Hvala. Još nešto da vas informišem. Pošto poslanička grupa NS nije koristila svoje vreme, ja ću, kao ovlašćeni predstavnik, koristiti i vreme poslaničkog kluba NS, što je uz ovih 15 minuta - koliko? Znači, 15 plus 11 je 26. Verovatno ću dobiti 23.

Kako nisam?

A da li ovlašćeni predstavnik može da koristi i vreme...? Ne može?

Dobro. Znači, ja ću verovatno da se pridružim Mladenu, Miši i Radetu vrlo uskoro, kako stvari stoje. "Obraz", "1389", "Dveri", možda i "Nacionalni stroj"... Dobro, ajde da krenemo.
Znači, rani radovi SPO-a. Neko je napravio aforizam za Srbe u dijaspori da su to ''Srbi van sebe''. Ne sećam se da li gospodin Čotrić ili gospodin Baljak, ali bilo je duhovito. Kasnija faza, kasniji radovi SPO-a, to je sad zaista razvijena faza i na engleskom bi to zvučalo, otprilike, Srbija "without mind". To mora da su pravili tadašnji pioniri SPO-a. U svakom slučaju, ovaj zakon zaista deluje kao aforizam, jer mu se smeje, gospodine Srećkoviću, cela dijaspora.
Znači, gledajući komentare, to sam već na Odboru rekla, dijaspore na zakon o dijaspori, primetila sam da ne postoji nijedan afirmativni komentar. Ili su ti koji misle da je vaš zakon dobar nepismeni, ili im je nedostupna elektronska pošta, ili zaista ne postoji niko ko podržava ovaj zakon o dijaspori.
Vi se, moram priznati, jeste trudili. Činjenica je da ste se trudili i da nije lako napraviti zakon o dijaspori. Isto tako je činjenica da mi iz Nove Srbije smatramo da je jedan sistemski zakon, koji bi rešio probleme Srba izvan Srbije, i te kako neophodan, ali da, tim pre, ovaj zakon ne može da prođe, jer neke osnovne probleme nije rešio.
Znači, vama je takođe (dobila sam informaciju) dostavljen Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu za 2008. i 2009. godinu i u uvodu tog izveštaja, za koji sumnjam da ste ga pročitali jer ga niste spominjali, kaže se da je Srbija 2006. ponovo stekla nezavisnost i posle 88 godina postala ponovo matica srpskog naroda.
U naše vreme, gospodine Srećkoviću, na Balkanu, izvan granica Republike Srbije živi oko četvrtine srpskog naroda. Ovako, kako ste vi napravili zakon, teško da će ta četvrtina srpskog naroda biti zadovoljna ne samo pojedinim rešenjima, nego rešenjima u globalu.
Definitivno, izveštaj koji govori o političkim pravima srpskog naroda u regionu konstatuje da Republika Srbija nema trajnu i promišljenu politiku prema srpskom narodu koji živi van njenih granica. Racionalizacije za to što je nema, u stvari, jesu dve – prva, da su građanska i ljudska prava Srba u tim republikama važnija od kolektivnih političkih, da se, prosto, suštinski podrazumevaju, i druga, da će čitav region, tzv. Zapadni Balkan, uskoro ući u EU, što će obesmisliti državne granice i omogućiti svim Srbima da žive ujedinjeni.
To je fantastična teza, kao i ovaj vaš pokušaj, odnosno saučesništvo u priznanju nezavisne države Kosovo. Šta nas briga da li imamo ili nemamo južnu pokrajinu, da li na kraju imamo i Vojvodinu, kada ćemo svi jednom ući u EU? Izvanredno. Zašto bismo uopšte razmišljali o bilo kakvom životnom problemu i sedeli u Skupštini kada ćemo svi jednom sedeti u carstvu nebeskom? Znači, ništa ne treba da radimo, prosto treba samo da sačekamo taj trenutak.
Ono što je isto tako činjenica jeste da država apsolutno ne vodi aktivnu politiku prema balkanskim Srbima koji žive izvan njene teritorije. Iskustva iz poslednje dve decenije 20. veka nameću da ova politika praktično bude okosnica spoljne politike Srbije.
Iako je Srbija mitrovdanskim ustavom iz 2006. godine definisana kao država srpskog naroda koja je obavezna da vodi računa o srpskom narodu u susednim državama i dijaspori, do danas apsolutno nije organizovano delovanje države u tom pogledu. Posebno je problematično pitanje državne politike prema Srbima u Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji i Sloveniji.
Srbija očigledno ne priznaje postojanje srpskog naroda u Crnoj Gori. Srpska diplomatija se na neki način tim pitanjem ne bavi, ne bavi se ni vaše ministarstvo, a sve polazeći sa stanovišta da su Srbi i Crnogorci jedan narod. Opterećeni u izvesnim slučajevima porodičnim poreklom i ličnim interesima, državnici Srbije oglušuju se o očiglednu diskriminaciju Srba u Crnoj Gori i pritiske u cilju njihove nacionalne, verske i kulturne asimilacije.
Slična je situacija sa Srbima u Makedoniji. Naime, uprkos asimilaciji i zabrani delovanja Srpske pravoslavne crkve u Makedoniji, Srbija nikada nije pred Savetom Evrope ili ustanovama UN iznela to važno pitanje. Takođe je simbolična državna briga o srednjovekovnim i spomenicima iz balkanskih i Prvog svetskog rata na teritoriji Makedonije. Paradoksalna je činjenica da je više srpskih predstavnika iz Makedonije bilo birano u parlament Osmanskog carstva nego što danas ima političkih predstavnika Srba u makedonskom Sobranju.
U Albaniji su Srbi tokom 40 godina bili lišeni prava koje uživaju nacionalne zajednice. Stvari se, nažalost, i tokom prethodnih godina nisu uopšte promenile.
Očigledno je, dakle, da vlasti u Srbiji nemaju trajnu državnu, prosvetnu, kulturnu politiku prema Srbima u tim zemljama. Za razliku od, recimo, Republike Hrvatske, koja u Srbiji ostvaruje dugoročnu državnu i ekonomsku politiku, akcije Srbije, njene diplomatije pa i ovog ''ministarstva za Srbe van sebe'', kako vi to radite, u Hrvatskoj, ograničene su zapravo na deklarativne stavove u vezi sa pomirenjem i nastojanja da se na osovini Beograd-Zagreb ostvari neko novo jugoslovensko jedinstvo.
U BiH Vlada Republike Srbije je zainteresovana za saradnju za Republikom Srpskom. No, baš me zanima koliko ste vi iz ove partijske državne vlasti stvarno zainteresovani za Srbe u Republici Srpskoj. Jer, sudeći po zatvorenosti medija koje kontrolišete ili ste uspeli da ugušite, a i po odsustvu bilo kakve diskusije u ovoj skupštini, vi praktično saučestvujete i u razgradnji Republike Srpske.
Danas sam samo na jednom mediju, koji po službenoj dužnosti mora nešto tog tipa da objavi, na B92, čula da atmosfera u Butmiru, po tajanstvenosti i razgovorima iza dobro zatvorenih vrata, jako podseća na atmosferu u Dejtonu. O čemu se tu radi? O nekoj reviziji Dejtonskog sporazuma? Da li je Srbija još uvek garant Dejtonskog sporazuma? Da li se vi, gospodine Srećkoviću, mešate u svoj posao?
Ne zna se koji će to paket mera biti donet, ali se zna da je cilj promena Ustava BiH da bi se stekao jači kredibilitet. Svi će morati da progutaju gorku pilulu – na sinoćnoj tajnoj večeri su rekli Stajnberg, Ren i Bilt, a po prirodi stvari, Srbi u Republici Srpskoj i najgorčiju. Iako nema jasnog stava o entitetskom glasanju, koje Republika Srpska smatra ključnim, očigledna je namera da se promenom Ustava omogući ulazak u NATO.
Kako vi vodite računa o Srbima u Republici Srpskoj? Kako uopšte partijska vlast u Srbiji ovog trenutka vodi računa o njima? Očigledno je potpuno pogrešno razumevanje nacionalne politike, nezainteresovanost, i to smo imali prilike ovde da vidimo, zgađenost nad srpskim nacionalnim pitanjem, kao i uverenje o sopstvenoj posebnosti dela reformske i proevropske elite.
I dalje mi nije jasno, gospodine Srećkoviću, šta je to novi patriotizam zapadnog tipa, a još manje mi je jasno kako će taj novi patriotizam zapadnog tipa učiniti zemlju ekonomski jakom i politički uticajnom državom, koja za saveznike ima najjače zemlje sveta i koja upravo zbog toga ima demokratske kapacitete da na najbolji mogući način brani naše državne i nacionalne interese. Nadam se da sam vas ispravno citirala.
