Gospodine Cvetkoviću, takođe nisam stručnjak za ova pitanja, ali informišem se, pitam one koji jesu, pa onda imam pravo da postavim pitanje.
Naravno da svi koji su optuženi imaju sredstva da se brane, ali ono što je pitanje broj dva je zašto posle više od mesec i po dana, iako ne postoji nikakav dokaz, svima kojima je određen pritvor od mesec dana se i dalje nalaze u zatvoru uz nemogućnost da se brane sa slobode.
Sledeće pitanje za vas koji ste laik u ovoj oblasti, kao i za mene, ali ste premijer ove vlade: ko je B92, "Insajder" izabrao za državne javne tužioce i sudije? Znate, ono što smo imali prilike da vidimo na ovoj televiziji šifrenskoj, u ovoj emisiji u dva nastavka, jesu optužnice protiv svega što je srpsko, ne samo protiv organizacije kao što su "Dveri", "Obraz", "1389", navijača, mitropolita Amfilohija, Vojislava Koštunice, nego protiv svih nas koji ne želimo da se odreknemo svog nacionalnog identiteta, svoje duhovnosti, morala, jezika, pisma, istorije, nacionalne kulture i državnosti, znači, protiv svih nas koji ne možemo da se složimo sa transparentom tzv. parade ponosa "smrt državi".
Ko je ovlastio televiziju B92 i "Insajder" da budu tužilaštvo pre tužilaštva. Ako im nedostatak formalnog obrazovanja omogućava da budu urednici na toj televiziji, ipak je za mesto tužioca i sudije potrebno formalno obrazovanje i postavljenje.
Sledeće što me zanima je, čovek radi u vašoj Vladi, da li podržavate izjavu državnog sekretara Homena da će odgovor države biti jeziv? Šta to zapravo znači? Da li to podrazumeva prizivanje totalitarne demokratije? Znate, ovakav medijski pritisak jako liči na neka bivša vremena protiv kojih smo se svi mi borili, vremena nekih namenskih filmova, likova koji nestaju sa fotografija, lažnih dokumentaraca.
Zar nije protivustavno, gospodine Cvetkoviću, raspirivati mržnju prema drugom i drugačijem mišljenju tako što se uz muziku iz američkog horor filma "Predskazanje" prikaže red govora mitropolita Amfilohija, pa red navijača, pa onda "Dveri" i "Obraz", a sveštena lica su prikazana kao nekad četnici u Bulajićevim filmovima? Znate, producenti kultnog filma "Teksaški masakr motornom testerom" ni ne sanjaju kakvi se daroviti ljudi kriju ovde u timu Verana Matića.
U "Insajderu" pojavljuju se i egzorcis lično, gospodin Bajfrod mlađi, koji je egzorcis kada se radi o istraživanju desničarskih organizacija. Čovek zapravo objedinjuje Skali i Moldera u istoj osobi.
Gospodine Cvetkoviću, jedino što stabilno raste u Srbiji jeste njena zaduženosti i hronično nezadovoljstvo mladih ljudi. Da li ste vi toga svesni?

Gospodine Cvetkoviću, hvala što ste bili dovoljno pristojni da odgovorite na pitanja, ali definitivno, ponekad morate da se umešate u svoj posao. Ne možete biti neinformisani, premijer ste ove vlade.
Da li se nešto dogodilo ili nije, definitivno morate da znate. Postoje ljudi koji vam moraju referisati da se izvesni mediji ponašaju potpuno protivno Zakonu o informisanju. To je ipak nešto čime vi raspolažete i zakonom koji mi nismo glasali, ali su glasali pripadnici vladajuće većine.
Još jedna stvar za koju bih mogla da informišem premijera Vlade, koji mnoge stvari ne zna, je da 16. novembra je bio međunarodni dan tolerancije. Ministarstvo za manjinska prava je tada napravilo jedan divan plakat, gde Crvenkapa vodi vuka preko neke zamišljene linije na globusu i piše – možemo zajedno.
Pitamo se – da li je to bio test tolerancije vlasti, jer je očigledno da u ovom ministarstvu i u celoj Vladi postoji ozbiljan problem oko toga šta se zapravo toleriše? Recimo, 10. oktobra je tolerisano pokazivanje srednjeg prsta monahinjama ispred Vaznesenske crkve. Ono što nije tolerisano je prisustvovanje liturgiji, pa je Mladen Obradović, sa suprugom Jelenom, koja je u petom mesecu trudnoće, preventivno uhapšen u 8.30 časova, bilo mu je onemogućeno kao verniku da prisustvuje liturgiji.
Bilo je tolerisano da se nosi plakat i da čak ministar Čiplić ide pored plakata - smrt državi, ali nije bilo tolerisana odbrana države. Bilo je tolerisano da se izjavi, od učesnika ove privatne zabave, kako je Beogradu oduzeta nevinost, a nije bilo tolerisano okupljanje vernika oko mesta gde je stradalo više desetina i dva sveštena lica u onom savezničkom bombardovanju 1944. godine, ispred Vaznesenske crkve u Beogradu.

Moja koleginica Milica Vojić Marković malopre je rekla da ne razume baš obrazloženje koje je dobila za neprihvatanje amandmana. Ne razumem ni ja.

Očekivala sam da će ovde sedeti ministar kulture, gospodin Bradić, pa da će, budući da ni on ni ja nismo stručnjaci, nismo pravnici, da će reditelj dati bolje objašnjenje psihologu, nego ministarka koja postaje kao multipraktik. Izvinite, ali vi ste stvarno tu po svakom pitanju. Ne znam da li vi možete da mi objasnite o čemu se zapravo ovde radi.

Znači, suština amandmana koji sam podnela odnosila se na to da budući da kada govorimo o zadužbinarstvu je zapravo reč o filantropiji i reč o organizacijama koje nikako ne mogu da budu osnovane radi hemijskog čišćenja biografija nekakvih privatnih lica ili pravnih lica sa privatnim interesima, suština je bila da se prosto izbriše taj deo koji bi se odnosio na moguću privatnost i privatizovanje ovakvih zadužbina. Znači, pravljenje iz razloga koji svakako nisu čovekoljubljivi.

Obrazloženje Vlade koje sam dobila stvarno uopšte ne razumem. Latinski sam učila u školi, ali mi ove pravne formulacije nisu jasne i baš bih volela da gospodin Bradić, sa rediteljskim iskustvom, jeste tu pa da mi to protumači na neki scenski prihvatljiv način.

Obrazloženje kaže ovako – amandman se ne prihvata, jer mogućnost osnivanja zadužbine i u privatne svrhe, koju predviđaju odredbe člana 2. stav 1. Predloga zakona, predstavlja novinu u našem pravnom sistemu.

Evo sad i objašnjenja zašto je to novina. Radi se o rešenju koje je usvojeno u većem broju zemalja EU (Nemačka, Austrija, Holandija, Belgija, Bugarska, Danska itd.) i koje se može braniti i in ekstenzo tumačenjem člana 1. Prvog protokola Evropske konvencije o ljudskim pravima, kojim se garantuje pravo na mirno uživanje vlasništva. Ne prepoznaje se nijedan razlog javnog interesa koji bi opravdao zabranu osnivanja zadužbina u privatne svrhe.

Na drugoj strani, Predlog zakona sadrži niz ograničenja, kojim se sprečava eventualna zloupotreba (nisam videla kako) osnivanja i delovanja ovakvih zadužbina: zadužbina koja deluje u privatnom interesu ne uživa nikakve poreske olakšice; ne može neposredno obavljati privrednu delatnosti itd.

Kaže ovako – još od rimskog prava pravi se razlika između udruženja kao zajednice lica-članova i zadužbine (i fondacije) kao zajednice imovine. Ova razlika ima svoje vrlo bitne pravne implikacije, posebno kada je reč o njihovoj upravljačkoj strukturi.

Ovo obrazloženje napisano je u onom duhu hrvatskog novogovora – okolotrbušni pantolodržač. Šta je zapravo predlagač zakona hteo da kaže ne znam, ali ono što znam je da će korišćenje zadužbine u privatne svrhe i radi ostvarivanja zaista hemijskog čišćenja biografija biti nešto što je daleko izvan svake suštine srpskog zadužbinarstva. Znači, takve pojave srpskog zadužbinarstva ne poznajem.

Pošto sam s koleginicom Donkom Banović, odnosno kolegama iz DSS-a, podnela amandman u istovetnom tekstu, nemam praktično šta da dodam onome što je koleginica Banović govorila, ali ću iskoristiti da malo prokomentarišem ne samo ovaj član 6, nego generalno Zakon o zadužbinama i fondacijama i koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Rizikujući da budem dosadna i da čak u ovoj trećoj diskusiji o Predlogu zakona o zadužbinama i fondacijama apelujem na predlagače da zakon povuku i vrate ga na doradu, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog poštovanja činjenice da pitanje zadužbina nije ni tranzitorno, ni tranzicijsko, već duhovno filantropsko.

Cinici bi rekli da aktuelno na snazi nije filantropija, već mizantropija, te je utoliko razumljivo što se zadužbinama daje karakter organizacija na određeno vreme, sa određenom političkom namenom, kao da je reč o ministarstvima.

Izgleda da narod Srbije neće morati da interveniše jer se unutar Vlade ministri već debelo svađaju. U 21. veku u zemlji Srbiji nema mleka, a ministri Milosavljević i Dinkić se svađaju ko je za to kriv. Naravno da ni jedan ni drugi ne mogu da daju mleko, ali su kao socijalno pravedna Vlada tu da obezbede stvorenjima koja ga daju i ljudima koji gaje dotična stvorenja da to urade na adekvatan način.

Uostalom, ako ne znaju kako da obezbede mleko građanima Srbije, neće im pomoći nikakvo hemijsko čišćenje biografija kroz pravljenje ličnih zadužbina, pa taman odlučili da sagrade…

(Predsedavajući: Gospođo Janković, moram da vas prekinem zbog vaše obaveze da govorite o temi koja je na dnevnom redu i moje obaveze da vas upozorim kada sa te teme odete u mlekarstvo jer, i pored najbolje volje, ne vidim kako ćete povezati, ali izvolite. Odmah imate šansu.)

To je tema. Povezano je, veoma je povezano. Onaj ko ne može da obezbedi mleko, ne može da čisti svoju biografiju i da pravda svoju nesposobnost, taman i da sagradi zadužbine koje će predstavljati kopiju Hrama Svetog Save. Niste mi dozvolili da završim, teče vreme, zapravo me ometate da nastavim diskusiju.

U situaciji kada čak 22,7% građana Srbije kaže da u poslednja dva meseca nije imalo dovoljno novca za hranu, svega 4,9% građana Srbije je zadovoljno svojim životom, pri čemu najveći broj njih, čak 78% jedva sastavlja kraj s krajem, nije čudno da 65% građana Srbije nema poverenja u Vladu, dok svega njih 18% veruje da je premijer dovoljno stručan. Tu su rezultati istraživanja agencije Galup, koje je predstavljeno u Briselu juče, u okviru projekta "Balkan monitor".

Narodu u Srbiji nije potreban nikakav monitor da bi došli do zaključka kako nema te rekonstrukcije koja će ovu vladu učiniti efikasnom i odgovornom. Generalno, a i što se ovog predloga zakona o zadužbinama i fondacijama tiče, mi zapravo samo produžavamo agoniju, a ministri se trude da se dodvore faktičkom premijeru BT, kako ih ne bi izbacio iz fotelja njihovih nasušnih, s tim što narod ne veruje da će biti bolje i ne bi me čudilo da na zgradi Vlade osvane grafit "Džabe ste krečili".

