpredsednik i predsednik Skupštine, a još manje su važne osobe sa invaliditetom kojih se ministarke sporta i finansija sete eventualno u predizbornoj kampanji.
Upozorili smo u četvrtak, 11. decembra, da rok za povlačenje sredstava ističe 12. decembra, ali je sasvim očigledno da se gospođa, od milja zvana ''balerina'', posebno s obzirom na to da iz ove šifrirane stranke na koju se pre može odnositi ime G17 minut nego G17 plus, imala značajniji posao da zajedno sa kolegama učestvuje u akciji miniranja Gasnog sporazuma i dodatnog prikucavanja za vruće fotelje u Vladi. Ovakva neodgovornost samo je poslednja u nizu destruktivnih akcija Ministarstva omladine i sporta za koje se ne zna u čemu se više izbrukalo, organizaciji Univerzijade, fantastičnoj brizi za omladinu ili u rasterivanju vrhunskih sportista koji su dostojno prezentovali svoju državu, ali država nije imala sluha da uvaži njih.
Ne samo da ministarka nije bila u stanju da zadrži domaće, vrhunske sportiste u zemlji, nego je svojim pogrešnim akcijama i odsustvom konstruktivnog pristupa direktno dovela do njihovog rasejanja po svetu, što najbolje dokazuje i nedavni primer Milorada Čavića. Sem telegrama podrške i njemu i ostalim vrhunskim sportistima nedostaju uslovi za zahtevne treninge, a ne tapšalice po ramenu.
U svakoj normalnoj zemlji zbog ovakvih rezultata i notorne nesposobnosti zbog koje se ljudi šale da je Ministarstvo omladine i sporta u Srbiji kao ministarstvo mornarice u Češkoj, usledila bi ostavka.
Poslednja kap jeste ova nebriga za lica sa invaliditetom, kojih u Srbiji ima 800 hiljada.
Taman da ih ima i osam, ako je Skupština usvojila amandman NS, kojim se obezbeđuju krajnje skromna sredstva, s obzirom na to kolike su potrebe, onda nadležna ministarka ne može da se bavi svojim stranačkim problemima i rešavanjem enigme, kako Mlađu zadržati u Vladi, nego mora malo da se umeša u svoj posao, i ona i ostali egzemplari iz Vlade.
Dobili smo informacije od raznih predstavnika udruženja osoba sa invaliditetom da su se nadležnom ministarstvu obratili sa projektima i osmišljenim konceptima, ali im je rečeno da su zakasnili, jer je rok da se pare iz Trezora naplate istekao 12. decembra. Baš me zanima da li će nadležni ministar i ostali ezgemplari iz Vlade biti veoma ažurni kada su njihove plate u pitanju i da li će uspeti da ne izvade pare iz Trezora, jer su zakasnili sa rokom. Možda smo vam mi iz NS dosadni, jer stalno insistiramo na sprovođenju zakona, ali ovakvim stavom vi iz vlasti jasno pokazujete da ste najbolji učenici pokojnog najvećeg sina svih naroda i narodnosti u SFRJ, koji je kao putujući pedagog izrekao čuvenu, poučnu rečenicu – bogami, ljudi, ne treba se držati zakona kao pijan plota.
I u vašem, ne, Tito, vi to dobro znate, gospođo Kolundžija, verujem, vi ste fan. Ne priliči jednoj dami da dobacuje. Ne znam, gospođo predsednice, da li je ovde reč o psihološkim ili psihijatrijskim problemima, ali bih vas molila da mi omogućite atmosferu u kojoj bi završila sa amandmanom, koji se odnosi na osobe sa invaliditetom. Da li može sada gospođo Kolundžija?
Ponavljam, vi iz vlasti jasno pokazujete da ste najbolji učenici pokojnog, najvećeg sina svih naroda i narodnosti u SFRJ, za kojim jako žalite, koji je kao putujući pedagog izrekao čuvenu, poučnu rečenicu – bogami, ljudi, ne treba se držati zakon kao pijan plota. I u vašem i u njegovom slučaju postoji napomena – naročito ne zakona svoje države! (Aplauz.)

Javljam se da podržim amandman Siniše Stamenkovića na član 9. stav 1. u kome se iza postojeće tačke 10) dodaje nova tačka 11) koja glasi: "Osnovno javno tužilaštvo u Kladovu, za područje osnovnog suda u Kladovu." I, naravno, u skladu sa predloženom izmenom, vrši se prenumeracija tačaka u članu 9. stav 1. Predloga zakona.
Naravno da smo podržali amandman penzionera, jer će Nova Srbija uvek podržati sve potrebe penzionera u Srbiji, u skladu sa demokratskim principima za koje se zalažemo, kao što se zalažemo i za ravnomerni regionalni razvoj. Mnogi principi razvijene demokratije su zapravo derivat osnovnih hrišćanskih vrednosti, pa je hrišćanska ljubav prevedena u demokratsku toleranciju, nada u viziju i program razvoja, vera u poverenje u institucije sistema, a istina, jedna i večna, u sakupljanje relevantnih podataka i dokaza o nekom događaju.
U tom smislu čitav ovaj set pravosudnih zakona ima za cilj ostvarivanje pravde, utvrđivanje istine i preuzimanje lične odgovornosti za učinjena dela. Sasvim dobro i u potpunosti hrišćanski, s tom razlikom što su zakoni predviđeni za ovozemaljsku pravdu, a hrišćanska pravda za život u večnosti. Sa kog god stanovišta istupali, posebno danas na Međunarodni dan ljudskih prava, ne možemo da zanemarimo osnovno ljudsko pravo – pravo na život, ali i pravo onih koji su pokojni, posebno kada su u pitanju nevine žrtve. Ljudska prava su i prava živih, ali i prava mrtvih i sve dok mrtvi ne budu mirni ne može biti mira ni nama živima.
Na poziv Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji, porodica žrtava okupljenih oko ovog udruženja, delegacija poslaničkog kluba Nove Srbije, na čelu sa predsednikom Nove Srbije i šefom poslaničkog kluba NS u ovoj skupštini, danas je posetila ovo udruženje u njihovim skromnim prostorijama, u kojima se nalazi i potresni "zid plača". Reč je o fotografijama preko 2.500 kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji.
Kada uđete u prostorije Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih i stanete pred lica ovih nevinih žrtava koje su objedinjene bar u smrti, jer tu ima i civila i mladića koji su bili na regularnom odsluženju vojnog roka 1998. i 1999. godine, žena i pripadnika policije, osetite takav emotivni potres da teško možete i reč da izgovorite.
Svaka od tih fotografija pripada osobi koja je imala svoje planove, vizije, dostojanstvo i ljudska prava, ali i pravo na dostojanstvenu smrt.
Ako su njih ubili, kidnapovali, vadili im organe i hulili na njih šiptarski zločinci, onda se neinteresovanje i ignorisanje svakog od njih, kao i poražavajuće činjenice genocida nad Srbima može smatrati saučesništvom u njihovom ubistvu i daljem psihološkom i duhovnom ubijanju njihovih srodnika. Kakva je to država i vlast koja ignoriše potrebu da se sazna istina o zločinima nad Srbima?
Ako se nosioci te vlasti ne stide da se pomire i pregovaraju sa ubicama ovih ljudi jer su, bože moj, demokrate i evropejci, kako se ne postide pred ovim nevinim licima žrtava iz sopstvenog naroda? Tači, Haradinaj, Čeku, svi se oni šetkaju i, kako sami kažu, demokratizuju tzv. nezavisnu državu Kosovo.
Njima su iz interesnih razloga oprostili isti oni strani moćnici koji su bacali kasetne bombe na gradove, testirali koliko je osiromašeni uranijum dobar i zdrav za Srbe, zbog čega imamo porast kancerogenih oboljenja, posebno kod dece, igrali se "milosrdnog anđela", ali pakla, u srcu Evrope. O njima nemamo potrebu da govorimo. O nama i našima imamo i ljudsko pravo i obavezu da štošta kažemo.
Osoba u ulozi predsednika Srbije išla je u Srebrenicu, ali su mu Bratunac i Kravica bili daleko. Sada mu je daleko i Kosovo i Metohija gde se uredno raspoređuje Euleks, koji je isto toliko humanitaran i neutralan kao što je "anđeo" bombardovanja bio milosrdan. Daleka su mu i lica ovih žrtava, ali i njihovih porodica, jer sa njima ne može da šutira pobedničku trojku, da odigra vaterpolo utakmicu ili promotivni teniski meč. Njihova lica ga uznemiravaju, kao da je nesreća infektivna, pa beži što dalje nastojeći da negira događaje tako što će negirati i svedoke i žrtve.
Isto važi i za druge osobe u poziciji moći. Zašto se ponašaju kao da se stide srpskih žrtava? Zašto ne dozvoljavaju da se sazna istina o stradanju srpskog naroda?
Da li je moguće da dodvoravanje moćnicima svetskog poretka podrazumeva odricanje od svojih žrtava i svoga naroda koji tako postaje dupla žrtva, i neprijatelja i tzv. prijatelja? Da li, recimo, ministar vojni zna sve te mladiće koji su regularno otišli u vojsku, jer su poštovali svoju državu i smatrali da je njihova ljudska obaveza da se za nju bore?
Ne mogu da pronađem sliku trenutno, ali naći ću je. Vladimir, mladić od 21 godine, svojoj majci je rekao – idem u vojsku jer nisam kukavica i neću da bežim, kao što ni moji preci nikada nisu bežali od odbrane svoje države. Otišao je u vojsku, majci je rekao da se nalazi na brdu pored Niša, a tri dana kasnije poginuo je na jugoslovensko-albanskoj granici, karaula Košare. Ni njegov vršnjak Ilija nije hteo da roditeljima kaže da ide na Kosovo kako ih ne bi uznemirio. Samo je od njih tražio da još koji put čuje "Još jedan dan života". Tako i Miladin, Miloš i Miroslav. Sva petorica su išla da brane svoju državu i sva petorica su poginula na Košarama. Poklonili su Srbiji najvrednije što su imali.
Da li stvarno Srbija može da im da jedan dan u godini kada ćemo pričati o njima? Ni toliko. Da stvar bude gora, država ne samo da ćuti, kao da se stidi i njih i još 3.000 ubijenih na Kosovu i Metohiji, već prosto primorava na ćutanje i njihove srodnike i prijatelje.
Vladimirova majka je rekla ono što treba da bude pitanje svih nas, bez obzira na to kojoj političkoj stranci pripadali, jer smo pre svega pripadnici ljudske stranke koja je jedinstvena i jednaka samo pred smrću: "Zar treba da se stidim što sam svog sina pustila da ide u vojsku i ispuni svoju patriotsku obavezu? Da li sam kriva što ga nisam naterala da se negde skloni i pobegne i da li zbog toga treba da se stidim?"