Znači li to možda da Srbija ima najjače zemlje sveta za neprijatelje i da je neophodno zaboraviti sve ono što su Srbi vekovima podrazumevali pod pojmom patriotizma? Uzmite ''Vujakliju'' pa pročitajte šta je patriotizam. Od pamtiveka Srbi su patriotizam shvatali kao rodoljublje, ljubav prema sopstvenoj otadžbini, koja se nikada nije ispoljavala nekakvim drugim, tuđim shvatanjem ovog pojma.
Srbi su kroz celokupnu svoju istoriju pod patriotizmom podrazumevali negovanje i razvijanje slobodarskih, demokratskih i odbrambenih tradicija. Vekovima i decenijama se srpstvo napajalo slobodarskim i borbenim tradicijama, proisteklim iz mnogih borbi, bojeva, buna, ustanaka i ratova.
Ne mogu da verujem da, kao predstavnik SPO-a, možete da zaboravite tradiciju koja je nastala u ratovima vođenim protiv Otomanske imperije, Austrougarske monarhije i fašističkih zemalja. I da li zaista treba prihvatiti patriotizam zapadnog tipa, zaboraviti ljude i zbivanja vezana za oba srpska ustanka, za balkanske, za Prvi i Drugi svetski rat, zaboraviti Mišar, Deligrad i Čegar, Cer, Drinu, Kolubaru, Solunski front? Ako nama iz nacionalno svesnih opozicionih stranaka, a i nacionalno svesnim Srbima u rasejanju nije jasno šta je ovaj novi patriotizam zapadnog tipa, probajte da to objasnite nekom pismenijem, recimo ruskom predsedniku Medvedevu, koji dolazi 20. oktobra.
Da li je Rusija svetska sila, da li je Rusija naš strateški partner, da li su u vreme vlade Vojislava Koštunice uspostavljeni bliski politički odnosi između Srbije i Rusije i udareni temelji snažne ekonomske saradnje, koji su formalizovani kada je početkom 2008. godine tadašnji ministar, predsednik Nove Srbije, predsednik našeg poslaničkog kluba, Velimir Ilić, u Moskvi potpisao Energetski sporazum?
To ste prihvatili, ali na neki način vi otpisujete Rusiju kao ekonomski jaku i politički uticajnu državu, govoreći o novom patriotizmu zapadnog tipa. Ne daj bože.
Još jedna stvar. Nesvesne omaške često otkrivaju mnogo više o namerama osobe nego ono što bi ta osoba svesno i kontrolisano rekla. Koliko god se vi trudili da ovaj zakon predstavite kao nadstranački, nepartijski, omaška vašeg kolege Jugovića, koji se ovde upljuvao objašnjavajući vam šta je to taj novi patriotizam, veoma je indikativna. On je lepo rekao - ''patriotizam''. Kritika ovog zakona u jednoj reči.

Ne, ta svoja tri minuta ću ustupiti, recimo, gospođi Kolundžiji, eto.

Ja sam izdvojila reč na Odboru zato što sam smatrala... Naravno, svi se slažemo, svi prethodni govornici, da ovo jeste nešto što je nadstranačko pitanje, ali baš zato što je nadstranačko pitanje i baš zato što se, kako je to rekao potpredsednik Odbora, donosi istorijski zakon i zato što ga nazivamo sistemskim i krovnim zakonom, vrlo je važno kako je on formulisan.
Jedna od prvih stvari odnosi se na sam naziv zakona. Kolege iz Srpske radikalne stranke i ja podneli smo amandmane kojima bi se sam naziv zakona morao promeniti u zakon o Srbima izvan Srbije. Zašto? Činjenica je da su Srbi konstitutivan i državotvoran narod i da, kao takvi, oni žive i u Republici Srpskoj i u Republici Srpskoj Krajini i u Crnoj Gori. Stoga Republika Srbija jeste samo jedna od matica srpskog naroda na Balkanu. Vrlo je važno, kada govorimo o dijaspori, ubaciti i odvojiti, na neki način, termine dijaspora i Srbi u regionu, koji bi označavali sve one naše sunarodnike koji žive u ovim drugim državama a i koji su konstitutivan i državotvorni element u njima.
Sem toga, mislim da je jako važno kakva je zapravo bila namera zakonodavca. Naime, ono što sam iz današnjih novina pročitala, u izjavi gospodina ministra za dijasporu, gospodine Srećkoviću, vi za današnje „Novosti“ kažete ovako: „Suština posla u našem resoru su putovanja, a mi smo i njih smanjili za 40%“.
To može da bude omaška, ali ja mislim da možda govori o pravim namerama zakonodavca. Šta zapravo to znači? Suština posla ministarstva za Srbe izvan Srbije su putovanja? Znate, mnogi ljudi u dijaspori se inače osećaju kao putujući bankomati, kao ljudi koji su tretirani tako da u Srbiji imaju status građana trećeg reda, osim, naravno, kad donesu devize i kada treba da pripomognu neku akciju partijske vlasti. Utoliko je ova izjava krajnje neadekvatna, a kao psiholog mogu da vam kažem da verovatno predstavlja neku vrstu nesvesne omaške, koja u stvari govori o pravim motivima za donošenje ovog zakona.
Pored toga, vrlo me zanima kako ćete vi rešavati probleme Srba koji žive na teritoriji Hrvatske, kako ćete rešavati probleme Srba u Republici Srpskoj i šta je konkretno ovim zakonom urađeno da se Republika Srbija vrati u poziciju garanta Dejtonskog sporazuma? Vi vidite šta se događa u Republici Srpskoj, pretpostavljam da ste informisani, vidite da se sprema nešto što je usmereno na razgrađivanje ove srpske države, vidite da se prave raznorazni sporazumi koji bi praktično trebalo da ukinu ovaj entitet, a ne vidim šta ste vi, kao ministarstvo koje se bavi Srbima izvan Srbije, u tom pogledu uradili, osim što ste, kako kažete, smanjili troškove za putovanja?
Uradili ste vi, gospodine Srećkoviću, još jednu zanimljivu stvar. Svi znamo da će biti otpuštani državni službenici. Vi ste pre plenarne diskusije u Skupštini službenicima u svom ministarstvu postavili kao pitanje i radni zadatak da elaboriraju moguće primedbe opozicije.
Zaista ne mogu da otkrijem izvor jer je izvesno da bi takva osoba odmah dobila otkaz, ali je činjenica da ste im kao radni zadatak, u trenutku kada svima stoji, praktično, pretnja otkazom nad glavom, postavili pitanje - ajde sada da spekulišemo o namerama opozicije.
Uverite me, gospodine Srećkoviću, ne samo mene nego i Srbe u rasejanju koje niste uspeli do sada ni da prebrojite, da je ovo zakon koji će zaista rešiti i njihov i naš problem. Uz to, ne bi bilo loše, pošto pripadate opciji koja sada radi NATO propagandu, da nam objasnite da li ćete vi kao dijasporu tretirati i Srbe u južnoj pokrajini. To su samo neki od razloga zbog kojih sam morala da izdvojim mišljenje na ovom odboru.

Želim da se javim povodom povrede Poslovnika, član 27. stav 1. tačka 3), u vezi sa članom 104.
Ako vi već nećete da očuvate dostojanstvo ove skupštine, ja ga, kao ličnost, imam, i ovo što ste uradili nije samo diskriminacija, ovo je nasilje. Prozvali ste me, onda ste dali reč gospodinu Buhi, što sam dozvolila, a nakon toga se pojavila gospođa Nada Kolundžija, koja nije bila ni prijavljena. Ja sad ne mogu da živim od telefona. Ljudi me mole da ukinem svaku sličnost sa gospođom Kolundžijom. Stvarno nema smisla da se na prozivanje mene, kao ovlašćenog predstavnika, pojavi gospođa Nada. Sada me zovu i kažu mi da imam dvojnicu u Skupštini. Uz dužno poštovanje gospođi Kolundžiji, stvarno ne mogu da budem njena dvojnica.
Pri tome, znam da je vaša namera da u šest sati završite diskusiju ovlašćenih predstavnika tako što će neko hvaliti ovaj zakon. No, ja ga svakako neću hvaliti, iskoristiću svoje vreme do kraja, iako ste mi zaista povredili dostojanstvo i to smatram nedopustivim, ali to pokazuje kako nasilje u Srbiji proizvodi upravo ova vlast. Nije to nasilje na ulicama. Vi ste ga proizveli, vi ga pravite u Skupštini, kršite Poslovnik. Promenili ste Poslovnik, narušili autoritet Skupštine, napravili Vladu za koju nijedan ozbiljan građanin ne veruje da se išta pita o bilo kakvim pitanjima u Srbiji, a sada još imamo ovo ''ministarstvo za Srbe izvan sebe'', tako što to ministarstvo, oprostite, predstavlja čovek koji je promoter NATO kampanje u Srbiji ovog trenutka.