Očigledno je da se nisu uzvrpoljili samo žuti ministri, koji imaju dupli razlog, jer moraju da se dokažu u Vladi, a i u stranci, već se stanje uznemirenosti širi i na polaznike šifrantske stranke kojoj pripada ministar kulture koji je trenutno odsutan.

Kao čuveni paranoik, stvarno ne znam čemu bih inače pripisala krajnje neuobičajenu dvočasovnu pauzu u današnjem skupštinskom zasedanju, a posle koje je usledilo odsustvo resornog ministra, ako ne i činjenici da je on jedan od potencijalnih ministara u rekonstrukciji, pa je ubrzano proširio opseg svog delovanja.

No, kada se već rekonstruiše Vlada, kada postoje najave da će uskoro doći do rekonstrukcije Ustava, šta je ono što vas sprečava da rekonstruišete još i Predlog zakona o zadužbinama i fondacijama.

Već sam napomenula da ovim predlogom zakona nije obuhvaćena teritorija Kosova i Metohije, kao da jednostavno nije deo teritorije Srbije, tako da se zadužbine na ovom području ne tretiraju kao srpske, dok se na više mesta, u članovima 12. dva puta, 25. dva puta, 52. dva puta i 58. navodi uloga AP Vojvodine.

Obrazloženje Vlade za neprihvatanje amandmana koji sam podnela, recimo, na član 12, tražeći da se posle reči "na teritoriji AP Vojvodine" dodaju reči "AP Kosova i Metohije" zvuči krajnje nebulozno jer se kaže – amandman se ne prihvata iz razloga…

(Predsedavajući: Izvinjavam se, u pitanju je amandman na član 6.)

Rekla sam da koristim vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

(Predsedavajući: Bez obzira, morate govoriti o temi. Izvinjavam se. Tako piše u Poslovniku i izvinjenja nema.)

Dobro. Sada ću da se vratim onda na član 6, u kome se ista stvar događa. U članu 6. se daje časna Titova pionirska reč u 1. stavu, pa se kaže – ciljevi delovanja zadužbina i fondacija ne smeju biti u suprotnosti sa pravnim poretkom, a naročito ne smeju biti usmereni na nasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celovitosti Republike Srbije.

To je jako zanimljivo, ako nije dozvoljeno, u čemu se slažemo, da se narušava ustavni poredak, kako vi to pregovarate sa Tačijevom vladom i kako to da izostavljate iz ovog predloga zakona čitavu jednu južnu pokrajinu, sa ogromnim brojem zadužbina koje se nalaze u njoj.

Ono što Vlada tvrdi je da se amandmani na neke članove zakona ne mogu prihvatiti, zato što je na osnovu Rezolucije 1244 na KiM uspostavljen privremeni pravni sistem, pa poslove državne uprave dok traje tako uspostavljen sistem obavljaju nadležni republički organi. Logično je pitanje dokle će tako sistem da traje i da li ovom formulacijom Vlada Republike Srbije zapravo priznaje nezavisnost Kosova ili radi na daljem rasturanju teritorijalne celovitosti države.

Znači, prošlog puta kada smo o ovome govorili, ministar se nije oglašavao, ali su predstavnici poslaničke grupe ZES, kao stručnjaci za sva pitanja od kijavice preko šizofrenije do ekonomije međunarodnog prava, sa prezirom konstatovali kako su ovakve konstatacije gluposti i maliciozne opaske opozicije, jer u članu 6. piše da ciljevi i delovanje zadužbina nisu u suprotnosti sa pravnim poretkom, a naročito ne smeju biti usmereni na nasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanja celovitosti Srbije.

Dakle, ne sme se teritorijalni integritet zemlje rušiti silom, ali može tako što će srpska Vlada sarađivati silom sa Tačijevom kancelarijom, pripremajući platformu za završnu fazu priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije.

Prema predlogu te kosovske platforme, dijalog Beograda i Prištine trebalo bi da bude podeljen u tri faze, pripremna ili faza bez statusa, srednja ili faza sa neutralnim statusom i finalna ili faza sa statusom.

Cilj je da ovim postupnim metodom, citiram "Kosovo je Srbija", reše praktična pitanja i normalizuju odnose. Na kraju procesa, opet citiram "dve države će se uzajamno razumeti i postati članice EU kao suverene zemlje".

Sada je jasno zašto se za neprihvatanje amandmana podnetih na ovaj predlog zakona daje ovakvo obrazloženje Vlade, koje zapravo podrazumeva ograničenje trajanja statusa Kosova kao južne pokrajine i kao što sam čula da insistira da je najvažniji opštekorisni cilj promovisanje i ostvarivanje evropskih integracija i međunarodnog razumevanja.

Dakle, iako predlagač ovog zakona jeste Ministarstvo kulture, mislim da u Vladi ne može ništa da se dogodi bez blagoslova faktičkog premijera, osobe u ulozi predsednika Srbije, koji može da katapultira ministre koji ne razumeju, gde suštinski prevod predizbornog slogana i EU i Kosovo, zapravo ni EU ni Kosovo.

Manje od polovine građana Srbije, njih oko 44% smatra da je članstvo u EU…

Dobro, zato sam i predložila da se briše upravo ovaj član koji kaže da ciljevi i delovanje zadužbina i fondacija, odnosno stav člana 6, ne smeju biti usmereni na ostvarivanje posebnih interesa političkih stranaka. Verujem da vi nemate lični interes i da ovo što sada radite jeste ostvarivanje posebnog interesa vaše političke stranke.

Prosto ne mogu a da ne verujem da postoji ovde neka kvaka 22 i ne mogu da verujem u dobre namere predlagača ovog zakona, pa čak i kada se radi o članu 6. ovog zakona, kada su im tekst pisali Soroš, Fond za otvoreno tajno društvo i američka Agencija za međunarodni razvoj. Oni su pisali član 6.

Uz dužno poštovanje njima na njihovom trudu, srpski narod ima više iskustva i daleko bogatiju tradiciju zadužbinarstva, te pored Kolarca, Kalenića, Nikole Spasića, Perside Milenković, Petra Srnića, mi stvarno ne moramo da tražimo mega giga sorbonske eksperte da bismo napisali zakon koji nije namenjen samo jednom vremenu, jednoj grupi ljudi, jednoj verskoj ili nacionalnoj organizaciji, već se piše za večnost, tako da obogati svetsku baštinu.

Ako želite da promovišete domaće, zašto u razmatranje niste uvrstili krajnje opravdane prigovore Asocijacije zadužbina i fondova, koje broje 80 naših, a svetskih stručnjaka, zašto je uvek bolje tuđe i kako to da se časkom odričemo svog, a pogotovu kada se taj svoj umeša u posao koji mu je dat.

Očigledno je da je predlagač zakona bio selektivno gluv za opaske koje su imali naši zadužbinari, naravno, i na član 6. stav 2, tako da ću u narednim izlaganjima objasniti ili pokušati da preko gospođe Kalanović prenesem ministru, koji je pokazao ovu selektivnu gluvoću, da u svoje rediteljsko znanje ubacim neke stavke koje su ovi ljudi iz Asocijacije zadužbina i fondacija dali i da se tako napravi jedan bolji scenario od ovog teksta koji imamo pred sobom.

Moram da priznam da sa velikom anksioznošću pristupam obrazlaganju svojih amandmana, jer me uvek čeka opomena. Dobila sam praktično dva žuta.

Moj amandman glasi - U članu 12. u stavu 3. posle reči "na teritoriji AP Vojvodine" treba dodati reči "i AP KiM", pri čemu dalji tekst stava ostaje isti.

Zaista sam mišljenja da se ovim amandmanom popravlja propust koji je verovatno nehotice napravio predlagač zakona o zadužbinama i fondacijama. Ne sumnjam da je ovaj predlog zakona pisan ovde, ne sumnjam da je pisan slobodnom voljom, ali ono što je opravdana sumnja je da su u ovom predlogu zakona izraženi nekakvi interesi koji dolaze sa strane.

Osim toga, i dalje mi nije jasno zbog čega nismo konsultovali domaće stručnjake? Zašto je bio takav problem da se u razmatranje uvrste primedbe, posebno primedba koja se tiče upravo ovog člana 12. i izostavljanja naše južne pokrajine AP KiM iz ovog člana? Zašto je bio problem da se Ministarstvo kulture usaglasi bar sa delom primedbi 80 stručnih ljudi koji rade u Asocijaciji zadužbina, fondacija i fondova i to praktično agenciji koju je osnovalo samo Ministarstvo kulture?

Ukoliko pretpostavimo da svi mi imamo dobre namere i hoćemo da ostavimo nešto za večnost i govorimo u srpskom parlamentu o temi koja se tiče zadužbinarstva za sve građane Srbije, one koji su bili, one koji sada žive i koji će tek doći, mislim da treba voditi računa o tome da ostavimo neko dostojanstvo i da u to razmatranje svakako ubacimo zadužbine iz naše južne pokrajine.

Moguće da je tranzitorno stanje u toj našoj južnoj srpskoj pokrajini u ovom trenutku problematično, ali ono što je potpuno izvan svake sumnje i izvan svake mogućnosti da se njom kalkuliše je činjenica da su Kosovo i Metohija neodvojivi deo Srbije i da je to nešto što je predviđeno Ustavom naše Republike.

Moja ideja je bila ista kao i ideja gospođe Donke Banović, a to je da prosto nije u duhu srpskog jezika da se koristi reč "upravitelj", čak ni "upravljač", kakvi su predlozi postojali, mada je ona bila adekvatnija.

"Upravitelj" je ipak nešto što pre priliči, na primer, "upravitelju" Hrvatskog narodnog kazališta. Teško da se može reći "upravitelj" Vukove zadužbine. Ako govorimo Vukovim jezikom, hajde da nađemo adekvatniji pojam. Mislim da je reč o amandmanu u kojem ne postoji suštinski razlog zašto on ne bi mogao biti prihvaćen.

