To ne može da se briše, ceo zakon, ali onda bar mogu neki sporni članovi. Znači, amandman je da se član 7. briše.
Obrazloženje, opet: „Ovim predlogom zakona predviđeno je da ministar odbrane ne samo da donosi formacije i sistematizacije komandi i jedinica ustanova Vojske Srbije, već on to radi i za sve vojne jedinice i vojne ustanove koje su funkcionalno vezane za Ministarstvo odbrane.'' Naravno, propisuje i zvanja u Vojsci Srbije.
Ovako definisane nadležnosti ministra ne mogu nikako da se shvate kao preciziranje njegovih ovlašćenja, već pre kao neopravdana proširenja ovlašćenja, kojima ministar odbrane osim svoje osnovne dužnosti, civilne kontrole Vojske, dobija ovlašćenja koja se, pre svega, odnose na kadrovsku i strukturnu politiku Vojsku Srbije.

Po ovom predlogu zakona, član 9. glasi: „U članu 40. stav 2. reč: „Student“, zamenjuje se rečju: „Kadet“, a reč: „Unapređuje“, zamenjuje se rečju: „Proizvodi“. Tražila sam da se član 9. briše, a u obrazloženju zašto Vlada ne prihvata ovaj amandman je rečeno nešto što meni kao plavuši stvarno nije jasno, a to je, da se ne prihvata amandman iz razloga što se radi o licima koja prvi put stiču status oficira po završetku vojne akademije, a koja prethodno nemaju oficirski čin, što znači da najpre mora da se proizvedu u oficira, tek onda mogu da se unaprede u prvi početni oficirski čin.
U pogledu pojma ''kadet'', ukazuje se na obrazloženje amandmana pod rednim brojem 2, a to je još zabavnije zato što kaže da se taj termin koristi da bi se usaglasili pojmovi našeg zakona sa pojmovima koji se koriste u vojnim školama stranih zemalja.
Znači, mi se sada usklađujemo sa Vest Pointom. Vi mi možete reći da pojam ''kadet'' postoji u ruskoj vojsci, ali je mnogo tipičnije zapravo za zapadnu vojnu školu da se koristi upravo ovaj termin „kadet“.
Još od 1837. godine, gospodine ministre odbrane, kada je Vojna akademija počela sa radom, sa manjim ili većim prekidima, usled ratova, istorijskih i političkih okolnosti, za lice koje je pohađalo Vojnu akademiju koristio se naziv „pitomac“. Osim ovog naziva, koji je ustaljen u srpskoj vojnoj tradiciji, u Zakonu o vojsci iz 2007. koristi se termin „student“. Novim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije termin „student“ se briše i uvodi termin „kadet“.
Naravno da je ovaj termin svojstven tradiciji zapadnih zemalja, konkretno, ljubljenih vam, SAD, gde se koristi od samog osnivanja 16. marta 1802. godine, jedne od najprestižnijih vojnih akademija na svetu Vest Pointa. Samo smatram da uopšte nije celishodno uvoditi tuđu treminologiju ako već postoji odgovarajuća srpska reč za isti pojam, koja je svojstvena srpskoj vojnoj tradiciji.
Dalje, u ovom članu se umesto „unapređuje“, zamenjuje se rečju „proizvodi“. Šta zapravo to znači? Da Srbija više neće unapređivati studente Vojne akademije koji su na njoj završili školovanje u čin potporučnika, nego ih, recimo, proizvoditi kao robu. Čak i na tom citiranom i omiljenom vam američkom Vest Pointu koristi se termin ''commission“, koji se može prevesti kao ''izdati oficirsku povelju'' i termin ''graduation'', što znači diplomirati.
Moram da priznam da se ovakvim formulacijama stvarno podstiče bojazan da će u budućnosti srpski oficiri biti proizvođeni i korišćeni kao potrošna roba na raznim svetskim ratištima, poput Avganistana ili Iraka, tzv. multinacionalnim operacijama.