Sigurna sam, vidim po ovim papirima ovde, da nije lako napraviti dobar zakon o Srbima izvan Srbije. To je činjenica, tim pre što bi za jaku dijasporu bila potrebna i jaka Srbija. Ali, kad je država ovako nemoćna i paralizovana, a sve zahvaljujući ovim mojim tzv. dvojnicima ovde, onda ne postoji ni državna politika koja bi sačuvala ekonomiju, vodila pravednu socijalnu politiku, uspostavila doslednu strategiju za odbranu Kosova (gospodine Srećkoviću, Kosovo je još uvek deo Srbije), uredila autonomiju Vojvodine saglasno Ustavu (i Vojvodina je deo Srbije), obezbedila slobodu medija i uspostavila spoljnopolitičke prioritete koji su u državnom interesu Srbije.
Ovde su ugrožena prava većine i od tog vašeg ''ministarstva za Srbe izvan sebe'' mnogo nam je potrebnije ''ministarstvo za ugrožena prava srpske većine''. Država bankrotirala, diže komercijalne kredite, i to ne za zapošljavanje, već za budžet. Prvi put u istoriji Srbije budžetski korisnici se izdržavaju iz kredita. Sad ova partijska vlast izgleda očekuje da će stranci izdržavati državu - naravno, posle će tražiti malo Vojvodinu, pa redom - pa ako bi moglo malo nečeg da se dobije i od ovih tzv. Srba stranaca. Između ostalog, trenutno 492.000 ljudi prima neku platu a oko pola miliona ljudi je na raznim ''čekanjima'', 550.000 administrativnih radnika - to ćete vi očas posla, milion i po penzionera - računate, valjda će pomreti, 20% ljudi u Beogradu gladuje, za 30% će biti isečena struja jer nemaju para da je plate, otpušta se 14.000 radnika koji su nepoželjni zato što su partijski nepodobni, ali ćete vi već nekako zaposliti 14.000 podobnih.
Nije vama ,gospodine Srećkoviću, lako da se odlučite čiji ste vi zapravo ministar, a posebno nije lako voditi intenzivnu NATO kampanju i tvrditi da je NATO onaj koji nas može spasti. Nekad je bilo ono – volim Tita više nego majku, a sad je – volim NATO više nego nanu. Malo pratite internet i vidite kako se na vaš račun izražavaju mladi ljudi. Doduše, ovi koje pokušavate da strpate u zatvor i koji će biti nužno rasejanje i dijaspora. Jer, sve što drukčije misli i sve što ima predznak nacionalnog, patriotskog, osvešćenog i duhovnog je nešto što vi smatrate nepoželjnim. Zašto? Zato što je to ''novi patriotizam''.
Gospodine Srećkoviću, meni je drago da postoji saglasnost između vas i „žute osovine“, jer je juče ovaj „Šunatovac“ u raspravi sa dr Aleksandrom Martinovićem govorio o nekom novom patriotizmu. Meni još uvek zaista nije jasno, i ne samo meni nego i Srbima iz dijaspore koji su to objavili u časopisu „Koreni“, listu Srba u rasejanju. Pitaju ljudi šta to znači da je Srbiji potreban novi patriotizam zapadnog tipa, preneo Fonet 8.9.2009. godine. Ovako ste rekli – državi Srbiji je potreban novi patriotizam zapadnog tipa, koji bi zemlju učinio ekonomski jakom i politički uticajnom državom, koja za saveznike ima najjače zemlje sveta. Koji su vam to saveznici? Ko su saveznici Srbije? Evropska unija, naš strateški partner koji nam otima deo teritorije? SAD, u koji se zaklinjete, a koji se neprekidno pojavljuje kao garant tzv. nezavisnog Kosova? Ko je to vama tako važan svetski partner?
I ko će bolje od nas čuvati naše državne i nacionalne interese? Naravno, kad se vi jednom povučete i kada mi napravimo jedan novi politički blok, koji će činiti patriotske i nacionalne snage što u ovoj skupštini, što van Skupštine, nevladine organizacije „Obraz“, „1389“, „Dveri“ i svi ostali koji se sada nalaze, reći ćete, gospođo Čomić, na raznoraznim istragama, a istražuje se da li su podobni da kažu kako su Srbi i kako su ponosni zato što su Srbi.
Da li vi, gospodine Srećkoviću, kojim slučajem znate šta se događa sa Srbima u Hrvatskoj? Ovde imam jednu studiju za koju pretpostavljam da ste i vi mogli da je imate da ste hteli. Studiju je napisao Borislav Mikelić, bivši premijer Vlade Republike Srpske Krajine, koji taksativno navodi šta je ono što su potraživanja naših ljudi od hrvatske države:
Oko 600.000 hektara zemljišta, od kojeg 320.000 hektara najplodnije zemlje, oko 120.000 hektara pod šumom, vinogradima i voćnjacima, oko 18 miliona kvadratnih metara građevinskog prostora, od čega je 14 miliona kvadratnih metara stambenog prostora, četiri miliona metara kvadratnih poslovnog prostora, 400.000 poljoprivrednih mašina, oko 64.000 raznih motornih vozila, oko 440.000 potpuno opremljenih spavaćih i dnevnih soba, kuhinja i trpezarija, oko 760.000 komada raznih kućnih aparata i tehničkih uređaja, oko 980.000 grla krupne stoke, od čega 200.000 goveda, 20.000 konja, 260.000 svinja, 380.000 ovaca i 100.000 koza.
Mogu da vam prosledim, da biste se informisali kakve problemi imaju Srbi...

I sutra ujutru ću kritikovati ovaj zakon i neće se završiti odbranom zakona.

Bila sam vrlo prisutna.

Ne, ne. Možemo da pogledamo snimak. Bila sam prisutna i postoji popriličan broj dokaza i teza. I promicala sam ovde kao „duh Hamletovog oca“.

Ovo je tek drugi dan Redovnog jesenjeg zasedanja. U Skupštini gotovo da nema poslanika vladajuće stranke, kao iz one pesme "List se žuti, već je po drveću, dole već je pad". Ovo sa ''padom'' mi se najviše sviđa. ''Žuto'' jeste aut, uprkos kompletnoj medijskoj cenzuri u Kabinetu bivšeg ministra odbrane, gde kao dragstor radi marketinški tim ''Idola'', pa tamo ne može da prođe ni "k" od ''Kurira'', u NIN-u se napravi haos zbog priča o antiraketnom štitu, a na televizijama koje smo nekada oslobađali stalno isti lobisti, po "sarma" principu – red geja, red NATO-a, a sve je preliveno ''žutim''.
Još bih i razumela poslanice vladajuće većine, da učešće u setu ovih zakona o vojsci i bezbednosti zamene pečenjem paprika, ljuštenjem istih i pravljenjem zimnice. Razumela bih i njihove muške kolege, koji moraju da razmotre detalje pregovora sa današnjim specijalnim stranim gostom – Euleksom. Kada već sarađuju na priznavanju takozvane nezavisnosti Kosova, onda, ljudi, moraju bar da materijalizuju tu saradnju. Sve bih to razumela da nije reč o plaćenim narodnim predstavnicima, koji, ako već nisu zainteresovani za nacionalna i državotvorna pitanja, bar mogu da glume ozbiljnost i daju značaj na ovako važnom pitanju, kroz elementarno prisustvo tela, ako im duh već ''vrluda''. Ovako, ministar odbrane je na Pešteru, sad, koliko vidim, nema ni ministra trgovine i usluga, zanimljivo, može se očekivati da je verovatno i predsednik te ''žute'' stranke negde opet na nekoj Karpatskoj turneji; obilazi zamkove grofa Drakule, jer kada god nešto zagusti, on je tamo.
Svakako, nažalost, kompetentan ministar opšte prakse nije tu, tako da ne mogu da postavim neka pitanja koja bi spadala u njegov resor, a to je na primer – šta se događa sa ovim dugom Iraka, koji nam duguje više od milijardu i 200 miliona dolara? Ali, dobro, o tom potom, kada bude došlo do trgovine i usluga, verovatno će se pojaviti ministar "Šunatovac", pa ću onda njemu postaviti to pitanje.
Čak, više nije ni pitanje čime Srbija trguje – južnom pokrajinom, u najavi severnom pokrajinom, a onda, kako NATO kaže. Jedan principijelni čovek koji je dosledno vodio državotvornu politiku, čiji je rezultat Ustav, na koji se i vi, gospodo i gospođe, iz "semafor koalicije" pozivate, vratio je mandat narodu, jer nije pristajao da bude trgovac i nije pristajao da bude uslužitelj. Stoga, on ima i moralno pravo da na izborima koji su, ipak, jedini izlaz za Srbiju, napravi novi dogovor sa narodom. Seća se narod ovih meseci i Vojislava Koštunice i Velimira Ilića. Seti se, onda, kada na našem grbu, grbu ove praktično partijske države, umesto čuvena četiri "S", stoje četiri "O": ojađena, obmanuta, opustošena i osiromašena Srbija.