Ako se ipak, bar privremeno i povremeno, prisetimo da smo ljudi, i to smrtni, i da nema većeg bola od rastanka od onih koje volimo, ne smemo ostati nezainteresovani za probleme porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji. Zar im na užasan bol i gubitak treba dodavati i probleme zbog nerešenog tzv. administrativnog statusa? Radi ostvarivanja materijalnih prava svojih nestalih, već deset godina porodice moraju da dokazuju da njihovi članovi nisu među živima. Kakav je bol majke koja mora da svoje dete proglasi mrtvim jer nema pravo da iznese istinu o tome da joj je dete ubijeno? Ne možemo da im nadoknadimo gubitak u proživljavanju tog strašnog bola, neka im je sam Gospod Bog u pomoći. Ono što možemo jeste da se pozabavimo istinom o srpskim žrtvama, statusom žrtava i statusom njihovih porodica.
Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih mora dobiti status udruženja od posebnog državnog značaja, ako stvarno radimo na tome da budemo ozbiljna država. Ovo udruženje mora da dobije i finansijsku pomoć aktuelne vlade, jer koliko god budžet bio restriktivan i prilagođen uslovima svetske ekonomske krize, ovim ljudima, koji su lojalnost državi dokazali i po cenu života, pripada svaka vrsta podrške i pomoći. Finansijska je nužna, ali ne i dovoljna. U Udruženju piše: "Greh je ćutati". Tačno. Hrišćanski gledano, greh nije samo činiti zlo, nego ostajati po strani od činjenja bilo kakvog dobra. Nismo dovoljno bogati, ali ljudskost je besplatna, a poštenje i istina neplativi.
Utoliko je razumljivo što su porodice kidnapovanih i ubijenih ogorčene zbog toga što u ovoj skupštini nije doneta rezolucija o Kosovu i Metohiji. Umesto toga, Euleks je ušao na velika vrata u našu južnu pokrajinu, a Marti Ahtisari, njegov idejni tvorac, ušao je na velika vrata u istoriju - kao dobitnik Nobelove nagrade. U to ime, evo i telegrama koji sam upravo primila iz Mladenovca: "Poštovana, čestitam vam Nobelovu nagradu za mir Martija Ahtisarija. Ova čestitka važi za sve poslanike u Skupštini. Ako imate hrabrosti, pročitajte ovaj telegram danas javno za govornicom. S poštovanjem, Duško Petrović." Evo, prenosim vam čestitke, naročito ovoj strani.
Znači, još nismo dali mira upokojenima, maltretiranima, ubijenima onomad na Kosovu i Metohiji, a već se spremamo da zanemarimo one koji sada krvare, bivaju zlostavljeni u našoj južnoj pokrajini. Koliko stvarno mislite da ovakvih udruženja treba da bude da bismo se setili koliko smo se, pre svega, ogrešili o sebe i svoje?
I na kraju, samo deo iz pesme Đoke Stojčića koja je napisana posle streljanja u Kragujevcu, u kojoj se jedna srpska majka obraća nemačkoj majci, Živana kaže Helgi – treba li sve majke da izgube po sina, pa da se tek onda u bolu razumemo?

Nova Srbija nema samo najlepše ime na političkoj sceni Srbije, već i viziju zaista nove Srbije zasnovane na tradicionalnim vrednostima koje su arhetipski deo srpskog hrišćanskog bića.
Nacionalna pripadnost nam je od Boga data, ali uz nju i obaveza da se prema bližnjem svom odnosimo kao prema sebi samom, bez obzira na to koje vere, nacionalnosti, rase, pola, socijalnog statusa taj bližnji bio.
Modernijim rečnikom izraženo, Nova Srbija smatra da se stepen demokratičnosti društva meri odnosom prema manjinama i mogućnostima koje su im date za ostvarivanje građanskih prava.
Da nije reč o praznoj retorici vidi se i po tome što će poslanici Nove Srbije u ovom parlamentu podržati i ovaj amandman 19 na član 3. stav 1. koji su podneli narodni poslanici Gabor Lodi, Tamaš Tot i Nandor Maraci. Ne samo to, poslanici NS podržaće i amandman 22, koji tek sledi, a koji su na član 3. stav 1. ovog predloga zakona podnele kolege Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Arpad Fremond.
Sada malo više o pravima ugroženih manjina. Zamenik šefa poslaničke grupe NS gospodin Miroslav Markićević je već spomenuo da je danas međunarodni Dan prava osoba sa invaliditetom i zatražio informaciju o sudbini amandmana Nove Srbije koji je tokom prethodne rasprave o rebalansu budžeta usvojen, a predviđa 12 miliona za sportske terene namenjene osobama sa invaliditetom.
Lepo je da se danas, 3. decembra, setimo svojih bližnjih sa invaliditetom, ali nedovoljno je da se samo tog dana oni spominju, sprovode razne akcije, podeli nekakva jednokratna humanitarna pomoć, a onda sve zaboravi. Ne samo da se zaboravi, već se nastavi sa diskriminacijom ovih ljudi koji su često izloženi psihofizičkom nasilju, tako da mu ignorancija još dođe kao jedinica tolerancije.
Forum mladih sa invaliditetom, kao i Udruženje slepih i slabovidih, koji su danas imali okupljanje u 12 časova na Adi Ciganliji, sa namerom da pokrenu projekat koji treba da Adu Ciganliju učini dostupnom i za osobe sa invaliditetom, u okviru projekta "Četiri koraka" kao prvi korak sproveli su istraživanje u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i Nišu. Rezultati istraživanja su ukazali na visok stepen diskriminacije osoba sa invaliditetom, iako postoji pozitivna zakonska regulativa.
Naime, prošla vlada premijera Vojislava Koštunice je donela zakonodavni okvir koji je Evropska komisija proglasila odličnim. Srbija, dakle, ima dobre zakone, ali postoji problem njihove implementacije.
Problem je i sprovođenje sledeća tri koraka nakon istraživanja, a to su: približavanje stavova u saradnji sa predstavnicima lokalne samouprave, otvaranje savetovališta, pružanje pravne pomoći i monitoring na kraju. Ako već jesmo, zahvaljujući aktivnosti prethodne vlade, ostvarili dobar zakonski okvir, ovoj vladi ostaje da zakone primeni i uskladi svoje aktivnosti sa aktivnostima nevladinog sektora u ovoj oblasti.
Pozitivan primer je, recimo, organizacija Sajma zapošljavanja osoba sa invaliditetom, jer je samo u srpskoj prestonici evidentirano 5.073 nezaposlene osobe sa invaliditetom. Danas je taj sajam zapošljavanja organizovan u prostorijama opštine Vračar od 12 do 16 časova, u saradnji sa Filijalom Beograd Nacionalne službe za zapošljavanje. Inače, ovo je jedanaesti sajam od početka godine, na koji će doći 20 poslodavaca zainteresovanih da angažuju osobe sa invaliditetom raznih profila zanimanja i stepena stručne spreme.
Efekti sajmova su dobri, na šta ukazuje podatak da se 17,7% posetilaca, koji su ciljano pozvani na sajmove, zaposli. To je 2214 Beograđana.
Međutim, ono što je neophodno i što tek treba uraditi jeste da se ovakvi sajmovi i slične aktivnosti organizuju širom Srbije, jer i po pitanju prava osoba sa invaliditetom ne postoji ravnomerni regionalni razvoj.
Iako je daleko od sjajnog, situacija u Beogradu je nešto bolja nego unutar Srbije, gde nema ni adekvatnih prilaza i rampi ni pristupačnih ivičnjaka, a sramno je da u 21. veku još govorimo o potrebi za pristupačnim ivičnjacima. Opet, zakonski okvir je dobar i postoji adekvatan Zakon o planiranju i izgradnji, ali se često ne primenjuje.
Osim problema sa zapošljavanjem, osobe sa invaliditetom imaju problem sa diskriminacijom u oblasti obrazovanja, pre svega, zato što nema impulzivnog obrazovanja.
Kada smo već kod diskriminacije onih koji su različiti, moram da skrenem pažnju i na problem obrazovanja dece sa disleksijom i disgrafijom. Na to me obavezuje i telegram koji sam dobila iz Leskovca od majke jednog disleksičnog deteta koja nam se obraća sa molbom da preispitamo šta se zapravo u školskim i u predškolskim sredinama radi na planu obrazovanja dece obolele od disleksije koja proživljavaju razne vrste torture. Namerno neću pročitati ime ove žene.
Ono što je vrlo bitno znati, za građane, disleksija je premeštanje redosleda slova, pa recimo dete umesto "lasta" čita "talas" ili zamenjuje slova, pa "beba" ispadne "deda". Disgrafija je problem sa savlađivanjem veštine pisanja, tako da se često redosled slova u reči zameni, pišu se dve ili više reči zajedno ili se zamenjuju vokali. Rukopis ove dece je jako neuredan i nerazumljiv. Što je najgore, decu koja izbegavaju da čitaju i pišu ili ne žele da čitaju naglas pred drugovima iz razreda vrlo često roditelji proglašavaju lenjom i bezobraznom, uz drastično kažnjavanje, a bez ideje da se radi o problemu. Stručnjaci procenjuju da čak četvrtina dece u beogradskim osnovnim školama ima različite tipove teškoća u čitanju i pisanju.
Pored normalne inteligencije, koja je kod disleksične dece često i natprosečna, problemi najčešće nastaju u razumevanju jezika. Dete je spremno za školu, prošlo je psihološko testiranje, dobro vidi, čuje, a nije utvrđeno da ima problema sa razumevanjem jezika, jer nema takvih pregleda. Visoko inteligentna deca na početku školovanja ove probleme nekako mogu i da prikriju na račun inteligencije, a kada dođu do starijih razreda, do petog, šestog razreda osnovne škole, počinju ozbiljne teškoće. O usputnoj torturi od strane učitelja, nastavnika, roditelja i vršnjaka da i ne govorimo. Ono što ne treba da zaboravimo jeste da je procena da čak 700.000 ljudi u Srbiji pati od disleksije.
Samo da se vratim na početak, međunarodni Dan prava osoba sa invaliditetom treba da bude samo povod da se ozbiljno usmerimo na rešavanje problema ljudi koji žive pored nas i sa nama, a nalaze se u situaciji ozbiljne ugroženosti. Stepen demokratičnosti društva, kao što sam rekla na početku, meri se odnosom prema ugroženim manjinama, a stepen ljudskosti svakako izražava ono što nemoć, problem, teškoća ili bol našeg bližnjeg izazivaju u nama. Da parafraziram patrijarha srpskog gospodina Pavla – budimo ljudi, iako smo političari.

