Ovo je jedan od prvih brojnih amandmana, koje sam podnela na ovaj zakon, gde praktično ideja jeste da se termin „multinacionalne operacije“ zameni terminom „mirovne misije za očuvanje mira sa mandatom UN“.
Naime, u skladu sa Rezolucijom Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, usvojenom na Sedmoj sednici Drugog redovnog zasedanja u 2007. godini, održanoj 26. decembra, doneta je Odluka o vojnoj neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne savete.
Pogledajte tačku 6) navedene Rezolucije. Pojam multinacionalnih operacija implicitno podrazumeva uvođenje Srbije u neki vojno – politički blok, pre svega NATO, gde su pripadnici naše vojske i drugih snaga odbrane upućeni da se bore za interese određenih država ili regionalnih organizacija. Iz tog razloga smatram da je termin „multinacionalne operacije“ neophodno zameniti terminom „mirovne misije“. Budući da postoje operacije za nametanje mira i operacije za očuvanje mira, važno je dodati da se radi o učešće Vojske Srbije u ''mirovnim misijama za očuvanje mira'', jer ove operacije za nametanje mira jesu borbene operacije.
Kako Republika Srbija kao osnovno opredeljenje političke nacionalne bezbednosti ima privrženost poštovanju obaveza, koje proističu iz Povelje UN, važno je naglasiti da se radi o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u mirovnim misijama sa mandatom UN. Obrazloženje za neprihvatanje ovog i sledećih amandmana, koji logično proizlaze iz njega, jeste da nema potrebe menjati termin „multinacionalne operacije“ jer se podrazumeva da su to aktivnosti koje imaju karakter mirovnih, odnosno humanitarnih operacija.
NATO agresija na našu zemlju predstavlja dobar primer takve multinacionalne operacije. Američki model definisanja operacija za očuvanje, održanje i izgradnju mira u svetu kao da je izašao iz hipi pokreta sa sloganom „make love, not war“, ne koristi se više termin „rat“ već „borba za mir“. To je ono „let's give peace a uhance“, ratni sukob je, u prevodu, intervencija uspostavljanja mira. Zar je stvarno moguće da posle NATO agresije ili kako vi volite da kažete NATO bombardovanja SRJ, inače kodno ime te multinacionalne operacije bilo je „operacija savezničkih sila“ ili u SAD „operacija milosrdni anđeo“, vi stvarno verujete u podrazumevajući mirovni i humanitarni karakter multinacionalnih operacija?
Čim je nešto tako ''multi'', ostaje dovoljno prostora da onaj ko demonstrira moć, a to jeste NATO pakt, nešto ''muti''. NATO agresija je bila drugo važnije uplitanje NATO nakon bombardovanja bosanskih Srba u operaciji, još jedna multinacionalna operacija, namerna sila 1995. godine i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Sada mi još kažite da je i namerna sila bila multinacionalna operacija sa dobrom namerom uspostavljanja mira. To čak ni onaj ministar ''multipraktik'', kakvog smo imali prilike da vidimo na početku redovnog jesenjeg zasedanja ovde, ne bi poverovao.
NATO agresija nije trajala samo od 24. marta do 10. juna 1999. godine. U tim direktnim multinacionalnim udarima, koji su trajali bez prekida 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Direktna šteta, čak po njima, jeste oko 30 milijardi dolara. Konačan broj direktnih žrtava zvanično nije saopšten. Procenjuje se da je reč o 2.500 poginulih i 5.000 ranjenih.
Jako je zanimljivo da je u sali sada u redovima ove ''žute'' osovine veselje, kao da pričamo o tome da su dobili sedmicu na lotou. Ljudi, pričam o NATO agresiji. Vi jeste zaboravili, ali ima ljudi koji su imaju direktne posledice te NATO agresije, sramota je da se tako ponašate, ali narod sve gleda.
Montirani incident u Račku poslužio je kao opravdanje za multinacionalnu operaciju, SAD i EU optužile su Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorim NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji. U isto vreme, Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van Pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata na Kosovu.
Još dok je Milošević bio na putu 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao“. Zaista, poetični nazivi za multinacionalne operacije. Dodatne stranice Sporazuma u Rambujeu, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, nego cela Srbija.
NATO je praktično zahtevao oružanu intervenciju iz tog razloga što Savet bezbednosti UN nije uspeo da izdejstvuje odluku za oružanu intervenciju u SRJ zbog protivljenja Kine i Rusije, stalnih članica sa pravom veta.
Zato sam, gospodine Šutanovac, govorila da volim da nosim te kineske i ruske satove, za razliku od vas koji nosite ove iz NATO serije.
Iz tog razloga NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni Sporazum u Rambujeu. Ponuđenim Sporazumom je ozbiljno ugrožavan suverenitet države, zahtevan je ulazak NATO trupa na KiM, njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom tadašnje SRJ i predviđen referendum o samoopredeljenju na KiM kroz tri godine, čiji bi rezultat bio značajan faktor u odluci o konačnom statusu. Taman toliko koliko je NATO agresija bila humanitarna toliko je i ovaj ultimatum bio sporazum.
Kao razlog za multinacionalne operacije NATO je naveo humanitarni cilj zaštite Albanaca na KiM od etničkog čišćenja i humanitarne katastrofe. Po principu proročanstva koje se samo ostvaruje, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo je tek nakon nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.
NATO je izvršio agresiju 1999. godine, a nastavio je do danas. Agresija je bila uvod u pravno nasilje, kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti i proglašavanje jednostrane nezavisnosti KiM, tačnije scenario okupacije cele države se i te kako realizuje. NATO agresija, NATO država, čiji je glavni grad Bondstil, antiraketni štit na KiM, duhovno jedinstvo Tirane i Prištine...