Naravno, "dragstor marketing" bivšeg ministra odbrane, odmah je odreagovao, pa je na dnevni red Prvog redovnog zasedanja stavio bezbednost, vojsku, odbranu itd. Doduše, po starom principu koji postoji samo u Skupštini Srbije i u reklamama za "nes kafu – tri u jedan", u našem slučaju "šest u jedan", što je naravno bolje nego "petnaest u jedan", što je bilo sa poljoprivredom.
Isti oni koji su napravili prvu NATO državu na teritoriji Evrope sa glavnim gradom Bonstilom, koja uskoro naravno dobija i štit, imaju za cilj reviziju Dejtonskog sporazuma i razbijanje Republike Srpske. Na delu je naravno ''Bajdenova osmorka'', sastanak u Butmiru treba da dovede do promene Ustava BiH, što bi omogućilo ulazak u NATO.
U situaciji u kojoj postoji namera Vlade Republike Srpske da raspiše referendum o ulasku u NATO, svaka država koja ima ozbiljnu bezbednosnu strategiju i cilj ostvarivanja nacionalnih interesa, ne samo da bi podržala referendum o NATO-u u Republici Srpskoj, već bi ga raspisali i ovde u Srbiji. Međutim, kod nas "žuto" i dalje razbija Srbiju, dogovarajući se o "NATO šlihtanju", iza leđa sopstvenog naroda.
Znate šta, možda sam ja plavuša, možda žene ne treba da se mešaju u vojnobezbednosna pitanja, ali krajnje su upadljive omaške i na planu forme i na planu sadržaja u nizu ovih zakona. Regularno se izostavlja termin NATO agresija, a u formalnom, pa i terminološkom smislu, uvode se direktni prevodi američkih pojmova. Svaki đak zna da prepisivanje mora da bude na brzinu, pa se uvek potkradu omaške. Ali, ako je ta omaška, na primer – upotreba vojske i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Srbije, onda ona nije ni nesvesna ni slučajna. Uostalom, NATO agresija na našu zemlju predstavlja dobar primer takve multinacionalne operacije.
U članu 2. ovog zakona o upotrebi Vojske u multinacionalnim operacijama kaže se da je reč o operacijama očuvanja, održavanja i izgradnje mira u svetu, odnosno uspostavljanje mira.
Izgradnja mira u svetu nije definisana na pravi način, već po američkom modelu. Američki model po definiciji podrazumeva da se više ne koristi termin "rat", već "borba za mir". Ratni sukob je ''intervencija uspostavljanja mira''.
"Milosrdnog anđela" mi smo već iskusili, a o humanitarnom karakteru tih multinacionalnih operacija, gospodo, pričajte roditeljima Milice Rakić, koja je, nažalost, postala zbirno ime svih naših žrtava agresije, koja se po vama nije dogodila, već je bilo samo intervencija sa koleteralnim štetama. Probajte sa tom retorikom ispred Instituta za onkologiju, gde su vam i neposredne i odložene žrtve, ili kako vi to već prihvatate da zovete, kolateralne štete dejstva municije sa osiromašenim uranijumom.
Znate, Srbija treba da učestvuje samo u mirovnim misijama za očuvanje mira sa mandatom u UN, a po odluci ove skupštine.
Moram da primetim da, pored odsustva poslanika vladajuće većine, oni retki koji su prisutni, prilično su sa gnušenjem, izrazom narcističkog prezira, govorili o vojnoj neutralnosti Srbije. Znate, Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije donela je Narodna skupštine, vrhovno zakonodavno telo, 26. decembra 2007. godine.
Meni je jako žao što vi morate da se izvinjavate stranim mentorima i onima sa kojima pregovarate, kako da završite ovaj protokol o saradnji i saučestvovanju u priznavanju takozvane nezavisne države Kosovo, ali, ova rezolucija je izraz volje naroda i ove Narodne skupštine. Posebno njena tačka 6, na koju ću vas podsetiti upravo u kontekstu razgovora o takozvanim multinacionalnim operacijama.
Zbog ukupne uloge NATO pakta od protivpravnog bombardovanja Srbije 1999. godine, bez odluke Saveta bezbednosti, do Aneksa 11, odbačenog Ahtisarijevog plana, da li ste ga vi "žuti" zaista odbacili, u kome se određuje da je NATO konačan organ vlasti u nezavisnom Kosovu, Narodna skupština Republike Srbije donosi Odluku o proglašenju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze, do eventualnog raspisivanja referenduma, kojim bi se donela konačna odluka o tom pitanju.
Kada je reč o vojnoj neutralnosti i o ciljevima spoljnopolitičke strategije i bezbednosti, ako smo mi strateški partner EU, zašto se našoj zemlji pravnim nasiljem otima deo teritorije?
Ako smo strateški partner SAD, zašto se oni svakodnevno pojavljuju kao mentor takozvane nezavisne države Kosovo? I, sad nešto, pred posetu predsednika Medvedeva Srbiji, pitanje opet za vas, gospodo, koji ste u vrhu ove partijske države, može li Srbija zaista uveriti Rusiju u iskreno strateško partnerstvo, bez saglasnosti u oblasti ljudskih sloboda?
U pogledu nacionalnih organizacija, Srbija se u odnosu na Rusiju ponaša sasvim suprotno. Dok su u Moskvi i Rusiji ''parade srama'' zabranjene u narednih sto godina, kod nas se upućuju pred Palatu "Srbija". Dok se u Rusiji podstiče rad nacionalnih organizacija, u Srbiji se zabranjuju. Dok se u Rusiji zabranjuje rad nevladinog sektora koji razara društvo iznutra, unižava tradicionalne verske i nacionalne vrednosti, u Srbiji se taj sektor finansira iz budžeta i medijski propagira. U Srbiji nijedna nacionalna organizacija, računajući i zavičajna udruženja, poput Udruženja Srba iz BiH, koje se bavi izdavaštvom, prosvetnim izdavačkim radom, ne dobija ni dinara državne pomoći, istovremeno sav ostali nevladin sektor dobija po četiri miliona evra godišnje.
I najzad, da li se u Rusiji dopušta napad nevladinog sektora na Rusku pravoslavnu crkvu, u toj meri u kojoj se to dopušta u Srbiji, gde se zahteva zatvaranje i osuda crkvenih velikodostojnika koji se ne slažu sa paradiranjem ''Sodome i Gomore'', gde se izruguje i karikira ličnost Njegove svetosti patrijarha Pavla. Pitanje jeste možda malo otišlo u širinu, ali jeste pitanje nacionalne bezbednosti, pitanje ostvarivanja nacionalnih interesa.
Što se tiče ove prepisivačke škole i američkog modela, da li mi, gospodo, možete objasniti zašto se u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojsci termin "student" zamenjuje terminom "kadet".
(Predsednik: Vreme. Privedite kraju, molim vas.)
Završavam. Ako mi kažete da i u ruskoj vojsci postoje kadeti, reći ću vam - ne, u srpskoj vojnoj tradiciji postoji dobra srpska reč koja se zove "pitomac" i koliko znam, od osnivanja naše akademije, sa ovim prekidima usled ratova, od 1837. godine, uvek je postojala reč "pitomac". Ostavite kadete na Vest Pointu. (Aplauz.)

Gospodine ministre, moram da vam zahvalim što ste nas počastvovali svojim dolaskom u Skupštinu i drago mi je da niste ne Pešteru, tako da ove zakone koji se tiču odbrane i bezbednosti Srbije neće braniti ministar trgovine i usluga. Moram da priznam da mi je jako neobično, izgleda da je reč o nekim reformskim tendencijama ili ispunjenju Đelićeve opaske da će u Vladi doći do rotacija. Čim ministar trgovine i usluga može da dođe da brani set vojnih zakona, onda verovatno kada budemo raspravljali o trgovini, vi ćete biti izvestilac Vlade.
Svakako vam neću zahvaliti za ono što ste očekivali, a to je da kažem kako ste obavili i doneli poslove "Slobodi" iz Čačka, to je vaša obaveza. Ono što mislim da je dobro i sa čim počinje praktično ova odluka o usvajanju Strategije nacionalne bezbednosti je konstatacija da se svet suočava sa izazovima koje nameće grubo kršenje Povelje UN i opšte prihvaćenih normi međunarodnog prava, a posebno mešanje u unutrašnje stvari suverenih država, kao i koncepcija i praksa preventivnog napada i vojnog intervencionizma. Pokušaj davanja legitimiteta, stvaranje novih državnih tvorevina na teritorijama suverenih država, članica UN, narušavaju postojeći međunarodni poredak i znatno ugrožavaju opšte stanje bezbednosti u svetu. Tu se potpuno slažemo.