Izlazim da u ime poslaničke grupe NS podržim amandman gospođe Vjerice Radete. Mislim da definitivno ovaj amandman ima vrlo opravdane razloge i da bi ljudi koji sede sa ove druge strane možda mogli da uzmu u razmatranje da amandmani opozicije sami po sebi nisu neopravdani zato što dolaze sa druge strane. Ako, znači, zaista uzmete u obzir sve ovo što je gospođa Radeta do sada govorila, biće vam jasno da je neophodno usvojiti ovaj amandman.
Međutim, mene je čitavo njeno izlaganje inspirisalo da razmišljam malo o ovom Predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva, jer ako postoji ideja o decentralizaciji vlasti, odnosno ostvarivanju ravnomernog regionalnog razvoja Srbije, treba razmišljati o povećanju broja sudova i sedišta tih sudova, tim pre što je očigledna i povećana potreba za suđenjima.
Evo šta se, recimo, sada događa u Smederevu. Sud nije dovoljno veliki da primi 88 optuženih osoba: 23 profesora, 33 studenta i 32, to se zove - posrednika u nameštanju ispita u "aferi indeks". Kada se tome dodaju i advokati, ispostavilo se da je mali ne samo Okružni sud, nego je tesna i velika sala gradske skupštine u Smederevu. Bez namere da kršim pretpostavku nevinosti, ipak ostaje interesantno što je optuženim profesorima ne samo omogućeno da se brane sa slobode, nego i da kao predavači učestvuju na seminaru "Kopaonička škola prirodnog prava".
Ono što je omogućeno (kažem i ispravno, jer nije dokazano da su krivi) profesorki Emiliji Stanković i Oliveru Antiću, kao uostalom i Joci Amsterdamu, koji se brani sa slobode, nije omogućeno Miladinu Kovačeviću, kome je pritvor produžen na još mesec dana zbog mogućeg bekstva i uticaja na svedoke.
Gde će on, mučenik, da beži, kada je iz Amerike došao u svoju matičnu državu koja ne izručuje svoje državljane i štiti ih, uz poznato načelo da se jednoj osobi ne može istovremeno suditi u dva procesa, u ovom slučaju na dva kontinenta? Miladin Kovačević valjda može samo bioenergijom da utiče na svedoke koji su u Americi, a nema šanse da profesori u "aferi indeks" utiču na identifikovane, a posebno neidentifikovane korisnike brzopoteznog polaganja ispita. Miladina Kovačevića roditelji mogu da posete eventualno jednom u deset dana, iza stakla, sa onom slušalicom na čijem je drugom kraju stražar, valjda zato da doskorašnja prva dama, sada i državna sekretarka, ledena ledi Hilari ne bude iritirana. Izgleda da joj posle šoka sa "oralnim kabinetom" najviše smeta Miladin Kovačević i Kosovo u Srbiji.
Nama, kao građanima Srbije, ne samo da ne sme da smeta, već nemamo pravo ni da komentarišemo odsustvo informacija o tome šta se sada događa na Kosovu i Metohiji. Navodni premijer navodne države Kosovo, zapravo terorista sa Interpolove poternice, Tači, objašnjava svojima da se ne uzbuđuju oko famoznih šest tačaka jer će se na Kosovu primeniti dokument predsednika Ahtisarija. Ako Tači laže, što je za očekivati od ubice i teroriste, onda je stvarno pitanje šta se događa sa raspoređivanjem misije Euleksa, koja jeste direktna posledica Ahtisarijevog plana. Pošto u ime Srbije, ali tajno i od naroda i od nas koji predstavljamo taj narod, pregovore vodi nekadašnji profesor psihologije i njegovi omiljeni đaci, nemamo pojma ni o kakvim tačkama se tu radi, niti kakve veze sada ima NATO sa preoblikovanjem UNMIK-a i misije Euleksa, koji je, navodno neutralan, ipak civilna misija.
Ministar vojni, u čijem svetlom CV-u stoji rad na podizanju rampe ispred sedišta JUL-a, nepoloženo psihološko testiranje za BIA, kao i neuspeh na poslovima obezbeđenja gospodina Kundaka, ali i pokupljene 24 plate na ime otpremnine, a pre dolaska na mesto u SDPR-u, sada objašnjava korake svog mastermajnda Tadića.
Objašnjenje navodne Tadićeve inicijative za reviziju Kumanovskog sporazuma i inicijative koju je opet pokrenuo bez ikakvog obrazloženja predstavnicima naroda taman je toliko valjano kao i ranije demonstrirana nesposobnost da utvrdi tačan broj metaka u šaržeru. Evo šta kaže Šutanović – revizija ne znači povratak vojske na Kosovo, ali ne postoji nijedan razlog da prisustvo naše vojske i preleti letelica zavise od međunarodnih snaga. Nije ni čudo da čovek mora da bude bar psiholog da bi Šutanovića shvatio. Ostalima ostaje samo čuveni refren njegovog tasta "Smej se, smej". Na sve ovo, dok smo se mi bavili mlađanim Krištom, promakla nam je činjenica da je sadašnje stanje političkog života u Srbiji fenomen koji se u teoriji naziva sistemskom korupcijom, a to znači da u državi nema ni biznisa, ni struke, ni rada bez politike. Sve je politika, s jedne strane, a sa druge, bez politike je sve ništa.
Javnost to mirno prihvata. Nije ni čudo kada umesto da afere sa platama u javnim preduzećima otkrivaju istraživači novinari njih otkrivamo mi, poslanici opozicije. Mediji uglavnom objavljuju trijumfe i radne pobede aktuelne vlasti, naravno, tamo gde nema ni "r" od radnih pobeda, a sve to na isti način na koji su nekada veličali čuvene Titove radne akcije. Da bi došlo do stvarne promene pitanje integriteta ne možemo da postavljamo samo mi poslanici, već i mediji, koji ne mogu samo da pišu ode vlasti, nego i da istražuju kako da ode vlast koja je ogrezla u korupciji.
Konačno, ova "Frankenštajn vlada" očigledno ima problem sa usvajanjem budžeta za 2009. godinu, jer nacrt budžeta, koji je još u petak poslala premijeru i svim ministrima gospođa ministar finansija Diana Dragutinović, uprkos jučerašnjem razmatranju na zajedničkoj sednici svih odbora Vlade, ipak nije usvojen. A kako bi, kada svaki od tih dičnih stručnjaka, ministara, ne zna kako da baš sebi namakne dovoljno za trange-frange varijante? Ako je u SFRJ važilo - ništa nas ne može iznenaditi, osim kiše, sada u srpskoj vlasti ide rimejk - ništa nas ne može iznenaditi, osim svetske ekonomske krize. Onda ne ostaje ništa drugo do da se prihvati ingeniozan (a čiji bi bio) kockarski recept Mlađana Dinkića, koji je predložio da se napravi nepristrasan kompjuterski program u koji će biti uneto koliko država ima novca, a onda će sam računar da ga razdeli. Ako program budu radili Mlađini eksperti, a znamo, kako reče gospodin Krasić, da je Mlađan Dinkić srpski brend za prevaru, evo binga, dobra vest za vlast, a za promenu loša za narod.

Javljam se povodom našeg amandmana na član 52. stav 1. Zadržimo se samo na rečima "nastale nezakonitim ili nepravilnim radom konkretnog javnog tužioca". Govoreći o Predlogu zakona o sudijama već sam rekla da je naša osnovna motivacija za sačinjavanje amandmana bila odraz generalnog stava Nove Srbije koja teži restituisanju vrednosnog sistema i povratku poverenja u institucije, koje po definiciji treba da doprinesu utvrđivanju istine, spore, ali ipak dostižne pravde i zaštiti građana od pogrešnih upotreba ili čak zloupotreba zakona i zakonitosti.
Ne treba biti ekspert za građansko procesno ili krivično pravo, pa da, ukoliko ste imali sreće, nemate bar jedno iskustvo ili saznanje o ogrešenju onih koji tuže, sude, pa čak i brane. Neretko, to je baš u skladu sa onom narodnom "kadija te tuži, kadija ti sudi". Da zaista postoji očuvana institucija nezavisnog sudstva i tužilaštva, ne samo pošteni i namučeni pojedinci sudije, tužioci, advokati, već bi bile preduzete mere protiv onih koji se nalaze u vrhu izvršne vlasti, a ogrešili su se o narod bar na dva načina.
Po definiciji, greh nije samo činjenje zla, već i nečinjenje dobra. Ova izvršna vlast, ova vlada, čiji svaki pojedinačni ministar već sada, posle nepuna četiri meseca, komotno može da podnese ostavku, ogrešila se time što nije održala reč datu građanima u toku predizborne kampanje. U početku beše reč, a odmah zatim, bar što se tiče ove "cvetne mlađane" vlade, usledi laž.
Vlada Republike Srbije formirana je 7. 7. 2008. godine i od mnoštva predizbornih obećanja nije ispunila nijedno. Pod jedan, poništen je ugovor o koncesiji za izgradnju autoputa Horgoš-Požega. Pod dva, umesto 200.000 novih radnih mesta, za samo dva dana otpušteno je 5.000 radnika. Pod tri, umesto povećanje plata i penzija, doneta je odluka o zamrzavanju. Pod četiri, konstantan pad životnog standarda zbog poskupljenja osnovnih životnih namirnica, grejanja i komunalnih usluga. Pod pet, odluka Vlade o jednostavnoj primeni SSP-a usmerena je protiv razvoja domaće privrede i dovodi u pitanje egzistenciju više hiljada građana zaposlenih u domaćim preduzećima. Pod šest, gomilanjem stranačkih činovnika u državnim institucijama Vlada povećava javnu potrošnju, a rebalansom budžeta za 2008. godinu stvara deficit od 45 milijardi dinara. Pod sedam, spoljni dug Srbije je 30 milijardi dolara, a Vlada konstantno zadužuje državu dodatnim kreditima MMF-a i Svetske banke, pod ekonomski neracionalnim uslovima. Pod osam, investicioni rejting Srbije nikada nije bio na nižem nivou zbog izraženog nepoverenja stranih investitora prema Vladi Srbije i zbog njene nesposobnosti da obezbedi elementarne uslove za ulaganja.
