Imam dva pitanja. Oba su vezana praktično za proces degradacije Skupštine.

Prvo pitanje upućeno je vama, gospođo predsednice, i tiče se upravo ove vizne diskriminacije koja se sada događa, jer ono što je činjenica da Narodna skupština Srbije nije upoznata, niti su transparentni ovi procesi pregovora sadašnje vlasti oko belog šengena, što praktično upućuje na zaključak da je namera vlasti od samog početka bila da se od javnosti sakrije koji su to pravi stavovi EU i da se uvede podela Srba, tako da u stvari u Srbiji, iako su Srbima Ustavom garantovana prava, postajemo građani drugog reda, a šengen beli Srbe deli. To je nešto što se pojavilo kao kružna poruka. Možete naći na „Fejsbuku“, na Internetu, čak su se pojavili i grafiti.

Znači, pitanje za vas je – kako je moguće da mi u Skupštini Srbije nismo razgovarali o tome kakvi su to poslednji pregovori o belom šengenu i kako smo mogli da dozvolimo ovakvu vrstu diskriminacije i praktično saučešća u procesu priznavanja tzv. nezavisne države Kosovo?

Šta će se dogoditi ako se ista stvar ponovi sa Vojvodinom? Ako kažu – može šengen beli, ali sada mora i Vojvodina da se podeli, pa da Srbi u Vojvodini nemaju pravo da traže taj beli šengen? Uostalom, to pitanje u javnosti je već postavljao zamenik šefa poslaničke grupe Nove Srbije, gospodin Markićević, odgovora nije bilo.

Drugo pitanje, uoči ove vaše hitne rasprave, koja ima karakter medijske sablje, nije upućeno vama, upućeno je premijeru, potpredsedniku Vlade, gospodinu Božidaru Đeliću, naravno, mom omiljenom ministarstvu, ministru kulture i pomoćnicima ministra kulture.

O čemu se radi? Interesuje me, zašto iz Vlade nije prosleđen nedavno potpisan ugovor o zajmu vezan za kreditiranje malih i srednjih medija, jer je bilo u najavi da će taj ugovor koji je potpisan morati da bude ratifikovan i da se prosledi Skupštini, pa da se po hitnom postupku Skupština o njemu izjasni, što u stvari znači da bi, ako bi ovaj zakon uhvatio letnji red vožnje, sredstva mogla da počnu da se povlače u septembru, oktobru, a ukoliko ratifikacija ostane za jesen – tek krajem godine?

O čemu se radi? Treba informisati građane Srbije. Naime, pre skoro mesec dana saznali smo da je Evropska investiciona banka spremna da odobri Srbiji za savladavanje ekonomske finansijske krize štampanim medijima deset, a elektronskim između 20 i 30 miliona evra.

Potpredsednik srpske Vlade, Božidar Đelić, čovek prilične euforije, posle razgovora sa predstavnicima Evropske investicione banke u Luksemburgu, Napomenuo je da je to neutralna mera koja ne favorizuje bilo koji list ili elektronski medij, nego na isti način tretira sve i ostvaruje se u dijalogu s poslovnim bankama.

Pitanje koje bi mogli da postavimo je kada bi, ko i pod kojim uslovima mogao da računa na navedena sredstva? Detalja o najavljenom novcu nije imalo Ministarstvo kulture.

Naime, u Ministarstvu kulture je pomoćnica ministra kulture za medije, Nataša Vučković-Lesendrić, rekla da je Ministarstvo uputilo Vladi predlog paketa mera za interventnu pomoć medijima, u kojima je predloženo smanjenje naknada koje emiteri plaćaju Republičkoj radiodifuznoj agenciji, Agenciji za telekomunikacije, carinske olakšice za repromaterijal za štampane medije, kao i neka dodatna sredstva iz postojeće budžetske rezerve.

Reč je o merama, kako tvrdi pomoćnica ministra, čiji će se prvi efekti osetiti u narednih mesec dana. Znači, sada bi već trebalo da se osećaju. Ono što se oseća je da vi zapravo ulazite u medijski linč, radite medijsku sablju, koja nažalost može biti uvod u jednu ozbiljnu akciju „Sablja“ drugi put, već viđeno.

Kaže pomoćnica ministra – nećemo stati na tome. To je izvesno. Kaže da će, sem ove interventne pomoći, Ministarstvo pripremiti i drugi paket mera koji zahteva više vremena, a pored ostalog predviđa izmene Zakona o oglašavanju. Zanimljivo.

Naravno, što se tiče smanjenja PDV-a, za koje se zalaže medijska industrija, napominje se da je Ministarstvo i to predložilo Vladi, ali analizom postojećeg stanja došlo se do saznanja da za tako nešto nema prostora.

Znači, u kakvoj je vezi ovo što je trebalo da bude dostavljeno Skupštini sa medijskim…

Morala sam da resetujem ovo, kao što resetujemo odnose sa Amerikom, s Palestinom, sad resetujemo i ovde ove jedinice. Javljam se u skladu sa članom 94. stav 4, po kome predstavnik poslaničke grupe pre otvaranja pretresa ima pravo da predloži duže vreme rasprave za poslaničke grupe od vremena utvrđenog u stavu 1. ovog člana.
Naime, pošto ste vi na neverovatan način spojili sve ove tačke, tako da Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i Predlog zakona o kulturi idu kao jedna tačka, a da ne pričam da se spajaju dalje babe i žabe, stvarno bi bilo osnovno da se sada Skupština izjasni o predlogu da se udvostruči vreme predviđeno za raspravu.
Druga stvar za koju mislim da je vrlo važna napomenuti, a tiče se svih nas, i koju predlažem, jeste minut ćutnje za poginule građane Srbije, 11 ljudi, koji su u Egiptu na letovanju poginuli u blizini Luksora. Čak mislim da o ovom predlogu ne treba ni da se diskutuje. Mislim da je reč da održimo minut ćutnje.

Potpuno se slažem da je krajnje neozbiljno prvi sistemski zakon o kulturi, krovni zakon, donositi u ovakvim uslovima i to spojen sa jednom drugom važnom tačkom dnevnog reda, koja je iz nekih nepoznatih razloga po hitnom postupku i mora da se razmatra verovatno sada, kada se većina građana nalazi na letovanju, rashlađuje se na Adi, na raznoraznim rekama, bazenima itd, pa hajde da mi na brzinu promuljamo ovo i da zatvorimo medije koji još uvek pokušavaju da izreknu neku istinu i da donesemo zakon o informisanju koji je još restriktivniji, ako je to još moguće.
Stvarno, ovo je negde deža vi, odnosno vraćamo se u period i ona čuvena Brozna vremena, čak to više nije ni Miloševićevo vreme, jer tada su postojali nekakvi nezavisni mediji, a sada ono što je preostalo od nekih nejakih nezavisnih glasova, ajde da pokušamo da ugušimo.
S druge strane, imam isto pitanje kao i gospodin Čedomir Jovanović. Pitam ministra Bradića šta je to što ga je motivisalo da ubaci ova dva zakona po hitnom postupku danas u proceduru? Zakon o kulturi nama nedostaje 17 godina. Radilo se vrlo ozbiljno i bile su temeljne primedbe svih mogućih strukovnih udruženja.
Organizovana su bila dva javna slušanja, mada mrzim tu reč, jer deluje tako kao direktan prevod jedne američke reči, ali dobro. Bila su organizovana dva javna skupa u okviru Odbora za kulturu i informisanje, gde su svi mogli da izreknu svoje primedbe.
Umesto da se taj zakon prosto vrati u Vladu na doradu, jer je očigledno da je manjkav, on se sada našao u proceduri, tako što u stvari Vlada pokušava da odgovornost prenese na nas poslanike, pa da primedbe koje su uputila strukovna udruženja zapravo mi kroz amandmane formulišemo.
Ukoliko nešto u tom zakonu ne bude valjalo, onda neće biti kriv predlagač, nego poslanici koji nisu svojim amandmanima obuhvatili suštinu primedbi koje je stručna javnost iznela.
Dakle, vraćam se na moj predlog. Kada ste već uspeli da napravite ovakav dnevni red, a pri tome da ne govorim o tome da se na dnevnom redu, sem ovih zakona o kulturi, nalaze i saradnja sa Međunarodnim krivičnim sudom o izvršenju krivičnih sankcija, pa onda kao u direktnoj vezi zakon o transplantaciji organa, zakon o transplantaciji ćelija i tkiva, znači, ne zna se šta više degradirate – da li ove zakone s početka, ove iz sredine ili sa kraja.
Napravili ste takav ambiciozni dnevni red, usvojili ste ga, pošto vam je prošla ova velika Univerzijada.
Jedino možemo u ovoj situaciji da predložimo – da se bar vreme predviđeno za raspravu udvostruči. Evo, vidim da se vaši poslanici vraćaju, verovatno da glasaju za ovaj predlog da vreme bude udvostručeno. Mada po pravilu, vaši ništa i ne govore – oni pritiskaju samo ove tastere.
Mi smo spremni da govorimo i spremni da se borimo za interese građana Srbije.

Moram da se pozovem na član 86, poslednji stav – ako predsednik, odnosno ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe izrazi sumnju u postojanje kvoruma utvrđenog prebrojavanjem poslanika, može da zatraži da se kvorum utvrdi prozivanjem narodnih poslanika, o čemu Narodna skupština odlučuje bez pretresa.
Postavila sam predlog da se udvostruči vreme predviđeno za raspravu. Oni poslanici, kojih sada opet nema, ulazili su, ovi iz semafor koalicije i pokazali su jedan fenomen koji se zove prisustvo tela, a odsustvo duha. Jednostavno, oni nisu ubacili svoje poslaničke kartice u identifikacione jedinice.
Tražila sam reč, jer je zaista ovo kao iz vica – nemoj da veruješ svojim očima, nego veruj onom što ti kažem. Ili je elektronski sistem zakazao ili je u pitanju neka ozbiljna situacija, neka podela ličnosti, pa oni ne znaju tačno kada treba da ubacuju karticu, a kada ne.
Ono što je činjenica je da imam pravo da tražim da se taj kvorum utvrdi prozivanjem, a vi mi niste dali reč.

