Taman i da nisam stranačka koleginica gospodina Jeličića, njegov amandman i obrazloženje bih morala da prihvatim, jer je upozoravajuće za Vladu, koja se ponaša više nego autistično u odnosu na sve svoje građane, a posebno poljoprivrednike.
Sve što je gospodin Jeličić rekao me je podstaklo na razmišljanje o kvalitetu ove, socijalno odgovorne Vlade.
Kad čovek svesno i namerno laže, pod pretpostavkom da je psihološki zdrav, onda se može nazvati: a) lažovom, b) marketinškim magom, v) političarem iz vlasti, g) manipulantom. Moguće je da sva ova obeležja od a) do g) budu sjedinjena u jednoj osobi. Stoga tražim informaciju o čemu se radi u slučaju ministra za nauku i potpredsednika Vlade Božidara Đelića. To što se smeje kao lud na brašno kada napravi lapsus lingve, pa govori o sto godina, umesto o sto dana Vlade, može da bude znak ekscentričnog personalnog stila. Ali, kada tvrdi da u Srbiju neće dopreti svetska ekonomska kriza, koja će čak biti i stimulativna, za njega važi ono pod a), b), v) i g). Jednom rečju, manipulativna laž vlastodršca koji politiku shvata kao marketing, a građane kao protagoniste u marketinškoj virtualnoj realnosti.
Sličan je slučaj i drugog potpredsednika Mlađana Dinkića, i ministra privrede, koji je otišao i korak dalje, pa govori o stimulativnim efektima svetske ekonomske krize koji će dovesti do privrednog rasta od 15% godišnje. Jedino moguće opravdanje za njega je da se od velike količine skijanja i razređenog planinskog vazduha preuzneo i ušao u neku specifičnu "zonu sumraka".
Pod uslovom da su Boža i Mlađa izrekli ovakve notorne neistine u neizmenjenom stanju svesti, bez prethodnog pamćenja i divlje svirke u bendu čiji su oni nosioci, a fali im još samo duvač Čanak, postavlja se pitanje hoće li oni snositi posledice za ovakvu manipulaciju i prevaru građana? Hoće li zbog stimulativnih efekata svetske krize Mlađa isplatiti obećanu sumu za akcije? Hoće li Boža povesti građane Srbije na granicu da sa belim šengen vizama putuju gde im je volja ove Nove godine? Ili su oni najbolji nastavljači lika i dela Branka Kostića, koji je svojevremeno rekao da će sankcije za Srbiju biti stimulativne jer mi možemo i korenje da jedemo?
Da li je ovo put Srbije u Evropu? Da se građani Srbije smrzavaju, jer ne mogu da plate gas koji je u ranijim medijskim kampanjama reklamiran kao ekološki najbolji, finansijski najisplativiji energent? Da nemaju normalne penzije, već da i dalje čekaju da im Deda Mraz iz familije Krkobabić obezbedi neku crkavicu do 2010. godine? Da nemaju vize, niti pare da ih plate, a kamoli da putuju? Na sve to još treba da budu izolovani od svojih najbližih, rasutih po bližem i daljem okruženju, tako što neće moći ni telefonom da im se jave. Telefonska pretplata je povećana za 196%.
To je kao iz vica, gde lekar kaže pacijentu - imam za vas dobru i lošu vest, pa čovek kaže - koja je loša, a on kaže - loša je da ćete živeti još šest meseci, a ovaj kaže - dobro doktore, koja je dobra; e, dobra je da sam ja noćas dobio na pokeru.
Tako je dobra vest da u upravnim odborima ljudi imaju nadrealno visoke plate, a da na svakog ministra dođu bar dva genijalna i dobro oparena savetnika. Kada će narod da uvrste u kategoriju – savetnik?
Danas radnici "Zastave" odlučuju o sopstvenoj radnoj sudbini tako što će se podvrgnuti socijalnom programu. Podsećam, po ugovoru, obaveza je ne "Fijata", već zajedničkog preduzeća da do 2012. godine zaposli 2.433 radnika, ali ne nužno iz sadašnjeg broja od 3.800 zaposlenih. Koliko ljudi će još biti prevareno?
Ako malo analizirate EPP na raznim televizijama, doći ćete do saznanja da je reklama za banke preuzela primat čak i nad "Orbit" žvakama, sa krilcima ili bez njih. Racionalizacija je da je to zbog "nedelje štednje", a zapravo se radi o strahu banaka da će građani povlačiti svoje uloge, jer, za razliku od Vlade koje su u odnosu na svetsku ekonomsku krizu ponaša autistično, građani ozbiljno razmatraju njene moguće posledice, a opravdano su sumnjičavi, jer ovde nada više ne može da trijumfuje nad iskustvom. Najveću kamatu na devizne uloge - 11% nudi "Metals banka", u kojoj su prošle nedelje uvedene privremene mere.
Stoga je ne samo moja preporuka, već i ozbiljno upozorenje građana koji nam se javljaju da se Vlada uzme u pamet i da bar na planu usvajanja amandmana opozicionih poslanika, poput gospodina Milutina Jeličića i drugih, pokaže da nije potpuno nedodirljiva za glas razuma i sopstvenog naroda. Ako se ne usvoji predlog da se formira radna grupa za praćenje efekata svetske ekonomske krize, možemo proći kao Island. Naime, islandska kruna stalno pada, bankarski sektor je obogaljen, a Islanđani veoma brzo gube poslove. Tu je razlika: Srbi, uprkos obećanju osobe u ulozi predsednika Srbije da će se otvoriti 200.000 novih radnih mesta, i nemaju poslove. Islanđani gube i ušteđevinu i radna mesta...
(Predsedavajući: Molim vas, prešli ste 15 sekundi.)
Vlada strahuje da ima onih koji gube i zdrav razum, pa je islandsko ministarstvo zdravlja osnovalo zdravstveni centar za hitna psihijatrijska stanja u centru Rejkjavika ne bi li pomoglo građanima očajnim zbog ekonomske implozije.
(Predsedavajući: Molim vas, govorite pola minuta duže. Molim vas da završite.)
Evo, još 20 sekundi. Kod nas bi "petovladični" ministar zdravlja mogao da osnuje ovakav zdravstveni centar za hitna psihijatrijska stanja nekritičnosti i euforičnosti pojedinih ministara, na čelu sa sobom.
Postoji još jedna sličnost između nas i Islanda. Osnivaju se narodne kuhinje.

Zaista imam problem, jer kao razumna osoba ne mogu a da ne podržim razumne predloge koji, istini za volju, obično dolaze sa ove naše opozicione strane. Stoga, amandman Miroslava Petkovića definitivno treba podržati.
Dok sam slušala obrazloženje ovog amandmana i gledala atmosferu u sali, gde je ostao samo skroman broj nas najupornijih i najzdravijih, verovatno su ostali otišli da gledaju "Operaciju trijumf", iako se već i kod nas pojavljuje kašljucanje i kijanje, palo mi je na pamet da zima tek predstoji. U ovoj hladnoj podrumskoj prostoriji, koja često ima atmosferu provincijskog bioskopa, gde još samo fali da poslanici u dokolici, ovi koji ćute, počnu da grickaju semenke, nije loše malo razmišljati o tome šta će nam se dogoditi. Čime će se Srbi grejati ove zime najpre zavisi od toga koliko para imaju i u kakvom stanu žive. Opet će najveće žrtve biti oni najsiromašniji koji žive u udžericama, gde su vrata i prozori postavljeni negde u prvoj polovini prošlog veka, naravno, bez izolacije.