Pod devet, potpisan je ugovor o zajedničkom ulaganju sa "Fijatom", koji nije došao u Srbiju da privatizuje "Zastavu" ili da realizuje grinfild investiciju, već se Vlada pojavljuje u ulozi preduzeća i sklapa ovaj kontroverzni aranžman, u kojem će preko ogromnih poreskih olakšica koje su odobrene "Fijatu" građani Srbije biti oštećeni za 300 miliona evra. Pod deset, uprkos predizbornim obećanjima vladajuće koalicije da će indeksi na beogradskoj berzi porasti, desilo se upravo suprotno: indeksi su doživeli najveći pad u istoriji beogradske berze. Pod jedanaest, Vlada nema kapaciteta da nastavi proces ekonomskih reformi, o čemu govore neuspeli pokušaji privatizacije najvećih srpskih preduzeća (Jat, RTB Bor, IMT, EI Niš). Pod dvanaest, prema poslednjim istraživanjima međunarodne organizacije "Transparensi internešenal", indeks korupcije u Srbiji raste, a otvorena opstrukcija rada Državne revizorske institucije ukazuje na to da se građanima neće omogućiti uvid u trošenje državnih sredstava i kontrolu rada Vlade.
Da sve ovo ne bi bilo samo generalno, iz velikog niza neispunjenih obećanja izdvojićemo samo neke od obmana ministra Mlađana Dinkića, koga ispravno zovu hidra, jer su mu pipci svugde gde ima para i prevara: prevara veka o podeli besplatnih akcija u vrednosti od po 1.000 evra (napomena - posetite sajt Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj www.mrr.sr.gov.yu); pod dva, odgovornost za poništenje koncesije za izgradnju autoputa Horgoš-Požega; pod tri, sprečavanje investitora za privatizaciju Jata i RTB Bor; pod četiri, konstantno opstruiranje realizacije energetskog sporazuma sa Rusijom; pet, slučaj Krišto i malverzacija u javnom preduzeću Aerodrom Beograd; povećanje budžetskih rashoda osnivanjem novih javnih preduzeća, umesto privatizacije postojećih, čime se direktno meša u rad drugih ministarstava; odgovornost za gašenje srpskih banaka i sprečavanje ulaska ruskih banaka na naše tržište. Obećanja koja je koristio u marketinške svrhe, a zatim zaboravio, jesu: smanjenje poreza na dobit za poslodavce koji zapošljavaju nove radnike; veće i ujednačene plate za vaspitače u predškolskim ustanovama na teritoriji cele Srbije; veće premije za poljoprivrednike; stabilnost dinara; inflacija do 10%; povećanje privrednog rasta u 2009. godini. Privredni rast je sa 6,5 pao na 3%.
Medijski mrak koji je zavladao kada je na vlast došla ova "semafor koalicija" učinio je da prave opozicione stranke, kakva jeste Nova Srbija, ne mogu da dobiju adekvatan prostor u medijima. Juče je u 11.30 ispred "Ruskog cara" u Beogradu gradski odbor Nove Srbije održao akciju pod radnim nazivom "Progledaj". Prisutnima smo u pismenoj formi podelili 12 laži i obmana Vlade i, naravno, Mlađana Dinkića; ja sam ručno podelila i predstavnicima opozicije, a i predstavnicima vlasti koji su smeli da uzmu taj papir, da pogledaju o čemu se radi. Doneli smo tom prilikom i ove krpice za brisanje stakala na naočarima, jer je očigledno da Vlada barona Minhauzena ne samo da nosi ove ružičaste naočare, već su joj i stakla zamagljena.
Mislim da bi bilo lepo pokloniti i predsednici Skupštine jednu od ovih krpica, a od vas, gospođo Đukić, očekujem da po vašoj savesti i profesionalnoj veštini procenite kome je treba pokloniti – da li ovoj osobi u ulozi predsednika Srbije, koja je faktički premijer, ili osobi u ulozi premijera koji se ne meša mnogo u svoj posao. Ako treba, akciji "Progledaj" dodaćemo kasnije i roman Tomasa Volfa "Pogledaj dom svoj, anđele" ili, eventualno, CD Bore Čorbe.

Baš mi je drago da smo konačno videli ko ovde pravi opstrukciju u Skupštini. Znači, izlaganje gospođe iz G 17 je dovelo do digresije od sat vremena, tako da ne znam da li se uopšte sećate šta je bilo na dnevnom redu.
Na dnevnom redu je još uvek Predlog zakona o javnom tužilaštvu, član 102. stav 3. Amandman su podneli članovi Nove Srbije. Naravno da se iz godišnjih i periodičnih izveštaja o radu, kao i pregledom rada javnih tužilaštava, utvrđuje uspešnost rada samog tužilaštva u celini. Isto tako, nužno je da se posebno proveri i rad glavnog tužioca i zamenika javnog tužioca. Svakako da postoje pokazatelji koji su pravo merilo za pravilno ocenjivanje i vrednovanje rada nekog pojedinca ili ustanove.
Ako nam je cilj, a nama iz Nove Srbije jeste, profesionalizacija, samostalnost i kreativnost u radu, kao i preuzimanje lične odgovornosti za preduzete akcije i njihov rezultat, onda je to opštevažeće načelo – u finansijama, sudstvu, tužilaštvu, prosveti, zdravstvu, ali i kulturi.
Bez ikakve ideje da diskriminišemo one koji su od nas različiti, ma kako nam daleki bili njihovi životni putevi i izbori, mi iz Nove Srbije nikada nismo pokazivali rasnu, versku, nacionalnu, psihoseksualnu netrpeljivost, i to ne zato što smo tolerantni, već zato što znamo da u prirodi srpskog hrišćanskog bića nije agresivnost i mržnja. Imamo mi razumevanja za raznorazne ljudske slabosti. Da mali Krišto nije bio tako bahat i infantilan, mi bismo mogli da se sažalimo na jednog mladog čoveka koji je potpuno izgubio kompas i prešao na stranu tame. Imali bismo, da nije te iste nekritičnosti i odsustva empatije prema sopstvenom narodu koji nema para da plati grejanje, telefon i komunalije, i nekakvog razumevanja za Krištovog profesionalnog tata Mlađu, koji ga je juče u "Utisku nedelje" pravdao tako što je rekao da je "mali od Aerodroma" povećao promet na Aerodromu. Naravno da jeste. Osim što većina zaposlenih na tom istom aerodromu zna da je to zbog ljudi koji su dolazili na Eurosong. To znači da je Krišto bio dužan, a i moralno obavezan da svoj bonus ustupi, ili velikim delom dodeli, pobednici Evrovizije Mariji Šerifović. Naravno, o tome ni on ni Mlađa nisu razmišljali.
No, Krišta i Mlađu na stranu. Ako stvarno težimo profesionalizmu i kreativnosti u radu, mislim da nama, a i građanima Srbije Ministarstvo kulture duguje objašnjenje za jednu od svojih nedavnih odluka.
Naime, na nedavnom konkursu za projekte u oblasti informisanja Ministarstvo kulture dodelilo je 256.500 dinara portalu nevladine organizacije "Kvirija centar", koji promoviše prava homoseksualne populacije. U dva navrata ukupno su, kako je zvanično saopšteno, podeljena 42 miliona dinara za dela koja doprinose pravovremenom i objektivnom informisanju i medijskom pluralizmu.
Dušan Radulović, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda, bio je jedan od pet ravnopravnih članova komisije koja je većala o projektima pristiglim na konkurs za dodelu novca iz Fonda kulture i informisanja, tačnije za ove druge – projekte u vezi sa informisanjem. Projekata je bilo sigurno oko 200. Izbor je napravljen pre dva meseca, a sada je ta odluka postala izvršna, objašnjava Radulović. Smatrali smo da internet sajt "Kvirija centar" (vodite računa, reč je o sajtu koji promoviše prava homoseksualne populacije), kako je navedeno u prijavi, ima za cilj širenje saradnje, može da koristi razumevanju u sredini koja ima homofobije. Dopis je bio intoniran tako da nas je ubedio da portal može da pomogne da se ljudi bolje upoznaju sa sugrađanima koji žive pokraj njih, a imaju sva prava dok ne počnu da ugrožavaju druge. Odlučivao je kvalitet projekta, izgled portala, dostupan svakome, bez agresivnosti koju organizacije te vrste ponekad imaju. Dakle, jedna stvar em savremena, em potrebna ovom našem društvu.
Ipak, on nije želeo da otkriva imena svojih kolega sa kojima je delio odgovornost za deobu kulturnog dinara. U Ministarstvu kulture sve je transparentno, komisija je radila javno, pa se zna da su, sem Radulovića, novac za projekte, od onih za lokalne medije do "Kvirijinog" sajta, inače "nisovi" i "usovi" predstavnici, raspodeljivali još Ivica Milosavljević, Mirko Miletić, Miroslav Kos i Vera Barišić.
Inače, "Kvirija" je osnovana 2001. godine kao radna grupa pri Socijaldemokratskoj omladini SDU, čiji je cilj bila jednakost LGBT pred zakonom. To LGBT je skraćenica koja podrazumeva povezanost gejeva, lezbijki, biseksualnih i transseksualnih osoba, šta god to značilo. Em jednaki, em sada dobiše i tri hiljade evra. Za početak zvuči evropski.
Još malo više o "Kvirija centru", tek transparentnosti radi: "Kvirija Srbija" veb portal je dugogodišnji projekt "Kvirija centra" koji je namenjen gej, lezbijskoj, biseksualnoj, transseksualnoj i transrodnoj populaciji sa teritorije Republike Srbije i iz dijaspore, to je veoma važno, koji svakodnevno informiše o gej dešavanjima u zemlji i svetu, kao i o gej-lezbijskoj kulturi i umetnosti.
Portal je neprofitnog karaktera, možete da zamislite, i promoviše aktivnosti gej-lezbijskih nevladinih organizacija, filmove, štampana izdanja, festivale, kulturna dešavanja, pozorišne predstave i ostala dešavanja koja mogu biti interesantna gej-lezbijskoj populaciji. Cilj "Kvirija Srbija" veb portala je da informiše gej-lezbijsku populaciju i poveća njenu vidljivost.
Ono što je zanimljivo jeste da ovo nije prvi put da "Kvirija Srbija" veb portal dobija finansijsku podršku Ministarstva kulture. Prvi put je odobrena krajem 2003. godine u iznosu od 100.000 dinara, dok je ministar kulture bio Branislav Lečić. Finansijska sredstva nikad nisu uplaćena jer je došlo do promene vlasti i novo ministarstvo, na čelu sa Draganom Kojadinovićem, taj konkurs je poništilo. Savetnik ministra kulture Bora Đorđević je u medijima nakon toga izjavio da mu ne pada na pamet da daje pare za pedere.