Kako ne bismo dalje odugovlačili postupak, predlažem i Vladi i Skupštini da odmah pređemo na sledeću fazu obračuna sa srpskim novinarstvom, neka narede svim štampanim i elektronskim medijima da na naslovnim stranama objavljuju markice sa upozorenjima, poput onih na cigaretama.
Na primer, novinarstvo ubija, novinarska reč šteti ljudima u vašoj okolini ili deca čitalaca novina češće boluju od retardiranosti, upale malog i srednjeg mozga. Takođe, zabraniti listanje novina i gledanje televizije na javnim mestima, a pod parolom – novinarska reč je serijski ubica, momentalno pokrenuti opštenarodnu kampanju za odvikavanje od konzumiranja medija. To će valjda opametiti naše društvo u kojem su izgleda novinarske izmišljotine ocenjene kao ultimativno zlo.
Sudeći po proteklih nekoliko nedelja, zli mediji su glavna, ako ne i jedina prepreka boljoj evropskoj budućnosti Srbije, pa je protiv njih pokrenuta sva Vladina i nevladina sila. Poslednja državna mera protiv novinara je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, koji je prošle nedelje preglasavanjem usvojen na Vladi, a koji mi danas raspravljamo.
U tom predlogu predviđene su daleko rigoroznije kazne za zloupotrebu sredstava informisanja nego dosadašnje i kreću se od jednodnevnog do jednonedeljnog prihoda medija koji je objavio spornu informaciju, odnosno prema procenama od tri do 50 miliona dinara.
Saglasi li se danas Skupština sa Vladom, a neki pretpostavljaju da hoće, prosečan srpski novinar moraće da razmišlja kao tajni agent KGB-a u Vašingtonu za vreme hladnog rata – ni s kim ne pričaj o tome šta radiš, nikom ne veruj, vežbaj evropsku terminologiju, da bi ako te neko zaustavi na ulici mogao da trućaš o evroatlantskim integracijama. Sve što saznaš prosledi svom uredniku koji će jednom nedeljno da održava tajni kontakt sa tobom, a zatim momentalno izbriši to iz memorije, progutaj cedulju kako ne bi slučajno buncao u snu i ako te neprijatelj uhvati, negiraćeš bilo kakvu vezu sa redakcijom i tvrdićeš da si slobodan novinar koji se tim poslom baviš iz ubeđenja, a ne po zadatku.
Pedeset miliona dinara. Čuli ste sigurno onaj vic kada policija pita Cigu šta će u njegovoj kući gvožđe koje je ukradeno iz obližnjeg skladišta, a on im odgovori da je to sigurno dovukao njegov sin. Oni mu kažu da je to nemoguće, da dete od šest godina prenese robu tešku 200 kg, na šta on uzvrati – A, bre, drug milicioner, ko da dete zna šta je 200 kila. Isto tako, pošto premijer Mirko Cvetković tvrdi da u novčaniku obično ima pet do šest hiljada dinara, verovatno čovek ne zna koliko je 50 miliona dinara. S obzirom na to da je on predsednik ovog tela koje je predlagač zakona, čuvar Vlade, pokušaću da mu pomognem da shvati.
Pedeset miliona dinara je tačno 50 miliona više nego što je kažnjena služba čiji su pripadnici ubili demonstranta na protestu protiv izručenja Radovana Karadžića i čiji je pripadnik pištoljem usmrtio nenaoružanog mladića koji je prošao kroz crveno svetlo.
Pedeset miliona dinara je tačno 50 miliona više nego što je kažnjena ustanova čiji su službenici nesavesno pregledali jednu devojčicu, pa je ona preminula zbog pogrešnog medicinskog tretmana, a i 50 miliona više nego što je kažnjena ijedna ustanova tog tipa u Srbiji, iako svako malo neki njihov pacijent ode preko reda na onaj svet.
To je takođe 50 miliona dinara više nego što je kažnjeno ovdašnje sudstvo koje je onolikim kriminalcima izdalo uverenje da su pošteni građani. To je u krajnjem slučaju 50 miliona dinara više nego što je kažnjeno telo kojim predsedava gospodin Cvetković, a koje nije ispunilo nijedno obećanje dato prilikom svog sastavljanja.
Pitala bih gospodina premijera, odnosno njegovog izaslanika, mog omiljenog ministra kulture, gospodina Bradića – zbog čega su u njegovom cenovniku novinarske greške 50 miliona dinara skuplje od grešaka policije, zdravstva, sudstva, ministarstava? Da li su one kobnije, da li su tragičnije, da li odnose više života?
Možda Cvetković i ne misli tako, ali je zato Božidar Đelić, vicepremijer, čovek prepun energije, ubeđen da su novinarski gresi zaista najpogubniji. U "Utisku nedelje", svesrdno braneći Predlog zakona, Đelić je rekao, parafraziram – Ne zaboravite da je ubistvo Zorana Đinđića počelo medijskom pripremom. Deca veruju Deda Mrazu, a demokrate očigledno Petru Lukoviću, koji već šest godina galami, između ostalog, kako su Đinđića ubili Koštuničini novinari. To Lukovićevo gledište, koje s njim deli cela tzv. druga Srbija, vrlo je opravdano. Znaju Luković i istomišljenici kako se ubijaju državnici, odnosno kako se ne ubijaju.
Obaveštajna služba Amerike, države koja na ovaj ili onaj način pomaže delovanje ove tzv. druge Srbije, pokušala je čak 638 puta da likvidira predsednika jedne zemlje, izvesnog Fidela Kastra. No, Kastro je i dalje živ, što znači da je Cija negde omanula. Gde? Pa, u tome što nije imala kubanske novinare na svojoj strani, a pošto je Đinđić ubijen, to znači da su u atentatu sigurno učestvovali novinari, zar ne?
E, Boža Đelić će da spreči buduće slične slučajeve tako što će svaku novinarsku izmišljotinu kažnjavati sa tri do 50 miliona dinara. Računa Đelić valjda da mafijaši atentatori imaju isto tako malo para kao i njegov šef Mirko Cvetković, pa će onda odustati od ubistva državnika, jer nemaju dovoljno sredstava da plaćaju tendenciozne laži o njemu.
Ima onih koji su doduše ubeđeni da je na ovakvom Predlogu zakona insistirao lično, glavom, bradom i gitarom ministar ekonomije, poznatiji kao Mlađan Minhauzen Dinkić, stručnjak inače, poznat po tome što nikada, ni na koji način nije sarađivao s tabloidima. Elem, navedenom Dinkiću na kičmu je uzjahao dnevni list "Kurir" i nikako da ga pusti, a Dinkiću se to smučilo, pa je rešio da pravnom regulativom doskoči pisanijama koje se o njemu objavljuju.
Mnogi veruju da je to zapravo pozadina cele ove priče, ali ne, mislim da je ovde reč o nečem mnogo opasnijem, mnogo aktuelnijem od ubistva bivšeg premijera i mnogo skupljem od novčanika sadašnjeg predsednika Vlade. Ovde se, kao i u slučaju famoznih istraga Tužilaštva za ratne zločine o delovanju srpskih medija tokom 90-ih radi o staroj dobroj cenzuri, koja je inače osakatila ovdašnja glasila, pa zato u Srbiji imamo dosadnu, predvidivu, uniformisanu medijsku sliku i shodno njoj ogromnu apstinenciju na izborima.
Vlastima, ostrašćenom tzv. nevladinom sektoru, tajkunima i stranim centrima moći smetaju čak i ovi mediji, koji su inače upravo njima naklonjeni u najvećem broju slučajeva, po principu daš im prst hoće celu šaku.
Miodrag Zarković, novinar „Nove srpske političke misli“ kaže – što se mene tiče nisam im dao ni prst, a šaku mogu samo da mi otmu. Ako neko ima dokaze da sam pridržavao pušku Zvezdanu Jovanoviću i na bilo koji drugi način pripremao, pomagao i olakšao atentat na Đinđića, molim istražne organe da me pod hitno privedu pravdi. Neka me uhapse, osude i pošalju na izdržavanje kazne, kako više ne bih predstavljao opasnost po Srbiju i njene institucije.
Isto to bih preporučio da mi urade i ako nameravam da likvidiram Dinkića. Ali, u suprotnom, ukoliko nemaju nikakve dokaze da sam pokojnom premijeru radio o glavi, niti da smeram neko zlo sadašnjem ministru ekonomije, zahtevam od nadležnih da mi više ne otežavaju bavljenje novinarstvom. Da li je to, gospodine Bradiću, toliko teško?
Pre nego što pređem na zakon o javnom informisanju, samo ću vam demonstrirati šta se ovde zapravo događa. Naime, dok traje ovo naše zasedanje imali smo prilike da na RTS-u prvo gledamo „Tur de Frans“, a nakon toga …
(Narodna poslanica Aleksandra Janković pušta muziku sa mobilnog telefona.)