U obrazloženju lepo piše, naročito ovaj sporazum između RS i Ruske Federacije, da prirodne i ljudskim faktorom izazvane nesreće ne poznaju granice država, naročito usled globalnih klimatskih promena, te da bi se sanirale štete, poplave, suše i požari nisu dovoljne ni najmoćnije spasilačke službe bilo koje države, rekla bih čak i čuvenih SAD i bilo kog saveza, pa makar to bio i NATO.
Prijatno osveženje, gospodine Obradoviću, a prenesite to i ministru Dačiću, jeste vaše zalaganje za saradnju sa zemljama kao što su Rusija, Bugarska i to ne samo zato što su pravoslavne, već zato što nikada nisu doprinele tome da Srbiju, usled bombardovanja osiromašenim uranijumom, napravi nešto mnogo gore od elementarne nepogode.
Kada već govorimo o elementarnim nepogodama, ne mogu a da ne spomenem naše Kraljevo i sve ono što se u njemu događa, i opet vas kao ministra u Vladi molim, da premijeru de fakto i de jure prenesete reči pevačice Seke Aleksić, koja je mnogim državnicima, organima i institucijama održala lekciju iz humanosti, preuzimanja lične odgovornosti i solidarno sa ljudima koji stradaju.
Na Sekinom Fejsbuk profilu osvanula je sledeće poruka – poštovani gospodine predsedniče, bila bih presrećna kada biste podržali Kraljevo sa većim novčanim iznosom od onog koji ste odvojili za gej paradu. Kada biste, takođe, podržali humanitarni koncert koje planiramo moje kolege i ja u Beogradskoj areni, kada bi država sa vama na čelu pomogla tim porodicama. Podržite i pomozite ljudima koji su vas izglasali za predsednika naše zemlje. Hvala u njihovo i moje ime.
Dalje, u intervjuu za "Alo" obrazložila je da su je na javnu kritiku isprovocirali dvostruki aršini koje predsednik primenjuje u rešavanju problema ugroženih građana.
Predsednik Tadić je dokazao da stremi evropskim integracijama, pa je svesrdno pomogao održavanje gej parade u Beogradu, ali mislim da bi sada bio red da podrži i sve one koji imaju većih životnih problema od paradiranja i ti ljudi su ponosni, pa ne kukaju da su im životna prava ugrožena, a pomoć im je neophodna.
Ona napominje da nije primetila konkretne predsednikove poteze podrške i pomoći onima koji se poslednjih dana suočavaju sa nezapamćenom katastrofom. Dok se mi pevači organizujemo u prikupljanju pomoći, predsednik još nije preduzeo ništa konkretno. Apelujem na njega da digne glas i sopstvenim primerom dokaže zbog čega je izabran da bude prvi među jednakim građanima Srbije.
Dakle, Seka Aleksić ovo govori s pravom jer je među prvima priskočila u pomoć ugroženim porodicama i ugroženim zemljacima odnevši im veće količine mleka, prolom vode, dok je njen prijatelj Dule iz Čačka, odakle bi bio neko ko je spreman na instant akciju, lično odvezao dva šlepera sa crepom.
Prenesite, molim vas ministre, gospodinu faktičkom premijeru, a osobi u ulozi predsednika Srbije i vic koji uveliko kruži Srbijom – šta je sledeća akcija Borisa Tadića da bi se ušlihtali EU? Da se izvini zemljotresu što mu se Srbija našla na putu do Grčke.