Nastaviću ovo u sledećem amandmanu, koji će uslediti uskoro.

Naravno, nastavljam tamo gde sam stala. Pretpostavljam da ministra to ne zanima, ali bi morao da se ponaša nešto malo manje arogantno, zato što to stvarno izaziva iritaciju i narodnih poslanika i naroda. No, možda je to dobar uvod za ovo što ću dalje govoriti i naravno dobar početak jedne nove Srbije i uvod u jedne nove izbore.
Znate, NATO jeste izvršio agresiju te 1999. godine, ali je nastavio do danas. Agresija jeste bila uvod u pravno nasilje kada je prekršena Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 i kada je proglašena lažna država Kosovo. Znači, uvod je bila agresija, zatim ide pravljenje prve NATO države na teritoriji Balkana, glavni grad Bondstil, raketni štit, o kome ovde niko ništa ne govori, duhovno jedinstvo Tirane i Prištine i, praktično, počinje realizacija plana okupacije čitave države.
Južna pokrajina je praktično okupirana i to upravo od strane NATO, a vi ministre, kroz set vojnih zakona zapravo pomažete da nam odmognu.
Vaše preferencije bile bi vaša stvar da niste ministar odbrane ove države. Oprostite, ali to da ste vi ministar vojni vidi se samo po količini obezbeđenja koje je prisutno gde god se vi pojavite. Kao da ste, Bože me oprosti, Bajdenov pomoćnik. Nije ni čudo da niste protokolom predviđeni za doček ruskog predsednika Medvedeva, zato što je shvatio bivši ministar odbrane, a sada osoba u ulozi predsednika Srbije, da ne može istovremeno da obezbedi i Medvedeva i vas. Ko će opet da zavaruje šahtove i to ne zbog ruskog predsednika, kome ne treba zaštita od srpskog naroda koji ga poštuje i oseća kao svog? Vas...(Aplauz.)

Ministre, niste u kafani, ipak ste u Narodnoj skupštini. Lomite čaše od kristala u kafani, a ovde slušajte šta vam poslanici govore.