Ne razumem – seriozno. Možete da mi prevedete na srpski? To je zvanični jezik u Srbiji.
Samo sam htela da demonstriram šta je Javnom servisu značajnije od sednice Skupštine Srbije. „Tur de Frans“, je l' trebalo da dođemo ovde na biciklima, poslanici opozicije, da bi bile uvažene naše primedbe. Da li je trebalo da igramo za Sevojno ili da učestvujemo u ovoj reklami za Ujedinjene arapske emirate? Na šta to liči? Nemojte me više opominjati nekim rečima koje ne razumem i ne razume pola Srbije. Seriozno.
Dakle, represija je glavna karakteristika novog zakona o informisanju, kao u ostalom i ove skupštine. Izmena Zakona o javnom informisanju, o kojoj Skupština danas raspravlja, jedan je od najgorih udara na slobodu javne reči danas u Srbiji.
Članom 1. ovog zakona uvodi se institucija – kaucije, iz koje će vlast naplaćivati kazne novinarima. Ona iznosi 50.000 evra za dnevne i 10.000 evra za nedeljne listove. Oni mučenici koji su sebi sekli prste, oni mučenici koji su ležali na šinama, ne mogu ni da zamisle ovakvu cifru. Čim na računu lista bude manje novca od ove sume, list se automatski gasi po kratkom postupku. Za to ste stručnjaci.
Članom 2. se zabranjuje osnivaču javnog glasila da može preneti ili na drugi način raspolagati pravom na javno glasilo. To bi značilo da osnivač može da umre, ali ne može da proda ili prenese prava, što je zapravo jedna od konsekvenci ovog stava.
Članom 4. uvodi se novčana kazna ako se u javnom glasilu neko lice označi učiniocem kakvog kažnjivog dela pre pravosnažne odluke suda. Kazna je samo jedna. Iznosi onoliko koliko vredi ukupno prodati tiraž javnog glasila isporučenog distributerima na dan objavljivanja informacije i kolika je vrednost prodatog oglasnog prostora u tom broju javnog glasila.
To znači da ako, recimo, „Kurir“ objavi sliku Mlađana Minhauzena Dinkića, kako prelazi ulicu van pešačkog prelaza, a ne postoji pravosnažna presuda nekog sudije za prekršaje da se Mlađan Dinkić kažnjava zbog prelaska ulaska na neobeleženom mestu, „Kurir“ će se kazniti iznosom od najmanje 30.000 evra.
Članovima 5. i 6, već postojeće novčane kazne za urednike i vlasnike glasila, povećavaju se preko 20 puta. Tako će odgovorni urednik koji recimo pusti vest u kojoj se pominje neki maloletnik tako da je ovaj učinjen poznatljivijim umesto sa najmanje 30.000 biti kažnjen sa najmanje miliona dinara.
Visina kazni za pojedine prekršaje sada iznosi i do 20 miliona dinara ili više od 200.000 evra. Ovaj zakon se po svojim osnovnim namerama može uporediti jedino sa jedino zloglasnim zakonom o informisanju donetom 20. oktobra 1998. godine. Zvali ste ga, baš vi gospodo koji sada donosite ovaj Dinkićev zakon – Miloševićevim zakonom.
Taj Miloševićev zakon je omogućavao da se povede postupak protiv vlasnika lista ili novinara samo zato što su preneli neku vest ili nečije mišljenje koji se nisu dopadali ljudima na vlasti. Kazne su, baš kao i u slučaju predloženog Dinkićevog zakona, bilo surove i osvetničke i iznosile su i do 60.000 dolara. Kao što smrtna kazna gasi život optuženog, ovako visoke novčane kazne gase njegovu egzistenciju i to je bio cilj zakona. Kritički i o ovako visokim novčanim kaznama u to vreme je pisao profesor prava dr Momčilo Grubač.
Narednih meseci po donošenju zakona usledio je pravi pljusak kazni. Za godinu dana nakon donošenja zakona izrečeno je preko 30 kazni u ukupnom iznosu većem od 18 miliona dinara. Tako je nedeljnik „Evropljanin“ 24. oktobra 1998. godine kažnjen sa 2,4 miliona dinara, u to vreme oko 150.000 dolara, zbog navođenja podatka da je između 150.000 i 200.000 mladih izbeglo iz Srbije.
Iz sličnih prvenstveno političkih razloga više puta su kažnjavani „Glas javnosti“, „Danas“, „Naša borba“, „Narodne novine“ i „Blic“, kao i TV Studio B, nedeljnik „Vreme“ itd. Neke kazne su zaista bile bizarne. Recimo, „Glas javnosti“ je 19. juna 2000. godine kažnjen sa ukupno 280.000 dinara, oko 6.000 američkih dolara, zbog prenošenja rečenica Rade Trajković – narod zna ko je izdao KiM i pobegao u debelu hladovinu kopaoničkih apartmana.
U toj rečenici se naime prepoznao predsednik tzv. Privremenog izvršnog veća KiM Zoran Anđelković, inače ministar u Marjanovićevoj vladi. Sudija Zorica Prokić je ocenila da su optuženi krivi za uvredu Anđelkovića, bez obzira što se on ovde i ne pominje.
Naime, prema sudskoj odluci logički sadržini izjave, a prema okolnostima iz članka može se zaključiti da se izjava dr Rade Trajković odnosi na predsednika Privremenog izvršnog veća Zorana Anđelkovića. Tako je prema ovoj sudskoj presudi ispalo da su izdali KiM Zoran Anđelković istoznačnice.
Slučajevima kojima je do sada zakon primenjen, komentarisao je tada Momčilo Grubač, pokazuju tendicioznost, osvetničku upornost, selektivnost, ksenofobičnost, strah vlasti od zavere i druge slične simptome bolesnog stanja i niskih strasti tužilaca. Jednostavno, upozoravao je Grubač, represija je motiv, cilj, sadržina i glavna karakteristika ovog zakona.
Istorija se ponavlja. Ono što je važilo za ovo što vi gospodo predlagači nazivate Miloševićevim zakonom o informisanju ne može a da ne važi za ono što narod naziva Dinkićevim zakonom o informisanju.
Represija je motiv, cilj, sadržina i glavna karakteristika ovog zakona. On je osvetnički, zlonameran i represivan. To nije zakon za slobodno i demokratsko društvo. To je zakon jednog autoritarnog, oligarhijskog i represivnog režima. Da li je to zaista evropska Srbija kojoj vi težite?
Umesto nekakvog sopstvenog zaključka, informisaću vas ministre informisanja, šta o tome misle građani Srbije, i to na osnovu komentara koje sam pročitala na sajtu B 92 i sajtu dnevnog lista „Politika“. Ne možete reći da su pod našom kontrolom. Trebalo bi da su nešto više pod vašom, ali ljudi pišu i tamo.
Evo prvog komentara – kada pročitam ovako nešto, misli na Predlog zakona, vidim razliku između transparetnosti i moždanog vođenja ljubavi.
Drugo, koji fleš bek – drugovi koji su preko noći postali gospoda mešaju političku korektnost i slobodu govora. Opet bi da uvode društveno-političke radnike. Bruka.
Kaže – biće uzdržanih pri glasanju i usvajanje zakona. Oni koji nisu – za ne mogu biti tako jako fini da kažu da nisu ni protiv, jer bi kasnije mogli da kažu da nisu bili ni za ni protiv, zavisno od toga šta će im u datom trenutku zatrebati. Takvi nam žare i pale srpskom politikom 2009. godine. Pretpostavljate na koga se to odnosi.
Mili bože, jesmo li se borili i izborili za ovo što danas imamo? Borili smo se protiv Miloševićevog režima, u kojem je ključna ličnost bio Ivica. Ivica je i danas, nažalost, ključna ličnost i bez njega nije mogla da se formira ova vlada. On i njegovi penzioneri, tako kaže čovek, navodno neće da glasaju za ovaj zakon. Kakav je bio onaj kada je ministar za informisanje bio Vučić? Tada su socijalisti i radikali bili zajedno na vlasti. Čitam danas da Dačić hoće sa Rasimom Ljajićem da formira novu stranku socijaldemokratske orijentacije, demokrata, nema šta. Znači, ljudi imaju pregled istorijskih zbivanja.
Jednu stvar treba definitivno zabraniti, a to je poslednji komentar, a mislim da je i dobro upozorenje – uzdržanost na glasanju u bilo kojoj skupštini ili organu vlasti u Srbiji. Ako nekome nešto nije jasno, nema glasanja dok mu se to ne razjasni, ali da mu se najpre razjasni to da se zna koje su granice zdravog razuma i kada se neko pravi blesav.
Ti ljudi koji tamo sede sami su tražili odgovornost, misli na nas, za odluke koje treba da se donose. Dobili su je i sada treba da snose odgovornost da se izjasne o problemu koji je pred ovim društvom ili to neko hoće da nam kaže da se Skupština i Vlada bave tričarijama.
Oni razmišljaju kako će da im izgleda frizura kada izađu iz Skupštine ili kako da što više izmešetare, ne bi da nagaze koalicione partnere, jer će onda ovi da im ukinu beneficije, propašće neki burazerski dil, a istovremeno ne bi da zameraju ni potencijalnim koalicionim partnerima, jer u Srbiji su svi jedna stranka - profiterska. Nema sive zone tamo gde se odlučuje o sudbini ljudi: ili ste na svetlu ili ste u tami.
Nova Srbija potpuno prihvata ovakav stav. Mi moramo preuzeti odgovornost za vrlo važne odluke. U to ime, Nova Srbija ne može da glasa za ovakav predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i da praktično bude saučesnik u dodatnom unošenju medijskog mraka, ako taj mrak nije već odavno nastupio.
Ono što je činjenica je da se radi zapravo o nečemu što se danas tim engleskim, koji je tako popularan, zove medijsko spinovanje. Ovo je praktično odličan medijski spin i rade ga pravi majstori, jer imamo te prave majstore kao konsultante u raznim agencijama, "Mek Kenen", "Erikson" i sličnim.
Znači, prolazi promocija kriminala i korupcije u vezi, recimo, sa Zakonom o planiranju i izgradnji, nezapaženo, ali se sva pažnja skreće na izmene Zakona o javnom informisanju, na zakon o kulturi, koji 17 godina čekamo i koji stavljamo po hitnom postupku u skupštinsku proceduru, jer kako kaže ministar Bradić, ovo će se sigurno pojaviti na Ju-tjubu.
Razlog za stavljanje zakona o kulturi po hitnom postupku je što taj zakon ima štetne posledice po život i zdravlje ljudi. Malopre su mi javili da se ova vaša rečenica, odnosno snimak onoga što ste rekli, već pojavilo na Ju-tjubu. Sledeća stvar, gospodine Bradiću, koja će se pojaviti...
(Predsedavajući: Zahvalio bih vam se. Prošlo je 40 sekundi. Hvala.)
Sasvim je u redu da mi se zahvalite.

Rizikujući da i ja odlutam malo od teme, ipak moram da primetim da smo mi konačno prekjuče saznali da Skupština, kao bioskop, ponovo radi. Ni narod Srbije, ni poslanici opozicije nisu dobili nikakvo objašnjenje zašto se čekalo da se do danas završi glasanje o predlozima zakona o kojima smo počeli da diskutujemo pre skoro mesec dana. Dobro će biti da se poslanici prisete sopstvenih amandmana i da obnove znanje o temama koje su već davno prošle. Da li to zapravo znači da, po definiciji, reč poslanik, mislim pre svega na poslanike opozicije, znači poslovično neobavešten od institucije u kojoj radi?
Poslanički klub Nove Srbije tražio je 29. juna objašnjenje od predsednice Narodne skupštine – da li Narodna skupština Republike Srbije radi ili ne, u trenucima kada radnici leže po prugama, boreći se za svoja prava, kada transferna sredstva iz budžeta, prema najnerazvijenijim opštinama u Srbiji nisu redovna, kada privreda Srbije klizi u sunovrat, kada poljoprivrednici svoje proizvode prosipaju po ulicama, mi nismo znali kada će biti održana sledeća sednica Skupštine, bolje rečeno, nismo ni znali zašto je prethodna završena i zašto nije tada bio određen dan za glasanje.
Dobili smo obaveštenje da ćemo biti obavešteni o danu za glasanje.
Kada više nema mogućnosti za glasanje iz Bodruma, za ono čuveno ''prisustvo duha i odsustvo tela'', onda je dobra racionalizacija da Skupština ne radi zbog ovog epohalnog poduhvata – Univerzijade, koji je obezbedio strahovit priliv turista iz belog svega, tako da na svakom sportskom poprištu bude taman onoliko ljudi koliko bi sada glasalo za ''semafor koaliciju''. Izmaltretirali ste građane, napravili prevoz za učesnike Univerzijade, koji su, kažem, došli u ogromnim količinama, a, naravno, ispostavilo se da ste na taj način ponovo degradirali i ovu instituciju, najviše zakonodavno telo i njen rad koji trpi zbog toga što je, Bože moj, famozna Univerzijada.
Da ne bih rizikovala odmah opomenu, reći ću, naravno, da je Srbiji svakako potrebna osvežena RIK, ali isto tako mislim da je potrebnija i nova nacionalna Vlada, jer ovim neprestanim prevarama i obmanama, sadašnja vlast jasno je poručila da nezaustavljivo nastavlja propadanje Srbije, nikako da stane u ovom urušavanju, ne samo da je unazadila Srbiju, opustošila privredu, osiromašila građane, prevarila narod lažnim obećanjima, ovde je to kao ''dobar dan'' da Vlada laže, destabilizovala ustavni poredak zemlje donošenjem Predloga protivustavnog statuta Vojvodine i priznala Euleks, koji pravi lažnu državu Kosovo. Širom Srbije, kao što vidimo, seljaci štrajkuju, preduzeća prestaju da rade i gase se radna mesta, a na sve to, ova nesposobna i neodgovorna Vlada odgovara kako je Srbija ''na dobrom putu'' i kako Vlada ostvaruje napredak zemlje. Premijer nam je rekao da smo dotakli dno odavno i da sad polako idemo nabolje, izlazimo iz te krize.
Ja više verujem rečima bivšem, a verujem i budućem premijeru Vojislavu Koštunici, koji kaže:
Samohvalisanje Vlade predstavlja ruganje narodu koji svakim danom živi sve teže i sa mukom sastavlja kraj sa krajem. Neprestanim prevarama i obmanama sadašnja vlast poručuje da se nezaustavljivo nastavlja propadanje Srbije, da cela privreda može da stane, da se uruši, ali samo vlast po svaku cenu mora da opstane.