Reč "zadužbina" je jedna od najlepših srpskih reči jer se izvodi od reči "duša", a rečca "za" otkriva da je nešto što je za dušu.
Termin zadužbina pojednostavljeno znači - za dušu zauvek. Što ovu srpsku baštinu čini jedinstvenom u svetu, tako da zadužbinarstvo, u svom izvornom značenju, obogaćuje evropsku i svetsku baštinu, te ne bismo smeli da ga zapostavimo u trendu veličanja tuđeg kulturnog blaga. Upravo zbog svih onih mladih, sredovečnih, kao i ljudi poznijeg životnog doba koji su zaboravili, a neki nisu ni naučili koliko je u duhu srpskog naroda zadužbinarstvo i koliko čuvenih zadužbina ima pored kojih svakog dana prolazimo, a da ih ne prepoznajemo, važno je dati i neku vrstu istorijata zadužbinarstva u Srbiji.
Istorija jeste majka svakog znanja, a daće bog da se ponovi zlatni period srpskog darodavstva. Svi mi umiremo samo jednom, a veliki ljudi po dva puta. Prvi put kada ih nestane sa zemlje, a drugi put kada propadne njihova zadužbina.
Ovim rečima Ive Andrića počinje monografija "Zadužbina i zadužbinarstvo i tradicija srpskog naroda" autora i istoričara umetnosti Gordane Gordić. Ova knjiga izdata je sa namerom da podseti javnost da su zadužbine jedno od najstarijih društvenih institucija u srpstvu i da je stavljanje u upotrebu privatnog bogatstva radi ispunjenja opštih interesa dugoročni cilj svakog pojedinca, piše u uvodu knjige, izdavač je srpski Poslovni klub privrednika.
Pored ove knjige istoričar umetnosti, Gordana Gordić je uz pokroviteljstvo "Matice iseljenika" 2008. organizovala izložbu. Darivali su svome otečestvu sa idejom da se na jednom mestu prikaže šta je to sve srpskom narodu poklonjeno i ko su darodavci.
Dva su bila motiva ove sjajne autorke, da kako sama kaže – darodavci dobiju od nas kakvo-takvo priznanje, jer su barem toliko zaslužili da znamo ko su oni i da podstakne i obnovi tradiciju darivanja zauvek. Tako da i današnji imućni ljudi postanu potencijalni darodavci svome narodu.
Ako ništa drugo, ovakva manifestacija bi bila lepa prilika za one koji su danas imućni da pokažu kako u ovom tranzicionom, mafijaškom haosu u kome živimo, ipak nismo potpuno izgubili osećaj za univerzalne, a osnovne vrednosti.
Zadužbinarstvo u Srbiji se pominje još u Dušanovom zakoniku. Možda je i to trebalo spomenuti belosvetskim moćnicima, kada se vode pregovori o ovoj staroj državi kao što je Srbija i to u okviru ovih četvoroočnih razgovora. Još 1896. godine je Srbija donela Zakon o zadužbinama koji je za to vreme bio veoma napredan, a koji je 1912. godine zamenjen novim, dok je 1925. godine doneta uredba o upravi imovinom zadužbina i vršenju prava nadzora nad zadužbinarskim upravama.
Odrednicu o zadužbinarstvu je uneo i Vuk Karadžić u "Srpskom rječniku" - najveća je zadužbina načiniti manastir ili crkvu, kao što su srpski carevi i kraljevi to radili. Potom je zadužbina načiniti ćupriju na kakvoj vodi ili preko bare, kaldrmu po rđavom putu, vodu dovesti i načiniti blizu puta, usaditi ili nakalemiti voćku blizu puta, gladnog nahraniti, žednog napojiti, golog odenuti. To piše u "Srpskom rječniku", aktuelno, priznaćete.
U srednjem veku crkve su bile najčešći vid zadužbinarstva. Sveti Stefan Dečanski je ovako objasnio gradnju Visokih Dečana – treba da učinim i neki bogougodni spomen životu mojemu, ne bi li kakvu dobru reč stekao posle razlučenja od ovog sujetnog života. Najpoznatiji manastiri i zadužbine su: Studenica - Stefan Nemanja, Žiča – Stefan Nemanjić, Mileševa – Vladislav Nemanjić, Lazarica – knez Lazar, Sveti Arhangel – car Dušan i drugi.
U srednjovekovnoj Srbiji su zadužbinari najčešće bili vladari, imućna vlastela i visoki crkveni velikodostojnici. Kasnije, osnivači fondova i zadužbina, formiranih najčešće glavnim ustanovama srpske kulture, bili su ljudi iz svih društvenih slojeva Srbije. Uspešni veletrgovci, industrijalci, ministri, profesori, oficiri, vladike i političari.
Zadužbinarstvo kod Srba je najmanje bilo zastupljeno u vreme turske i austrijske vladavine. Interesantno, kao da se istorija ponavlja. Krajem 19. i početkom 20. veka, zadužbinarstvo počinje da se razvija, pa je pri Ministarstvu prosvete Srbije otvoreno zadužbinarsko odeljenje, da bi dostiglo vrhunac u Kraljevini Jugoslaviji.
Prvi fond sa kapitalom od 250 dukata osnovali su vojvoda Toma Vučić Perišić, Ilija Milosavljević Kolarac 1857. godine, kao pomen stradalima od 1804. do 1815. godine. Pored Kolarca, srpsko zadužbinarstvo tog vremena je obeležio i Miša Anastasijević, koji je uz kneza Miloša bio najbogatiji Srbin 19. veka.
Miša Anastasijević je bio u kneževoj službi kao dunavski kapetan. Imao je pet kćeri, sve udate za najistaknutije Srbe onog vremena. Jedna od njih je bila udata za voždovog unuka, Đorđa Karađorđevića. Kapetan Miša je podigao zgradu svome otečestvu 1863. godine. Tu su bile smeštene najvažnije kulturne i prosvetne ustanove ondašnje Srbije – gimnazija, velika škola, Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka i Narodni muzej.
I Kolarac i kapetan Miša su bili trgovci svinjama. Kolarac je osnovao književni fond, unoseći u njega 100 dukata, 1861. godine, da bi fond do 1874. godine dostigao sumu od 11.000 dukata. Oni su, očigledno, unosili, a ne odnosili.
Ilija Kolarac je tragično okončao život posle optužbe za učešće u Topolskoj buni. Na sahrani niko nije prozborio reč. Njegov biograf, Milan Đ. Milićević je zabeležio da će se o Kolarcu imati da besedi kroz vekove i to što dalje to lepše.
Od velikodušnih i plemenitih gestova treba navesti i primer artiljerskog kapetana Nikola Ćupića, unuka čuvenog Zmaja od Noćaja, Stojana Ćupića. Nikola Ćupić je oboleo od tuberkuloze, ozbiljno nagrižen bolešću i svestan ishoda svoju imovinu je ostavio da se upotrebi na izdavanje moralnih i naučnih knjiga.
Nikola Spasić, trgovac, testamentom je zaveštao svoju zgradu u Knez Mihailovoj ulicu. Luka Ćelović Trebinjac je zaveštao svoju imovinu Beogradskom univerzitetu. Vladimir Vlajko Kalenić je dao celokupnu imovinu u dobrotvorne svrhe, a na njegovom zemljištu na Vračaru je nikla jedna od najvećih srpskih beogradskih pijaca, Kalenićeva pijaca.
Za Iliju Milosavljevića Kolarca, Mišu Anastasijevića ili Nikolu Spasića, trgovce, većina Beograđana zna po zdanjima koja su zaveštali svom narodu. Znači, Kolarčev narodni univerzitet, Kapetan Mišino zdanje, Spasićeva zadužbina. Koliko od nas zna, ko je, npr, Persida Milenković, iako možda svakodnevno prolazi pored Matematičke gimnazije u ulici Kraljice Natalije, koju je podigla sa svojim suprugom Ristom?
Svoje zlatno doba zadužbinarstvo u Beogradu doživljava u periodu od 1918. do 1941. godine, kada je formirano nekoliko velikih zadužbina, kao što su zadužbina Nikole Spasića, Alekse Krsmanović, Luke Ćelovića Trebinjca, Vlajka Kalenića, Ilije Milosavljevića Kolarca, Nikole Ćupića, Sime Andrejevića Igumanova, Perside Milenković i drugi.
Praktično, od perioda Drugog svetskog rata gotovo da nema zaveštanja, jer u socijalizmu nije smelo da bude bogatih ljudi, bar ne javno. Danas, kada ima ne samo imućnih ljudi, već i monopolista, o zadužbinama se ne razmišlja. Osim, naravno, onih koje bi se podizale sebi, o čemu nažalost govori ovaj predlog zakona.
Ako ste mislili da sam ovaj opširni istorijski uvod napravila bez veze, varate se. On je napravljen vrlo namerno, sa idejom da se pokaže koliko su u pravu gospodin Kosta Andrejević, predsednik upravnog odbora Asocijacije zadužbina, fondacije i fondova i svih ljudi, a ima ih najmanje 80, koji su se u ime Asocijacije zadužbina, fondacije i fondova, pismeno obratili Vladi, predsednici parlamenta, koji je uz to i profesor, kao i svim poslaničkim grupama u srpskoj skupštini.
Obratili su se kao ljudi od struke, ljudi koji i te kako znaju šta jeste suština zadužbinarstva, sa apelom da se ovaj predlog zakona diskretno povuče iz procedure i uputi na doradu, kako bi se izbegao skandal koji bi imao krupne političke posledice i dobijanje zakona o zadužbinama koji je suštinski protiv njih.
Ako znamo da zadužbine nisu političke već čovekoljubive tvorevine, a da je zadužbinarstvo, kako sam na samom početku rekla, shvaćeno kao aktivnost za dušu, i to zauvek, onda stvarno treba razmisliti koliko nas ovakav predlog zakona, zapravo, udaljava od suštine.
Oko 80 članova Asocijacije zadužbine, fondacije i fondova je bilo protiv predloga teksta za novi zakon koji je usvojila Vlada Srbije i davali su svoja rešenja. Isti je slučaj za zadužbinama Beogradskog univerziteta, SANU, Matice srpske, SPC, Nikole Spasića, Vukovom, Andrićevom, Sime Igumanova i ostalima.
Evidentno je da Ministarstvo kulture i komisija za izradu zakona nemaju nijedan dokument kojim bi bilo koja zadužbina podržala ovaj predlog. Komisija je organizovala više javnih rasprava, na kojima je u Srbiji i Beogradu prisustvovala njena ekipa koja je podržavala tekst kao da se radi o predizbornim aktivnostima.
Od ostalih učesnika skupova u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Valjevu i dva puta u Beogradu nije bilo nikog ko se bavi zadužbinarstvom. Učesnici su mogli da daju primedbe i predloge na koje, nažalost, autori teksta nisu obraćali pažnju.
Od dvadesetak članova komisije, dva su bila iz zadužbine, jedan je bio i u radnoj grupi i posle par sastanaka podneo je ostavku, što nikoga u Ministarstvu kulture nije uznemirilo. Ostali članovi komisije, angažovani po raznim osnovama, bili su uglavnom članovi nevladinih organizacija koje se finansiraju, pogodite odakle, iz Brisela.
Predstavnici zadužbina nisu učestvovali u utvrđivanju završnog teksta, verovatno zbog svog kritičkog stava. Bolje rečeno, bilo je moguće učestvovati i govoriti, ali samo reda radi jer je bilo nemoguće izvršiti bilo kakav uticaj. Predlog je protekao iz budimpeštanskog Evropskog centra za neprofitno pravo, koji je slične predloge davao i za države bivše SFRJ. Predstavnik ovog centra bio je član komisije i radne grupe.
Zaista nisam imala nameru da apriori negiram dobre namere predlagača ovog zakona i verujem da je nacrt novog zakona o zadužbinama i fondacijama trebalo da osavremeni i pravno reguliše zadužbinarstvo, a samim tim i aktuelizuje zapostavljenu ideju stvaranja trajnog i vrednog poklona potomstvu. Nova rešenja, kako je rečeno iz Ministarstva kulture, jasnije i preciznije definišu mogućnosti osnivanja zadužbine i fondacije jer je po važećem zakonu iz 1989. godine dopušteno samo fizičkom licu da osnuje zadužbinu, što je ''sprečavalo razvoj takozvanog korporativnog zadužbinarstva''.
Cilj novog zakona jeste stvaranje podsticajnog pravnog okvira za razvoj zadužbinarstva, kao i njihovo transparentno upravljanje i poslovanje, tvrde predlagači ovog zakona. Džabe dobre namere predlagača kad su rad na ovom zakonu pomogli Soroš i Amerikanci, tačnije Fond za otvoreno društvo, Institut za održive zajednice i Američka Agencija za međunarodni razvoj.
Uz dužno poštovanje njima i njihovom trudu, srpski narod ima više iskustva i daleko bogatiju tradiciju zadužbinarstva od mnogih visprenih naftaša, kauboja ili svilenih metroseksualaca, koji će nam već u trećem članu objasniti kako su ciljevi zadužbinarstva u Srbiji promovisanje evropskih integracija i međunarodnog razumevanja.
Da li je stvarno moguće da postoji jedan jedini segment našeg života u kome nije od suštinske važnosti razumevanje ove mantre "EU nema alternativu"? Kad jedemo, moramo da imamo na umu da EU nema alternativu, kad pišemo znamo da engleski postaje esperanto, kad se rađamo i množimo sve mora da bude u skladu sa principima EU, taman i kada u toalet idemo, nema više čitanja novina, osim onih koji promoviše EU. Znači, dobićemo hronično opstipaciju.
Ne verujem da su Kolarac, Vlajko Kalenić, Nikola Spasić i Persida Milenković bili ljudi sitne duše i uskih nazora. Izvesno znam da ni moj deda Čedomir Janković, uspešni zaječarski trgovac, veliki radoznalac i zaljubljenik u tada novu sedmu umetnost, magičnih pokretnih slika, nije bio ograničen čovek.
Videvši 1920. godine u Beču jedan omanji bioskop koji se zvao "Astorija", veoma mu se dopao, pa je odlučio da takav sagradi u Zaječaru. Kupio je plac u centru grada, da na njemu izgradi moderan bioskop, a nacrt za njega izgradio je za njega tada poznati arhitekta i inženjer Kolar.
Gradnja bioskopa "Timok" počela je 1921. godine. Bila je to za ono vreme moderna građevina s jednim polukružnim balkonom, parterom koji je sa strane imao lože, dok su u sredini sale i tri reda bili stolovi sa stolicama. Ukupan broj sedišta je bio 200. Sa ekspanzijom zvučnog filma moj deda Čeda Janković je rekonstruisao bioskopsku salu, izgradio druge dve zgrade, sa lokalom i spratom, kao i terasu za letnji bioskop.
Nabavljena je i nova aparatura marke Erneman, sa dodatnim uređajem i gramofonom. U jednoj od prostorija podruma bioskopske zgrade bio je smešten agregat sa dinamom, da se za slučaj nestanka struje uključi, te da bioskop nesmetano radi. Agregat je posle 1944. godine predat po nalogu narodnog odbora na revers Opštoj bolnici u Zaječaru, kako bi u slučaju nestanka električne energije mogle da se vrše operacije.
Svake godine u januaru, za Božić i Svetog Savu, bile su besplatne predstave za učenike osnovne škole. Takođe, i tokom godine prikazivano je od 10 do 12 predstava vaspitnog karaktera za mlađe i starije učenike po nižim cenama. Subotom i nedeljom su u prepodnevnim časovima organizovane igranke koje su se odvijale i u svim slobodnim terminima.
Tako su razmišljali Srbi koji su iz sveta u Srbiju donosili nešto za dušu, i to zauvek. Doduše, moj deda je 1944. godine ubijen, njegova imovina je konfiskovana, osim stana na spratu, gde je ostavljena baka sa četiri sina. Nije ovo bio nikakav EPP za moju porodicu, već pitanje koje se suštinski nadovezuje na ovaj zakon o zadužbinama.
Imala sam prilike da pročitam na stotine pisama, komentara i da razgovaram sa ljudima čiji se problemi svode na jedno pitanje – donosi se novi zakon o zadužbinama, a pri tome nije vraćena imovina koja je oteta zadužbinama i zadužbinarima posle Drugog svetskog rata. Šta je sa povratkom imovine koja je zadužbinarima oteta? Zar to nije obaveza države Srbije u procesu pridruživanja EU?
U Arhivu Srbije postoji dokumentacija o 490 zadužbina i fondova. Posle Drugog svetskog rata potpuno se promenio odnos prema zadužbinama i prema filantropiji. Nakon 1945. godine konfiskovana je imovina svih privatnih organizacija, zadužbina, zaveštanja i fondova.
Zakon o nacionalizaciji gradskog građevinskog zemljišta, donet 1958. godine, doveo je do oduzimanja svih zgrada i drugih objekata koje su ove filantropske organizacija posedovale. Nažalost, ta imovinska pitanja nisu ni do danas rešena. U ime naroda, nacionalizovane su zadužbine koje su bile namenjene tom istom narodu. Većina ih je potpuno pala u zaborav, o njima se nije ni pisalo, ni govorilo.
Otete zgrade na najatraktivnijim lokacijama postale su predmet borbe mnogih. Služilo se tu i neskrivenim kriminalom, na šta je država čvrsto zatvorila oči. Tako, zgrada u Knez Mihailovoj 33 u Beogradu, koju je Nikola Spasić zaveštao narodu za pomoć zdravstvu i privredi, koristi ima samo jedan privrednik, izvesni Miomir Kreljac, koji je ovde otvorio hotel "Kruna".
Uprkos tome što mu je građevinska inspekcija naložila da poruši sve što je adaptirano i zgradu zadužbine vrati u prvobitno stanje, došao je na neverovatnu ideju da zadužbinu Nikole Spasića pretvori u zadužbina Miomira Kreljca. Da bi došli do zadužbine Miloša Crnjanskog, vi morate da prođete kroz mračni hodnik, u kome se sa desne strane nalazi toalet zgrade, a sa druge umivaonik. Zbog tog toaleta, ulazna vrata zadužbine su zaključana i kada u njoj ima ljudi, pa ako želite da uđete, morate kucanjem na prozor iz dvorišta da zamolite prisutne da vas puste.
Iako je poznati srpski trgovac Nikola Spasić ostavio zadužbini 12.000 kvadratnih metara stambenog i poslovnog prostora, zadužbina je sada smeštena u samo 68 kvadrata. Očigledno je da je ovoj zemlji potreban jedan novi korektan zakon o zadužbinama i fondacijama, što ovaj svakako nije, posebno obzirom na svoj antizadužbinarski karakter.
Kada su određeni prihodi namenjeni jednom čoveku i kada se to dobročinstvo čini za samo jednu određenu grupu ljudi, to nije zadužbina, već način da se ne plaća porez. Zadužbina se pravi trajno, a cilj joj je da bude na opštu korist društva, a ne pojedinaca, kako kaže profesor dr Andrejević i dodaje – zadužbina znači imovina, bez toga nema dobročinstva koje se ostvaruje kroz zadužbinarstvo.
Fondovi isto tako moraju da imaju sredstva. Danas, međutim, registrovano je njih više stotina u Srbiji, ali u većini nema nikoga zato što je ideja bila da naprave fond, da daju nešto malo sredstava, ukoliko je bilo zakonska obaveza da bi se registrovali i očekuju da kao fond privlače pare, a najčešće i žive od toga. To je jedna investicija i nema veze sa dobročinstvom.
Te fondacije konkurišu kod ministarstava za razne projekte, pa kada ta sredstva dobiju, navodno, kroz projekat, rade za dobrobit društva. Umesto da kao fondovi pomažu, oni, u stvari, obavljaju zadatke instituta, a mi u Srbiji imamo pedesetak takvih naučnih ustanova i niko od njih ne može da živi jer nemaju para da rade.
Dakle, ne bismo li sprečili veliku bruku, štetu, poigravanje sa istinskom tradicijom srpskog zadužbinarstva, vratite ovaj predlog zakona na doradu, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je protivustavan jer sadrži članove koji se odnose na povredu teritorijalnog integriteta Srbije.
U skladu sa ovom mantrom "EU nema alternativu", iz ovog predloga zakona izostala je teritorija KiM, te ostaje pitanje – da li je zapravo reč o faktičkoj aktivnosti Vlade na rasturanju teritorijalne celovitosti Srbije? Ovako ispada kao potpuno tačan komentar jednog našeg građanina – naši političari na vlasti su najveći zadužbinari, neizmerno su nas zadužili.