Ovog puta, sada, Ministarstvo kulture je potpisalo ugovor sa "Kvirija centrom" i finansijska sredstva su uplaćena. Ovo je veliki korak za gej-lezbijsku populaciju u Srbiji, koja po prvi put dobija finansijsku podršku od strane države koju i oni finansiraju kroz poreze i doprinose, a koja do sada nije mnogo činila na poštovanju gej-lezbijskih prava. Uz dužno poštovanje prema poreskim obveznicima gej-lezbijske populacije, koji kažu da ih ima oko 9%, ostaje pitanje kako će Vlada i Ministarstvo kulture ispuniti obaveze i obećanja prema 91% poreskih obveznika heteroseksualno orijentisane populacije?
Svojevremeno je bilo prigovora iz LSDV-a da ne treba finansirati obnovu manastira Hilandar posle požara. U isto vreme, vodilo se računa o poštovanju svakog, pa i pravopisnog prava gej populacije. Ne daj bože da neko upotrebi onu čuvenu reč koja počinje sa "p", ima pet slova, završava se sa "r", haos bi bio. Televizijske emisije na javnom servisu su se skidale zbog takvih reči, jer ugrožavaju Ustavom garantovana prava homoseksualaca. Da ne spominjemo augmentative tipa "p" pa na kraju "čine", ili eufemizme tipa - pozadinci, rade na baterije i slično.
Takva zaštita ljudskih prava poreskih obveznika je sasvim u redu, ali se postavlja pitanje šta ćemo raditi sa zaštitom ljudskih prava i građanskih sloboda pedofila, zoofila, nekrofila, koji takođe uredno plaćaju porez? Gde je ta granica i da li će Ministarstvo kulture dati novac za projekte, recimo, kozoljubaca koji žive pokraj nas, a diskriminisani su od onih koji vole ljude i to suprotnog pola? Da li stvarno treba da pravimo parade heteroseksualaca da bi se Vlada i nas setila? Zar je potrebno da preko 1,5 miliona nezaposlenih u Srbiji postanu gejevi, pa da ih neko ministarstvo uvrsti u razmatranje?
Hoće li penzioneri morati da postanu pederi, pa da dobiju više od 10% povećanja penzije?
Da li će heteroseksualna populacija, samo na račun svoje orijentacije, dobiti otpis duga, manju ratu kredita, jeftinije lekove? Ne, i to je ispravno. Ali, toliko je ispravno da ni gej orijentacija ne bude ni propusnica, ni ulaznica za svet privilegovanih. Ako već treba da se udvaramo EU, može to i uspravno, a ne na kolenima.

Smatram da amandman koleginice Zlate Đerić treba usvojiti, i to ne samo zato što je član stranke sa najlepšim imenom - Nova Srbija, nego zato što on stvarno doprinosi poboljšanju ovog Predloga zakona o sudijama.
Suština ovog amandmana je nastojanje da se institucijama i pojedincima koji odgovorno rade svoje poslove povrati onaj stepen ljudske i profesionalne sigurnosti, koji bi im omogućio da, bez dodatnih pritisaka, pravično i dostojanstveno obavljaju svoj posao.
Da bi sudije stvarno mogle da obavljaju posao, koji je po definiciji stresan, težak i osetljiv, ne mogu biti u situaciji da zbog ispravnih profesionalnih odluka trpe političke progone, ali i agresiju klijenata koji su već toliko akumulirali nezadovoljstvo da je samo pitanje kada će im pući film. Kod nas je običaj kad pukne film, obično se otkači i ruka. Nezavisno sudstvo, bar po definiciji, nalazi se često u poziciji raspeća između mogućnosti da jedan poziv menja sve, i druge, ništa manje realne alternative, da mali gnevni čovek, izmožden, izmaltretiran od svih tih moćnih faca, baš na sudiji izvežba novu ulogu pobesnelog snajperiste.
Ako sudije već ne mogu da budu plaćene onako kako bi to bilo neophodno za obavljanje tako odgovornog posla, valjda zato što tu nema Krišta koji kao mali bog, prešla mu ova sumanuta ideja od Mlađe, šakom i kapom nagrađuje svoje i sebe, kao da upravo rade operacije na otvorenom srcu, onda tim sudijama treba bar vratiti dostojanstvo, poštovanje i uslove za rad na donošenju pravičnih odluka.
Ovaj amandman tiče se Predloga zakona o sudijama, odnosno sudijske delatnosti, ali ima i širi smisao, jer se zapravo ideja koju sadrži može primeniti na svaki posao koji čovek odgovorno obavlja. Pekar, lekar, apotekar, svi imaju pravo da budu poštovani i tretirani tako da na njima niko ne može trenirati strogoću ili lečiti sopstvene frustracije. Kad smo već kod toga neophodno je ukazati na potrebu da se zaštite i adekvatno tretiraju zdravstveni radnici, koji su pored sudija i nas poslanika visoko rangirani na listi predrasuda o globalnom nepoštenju i korumpiranosti. U svom nezadovoljstvu mnogim ljudima su na udaru oni koji su prvi u smislu zbrinjavanja života i donošenja po život važnih odluka.
Bez ideje da branim zdravstvene radnike koji su se ogrešili o zakon, osnovano tvrdim, a verujem da će se sa mnom složiti i predsednica Skupštine, da je većina lekara ostala verna i dosledna Hipokratovoj zakletvi i činjenici da radi posao u podvižničkim uslovima.
Dovoljno je samo, recimo, usred noći svratiti u Urgentni centar, pa videti kako i koliko se svi ti ljudi bore za ljudski život. Činjenica da postoji kukolj ne daje nam za pravo da ne registrujemo i žito koje realno postoji.
Stoga mislim da je potrebno uvažiti zahteve sindikata lekara i farmaceuta Srbije upućenih Ministarstvu zdravlja, Skupštini, lekarskoj komori i Srpskom lekarskom društvu da se zaštite zdravstveni radnici, tako što će im se dati status službenih lica.
Smrt medicinske sestre, koju je na radnom mestu u ponedeljak u Kliničkom centru Srbije ubio bivši suprug, ponovo je pokrenula rasprave o bezbednosti zdravstvenog osoblja, a sindikati su uputili oštre kritike institucijama koje njihov zahtev za status službenih lica nisu uvažili, niti su shvatili dovoljno ozbiljno.
Da je tako pokazuje i činjenica da su juče novinari napravili istraživački poduhvat stepena bezbednosti iste zdravstvene ustanove, pa su uspeli da unesu nož dužine 15 santimetara. To praktično znači da je moguće da na bilo koju polikliniku ili bolnicu u Srbiji uđe čovek koji može da bira čime će pobiti zaposlene ili pacijente: bombom, pištoljem, nožem ili mačetom.
Izjava direktora Kliničkog centra Srbije doktora Đorđa Bajeca da se tako nešto moglo dogoditi bilo gde zvuči krajnje cinično. Da li on stvarno misli da zdravstveni radnici treba da budu neobezbeđeni u cilju štednje, a da svaki od koračića predsednika njegove stranke budno prati bar pedesetak ljudi.
Juče, dok su ovde preko puta trajali pregovori o budžetu Vlade, u nezvaničnoj Vladi kod ove osobe u ulozi predsednika, na ulici je bilo takvo obezbeđenje da ni pešaci nisu smeli da se pomere, kao da smo se igrali ledenih čika, jer bože moj, oni zasedaju.
Ako je predsednik tek prvi među jednakima, onda elementarne uslove bezbednosti na radu i u radu treba obezbediti i zdravstvenim radnicima, i pekarima, i apotekarima i sudijama. Nije dovoljno što je večni ministar za zdravlje poslovnim kodeksom odredio kako medicinari treba da se oblače i češljaju, kada isti kodeks ne precizira pravilo zabrane unošenja oružja u zdravstvene institucije.
Kada završite ove evropske zakone, ajde da se vratimo malo na one naše stare srpske rane. Naime, Predlog za izmenu Krivičnog zakona Sindikat lekara i farmaceuta Ministarstvu zdravlja dostavilo je još marta 2008. godine. No, za početak usvojite amandman Zlate Đerić, tek da nam stvarno krene.

Ja ću malo više govoriti o motivaciji za ovaj amandman.
Znači, u okviru nastojanja da se, s jedne strane, povrati poverenje u institucije sistema, a, s druge strane, restituiše vrednosni sistem koji insistira na preuzimanju lične odgovornosti za učinjene pogreške, posebno ako su one namerno prouzrokovane ili izazvane krajnjom nepažnjom, smatrali smo da je neophodna izmena stava 2. člana 6. Predloga zakona o sudijama.
Jedna stvar je da Republika Srbija može tražiti od sudije naknadu isplaćenog iznosa, a druga je da će to stvarno i uraditi. Svašta je nešto moguće, ali se to u realnosti ne čini.
Da povučem paralelu ovog sa sada već famoznim poternicama protiv terorističke trojke Tači - Čeku – Haradinaj. Ne samo da Republika Srbija može, već je MUP Srbije pokrenuo crvene poternice za ovom trojkom, no crvenih poternica za liderima OVK odavno nema na zvaničnom sajtu te policijske organizacije, a uklonjene su nakon što su Hašim Tači i Agim Čeku bili privođeni na aerodromima u Budimpešti i Ljubljani, a zatim odmah oslobođeni, nakon političkih intervencija 2002. i 2003.
Poternice za Tačijem i Čekuom izdao je Okružni sud u Prištini, izmešten u Niš, a za Haradinajem, Okružni sud u Peći, izmešten u Leskovac. Isti sudovi su jedini nadležni za njihovo povlačenje. Danica Marinković, istražni sudija Okružnog suda u Prištini je osoba koja je pokrenula poternice za Tačijem i Čekuom, ali ona nikada nije tražila njihovo povlačenje, po sopstvenom iskazu.
Na pitanje skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost, kao i na moje lično pitanje, uz propratnu fotografiju sa zajedničkog nastupa gospodina Tadića i Tačija na kongresu Socijalističke internacionale, koje sam s ove govornice dala lično ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću, ministar je rekao, svi ste svedoci, da su poternice aktivne i centralne Interpola, ali se očigledno ne sprovode, šta god to značilo.
To je priča o tome kako nešto što mora, može da bude, a ne mora da znači. Šta je tek s onim – sud može da traži? Verovatno, ta rečenica završava onim čuvenim "malo morgen".
Ako sudovi i Ministarstvo unutrašnjih poslova nisu povukli crvene poternice za najvećim živim teroristima, onda je stvarno nemoguće da je to sam po sebi uradio Interpol. Umesto da se teroristi Tači, Čeku i Haradinaj smesta uhapse i onemogući im se bilo kakvo političko delovanje, oni su zaštićeni kao da su američki državljani, a poternice važe u užoj Srbiji tek, valjda, da se zadovolje marketinške potrebe.