Imam, za promenu, pitanje za ministra kulture Nebojšu Bradića. Svesno ću rizikovati da budem optužena za nedostatak sluha za filmsku umetnost, ali poučena mnogim prethodnim iskustvima kada je ovo ministarstvo u pitanju mislim da apsolutno ništa ne treba prepuštati slučaju.

Naime, o čemu se radi? Pre nekoliko dana na televiziji smo videli prilog o planovima za snimanje filma „Tuđa krv“. Nekoliko televizija je emitovalo prilog, a televizija „Panonija“ je tome posvetila značajno vreme.

Tema filma je stradanje folksdojčera u Vojvodini posle Drugog svetskog rata, a od koga drugog, ako ne od strane srpskog zločinačkog režima, partizana i komunista. Pomenuti film biće produkt zajedničke saradnje Srbije, Austrije, Nemačke, BiH, Hrvatske, s tim što je i Mađarska izrazila veliko interesovanje za učešće u ovom projektu. Sufinansijeri ovog projekta su Ministarstvo kulture Republike Srbije i, naravno, Izvršno veće Vojvodine.

Kako reče ministar Bradić, suština teme tog filmskog dela je pitanje da li smo mi dovoljno angažovano otvorili teme iz prošlosti, jer prošlost nije mrtva, ona je deo našeg života danas i naše budućnosti. Reditelj filma Pjer Žalica istakao je da je reč o projektu koji prvi put u istoriji kinematografije otvara pitanje sudbine folksdojčera na tlu Evrope, posebno u Vojvodini, uoči, za vreme i posle Drugog svetskog rata, sa osvrtom i na aktuelne teme na prostoru gde sada žive podunavske Švabe, njihovi potomci i drugi narodi.

Shodno tome, zanima me da li je jedna od tih današnjih aktuelnih tema i pitanje statuta Vojvodine, kojim se Vojvodini daje država kako bi se nedužna Vojvodina oprala od svih „zlodela genocidne Srbije“?

Predstavnik podunavskih Švaba Osvald Hartman ovim povodom rekao je kako je zaplakao kada je pročitao scenario za ovaj film i kako je neophodno da se jedan ovakav film snimi, da se pokaže istina, jer je posle Drugog svetskog rata proterano 350.000 folksdojčera sa njihovih ognjišta u Vojvodini.

Moram da napomenem da ću uvek glasati za istinu, ma kakva ona bila, ali je isto tako činjenica da ta istina ima još mnogo elemenata za koje sumnjam da će biti obuhvaćeni ovim projektom. Naime, jako je čudno i krajnje licemerno da u ovom projektu kojim Evropi treba da se pokaže istina o našim zločinima učestvuju Hrvatska i Mađarska, koje i te kako imaju materijala da snime svoje filmove kojima će se suočiti sa svojom zločinačkom prošlošću, i to na istom ovom prostoru, prostoru Vojvodine, ali su ti zločini verovatno manje bitni, s obzirom na to da su izvršeni nad Srbima.

Zašto revnosni Hrvati ne snime film o ustaškim zločinima nad Srbima i Jevrejima za vreme okupacije Vojvodine, kada je ubijeno oko 8.000 ljudi, ali se na spomen-obeležju u Sremu ni jednom jedinom rečju ne navodi da su to žrtve ustaškog terora, već žrtve okupatora? Naravno, zato na ulazu u Dubrovnik imate tablu na kojoj je na nekoliko jezika napisano kako je Dubrovnik granatiran od strane, ničim izazvane, srpske zločinačke armade.

Zašto se, recimo, ne snimi film o proterivanju desetina hiljada Italijana sa područja Istre od strane ustaša, pa da se i ta istina prikaže Evropi?

Zašto se Mađari, umesto da finansiraju „istinu“ o našim zločinima, ne vrate malo u svoju prošlost, u vreme kada je Bačka okupirana i pripojena Hortijevoj Mađarskoj, u vreme čuvene novosadske racije, koju su mađarski fašisti izvršili nad Srbima i Jevrejima u Novom Sadu od 21. do 23. januara 1942. godine, kada je za tri dana u vodama Dunava nestalo preko 1.300 Novosađana, kada su se 21. januara rano ujutru horde pod upravom „honved alomaš porančoka“, honvedskog komandanta mesta Jožefa Grašija, razmilele po celom gradu, blokirale ulice i počele vršiti pretres i pri tom izvršile takva zverstva nad nejakim življem, ženama i decom, da su ušli u istoriju kao primer nepojmljivog varvarstva?

Svedoci ovog događaja bili su i mornari sa broda „Korona“ koji je plovio od jedne do druge obale Dunava, koji su kasnije pričali da je masa leševa u Dunavu ometala plovidbu.

Kako je do sada utvrđeno, u raciji su učestvovale vojska, žandarmerija i mađarska državna kraljevska policija u Novom Sadu, kao i Mađari koji su živeli u Novom Sadu.

Za bezbroj ovakvih zločina ovi izvršioci i dželati su kasnije odlikovani Krstom narodne odbrane i Spomenicom južnih krajeva, kao da su bili na frontu i kao da je Novi Sad bio poprište na kome su se sukobile dve ravnopravne vojne snage.

Zašto naše Ministarstvo kulture…

(Predsednik: Gospođo Janković, vreme.)

...samo još da završim rečenicu, ne finansira barem jedan projekat čija bi tema bila stradanje Srba kroz istoriju, proterivanje Srba sa njihovih ognjišta u Hrvatskoj i sa Kosova.

Imam pitanje u vezi s ekološkom dramom u Vojvodini. Dobili smo materijal od Ekološkog pokreta grada Novog Sada. To je, praktično, jedina nevladina ekološka organizacija koja po treći put zaredom dobija pokroviteljstvo UN-a za međunarodnu naučnu eko-konferenciju o zaštiti životne sredine.

O čemu se radi? Ekološka drama koja se odvija u Inđiji je nešto što nije nepoznato Ministarstvu za životnu sredinu. Naime, u ovoj perspektivnoj sremskoj opštini je izgrađena fabrika za preradu opasnog hemijskog otpada bugarske kompanije "Monbat" PLC.

Sve dozvole i saglasnosti za gradnju su tražene za parcelu izvan sanitarne zone vodozahvatnog područja pijaće vode, a gradnja je započeta na sasvim drugoj parceli, unutar sanitarne zone, neposredno uz vodostanicu, na zakonom zabranjenom mestu.

Na alarmantno upozorenje građana Inđije, predvođenih ekološkim pokretom, da će nezakonito izgrađena fabrika ugroziti regionalno vodozahvatno područje pijaće vode, prevara je otkrivena, ali fabrika je već stavljena pod krov.

Vodoprivredna inspekcija je donela rešenje kojim se zabranjuje bilo kakva gradnja i radovi na povezivanju kolektora tehničkih otpadnih voda sa glavnim kolektorom komunalne kanalizacije. Razlog je više nego opravdan, jer, ukoliko se spoje i tehnološke otpadne vode bugarske fabrike krenu komunalnom kanalizacijom, godišnje će se u Dunav, od Batajnice, izlivati 400 hiljada kilograma olova.

Tako piše u studiji procene na životnu sredinu, koju su bugarski investitori podneli Pokrajinskom sekretarijatu za zaštitu životne sredine i održivi razvoj na usvajanje. Navedena studija je, po Zakonu o gradnji, preduslov za početak gradnje bilo kakvog industrijskog objekta.

U slučaju o kom pišemo, fabrika je već izgrađena, a studija još nije usvojena. Kako je to moguće? Moguće je; kada je lokalna samouprava korumpirana, gradnja može da počne i da se završi bez ijednog važećeg dokumenta ili saglasnosti.

U ovom slučaju, u Inđiji ne postoji nijedan zakon koji nije prekršen prilikom gradnje navedene fabrike. Da bi legalizovali bezakonje, bugarski investitori su smislili prizemno naivan plan, koji prosto vređa zdrav razum svakog čoveka koji ume da čita na ovim prostorima. Pokrajinskom sekretarijatu za zaštitu životne sredine i održivi razvoj podneli su zahtev za ispravku broja parcele, a prevaru su nazvali štamparskom greškom.

Na sreću građana Inđije, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja bilo je na visini svoje uloge i 9. septembra 2008. godine donosi izvršno rešenje o poništavanju svih dozvola i saglasnosti i o zabrani izgradnje fabrike za preradu opasnog hemijskog otpada na regionalnom vodozahvatnom području u opštini Inđija.

Nije dovoljno da samo jedan državni organ bude na visini zadatka; opisani slučaj ukazuje na to na najbolji mogući način. Kada je prevara u gradnji bugarske fabrike otkrivena, logično je bilo da opštinski javni tužilac reaguje po službenoj dužnosti, da podnese krivične prijave protiv svih aktera u prevari, od opštinskog, do pokrajinskog nivoa, koji su aktivno ili pasivno omogućili nezakonitu izgradnju ove fabrike.

Opštinski javni tužilac ne pokreće postupak, čak ni na osnovu podnete krivične prijave od strane građana Inđije, protiv niza imenovanih lica iz lokalne samouprave koji su omogućili bespravnu gradnju fabrike za preradu opasnog hemijskog otpada.

Krivični postupak nije pokrenuo ni Republički javni tužilac za suzbijanje organizovanog kriminala, iako je opisani slučaj školski primer sprege aktera iz sfere kriminala, politike, izvršne vlasti.

Pošto je bugarski predsednik već dva puta vršio pritisak na predsednika Republike Srbije, prvi put, tokom posete Beogradu zbog fudbalske utakmice državnih reprezentacija, a drugi put, tokom susreta u Sofiji, na sastanku povodom utvrđivanja trase gasovoda ''Južni potok'', sva odgovornost i posledice, od početka rada ove opasne fabrike, leže na predsedniku Republike Srbije.