Već sam u okviru prvog dela izlaganja citirala reči Ive Andrića "svi mi umiremo samo jednom, a veliki ljudi po dva puta, prvi put kada nestanu sa ove zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina''. Nažalost, Andrić nije zapisao, niti je mogao čak da pretpostavi da će jedno tako važno ministarstvo, kakvo jeste Ministarstvo kulture, predložiti zakon koji po mišljenju mnogih ne samo da nudi prve dve smrti, već i treću veliku i neposrednu smrt, smrt države.
Poznati su rani radovi likova u ulozi pomoćnika ministra kulture, koji je tvrdio da Kosovo treba priznati na jedan, i zbog kršenja ustavnih odredbi niti je završio u pritvoru, po onom starom ZKP-u, niti mu je određen novi ZKP interval. Još samo da zatvorski kontrolišemo i periodu, pa će nam kultura procvetati.
Zato u zatvorima sede mladi ljudi s Obrazom, oni koji i te kako razumeju da je srpski nacionalni interes upravo negovanje zadužbinarskog duha, koji nam je svojstven, a ne pozadinskih karnevala, čiji su promoteri silikonske plavuše koje se bore za očuvanje srpskog jezika tako što snimaju insomnijske spletove narodnih pesama i igara.
Možda bi sve ove događaje i mogli da tretiramo kao slučajnost, u koju lično ne verujem, da nije završnog udarca u vidu "brend nju" Predloga zakona o zadužbinama i fondacijama. Šta je tu novo? Novo je isključenje Kosova i Metohije iz države Srbije, kao i zadužbina za to područje.
Gospođica Nataša Vučković je rekla da se u članu 6. eksplicitno kaže da ciljevi delovanja zadužbina i fondacija ne smeju biti u suprotnosti sa pravnim poretkom, a naročito ne smeju biti usmereni na nasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje celovitosti Republike Srbije. Odlično, utoliko se slažemo.
Ono u čemu se nikada nećemo složiti jesu ideje zakonodavca o tome šta čini teritoriju Srbije, jer u članu 12. koji se tiče, a čega bi drugo, do imovine zadužbina, isto tako eksplicitno se pominje AP Vojvodina, a nema ni K od Kosova i Metohije. No, naravno, uvek je tu utešna nagrada, pa u onom već citiranom članu 3. jasno je stavljeno do znanja šta je najvažniji cilj, a to je opštekorisni cilj promovisanja i ostvarivanja evropskih integracija i međunarodnog razumevanja.
Kako shvatam stvari, to znači da ova vlast nikada neće priznati Kosovo, ali će voditi dijalog o dobrosusedskim odnosima, ne samo zato što je dala časnu Titovu pionirsku reč ledenoj kraljici Hilari, nego i zato što je Zapad poklonio Albancima nezavisnost, ali im obezbedio i de fakto priznanje od strane Beograda. To je stvarni prevod floskule od koje se povraća velikoj većini građana, koja zapravo znači – ni Kosovo, ni EU.
Jeste da je predlagač ovog zakona Ministarstvo kulture, ali budući da se u Vladi ništa ne događa, a da ne dobije potpis premijera i nalog premijera u senci, a zapravo osobe u ulozi predsednika Srbije, ne može se samo ministar Bradić optužiti za režiju projekta kapitulacija, pod radnim naslovom Ni Kosovo, ni Evropa.
Sadašnja vlast je vođenjem politike da EU nema alternativu nanela nesagledivu političku i ekonomsku štetu Srbiji i nastavak ove politike predstavlja urušavanje i slom države Srbije. DSS i NS su podržavale evropske integracije sve dok 2008. godine Brisel otvoreno nije stao na stranu albanskih secesionista, kada su se javno suprotstavili ovakvoj politici EU.
Najnoviji javni ultimatum Brisela, kojim je nastavak evropskih integracija bio uslovljen promenom podnete Rezolucije Generalnoj skupštini UN, predstavlja najgrublji primer kako EU za račun albanskih secesionista ucenjuje Srbiju.
Da se razumemo, nemam ništa protiv Albanaca, Europejaca, Amerikanaca, koji u Srbiji rade ono što jeste u njihovom nacionalnom i ekonomskom interesu. Ono što boli i mene i građane Srbije, koje možete sve zajedno da pritvorite u okviru neke od novih "Sablji", pri čemu će ipak ostati da duh diše gde hoće, jeste to da vi pomažete da nam odmognu i da nas porobe.
Na snazi nije filantropija, već mizantropija. Tako ova vlast postupa. Koliko, zapravo, košta isključenje Kosova i Metohije iz Srbije, kao i zadužbina sa tog područja? Koliko đengi? Ili ste dobili da se država Srbija oslobodi od brige o srpskim zadužbinama osnovanim u drugim državama?
Koliko ste primili da date privilegovan položaj stranim zadužbinama i fondacijama koje se mogu registrovati bez sredstava, a da pri tom nisu obavezni ni da pružaju informacije o svom radu, niti da njihov rad podleže kontroli? Da li stvarno mislite kako će građani Srbije poverovati da EU nema alternativu tako što ćete uvesti stvaranje profita u zadužbinama, što će vremenom uništiti ideju o opštenarodnoj korisnosti, čija je konsekvenca likvidiranje zadužbina kao prevaziđene forme dobročinstva?
Nije lako kad ste otcepljeni od realnosti, kad ste okruženi samo sebi sličnima, pa vam dobre vesti sa varijabilnim datumima saopštava električni zec u vidu Bože Đelića, koga i predsednik Srbije, eventualno, može da presretne samo negde u inostranstvu. On nije "Mile protiv tranzicije", već Boža u tranzitu.
Nije lako ni kad vam je glavna referenca za ono što kaže baron Minhauzen srpske politike, mister "gistro fijat", za koga već ide vic: "Kako, bre, Mlađo da ti verujemo?", "Šta kako, pa časna reč". U njegovom slučaju časna reč je oksimoron.
Evropa ima alternativu, alternativa je rad, odgovornost, uređenje sopstvene države, sprovođenje reformi koje su u našem interesu, kako bi jedinu našu Srbiju učinili srećnom, modernom i sigurnom zemljom.
U slučaju ovog zakona, to podrazumeva da se ne dozvoli osnivanje zadužbina sa privatnim interesima, koje bi uz to bile i privilegovane u pogledu kontrole i pružanja informacija o svom radu, čitaj – malverzacija. To takođe podrazumeva da se ne mogu isključiti osnivači iz upravljanja radom i troškovima koji se čine na njihovoj imovini, kojom je zadužbina i osnovana, jer se time, između ostalog, ugrožavaju njihova ljudska i građanska prava i koči osnivanje novih zadužbina.
Da li i oni treba da prave paradu? To znači da se ne mogu osnivati fondacije bez sredstava, a sa zakonskim nalogom da ih dobijaju konkursom iz budžeta nevladine organizacije, što samo po sebi predstavlja najčudniji oblik narodnog dobročinstva u oblandi opštekorisnih ciljeva.
Osnivače zadužbina niko ne štiti, oni daju imovinu i dalje su lišeni svojih prava, pri čemu se ova prava daju podobnim grupama građana, odnosno upravnim odborima koje nije postavio neki državni organ ili asocijacija, već se sami imenuju i uzurpiraju tuđu imovinu.
Uostalom, koji je razlog da predlagači zakona, koji pripadaju ovoj šifrantskoj stranci sa predizbornim sloganom "Stručnost ispred politike", ignorišu kako usmene tako i pismene predloge, prigovore i proteste upućene od Asocijacija zadužbina, fondacija i fondova Srbije, iako je baš ta asocijacija formirana u saradnji sa Ministarstvom kulture 1. juna 2006. godine i broji, rekla sam već, 80 stručnjaka?
Hoćete li vi, gospodine Bradiću, kao i predsednik stranke kojoj pripadate, na pitanje "Kako da vam verujemo" samo reći "Časna reč" ili eventualno "Časna Mlađina reč"? Molim vas da uvrstite u svoje rediteljsko umeće i elaboraciju predloga koje su zadužbine u Srbiji dale, a odnose se na to da treba da postoji državni organ koji bi se starao o razvoju zadužbinarstva i zaštiti imovine osnivača i upravljanja zadužbinama u duhu osnivačkih ciljeva, što je naročito važno, kako za zadužbine čiji osnivači nisu živi, tako i za ostale.
Praktično, ovaj predlog zakona vrši eksproprijaciju osnivačeve imovine i menja namenu zadužbine, prepuštajući konačnu odluku, bez ikakvih ograničenja, grupama građana koji sve to posle prihvate. U prevodu, to znači da ne postoji garancija države za amanet, zaveštanje, osnivački akt, jer upravljači dobijaju pravo da menjaju ciljeve koje je postavio osnivač zadužbine, da osnivačevu imovinu daju pod hipoteku ili da sa tom imovinom posluju.
Predlog zakona zagovara zadužbine na određeno vreme, što je zaista jedinstven slučaj u svetu, a svakako direktno suprotan duhu i tradiciji srpskog naroda. Objasnite mi šta je to verski objekat, škola, bolnica, na određeno vreme? Neka šifrirana tvorevina, politička stranka ili umni eksperiment neke silikonske plavuše koja veruje kako je "in" nastalo od reči "insomnija", te fura "fabulu radnje" o "impresiji utiska" o svakom "fenomenu pojave"?
Ako zbog sebe nećete da ovako sraman Predlog zakona povučete iz procedure i vratite ga na doradu, već na rekonstrukciju, onda barem imajte na umu koliko ponižavate dekana Pravnog fakulteta Mirka Vasiljevića, koji je osnovao Fond za pomoć studentima i tako dao lični doprinos oživljavanju zadužbinarske tradicije.
Pitajte ga da li mu se dopada da zakonski bude usvojena mogućnost da njegov fond preuzme grupa građana, recimo pedofila, koji će zarad nekih svojih uslova pristupanja Uniji morati da obezbede sredstva za finansiranje parade ponosnih decoljubaca, a odakle bi drugo no iz Fonda za studente?
Pitajte, ako imate obraza, ekonomistu u penziji Petra Srnića, koji je uz saglasnost svoje porodice, supruge i ćerke, odlučio da tri svoja stana da Beogradskom univerzitetu? Da li treba da bude ispoštovan njegov uslov da se ti stanovi izdaju po komercijalnim cenama i da se od tih prihoda isplaćuju stipendije studentima, pri čemu prvenstvo imaju studenti iz Moravičkog okruga, okruga iz koga i sam Petar Srnić potiče?
Možda on ne bi imao ništa protiv da se ti stanovi daju nekim studentkinjama pevanja, gimnastičarkama oko šipke ili njihovim političkim idolima, iako čvrsto verujem da je ovaj čovek rođen u mestu Ostra kod Mrčajevaca, radeći kao šef računovodstva u fabrici "21. maj", ipak znao da je suština zadužbinarstva istinsko čovekoljublje i darivanje za dušu.
O osnivačima naše države i zadužbinarima kakvi su bili sveti Sava i sveti Simeon Mirotočivi i da ne govorim. Oni se bogu mole za sve nas, a posebno za one koji su zaboravili Hristove reči – Oprosti im oče, ne znaju šta rade.