Moje pitanje je – zašto ste onda potpisali novi protokol sa Euleksom kojim se uspostavlja granica između Srbije i Kosova, i koliko ćete kriomice i od građana Srbije i od Skupštine Srbije ovakvih protokola potpisati? Ogromnom propagandom DS pokušava da sakrije, i od građana, šta zapravo znači ovaj sporazum o uspostavljanju granice i prekogranične saradnje između Srbije i Kosova. Sa jedne strane, daje se časna Titova pionirska reč, jer vi iz DS očigledno ste dobri nastavljači Brozove politike, da se nikada neće odreći Kosova, a s druge strane potpisuju se sporazumi kojima se korak po korak potpisuje nezavisna država Kosovo. Izgleda da vi pretpostavljate kako su Srbi glup narod, pa ne mogu ni da zamisle kako je, upravo, vlast srpske države ta koja je praktično saučesnik u priznanju lažne države Kosovo! Zna li, recimo, ova vlast, to ću vam posle pokazati dokaze, da usred srpske prestonice, u Beogradu, vi možete da kupite cigarete sa nalepnicom Republika Kosovo?! Da li vi to znate?
Dakle, slažemo se da bezbednost jeste nedeljiva, da nijedna zemlja nije u stanju da samostalno rešava sve složenije probleme očuvanja i jačanja nacionalne bezbednosti, ali isto tako je tačno da rešenje na globalne pretnje jeste u integraciji nacionalnih sistema bezbednosti, pri čemu između integracije nacionalnih sistema bezbednosti i evrointegracije, ipak, ne stoji znak jednakosti.
U ovoj drugoj stavci govoreći o regionalnom okruženju vi kažete nešto što je meni bilo gotovo neverovatno. Države u regionu jugoistočne Evrope prihvataju i unapređuju vrednost demokratije, ekonomske i društvene stabilnosti i bezbednosti, zalažu se za dijalog. To se, pretpostavljam, odnosi i na Hrvatsku, a svedoci smo upornog odbijanja Republike Hrvatske da omogući povratak prognanim Srbima, da im prizna ljudska i kolektivna prava, što naravno opterećuje obe države i naravno da u budućnosti može predstavljati ozbiljnu pretnju miru.
Skoro smo čak bili suočeni sa predlogom ili zahtevom hrvatskog udruženja domoljuba, dragovoljaca i veterana ''Vukovar 91" koje je podnelo predlog da se u Srbiji podigne spomen ploča na mestu "stradanja", kako su naveli, hrvatskih zarobljenika u logorima koji su se nalazili u Stajićevu i Begejcima. Vlast Srbije je čak bila spremna da ovo i uradi.
Međutim, srpski narod oličen u Udruženju ratnih vojnih invalida Zrenjanina i opština Žitište pobunio se protiv ove odluke, rešen da svojim prisustvom onemogući bezumni naum vlasti Srbije, koja je onda na kraju morala i da odustane.
To bi bilo jedan nula za narod, da opet nije interes srpske vlasti da štiti nečiji tuđi interes, osim interesa svoga naroda, pa je vlast uradila, znači izgubila možda jednu bitku, ali ne i rat protiv svog naroda, tako da je ćutala, a naravno, ćutanje može da znači odobravanje povodom postavljanja spomen-ploče na Kajmakčalanu palim Makedoncima, žrtvama nasilne regrutacije srpske vojske. Mislim, ovakva vrsta gesta najbolje pokazuje koliko ova partijska država i partijska vlast zapravo vodi računa o bezbednosti svojih građana.
Osim toga, mislim da bi se prethodni kolega Saša Dujović i mnogi u ovoj Skupštini složili da nije omaška, nego možda može da govori o motivima predlagača ove strategije, činjenica da nigde nije spomenuto da je reč o NATO agresiji, dakle, da je nad našom zemljom izvršena NATO agresija. Stoji da na ukupno bezbednosno stanje u znatnoj meri utiču posledice višegodišnjeg građanskog rata i NATO bombardovanja.
Treba da stoji – NATO agresija, jer je to veoma važno zbog konstatacije ugroženosti spolja, zbog čega sasvim drukčije mogu da se definišu rizici po Republiku Srbiju, ali i našu obavezu u multinacionalnim i koalicionim snagama i naravno, taj građanski rat zašto je vođen. Nigde opet nije ubačeno da je reč o nasilnom razbijanju SFRJ i toj posledičnoj NATO agresiji. Kada smo već kod NATO agresije, evo ovde vi kažete da postoje pretnje i rizici za destabilizaciju regiona i naravno Republike Srbije u vidu formiranja paravojnih tzv. kosovskih bezbednosnih snaga, koje predstavljaju ozbiljnu pretnju postojećem režimu regionalne kontrole naoružanja i ugrožavaju ravnotežu u regionu.
Bezbednost Republike Srbije, gospodine ministre odbrane, može ponovo biti ugrožena oružanom pobunom. Postojanje tuđe vojne baze na teritoriji Srbije, kao što je Bondstil u našoj južnoj pokrajini, predstavlja pretnju bezbednosti Republike Srbije.
Kaže se ovde dalje u tekstu – proliferacija oružja za masovno uništenje je najveća pretnja globalnoj evropskoj bezbednosti, a naravno i bezbednosti Srbije. Ovo je inače vrlo čest izgovor velikim silama za osvajanje prostora bogatog rudnim bogatstvom, kao što su primeri za to bili Irak i Iran, a sada, nažalost, naša južna pokrajina Kosovo i Metohija.
Osim toga, niste vi u obračun sa javnim glasilima, nacionalno svesnim organizacijama, organizacijama mladih ljudi i u svojevrsnu, kažem, medijsku sablju i neku drugu vrstu sablje, krenuli zato što vam samo smetaju nekakvi natpisi u tim novinama i korišćenje likova maloletnika.
Vi ste krenuli da bi se od naroda i građana Srbije sakrila činjenica da se pravi novi ''antiraketni štit'' na Balkanu i da je praktično NATO agresija za posledicu imala formiranje prve NATO države na teritoriji Evrope. Nakon toga je formirana i NATO baza, a sada dobijamo i ''štit''.
Profesor sa Stanforda Dan Vilkining, inače arhitekta Obaminog štita, sada smatra da umesto Poljske i Češke optimalna mesta za protivraketni štit jesu Turska i Balkan. E, kada se kaže Balkan, misli se pre svega na Bugarsku i Rumuniju, mada naravno Tirana i Priština nude, pogodite šta, Bondstil na Kosovu. Kada se tome doda i činjenica da je 31. maja otvoren u Kalimašu tunel, kao deo autoputa između Albanije i Kosova, koji su naravno predstavnici Tirane i Prištine smatrali veoma istorijski značajnim za razvoj Albanije, Kosova i čitavog regiona, stvari postaju jasnije.
Tog 31. maja, tačno u podne, premijeri Albanije i Kosova, Sali Beriša i Hašim Tači, našli su se negde na sredini tunela, gde nisu tu i ostali, uglavnom ono što je veoma bitno je da je Tači tad rekao da je ovaj autoput remek delo Albanaca, autoput nade i integracija, glavni element ove duhovne, moralne i fizičke blizine Tirane i Prištine, jeste nezavisnost Kosova.
I, sada, pogodite iz tri puta ko izvodi radove na izgradnji ovog autoputa, čija je firma poznata američka kompanija ''Behtel-Enka''. Da li je to slučajno? Teško.
Ako ste pročitali, ako pratite, a morali biste kao ministar odbrane da pratite komentare na raznoraznim sajtovima, spomenuću sajt vaše omiljene "Nove srpske političke misli", evo šta kažu ljudi na instaliranje ovog ''štita''.
U prevodu – američka administracija očekuje naredne godine zvanično priznanje nezavisnog Kosova od strane Republike Srbije, vi praktično, potpisivanjem ovih protokola to radite, i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa između Republike Srbije i republike Kosovo. Kada se to desi, a uveravanja sa srpske strane su čvrsta, može da se krene u razmeštanje komponenti ''štita'' na Kosovu.
Znači, ostalo je par sitnica – da se slomi svaki otpor NATO intervencijama u Srbiji, zato imamo sada set ovih zakona, gde se u stvari lobira za NATO, da se pokvari svaki posao sa Rusijom i da se svi koji drugačije misle o evroatlanskim integracijama sateraju u mišju rupu. (Aplauz.)

Podržavam amandman koleginice iz SRS, a koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe NS.
Od jutros gledam šta se događa i iskreno mi je žao što nadležni ministar i izvestilac Vlade nije baš onaj koji je resorni, znači Tomica Milosavljević. Njegovo odsustvo danas uklapa se u njegov generalni stav, otpisivanjem mogućnosti da mu se čak i dobronamerno uputi bilo kakva kritička primedba.