Kada su se ekolozi obratili predsedniku Republike Srbije, sa zahtevom da zauzda svog partijskog kolegu koji se otrgao od bilo kakve kontrole, on im je odgovorio da se ne meša u rad državnih organa, a koliko smo ga mi skoro čuli, on je rekao da će i tako započeti borbu protiv organizovanog kriminala.

Stoga ne bi bilo loše da Ministarstvo životne sredine podnese ovo isto pitanje predsedniku DS-a i osobi u ulozi predsednika Srbije, Borisu Tadiću.

Gospodine ministre, da li mogu da vas zamolim nešto lično? Gospodin ministar ne čuje. Htela sam da vas pitam, koliko ima sati? Ne znam da li ste me čuli. Htela sam da vas zamolim da mi kažete koliko ima sati.
No, nije bitno, ono što je važno i što je poenta ovog pitanja jeste da sam primetila da volite da nosite vrlo lepe i skupocene satove, što je, naravno, vaša lična stvar, koja govori o dobrom ukusu, ali i o činjenici da za vas važi parola – ima se, može se. Sudeći po vašem besprekornom stajlingu, sumnjam da biste nosili satove koje prave Kinezi, a koje nosi više od pola Srbije.
Kakve sad to veze ima sa Mirovnom misijom i Čadom? I te kakve, jer nisam baš sigurna da ste vi u stanju da realno procenite dobrobit za građane Srbije od ove akcije učešća profesionalnih pripadnika sanitetske službe u sastavu norveškog kontingenta u Mirovnoj misiji UN-a.
Da li ste vi svesni da ni narod, kome ste obećali evropsku budućnost, ni život ne može da čeka, da više, na osnovu iskustva, ne veruje ni vama, ni vašim dobrim namerama? Od bogatih, za koje ste tvrdili da s njima imate odlične kontakte, Srbi su dobili samo osiromašeni uranijum.
Kako da vam verujemo da postoji nacionalni benefit od ove akcije? Kažete, u razlozima za donošenje odluke – angažovanje profesionalnih pripadnika sanitetske službe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u sastavu norveškog kontingenta u mirovnim misijama UN-a u Republici Čad i Centralnoafričkoj Republici doprinosi ispunjavanju međunarodnih obaveza Republike Srbije i poboljšanju njenih pozicija u međunarodnoj zajednici, većem razumevanju za stavove Republike Srbije u rešavanju statusa Kosova i Metohije i drugih nerešenih pitanja.
Kažite nam, kad Srbija, po vama, poboljša poziciju u međunarodnoj zajednici, hoće li to dovesti do povlačenja odluke 60 zemalja o priznanju tzv. nezavisnog Kosova, a, zapravo, prve NATO države na teritoriji Evrope? Zar nije malo paradoksalna situacija učešća u Misiji UN-a u Čadu dok imamo tzv. mirovnu misiju UN-a na teritoriji naše države? Dosadašnje angažovanje Vojske Republike Srbije u mirovnim misijama UN-a bilo je pre priznanja tzv. nezavisnog Kosova i pre izvršenja pravnog nasilja kojim je prekršena Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN-a.
Da vas podsetim, Misija u Čadu ustanovljena je Rezolucijom 1778 Saveta bezbednosti, 25. septembra 2007. godine. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN-a, koja garantuje suverenitet i teritorijalni integritet našoj zemlji, doneta je 10. juna 1999. godine. Šta je starije, verovatno umete da sračunate i sami.
Lepo je što je Misija humanitarnog karaktera. Za očekivanje je da časna srpska vojska angažuje sanitetske timove za zbrinjavanje i lečenje ne samo drugih pripadnika Mirovne misije, već i civilnog stanovništva i izbegličkih logora i logora interno raseljenih lica.
U tome smo, nažalost, bar imali dovoljno iskustva, jer smo doživeli punoletstvo, budući da već 18 godina srpski narod neprekidno zbrinjava Srbe sa svih teritorija bivše SFRJ, za koje nema ni ljudskih prava, ni sloboda u državama nastalim raspadom avnojevske Jugoslavije. Na sve to, ukinuto nam je pravo da našim sunarodnicima u južnoj pokrajini pružimo elementarnu pomoć, budući da je njima ugroženo samo jedno ljudsko pravo, pravo na život.
Srbija ne može da ostvari svoja prava na okupiranom delu teritorije, a vi, kao ministar vojni, 25. maja, da li je to slučajno, 2009. godine, nakon nežnog susreta, punog pozitivnih emocija, s Bajdenom, izjavljujete – Kosovo je Srbija onoliko koliko su građani koji žive na Kosmetu u stanju da to sprovode.
Znači, vi se, braćo, borite za sebe u Srbiji, a mi ćemo da misionarimo u Čadu.
Dalje, prisutni ministre vojni, kako je preneo Tanjug, rekli ste i ovo – pored diplomatske borbe, paralelno moramo da vodimo i borbu za bolji život svih građana na Kosovu i Metohiji, a posebno onih koji su najugroženiji, odnosno nealbanaca. Na osnovu onoga što je potpredsednik SAD-a Bajden rekao, dolazi se do zaključka da je moguća saradnja po pitanju boljeg života. Na to ste dodali da je njegova poseta Ministarstvu odbrane i sastanak s čelnim ljudima potvrda da SAD uvažava kako Vojsku Srbije, tako i sve ono što činimo po pitanju sprovođenja reformi i podizanju standarda.
Svakako da je ova poseta za nas istorijska, to je činjenica, jer se do sada nije desilo da potpredsednik SAD-a poseti Ministarstvo odbrane, ali ovo bih ja nešto drugačije koncipirala. Možda će Bajden posle ove posete više uvažavati vas, kao uspešnog pohađača kurseva za bezbednost u inostranstvu, ali je izvesno da o većem uvažavanju Vojske i države Srbije nema ni govora. Isti taj Bajden, u Prištini je jasno rekao – priznanje nezavisnog Kosova je nepovratan proces. Ne vidim koga je tu uvažio, osim Šiptara.
Kad već imate tako dobre i humane namere, ne bi bilo loše da odgovorite konačno, ali istinito, na zahtev porodica žrtava bombardovanja RTS-a, da vaše ministarstvo sudu podnese dokaze da li su vojni i državni vrh 23. aprila 1999. godine namerno žrtvovali 16 radnika RTS-a. Otkrijte taj predmet 466.
Dalje, gde su bile vaše dobre namere ispunjavanja državnih obaveza kada je, zahvaljujući vašem nemaru, hrvatski sud u Osijeku, posle skoro godinu dana od lišavanja slobode i bez jednog materijalnog dokaza, osudio na pet godina zatvora Čedu Jovića, čoveka od 46 godina, koji je u periodu od 1993. do 1995. godine u Dalju obavljao dužnost načelnika bezbednosti jedne jedinice vojske Republike Srpske Krajine?
Da li bi od slanja sanitetskih službi Ministarstva odbrane u Čad trebalo da vam bude važnije, ili bar podjednako važno, da svim optuženicima pred Haškim tribunalom pomognete u odbrani? Da bi se skinula ljaga s imena Srbije, država je obavezna da na sve načine pomaže u odbrani optuženima pred Haškim tribunalom. Umesto toga, vaše ministarstvo je direktno opstruiralo napore generala Vladimira Lazarevića koji se borio da dokaže da je rat na Kosovu i Metohiji bio odbrambeni.
Gospodin Aligrudić vas je već pitao, ali pitam vas i ja, da li se zaista nakon 17. februara možemo ponašati kao da se ništa nije dogodilo? Vi ste to protumačili na jedan način i dali odgovor koji mene uopšte ne zadovoljava. Znači, mi izražavamo opravdanu sumnju da bi slanje profesionalnih pripadnika sanitetske službe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u Čad doprinelo povratku poverenja u važne državne institucije kakva je Vojska, koja je degradirana, demontirana i dovedena na tako niske grane da među mladim ljudima vlada uverenje kako je bolje i pranje leševa na sudsko-medicinskim odeljenjima, nego služenje vojnog roka u ovakvoj vojsci.
Svaka čast vama, ništa ovde nije bilo lično. Kao što sam na samom početku rekla, imate i stila, imate i tasta koji je legenda narodne muzike, a dirnuo me je i vaš lični gest od pre nešto više od dva meseca, kada ste u sarajevskom kliničkom centru teško povređenom pevaču Halidu Bešliću predali pismo podrške od svog tasta. Posebno mi je drago što se ponašate u skladu sa pesmom Miroslava Ilića "Smej se, smej, uvek se smej", jer taj optimizam je neophodan i možda zaista povrati optimizam i dostojanstvo srpske vojske.

Vidite, gospodine Šutanovac, stvarno teško izgovaram, dođe mi da kažem Šunatovac, to govori pola Srbije sada.
Nisam iznosila vaše privatne stvari. Govorila sam o tome da ste vi ljubitelj satova, a nisam spominjala da u toj nekoj vašoj kolekciji postoji "Kartije old star", koji košta oko pet hiljada, "Kartije old star" zlatni od oko 10 hiljada evra, "Šopard" hronograf oko 4,5 hiljada evra, sat marke "Brižet gold rouz", koji teško može da se nađe za manje od 15 hiljada evra, što znači da vi imate kolekciju u kojoj satovi nisu jeftiniji od jedno 40 hiljada evra. Nositi sat marke "Brege", ovo ne znam da pročitam, pošto je zvanični jezik srpski, u vrednosti od 15 hiljada evra, inače, ti su satovi poznati po prestižu i astronomskoj ceni i na Internetu sam iskopala ko ih je sve nosio: Napoleon Bonaparta, Marija Antoaneta, ruski car Aleksandar, engleska kraljica Viktorija, Vinston Čerčil, ne znam gde se tu nekako prepoznajete.
Što se Velimira Ilića i njegove posete Bušu tiče, da je Velimir Ilić zaista hteo da dotakne Buša, ne bi Kosovo sada bilo priznato kao nezavisno.