Znate kako, do sada sam mislila... Ministar se bekelji kad god neko od nas govori, bekelji se kad se priča o NATO agresiji, ne znam da li čovek ima neki poremećaj ili o čemu se tu radi.
Ono o čemu sam počela da govorim jeste da ruskom predsedniku Medvedevu neko naročito obezbeđenje neće biti potrebno, zato što ga srpski narod doživljava kao svog, isto tako, kao što vas, gospodine Šutanovac, doživljava kao tuđeg. Sveti Vladika Nikolaj je jednom rekao – i vo je rođen u Srbiji, pa nije Srbin. Znači, srpstvo nije nešto što se stiče nasleđem, na tome se radi, a ne radi se tako što vi zapravo svoj narod pravite ludim i objašnjavate mu zašto treba da bude slugeranski. Ne sme Srbija da bude ostrvo u NATO. To ćete teško prodati srpkom narodu koji ceni svoju slobodu, kao direktan dar od Boga, a ne od tako nekih tašna-mašna likova, čije vreme, verujte mi, ističe.
Predsednik vaše stranke vas tera iz lože među narod, ali nema mesta na tribinama za toliko obezbeđenje i svitu koja hrani vašu aroganciju. Ne samo ovih dana, nego inače, vi iritirate i narodne poslanike i narod jer ste često pretenciozni i arogantni, što je obično u skladu sa niskim kognitivnim potencijalima. Uz to ste i nespremni na bilo kakvu kritiku, što se vidi u slučaju generala Ponoša.

Moram iskoristiti pravo za repliku. Gospodine Šutanovac, obavestite me kada sam spominjala vašu porodicu, osim ako general Ponoš nije vaša porodica. Kakva porodica? O kojoj porodici pričate? Samo sam rekla o tome da duhovnost i pripadnost jednoj naciji ne može da se stekne samim rođenjem, nego na tome mora da se radi. Da ste vi otac dva Srbina, to je jako lepo i drago mi je da je tako, želim sve najbolje vašoj porodici.
Nemam tu sreću da budem majka dva Srbina ili dve Srpkinje, ali zato ove mlade ljude, i to naročito ove mlade ljude koji su nacionalno svesni i produhovljeni, doživljavam kao svoju decu i borim se da nikada ne dođu u situaciju da ratuju za interese nekakvog NATO, za vaše interese, za interese ljudi koji će na njima zarađivati na raznoraznim ratištima širom ove planete, to jeste moje lično opredeljenje i moje porodično opredeljenje.
Da, živim sama, ako vas to zanima. Vašu porodicu nikada nisam spominjala, niti mi je to bila namera.
Nastaviću da pričam o amandmanu i o generalu Ponošu, zato što vidim da imate ozbiljan problem da tolerišete bilo kakvu frustraciju, a frustracija je bila to što je general Ponoš u jednom trenutku rekao da ova zemlja nema nikakvu strategiju odbrane. Vi mu to nikada niste oprostili. Sada prosto ne znate šta sa njim da radite i on će preći u Ministarstvo spoljnih poslova. Niste vi oprostili ni ministru spoljnih poslova Vuku Jeremiću to što je bio protiv slanja naših vojnika u Gruziju, zato je on taj koji će dočekati predsednika Medvedeva, a vi ne.
Znači, ipak ne možete u trenutku kada predsednik Rusije Dmitrij Medvedev obustavlja saradnju sa NATO zbog vojnih vežbi na granici Rusije i kada se u samoj Gruziji ne zna kolika je bila politička težina režima Mihajla Sakašvilija, dakle, ne može naš ministar vojni, srpski ministar, drsko da poništi odluku svih demokratskih ustanova Srbije i da samovoljno pošalje naše vojnike u pomoć NATO paktu i diktatoru Sakašviliju.
Osim toga, poznato je da je upravo ministar spoljnih poslova uputio pismo premijeru Mirku Cvetkoviću u kome je od njega tražio da predloži Ministarstvu spoljnih poslova da se promeni odluka o učešću pripadnika Vojske Srbije na vežbi NATO u Gruziji.
I tu je naravno došlo do sukoba, jer vi ne možete da podnesete neku konstruktivnu kritiku.
Ali, gospodine Šutanovac, nije kod vas sve toliko loše, uprkos činjenici da ste glavni NATO lobista. Juče ste izmamili osmeh velikoj većini naroda u Srbiji, jer mi smo do juče mislili kako je u Srbiji stala svaka proizvodnja. A od vas smo juče saznali, da je u Srbiji tek počela proizvodnja. Doduše, proizvodimo oficire i ministre. (Aplauz.)