On je zaista jedan od retkih primeraka u Vladi zbog izražene frustracije na netolerancije, te mu na kraj pameti ne pada da razgovara sa onima koji drugačije misle, makar bili i njegove kolege. O poslanicima i da ne govorim.
Za razliku, recimo, od gospodina Dulića, koji je obilazio poslaničke grupe i pokušao, koliko je to moguće, s obzirom na pripadnost stranci, da uvaži korisne primedbe, Tomica je imao stav koji varira od animoziteta do otvorene agresije prema svima koji imaju ikakvu primedbu na stanje u zdravstvu.
Čak je po hodnicima pretio poslanicima opozicije. Trenutno nije tu kolega iz DSS Milan Dimitrijević, koji bi mogao da vam posvedoči kakve se reči ume da upotrebi čovek sa deminutivom u imenu, mali Toma.
Sa psihološke tačke gledišta to je i razumljivo, jer je Toma mali zapravo redak egzemplar u srpskoj istoriji. Imali smo kralja Aleksandra ujedinitelja, a sada imamo i ministra ujedinitelja, čoveka koji je uspeo da u nezadovoljstvu objedini i pacijente, i lekare, i poslanike i novinare.
Za razliku od, recimo, gospodina Paje Momčilova i vas, gospođo predsednice, on više ne može da se vrati u struku. Gospođa Slavica Đukić-Dejanović bila je ostvarena u svojoj profesiji kao vrstan neuropsihijatar. Uvek može da se vrati struci, čak i ako odustane od politike. Isto važi i za dr Paju Momčilova. Tomica ne može.
Izvanredan internista se pretvorio u lošeg političara i to u pet mandata. Sedam godina vernosti Dinkiću potpuno ga je upropastilo kao lekara. Pa, on ne razgovara ni sa ljudima koji su bili njegova generacija na medicinskom fakultetu.
Od javnog zdravlja čovek je napravio javni javašluk, pri čemu je javna tajna da Ministarstvo zdravlja štiti interese privilegovanih uvoznika, koji su, naravno, istovremeno bili finansijeri izbornih kampanja stranke G17 plus, koja je imala apsolutnu kontrolu nad radom Ministarstva zdravlja.
Fabrika iz Leskovca onemogućena je da počne sa proizvodnjom više vrsta lekova, jer je ministar Milosavljević i njegova klika štitila pojedine uvoznike lekova koji su davali ministru, njegovim saradnicima i stranci G17 plus velike svote novca.
Naravno, od ove istrage nema ništa, jer je ministar zdravlja nedodirljiv za istražne organe. Opšte je poznato da osovina Dinkić - Milosavljević pare opljačkane od srpskih pacijenata u džakovima iznosi van Srbije već pet godina.
Dinkića uzbuđuje način na koji se u vreme Miloševića novac iznosio na Kipar, te njegovo iskustvo oduševljeno primenjuje. Već je 23 milijarde evra oprao raznim kriminalnim grupama po svetu. Kolika je tzv. pepeljara ostala njemu, tema je raznih nagađanja.
Naši izvori govore da mu je, za razliku od banana republika, cena nešto niža, pa zahvaljujući tome što smo geografski u Evropi, Dinkić na ovu svotu ima zaradu od blizu dve milijarde evra. Smatra se da je bar polovina od ovog od mahinacija u zdravstvu, gde mu vredni saradnik Milosavljević otvara nove vidike i apetite.
Svima je poznat slučaj zahteva za smenom gradskog sekretara za zdravstvo dr Dragane Jovanović, koja je pretrpela neviđen progon samo zato što je tražila da se preispitaju javne nabavke u zdravstvenim centrima. Istraga je sprovedena, čak jedan od direktora je pristao da dobije status zaštićenog svedoka kada je utvrđeno da nešto što košta 400.000 evra je plaćeno milion, znači, dokazana je krađa od ni manje ni više 600.000 evra i ništa.
Na pitanje upućeno dotičnom direktoru zašto je to radio, odgovorio je da sve radi po nalogu stranke koja je temelj koalicije.
U razlozima za donošenje ovog zakona po hitnom postupku, navodi se da je motiv što hitnije stvaranje uslova za obezbeđivanje visokog nivoa zdravstvene zaštite građana, što je nešto pismenije nego obrazloženje za donošenje zakona o javnom zdravlju, gde se kaže - u cilju što hitnijeg stvaranja uslova za obezbeđivanje visokog nivoa zdravstvene zaštite građana, odnosno uspostavljanje jedinstvenog zakonskog okvira za obavljanje obavljanja delatnosti javnog zdravlja, meta obavljanje.
Hajde što je ovo nepismeno, nego što je prosto neverovatno da je Tomica sedam godina čekao da stvori zakonski okvir za obavljanje obavljanja delatnosti javnog zdravlja.
Poslanička grupa NS ovih dana bila je bukvalno zatrpana mejlovima, pismima, porukama. Iz razumljivih razloga neću navoditi imena ljudi, jer oni nemaju imunitet, a dobro se zna da je zdravstvena i farmaceutska mafija zapravo srce celokupne mafije u Srbiji.
Evo prvog komentara. Recite, molim vas, da je od pitanje transplantacije ćelija i organa bitnije obezbediti primarnu zdravstvenu zaštitu za svakog stanovnika Srbije. To što su pojedina preduzeća u lošoj finansijskoj situaciji, pa ne isplaćuju obaveze fondu, kriv je njegov predsednik stranke i njegova stranka, koja je zagovarala jednostranu primenu SSP-a i time stavila domaću privredu u još neravnopravniji položaj. Jadna je zemlja u kojoj je ministar zdravlja sve uspešniji, a nacija sve bolesnija.
Sledeći komentar, Tomica je fenomenalan, prosto je sjajan, čovek nije zaradio ni 10 miliona evra preko svojih firmi za uvoz medicinske opreme i Medisane, njegove kompanije sa Kipra, kojom rukovodi njegov kum, koji se bavi uvozom lekova, i to obzirom da je zakonska marža 6%. On čovek prvo uveze lekove na Kipar, tamo reparira porez i ostavi osnovnu zaradu koja je 100%, a ovde uvozi sa maržom od 6%. Naravno, ako neka druga firma proba da uveze nešto, ona popije ...
Sledeći komentar, nešto što sam čuo, čovek je iz zdravstvene struke, lekar, na sastanku od rukovodećih je da se lekarima naređuje da prepisuju lekove određenih farmaceutskih kuća. To izgleda više nije važno koji je lek bolji ili korisniji u određenoj situaciji, posebno što je sasvim uobičajena pojava da trgovački putnici, inače lekari po struci, novčano stimulišu lekare proporcionalno broju recepata koji su prepisali za lekove i njihovih farmaceutskih kuća.
Tu se čak vodi evidencija, a treba istim tim trgovačkim putnicima zabraniti da vrše svoje promocije u vreme radnog vremena, jer kradu lekarsko vreme, kao i vreme pacijenata, koji često zbog kašnjenja lekara koji nisu u radno vreme na radnim mestima zakasne na posao, pa se tu šteta za državu drastično umnožava.
Od prijatelja sam pre nekog vremena čuo da jedan nemački lek protiv alergije, ne sećam se koji, kod nas u apotekama košta 1.800 dinara, a u Nemačkoj 1,5 evro. Mi to svi znamo. Hoće li se slična strategija sprovoditi i u slučaju transplantacije ćelija i tkiva.?
Sledeće pitanje koje je veoma važno jeste šta je sa lekarskim greškama? Da li to spada u set zdravstvenih zakona koje razmatramo po ovako hitnom postupku?
Januara 2008. patolog, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, dr Marija Jančić-Zguricas, objavila je knjigu, pardon 2006. godine, oprostite, „Tajne ljudi u belom, zapis jednog patologa“, pri čijoj su se promociji u dekanatu u beogradskim lekarskim krugovima mnogi uznemirili.
Iako je knjiga stručna, sadrži prikaze kliničko-morfoloških slučajeva iz ugla patologa i obducijenta bez navođenja imena, mnogi su je doživeli kao svojevrsnu zbirku lekarskih propusta, koje su napravili mnogi i poznati lekari. Nepažnja, nedovoljno angažovanje, nehat, pa tek onda neznanje, po njenom mišljenju, glavni su razlozi lekarskih propusta. Knjigu je napisala zbog lične savesti, ali i zato što prikazi slučajeva mogu da budu poučni, da mlade ljude podstaknu na veću opreznost pri preduzimanju hirurških intervencija.
U knjizi je, između ostalog, naveden mučni primer grube lekarske greške, kada je hirurg operisao četrdeset sedmogodišnju ženu, pod dijagnozom „tumor u stomaku“ a radilo se o veoma odmakloj trudnoći. Žena je bila u sedmom mesecu. Na vrhunskoj Drugoj hirurškoj klinici u Beogradu, lekari su tek usred operacije shvatili da pred sobom nemaju tumor, već nerođenu bebu, koja je u toku operacije umrla, jer joj je presečen krvni sud i zaustavljena cirkulacija.