Ono što je sigurno to je da nema energenta koji pred ovu grejnu sezonu nije poskupeo. Neki 60%, poput gasa, neki 20 - 30%, kao ugalj i drva. Ugalj se na stovarištima ove jeseni plaća za oko 30% skuplje u odnosu na prošlu godinu.
Za domaćinstvo koje živi u kući od šezdesetak kvadrata potrebno je po pet tona uglja prosečnog kvaliteta, pa ispada da se ne može prezimiti bez oko 30.000 dinara. Za grejanje iste takve kuće potrebno je oko deset metara drva, čija je cena najčešće od 3.200 do 4.300 dinara za kubni metar. Za prezimljavanje na drva treba najmanje 32.000, a najviše 43.000 dinara, uz još par hiljada dinara za prevoz i sečenje drva.
Iako distributeri gasa ne priznaju da je njegovo naglo poskupljenje nateralo neke građane da odustanu od planirane gasifikacije, računica pokazuje da je gas skuplji energent i od drva i da za stan od 60 kvadrata treba oko 1.400 kubika gasa kako bi se izdržala zima, a da bi to platili po novom cenovniku treba oko 45.000 dinara.
U elektrodistribucijama već poslovično kukaju još od leta, jer je zbog korišćenja klima uređaja potrošnja sve veća i veća. Neki stručnjaci procenjuju da struje nema dovoljno ni sada, a muke će tek nastati ukoliko se neka domaćinstva opredele da umesto uglja, drva i gasa pređu na jeftinu struju. Ali, tu ih čeka novi udar, ovoga puta strujni, jer je ministar energetike već najavio korekciju cena električne energije početkom 2009. godine. U EPS-u kažu da struja mora da ima realnu cenu, pa će najverovatnije onoga ko preživi 2008. dočekati 40 - 50% skuplja struja u 2009. godini. Neki ekonomisti tvrde da je menjanje cenovnika u EPS-u opravdano, jer potrošnja struje raste, a Srbija ima mnogo niže cene od zemalja u regionu.
Stručnjaci za energetiku podsećaju da je Srbija potpisnica Zajednice za energetiku zemalja jugoistočne Evrope, što znači da treba da formira tržište električne energije. Mi nemamo električnu energiju. S druge strane, imamo EPS, definitivnog monopolistu i državu koja koči investiranje u elektroprivredni sektor. Zašto? Zato što nije donet set podzakonskih akata, koji nije imao ko da donese, da bi se sačuvao EPS koji je rupa bez dna i mi ne znamo ko troši i gde su pare.
Kako stvari stoje, ostaje da mi masovno organizujemo narodne lomače. Uostalom, imali smo nedavno svetle primere noći veštica usred hrišćanske Srbije, koja izgleda mora da transcendira sebe samu da bi postala deo sjedinjenih evropskih država. Uz narodne lomače se odlično slažu i narodne kuhinje, budući da samo na hranu četvoročlana porodica mesečno troši najmanje 70.000 dinara.
Nije ni čudo što ova vlada forsira noćne rasprave o rebalansu budžeta. Počelo je sa mračnim dugometražnim debatama o zakonima važnim za belu šengen listu. Tada se toliko žurilo da su zakoni bili zipovani, odnosno dati u formi "šest u jednom". Nastavilo se sa ovim noćnim rebalansnim bdenijima, a kada nestane struje, definitivno ćemo imati horor od Skupštine koju bi narod, pa koliko košta, neka košta, rado pretvorio u gasnu komoru za sve koji su ga prevarili, izdali i opelješili.
Gospodo iz vlasti, urazumite se i vratite dostojanstvo ovoj vrhovnoj zakonodavnoj instituciji koja mora da ozbiljno i temeljno, uz sugestije iz naroda koji predstavlja i stručne i javne rasprave, odgovorno donosi zakone čiji će rok trajanja biti duži od roka trajanja dugotrajnog mleka.
Ako se ovako nastavi, bolje da raspustimo Skupštinu i jednostavno zadužimo par bivših đaka ove osobe u ulozi predsednika Srbije da prepišu evropske zakone, i to bez prevoda. Šta ima veze što su na engleskom, kad narod ni na srpskom ništa ne razume od zakona koje vi donosite.

Član 225. i 226. Dolazim iz Palate pravde, gde sam se srela sa porodicom i prijateljima našeg mladog košarkaša Miladina Kovačevića, koji je zbog navodnog napada na američkog državljanina Brajana Štajnhauera bio uhapšen i odveden u američki zatvor u noći između 4. i 5. juna ove godine.
Ovaj momak, koji je bio uzoran sportista i student političkih nauka u Americi, mesec dana je boravio u jednom od najzloglasnijih američkih zatvora, sa okorelim kriminalcima i ubicama, kao u najgorim američkim filmovima "ce produkcije", u kojima je sve toliko odvratno da gotovo niko ne veruje da je realno.
Pred sud je izveden s lancima na nogama, a određena je kaucija od 100.000 dolara, dok su druga dva osumnjičena puštena sa kaucijom od 5.000 i 10.000 dolara i, naravno, privedena tek posle 25 dana.
Njegov život i život njegove porodice su bili ozbiljno ugroženi. Američki mediji su mladog Kovačevića prikazivali kao psihopatu koji puši tompus i nosi kalašnjikov. Da li bi to stvarno bilo moguće u studentskom kampu u Americi? Nazivali su ga ''srpskim đubretom'', a porodicu sistematski zlostavljali, povezujući je sa ''balkanskim kasapinom Miloševićem'' i ''crvenim beretkama'', jer su oni, bože moj, iz Kule.
Porodica je i psihološki i fizički i finansijski jako ruinirana jer je morala da kuću stavi pod hipoteku da bi platila i prikupila ovaj novac za kauciju. Majka Miladina Kovačevića, Branka, inače je neuropsihijatar i sudski veštak, pokušavala je da dobije podatke o zdravstvenom stanju navodne žrtve Brajana Štajnhauera, ali i njoj, a i drugim stručnjacima našeg porekla, bilo je onemogućeno da saznaju kakva je realna situacija. Realno, zbog ozbiljne toksikacije usled zloupotrebe droga i alkohola, dotični mladi Amerikanac je doveden u stanje indukovane kome iz koje je izašao i te kako funkcionalan.
Nemam nameru da se mešam u istražni postupak, ali je neophodno reći u kakvoj poziciji životne ugroženosti se našao naš državljanin, koji se 10. juna vratio u Srbiju, državu koja jedino može da mu obezbedi Ustavom zagarantovana prava. Od tada, pa sve do juče, kada je u ranim jutarnjim časovima priveden i odvezen, opet kao opasan kriminalac, u stanicu policije u ulici 29. novembra, Miladin Kovačević je bio dostupan našim vlastima i istražnim organima, javno ispoljavajući svoju spremnost da se u njegovoj matičnoj državi pokrene postupak u kojoj bi mogao da dokaže svoju nevinost. To što je fizički snažan, ovaj mladić nije nikako zloupotrebio, čak se nije radilo ni o samoodbrani, već odbrani druga dva učesnika u ovoj tuči.