Amandman glasi: "Član 32. se briše". Već sam rekla da smatram neadekvatnim i necelishodnim zamenu reči "unapređuje" rečima "proizvodi", jer bi to značilo da Srbija više ne unapređuje studente Vojne akademije koji su na njoj završili školovanje, nego će ih jednostavno proizvoditi kao robu. Rekla sam kako to izgleda na Vest Pointu, takođe, omiljenom ministru, i isto tako istakla da postoji bojazan da će ubuduće srpski oficiri služiti kao potrošna roba na raznim svetskim ratnim žarištima.
Sada sam htela nešto da vas pitam. Neću vas, gospodine Šutanovac, pitati koliko je sati, zato što vi nosite satove koji govore o vašoj preferenciji NATO snaga i onih koji vole te evroatlantske integracije. Pogledaću na svoj sat, koji je kineske proizvodnje, imam i ruski, što praktično metaforično (znam kakve nosite, izlazilo je u nastavcima) izražava ideju o onima koji su dovoljno veliki da budu strateški partneri Srbije, a da je tretiraju kao dostojnog partnera.
Za vašu informaciju, pretpostavljam da to kao ministar odbrane ne znate, danas je opredeljenje na zajedničke, istorijske i duhovne vrednosti srpskog i ruskog naroda, koji su u prošlosti bili saveznici, a u budućnosti saradnici na političkom i ekonomskom planu, rezultiralo potpisivanjem Sporazuma o obnovi ''ruskog nekropolja'' u Beogradu. Sporazum su potpisali predsednik ekonomskog saveta DSS, Nenad Popović i prvi zamenik šefa Poslaničke grupe Jedinstvena Rusija u Državnoj Dumi, Valerij Rizanski. Jedinstvena Rusija snažno podržava sve inicijative koje vode zbližavanju Srbije Rusiji, a potpisivanjem Sporazuma želimo da damo pun doprinos razvoju rusko-srpskih odnosa, ne samo u pogledu politike i ekonomije, nego i u oblastima u kojima su naše države tradicionalno sarađivale, kao što su kultura, nauka, obrazovanje i duhovnost, izjavio je Rizanski.
Sporazumom je dogovorena obnova ruskog groblja i verske kapele, i spomenika ruskim borcima iz Prvog svetskog rata. Ali, rekla sam da vas neću pitati to, ono što moram da vas pitam jeste – da li ste vi, baš, lično, predložili zamenu termina, znači, vraćam se na amandman, ''unapređuje'' terminom "proizvodi"?
Niti je u duhu srpskog jezika, niti u duhu hrišćanskih vrednosti da ljudi budu tretirani kao "proizvodi". No, obzirom na vašu današnju omašku, gde ste za ljude koji su vojna lica, koji su ratovali, ranjavani, traumatizovani i psihološki i fizički, rekli da su se pojavili u ogromnim količinama, počinjem opravdano da sumnjam, da ste baš vi tvorac ovog termina "proizvodi". Jer, to zapravo znači da će u ovoj osiromašenoj, opustošenoj, ojađenoj i obespravljenoj Srbiji, da se proizvodi roba široke potrošnje – oficiri za raznorazna ratna žarišta gde ćete ih vi slati.
Gospodine Šutanovac, vi ste zaboravili, i da smo 27. aprila pokrenuli inicijativu za vašu smenu. O tome ću govoriti i nadalje kada bude priča o učešću naše vojske u multinacionalnim operacijama. Tada je bila pokrenuta inicijativa za vašu ostavku, baš zbog slanja naših trupa na NATO manevre u Gruziju. Bila je prilična kampanja kojoj se pridružio veliki broj nevladinih organizacija, od kojih bih da spomenem: ''Dveri'', ''1389'', ''Obraz'', ''Nomokanon'', ima tu i raznih organizacija, neki od njih su u zatvoru, ali izaći će, relativno uskoro. Znači, 20-tog, negde, uoči posete gospodina Medvedeva...

Kako mogu da vršim uticaj na pravosuđe?!

Prekinuli ste me i na pola pitanja i protumačili moj uticaj na tužilaštvo, što je potpuno fantastično. Pa, zaista sam onda super žena.