O kom ćemo mi to zakonu o lečenju neplodnosti govoriti kada dozvoljavamo da ovakve greške ostaju nekažnjene. Jer, lekar koji je sve to uradio bio je kažnjen samo time što godinu dana nije bio šef ekipe.
U knjizi je naveden i prikaz slučaja takođe trudne žene stare samo 25 godina, kod koje je tehničar pogrešno uradio test na malariju. Lekari nisu mogli da se načude previdu tehničara, naš čuveni infektolog doktor Kosta Todorović je podsetio da je on tu istu probu bezbroj puta uspešno izvodio pod šatorima na Solunskom frontu.
Da ne spominjemo slučaj Jelice Radović, koja je umrla na privatnoj klinici posle operacije čukljeva, male Anje Grahovac koja je preminula posle operacije katarakte. U interesu lekarske struke nije da se lekarske greške prikrivaju.
Danas, patolozi često, zbog nesigurnosti, odbijaju da daju pločice, odnosno svoj nalaz, nerado to čine ili ne čine dok ne moraju, mada su dužni da daju nalaz kada to pacijent traži. Nažalost, ni danas kod nas nije popularno tražiti drugo mišljenje.
U navedenoj knjizi je prikazan slučaj poznatog profesora kojem su odbili da daju preparate sa urađenom biopsijom, tek na intervencije dekana došao je do njih, a onda je u Klinici u Bostonu na istim preparatima dijagnostikovano potpuno drugačije oboljenje.
Znači, sve zdravstvene ustanove jesu dužne da prijave tzv. neželjene događaje, ali u 2007. godini je stigla samo 681 prijava, dok Amerikanci javno priznaju da godišnje izgube 100.000 života zbog propusta i grešaka u lečenju, u zemljama u tranziciji, ali i u Srbiji praćenje propusta i prijavljivanje grešaka često se prikriva iz straha od posledica po ugled ustanove i lekara.
U našim bolnicama, kada se rodbini pacijenta saopštava da je usred bolnice bolesnik pao sa kreveta i ugruvao se ili polomio, najčešće objašnjenje se svodi na – pa događa se. Dvadeset pet odsto zdravstvenih ustanova tercijarnog nivoa, dakle kliničko-bolničkih centara i specijalizovanih bolnica nema protokol za registraciju neželjenih dejstava lekova, a čak 30% nema o registrovanim neželjenim događajima.
Osim pomenutih neželjenih događaja, važno je da svaka klinika registruje mehaničko oštećenje usled hirurških intervencija, na primer kada se tokom operacija organa slučajno preseče krvni sud, komplikacije usled davanja anestezije - pojava tromba.
Kako da verujemo da će biti kontrolisani neželjeni efekti kod ovako ozbiljnih intervencija kao što su transplantacije ćelija i tkiva? Prema podacima pristiglih iz svih centara u Srbiji proizilazi da je prosečna dužina čekanja na zakazani pregled 12 dana, pri čemu se najbrže stiže do dečijeg lekara, a najduže se čeka na pregled psihijatra.
Prof. Dr Snežana Simić, koja je bila specijalni savetnik u Ministarstvu zdravlja, naravno uporna u pokušajima da se u Srbiji uvede kultura stalnog unapređenja kvaliteta lečenja, ističe da je bezbednost pacijenta u celom svetu najvažniji pokazatelj kvaliteta zdravstvene usluge.
Pomenuti pokazatelji bezbednosti pacijenata su osetljivi i predstavljaju našu bolnu tačku, ali je važno govoriti o onome što nam se dešava u bolnicama, da bismo znali da popravljamo ono gde grešimo. Nekvalitet je mnogo skuplji od kvaliteta.
Lekarske greške pri rutinskim intervencija ne prestaju, posebno na porođajima. Imali ste prilike da pročitate „Kurir“ od juče, gde roditelji devetomesečnog Stefana optužuju doktorku Milicu Kostić da je nestručno i nesavesno vođenim porođajem od njihove zdrave bebe napravila trajnog invalida.
Inspekcija je konstatovala da je reč o pogrešnoj proceni, a doktora Kostić i dalje porađa.
Ministar, sa deminutivom u imenu, a motivacijom da bude doživotno na toj funkciji, nije hteo da nam odgovara na ova sporna pitanja, odgovor je jedino – događa se i biće ispitano. Nažalost, izgleda u životu budućeg veka. Stoga nije ni čudno da je danas odsutan. Nije čudo da se gospodin Dulić, kao čestiti ortoped, sklonio, ali je još manje čudno da je Vlada delegirala baš ministra Svetozara Čiplića, koji je magistrirao na Ustavu u stanja nužde, a Ustav je sada u ozbiljnom problemu, ne bih baš iskoristila termin „nužda“, zbog odnosa prema Skupštini i posebno skupštinske vlasti prema opoziciji.
Gospodin Čiplić je doktorirao na temu Uticaj parlamentarnog imuniteta na karakter poslaničkog mandata, na primerima evropskih zemalja u tranziciji. Prava je osoba da disciplinuje Skupštinu, uz potpredsednicu gospođu Čomić, koja je danas nervozna, kao da je upravo prestala da puši.
Naravno, ni on ni ona nam ne mogu objasniti – zašto je Tomica, ministar zdravlja, odnosno Ministarstvo zdravlja raspisalo tender za nabavku šest miliona prezervativa, koje će besplatno deliti… (Predsednik: Da li ćete koristiti i vreme vaše poslaničke grupe? Izvolite. Možete.) potentnoj srpskoj populaciji koja nema para ili se stidi da kondome kupi u prodavnici ili apoteci.
Kondomi će do polovine 2012. godine biti deljeni u okviru akcije – realizacije projekta za borbu protiv HIV-a, koji se od 2007 .godine sprovodi u 27 gradova, kroz 37 organizacija i 22 instituta i zavoda za javno zdravlje.
Osim ekonomske barijere, kod ljudi postoji psihološka barijera u smislu stida da se kondomi kupe u prodavnici i apoteci. Besplatna podela kondoma je najbolji način da ljudi prevaziđu ovu psihološku barijeru, stid ili sramotu, koja je prisutna naročito kod mladih koji su i seksualno najaktivniji. Tako su objasnili motive za nabavku šest miliona kondoma u Ministarstvu zdravlja.
Doduše, nema nijednog preciznog odgovora u Ministarstvu zdravlja koji se tiče nabavke i cene vakcina protiv ovog čuvenog, kako kažu svinjskog, a zaista nije svinjski, nego H1N1 virus. Ni na jedno konkretno pitanje nema odgovora. Niti ima dovoljno vakcine, niti se zna koja je njena cena, niti su obavljene validacije i kliničke studije, pa kako kaže ministar sa deminutivom u imenu – neodgovorno bi bilo sada licitirati. Inače, sve drugo što radi je čudo od odgovornosti.
Ono što se zna jeste da će Guča biti vrlo problematična i kritična tačka. Sada imam jedno pitanje. Mene zanima kako je moguće da do rasplamsavanja ovog novog virusa dođe baš u Guči, a nije došlo na Univerzijadi, gde su nam došli raznorazni inficirani sportisti i pratioci iz belog sveta ili na Egzitu, nego izgleda – neko duvanje u trubu na specifičan način pospešuje razvoj virusa H1N1.
Bojim se da je to još jedan od pokušaja da se ova čuvena srpska manifestacija proglasi opasnom po fizičko, psihičko i duhovno zdravlje.
Sledeća stvar koja je zanimljiva je da ministar predviđa da će na jesen doći do masovnog obolevanja. To masovno obolevanje podrazumeva da će doći i do zabrane javnih skupova. Iz ovoga, onako, ne morate biti paranoik, pa da počnete da sumnjate da je zapravo reč o strahu vlasti od događaja na jesen. Ne plašite se vi nikakvog intenziviranja virusa, nego će se narod vrlo intenzivirati, a onda šta drugo da uradite – do da im zabranite javne skupove, sve da se jadni ne bi inficirali.
Kad ste bili tako ažurni, što umesto ovih šest miliona kondoma niste nabavili šest miliona nečeg drugog, maski ili nečeg drugog, eventualno nekakvih pomoćnih lekovitih sredstava da se podigne imunitet ljudima koji su iscrpljeni od toga što vas samo gledaju?