Juče, kasno uveče, Miladinu Kovačeviću i konzulu Nenadoviću određen je pritvor do 30 dana. S tim u vezi, imam pitanja za Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo pravde.
Prvo, zašto se čekalo da započne suđenje u Srbiji i kako to da se baš sada Ministarstvu inostranih poslova dostavi predmet Miladina Kovačevića, kada je on bio na raspolaganju i policiji i pravosudnim organima države Srbije od 10. juna, kada se vratio iz Amerike?
Drugo, da li je ovo trenutak koji je rezultat diktata našem pravosuđu, a da nije udovoljeno želji našeg građanina da se pokrene postupak u kome bi on imao šansu da dokaže svoju nevinost? Da li se američki sud ovde predstavlja kao nadnacionalni u odnosu na naš pravosudni sistem i da li čekaju da vide da li će kazna biti dovoljno drakonska, pa da oni ponovo preuzmu slučaju?
(Predsednik: Vreme.)
Po međunarodnim standardima, ne može istovremeno da se vodi postupak u dve države. Da li se postupa po zamolnici Amerike da se ovde izvedu svi dokazi, pa da se ti isti dokazi vrate u nadležnost američkog pravosuđa?
Ko će i kojim mehanizmima obezbediti ...
(Predsednik: Hoćete li, molim vas, da privedete kraju?)
... dobro, onda ću da nastavim u sledećoj povredi Poslovnika.

Član 225. i član 226.
Ako sam ja plavuša i događa mi se da ne znam o čemu se radi ili ne znam odgovore na neka pitanja koji su očigledni, građani Srbije očigledno to nisu, te je ovo prilika da vama prosledim informaciju koju su nama prosledili građani.
Znači, pitanje je upućeno premijeru, ministru finansija, ministru privrede, a posebno Mlađanu Dinkiću i tiče se, naravno, famoznog ugovora sa ''Fijatom'', o kome se ovde raspravljalo a odgovora nikako nema.
Mi iz Nove Srbije se zalažemo da najvažniji elementi ovog ugovora moraju biti objavljeni na sajtu Vlade, jer se radi o jednom od najrizičnijih ugovora koji je ova Vlada mogla da sklopi sa strateškim partnerom. Ekonomski tim Nove Srbije je ustanovio vrlo čudne činjenice. Ako se pažljivo pogleda navedeni ugovor i uporedi sa onim što čujemo od pojedinih ministara, čovek ne može a da se ne zapita da li je reč o istim ugovorima.
Ministri tvrde da vrednost ugovora iznosi blizu 950 miliona evra sa početnom investicijom ''Fijata'' od 700 miliona evra. Govori se o planu proizvodnje od 200 hiljada vozila godišnje, izvozu od milijardu evra do 2011. i 2.400 novih radnih mesta.
Od svega navedenog u ugovoru se navodi samo obaveza novog preduzeća da do 2012. zaposli 2.433 radnika, ali obratite pažnju, bez obaveze da ti radnici budu regrutovani iz sadašnjeg broja od 3.800 zaposlenih, kao i to da novo preduzeće uloži više od 700 miliona evra investicija, ali ne ''Fijat'' nego zajedničko preduzeće.
Cifra od 200 hiljada automobila godišnje se nigde ne pominje, kao što se ne pominje ni dinamika ulaganja, bankarska garancija se ne pojavljuje ni u tragovima.
Najskandaloznije u svemu tome je što je Vlada potpisala ugovor sa ''Fijatom'' a da, pri tom, italijanski proizvođač nije podneo ni investicioni plan, ni garanciju, ni hipoteku.
Od ulaganja su jasno definisane samo obaveze Srbije od 250 miliona evra i 25 miliona evra za otpremnine viška zaposlenih, što se vidi u rebalansu budžeta, što će reći da ''Fijat'' nije na sebe preuzeo ni realizaciju socijalnog programa. Taj trošak je, naravno, na sebe preuzela Srbija, ali je propustila da taj trošak uključi u svoj udeo u novoosnovanom preduzeću.
Samo za proteklih osam godina Vlada Srbije je u ''Zastavu'' uložila preko 500 miliona evra, samo za otpremnine i subvencije zaposlenih, što, takođe, nije uzeto u obzir prilikom procene vrednosti posla. Navedeno je da će ''Fijat'' svojih 200 miliona evra uložiti tek kada se ispune svi preduslovi za to, a takvih preduslova ima 12, pri čemu se 10 odnosi na obaveze Srbije, a samo dva na obaveze ''Fijata''.
Još jedan propust samoproklamovane socijalno odgovorne Vlade odnosi se na kolektivni ugovor zaposlenih gde ni jednom jedinom reči nije pomenuta visina plate zaposlenih, što znači da sa sadašnjih 300 evra ona može i da padne.
Nigde u Evropi nijedan investitor nije dobio podsticaj u visini od preko 25% ukupne vrednosti investicije, a ovde Srbija daje 273 miliona evra, besplatnog korišćenja 60 hektara zemlje i dobijanja statusa bescarinske zone.
Da bi se shvatilo o čemu se zapravo radi, navešću samo primer ''Folksvagena'' u Slovačkoj, koji je za 16 godina poslovanja i dve milijarde evra ulaganja dobio poreske olakšice u iznosu od 400 miliona evra. Prošle godine je ''Folksvagen'' u Slovačkoj ostvario prihod od šest i po milijardi evra, s tim što je po ugovoru sa slovačkom vladom 90% proizvodnje mora biti za izvoz, dok naša Vlada ni tu klauzulu nije predvidela.
Da li se ravnopravnim može nazvati odnos u kome Srbija za najmanje trećinu ulaganja, s tim da ne računa prethodne investicije, od sedam članova Upravnog odbora ima samo dva? Ovo me podseća na onaj vic o slonu i mišu koji idu preko mosta pa miš kaže – ala tutnjimo. Kakve direktne koristi Srbija može očekivati od ovakvog ugovora?
(Predsedavajuća: Četiri minuta i 30 sekundi.)
Gde je naša korist, kad se uzme u obzir da smo na sve ovo ''Fijat'' oslobodili gotovo svih izdvajanja za državu?
Pitanje koje se logično nameće je – šta sa preduzećima čija privatizacija tek dolazi na red? Da li smo spremni na ovakve podsticaje, da ih dajemo kad su u pitanju JAT, ''Prva petoletka'', ''Elektronska industrija Niš", ili je ovo ekskluzivitet koji se odnosi samo na preduzeća koja su bila deo predizbornog programa vladajuće koalicije?

Povećanje penzija na nivo od 70% prosečne plate je ekonomski neodrživo, jer bi to povećalo deficit u budžetu za 2,7% domaćeg bruto proizvoda. Ovo je najnovije upozorenje koje nam stiže od predsednice Svetske banke za jugoistočnu Evropu. Našim vlastodršcima ni to nije dovoljno, jer, kako rekoše, svetska ekonomska kriza ne utiče negativno na Srbiju; mi smo neki poseban, izolovan svetski entitet. Ne samo da ne utiče negativno, nego ćemo žestoko profitirati od svetske ekonomske krize, tako bar kaže Boža "kanabis" i daje časnu tetkinu pionirsku reč.