Repetirala sam, tako da se sada verovatno čujem.
Jako me je zabrinulo odsustvo ministra. Da mu nije loše? Imamo li informaciju gde je ministar Šutanovac, jer sam taman mislila malo da popričam sa njim? Dobro.
Ono što je činjenica, da je ministar sada u stvari objasnio motive za donošenje ovog zakona o učešću u multinacionalnim operacijama i rekao: ako želimo evroatlantske integracije – delimo bezbednosne izazove. Dakle, mi ginemo, a oni inkasiraju. Praktično, on je demonstrirao ono što nam se stalno od ove partijske vlasti nudi kao lažna dilema, a to je – ili ekonomski razvoj ili zaštita nacionalnih interesa. Naša ideja i naš cilj jeste obnova snažne države koja podrazumeva – i ekonomski razvoj i zaštitu nacionalnih interesa.
Naime, pitanje je praktično – šta i kakvu bi ekonomsku korist Srbija imala od učlanjavanju u NATO? Ministar koji je izgovorio ovu, i oni koji smatraju da Srbija ne može biti ostrvo u NATO, zapravo koriste to kao propagandnu parolu, da bi pokazali kako postoje vrlo važne ekonomske dobiti, materijalni benefit, kako oni to govore ovim novosrpsko-engleskim jezikom.
NATO je vojna organizacija, koja vodi ratove po svetu, a ratovi su rušilački i koštaju. Doduše, velike vojne sile i osvajačke ratove vode da bi za sebe obezbedile energetske i sirovinske resurse i tržišta. Možda pristalice NATO misle da ćemo učlanjenjem i mi učestvovati u deobi ratnog plena i na taj način ostvariti ekonomsku korist. Malo ko, zdrave pameti, može u Srbiji poverovati da će to Srbiji pripasti.
Kada bi se nekim čudom to i dogodilo, to bi bio krajnje nemoralan argument, jer podrazumeva da se pod primamljivom frazom ekonomske koristi krije sasvim vulgaran motiv – učešće u deobi ratnog plena zauzetih zemalja. Pri tome, pristalice NATO ne računaju da će baš oni učestvovati u NATO-vim ratnim operacijama i da će baš oni biti izvršioci. Oni računaju da će to biti neki drugi, a oni će dobiti ove svoje benefite.
Povodom priče o mirovnim misijama, o humanitarnom karakteru tih misija, za koje se praktično svi ovde zalažemo, osim naravno ministra, koji želi da učestvujemo u multinacionalnim operacijama...

Ulaskom u NATO Srbija neće učvrstiti demokratiju, niti će povećati slobodu svojih građana, nego će se praktično potčiniti diktatu američkih globalnih interesa i u spoljnopolitičkom i u unutrašnjem pogledu, to gospodin Šutanovac dobro zna.
Da je NATO stalo do demokratije, ne bi se protivio referendumu u zemljama na koje želi da se proširi. Ne može se nazvati demokratijom instaliranje marionetskih vlasti, podsticanje podaničkog mentaliteta u zemljama koje su zauzete. Demokratski potencijali se neguju samo poštovanjem i odbranom dostojanstva države i naroda, a NATO je protiv Srbije vodio nepravedan rat, neposredno je učestvovao u otcepljenju dela njene teritorije, protivno međunarodnom pravu priznao je nezavisnost tog dela i još uvek ga drži pod svojom kontrolom.
S obzirom na Rezoluciju Narodne skupštine o neutralnosti, jasno je da bi odluka o pristupanju NATO bez referenduma bila nelegitimna i nelegalna. Međutim, kada se ima na umu odnos NATO prema Srbiji, trebalo bi da pitanje samog referenduma bude suvišno. Naime, rat NATO protiv SRJ, odnosno Srbije predstavlja agresiju, nepravedan i osvajački rat. S obzirom na to da nas je NATO napao protivno međunarodnom pravu, bez odluke Saveta bezbednosti UN i čak bez odluke bilo kog sopstvenog zvaničnog tela, on je po međunarodnom pravu – izvršio ratni zločin.
Imajući u vidu da su članice NATO direktno učestvovale u razbijanju Jugoslavije može se govoriti – o zločinu protiv mira. NATO bi zato trebalo da odgovara. Umesto toga, ministar nudi mir, multinacionalne NATO operacije.
Srbija od ulaska u NATO ne bi imala nikakve koristi, ali bi zato imala mnogo štete, jer se NATO nikako ne širi zbog dobrobiti Srbije, nego zbog svojih geostrateških interesa. Posledice uključenja u najveću vojnu organizaciju na svetu, nikako ne mogu da budu –pacifikacija, nego militarizacija.