Zaista ne znam šta je onda sprečilo zakonodavca, kada je ubacio Vojvodinu, da ubaci Kosovo i Metohiju. Osim toga, s obzirom na politiku koju vodi predsednik vaše stranke, nažalost osoba u ulozi  predsednika Srbije koja je prilično netransparentna, imam svih razloga da verujem da nisam paranoidna i da je u ovom slučaju paranoidnost  jedinica duševnog zdravlja.
Možda i jesam paranoik, ali očigledno da ovde nama neko radi o glavi. O glavi nam radi upravo osoba u ulozi predsednika Srbije, koja neprekidno odgovara na nekakve ultimatume. Čak i u ovakvom zakonu koji se tiče kulture, fondacija i zadužbina koje se ostavljaju za večnost, prosto za otečevstvo, ne postoji mogućnost da izostavite neku od svojih izjava poslušnosti onima koji su vam nalogodavci, a to znači – Kosovo i Metohiju nigde i ni u kom smislu ne treba više pominjati u okviru teritorijalnog integriteta i celovitosti Srbije.
Objasnite mi, naravno da je reč o imovini, kada god postoji problem, kada pitate – gde je problem, odgovor je uvek jednostavan – u pitanju su pare. Naravno da je reč o imovini. Samo mi nije jasno zbog čega ste eksplicitno u tekstu spomenuli Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu, a ne i Kosovo i Metohiju i zadužbine koje su u ovom delu naše južne Pokrajine, mislim što se nas iz opozicionih stranaka tiče.
Za vas očigledno je reč o uspostavljanju dobrosusedskih odnosa i nemate potrebe da u zakonu koji donosi ova vlada uopšte spominjete teritoriju Kosovo kao integrativni deo Srbije, već ćete verovatno da je tretirate u Ministarstvu spoljnih poslova i u okviru novih dobrosusedskih odnosa, ne daj bože.

Gospođa Nada Kolundžija nije rekla na osnovu kog člana Poslovnika dobija reč, pa se ja pozivam na isti taj član na koji se ona pozvala.
Potpuno razumem gospođu Nadu i verujem da je jako teško i neophodno braniti čoveka koji se sada nalazi u poziciji u kojoj se nalazi osoba u ulozi predsednika Srbije. No, verujte mi, građani Srbije će umeti da procene o čemu govorim i mogu samo jednu rečenicu da kažem – pored takvih prijatelja nama definitivno nisu potrebni neprijatelji.

Već jednom sam rekla da ne spadam u osobe koje veruju u slučajnosti, posebno ne u politici. Na dan koji je ranije bio poznat kao dan proslave srpske nove godine, 13. januara, osoba u ulozi predsednika Srbije dala je izjavu kako moramo razdvojiti Rezoluciju o Srebrenici i rezoluciju o srpskim žrtvama, pri čemu naglašava kako je on sam inicirao usvajanje Rezolucije o Srebrenici, jer smatra da to pitanje nije ni stranačko, ni političko, već vrednosno i moralno. Nije nam objasnio zašto bi usvajanje jedinstvene deklaracije o osudi svih zločina, posebno zločina nad Srbima, bilo političko i stranačko, a ne jednostavno ljudsko i moralno pitanje.
Rezolucijom o Srebrenici se skida anatema sa našeg naroda, štiti nacionalni interes, a ona će biti potvrda da ne postoji kolektivna krivica i da svaki zločinac ima svoje ime i prezime. Tako je govorio Zaratustra, a opet nije objasnio zašto je protivno srpskom nacionalnom interesu istovremeno osuđivanje zločina i nad Srbima.
Nije vredelo ni to što je dan posle, 14. januara, u centru Beograda, nedaleko od zgrade predsednika Srbije osvanuo grafit "Sarajevski genocid nad 6.350 Srba". Više od 3.000 sarajevskih Srba mučeno je u 126 logora koji su tokom poslednjeg rata postojali u ovom gradu, a do sada je identifikovano i dokumentovano 179 zločina silovanja. Prema podacima MUP-a Srpske, u Sarajevu je ubijeno 3.299 Srba.
Džabe apel na savest čoveka koji bi bar, obzirom na mesto rođenja, morao da se seti sarajevskog genocida nad Srbima. Da stvar bude paradoksalnija, grafit je ispisan tačno preko puta famoznog Manježa, za koji od 10. oktobra mnogi tvrde kako je opravdao ime "Svratež za manjinu".
NATO agresija na našu zemlju započela je 24. marta 1999. godine, a 11 godina kasnije, upravo 24. marta 2010. godine, BT se sreće sa hrvatskim predsednikom IJ, obećavajući mu osudu svih zločina i zločinaca osim, naravno, nad Srbima.
Imajući na umu već čuvene Bajdenove uslove, anticipirajući one koji će mu dan posle gej parade dosoliti Hilari, predsednik države Srbije izbegava da Josipovića potresa podsećanjima na žrtve holokausta i činjenicu kako je ustaški logor Jasenovac u nacističkoj marionetskoj NDH bio treći najveći, verovatno i najsvirepiji logor za istrebljenje Srba u Drugom svetskom ratu.
Kao najtemeljniji naslednik jednog Josipa, on izbegava da Josipovića smara sa tako trivijalnim podacima, kakvi su oni koji se tiču genocida Hrvatske nad Srbima u periodu od 1991-1995. godine. Iz njegovog izlaganja izostale su tada sve one tragične žrtve akcije "Oluja", žrtve u Bratuncu, Milićima, Skelanima, na KiM. Nestali su i mala Sanja iz Varvarina, cela porodica ispod kuće u Aleksincu, ljudi u vozu kod Surdulice, Milica Rakić.
Da nesreća bude veća, oni nisu nestali samo tada, prilikom susreta našeg Klunija i njegovog hrvatskog kolege, nema ih ni sada u tekstu koji je kao Predlog deklaracije Skupštine Srbije o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda podnela vladajuća većina. Naime, u tom dokumentu se najoštrije osuđuju samo zločini tokom oružanih sukoba u Republici Hrvatskoj, BiH, na KiM, dok se nad žrtvama NATO bombardovanja izražava samo žaljenje i solidarnost s njima. Vladajuća većina je iz predloga deklaracije o osudi zločina nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije samo izostavila zločin NATO bombardovanja učinjen 1999. godine.
Predlog sadrži šest članova, od kojih se u prvom najoštrije osuđuju zločini nad Srbima i građanima Srbije tokom ratova u Hrvatskoj, BiH i na KiM. Naravno, u tom članu se nigde ne pominje NATO bombardovanje Srbije, već se pozivaju parlamenti drugih zemalja, pre svega sa prostora bivše Jugoslavije, da osude ove zločine.
NATO intervencija se zato pominje u drugom članu, u kome Skupština samo izražava žaljenje nad žrtvama NATO bombardovanja, dok je najoštrija osuda kada su u pitanju NATO zločini izostala.
Mene stvarno ne bi čudilo da je kao predlagač predloga ove deklaracije bio potpisan gospodin ministar Šunatovac, koji sa Hilari sarađuje bolje nego iko na svetu. Ne bi me čudilo ni da su potpisnici ovog predloga ljudi iz američkog Ovalnog kabineta. Ali, ono što me zaista čudi je da su potpisnici takvog predloga ne samo oni koji su puštali balone kada je bivši predsednik Srbije umirao u Hagu, već oni koji su sa svom svojom čašću, dušom i srcem, koje je na levoj strani, zaklinjali da NATO zločin nikada ne sme biti zaboravljen.
Utoliko izražavam ogromnu žalost i solidarnost sa žrtvama vladajuće ideologije, posebno kada je u pitanju gospođa predsednica Skupštine, Slavica Đukić-Dejanović, kojoj je bilo toliko neprijatno što su iz teksta osude NATO zločini izostali, da je kao objašnjenje upotrebila racionalizaciju – ovaj tekst je usvojen kako bi dobio veću podršku među poslanicima.
Za razliku od čestite osobe koja se stidi što je morala u svemu da učestvuje, poslanik i portparol DS Jelena Trivan, koja je spremna na teške reči osude samo kada su u pitanju gnev mladih ljudi i ujedi pasa, kaže kako NATO bombardovanje nije osuđeno u prvom članu zajedno sa zločinima u svim oružanim sukobima zato što je reč o različitim vrstama zločina.
To bi bilo isto kao kada bih sada rekla da se ne mogu osuditi, i ne mogu, svi psi, jer je reč o različitim vrstama pasa i njihovim gazdama, i svi ujedi, jer postoje različite vrste ujeda, pa je svakako ujed prve kategorije kad pas ujede narodnog poslanika, dok je ujedeno dete u nekoj drugoj ili trećoj kategoriji.
Istoj personi, kao i njenom kolegi Šunatovcu, nije nimalo smetalo to što se tokom gej parade na ulicama nalaze različite vrste mladih ljudi, već su ih paušalno osudili kao snage haosa i bezumlja. Po starom, dobro poznatom receptu, nisu se potrudili ni da objasne otkud trudnica u sedištu DS dežura nedeljom i da li je to možda mobing ili diskriminacija.
Očigledno je da, uprkos usvojenom Zakonu o zabrani diskriminacije, jedni mogu da diskriminišu, a drugi imaju pravo samo da budu diskriminisani, čak i kada su žrtve. Hrišćanska žrtva jeste osnova svake vrline, a posebno ljubavi, no svakako je treba razlikovati od mazohističke instrumentalizovane žrtve, koja zarad ostvarivanja svojih skrivenih interesa na stub srama razapinje sve koje stigne.
Ovakva pozicija ostvarivanja individualnih interesa opstanka na vlasti ne podrazumeva samo da se kleči pred Bajdenom, Kacinom, Hilari, ona nalaže i mnogo više, a to je da se sopstveni narod umesto žrtve učini dželatom. Nemoralna i krajnje nečovečna politika koja put u Evropu utire preko razdvajanja mrtvih i omalovažavanja nevinih srpskih žrtava.
Za ime boga, ako smo svi mi kao ljudi različite boje kože, nacije, verske orijentacije, čak i seksualne orijentacije, jednaki samo u jednom, pred činjenicom smrti, da li je moguće da ovde ne možemo da napravimo konsenzus i da se dogovorimo da ne smemo razlikovati žrtve i da time što su srpske naše žrtve nikako ne mogu biti manje važne.
Svaki zločin ima počinioca sa imenom i prezimenom koji mora biti priveden pravdi, kao što i svaka nevina žrtva ima svoje ime i prezime koje se ne sme zaboraviti. Da se ne bi ponovili, nijedan zločin se ne sme ni pravdati, ni prikrivati, ni ostavljati nekažnjenim. Počinioci ratnih zločina su pojedinci i kao pojedinci moraju odgovarati za počinjene zločine.
Zločin je zajednička nesreća, a pojedinačna odgovornost. Tako stoji u deklaraciji o osudi svih ratnih zločina na prostoru nekadašnje Jugoslavije koju su podneli DSS i NS 1. februara ove godine. Osnovni tekst te deklaracije datiran još iz 2005. godine. Danas vam je DSS ponudila amandman koji sadrži zapravo tekst ove deklaracije.
Šta vas je to sprečilo da usvojite jedinstvenu deklaraciju koja bi bez diskriminacije žrtava osudila svaki zločin, ne praveći razliku po mestu zločina, na osnovu vere i nacionalnosti nevinih žrtava? Takva jedinstvena deklaracija bi izrazila zaista našu nedvosmislenu osudu zločina počinjenog u Srebrenici, ali i masovnih ratnih zločina počinjenih u "Bljesku", "Oluji", Sarajevu, Tuzli, na KiM posle 1999. godine. Da ne govorim o tome kako bi Narodna skupština morala da otkrije još neotkrivene masovne grobnice Drugog svetskog rata na stratištima nekadašnje Jugoslavije.
Samo otkrivanje svih zločina i suočavanja sa ukupnom prošlošću može nas dovesti do konačnog ozdravljenja koje je preduslov svakog napretka. Srbija ima poseban životni i istorijski interes da se rasvetle i osude svi ratni zločini počinjeni u novijoj istoriji Jugoslavije, u kojima je srpski narod bio najveća žrtva. Prva po žrtvama, Srbija mora biti prva u osudi svih zločina, piše u deklaraciji DSS i NS.
Koji vam je deo nejasan i neprihvatljiv? Onaj o jednakosti žrtava ili onaj o istini? Zar išta sem istine i samo istine o svim tim zločinima i o svim žrtvama može biti pretpostavka stvarnog pomirenja na ovim prostorima?
Zar je bilo zaista neophodno da se u Predlogu ove deklaracije, koja samim tim što je posebna i posledični izraz diskriminacije srpskih žrtava, izostavi i činjenica da je NATO bombardovanje zločin, kao i da je Srbija pred Međunarodnim sudom pravde pokrenula tužbu protiv Hrvatske za genocid nad Srbima u periodu od 1991. godine do 1995. godine?
U duhu nedavno demonstriranih ''uspešnih'' akcija naših međunarodno-pravnih timova, u članu 5. ovog predloga samo se konstatuje da Skupština pruža punu podršku timu koji zastupa Republiku Srbiju u postupku protiv Republike Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde.
Ostaje još samo da se u skladu sa ovim četvoroočnim prihvatanjem Hilarinih zahteva o indirektnom priznanju Kosova kroz uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa tom državom, puštanjem niz vodu Republike Srpske i ulaskom u NATO predvidi novi sedmi član koji bi podrazumevao dodelu odlikovanja predsednicima zemalja koje su nas bombardovale…