U zavisnosti od potreba naših ministara možemo zaključiti da svetska ekonomska kriza utiče selektivno na Srbiju. Svakodnevno slušamo izjave dva potpredsednika Vlade, gospodina Dinkića i gospodina Krkobabića, gde se prvi s vremena na vreme dozove u pamet i kaže kako će najavljeno povećanje penzija urušiti ekonomsku stabilnost zemlje, a onda se oglašava drugi, kojem nije jasno o čemu to Dinkić priča i, u krajnjoj liniji, ne zanima ga, jer je on socijalno odgovorno biće.
Gospodo draga, pitam vas, o čemu ste razmišljali kada ste formirali Vladu i jedni druge tapšali po ramenu pristajući na kojekakve uslove i želje koalicionih partnera? Da li narednih deset generacija treba da plaća cenu vaših krajnje neodgovornih i ekonomski neracionalnih dogovora?
Daleko od toga da nismo za to da se penzije povećaju, ali na ovakav način ne može jer penzioneri od ovakvog povećanja apsolutno neće imati nikakve koristi, a nenadoknadivu štetu će pretrpeti i čitav finansijski sistem države i svi građani. Sredstva koja su izdvojena za povećanje penzija moraju odnekuda da budu nadoknađena. Budžet se mora odnekud puniti, a kao što vidimo, puni se od povećanja cene gasa za 60%, povećanja cena pretplate i telefonskih impulsa, od povećanja cena komunalnih usluga, struje, gradskog prevoza. Kako vidimo, ni to nije dovoljno, što pokazuje enormni deficit u budžetu. Kakve će onda koristi penzioneri imati od povećanja od 10% kada im zbog toga troškovi života višestruko rastu?
Da ne govorim o tome da ovakvo linearno povećanje penzija nema nikakvog smisla. Šta od ovakvog povećanja ima penzioner koji ima penziju u iznosu od 8.000 dinara, da li sa ovih dodatnih 800 dinara može da finansira sva ova poskupljenja?
Primili smo na stotine poziva gde nam penzioneri govore da prenesemo Vladi - nemojte više da nas branite, pored ovakvih prijatelja, ne trebaju nam neprijatelji. Zato još jednom ponavljam, predlog Nove Srbije je da se ova uredba o linearnom povećanju penzija zameni uredbom kojom će se prvo najniže penzije podići na neki koliko-toliko prihvatljiv nivo, a onda od ostatka sredstava i ostale penzije povećavati.
Ne postoji nijedna zemlja u okruženju koja je u svojim reformama odmakla mnogo dalje od Srbije, da penzije iznose 70% prosečne plate. Taj odnos je najpovoljniji u Mađarskoj, gde penzije iznose 62% prosečne plate. Ne zaboravite da je Mađarska zemlja koja je članica Evropske unije.
Pri tome, Srbija je zemlja gde postoji najnepovoljniji odnos zaposlenih i penzionera, gde dva miliona zaposlenih finansira 1.600.000 penzionera. Ovakav odnos je trajno neodrživ ako se zna da je zapravo zaposleno stanovništvo glavni finansijer penzija.
Isplata penzije zasnovana je na slivanju doprinosa zaposlenih u Fond za penzijsko-invalidsko osiguranje, gde se ta sredstva koriste za tekuće isplate penzionerima i drugim primaocima socijalnog osiguranja.
Da bi sistem penzija bio održiv neophodne su i odgovarajuće demografske karakteristike stanovništva, kao i snažne ekonomske performanse ekonomije u celini. Potrebno je da po svakom penzioneru postoji minimum tri do tri i po zaposlena, a kod nas, prema najnovijim istraživanjima, na jednog penzionera dolazi 1,25 zaposlenih, što znači da broj zaposlenih i broj penzionera ima tendenciju da se izjednači, tako da će uskoro svaki zaposleni dobiti svog penzionera. Moram da naglasim da je tokom šezdesetih godina prošlog veka na svakog penzionera bilo šest-sedam zaposlenih.
Imajući u vidu da smo među deset najstarijih nacija na svetu, da nam je prirodni priraštaj jako nizak, da imamo skoro milion nezaposlenih, da nam je domaći bruto proizvod među najnižim u Evropi, jasno je da je penzijski sistem kod nas, ovakav kakav je, apsolutno neodrživ.
Imamo situaciju da 200.000 penzionera živi ispod granice siromaštva. Situacija ne može da se reši povećanjem od 10%. Trajno rešenje problema bilo bi uvođenje dobrovoljnog penzijskog osiguranja koje funkcioniše tako što zaposleni ima poseban račun na koji je poslodavac obavezan da uplaćuje deo doprinosa radnika, pri čemu taj radnik u svakom trenutku ima uvid u stanje na računu, a sredstva sa tog računa se ulažu tj. kapitalizuju.
Stoga, još jednom vas molim da ovako ozbiljnim temama ozbiljno pristupite i da prestanete da se bavite kratkoročnim rešenjima koja nikom u ovoj zemlji ne donose ništa dobro i koja isključivo služe u svrhe ispunjenja vaših međusobnih koalicionih dogovora.
Još jedna stvar, o kojoj vam verovatno građani govore, neverovatan je talas poskupljenja.
Poskupljenje gasa na 34,01 za domaćinstva, 41 dinar za potrošače koji se greju na daljinski sistem predstavlja skoro dve trećine prosečne zarade u Srbiji, pa je logično postaviti pitanje šta može da se kupi za ostatak prosečne neto zarade, koja prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za septembar mesec iznosi 32.969 dinara, i to bez poreza i doprinosa, i u odnosu na prosečnu zaradu bez poreza i doprinosa isplaćenu u avgustu 2008. godine nominalno je manja za 0,49%, a realno za 1,38%.
U septembru 2008. godine u odnosu na decembar 2007. godine cene na malo su povećane za 6,7%. U septembru 2008. godine troškovi života su u odnosu na decembar 2007. godine porasli za 6,8%.
Zvanični podaci istovremeno govore da je u avgustu prosečna potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu iznosila 32.692,40 dinara, pri čemu se kupovna moć od grada do grada drastično razlikuje i gotovo u svim gradovima za nekoliko hiljada premašuje prosečnu mesečnu zaradu. Ubedljivo najnepovoljniji odnos ova dva parametra imamo u Valjevu, gde sa prosečnom mesečnom zaradom od 26.384 dinara treba napuniti potrošačku korpu u vrednosti od 33.236 dinara. Kako? Hoće li Hudini da pomogne?
Cene u Srbiji nisu odraz realnih tržišnih dešavanja, već posledica političkih turbulencija na našoj političkoj sceni, a trenutno posledica finansiranja želja i prohteva koalicionih partnera. Zarad partijskih interesa i lične koristi se uporno tolerišu monopolske strukture i kartelska udruživanja. Na taj način se umesto jačanja privrednih struktura jačaju stranačke infrastrukture. Bar mislite o ovome.

Javljam se po čl. 225. i 226.