Stoga, Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih sa Kosova i Metohije, ispravno, ne može da se zadovolji izjavom ministra Dačića da su poternice i dalje na snazi. Iskustvo pokazuje da su sumnje pripadnika Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih sa KiM-a potpuno opravdane, jer je u periodu od 2001. do 2003. na slobodu pušteno 2108 šiptarskih terorista.
Dakle, kako reče gospodin Simo Spasić, predsednik Udruženja, u vezi s međunarodnim poternicama protiv Tačija, Čekua i Haradinaja, članovi Udruženja će potvrdu svega izrečenog poslednjih dana tražiti napismeno, crno na belo, sa pečatom MUP-a i svih relevantnih organa i s potpisom odgovornih lica.
Interesantno je da Interpolove poternice ne važe za zločince iz OVK, a na snazi su za srpske generale i, često, žrtve. Gospodin Miroslav Markićević, zamenik šefa Poslaničkog kluba Nova Srbija i član skupštinskog Odbora za bezbednost, već je izneo stav Nove Srbije, rekavši da ako poternicu nije povukao sud, nego neko u ime države, onda je taj ne samo krivično odgovoran, nego je i sam počinio delo veleizdaje.
Da li su Mađari i Slovenci puštali Tačija i Čekua posle hapšenja, to je njihova stvar, ali mi, kao odgovorna država, ne smemo dozvoliti da im damo odobrenje da se slobodno šetkaju po svetu.
Kad je već reč o ličnoj odgovornosti, ko je, na osnovu čega i kako oslobodio ovih 2108 šiptarskih terorista iz srpskih zatvora, a posebno braću Mazreku, Bekima i Ljuana, koji su pravosnažno osuđeni na 20 godina zbog zločina nad srpskim civilima u Klečki? Priznali su da su, posle ubistva automatima, u krečani, sekirama sekli srpskim civilima delove tela.
Prema tome, molim vas da razmislite o ovome i da razmislite o ovom amandmanu. Vrlo je važno utvrđivanje lične odgovornosti i njeno prihvatanje.

Poštovana gospođo Čomić, najpre bih da iskoristim svoje vreme po povredi Poslovnika, čl.225. i 226. Međunarodni sud pravde u Hagu prihvatio je da se na zahtev Hrvatske Srbiji sudi za genocid, verovatno zato što je proterano 400 hiljada Srba. Isti sud, koji se proglasio nenadležnim po pitanju tužbe Srbije protiv članica NATO zbog bombardovanja, sada odobrava tužbu Hrvatske. Rečeno je da ukoliko se dve države ne dogovore o vansudskom poravnanju, Srbiji će biti ostavljen rok od najmanje godinu dana da spremi odbranu i tužbu protiv Hrvatske za genocid nad Srbima.
Tražim informaciju od nadležnih u ministarstvima inostranih poslova i pravosuđa, ko će sačinjavati tim za odbranu Srbije i da li će se u njemu naći eksperti iz nevladajuće koalicije.
Da li mogu sada da nastavim?
Jedan od razloga zašto me veseli stavljanje ovog predloga zakona na dnevni red je činjenica da kada ovaj zakon uđe u proceduru Vlada pada. Možda nećemo morati ni da čekamo sledeći petak, 28. novembar, izglasavanje nepoverenja Vladi. Kakogod, veoma je interesantna tajna veza između seizmičkih kretanja u Vladi i pokušaja da se pod kontrolu države stave sva udruženja, posebno famozne nevladine organizacije.
Budući da je ova vlada tajkunska i da država faktički nema ili ne sme da ima instrumente kontrole nad nevladinim organizacijama, nije ni čudo da čim se malo pokuša da se unese reda i javnosti u način registracije, finansiranje, poslovne knjige nekih nevladinih organizacija, postoji pretnja da Vlada iseče granu na kojoj sedi. U ovom trenutku, zbog problema sa kontrolom, trenutno se ne zna broj nevladinih organizacija, ali se pretpostavlja da ih ima oko 30 hiljada.
Sledeće pitanje, na koje odgovora nema, jeste koliko se trenutno izdvaja iz budžeta za nevladine organizacije. Odgovor je opet po principu ping-pong loptice, nije u nadležnosti Ministarstva za lokalnu samoupravu, već Ministarstva finansija.
Ispada da država štedi tako što radnike ne zapošljava u vladinom sektoru, a paralelno plaća nevladine organizacije, njihove projekte i konsultantske usluge. Da se razumemo, mnoge od tih nevladinih organizacija zaista rade pošteno i neprofitno, često se boreći sa vetrenjačama i pokazujući veštinu nemogućeg, tako što ispravljaju brojne segmente društvene nebrige.
Udruženja poput Živeti uspravno, koja se bore za prava osoba sa invaliditetom, Udruženje distrofičara, paraplegičara, slepih i slabovidih "Homer", Pokret za zaštitu dece i porodice od sekti, razne ekološke organizacije, Mladi istraživači, to su praktično sve organizacije koje zaista rade humanitarno i kojima je potrebna pomoć društva i finansijska podrška šire društvene zajednice.
Međutim, s druge strane imamo ove sporne nevladine organizacije koje su na neki način upropastile imidž svih onih pošteno rade. Radi se, naravno, pre svega o četiri u javnosti veoma poznate, i to poznate po omraženosti, organizacije koja vode opet poznate u narodu, četiri jahačice srpske apokalipse. Ovom prilikom moram da citiram svog dragog prijatelja, fudbalsku legendu Duleta Savića, koji je dao sledeću definiciju nevladinih organizacija koje vode Sonja, Nataša, Biljana i Borka. "To nisu nevladine organizacije, to su organizacije vlada nekih drugih zemalja i tajnih službi kojima rukovode žene koje se samo u ličnoj karti vode kao žensko", rekao Dule Savić.
Koliko juče na hrvatskoj televiziji povodom sramnog prihvatanja tužbe Hrvatske protiv Srbije, gostovali su kao dobro usklađen dvojac Bruno Vekarić, koji nije ni mimiku pustio a kamoli glas, kada je Sonja Biserko negirala zločine nad Srbima u Bratuncu i sarajevske žrtve.
Nagradno pitanje je, ko je tu predstavnik nevladinog sektora, Sonja i njen Helsinški odbor ili Bruno Vekarić, koji na osnovu stava je funkcionisao više kao portparol nevladine organizacije nego tužilaštva.
U članu 2. ovaj zakon definiše udruženje kao dobrovoljnu nevladinu organizaciju, zasnovanu na slobodi udruživanja, radi ostvarivanja zajedničkog cilja ili opšteg interesa, a koji nisu zabranjeni Ustavom ili zakonom.
Da li je stvarno bilo u skladu sa Ustavom i zakonom to što je vrla Nataša Kandić, na poziv teroriste Tačija, kako je juče u svom odgovoru na pitanje Odbora za bezbednost i moje lično potvrdio i ministar unutrašnjih poslova Dačić, išla na proslavu proglašenja tzv. nezavisne države Kosova, i to ne kao neka belosvetska N.K, već kao predsednica Fonda za humanitarno pravo.
Ako je Tači terorista i ako je za njim postoji aktivna poternica MUP Srbije zbog teškog krivičnog dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, onda je odlazak na njegov poziv i podrška njegovom radu zapravo saučesništvo u krivičnom delu.
U svakoj normalnoj zemlji, koja poštuje svoj ustav i krivični zakon, Nataša Kandić bi bila uhapšena po povratku iz naše južne pokrajine, a opravdano bi se postavio zahtev da se preispita zakonitost delovanja njenog udruženja. Umesto toga, ona ima tretman kao da smo u Indiji tj. kao da je sveta krava.
U članu 3. ovog zakona navedeno je da ciljevi udruženja ne mogu biti usmereni na rušenje ustavnog poretka i teritorijalne celokupnosti Srbije, eto Nataša opet u zatvoru, ali i na podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti zasnovane na nacionalnoj, verskoj i drugoj pripadnosti.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme na raspolaganju vaše poslaničkoj grupi je završeno.)
Samo još 15 sekundi, zato što taman smo došli do Sonje Biserko, a to je zaista važno.
To već dovodi u žižu interesovanja Sonju Biserko, čiji je Helsinški odbor za ljudska prava objavio famozni godišnji izveštaj za 2007. godinu i listu za odstrel na kojoj su se našli zapravo svi srpski intelektualci koji su ikada postojali. Oštra je konkurencija koga Sonja i ovo njeno tajno helsinško društvo više mrze: Koštunicu ili SPC.
Pogledate bilo koju stranu i na svakoj strani spominje se taj Koštunica, ta SPC, da ne spominjem prof. Samardžića, Duleta Savića, Slobodana Antonića, Đorđa Vukadinovića, vladiku Artemija, vladiku Atanasija Jevtića, naravno, i svetitelje, Svetog Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića. Uz antisrpsko raspoloženje izraženo kroz listu nepodobnih i ovaj bogoborački stav prema svakoj svetinji, naglašena je naravno mržnja prema Rusiji i svemu što iz nje dolazi, uz precizna uputstva kako srušiti energetski sporazum da ne bi došlo do preterane rusifikacije Srbije. Mržnja u ovoj publikaciji je tako gusta da prosto može makazama da se seče.
Posle svega što je (izvinite, ispade mi ovaj izveštaj) izrečeno i biserna Sonja i to njeno tajno helsinško društvo... (Predsedavajuća: Sedam minuta.) ne bi mogli dalje da funkcionišu kao udruženje ni u jednoj normalnoj zemlji. Da se ne služimo Putinovim metodama, mislim da i Obama ne bi dozvolio ovakvo rasturanje verske, i nacionalne i svake druge netrpeljivosti.

Interesantno je da se gospodin Maraš uvek nekako javlja kao predstavnik lika i dela ove četiri jahačice srpske apokalipse i to neću citirati autora, to je prosto moj utisak.
Gospodine Maraš, ne znam da li ste pročitali ovu knjigu Helsinškog odbora za ljudska prava. Zanimljiva je naslovna strana. Ovo je izveštaj za 2007. godinu.
Srbija je prikazana kao santa leda sa koje je otpalo Kosovo. Znači, ovakva knjiga ni u jednoj normalnoj zemlji, koja poštuje svoj Ustav, ne bi mogla da se objavi.