I, ovako nesvesna bih da govorim o amandmanu. Kako sam shvatila, Srbija će za potrebe NATO proizvoditi ogromnu količinu robe široke potrošnje – naših srpskih oficira, za razna svetska žarišta poput Avganistana ili Iraka.
Pitanje koje je upućeno jeste pitanje lično ministru – da li je on uticao da bude ovako formulisan novi član? Jer, znate, nije ovo ko iz pesme "luckasta si ti, luckast sam i ja". To ne može da se kaže Srbiji!
Ovo je stvarno korak više, ovo je svojevrsna arogancija prema poslanicima. Prošli put ste tražili od predsednika Poslaničke grupe Nove Srbije da vam zahvaljuje za nešto što ste vi uradili, a što predstavlja, prosto, predmet vašeg posla.
Znači, on treba da vam zahvaljuje zato što se vi povremeno mešate u svoj posao. Danas ste ovde pretili poslanicima i plašili, a generalno izražavate prezir prema narodu.
Stoga, vrlo me zanima da li je ovo nešto što ste vi lično uradili? Mislim da je vreme da na to pitanje odgovorite pre nego što dođe do novih izbora, gde će narod izneti i potpuno nova uverenja.

Niste me pažljivo slušali. Nisam rekla da mrzite narod. Rekla sam – prezir prema sopstvenom narodu. To ipak nije ista kategorija. Verujem da vi mešate neke pojmove.

Meni samo nije jasno, ako je to stari srpski termin, što mi nismo ovde bili proizvedeni u poslanike? Što vi niste proizvedeni u ministra? Baš vi odgovarate opisu nekoga ko bi mogao da bude proizveden u ministra. Ne bi bilo loše da je ostao termin „pitomac“. Za mnoge od vas dobro bi bilo da vas je neko pripitomio, naučio kako se komunicira u Parlamentu, kako se komunicira u Vladi i kako se komunicira sa narodom.

Što se zahvalnosti tiče, ovo nisam htela da pročitam, ali ću pročitati deo gde neko ko vrlo dobro poznaje vojnu istoriju i sa kojim sam razgovarala o tome, o našoj vojnoj tradiciji, i saznala za tu 1837. godinu, kaže sledeće:

„Posebno mi se svideo govor gospodina Velimira Ilića, deo u kome je govorio da je za vreme agresije NATO odlazio u kuće nesrećnih roditelja, koji su izgubili decu na Kosovu i Metohiji od šiptarskih terorista i avijacije NATO-a. Nažalost, i moj vojnik S.M. iz Čačka je poginuo u sastavu moje PVO jedinice u Đakovici.“ (Namerno ne govorim ovo zbog zaštite podataka o ličnosti.)

„Kada sam nakon godinu dana došao u Čačak, sa namerom da lično upoznam roditelje i posetim grob mog ratnog druga, vojnika S.M, njegovi roditelji su mi pričali da se gospodin Velimir Ilić lično založio i naredio da se obezbedi mesto u groblju koje je najbliže nesrećnim roditeljima. Ispričali su mi da su mu na tome neizmerno zahvalni. I ja sam mu na tome zahvalan“.

Velimir Ilić nikada nije tražio zahvalnost, a vi se pripitomite i učite od njega.