Tomica Milosavljević kaže i hvali se da potrošnja za zdravstvo nije povećana i da se za zdravstvo troši 6% BDP-a. To što je Klinički centar Niš, recimo, 2005. godine dobijao 2,3 milijarde za funkcionisanje a ove godine 5,3, rezultat je snažnije nacionalne ekonomije. Ovo stvarno zvuči toliko smešno i nelogično, kao i ono vaše obraćanje potpredsednice nepostojećem predlagaču zakona - da li predlagač želi reč? To je kao iz psihodrame. Znači, neko je mogao da skoči na to mesto pa da mu se vi obratite, tek da fizički neko bude prisutan.
Kako god bilo, ono što mislim da narod takođe zanima, jeste kada će osiguranici moći da naplate troškove za preglede kod privatnika, na koje se u državnom zdravstvu čeka duže od 30 dana? Na to će imati pravo od 15. aprila. Apri-li-li-li verovatno!
Ali, ne može neko da dođe u filijalu i da odmah dobije novac. To nema nigde, postoji procedura. Osiguranici već sad mogu da traže svoje pravo i isteraće ga na čistac, kaže ministar zdravlja. Znači, ono što je izvesno oko eventualne pandemije ovog novog virusa jeste da ćemo mi do kraja leta imati lek za tri posto stanovništva. I dalje je u najavi 6 miliona kondoma, zabrana javnih skupova i, bogami, ono što sam već jednom rekla, onaj refren čuvene pesme "Idola" "Plamene zore bude me iz sna".

Poštovana potpredsednice, moje vreme teče, a vi razgovarate sa Vjericom Radetom. Da li ja vama da izreknem opomenu? Zaustavite vreme i počnite ispočetka. Imala sam 11 sekundi tokom vašeg dijaloga, koji uopšte nije predviđen Poslovnikom, čak ni Čomićkinim. Za ovaj zakon kažu da se zove „Dinkićev“ zakon, a za Poslovnik kažu da je  „Čomićkin“ Poslovnik.
Zaista se ne sećam da se posle zakona protiv diskriminacije u javnosti podigla tolika medijska prašina, kao u vezi sa ovim predlogom izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju. Uprkos medijskom mraku, lažima političara koji su izmislili novu narodnu poslovicu – ko krade taj i laže, Srbi su veliki narod koji i u mraku ume da napipa suštinu. Zato su ovi zakoni nazvani Mlađinim.
Mali čovek, kome se novac prosto lepi za prste i koji je u detinjstvu najviše voleo priču o Kralju Midi, to je onaj lik koji sve što dodirne pretvara u zlato, naučio je da su mediji zlatni, pa je krenuo u svoj obračun sa onima koji ga pisanjem, bez prethodno donete presude, opasno ugrožavaju, jer mu zapravo pišu optužnicu. Pa šta što je lagao o besplatnim akcijama, velikom ulaganju Fijata u domaću automobilsku industriju, obećavao da će vratiti kiparske pare, otvoriti stotine hiljada radnih mesta.
Nije ni prvi, ni jedini koji laže i krade ovaj narod, a sve u ime naroda. Shvatio je esenciju suštine, što bi rekli neki Mlađino podobni mediji, pa ima dobru impresiju utiska o fabuli radnje. Srpska reč presuda ne podrazumeva pretpostavku nevinosti, već da se sve rešava pre suda ili prekim sudom. Razmahao se ovaj Mlađani Minhauzen, rušilac vlada po hobiju, pa je ušao u klinč ne samo sa medijima, nego i sa savetničkim timom idola, tako i sa njegovim visočanstvom lepim Borom.
Kada čovek dugo veruje da je potpuno nedodirljiv, nezamenljiv... (Predsedavajuća: Dva minuta, narodna poslanice.) Koristim vreme poslaničke grupe. Znači, kada čovek dugo veruje da je potpuno nedodirljiv, nezamenljiv i najbolji svetski primerak, polako se odvaja od realnosti, zanemaruje da je on prvo političar, pa tek onda muzičar, što znači da su mu šanse da pobedi bivše muzičare „Maljčike“, aktuelne savetnike Big Bosa, minimalne. On drnda po žicama Maj vej, a oni Plamene zore, bude te iz sna. Ne pomaže mu ni što su se neki iz njegove šifrantske stranke isturili, ni to što su se neki obavezali na uzdržanost kao medijski devstvenici.
Julsko pitanje, sa Hamletovskom dilemom, u klinču Mlađe i Bore jeste čiji je veći; mislim, naravno, na uticaj. Ni veliki mag režije Kruševačke provenijencije, otvoren za Kviriju, a zatvoren za Hilandar, teško da je tu išta mogao da učini. Ovo je gora Prokleta avlija od one koje su njegove rediteljske oči ikada videle.
Ostaće zapamćen kao čovek koji je zahvalnosti Mlađi izgovorio antologijske rečenice za neku novu pohvalu ludosti – ja sam reditelj, pa sam zato pozvan da zavedem red u medijima; ili – ne smemo dozvoliti devastaciju kulturne supstancije.
Ovo razume samo kolega mu u ezoterijskoj šifri Saša Milenić, a vrh je konstatacija – nama je potrebna verbalno i ekološki čista sredina. Ako su moje reči dovoljno reciklirane za ovog redara u kulturi, a ministra ekologije u pokušaju, postavlja se pitanje – o kojim on to valutama ljudskosti govori? Dizelaš bi ga verovatno pitao – brate, jesi li probao sa Mladžom?
Mučeni ministar kulture, koji se ponaša kao ministar mornarice u ovoj skraćenoj Srbiji, nije tako namazan kao Mlađa, pa ga odaju nesvesne omaške. Prvo je prepisivao zakon o kulturi od Hrvata, a onda se u Skupštini Srbije, ekspozirajući seriozni zakon, kako bi rekao uvaženi G17 plus potpredsednik parlamenta, poslanicima obratio sa „zastupnici“. Nije morao da doda ni ''Za dom, spremni''.
No, da se vratimo na suštinu. U psihoterapiji je poznato da je proces često u dijagnostičkom i terapijskom smislu mnogo važniji nego sadržaj. Recimo, neko vam sa prezrivim izrazom narcističkog gađenja kaže – volim i ja vas. Jasna šifra G17, a plus za dobru dijagnozu. Mlađan protiv Srđana, 0:1 za Šarpea, Mlađa protiv Krleta, 0:1 za doktora idola, Mlađa protiv Borisa, iako je meč namešten, mora da ispadne 100:0 za Boru.
U procesu to izgleda ovako: Mlađa kao loš policajac bije medije, umeću se Idoli, pa žuti popravljaju sadržaj zakona amandmanima jer su oni, časna Titova pionirska reč, poslednji koji bi gušili slobodu medija.
Vlada ubrzano radi, pa i sama sebe hvata u represija agresija i koriguje sadržaj cenkajući se sa medijima. Dobro, nema lopate po guzici, ali biće šibe po ručicama. Ostaje još samo proces, onaj izdajnički izdanak istine, koji se nikada i nikako ne može ubiti. Sve što je tajno postaće javno - piše u Jevanđelju. Jeste i biće.
Mi smo izgubili i vreme i živce i potrošili glasne žice, bar mi iz opozicije. Ovi iz vlasti još samo što dekubitis ne dobiju od slepljenosti za fotelje. Narod se u mudrosti koje je razvio proživljavajući sva iskušenja bedne korumpirane i bahate vlasti zaštitio tako što je isključio televizore, ne kupuje novine, hladi se po stajaćim i tekućim vodama, kašlje u lakat zbog Tomicinog H1N1 i čeka, čeka vlastopadnu jesen.
Na kraju, biće u pravu Idoli - plamene zore bude nas iz sna.

Već sam se navikla da ne budem u direktnom prenosu, znači, spremni smo za sva moguća dejstva.
Dakle, šta se predviđa ovim amandmanom? Ovim amandmanom se u stvari nagoveštava da je u Srbiji prisutna dugotrajna blokada računa jer svako drugo preduzeće u Srbiji praktično jeste u blokadi, a država jeste i jedan od najvećih dužnika. Stoga, zašto vlasnike medija stavljati u nezavidan položaj kad nemaju načina da realizuju naplatu zarade koju su ostvarili?
Naravno, i tu postoje dve kategorije medija, mediji koji nisu pod potpunom ili direktnom kontrolom vlasti i koji su u situaciji finansijske blokade, a uz to postoje i tzv. privilegovani mediji, čija bliskost režimu im omogućava da odmah naplate sve.
Ovo je svojevrsna diskriminacija medija, pogotovo u periodu kada postoji ozbiljna kriza u Srbiji, a za posledicu ima definitivno finansijsko uništavanje pojedinih medija, pogotovo ako su oni apriori definisani kao nepodobni, znači ponovo se vraća ta kategorija cenzure i podobnosti ili čak kritički nastrojeni u odnosu na aktuelnu vlast. Ovakva vrsta diskriminacije dovodi do ugrožavanja osnovnih ljudskih prava zaposlenih u medijima, prava na rad, ali i gubitka osnovnih izvora prihoda njihovih porodica.