Međutim, kakve su namere i koji su mentori ovog helsinškog tajnog društva vidi se na strani 116, niste čitali, u zaključcima i preporukama, gde kaže ovako – predstavnici ovakvih nevladinih organizacija, to važi za Helsinški odbor, Fond za humanitarno pravo JUKOM, jedini su predstavnici društva koje je autentično i iskreno podržavaju i zastupaju vrednosni sistem na kojima počiva savremena evropska civilizacija. EU i druge međunarodne organizacije treba da prošire dijalog i sa ovim organizacijama i da ih promovišu u svoje partnere po pojedinim pitanjima.
Ni vi, gospodine Maraš, niste predstavnik koji autentično ispravno podržava i zastupa vrednosni sistem na kome počiva savremena evropska civilizacija, pa vi vidite.

Koleginica Zlata Đerić je rekla – jedna slika kola Skupštinom. Iskoristiću priliku da dotičnu sliku dam ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću. Na slici se vidi osoba u ulozi predsednika, gospodin Tadić, i dole je gospodin Dačić, zajedno na kongresu Socijalističke internacionale u Atini, 2006. godine. To je prva stvar.
Druga stvar, pošto ste već tu, gospodine Dačiću, imam pitanje koje je postavljalo Udruženje porodica kidnapovanih i prognanih sa KiM, a to je – kako to da, posle krivične prijave koja je podneta protiv gospodina Tačija, 18. februara, u MUP-u Srbije, i Tači, i Sejdiu, i Krasnići nisu više na poternicama? Da li postoje crvene poternice za njima ili ne?
Kao što znate, u slučaju Miladina Kovačevića postojao je veliki pritisak Amerike da se on ne vrati na teritoriju Srbije, pa je uz neverovatne napore vraćen ovde i sudi mu se u Srbiji. Kako je moguće da gospodin Tači sa svojim pasošem putuje, kako to da nije na crvenoj Interpolovoj poternici i da li je moguće da MUP ne stoji iza krivične prijave koju je podneo 18. februara, nakon što su 17. februara, u Prištini, dotični organizovali proglašenje lažne države na tlu Srbije? Koliko sve to ima veze s ovom slikom koju sam vam prethodno dala?

Zakon o državnim službenicima je klasičan primer kako ''put u pakao može biti popločan dobrim namerama''. Zaista, namera je bila dobra, čitav koncept pokrenut je još 2003. godine, u cilju depolitizacije državne uprave. Dobar koncept, evropska praksa, a posebno ideja da se stručni ljudi i pravi profesionalci nađu na pravim mestima.
Kako je sve to sprovedeno u realnosti, vidi se već iz činjenice da je opet potrebno vreme za produženje roka za primenu ovog zakona do 31. decembra 2009. godine. Činjenica je da je na 398 položaja postavljeno samo 50 ljudi, i to mahom u vreme kada je premijer bio dr Vojislav Koštunica. Ne može se kašnjenje u primeni ovog zakona namenjenog depolitizaciji državne uprave opravdati samo tehničkim problemima i proceduralnim razlozima koji utiču na to da je za jedno postavljenje na posao potrebno 87 dana. Pre će biti da u atmosferi partijskih postavljenja s konkursima, koji više nisu sa slikom, nego po slici i podobnih osoba, izostaje motivacija mladih stručnih ljudi da se uvrste u kadrove državne uprave i tako partijskom etiketom cementiraju profesionalnu budućnost.
Meni je, kao psihologu, posebno bitno i idejno ispravno postojanje službe za upravljanje kadrovima, koja se stara o proceni, između ostalog, psihološkog statusa kapaciteta i potencijala osobe da obavlja tako važan posao kakvi su, mahom, poslovi u državnoj upravi. Ova služba obavlja poslove edukacije državnih službenika, a posebno, recimo, u oblasti koja nam je sada bitna, a to je borba protiv korupcije. Problem je samo što očigledno postoji ozbiljan jaz, moglo bi se reći, čak, i provalija, između dobronamernosti koncepta i zloupotrebe u praksi.
Na primeru tri postavljena državna službenika, postaće jasno o čemu govorim.
Boža Đelić, da nije u ulozi ministra i potpredsednika Vlade, bio bi čak i simpatičan u svojoj ubrzanosti i razbarušenosti. Možda je, umesto ovako ozbiljne funkcije, trebalo da mu se dodeli pozicija ministra za veselje, kao što bi osoba u ulozi predsednika Srbije bila fenomenalan predsednik zemlje lepotije.
Mladi su pre par dana napravili duhovitu akciju. S obzirom na to da ukidanje viza ima istu sudbinu kao ''jugo'' kabriolet koji je svojevremeno ministar Đelić preporučivao građanima kao automobil budućnosti, predložili su da srećnom dobitniku Đelić pokloni svoj ''jugo'' kabriolet. Tom prilikom, organizovana je i nagradna igra, sa sledećim pitanjem – kako će glasiti novi izgovor Božidara Đelića za sledeće odlaganje roka za ukidanje viza državljanima Srbije: a) – globalno zagrevanje; b) – ptičiji grip, v) – nestašica rezervnih delova za ''jugo'' kabriolet?
Toliko o ministru za nauku i potpredsedniku Vlade, koji je, fakat, postavljeni državni službenik. Inače, ne znam da li ste čuli novi vic, prijatelj mi je ispričao malopre. Zašto Božu Đelića zovu Obama? Zato što krade obama rukama.
Sledeći slučaj državnog službenika je Mlađan gospodin Dinkić, ministar za privredu i potpredsednik Vlade, koji u psihološkom smislu funkcioniše kao pauk ubica. Prvo plete svoje mreže svuda gde ima para, pipci su mu u svim segmentima društvene moći, a na kraju uništava i pojede ne samo one koji su upali u mrežu, nego i one s kojima je pravio mrežu.
Ako nije u pitanju sindrom Barona Minhauzena ili, stručno rečeno, pseudologija fantastika, pošto je lagao o besplatnim akcijama, socijalnom programu za radnike "Zastave", koje će, navodno, sve preuzeti "Fiat", zaposlenjima, skijalištima i koječemu na Staroj planini, onda je reč o čistoj aroganciji i bahatosti, budući da ovaj postavljeni državni službenik svesno i namerno laže, obećava i ne preuzima odgovornost ni za izrečeno obećanje, ni za preduzete akcije.
Potrošio je pare od "Mobtela", "Robnih kuća", trećeg operatera, čak, dve milijarde i 260 miliona evra potrošio je za predizbornu kampanju. Tako skupu kampanju teško da bi, i to van ikakve kontrole, mogao da ima i sam Obama. Sada je najavio spektakularan dolazak i neverovatnu investiciju svih tih banaka, uz komentar da je to dokaz stabilnosti tržišta u Srbiji.
Inače, ta spektakularna ''Siti banka'' je u poslednjih 20 meseci izgubila 20 milijardi dolara i, uz svu pomoć države, do 2010. će sigurno poslovati s gubitkom.
To li je odličan investitor za srpsku privredu? To može da bude dobar investitor za Mlađu, koji preferira ''Kolmar'' garderobu od bar 3.500 evra, dok je narod ukosio očima od kineske robe. Dinkić veruje samoj proceni, naknadnoj i bespotrebnoj, koju je narod platio 500.000 evra, ''Dilojta'', koja je rađena metodom cena, koja ostavlja sasvim dovoljno prostora za manipulacije.
Naime, u avgustu je Međunarodna organizacija za energetiku iz Vašingtona uradila procenu kretanja cena nafte na svetskom tržištu u 2008. i 2009. godini. Cene su podeljene u tri grupe. Pesimističnu, od 100 dolara po barelu, osnovnu – 110 dolara po barelu, optimističnu – 124 dolara. Procenat ''Dilojta'' je urađen isključivo na osnovu ove optimističke cene.
U slučaju da Dinkićeva opstrukcija uspe i dođe do odustajanja ''Gasproma'', novi kupac bi imao pravo na novu procenu, jer cena naftne kompanije direktno zavisi od cene nafte.
Koliko bi vredeo NIS danas, ako je cena nafte na svetskom tržištu 60 dolara po barelu?
Deo od 51% NIS-a vredeo bi nešto ispod 200 miliona evra. U avgustu je vrednost ''Gasproma'' procenjena na 35 milijardi evra. Da su radili procenu po metodi koju koristi ''Dilojt'', ''Gasprom'' bi vredeo 80 milijardi evra, a kada bi se procena ''Gasproma'' radila po današnjoj ceni nafte, vrednost bi mu bila 14 milijardi evra. Mali raspon od 14 do 80 milijardi.
Na kraju ćemo, ako Mlađa nastavi opstrukciju, kao i kod koncesije, doći u situaciju da Rusi odustanu, da izgubimo 200 miliona evra, uz odsustvo magistralnog gasovoda i bez skladištenja prirodnih izvora gasa.
Možemo samo da pretpostavljamo kako vesti nisu do kraja loše. Možda su loše za narod i državu, ali za dotičnog državnog službenika ne, jer postoji opravdana naknada za dobro obavljen posao sabotaže važnog državnog projekta. Uz ovakav porast cene gasa, izgleda da Mlađa planira da se zagreva na skijama, a nama običnim smrtnicima preporučuje grejanje na mentalnim orgijama poverenja u njegovu časnu Mirosinkinu reč.
Treća, ali ne i poslednja postavljena Vladina službenica, od milja zvana ''balerina'', s prethodnim preporukama savetnika iz Ministarstva odbrane, jeste ministarka za sport i omladinu Snežana Marković-Samardžić. Prosto se ne zna o kome više vodi računa, o sportu ili omladini. Sada je među mladima popularna kletva: "Dabogda te balerina štitila".
Posle Milorada Čavića, odlazak iz zemlje zbog očajnih uslova za trening najavili su Ivana Španović, svetska juniorska šampionka u skoku u dalju, Miroslava Najdanoski, državna rekorderka u plivanju na 50 i 100 metara prsno, kao i Ivan Lenđer, evropski juniorski šampion i svetski vicešampion na 50 i 100 metara delfin stilom.
U rebalansu budžeta, za sport i omladinu izdvojeno je nula dinara. Kakva je to poruka mladima i sportistima? Afirmišite sebe o svom trošku u svetu; ako postanete svetske face, onda ćete doći da se slikate s političkim vlastodršcima i facama u predizbornoj kampanji. Što reče predsednik Ekonomskog saveta Nove Srbije, koja je kao stranka, u nedelju, 16. novembra, već zatražila ostavku ministarke za sport i omladinu, šta će nama Milorad Čavić, Jelena, Ana, Nole i sva ona deca kojima su oni postali idoli, kada imamo 23 ministra, buljuk zamenika i pomoćnika, predsednika pomiritelja i premijera neplivača?!