Nastaviću sa obrazloženjem mojih amandmana tumačeći pravu motivaciju predlagača ovog zakona, ne toliko zato što verujem da će gospodin ministar vojni posle ovog nešto promeniti, nego prosto da objasnim narodu Srbije, to je naša dužnost kao narodnih poslanika, o čemu se zapravo ovde radi.
U zaključcima sa samita NATO iz aprila 2009. godine podržava se opredeljenje srpske Vlade da Srbija postane članica NATO, a posle posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena deo aktuelne vlasti u medijima sve više podstiče kampanju za uključenje Srbije u NATO. Podrška evroatlanskom opredeljenju sadašnje Vlade mogla se čuti i pre tog samita od više zvaničnika iz zemalja koji čine tu vojnu organizaciju, kao i od samih zvaničnika NATO. Ona svedoči da sadašnja vlast u Srbiji, izvan očiju javnosti, vodi pregovore o uključenju u NATO. Kako bi inače mogla da se daje podrška nečemu za šta niko nije iskazao volju? Pored toga, ona potvrđuje da sadašnja vlast ne stoji ni iza Rezolucije Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti Srbije, za koju se sama izjasnila. To najbolje pokazuju izjave najviših zvaničnika aktuelne vlasti, posebno ministra vojnog, da je Srbiji mesto u NATO.
Za ozbiljnu i stvarnu demokratsku vlast bilo bi nezamislivo da najviši zvaničnici, uključujući i ministre, omalovažavaju akte Skupštine, o čemu je malopre govorio i predsednik Nove Srbije, gospodin Velimir Ilić. Proizilazi da oni imaju manje odgovornosti prema sopstvenoj skupštini i volji naroda, nego prema zvaničnicima NATO. Po postupcima sadašnje Vlade vidi se da je ona Rezoluciju o vojnoj neutralnosti prihvatila pod unutrašnjim političkim pritiskom i to samo privremeno i neiskreno.

Ministre, je l' vas je učio da to pokazivanje prstom nije naročito pristojno?!
Nastaviću sa pravom motivacijom predlagača zakona. Očigledno je da postoji vrlo jasan spoljašnji pritisak i NATO podrška ovakvom opredeljenju naše partijske vlade. To vrlo upečatljivo pokazuju i kolumne nekih ambasadora NATO zemalja u vodećim nacionalnim novinama, što bi za svaku zemlju koja drži do elementarnog dostojanstva bilo neshvatljivo.
Sve to daje osnova za pretpostavku da se sadašnja Vlada, bez obaveštavanja domaće javnosti, obavezala za korake koji vode uključenju u NATO, na osnovu čega se logično može sumnjati u to da vodi samostalnu državnu i nacionalnu politiku.
Zaboravlja se da opredeljenje aktuelne Vlade ipak nije opredeljenje države i naroda. Međutim, u zavisnosti od toga do koje mere se postojeća vlada obavezala prema NATO zavisiće jačina pritisaka koji će se tek vršiti na našu javnost, da bi se u jednom trenutku opredeljenje javnosti približilo Vladinom opredeljenju za NATO.
Govorili smo o ljudskim civilnim žrtvama, materijalnim, kulturnim, civilizacijskoj šteti, što nesumnjivo govori o neprijateljskom odnosu NATO, a povrh toga postoji i rušenje državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta ove zemlje, zauzimanjem naše južne pokrajine. Činjenica je da se danas deo naše zemlje nalazi pod NATO okupacijom, a da se ta okupacija pokušava prikriti priznanjem nezavisnosti takozvane države Kosovo. U takvim okolnostima nijedna ozbiljna država, niti narod, koji ima i malo samopoštovanja, ne bi postavili pitanje priključivanja agresorskoj vojnoj alijansi.