Imam pitanje za ministra kulture. Ne treba biti Hamlet, pa zaključiti da je nešto trulo u državi, a naročito u kulturi srpskoj.
Ono što je prvo pitanje jeste, zašto se aktuelni ministar odlučio da za pomoćnika ministra kulture, zaduženog za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u oblasti kulture, izabere baš gospodina Branislava Dimitrijevića? Da li na osnovu njegove izjave da je nezavisno Kosovo jedino rešenje, izjava iz 2007. godine, posle ću vam dati fotokopiju.
On je znači jedini kadar koji je od Voje Brajovića preuzet, verovatno na osnovu izjave da je nezavisno Kosovo jedino rešenje, ili možda na osnovu činjenice da je sasvim slučajno sin profesora Vojina Dimitrijevića. Znači, opet tema nepotizma.
Sada, kada smo već kod nepotizma, drugo pitanje je – zašto je baš njegova žena, žena dotičnog pomoćnika ministra, a snajka profesora Vojina Dimitrijevića, Branislava Anđelković-Dimitrijević došla na mesto direktora Muzeja savremene umetnosti? Godine 2001. ona je imala srednju stručnu spremu, bila je nesvršeni student, ali ne sumnjam da je u međuvremenu, preko ovako moćnih kanala, možda nešto i završila.
Kako god bilo, ono što je takođe pitanje, na koji način je ona uvela Sorosov Fond za otvoreno društvo u Muzej savremene umetnosti, da se pod vidom, uzajamne saradnje, koristi sva infrastruktura muzeja bez naknade do 2007. godine? Ono što je jako bitno takođe, da direktorkin muž, a navedeni zamenik ministra, gospodin Branislav Dimitrijević, i dalje radi kao spoljni saradnik Muzeja za najrazličitije izložbe. Tu je stvarno bilo fantastičnih performansa, daću vam takođe fotokopije, evo, to su performansi.
Moram ovo da pročitam u originalu. Gospodin Živka Grozdanića – spreman sam da popušim svima koji će obezbediti novu muzejsku zgradu. Šok art "Meteorska kiša", isto omiljeni umetnik gospodina Branislava Dimitrijevića, izvesni Živko Grozdanić, koji je napravio onu fantastičnu izložbu, Kamenovanje patrijarha Pavla. Ovo sama slika govori. Uzbuđenje pred moćnom formom, Onanija pred Meštrovićevom skulpturom.
Znači, bilo je tu još izložbi, kao na primer, Goli muškarci peru patos itd. Ne znam stvarno o čemu se radi. Ovo Ministarstvo kulture koje inače voli da finansira "Kviriju", a ne voli da finansira Hilandar, ali izgleda voli ove izložbe koje su, blago rečeno, degutantne.
Postoji još jedno pitanje. Muzej je u međuvremenu raseljen i mene jako zanima da li su slike bezbedne, jer kada se slike nađu kod Mlađe, onda je njihova bezbednost ozbiljno ugrožena. Naime, slike se trenutno navodno nalaze kod gospodina Dinkića, čuvaju se u sefovima, dok se ovaj muzej na Ušću renovira, verovatno do eshatona, jer zaduženi izvođač radova je firma "Montera", naravno, firma podvučena žutim, i koja je tako uspešno izvela radove da i danas taj muzej, koji je trebalo da bude u funkciji, prokišnjava.
U međuvremenu su oni nabavili vilu u Botićevoj ulici i sada gospođa pomoćnika ministra žena, a Vojinova snajka i ekipa su kupili kuhinju u Eurosalonu zelene boje, žute boje u glavi, a zelene verovatno u duši, platili preko 500.000 dinara u Eurosalonu kuhinju za Muzej savremene umetnosti, sa sve mašinom za pranje sudova, neophodno.
Naravno, taj prostor iznajmljivali su svojim prijateljima. Bile su tu žurke, pa je onda gospodin Dinkić pravio ''Jagode i šampanjac'' žurku, bilo je ljudi koji su pušili pored Save Šumanovića, pa je obezbeđenje moralo da interveniše, nije zgodno pušiti pored Šumanovića i drugih slika, dovodili su Filip Moris, Grejs Džons.
I što je još najlepše, tu se venčala i kuma dotične direktorke Branislave Anđelković-Dimitrijević, ovo Dimitrijević često ne koristi, da se ne bi videla veza sa mužem, naročito kada su finansijski projekti u pitanju. Tu se venčala njihova kuma, arhitekta Novog Beograda. Fantastično.
Konzervator i tehnička služba su u Drajzerovom prolazu, bivšoj ulici Rodoljuba Čolakovića, nekoliko kustosa u galeriji Dobrović u kralja Petra, a ovi se baškare u vili u Botićevoj. Na sve to, u finansijskoj krizi, oni su uspeli da kupe peti automobil. Imaju dodž, jugo, škodu, furgon, a direktorka voli široko, pa je dobila pežo 307.
(Predsednik: Vreme. Privedite kraju, molim vas.)
Mene zanima o čemu se ovde radi i tražim odgovor od ministra kulture.

Slažem se sa kolegom iz SRS da je veoma važno voditi računa i imati na umu reči ovog amandmana, znači postupati u skladu sa propisima i moralom koji ne dozvoljavaju zloupotrebu korisnika informatičkih usluga.
S obzirom na činjenicu da postoji ogromna medijska blokada, veliki broj ljudi u Srbiji, što mlađih, što srednjeg doba, što onih koji su postali tehnološki višak, nalaze se u nekim poznijim godinama, okreće se elektronskim vidovima komunikacija, posebno internetu, preko koga se i oglašava, i reklamira i daju raznorazne informacije o ličnostima i o aktivnostima, koji i te kako mogu biti zloupotrebljene.
Već sam načelno u ovoj raspravi rekla da je zakon malo preuzak i da je trebalo doneti zakon o elektronskom poslovanju, jer ovde nije reč samo o trgovini, budući da postoje drugi oblici informaciono-komunikacionih tehnologija u oblasti poslovanja. Svakako je pojam poslovanja značajno širi i sveobuhvatniji od pojma trgovine.
Recimo, ovih dana smo svedoci kako dolazi do zloupotrebe korisnika informacionih usluga. Pokrenuta je preko interneta, pratim to i na Fejsbuku, čitava medijska kampanja protiv episkopa Raško-prizrenskog Artemija zbog snimaka navodnog batinjanja u manastiru Crna Reka. Ceo problem je da je prikazan jedan montiran materijal koji datira iz 2003. godine, koji je skinut sa Ju tjuba, ali je istovremeno skinut i datum kada je taj materijal napravljen. Da stvar bude gora, znači da je reč o zloupotrebi vidi se po tome što nije reč o snimcima koji su napravljeni u samom manastiru Crna Reka, već u blizini, u mestu Ribariće, gde postoji taj pravoslavno-misionarski i duhovno-rehabilitacioni centar Crna Reka.
Šta se dogodilo? Na osnovu jednog snimka koji je takav kakav jeste, koji je nekom odgovarao zato što je vladika Artemije postao negde neprihvatljiv onog trenutka kada nije dao dozvolu i blagoslov za posetu Džozefa Bajdena Visokim Dečanima, krenula je čitava kampanja protiv njega i na kraju kampanja koja podriva osnove SPC, a zloupotrebljava sve te ljude koji su praktično u poziciji nemoći i koji se obraćaju u ovaj rehabilitacioni centar zbog toga što mnoge nadležne državne institucije i ne žele da se bave problemima zavisnosti.
Imali smo prilike da vidimo te snimke i da vidimo kako se zloupotrebljava i dobra volja i aktivnosti protojereja Branislava Peranovića, što je dovelo do izvesnih konsekvenci, u smislu da se javio i Zaštitnik građana, da se javio i nadležni ministar zdravlja Tomica Milosavljević.
Pitanje je samo šta se zapravo događalo te 2003. godine? Da smo imali neki normalnije napravljen zakon o elektronskom poslovanju i da smo usvojili ovakav amandman, koji bi omogućio da se ne zloupotrebljava sadržaj koji je u elektronskoj formi iznet i koji dolazi do veoma velikog broja ljudi, baš zahvaljujući medijskoj blokadi, ne bismo sada bili u situaciji da imamo jednu prilično tragičnu kampanju, koja ne samo da podriva temelje crkve, nego ide preko leđa svih onih ljudi zavisnika, njihovih porodica koje se nalaze u poziciji nemoći.
Na tom snimku izostalo je da se navede kakav je program pravoslavno-misionarskog i duhovno-rehabilitacionog centra Crna Reka, kojim rukovodi protojerej Branislav Peranović, i koji jeste samostalna organizacija i celina, nezavisna od manastira, a registrovana kod nadležnih državnih organa.
Na osnovu ovoga kako nam je to u elektronskoj formi prezentovano, stiče se utisak da je otac Branislav nešto na svoju ruku, uz blagoslov Artemija, pokupio neke ljude i na silu iz zlostavlja.
Zaboravlja se da postoji potpuno jasan program rehabilitacije narkomana, koji podrazumeva sve razrađene stavke od samog prijema grupa i pojedinaca, preko intervjua, do odabira smeštaja, tako da svi koji dolaze u taj centar moraju obaviti razgovor. Sam zavisnik, članovi porodica ili pratioci primaju se na razgovor i na osnovu tog razgovora se odlučuje o prihvatanju ili odbijanju pacijenata.
Odbijanja su vrlo retka i događaju se samo u slučajevima ako se proceni da bi angažovanje i boravak pacijenta bili potpuno uzaludni, kao i u slučajevima kada bi mogli da budu štetni po druge pacijente.
Na osnovu ovog snimka, niko nije postavio jedno pitanje koje je jako logično, a to je, da li se zapravo radi o kažnjavanju nekog ko je proturio drogu u ovaj rehabilitacioni centar onim štićenicima koji su već bili na pola puta da se od nje oporave?
Niko nije postavio pitanje, šta se zapravo događa u porodicama zavisnika i kako fizičko i psihološko zlostavljanje trpe, recimo, njihovi roditelji i porodice?
Niko nije postavio pitanje šta se događa kada zavisnik ovde, u svojoj sredini, zvaničnoj instituciji, uspe da apstinira, pa onda, naravno, preko nekakvih kanala, njegova bivša narkomanska grupa, ponovo pokušava da ga uvuče u čitav proces i da, u stvari, onemogući njegov oporavak. Ne znamo da li se radi o kažnjavanju ljudi koji su izvršili takav prekršaj?
Ono što znamo, u ovom centru proces terapije je veoma složen. Teško ga je na kraju, ukratko objasniti, jer podrazumeva kompletan rad sa ličnošću pacijenata, znači, precizno ustanovljavanje stanja njegove ličnosti, karakternih osobina, sistema vrednosti, duhovnog identiteta, odnosa prema Bogu, prema drugima, prema sebi.
Ideja jeste da zavisnici sagledaju besmisao i štetnost ranijeg načina života. Šta sad sve to podrazumeva? Podrazumeva katihizaciju, ispovest i post, redovna bogosluženja, i poslušanja. Znači, permanentan na sebi, sa svih aspekata, sa fizičkog, duhovnog i duševnog.
Naravno da rad sa različitim ljudima podrazumeva i individualni pristup, ali i zajedničke aktivnosti. Radi se nešto što se zove nova socijalizacija, koja bi ovog puta trebalo da bude, pre svega, liturgijskog karaktera.
Svođenje čitavog programa u centru na slike zlostavljanja nije ništa drugo nego zaista čista zloupotreba, budući da je ovde reč o krajnje neagresivnim metodama i ideji duhovne, duševne i fizičke obnove sistema vrednosti onog čoveka koji je došao u poziciju da bude zavisnik.
Naravno, neka završna faza u centru podrazumeva i samo posmatranje, intenzivnije promišljanje o svemu što je viđeno i naučeno, znači, neku vrstu, kako se to u hrišćanskoj terminologiji kaže, straženja nad sobom, češće pričešćivanje, odlaske u crkvu, češće razgovore sa upravnikom centra, intenzivnije kontakte sa celom porodicom, češće kontakte i pacijenta i porodice sa crkvom i pripremu za povratak kući.
Faza produženog kontakta sa centrom, takođe, podrazumeva da po završetku programa i okončanju terapije ljudi postaju zapravo istinski pravoslavni i da, praktično, redovno nastavljaju da onaj način života koji su vodili u ovom rehabilitacionom centru vode i u sredinama iz kojih su došli. Imaju mogućnost da se jave upravniku, da mu pišu, da se u situacijama koje doživljavaju kao kritične ponovo jave. Postoji i patronažna služba.
Znači, od 2009. taj pravoslavno-misionarski, duhovno-rehabilitacioni centar "Crne Reka" je, praktično, od Sretenja 2009. godine proširio svoju aktivnost na resocijalizaciju osnivanjem patronažne službe.
Pri tom su opet ciljevi te službe podizanje kvaliteta resocijalizacije štićenika, naravno, mnogo veći rad na preventivi, na podsticanju štićenika da nastave aktivan rad na sebi, jer dobijaju podršku pri nalaženju adekvatnog posla. Postoji čak i edukacija roditelja, a u slučaju recidiva, znači, ponovljenog korišćenja psihoaktivnih supstanci, rano otkrivanje, opet, najvažnije za ponovno uspostavljanje apstinencije.
U aktivnosti ovog centra spadaju pešačke ture, upoznavanje, skupljanje bilja, pečuraka, orijentacija u prirodi, znači, fizičke aktivnosti tipa pecanja, plivanja, vožnje čamcem. Naravno, nadležni i okolni manastiri su Sopoćani, Đurđevi Stupovi, Petrova Crkva, Duboki Potok, Čokešina, Tronoša i Radovašnica. I, logično, podrazumeva se i vrlo koristan, duševno koristan i fizički koristan rad u prirodi, naravno, sve zavisno od kapaciteta samog štićenika.
Veoma je važno i javnosti negde ovu informaciju dati u pravoj formi i voditi računa o tome da integritet osoba koje se na ovom snimku nalaze, a koje zapravo pripadaju našoj crkvi, kao nekakvoj okosnici, zapravo, jedinom objedinjujućem faktoru, ovog trenutka, srpskog naroda, bude zaštićen.
Danas je stiglo i saopštenje za javnost roditelja štićenika ovog kampa "Crna Reka". To je preko 200 potpisa koji će biti dostupni javnosti i koji negoduju zbog ovakve elektronske zloupotrebe snimka iz 2003. godine, za koji tvrde da je i montiran. Bez obzira što ovo nije teritorija manastira, nije uobičajeno da, prosto, i u mestima koja su u blizini manastira ljudi nose kratke pantalonice.
Na dotičnom snimku onaj koji navodno batina jeste u šorcu. Prosto, ozbiljno sumnja da bi u eparhiji vladike Artemija bilo moguće da neko pristupi mestu i bude okružen ikonama, a da u kratkim pantalonicama upotrebljava lopatu.
Jeste reč o zloupotrebi i mislim da je ovaj zakon, kao i zakon koji smo nedavno doneli, Zakon o zabrani diskriminacije, veoma važan i relevantan i za ovaj slučaj i da, zapravo, treba da zaštiti mogućnost slobodnog ispovedanja vere i da povrati poverenje, znači, da izvrši svojevrsnu duhovnu obnovu srpskog naroda, umesto da se preko ovakvih događaja, negde crkvi imputira da je nazadna, da je agresivna, da je sadistička, da pribegava nekakvim metodama klečanja na kukuruzu, bijenja ili ne znam čega, koji su u pedagogiji odavno prevaziđene.