Poštovani građani Srbije, ovo što držim u levoj ruci, to je taj predlog zakona o zaštiti potrošača. Pogledajte kolika je ta količina papira. Znači, samo da je do papira, pa pokazuje kakva je ozbiljnost ovog zakona.
Ovo što držim u desnoj ruci su 22 amandmana poslaničke grupe Nova Srbija. Kolege iz DSS su takođe predavali amandmane koji se tiču zapravo vraćanja ovih odredbi ugovora o potrošačkom kreditu.
Da ne bih preterano zamorila naše građane, iskoristiću vreme ovlašćenog predstavnika i poslaničke grupe objašnjavajući ovaj prvi amandman koji se zapravo tiče naslova, a ova diskusija bi trebalo da obrazloži i ostale amandmane (21). Naravno, koristiću i mogućnost da tokom dalje diskusije po pojedinim amandmanima nešto prokomentarišem.
Ono što na početku hoću da kažem je da nisam osoba koja veruje u slučajnosti, a naročito ne onda kada je politički život u pitanju. Zaista ne mislim da je slučajno da se ovaj zakon o zaštiti potrošača, zapravo zakon o zaštiti političara na vlasti, povlači po Skupštini baš okolo naokolo 5. oktobra. Nije slučajno ni da za poslednjih 10 godina 5. oktobar nije bio nikada tako odlučno branjen kao što je danas. Verovatno zato što je danas konačno mrtav.
Kako reče Željko Cvijanović, čak i Boris Tadić je imao potrebu da ispovedi kako ne govore istinu oni koji kažu da je pre prevrata bilo bolje.
Naravno, to je rekao na vrućem terenu glavnog odbora svoje stranke, danas verovatno najvećem mogućem skupu Srba kojima je pošlo za ruku da devedesetih nemaju ništa i da danas imaju sve, a da nijedan od njih nije za ovih 10 godina izmislio ni lek protiv raka, ni marmeladu, ništa što bi moglo da znači ma kakvu vrednost.
Taj svet koji je u zbiru težio top-menadžmentu bilo koje domaće kompanije, danas posebno ima jak razlog da brani 5. oktobar. Drugi je razlog što bi oni da to što su zaradili u miru troše, pa neće da nerviraju strance koji su skupo platili taj datum.
Nije slučajno ni što u Vladi izvlače šibicu ko će biti dežurni branitelj zakona o zaštiti potrošača pred Skupštinom. Izgleda da se u ovoj vladi svi veoma dobro razumeju u trgovinu i usluge. Kako i ne bi kad je Ministarstvo trgovine i usluga zapravo deo Ministarstva spoljnih poslova, te uz mantru kako Evropa nema alternativu spoljnu politiku zasniva na trgovini i uslugama.
Stoga, zakon ne brani jedan nego drugi Milosavljević, koji je pokazao uspešnost u trgovini vakcinama i koga trenutno ne vidim, verovatno je opravdano odsutan. Predviđeno je da se pojavi ministar infrastrukture. Fali nam još samo ministarka sporta i omladine, pa da stvar zaista bude transparentna.
Jedina osoba koja bi mogla da brani sve ove zakone ipak ne može da se umnoži u dovoljnom broju primeraka da pokrije sve važne oblasti društvenog života.
Nije naš Džordž Kluni supermen, pa da stigne na televiziju kao nosilac 5. oktobra, na svojevrsnu tajnu večeru u čast istog događaja, na susrete sa svim tim belosvetskim ženama od autoriteta, koje su ga do sada primale, ali malo pojačavaju pritisak na potrošača tako što dolaze da ispostave novi potrošački kredit sa tri ugovorne stavke.
Prvo, hitan ulazak Srbije u NATO. Drugo, podrška ukidanju Republike Srpske. Treće, nastavak dalje unutrašnje decentralizacije, kojom će biti omogućeno stvaranje državolike tvorevine sa muslimanskom većinom u Raškoj.
Zašto Skupština nije o ovako važnom zakonu, pokazala sam i vizuelno njegovu težinu, počela da raspravlja ranije?
Zašto asocijacije potrošača ovaj zakon shvataju kao zakon o zabrani, umesto o zaštiti potrošača? Šta bi sa čitavim jednim poglavljem o potrošačkim kreditima?
Odgovor je jasan. Dok se mi bavimo običnim građanima, koji su pre potrošeni nego što su potrošači, sprema se velika nova trgovina sa gospođom suprugom bivšeg američkog predsednika.
Jer što bi ona iznenada potegla na put do Beograda, navodeći kao formalan razlog putovanja stvar koju je Kondoliza Rajs mogla da obavi kroz nekoliko telefonskih razgovora i zašto bi dolazila da saopšti predsedniku Tadiću ono što mu je u maju 2008. već saopštio potpredsednik Bajden? Zato što je počelo novo mešanje karata, nova trgovina potrošnje usluge na Balkanu.
Tako dok čekamo da vidimo kakve su nam karte dodeljene, imamo čime da se bavimo - potrošačima, gej paradom, farmom. Malo li je - kuća – poso, poso – kuća ili, što je u Srbiji još aktuelnije obzirom na brojne zaposlene – kuća-kuća, kuća-kuća.
Pored navedenih razloga za obesmišljavanje ne samo ove skupštine, nego i realnih životnih potreba građana Srbije, opravdano sumnjam da ministar koji nestaje, resorni za trgovinu, danas nije prisutan, iako je ovde bio u ponedeljak, jer se u međuvremenu javno postavilo pitanje čiji je on spasilac, gazda Miška ili nekog drugog gazde, pošto spasilac građana očigledno nije.
Ministar koji želi da potrošača stavi u centar i fokus univerzuma jeste isti onaj na čiji predlog je država prošle godine sa 40 milijardi dinara kredita finansirala trgovinske lance kako bi dobavljačima isplatili dugovanja.
Međutim, para nema, dobavljači propadaju, Ministarstvo trgovine i Milosavljević ne znaju gde je taj novac, a Delta se olako izvukla iz krize.
Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije, izjavio je da je taj novac pojela maca i da sve to navodi na to da je reč o korupciji. Ako je novac uzet iz budžeta, građani treba da znaju gde je i kod koga je završio. Nedopustivo je da se tako nešto krije, ali zakonodavstvo u našoj zemlji funkcioniše tako da su mahinacije i te kako moguće, objasnio je Šuković, naglašavajući da tajnovitost Ministarstva trgovine doprinosi tvrdnjama kako je reč o nečistim poslovima.
Ovo nije prvi put da Slobodan Milosavljević potura leđa za Miškovića. Naime, Delta je 2007. godine osporila rešenje Komisije za zaštitu konkurencije da je monopolista, i to upravo zahvaljujući dokumentu koji je izradila Privredna komora Srbije, a na čijem čelu je bio Milosavljević. Da ironija bude veća, dokument izrađen u saradnji Privredne komore Srbije sa preduzećem za ekonomska istraživanja "Konzit", čiji je jedan od vlasnika supruga ministra trgovine Slobodana Milosavljevića, Katarina Andrić Milosavljević.
Na sve to Nemanja Nenadić, programski direktor "Transparentnosti", kaže – i da niko nije zahtevao, trebalo je da oni objave spisak preduzeća kojima su otplatili deo kamate, budući da je država morala da isplaćuje novac na osnovu određene dokumentacije i ugovora iz kojih se jasno vidi koliki je kredit uzela koja firma.
Dakle, ne prolazi priča da su banke te koje daju kredit i odlučuju o izboru klijenta, a da ministarstvo nije u obavezi da ima taj podatak.
Ono što se kao pouka može izvući iz ove prethodne priče o Miškovićevom spasiocu jeste i odgovor na pitanje motiva zašto je iz Predloga zakona o zaštiti potrošača nestala direktiva o potrošačkim kreditima koja je bila sadržana u nacrtu zakona.
Ova oblast trebalo je da bude regulisana Nacrtom zakona o zaštiti potrošača, u koji je bila uneta direktiva EU, u koju se vi tako kunete, i koja reguliše oblast finansijskih usluga i potrošačkih kredita kojim se ukida mogućnost jednostranog menjanja ugovornih obaveza banaka.
Novi zakon o zaštiti potrošača je predvideo kada i pod kojim uslovima banka može da menja kamatu, kao i da klijent ima pravo da odustane od kredita posle 15 dana ako se predomisli.
Međutim, ova odredba je povučena iz Nacrta zakona, i to na zahtev NBS. Jer, prema dobro poznatom objašnjenju, oblast potrošačkih kredita treba da bude regulisana posebnim zakonom, čija će izrada početi posle usvajanja zakona o zaštiti potrošača, što u stvari znači da će građani do daljeg biti izloženi opasnosti da banke jednostrano menjaju uslove ugovora i visinu kamate, odnosno biće ostavljeni na milost i nemilost banaka.
Srbija time ostaje jedina zemlja u regionu koja nema propis koji bi štitio prava građana koji se zadužuju kod banaka, iako kao što znamo pritužbi na rad banaka je sve više. To je priznao i novi guverner Dejan Šoškić, ali ko pa njega tera da se meša u svoj posao i da brine za potrošače.
Uostalom, kada već od građana stalno dobijaju informacije o bankama koje se mogu podvesti pod kategoriju nefer poslovanja, zašto NBS do sada nijednom nije imenovala banke na koje se građani žale, kako bi znali koga ubuduće da izbegavaju.
Da govorim istinu pokazuje i ovaj dopis Asocijacije potrošača Srbije sa naslovom "Narodni poslanici, budite na strani potrošača". To je dopis koji je upućen svim poslaničkim grupama u srpskom parlamentu i koji nas upozorava da vratimo u zakon o zaštiti potrošača odredbe o potrošačkim kreditima.
Na osnovu ovog što su oni rekli mi smo napravili amandmane koji bi trebalo da vrate ove odredbe i da se na taj način postigne kakva-takva zaštita potrošača u Srbiji. Jer, veoma važno pitanje za potrošače u Srbiji, kao i u drugom delu sveta, jeste u stvari pitanje kredita, posebno u uslovima krize, koja u Srbiji nije samo svetska ekonomska, nije samo SEKA, nego i DEKA – ona domaća ekonomska kriza, koja je prethodila svetskoj ekonomskoj krizi, i da bi građani Srbije preživeli definitivno moraju da ulaze u kredite i dužničko ropstvo, jer više nije pitanje da li će nešto kupiti nego da li će imati mogućnosti da prežive.
Na brojnim seminarima koje su predstavnici EU organizovali u Beogradu kako bi preneli iskustva u svom radu i predloge zakonskih rešenja za pojedine oblasti, tema su upravo bili potrošački krediti. Naravno da je Centar potrošača Srbije tražio od nadležnog ministarstva da se ova direktiva vrati u nacrt, ali se ministarstvo očigledno oglušilo.
Naši amandmani koji se tiču vraćanja ove odredbe o potrošačkim kreditima odbijeni su. Ovako stoji u obrazloženju Vlade – amandman se ne prihvata iz razloga navedenih za neprihvatanje amandmana 2, pa onda okrenete jedno 452 strane i dođete do ovog amandmana: amandman o kome govori poslanik Aleksandra Janković odbija se iz razloga koncepcijske prirode, materija će biti regulisana posebnim propisom.
Znači, sve ovo što su govorili i Udruženje banaka Srbije i udruženja potrošača i poslanici različitih poslaničkih grupa je nevalidno, važno je samo da se poštuju razlozi koncepcijske prirode i da opet usledi obećanje – časna Titova pionirska reč, evo sada ćemo da napravimo taj novi vrlo specijalan zakon.
Regulisanje finansijskih usluga ipak mora za svakog razumnog da ostane deo zakona o zaštiti potrošača, sve dok NBS konačno ne donese poseban zakon koji je najavljivala pet godina. Niko se stvarno ne bi ljutio ako bi u tom prelaznom periodu zakon o zaštiti potrošača regulisao pitanje potrošačkih kredita. Ovako potrošačima ostaje samo da zovu Narodnu banku i da se žale.
Osim toga, potrošački krediti jesu kratkoročni, a novim zakonom treba bolje regulisati dugoročne kredite, pre svega stambene. Znači, nema nijednog razloga, osim muljavih poslova političara i njihovih omiljenih tajkuna, da se bankama ostavi mogućnost da diskreciono odluče da povećavaju kamatne stope, već samo da ih smanjuju.
Provizije su manji problem zato što je građanima uglavnom jasno kolike su, ali uslovi kreditiranja moraju biti jasno naznačena u ugovoru, pošto ljudi nemaju običaj da čitaju one sitnim slovima napisane fusnote.
Izostanak odredbe o potrošačkim kreditima kojima bi potrošači bili zaštićeni od propusta banaka nije naišlo samo na nezadovoljstvo Asocijacije potrošača o kojima sam govorila, nego i na negodovanje Udruženja banaka Srbije, koje se oglasilo saopštenjem u kojem se kaže – nekorektno je i prema bankama i prema klijentima banaka da budu izuzeti u Predlogu zakona bez jasnog i argumentovanog obrazloženja.
Takav potez NBS daje osnovu da se u javnosti špekuliše o motivima, što bankama nanosi veliku štetu. Ne samo da po tvrdnjama Udruženja banaka bankarski sektor nije ni na koji način uticao, niti doprineo tome da izostane odredba o potrošačkim kreditima, već su banke zapravo vitalno zainteresovane za donošenje zakona koji bi u što kraćem roku tačno utvrdio pravila po kojima bi radile, i to na takav način da prava potrošača budu bolje zaštićena.
Za prvih sedam meseci ove godine Centru za korisnike finansijskih usluga pri NBS pristiglo je ukupno 607 prigovora, od kojih se 80% odnosilo na rad banaka. Na račun banaka u NBS pristiglo 485 prigovora, što je 13% više u odnosu na isti period prošle godine. Od toga 43% prigovora odnosi se upravo na kredite, a 22% na tekuće račune, a 14% na platne kartice. Prema podacima Udruženja banaka Srbije, zaključno sa 31. avgustom ove godine potrošačke kredite imalo je 36.068 građana Srbije. Kako bi se sprečilo dužničko ropstvo neophodno je da se bankama ukine mogućnost diskrecione promene kamatne stope.
Ono što je isto tako jasno je da postoje mogućnosti da se potrošač zaštiti od volje i procena bankarskog menadžmenta, tj. da ovaj potonji ne bi troškove svoje nesposobnosti da anticipira buduće kretanje na tržištu prebacio na najčešće slabo ekonomski upućenog potrošača, potrebno je zaista strogo urediti mogućnost promene nominalne i efektivne kamatne stope, i što je vrlo važno, to je i relativno lako uraditi.
Da Srbija zaista ne bi postala deponija EU i ostatka sveta, jer se na našem tržištu često nalazi roba koja bi inače otišla u reciklažu ili se vraćala proizvođaču, potrebno je da se razmišlja u interesu građana, da država razmišlja u interesu građana, odnosno potrošača. To bi podrazumevalo da sama ukine svoje monopole, jer kada na tržištu postoji bilo kakav monopol, onda je po pravilu proizvod skuplji i manje kvalitetan.
No, umesto da se radi na ukidanju monopola i sukoba interesa, Ministarstvo trgovine umešalo se i u rad nevladinog sektora, pa je osnovalo Centar za zaštitu potrošača pri samom ministarstvu. Toga u svetu nigde nema, jer se potrošači sami organizuju, tako da kontrolišu i državu i primenu zakona. Ovde država kontroliše samu sebe. Izvršna vlast jeste u Srbiji, ali ne pod ingerencijom države Srbije, nego nekih drugih centara moći.
Tako se vraćamo na početak i na posetu uvažene gospođe, koja nam predstoji 12. oktobra. Zato žurimo da izglasamo sve ovo, pa da se zatvore ne samo šahtovi, već i kanali komunikacije građana sa svojim predstavnicima, budući da će ovaj deo trgovine i usluga morati da prođe relativno neopaženo.
U novom mešanju karata za Srbiju SAD će i dalje držati u rukama kontrolni paket na južnom krilu i dodatno učvrstiti svoju vojnu kontrolu nad geopolitički bitnom prostoru. EU pojačaće prisustvo u zoni koja predstavlja kontinentalni meki trbuh, bitan saobraćajni pravac koji povezuje sa Malom Azijom, ali i koridor za ilegalne emigrante sa celog Bliskog Istoka.
Turska ojačava svoj uticaj u muslimanskim krajevima, a ekonomskim aktivnostima prodire i u ostale krajeve poluostrva, vodeći se računicom da će zapad, kao što je već bio slučaj u istoriji, lako odustati od ovog dela sveta za ustupke i pomoć na nekim drugim stranama, a Srbiji neka je bog u pomoći.