Sve više sebi ličim na Kalimera, jer sam, kao i većina opozicionih poslanika, prinuđena da informacije neophodne za naš rad i odgovore na pitanja naših građana tražim pod pritiskom i uz konstataciju, pa, to je nepravda. Ovog puta reč je o pitanjima vezanim za delokrug gospođe ministra za sport i omladinu, bivše balerine, bivšeg savetnika u Ministarstvu odbrane.
Za razliku od gospodina Cvetkovića, koji se, objektivno, ne meša u svoje subjektivne nadležnosti, već ih prepušta lumenima poput Bože i Mlađe, gospođa Snežana se i te kako meša u svoj posao, ali tako što kvari sve čega se dotakne. Ona mu dođe kao neki antipod kralja Mide, koji je sve što dodirne pretvarao u zlato. Čega god se ova gospođa dotakne, makar to bilo i zlato, pretvara ga u prah i pepeo, često u otrovni gas, s obzirom na to iz koje stranke dolazi.
Ovog puta, uz malu pomoć prijatelja Mlađe i ''benda'' G17 i malenog Bože, ministra nauke, koji je v.d. direktor Univerzijade, uspela je da moguće zlato Univerzijade u Srbiji pretvori u prah i pepeo, degradira i odbaci.
Ako znamo da je Evrovizija bila odlično organizovana i Srbiji donela važne kulturne, političke, finansijske poene, bilo je za očekivati da i Univerzijada bude šansa za nas, kako u smislu razvijanja turizma, tako i u pogledu jačanja onog što je do skora bila jedina srpska uzdanica, a to je sport. Obaveza ministarke je tim veća što je ona, formalno, ministar sporta i omladine.
S obzirom na porast maloletničke delikvencije, prostitucije, pedofilije, zloupotrebe svih mogućih psihoaktivnih supstanci i, generalno, loše atmosfere među mladima, koji su najveće žrtve posttraumatskog sindroma, jer su bili najviše izloženi štetnim dejstvima, neophodno je jačati i razvijati zdravlje, stilove življenja, pre svega, stimulisati mlade za sport.
Ne mogu da verujem da gospođa Snežana ne čita novine. U poslednjih nekoliko dana, u raznim obračunima, stradalo je više mladih ljudi nego što strada za šest meseci u nekoj odgovornijoj državi.
Dva osamnaestogodišnjaka pucala su u glavu sedamnaestogodišnjaku na izlazu iz teretane. Sin zaklao majku i oca zato što je narkoman, otac alkoholičar zlostavljao je dvoje maloletne dece i ženu, student je pokušao da izdejstvuje šesticu tako što je ušao i pištoljem pretio profesoru.
Toliko smo se navikli na ove naslove da gotovo više i ne reagujemo. U toj atmosferi, na čelu sportskih organizacija često se nalaze korumpirani i za omladinu potpuno nezainteresovani ljudi, što je produkt dugogodišnje negativne selekcije. To nikako ne može biti slučajno.
Ova vlast je ruinirala ili, bar, pokušala da ruinira sve bazične oslonce ovog naroda, poput Vojske i Crkve, a sada se obrušila i na sport. ''Zvezda'' ili ''Partizan'' nisu samo sportska društva, već stub kulturne institucije koji i te kako oblikuje svest, ali nesvesno, mnogih mladih.
Dakle, kao da sve to nije dosta, na 250 dana od Univerzijade došli smo u situaciju da komisija iz Federacije Univerzijade ustanovi kako mi ne možemo da stignemo da napravimo predviđene pripreme. Sada su ostavili čoveka iz Brisela da prati kako će se to sve razvijati, valjda, on nije verovao na reč ovom Boži ''kanabisu'', koji mu je dao časnu tetkinu reč da će sve biti u redu.

Suština je da je smanjen broj sportova. Ispali su rukomet, veslanje, kajak, stoni tenis, rvanje, kanu, a i broj sportista, za 5.000. Objašnjenje je da sve to radimo da bismo štedeli, a realnost je da smo izgubili oko 300.000 evra.
Na 5.000 sportista koji bi došli, ako se doda još troje-četvoro ili pratilaca ili trenera, to bi bilo oko 20.000 ljudi. Ako bi oni u Srbiji ostavili samo 10 do 15 evra, dolazimo do cifre od 300.000 evra. Da ne spominjemo hotele, hranu, izlaske.
Šansa za afirmaciju sporta, turizma i neuništivog srpskog duha je propala. Da je gospodin Goran Petković, državni sekretar za turizam i kadar, naravno, G17 ''minus'', da on nije samo sjajan profesor, ali ni...

... bilo bi dobro da manje gleda u ove avione sa Šutanovcem, a da više vodi računa o turizmu.
Ono što mene zanima, jeste da ako ministarka nije imala dovoljno morala da sama podnese ostavku zbog ovoga što je uradila, onda bar da nam da informaciju šta je to učinila.
Namerno nisam govorila prezime ove ministarke. Govorim – gospođa Snežana, jer sam napravila blic anketu među poslanicima.
Ne samo poslanici opozicije, nego ni poslanici pozicije, DS-a, SPS-a, pojma nemaju kako se žena zove, preziva. Postoje neki koji znaju, ali to su oni iz G17 plus.

Gospođo potpredsednice, ponovo moram da vas deranžiram, ali tako je predviđeno Zakonom i Poslovnikom, čl. 225. i 226. Ako neko može, onda svakako vi možete da nam obezbedite informaciju od ministra unutrašnjih poslova, za koga ne znam da li se trenutno nalazi u Srbiji, jer u poslednje vreme postaje veoma moderno u ovoj Vladi da ministri paju po svetu, verovatno prate lik i delo predsednika Srbije, pa su stalno po nekim sjedinjenim evropskim državama i Americi, valjda zato da bi opravdali onu Cvetkovićevu "peticu", pre svega za spoljnu politiku.
Slažem se sa gospodinom Batićem da ta ''petica'', kao ocena za Vladu, može da stoji samo ukoliko je reč o akademskom računanju, znači od pet do 10.
Ova vlada se zaricala da će ući u ozbiljnu borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije. Evo, mi sada diskutujemo o zakonu protiv korupcije. Na to sve jednim delom je Vladu obavezao i predsednik Srbije, koji je u to ime napravio pedagoški, plašim se možda više marketinški nego realan, potez obračunavanja sa "mangupima" u svojim redovima.
Ova vlada se obavezala da će po nekim evropskim standardima zaštiti novinare i omogućiti njihovo slobodno izveštavanje. Tako "B92", poznatiji kao srpska varijanta CNN, izveštava više nego slobodno i ima podršku sve četiri ''jahačice apokalipse'', kako od milja zovu Natašu Kandić, Sonju Biserko, Biljanu Kovačević i Sonju Liht. Studio "B" po slobodi je odmah do "B92", tu je negde i "Foks", za nepoznavaoce engleskog jezika, u prevodu – ''lisica''. Slobodni su i zaštićeni i "Blic" i "Danas". To je sve odlično.