Izgleda da u srpskoj skupštini ne važi ona čuvena sintagma "Sve teče, sve se menja". Heraklit bi se iznenadio, a mi nismo iznenađeni. Danas radimo po dnevnom redu kao da se ništa nije dogodilo, doduše, u poseti je veliki prijatelj vladajuće stranke, gospodin Džo Bajden, a mi smo malo usporeno došli do Skupštine, jer je trebalo proći kroz ove ulice, naročito kroz ulicu Kneza Miloša koja izgleda kao geto u vreme nacističke okupacije. Sve je oblepljeno onim žutim trakama, doduše, preduzeća JKP Beograd. Policajci pravilno raspoređeni stoje kod ovih zašrafljenih šahtova, kod kontejnera; ne može da se prolazi kroz parkove, stoje pored bandera i čuvaju valjda one kante za đubre, da se tu ne bi moglo nešto naći, a pri tom imaju izraz lica i komentare koji govore u prilog tome da bi najradije poneli upravo ovaj plakat koje su kolege iz SRS pokazale. Sve je tačno.
Mene lično, a i predstavnike opozicije je prilično sramota što je u Srbiju uopšte i kročio čovek koji je rekao sledeće: "Vršio sam pritisak na predsednika Klintona da započne vazdušne napade na srpske vojne pozicije, kao i na Beograd. Držao sam govore da se nastavi dalje, pošto je javno mnjenje u Evropi bilo protiv Miloševića. Ali, bilo je lako meni da pričam, Klinton je bio taj na kome je bilo da preduzme napad, i to je učinio. U martu 1999. godine podneo sam rezoluciju, ovlašćenu od strane predsednika, da se preduzmu sve potrebne mere kako bi se zaustavilo Miloševićevo etničko čišćenje Kosova. Na Klintonovu odluku o delovanju, NATO je otpočeo bombardovanje srpskih meta 1999. godine.
Prvog dana bombardovanja kritike republikanaca na račun Klintona su bile porazne, ali za 78 dana kampanje Klinton se nijednom nije pokolebao u javnosti. Jednom sam se zabrinuo zbog njegove odluke. Klinton je pitao – šta biste rekli kada bih zaustavio bombardovanje? Odgovorio sam mu – sazvao bih pres konferenciju i saopštio da niste održali obećanje. Nemojte popustiti. Zaista nemam predstavu", kaže gospodin Džozef, "da li je moj savet ikako uticao na Klintona, ali on nije zaustavio bombardovanje. Nastavio je sa pritiskom i to se isplatilo".
Vrlo zanimljiva izjava onog ko danas dolazi u tzv. radnu i prijateljsku posetu srpskim vlastima.
Pošto već govorimo o izmenama Zakona o radiodifuziji, čiji je servis ono što se naziva javnim servisom, RTS, pokazuje i činjenica da je na sajt RTS-a u 12.42 stavljeno saopštenje Bajdenovog kabineta da će on danas, pored ostalog, prisustvovati sednici Skupštine Srbije. Naša predsedavajuća je rekla da o tome nije obaveštena. Prema tome, pravo pitanje je ko ovde laže, da li laže javni servis, na čije laži smo navikli? Kako javni servis može da prenosi saopštenje iz Bajdenovog kabineta i o čemu se ovde zapravo radi; kakav je to odnos prema Skupštini i prema predsedniku Skupštine?
Međutim, kako stvari stoje, pošto je skoro dva sata, Bajden neće kročiti – i to je jedan mali ukus pobede – samo u srpski parlament na ovoj balkanskoj turi. No, za svaki slučaj, ponela sam i adekvatnu opremu da pozdravimo gospodina Bajdena. Nije slučajno da su cipele crvene boje. One asociraju na kosovske božure i nose vrlo jasnu simboliku za nekoga ko je bio sponzor trgovine ljudskim organima. (Narodna poslanica Aleksandra Janković drži u ruci crvene cipele.)
Što se tiče ovih kozmetičkih izmena Zakona, kako je to lepo primetio predsednik Nove Srbije gospodin Velimir Ilić, one nisu ništa drugo do legalizacija katastrofalne situacije u medijskom prostoru Srbije. Nacionalnu frekvenciju dobili su mediji koji su u funkciji partijskih, a ne građanskih interesa. Uz to, naplaćuju pretplatu, a "razbijaju se" od reklama.
Juče je u 12.00 održan veliki protest srpskih nevladinih organizacija, predstavnika NS i DSS ispred "Ruskog cara". To što protest nije imao na koji način da se najavi, jer za takvu vrstu informacija ne postoji medijska propustljivost, to ni po jada. Ali, to kako je bio prikazan, i to na javnom servisu, koji se reklamira pod sloganom "Vaše pravo da znate sve", to je stvarno vrh. "TV Bastilja" je bila mala beba za ovu neo "TV Bastilju". Čitavih sedam sekundi se video izveštaj sa skupa. Govor Slobodana Samardžića, aktuelnog narodnog poslanika, bivšeg ministra za Kosovo i Metohiju, univerzitetskog profesora, nije bio dovoljno vredan pažnje onih koji obožavaju "460 sati svadba" u Đilasovoj produkciji.
Tokom govora zamenika šefa Poslaničke grupe NS Miroslava Markićevića u prenosu je prvih pet minuta išlo neko šarenilo, jer je kamera bila zaklonjena nečijim telom. Danas pominjemo kako se pri ovim prenosima često događa da prvih nekoliko minuta kamera luta, jer, eto, ne može da fokusira baš opozicione poslanike.
Ali, sve to na stranu, prava funkcija javnog servisa jeste edukacija stanovništva, odnosno proizvodnja i emitovanje sadržaja koji nisu komercijalne prirode, naučnog, kulturno-umetničkog i dečijeg programa.
Malopre sam razgovarala sa svojim kolegom iz LDP-a prof. Žarkom Koraćem o odsustvu pravog i obrazovnog dečijeg programa. Mnogo pre nego što je Televizija Beograd postala javni servis vodili smo emisiju "Nedeljnik" koja se bavila problemima dece, savetodavnim radom sa njima, njihovim profesorima, vaspitačima, roditeljima, uz ozbiljnu analizu sadržaja koji će biti preporučen i prikazivan u obrazovnom programu. Emisija je prekinuta početkom devedesetih i do danas sličnog sadržaja nema, iako javni servis takvu obavezu ima. Ima obavezu da emituje sopstveni dečiji obrazovni program.
Takva emisija i takav program je tim potrebniji što se od devedesetih problemi dece i mladih intenziviraju i u kvantitativnom i kvalitativnom smislu. No, koga briga za decu i mlade kada postoje ogromne pare za prava prenosa sportskih događaja, Univerzijade i sad na kraju "bajdenijade".
Slična je situacija i u drugim medijima koji su tzv. komercijalnog karaktera, gde možemo da gledamo političare u rijaliti šou programima, sadomazohističku emisiju tipa "Trenutak istine", egzibicionističke i za svingeraj promotivne "Menjam ženu" ili "Gledaj mamu, biraj ćerku", crtane filmove o Trgovčevićima u kojima majka detetu izgovara sledeću pretnju: "Ako ne budeš bila dobra, vratiću te u Srbiju".
Sinoć je na jednoj lokalnoj televiziji, na televiziji "Mir" u Leposaviću, gostovao Piter Fejt, koji je pozivao Srbe da uđu u institucije države Kosovo, sarađuju sa Tačijevom vladom, jer je to dogovor sa srpskom vladom. Zastupao je stavove koji su direktno suprotni čak i zvaničnim stavovima srpske vlasti. Kada su se naši ogorčeni sunarodnici pojavili ispred TV "Mir", vlasnika Nenada Radosavljevića, ispostavilo se da je emisija sa Fejtom snimljena tajno prethodne noći, a emitovana sinoć kao navodno uživo gostovanje.
Ova televizija, čuvena po antisrpskoj politici, čak i političkim stavovima koji se suprotstavljaju stavu ministra inostranih poslova Srbije, takođe je dobila frekvenciju od Radiodifuzne agencije, i to i finansijski povlašćen položaj. U nepovoljnom položaju nalaze se samo predstavnici lokalnih televizija okupljenih u udruženje "Srpska mreža", kojima nisu direktno zatvorili vrata, ali im je nametnut takav namet na vilajet da su u situaciji da sami sebe zatvore zbog neverovatnih finansijskih zahteva.
Umesto da se naprave temeljne izmene Zakona o radiodifuziji, vladajuća većina sada nudi "tehnikalije", motivisane neuspehom da se zapravo proguraju kandidati i favoriti gospodin Miljenko Dereta i gospođa Gordana Suša. Budući da se ovlašćeni predlagači nisu sami usaglasili, kako je rekla gospođa Kolundžija, biće naterani da poštuju zakon.
Od 17. februara, kada je istekao mandat dvojici članova RRA, Slobodanu Đuriću i Velimiru Miloševiću, ide neprekidan ping-pong između Skupštine i Odbora za kulturu. Traži se da Odbor reši problem umesto Skupštine, na Odboru slušamo filozofsko-lingvističke analize zakonske odrednice o nužno dva kandidata, da bi se 26. februara 2009. godine, na predlog Svetlane Stojanović, člana skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje, loptica vratila u skupštinsko polje. Dakle, zatraženo je autentično tumačenje Skupštine u plenumu o stavu 1. člana 24. Zakona o radiodifuziji koji se odnosi na to da li "dva kandidata" znači samo dva ili može da znači više od toga.
Kako god bilo, slažem se i sa gospodinom Prokićem iz Liberalno-demokratske partije da izmene i dopune ovog zakona tehničke prirode ne rešavaju problem RRA, a nastavlja se tenzija između Skupštine i države. Isto tako je jasno da pravi motiv vladajuće većine jeste samo to što nisu uspeli da ubace još dva svoja kandidata i pojačaju medijsku demokraturu.