Pre svega želim da izrazim zadovoljstvo što su svi poslanici dobili ovako jedan duhovit plakatić od Ministarstva trgovine i usluga, gde se, u stvari, Ministarstvo trudi da da informacije koje su vrlo bitne za potrošača i za trgovca. Izuzetno duhovito. "Osmeh ništa ne košta, a mnogo pruža. Ko pita – ne skita. Čist račun – duga ljubav. Dobar glas daleko se čuje. Lepa reč i gvozdena vrata otvara."
Naravno, uz to imamo i ove brošure u bojama, to je isto jako, jako zanimljivo. Malo deluje infantilno, ali nije loše. Bolje je da bude dostupno svima. Promotivna putovanja. Tako mnogo lepe stvari. "Jeste li umorni od svog okruženja, ljudi, uvek istih vremenskih prilika? Možda ste spremni da uzmete odmor i pobegnete na neko vreme. Nemate novca?" Ovo kao za ministre da je pisano.
Da vidimo ovde, telefonski kvizovi, pa onda iznuđena kupovina, pa mobilna telefonija, elektronska trgovina, potrošačke kartice, skriveni troškovi, čak i na to su nas uputili iz Ministarstva trgovine i usluga. Eto, preko 100.000 melodija u našoj ponudi za besplatno preuzimanje, pošaljete tekstualnu poruku na xxxx i željena melodija biće poslata na vaš mobilni telefon. Ne ustručavajte se, ova ponuda će uskoro isteći.
Tako nas Ministarstvo upozorava na najrazličitije moguće prevare, što je u redu. Jer, zaista, dobro obavešten kupac je neko ko može definitivno lakše da odluči. Utoliko pre nego što bilo šta proda, svaki trgovac će morati da prođe jedan ozbiljan kurs i da obavesti potrošače o svim detaljima plaćanja, servisiranju, garanciji, roku isporuke, ceni sa uključenim taksama i porezom, mogućnosti raskida ugovora i eventualnom depozitu, a ukoliko nešto od toga propusti da navede, kupac će moći da raskine ugovor.
Naravno, on će morati da objasni kako radi usisivač, kako radi šporet. Ne znam šta će biti sa ovima koji prodaju avione. Trgovci će imati zaista ozbiljnu obavezu da informišu kupce o svemu i svačemu.
Definitivno, šalu na stranu, informisanje potrošača jeste nešto što je veoma važno. Kada ste već davali pare da štampate ove pamfletiće i ovo što smo obično viđali u liftovima – kako da ne skačemo po liftu, sada smo dobili ovo, kako da se ponašamo u trgovini. Možda je bilo dobro da uvrstite u razmatranje i nekakvu obavezu predugovornog obaveštavanja koje se tiče potrošačkih kredita.
Znači, divno je to što će ljudi dobiti ove slikovnice, ali ono što je ozbiljno je da i dalje neće znati kako da odgovore skrivenim zamkama banaka ukoliko se izostavi ta obaveza predugovornog obaveštavanja.
Znači, i koleginica i ja insistiramo na tome da bar do procesa odlučivanja, znači, do konačnog glasanja, nekako razmislite malo o tome. Svi smo mi ovde zaista potrošači. Svi imamo vrlo slične probleme. Znamo s kojim problemima se susreću naši građani.
Dajte da ne dovedemo građane Srbije u goru situaciju od one u kojoj realno jesu, mada to izgleda kao skoro nemoguće. Dajte da vratimo ono što je neophodno, a to jesu odredbe koje se tiču ugovora o potrošačkim kreditima.
Znači, da bi ljude zaštitili od prevare, ne treba da im pričamo o tome kako ih raznorazni operateri ili preko interneta neko sluđuje, daje im i nudi različite mogućnosti koje će na kraju dobrano morati da plate.
Dajte da uradimo ono što jeste u našoj nadležnosti, a to je da na zahtev referentnih institucija, takve institucije ipak jesu neka udruženja potrošača, apelujemo na Vladu da se ipak uvede čitavo jedno poglavlje koje je izostalo, možda nekakvom tehničkom greškom koncepcijske prirode.