Ono što nije odlično jeste da izgleda postoje mediji koji su za neke, a možda i za samu Vladu nepodobni ili možda nevažni. U njih moram da ubrojim i "Kurir", koji svi tajno čitaju, a javno ga se, kao, gnušaju. Pošto mi iz NS ne delimo medije na one koji su nama skloni ili nisu skloni, već insistiramo na slobodi i zaštićenosti svih medija, moram da vas pitam – šta se to danas dogodilo sa "Kurirom"?
Iz redakcije "Kurira" dobili smo informaciju da je jutros, prilikom spremanje redakcije, čistačica na drugom spratu našla zakačenu za žardinjeru bombu, za koju se ispostavilo da je razorne jačine. Da je ta bomba eksplodirala, verovatno bi u krugu od 100 metara sve bilo zbrisano, da ne govorim samo o ljudima iz redakcija "Kurira", "Glasa", "Groma". Za one koji ne znaju, Redakcija "Kurira" nalazi se u užem centru grada, u Vlajkovićevoj, znači, vrlo blizu bivše Savezne skupštine.
S toga, mislim da je neophodno da i mi ovde, a i građani znaju šta se to dogodilo, otkud ta bomba u "Kuriru". Inače, oni su u junu imali dojavu za bombu koja je bila lažna. Srećom, ovoga puta nije bilo dojave, samo je pronađena bomba.
Znači, reč je o ozbiljnom napadu na slobodu medija, ugrožavanje bezbednosti građana. Bojim se da to može da bude poruka i za samu Vladu, pa i za Skupštinu, ako se odluči da, zaista, uđe u ozbiljnu borbu protiv organizovanog kriminala.

Gospođo Čomić, sem što sam poštovalac vašeg pušačkog manifesta, ono što vas molim i što mi, prosto, po članovima 225. i 226. pripada, jeste informacija. Žao mi je što gospođa Slavica Đukić-Dejanović nije trenutno tu, zato što sam tu informaciju, zapravo, htela da dobijem od predsednika Skupštine, žene koja je kompetentan stručnjak.
Da nije kolega iz NS-a i DSS-a i kolega iz SRS-a, u ovom trenutku bih se, stvarno, osećala kao paranoik. Ne samo ja, nego i naši birači, koji se pitaju da li su oni sami paranoici ili neko želi da ih napravi ludima.
Stoga vas molim da predsednici Skupštine, kao kompetentnom stručnjaku, ali i drugoj personi po važnosti u Srbiji, prenesete naša pitanja i želju da nam protumači reči prve persone, koja sve manje vremena provodi u Srbiji, a sve više u ''sjedinjenim evropskim državama'' i Americi. Pošto mora da se formuliše kao pitanje, biću poslušan đak, a ne kao gospodin Aligrudić, i reći ću ovako.
Prvo pitanje, da li to predsednik Tadić opet krši Ustav, pa, posle razmišljanja o podeli Kosova, ima kontemplaciju o Euleksu? Jeste da je čovek psiholog, ali metoda slobodnih asocijacija nije dopuštena čoveku u njegovoj poziciji.
Drugo pitanje, pratite, gospodine Aligrudiću, ovako treba. Drugo pitanje, kako to da ne prihvatamo plan velikog mirotvorca i nobelovca, a prihvatamo posledicu tog plana – Euleks? To je jedinstven slučaj da ne bude prihvaćen uzrok, ali bude prihvaćena posledica.
Treće pitanje, da li je ovo specifičan način da premijer u senci da peticu osobi u ulozi premijera, koji krajnje objektivno ocenjuje uspeh Vlade, budući da se subjektivno ne meša u njen posao?
Četvrto pitanje, pošto su protiv srpske rezolucije u UN glasali takvi lumeni, kao što su Palau, Nauru, Mikronezija i Maršalska Ostrva, da li će i njihovim građanima Tadić dekretom omogućiti dvojno državljanstvo i kupovinu imovine i firmi u Srbiji? Stanove već imaju svi članovi uže i šire familije Đukanović, Gruevski je bio rado viđen gost na ''žućkastim'' konvencijama, što da ne dođu i Palaurani, Naurumani i Mikronežani?
Sledeće godine će Tadić-Ahtisari, možda, biti dvojac kandidata za Nobelovu nagradu za mir.
Peto pitanje, šta će, ako ova vlada dotle potraje, biti nagrada osenčenom premijeru Cvetkoviću od faktičkog premijera Tadića za 200 dana Vlade? Neki novi Euleks o nezavisnoj Vojvodini ili Sandžaku? Finac je tu uvek spreman, a gde on okom, tu Boris skokom.

U amandmanu stoji da u članu 3, koji se odnosi na obrađivača podataka, mora da se doda da obrađivač podataka "ima sedište, odnosno prebivalište u Republici Srbiji." Isto tako, u članu 3. stavu 1. tački 7), koja se odnosi na korisnika podataka, dodaje se "i ima sedište, odnosno prebivalište u Republici Srbiji", a u članu 3. stavu 1. tački 8) posle reči "u vezi sa obradom" dodaje se "i ima sedište, odnosno prebivalište u Republici Srbiji".
Sledeći deo amandmana je da u članu 3. posle tačke 10) treba da se doda i stav 2. koji glasi: "Ukoliko rukovalac, korisnik ili obrađivač podataka nema sedište, odnosno prebivalište u Republici Srbiji, mora imenovati svog predstavnika u Republici Srbiji, koji ispunjava uslove da ima sedište ili prebivalište u Republici Srbiji i da koristi opremu koja se nalazi u Republici Srbiji".
Naime, Predlog zakona, generalno, ne precizira dodatne uslove za status rukovaoca, obrađivača i korisnika. Poverenik, shodno članu 50. ovog zakona, vrši prethodnu proveru, čiji se način određuje aktom Poverenika. Smatram da bi okviri takvog akta trebalo da nađu svoje mesto u zakonu, kao i da bi zakonom bilo neophodno regulisati minimum uslova prihvatljivosti pravnih odnosno fizičkih lica koja se mogu naći u jednom od ova tri svojstva. U tom smislu bi trebalo ustanoviti različita pravila, u zavisnosti od toga da li rukovalac ima sedište, odnosno prebivalište u Srbiji. Ukoliko ne, mora da ima svog predstavnika, koji takvo sedište ima u Srbiji, odnosno da koristi opremu koja se nalazi u Srbiji. Kao relevantnu analogiju moguće je navesti član 5. britanskog zakona o zaštiti podataka o ličnosti.
Osnovni nedostatak ovog zakona u celini, a posebno ovog člana 3, jeste ta nepreciznost u definisanju koja uvek ostavlja prostor za svesne ili nesvesne zloupotrebe. Nisam pravnik, ali kao psiholog znam da je vrlo opasno kada se nešto podrazumeva. To najčešće vodi u tumačenja, a ne u doslovnu primenu preciziranih uslova.
Možda smo mogli, isto tako, da podrazumevamo da Crna Gora neće, pošto je prethodno glasala za inicijativu Srbije u Generalnoj skupštini UN, priznati tzv. nezavisnu državu Kosovo dan kasnije. Podrazumevalo bi se, takođe, da se prvo u Skupštini Srbije razgovara o Rezoluciji koju je 108 narodnih poslanika podnelo, što bi nekako doprinelo jačanju pregovaračkih pozicija predstavnika Srbije. Nikako se ne bi podrazumevalo da se Kosovo i Metohija skine sa dnevnog reda. Podrazumevalo bi se štošta.