Koliko sam informisana, trebalo bi da ja budem ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija po ovoj tački.

(Predsednik: Izvinite, dobro ste obavešteni. Zbog toga sam morala da prekinem predstavnika Poslaničke grupe SRS. Izvolite.)

Dobro. Zbog javnosti i zbog građana Srbije, mislim da je važno, kada se radi o personalnim rešenjima, predočiti građanima koja su to rešenja i koje su kvalifikacije, znači, biografski podaci i ono što sami kandidati o sebi pišu, da bismo mogli da procenimo da li je to najbolji kandidat koji se može naći za mesto kandidata u RRA, a koji živi i radi na području Kosova i Metohije.

Naravno, u skladu sa Zakonom o radiodifuziji, podnet je predlog skupštinskom odboru i skupštinski odbor je u proceduru stavio za kandidata za člana Saveta koji živi na području Kosova i Metohije Živojina Rakočevića iz Gračanice.

Prvo moram da pročitam preporuku od Društva novinara Kosova i Metohije, gde se u obrazloženju kaže sledeće: "Živojin Rakočević je jedan od najboljih poznavalaca medijskih prilika i potreba u Pokrajini u proteklom periodu". Nije baš određeno šta to zapravo znači i koji je to protekli period, a objasniću posle zašto.

Dalje kaže: "Značajno je doprineo poboljšanju kvaliteta informisanja, edukacije i organizovanja medija na srpskom jeziku, kao i objedinjavanju medijskog prostora. Rezultati tog rada su Kosma mreža, udruženje radio-stanica Kosova i Metohije, organizovano uz podršku OEBS-a".

Znamo kakva je situacija u vezi sa informisanjem u našoj južnoj pokrajini i ova vrsta preporuke deluje pre kao antireklama, jer ne znam šta znači "značajan doprinos poboljšanju kvaliteta informisanja, edukacije i organizovanja medija na srpskom jeziku" koji, nažalost, u našoj južnoj pokrajini gotovo da i ne postoji.

Možda je indikativnije i značajnije pročitati ono što kandidat u svojoj biografiji navodi: Živojin Rakočević rođen je 1973. godine u Podgorici. Kandidat za Kosovo i Metohiju rođen je u Podgorici. Obrazovanje – završio je Filološki fakultet u Prištini; odslušao poslediplomske studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i položio ispite, prijavio magistarsku tezu.

Završio je nekoliko specijalističkih seminara na temu novinarstva i medija, kao i menadžment u medijima; pohađao nekoliko studijskih seminara u inostranstvu u okviru Programa međunarodne posete SAD.

Kad god neko kao referencu navede nekoliko studijskih seminara u Americi, ili je viđen za mesto ministra odbrane, kao na primer gospodin Šutanovac, ili je viđen eventualno za kandidata za RRA, koja je napravljena tako da bude prilično jednolična i da dozvoljava ozbiljnu medijsku blokadu.

Radno iskustvo – urednik časopisa "Potpis", saradnik na Radio Prištini od 1994. godine; uređivao poeziju u književnom časopisu "Stremljenja"; radio kao asistent na Filološkom fakultetu u Prištini od 1997. godine do 1998. godine, predmet Opšta književnost; jedan od pokretača i prvi glavni urednik dečijeg časopisa "Mali princ" iz Banjaluke 1999. godine; lektor na Radio-televiziji Republike Srpske 1999. godine. Vidimo da je čovek prilično pokretljiv – Podgorica, Priština, Republika Srpska. Bio je glavni i odgovorni urednik na Kosovsko-metohijskom radiju od januara 2000. godine; predsednik i jedan od pokretača udruženja Kosovska medijska asocijacija "Kosma mreža" (udruženja radio-stanica Kosova i Metohije, koje predstavlja novu radijsku informativnu okosnicu izolovanih srpskih naselja, naravno, realizovano u saradnji sa OEBS); glavni i odgovorni urednik magazina "Glas juga" iz Gračanice, a od medijskih kuća sa kojima je sarađivao u zemlji tu su B 92, Studio B, Foks i, ima i stranih, ATV, France 24, TV 5.

Ono što je vrlo interesantno jeste da je i dobitnik nagrade "Milan Pantić" za istraživačko novinarstvo i hrabrost u izveštavanju, vezano za događaje tokom pogroma Srba 17. marta 2004. godine, koju su dodelili UNS, NUNS, "Večernje novosti" i NIP "Novi put" iz Jagodine. No, ono što jeste moje pitanje i što zapravo izaziva i može da bude osnov za mnoge sumnje jeste šta je od 2004. godine do danas? Ovde se biografija završava 2004. godine. Zašto je istraživačko novinarstvo prestalo posebno nakon priznanja tzv. nezavisne države Kosovo?

Imam još jedno pitanje – zašto je putem dva radija u okviru udruženja Kosovska medijska asocijacija pozivao Srbe da glasaju onda kada je srpska vlada upozoravala naše sunarodnike u južnoj pokrajini da ne pristaju na šiptarsku propagandu i ne daju legitimitet onima koji će kasnije napraviti prvu NATO državu na teritoriji Evrope? Kako je reagovao u medijskom smislu, pošto vidimo da je završio ove silne kurseve u Americi i menadžment, 17. februara 2008. godine na samoproglašenje tzv. nezavisne države Kosovo? Zašto baš tada prestaje istraživačko novinarstvo i počinje ova uspešna saradnja sa OEBS?

Inače, budući da je deklarisani hrišćanin, čudno je što nije reagovao, ako već nije reagovao na apel Vlade, ni na apel vladike raško-prizrenskog Artemija da se na glasanje ne izlazi i ne daje legitimitet šiptarskim teroristima. Tu nekako, blago rečeno, nedostaje poslušanije, ili postoji neka druga vrsta političke orijentacije.

Na koji način bi, to je takođe važno pitanje, kao član RRA koji živi i radi na području Kosova i Metohije danas reagovao na saopštenje eparhije Raško-prizrenske koje dolazi upravo iz Gračanice, gde on sada živi i radi? Evo tog saopštenja: američki potpredsednik Džozef Bajden planira da poseti manastir Visoki Dečani 21. maja 2009. godine.

Ovu vest saopštila je ambasada SAD u Prištini. Nadležni episkop raško-prizrenski Artemije ne daje svoj blagoslov za tu posetu. Američki potpredsednik dolazi u posetu Kosovu kao nezavisnoj državi da potvrdi nasilno otkidanje dela teritorije države Srbije i njeno predavanje u ruke šiptarskim teroristima koji su nekažnjeno počinili nebrojene zločine nad srpskim narodom, srpskom imovinom i srpskom verskom i kulturnom baštinom. Da li Džozef Bajden ovim gestom želi da potvrdi da su i Dečani američka baza na Kosovu i Metohiji, kao što je to Bondstil? Manastir Visoki Dečani pod sadašnjom upravom već je, nažalost, postao poznat po svom delovanju koje je na štetu srpskih interesa, postavši u određenom smislu bastion antisrpskog delovanja na Kosovu i Metohiji, što ova poseta i potvrđuje. U cilju sputavanja i suzbijanja takvog delovanja manastira Dečani, episkop Artemije doneo je pomenutu odluku. Ovde je faksimil i potpis eparhije Raško-prizrenske i Kosovsko-metohijske.

Mene zanima kako bi naš predloženi kandidat reagovao sada na ovo saopštenje.

U kontekstu svega što sam do sada rekla, izražavam opravdanu sumnju da se radi o najboljem mogućem kandidatu sa teritorije Kosova i Metohije. Mislim da bi trebalo ozbiljno razmotriti koji su sve kandidati dostupni, pitati vođe naših Srba i pitati Marka Jakšića, na primer, kakvo je njegovo mišljenje o ovom i nekim drugim kandidatima, naći nekog ko je završavao škole u Srbiji i ko ima diplomu nekog od srpskih univerziteta, a ne nekakve diplomice pohađanih kurseva u okviru međunarodnih poseta SAD, i zaista postaviti ozbiljnog kandidata koji će na dostojan način reprezentovati interese države Srbije i biti u saglasnosti sa zvaničnim stavovima njegove vlade.