Imam više pitanja. Prvo pitanje je, da li su zabranjeni protesti u Beogradu, ili su zabranjeni samo za narod koji voli Srbiju i za radnike koji nemaju šta da jedu?
Naime, predstavnici više nevladinih organizacija protestovali su 11. oktobra ispred zgrade predsednika Srbije zahtevajući da se 11. juli proglasi danom sećanja na genocid u Srebrenici.
Kampanji koja se od februara prošle godine održava svakog jedanaestog u mesecu prisustvovale su i predstavnice civilnog sektora iz Crne Gore, BiH, kao i trinaest organizacija međunarodne mreže "Žene u crnom" iz Izraela i Palestine. Koordinatorka organizacije "Žene u crnom" Staša Zajević rekla je da očekuje da će predsednik Srbije Boris Tadić ispuniti međunarodnu obavezu, uvažiti dostojanstvo žrtava u Srebrenici, započeti ozbiljniji i odlučniji obračun sa nekažnjivošću nasilja i zločina.
Znači, moje pitanje za ministra unutrašnjih poslova je – da li su protesti i javna okupljanja u Beogradu zabranjeni ili su dozvoljeni samo "Ženama u crnom" koje govore o Srebrenici, iako takva deklaracija nikada nije prošla kroz Parlament?
Sledeće pitanje, koje vam postavljam, jeste – kako se pripremamo za posetu ruskog predsednika koji treba, kao što znate, tačno na šezdesetpetogodišnjicu poslednjeg oslobođenja Beograda da dođe u našu prestonicu?
Svi smo svedoci da je bilo jako puno rasprave o tome da se beogradskim ulicama vrate njihova imena, ali smo uspeli, predstavnici ove partijske vlasti uspeli su da baš sa Rusima treniraju strogoću, tako da je zaključak da će jednom biti vraćena imena tih ulica, ali možda sa nekim drugim nazivima.
Zanima me šta na planu spoljne politike znači ovakav akt minimalne dobre volje i zašto je toliki problem vratiti, recimo, ulici general Ždanovoj ime Resavska, ulici maršala Tolbuhina, njeno ime itd, umesto da bude zamenjena Mekenzijevom? Utisak koji mi ne da mira jeste ovaj – na takav način reagovala bi upravo ova druga Srbija, kada bi se u nekoj naučnofantastičnoj pretpostavci dodvoravala Rusiji, ne Americi.
Zamislite, recimo, da je zbog bombardovanja izmenjen naziv ulice Džordža Vašingtona ili Ruzveltove?! Ubeđena sam da bi uoči majskog gostovanja potpredsednika Džozefa Bajdena ovi ''drugosrbijanci'', njihovi jurišnici, ''narikali'' na sav glas i tražili da se u čast visokog gosta ulicama vrate prethodni nazivi. Ovako, pošto dolazi ''samo'' predsednik Rusije, gospodin Dmitrij Medvedev, zašto bi učinili minimalni akt dobre volje i vratili prava imena ulicama.
Naravno, prvo pitanje je da li će Dmitrij Medvedev postaviti pitanja koja su mnogo značajnija i teža od naziva ulica. Bojim se da će tu biti dosta pitanja, uključujući i pitanje odluke ove skupštine o vojnoj neutralnosti.
Sledeće moje pitanje je, takođe, vezano za ministra spoljnih poslova i glasi – šta se to zapravo dogodilo ''ovom Butmiru'' i zašto Dodik dolazi u Beograd? Znači, da li se radilo o pokušaju razbijanja Republike Srpske, o reviziji Dejtonskog sporazuma, jer to se nas i te kako tiče, budući da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma? Ne bi bilo loše da saznamo kakvi su bili ishodi tih pregovora i zašto je atmosfera bila tako mučna, uključujući i to da je Dodik mora da dođe u Beograd da prosto usaglasi svoja mišljenja sa mišljenjem naših državnika.

Sada ću se opet javiti za povredu Poslovnika...

Pre svega, predsednice, ovo što ste sada rekli je notorna neistina, zato što postoji uvid u stenografske beleške, a i javnost Srbije je imala prilike da u prenosu vidi da sam bila tu kada ste me prozvali. Prema tome, savetujem vam da uzmete snimak sednica, koje se definitivno snimaju, i da pogledate šta se događalo.
Vi ste me prozvali, bila sam tu, gospodin Buha se takođe javio za reč, dala sam mu prvenstvo, nakon toga ste me iz nekog razloga smatrali nepostojećom personom. Mislim da je uticaj gospođe Nade Kolundžije verovatno bio presudan. Ona se pojavila i dobila je reč.
Znači, snimljeno je, postoji snimak sednice i postoji obilje svedoka, a to su građani Srbije koji su to videli. Do sada nisam imala nameru da to uradim, ali sada ću zahtevati da mi se izvinite.

Čekajte, da li sam ja manja poslanička grupa od radikala i DS-a?

Gospođo Đukić-Dejanović, pogledaćete snimak...

Videla sam se u sali u svoj svojoj veličini, što je najstrašnije, i videlo je...

Ja sam malo plavuša, pa verovatno ne razumem...

Gospođo Đukić, znam da ste vi, kao predsednik Skupštine, pod tenzijom. Ima raznih pritisaka i potpuno mi je jasno da vam nije lako da vodite ovo zasedanje i ja ću sada prihvatiti da se vama izvinim što ste vi rekli neistinu. Je l' važi tako?
Evo, izvinjavam se što sam bila tu kada ste me vi prozvali (što se videlo u snimku) i što sam ustupila reč gospodinu Buhi. Izvinjavam se što nisam odustala od govora posle Nade Kolundžije, jer pola Srbije mi danas piše i šalju mi mejlove tipa "Aleksandra Kolundžija", "Nada Janković". Stvarno ne mogu to da podnesem. Znači, napravili ste mi psihološku traumu, ali svejedno se ja vama izvinjavam.