Na kraju krajeve, možda ova rasprava uopšte nije loša zato što javnost Srbije ima pravo da čuje šta nam to nudi ulazak u NATO i da možda ova rasprava predstavlja uvod u budući referendum, izjašnjavanje naroda, koji jedini ima pravo da se izjasni o ulasku u NATO.
Naime, malopre sam govorila o tome da bi odnosi između NATO i Srbije trebalo da se razvijaju u skladu sa tim kako se rešavaju pitanja vezana za agresiju, uspostavljanje državnog suvereniteta na celoj teritoriji i ratnu odštetu.
Zahtev da se Srbija uključi u NATO ne znači ništa drugo do poziv da NATO zauzme celu Srbiju. Time bi Srbija konačno sama opravdala agresiju, priznala otcepljenje KiM i prihvatila kriminalizaciju sopstvene odbrane.
S obzirom na to da postoji realna opasnost da se zemlja veže za NATO, bez uvida javnosti, potpisivanjem pojedinačnih sporazuma i stavljanjem naroda pred svršen čin, neophodan je što pre odgovor javnosti na referendumu kako bi se izbeglo da se volja postojeće vlasti nametne kao volja države i naroda.
Zanimljivo je kako sami saveznici NATO u zemlji opravdavaju ulazak u NATO time da će Srbija tako izbeći mnoge opasnosti – to je ona priča da Srbija ne sme da ostane ostrvo.
Zašto bi bilo opasno ostati van NATO ili biti okružen NATO? Zašto bi bilo opasno ako je NATO zaista humanitarna organizacija? Onda bi čak i bilo dobro, jer bi Srbija imala bezbednosni prsten, međutim, i oni sami sumnjaju u humanitarnu misiju NATO tako da se taj argument svodi na sledeće: treba se uključiti u NATO da bi se priklonili i pokorili sili. To nije ništa drugo do izraz podaničkog mentaliteta, koji se prikriva...

Pričajući o podaničkom mentalitetu moram da objasnim da NATO zaista počiva na sili i demonstraciji sile. Kada je tako, onda se mora prihvatiti i sledeći korak, a to je da sila teži da se neograničeno širi, tj. da pokorava druge. To važi i za NATO. Ratovi koje on vodi, u najmanju ruku, nisu ništa manje brutalni od bilo kojih drugih ratova, niti su samo pravedni ni humanitarni, naprotiv, ako smo uostalom osetili na sopstvenoj koži. Takva globalna sila koja teži da se postavi čak iznad Saveta bezbednosti UN izaziva i globalni otpor.
Globalni, nepravedni i osvajački ratovi ne povećavaju ničiju bezbednost, ali zato ugrožavaju svačiju. Učešćem u ratovima koje NATO vodi višestruko bi se povećale pretnje po bezbednost Srbije, jer će postati meta mogućih protivnika agresivne politike NATO. Ulaskom u NATO Srbija neće steći više prijatelja, nego će izgubiti one koje do sada ima, jer bi se svrstala u protivnike svojih prijatelja. Rekla sam već da to praktično ne doprinosi pacifikaciji, već militarizaciji društva.
Da je NATO stalo do napretka Srbije, ne bi je bezobzirno bombardovao i uništavao. Dolaskom NATO Srbija neće postati bogatija, nego siromašnija, jer će morati da plaća svoje članstvo u NATO ekonomski i ljudskim životima. NATO ne dolazi da usreći Srbiju, nego da raspolaže njenom teritorijom i životima naših vojnika.
Od ovih bogatih, za koje ste vi iz vlasti tvrdili da sa njima imate odlične kontakte Srbi su do sada dobili samo osiromašeni uranijum. Da vas podsetim, od 1999. godine u Srbiji se registrovalo između 15.000 do 20.000 novih slučajeva kancera, da bi taj broj već 2004. godine dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika. Pročitajte...