Ako su ovo troje postavljeni i svojim akcijama proslavljeni, kako da verujemo da će oni koje oni imenuju, izaberu za svoju svitu, biti goli profesionalci. Goli – možda, a profesionalci – teško.

Želim da se nadovežem na ovo što je govorila koleginica iz Srpske radikalne stranke. Ono što je nedopustivo jeste da su kosovske vlasti odlučile da ih na sednici Saveta bezbednosti predstavlja ministar inostranih poslova Skender Hiseni, a to je nešto što je zapravo suprotno i statutu samog UNMIK-a.
Pitanje koje ja imam za predsednicu Skupštine je sledeće. Još od oktobra meseca, sudeći po pečatu iz pisarnice ove Narodne skupštine, postoji zahtev udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji da se odgovori na pitanje da li je, ko i kada doneo odluku da se povuku crvene Interpolove poternice za Ramušem Haradinajem i Hašimom Tačijem.
Da podsetim, premijer tzv. Kosova Hašim Tači, rođen 24. 4. 1968. godine u Buroju, opština Srbica, Republika Srbija, osuđen za terorizam, pušten je na slobodu na intervenciju UNMIK-a. Da li samo UNMIK-a, pitanje je, jer je sam šef UNMIK-a Mihael Štajner tvrdio da njegovo puštanje na slobodu nije intervencija sa najvišeg nivoa, već kooperacija na najvišem nivou.
Naime, gospodin Tači jeste kolega osobe u ulozi predsednika Borisa Tadića i njegovog učenika, aktuelnog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. Kako kolega? Kolega u Socijalističkoj internacionali.
Na kongresu Socijalističke internacionale od 30. juna do 2. jula 2008. godine u punopravno članstvo su iz Srbije primljeni Demokratska stranka i Socijaldemokratska partija Srbije. Posebno pitanje je - kako je moguće da Demokratska stranka, čiji sam naziv ne odgovara programu Internacionale, bude član organizacije koja ne poštuje naš Ustav? Izgleda da je Tadićevo kršenje Ustava postalo već običajno pravo odobreno od stranih mentora. Za napomenu, nobelovac Marti Ahtisari je član Partije evropskih socijalista.
Inače, saradnja između Tadića, Jeremića i Tačija nije novijeg datuma. Na konsultacijama Socijalističke internacionale o budućnosti Kosova, održanim u Sofiji 30. novembra 2005. godine, već su se sreli Jeremić i Tači i zajedno dali podršku Ahtisariju.
Na sledećem, bar za nas, javnom skupu Socijalističke internacionale u Atini 2006. godine u panel diskusiji učestvovali su Tadić i Tači. Doneta je rezolucija po kojoj se daje podrška Ahtisariju i njegovoj evropskoj perspektivi za Srbiju i Kosovo. Obratite pažnju, ne za Srbiju sa Kosovom. Prisustvovali su i Vuk Jeremić, Dušan Petrović, Dragan Šutanovac, Oliver Dulić.
Stoga nije ni čudno što se na naslovnoj strani "NIN"-a od 31. jula ove godine našla izjava ministra Dulića - sarađivaćemo i sa Tačijevom vladom. Dotični Tači je pregovarač u Rambujeu, ali i potpisnik sporazuma koji je poturen u Rezoluciji 1244, a koji srpska strana nije potpisala. To je posebna priča.
MUP Srbije je 18. februara podneo krivičnu prijavu protiv Hašima Tačija, Sejdijua i Krasnićija koji su 17. februara u Prištini organizovali proglašenje lažne države na tlu Srbije, čime su počinili teško krivično delo protiv ustavnog uređenja. Šta je bilo s tom krivičnom prijavom i kako ministar Dulić može da, u ime Vlade Srbije, Tačija proglasi partnerom za saradnju? Kako je povučena Interpolova poternica za čovekom koji je u julu 1997. godine osuđen u Prištini na deset godina zatvora zbog kriminala i terorizma? Ko je, kada, zašto i kako doneo odluku o povlačenju crvene Interpolove poternice za Tačijem?

Po članu 225. i 226, neophodna mi je informacija, u stvari odgovor na pitanje postavljeno predsednici Skupštine - da li je primila peticiju sa 70.000 potpisa Srba sa Kosova i Metohije, koji se protive misiji EULEKS-a?
Drugo pitanje, koje mogu lično da postavim, a verovatno i mnogi poslanici sa ove opozicione strane - šta to zapravo znači statusna neutralnost? Treće - ko će nam objasniti ko i u čije ime pregovara i o kakvih se to 6 famoznih uslova radi?
Kao psiholog znam da vrednosna neutralnost jeste osnovna ideja raznih psihoterapija i grupa susretanja koje su proizašle iz hipi pokreta. To je ono "I am OK, you are OK, give peace a chance" i slično.
Te floskule zaista zvuče kao osnova danas tako popularne tolerancije koja nije ništa drugo do eufemizam za obezdušenost. O kakvoj se toleranciji radi, nažalost, videlo se iz jučerašnje izjave gospođe Kolundžije, koja pokazuje da, kao i većina ovih oker predstavnika, pati od sindroma opsednutosti dr Vojislavom Koštunicom. Nije jedina, jer je opštepoznato da je bivši, a nadamo se vrlo brzo i budući, premijer bio osoba koja je medijski najviše omalovažavana i vređana.
Očigledno da ovaj konkurs - opljunite Koštunicu - još uvek nije zatvoren, kao što nije zatvoren - opljunite sve one koji su nacionalno osvešćeni. Danas ima sasvim dovoljno ovih oker likova koji moraju da nas mrze zbog državotvorne i nacionalne politike.
Donka Banović je bila u pravu kada je konstatovala ko je zapravo izvršio opstrukciju rada ove skupštine danas.
Juče smo i te kako efikasno radili, na zadovoljstvo naroda koji to od nas očekuje, ali na nezadovoljstvo vlasti, koja je odlučila da uvredljivom i neprimerenom izjavom prekine konstruktivni pristup.
Od samog konstituisanja ova skupština je omalovažavana, diskvalifikovana i tretirana kao izvršni organ osobe u ulozi predsednika, a ne kao najviše zakonodavno telo. Ne samo da Vlada nije izvršilac skupštinskih zaključaka i obavezujućih odluka, nego je ona zapravo opet samo produžena ruka lutajućeg predsednika Srbije, koji nikako da nam da odgovore na pitanja sa početka - ko, kada i u čije ime pregovara o tzv. statusnoj neutralnosti misije Euleks.
Euleks je direktna posledica Ahtisarijevog plana i taman toliko koliko je Marti zaslužio Nobelovu nagradu za mir, toliko je i Euleks neutralan. O kakvih šest uslova se tu radi? Sa uslovima ili bez uslova, Euleks ostaje Ahtisarijevo čedo.
Da stvar bude gora, na narod ove zemlje primenjuje se krajnja američka strategija - dobar i loš policajac. Đelić, onako razbarušen, dođe kao loš policajac koji zdušno pregovara sa nasilnom Evropom, sve zbog viza, a Jeremić je dobar momak koji neće baš tako da dozvoli vidljivu legalizaciju već sprovedene okupacije naše južne pokrajine.
Zaklinjanje u poštovanje Rezolucije 1244 više ne važi, jer je realnost, bar što se stranih moćnika tiče, promenjena. Po toj rezoluciji postoji obaveza da se odbrani Ustav i zakoni države na čijoj se teritoriji misija nalazi, ali je mali problem što posle nelegalnog priznanja tzv. nezavisnosti Kosova, interpretacija da zapravo treba braniti Ustav i zakone nezavisne države Kosovo.
(Predsedavajući: Tri minuta i 30 sekundi.)
Znači, pitanje je da li je predsednica Skupštine primila k znanju ovih 70.000 potpisa Srba sa KiM?

Čl. 225. i 226.
Molim predsednicu da nas informiše da li se čeka zakazana sednica Saveta bezbednosti UN-a za 7. decembar, pa da onda, zavisno od signala koji dobijete, može da se u Srpskoj skupštini raspravlja o Kosovu i Metohiji? Ova vlada, od svog formiranja, od 7. jula 2008, daje pozitivne signale zapadnim centrima moći, Briselu i Vašingtonu, a nikako da u Skupštini pokrene raspravu o statusu KiM-a. Uostalom, u dva predloga rezolucije koje je podnela Vlada sistematski je izostavljen stav o Euleksu. Sistematski, dakle, ne slučajno.
Pitanje je, šta mi čekamo? Čekali smo, verovatno, da vidimo rezultate američkih izbora, evo, fino je pobedio Obama i sada je pitanje šta dalje čekamo. Da li čekamo Godoa, ili čekamo da se praktično sprovede legalizacija misije koja je već u pokrajini južno od Ibra?
Ako noću možemo da raspravljamo o svemu i svačemu, kao neka vampirska organizacija, ako Vlada vodi tajne pregovore i dopušta mogućnost angažovanja Euleksa, što je suprotno i Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 i Rezoluciji Narodne skupštine od 26. decembra 2007. godine, ako Vlada ne poštuje odluke Skupštine, da li mi treba da pljujemo po sebi, jer se pravimo da nismo odbacili Misiju EU u svrhu sprovođenja predloga Martija Ahtisarija?
Ono što mi je posebno interesantno jeste kako se ponašaju ljudi iz vladajuće koalicije, iz DS-a, koji, kada ovo govorim, imaju verovatno neodložna druga posla, da vide kolike su cene gaća, čarapa i ostalog na kineskim pijacama, kao da govorim japanskim jezikom. O kom kršenju Ustava vi govorite? O onom koje su činile SAD i ''sjedinjene evropske države'' koje su priznale tzv. nezavisno Kosovo, o kršenju Ustava koji je...
Gospodine Mićunoviću, vaše vreme je već isteklo, to je sigurno, naše dolazi. A drugo, neprilično je za čoveka vaših godina, inteligencije i obrazovanja da dobacujete jednoj dami. Nisam znala da ste dotle došli.
Dakle, o kom kršenju Ustava vi govorite? O kršenju Ustava koje sprovodi učenik gospodina Mićunovića, osoba u ulozi predsednika Srbije, koji priča o podeli Kosova. Neverovatno je da predsednik jedne države priča o podeli Kosova. On podržava sve one koji su smatrali da je moguće uzeti 15% naše teritorije.
Ono što imam za vas kao preporuku, vidim da i dalje Vladu uopšte ne interesuje, a ni poslanike iz ove ''semafor'' koalicije, ono što se govori, jeste da bar ne pomažete da nam ovi sa Zapada dalje odmažu.