Kada smo već kod opreme, podrazumevalo bi se da u Skupštini Srbije imamo, na primer, domaću opremu, ali sada ću vam pokazati šta smo mi preko skupštinskih službi dobili od kancelarijskog materijala. Evo, vidite, ovaj fini, žuti blok sa poetičnim nazivom "Pčela" proizveden je u Zagrebu, u Hrvatskoj. Sasvim je normalno da poslanici u srpskom parlamentu koriste hrvatsku opremu. Upravo zato ili možda zato što je žut blok, pa je najbolje prošao na tenderu ili možda Srbi nemaju dovoljno dobre blokove sa perforacijom.
Drugo, ovom delu vladajuće većine ti blokovi nisu ni potrebni, često ne znaju o kom se zakonu radi, nemaju potrebe da vode računa o amandmanima. Jedva ih na'vatate za kvorum, a za glasanje nekako dođu.
Zato ne mislim da je svejedno da li je u zakonu precizirano ili se podrazumeva da oni koji rukuju, koriste i obrađuju ovako značajne podatke o ličnosti imaju prebivalište i sedište u Srbiji, odnosno koriste opremu koja se ovde nalazi.
Zašto bi Englezi imali više razloga za sumnjičavost od nas, kada iskustvo pokazuje da paranoja u Srbiji više nije bolest.
To je, u stvari, posledica dobre informisanosti i veće svesnosti. Upravljanje informacijama jeste upravljanje ljudima. Kompromitujući podaci o ljudima služe za trgovinu, za ucenu, uzimanje otkupnine, dobijanje ustupaka, smirivanje novinara koji zadru u zabran, privoljavanje političara na saradnju, odvraćanje javnih ličnosti od davanja podrške protivnicima režima. Gotovo da smo već navikli na medijske zloupotrebe, tako što smo na naslovnim stranama novina više puta videli razne medicinske dijagnoze, podatke iz pretkrivičnog postupka, transkripte telefonskih razgovora.
Ovakva zloupotreba informacija o ličnosti može predstavljati osnovu za razne vidove korupcije, te je svakako veoma važno i za borbu protiv korupcije detaljno, precizno i bez podrazumevanja i naknadnih podzakonskih akata, koji se obično donose daleko od očiju javnosti, da se svaki član preciznije definiše. Utoliko apelujem na poslanike da razmisle i da prihvate ovaj amandman.

Taman sam se javila zbog povrede Poslovnika, po osnovu članova 225. i 226, da vas pitam kada ću konačno da dobijem reč. Međutim, pošto sam je dobila, idemo.
Amandman na član 59. zakona o zaštiti podataka o ličnosti, nećete verovati. Član 59. glasi: "Poverenik za informacije od javnog značaja, ustanovljen Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, nastavlja sa radom pod nazivom Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti".
Moje pitanje je zašto se, po automatizmu, povereniku za ovako ozbiljnu oblast, kakva je oblast informisanja od javnog značaja, povećava delokrug obaveza, jednostavnije rečeno, proširuje obim posla do te mere da je gotovo nemoguće da jedan smrtan čovek kontroliše sve živo i neživo. Uz sve stručne službe koje ima, uz zamenika, on ipak teško da može da bude svevideće oko ili veliki brat za tako kvalitativno različite grupe podataka.
Dok je prioritet Poverenika za informacije od javnog značaja povećan stepen javnosti i, kako se to popularno kaže sada ovim novosrpskim jezikom, transparentnost informacija, prioritet Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti jeste povećan stepen pravne sigurnosti građana da će njihovi lični podaci biti zaštićeni od mogućih pogrešnih upotreba ili zloupotreba u javnosti.
Tek za informaciju građanima koje predstavljamo, kada je reč o centralizaciji podataka o ličnosti, nesumnjivo je da postoji ozbiljan totalitarni potencijal projekta čipizacije građana. Studije nadzora i kontrole odavno su utvrdile efekte posmatranja na ponašanje ljudi. U pionirskom radu iz ove oblasti Džeremi Bentam je još davne 1791. godine sastavio nacrt posebnog sistema zatvorskog osmatranja koji je nazvao Panoptikon. To je kula koja se nalazi u centru kružnog zatvora i u njoj se iza zatamnjenog stakla nalazi čuvar koji posmatra zatvorenike. Ne znajući da li ih i kada neko posmatra, zatvorenici "normalizuju" svoje ponašanje. Sam Bentam je smatrao Panoptikon jedinstvenim instrumentom sticanja moći nad svešću zatvorenika. Dosta kasnije, Mišel Fuko će Panoptikon uzeti kao metaforu za disciplinujuću biopolitičku represiju modernog društva nad pojedincima.
Savremene studije nadzora i kontrole takođe kritikuju moderne sisteme nadzora, kao što je biometrija, zbog toga što, takoreći, celokupno društvo pretvaraju u nevidljivi zatvor u kome su svi građani zapravo osumnjičeni kao potencijalni kriminalci i teroristi. Znajući da ih u bilo kom trenutku neko možda posmatra građani su prinuđeni da inhibiraju i uniformišu svoje ponašanje, što bi, metaforički rečeno, u stvari značilo da se zakiva i poslednji ekser u ovaj dragoceni kovčeg slobodnog društva.
Ono što je interesantno jeste da korišćenje biometrijske tehnologije i u komercijalne svrhe, pre svega radi obezbeđivanja poslovnih objekata na Volstritu, počinje baš u Americi. Od tada korišćenje biometrijske tehnologije doživljava nezapamćenu ekspanziju kako u javnom tako i u privatnom sektoru. Bez sumnje, najveći pokretač širenja biometrijske tehnologije je vlada SAD. Tako, američki zakon o povećanoj bezbednosti granica i reformi viznog sistema iz 2002. godine propisuje da države čijim građanima nisu potrebne vize za ulazak u SAD moraju u roku od dve godine da uvedu biometrijske pasoše kako bi to pravo zadržale.
Kako bi izašao u susret američkim bezbednosnim zahtevima, a nakon postizanja političkog konsenzusa na samitu u Solunu 2003. godine, Savet EU je u decembru 2004. godine usvojio uredbu o uvođenju zajedničkih bezbednosnih standarda i biometrije u pasoše i ostala putna dokumenta izdata od strane država članica. Do kraja 2006. godine većina država članica EU počela je da izdaje biometrijske pasoše sa ugrađenim daljinski čitljivim beskontaktnim čipom na kome se, između ostalog, nalaze digitalne fotografije i potpis vlasnika isprave. Zbog toga što je i sama odlučila da uvede biometrijske pasoše EU je zahtevala od kandidata, ali i potencijalnih kandidata, u koje spada i Srbija, da u cilju liberalizacije viznog režima i oni pređu na biometrijske putne isprave.
Ova mala digresija posvećena objašnjenju biometrijske tehnologije i njene osnovne namene za povećanje opšte bezbednosti države, ali i građana, objašnjava zašto sam ovim amandmanom predvidela da Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti bira Narodna skupština Republike Srbije, na predlog Odbora za bezbednost. Uz dužno poštovanje gospodinu Šabiću, aktuelnom Povereniku za informacije od javnog značaja, ne mislim da je dobro i razumno dodati mu ovlašćenja do psihofizički neizdrživih razmera.