Realna opasnost je da od očiju javnosti bude praktično skriveno potpisivanje sporazuma, odnosno ulazak u NATO, ali zato će da se sve vreme potpisuju nekakvi pojedinačni sporazumi i da se na taj način stvaraju obaveze Srbije prema NATO-u. Tako bi se Srbija u prvom koraku, faktički, vezala za NATO, da bi se u drugom ta vezanost i formalizovala.
Neskriveno opredeljenje sadašnje vlasti za NATO daje dovoljno osnova da se pretpostavi kako bi ona u nekom trenutku mogla potpisati čvršći i opštiji sporazum sa tom vojnom alijansom, koji bi mogao da se tumači kao da ima status međunarodnog ugovora. S obzirom na to da naš Ustav ne pruža mogućnost da se građani na referendumu izjašnjavaju o međunarodnim ugovorima, Srbija bi, ne po svojoj demokratskoj volji, nego po želji sadašnje vlasti, mogla da se nađe u NATO-u, tako da bi bio i ''vuk sit i ovce na broju''. Zbog te opasnosti, vrlo je važno što pre raspisati referendum kako bi se sprečila uobičajena logika ove partijske vlasti, logika svršenog čina.
Priča je da u vojnobezbednosnom smislu za Srbiju ne postoji druga alternativa osim ulaska u NATO, ali alternativa uvek postoji. Insistiranje na tome da NATO nema alternativu nije ništa drugo do jedan oblik pritiska da se u našoj javnosti proizvede osećaj beznađa, kako bi se lakše potčinila diktatu NATO interesa i njegovih pristalica u zemlji. Onaj ko ne vidi alternative, ne bi trebalo da se bavi tako ozbiljnom delatnošću kao što je politika.
Mnoge zemlje nisu članice NATO, niti će ikada biti, ali ipak opstaju i napreduju brže i od samih članica te alijanse. Ako alternativa postoji, čak i za zemlje iz evroatlanskog kruga, zašto ne bi postojala i za Srbiju? Ako u društvu nema političke…

Potpuno se slažem sa kolegom Šormazom i ne vidim razlog da se bilo ko – ko misli da je pobedio na izborima, plaši sopstvenog naroda i njegove volje. Dakle, ne treba se plašiti referenduma.
Prvi korak jeste zapravo i podrška Vladi Republike Srpske da se raspiše referendum o ulasku u NATO, zato što očigledno postoji situacija u kojoj se razbija ova jedina srpska država, tako da, pored podrške raspisivanju referenduma o ulasku NATO u Republici Srpskoj, prvi sledeći korak za Srbiju mora da bude raspisivanje referenduma na kome bi u stvari narod izrekao svoje mišljenje. Interesantno je da je prekid u objašnjenju prethodnog amandmana nastupio u trenutku kada sam govorila o tome da i te kako postoji alternativa za ulazak u NATO, odnosno u delu gde sam rekla: „Ako u društvu nema političkih alternativa, posledica je diktatura i još gore – totalitarizam“. Znači, ništa nije slučajno.
Međutim, u odnosu na NATO, Srbija svakako ima alternativu, i to bolju od članstva u njemu, a to je aktivna vojna neutralnost koja ne isključuje saradnju sa značajnim bezbednosnim činiocima u svetu, u skladu sa svojim državnim i nacionalnim interesima. Pošto zaštita državnih i nacionalnih interesa podrazumeva zaštitu od agresije, bezbednosna politika zemlje ne može da se svede na kolaboraciju sa agresorom. To bi je potpuno obesmislilo. Pošto saradnja nije kolaboracija, ideja aktivne vojne neutralnosti isključuje i kolaboraciju u odnosu na NATO.

A, pošto očigledno ne znate o čemu se radi kada se govori o aktivnoj vojnoj neutralnosti, sada ću vam reći. Nju treba razviti kao strateško opredeljenje zemlje. Međutim, već sada aktuelna vlast relativizuje značaj Rezolucije o vojnoj neutralnosti, koju je usvojila Narodna skupština, ističući da je ta rezolucija usvojena pre donošenja nove bezbednosne strategije. Nije isključeno da će upravo poništavanje Rezolucije o vojnoj neutralnosti biti jedan od elemenata strategije koji priprema sadašnja Vlada, sa ciljem da se stvore pretpostavke za strateški zaokret prema uključenju NATO.
To je još jedan važan razlog da se što pre raspiše referendum o ulasku u NATO. I na kraju (citiraću) reči ambasadora Ruske Federacije u BiH, Aleksandra Bocana Harčenka, koji kaže – ''Opšti je stav Rusije da ne smatramo, kako širenje NATO ide u prilog stabilizaciji i bezbednosti, pa ko ima uši da čuje, neka čuje.