Osim toga, ovakvo objedinjavanje uloga koje treba da obavlja jedna ličnost kao da je multipla, višestruka ličnost, pored potencijalnih političkih može da ima i ozbiljne psihopatološke komponente. Ni to što je gospodin Šabić iz istog "žutog preduzeća" kao i predsednik Tadić, koji ima toliko faktičkih funkcija da podseća na indijsko božanstvo Šivu, nije dovoljna kvalifikacija za mesto koje, kako sam u načelnoj raspravi rekla, daje gotovo papska ovlašćenja. Možda bi jedina prava ličnost za ovakvu funkciju bio samo čuveni ministar opšte prakse po ambiciji, a ministar i poverenik za opstrukciju svake vlade, gospodin mladi Dinkić. Jedini je on dovoljno nekritičan da bude na ovako megalomanskoj dužnosti. To bi možda bila i utešna nagrada što mu se nije ispunila želja iz guvernerskih dana da mu se fotografija nađe na najvrednijoj od svih novčanica. Jedino je on dovoljno iskusan u strategiji hidre koja svoje pipke pruža gde god postoji i najmanja mogućnost zgrtanja.
U obrazloženju odbijanja mog amandmana Vlada se poziva na uporedno zakonodavstvo navodeći primer Austrije. Šta sada treba? Da na ovog keca iz rukava Vladi ja izvadim neki adut u vidu zakonodavstva, ne znam, Nemačke ili susednih zemalja ili Velike Britanije? Nije pitanje čiji je veći i bolji, naravno, mislim na zakon, već kako ga precizirati tako da odgovara meri ove države, njenih građana i vrlo komplikovanoj srpskoj realnosti.

Po članu 226. Bilo bi dobro da budemo obavešteni kako ćemo dalje raditi, s obzirom na to da prenos iz Generalne skupštine Ujedinjenih nacija kreće oko 16 časova po našem vremenu. Raspitali smo se, s obzirom na proceduru, vrlo je verovatno da će to biti negde od 16,30 i da direktnog televizijskog prenosa ove sednice dalje neće biti. Osim toga, odlučuje se o pitanjima koja su od vrhunskog značaja za našu zemlju i mislim da, prosto, treba usvojiti predlog da radimo do tog vremena, da bismo mogli da pratimo šta se događa u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Ako ništa drugo, pošto ovde nismo imali rezoluciju o Kosovu i Metohiji, hajde da vidimo šta ćemo tamo uraditi.

Po čl. 225. i 226, tražim obaveštenje zašto su prekršeni članovi 161. i 104?
U članu 161, koji predviđa donošenje zakona po hitnom postupku, kao što je gospodin Palalić već govorio, bitno je da nedonošenje zakona može da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, zemlje i rad organa i organizacija. Da li je moguće da ono što se događa na KiM-u nema ovakve štetne posledice? Da li je isto tako moguće da se zakoni, kao ovih šest, koje su više puta kolege iz opozicije navodili, donose po ishitrenom postupku i da li je moguće da se na taj način vređa inteligencija i poslanika i građana?
Da li to što nam vi poručujete ovakvim objedinjavanjem zakona, zapravo, znači da ličnost treba da tretiramo u kontekstu imovine stečene krivičnim delom, za šta je odgovorno pravno lice koje je korumpirano, ali zato finansira neku političku stranku? Tako to izgleda objedinjeno.
Kad smo već kod političkih stranaka, da li je moguće da veću težinu ima šefica Poslaničke grupe DS-a, na čiji predlog se ovi važni zakoni objedinjuju, nego 108 poslanika koji su regularno podneli Predlog rezolucije o KiM-u?
Da se vratimo na ovaj član 104, koji podrazumeva poštovanje dostojanstva Skupštine. Koliko ja shvatam, gospođo predsedavajuća, poštovanje dostojanstva Skupštine podrazumeva i adekvatno oblačenje. Primetila sam da novoizabrani poslanik gospodin Čanak ugrožava dostojanstvo Skupštine time što je obučen kao da se spremio na neki neonacistički skup. Čovek je u crnoj košulji kratkih rukava, crnim pantalonama, prilično prljavim, što je stvarno nedopustivo; izgleda kao da je pred sednicu jeo neki mastan burek i sada su na kolenima ostale posledice brisanja ruku. To, zaista, ugrožava dostojanstvo ove skupštine.
Kada smo već kod poziva koji su vama upućeni, ovih telegrama podrške, za vas imam nekoliko pitanja.
Imate neki problem? Predsedavajući, molim vas da me zaštitite od dobacivanja ove ''semafor koalicije''.
Znači, kada smo već kod telefonskih poziva i telegrama podrške, za vas, gospođo predsedavajuća, imam pitanje koje, praktično, sadrži pitanje koje su meni uputili.
Prvo, da li je jezičak na vagi za formiranje Vlade bila žirafa, odnosno obećanje gospodinu Palmi da će mu konačno kupiti žirafu?
Drugo, da li je i ko je odobrio kupovinu žirafe teške 250 hiljada evra i da li će ona biti otelotvorenje novih i prosperitetnih međunarodnih trgovinskih ugovora Srbije sa EU, budući da je ženka?
Treće, da li će jedina tekovina parlamentarizma u Srbiji biti Čedina ''zebra'' i Palmina žirafa?
Još jedna napomena, kako je moguće da opstrukciju u Parlamentu vrše oni koji govore da je u osnovi reči parlamentarizam glagol – parlare, koji znači govoriti? Opstrukciju u Parlamentu vrše, upravo, oni koji ćute i koji prave dnevni red tako da izostane sve što je važno, ili se daje u tzv. zipovanoj formi.

Opet o onim u medijima čuvenim članovima 225. i 226.
Prvo, dužna sam da se izvinim gospođici Jasmini Milošević zato što sam je dovela u priličnu neprijatnost da gotovo sat vremena mora da beleži ono što im se diktira mobilnim telefonom, kao odgovor na ono što je rekao predsednik Nove Srbije gospodin Velimir Ilić i što sam rekla ja. Nije joj bilo lako, videla sam da se žena preznojava.
Izvinjavam se zbog tog napora koji ste morali da podnesete. Ostaje logičko pitanje ko je, u stvari, bio s druge strane i ko vam je to diktirao: Palma ili žirafa?
Druga stvar, u međuvremenu sam dobila telegram kritike od Društva za zaštitu životinja, da je ovakvo spominjanje žirafe mogući slučaj zlostavljanja i može da povuče i razne seksualne implikacije, budući da sam govorila da je žirafa ženska, a Palma još uvek muško.
Kad smo već na nivou životinja, gospođice Jasmina, podsetila bih vas da ste i vi svojevremeno zdušno glasali za koncesiju, kao i šef vaše partije, gospodin Palma.
Hajde da završimo sa životinjskom analogijom. Ne može se reći da smo mi ovde i građani Srbije tako kratkog pamćenja kao kokoške, jer u narodu se kaže: "Ima pamćenje kratko kao kokoška između dva hranjenja".