Gospođo predsedavajuća, gospodine Tomiću, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, mi danas imamo pred sobom između ostalog izbor nosilaca visokih funkcija u pravosuđu.
Danas biramo, između ostalog predsednike sudova, a znamo po Ustavu šta znači sudstvo, šta znači sudovanje jer sudske odluke donose se u ime naroda. Zbog toga kada razmatramo ovde predloge koje nadležno telo, a to je Vrhovni savet sudstva predložio, u skladu sa članom 144 Ustava Republike Srbije, pravo i dužnost narodnih poslanika je da se uključe u raspravu. Da na određeni način pomognu ne samo u procesu izbora nego i u procesu sagledavanja ukupne situacije u našem pravosuđu i ukupne situacije u našem društvu. Upravo, da bi stručnost i poštenje ogromne armije sudija učinilo da život građana bude bolji.
Međutim, mi ovog trenutka da biramo predsednike ovih najznačajnijih institucija u pravosuđu, pitanje je da li smo im obezbedili kao parlamentarna vlast, zakonodavna vlast, a i izvršna vlast koja je predlagač velikog broja zakona, preduslove da sude po zakonu. Mnogi zakoni su nejasni, mnogi zakoni su neprimenjivi, a obaveznost svakog sudije je da sudi po zakonu i da obezbede jednakost svih pred Ustavom i zakonom.
Čini mi se da sam postupak predlaganja i ovih kandidata za najznačajnije pravosudne institucije ali i određenih zakona koji su došli u parlamentarnu proceduru predloženi od strane izvršne vlasti su u direktnoj suprotnosti. Sada vas ovde molim da obratite pažnju.
Mi danas treba da razgovaramo o kandidatu za predsednika Apelacionog suda u Beogradu. Procedura je sprovedena u skladu sa zakonom. Dobili smo materijal. Šesnaestog jula 2013. godine Visoki savet sudstva je utvrdio kandidata koga je predložio Narodnoj skupštini. Šta imamo posle toga, da izvršna vlast u Republici Srbiji apsolutno svojim predlogom poništava ovaj predlog. Mi ovog trenutka u proceduri, u zakonskoj proceduri imamo Predlog zakona o sedištima i područja sudova i javnih tužilaštava.
Šta treba da se desi? Ukoliko taj predlog zakona koji je predložila izvršna vlast, pretpostavljam da je i gospodin Selaković kao ministar pravde i državne uprave učestvovao, čak pretpostavljam da je to ministarstvo i bilo glavno u predlaganju tog predloga zakona, imamo odredbu. U članu 14. stav 4. – do dana početka primene ovog zakona visoki savet sudstva će postaviti vršioce funkcije predsednika suda u sudovima osnovanim ovim zakonom kojima je ovim zakonom promenjeno područje na kojem vrše nadležnost u odnosu na Zakon o sedištu i u područjima sudova i javnih tužilaštva koje sada važi. Šta to znači? Šta to znači prevedeno na srpski? To znači da ćemo mi doći u situaciju da gospodina Duška Milenkovića izaberemo za predsednika Apelacionog suda u Beogradu na nekoliko dana. Na koliko dana?
U svakom slučaju ukoliko predlog zakona koji je naša republička vlada predložila, a tu se kaže da će taj zakon da se primenjuje od 1. januara ali pre 1. januara, znači do početka primene ovog zakona Visoki savet sudstva će postaviti vršioce funkcije.
Pa što se igramo sa gospodinom Milenkovićem? Sad je meni tek jasno zašto ni gospodin Nadrljanski iz Apelacionog suda u Novom Sadu, ni sadašnji vršilac funkcije gospodin Novica Peković, kao ozbiljni ljudi, ozbiljni pravnici, ozbiljne sudije, nisu se kandidovali za izbor za predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu. Pa neće da budu izabrani na nedelju dana.
I, šta se dešava? Ukoliko Vlada na predlog ministra pravde koji je član Visokog saveta sudstva predloži odredbu kojom praktično pljune ili poništi ono što je najpozvanija institucija u Srbiji predložila, znači Visoki savet sudstva, gde mi idemo? Na to nisam dobio odgovor. Čim je zakon stigao u proceduru, ovaj Predlog zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, bez obzira što sam opozicija, zvao sam gospodina Danila Nikolića, državnog sekretara u Ministarstvu pravde da kažem – ej ljudi, shvatite da time se totalno dezevuiše predlog Visokog saveta sudstva. Do danas ćutanje.
Isto to sam postavio kao pitanje na Odboru za pravosuđe i rekao – ej ljudi, mi imamo predsednika našeg odbora koji je ujedno i član Visokog saveta sudstva, on je stajao, ja pretpostavljam, iza predlaganja Milenkovića, šta sad? Puj pike ne važi.
Gospodin Petrović je predsednik Odbora za pravosuđe. U prilici je da to kaže. Ja sad pitam i gospodina Tomića, kako se osećao kada je saznao, ili sada kada saznaje da ovaj predlog ukoliko ostane nepromenjen predloženi zakon, koga nam je Vlada predložila, da će praktično biti za džabe. Mislim da to nije način da se igramo sa ljudima naročito sa ljudima za koje očekujemo da budu u određenom trenutku na čelu vrlo značajnih pravosudnih institucija.
Pa kakav će autoritet imati gospodin Milenković ukoliko zna da je izabran za jedno poluvreme ili za veliki odmor? Da ne zna kada će po zakonu biti postavljen umesto njega, koji je prošao konkurs i sve ostalo, neko drugi ko će biti vršilac funkcije. Ne radi se ovde o kadrovskim rešenjima, ne radi se o personalnim rešenjima, radi se o principu. Jer ukoliko hoćemo da pravimo ozbiljnu državu, onda ne smemo da se igramo na ovaj način. Ja sam do sada ukazao da u proteklom periodu rada Narodne skupštine smo se susreli već u nekoliko navrata, možda grubo zvuči ali jeste tako, da desna ne zna šta radi leva.
Imamo situaciju da je stupio na snagu Zakonik o krivičnom postupku, koji svi mi koji se bavimo advokaturom pokušavamo da naučimo na adekvatan način, da znamo na koji način ćemo da pomognemo u ostvarivanju pravne države, i na koji način ćemo omogućiti da i ovi predsednici sudova obave svoj posao na adekvatan način. A onda doživimo da iz ovih klupa nam se kaže u 89 slučajeva BIA je dala nalog za podizanje optužnice za specijalni kriminal. Cela Srbija oćuti. Niko reč na to ne kaže, a to stoji u stenografskim beleškama. A onda kažemo – treba da bude tužilac istraga jer su tužioci nezavisni. Kako, ukoliko kod bilo koga dobijaju nalog.
Idemo dalje. Brže bolje, imali smo sad, pre desetak dana produženje roka za upis javne svojine. Šta doživimo? Ne nadležno ministarstvo predlaže zakon, Ministarstvo finansija umesto Ministarstvo pravde, iako Ministarstvo pravde treba da predlaže taj zakon totalno promašili nadležnosti i Zakon o ministarstvima koji ja avgusta usvojen u ovoj Narodnoj skupštini. U redu. Sada doživljavamo opet da Ministarstvo pravde predlaže zakon koji je u direktnoj suprotnosti sa odlukom Vrhovnog saveta sudstva. Uz to, BIA nam osniva akademije, Ministarstvo prosvete neće da vrši upravni nadzor nad time, pa kakvu mi državu pravimo? Pravimo državu takvu da će sutra ovi čelni ljudi pravosudnih institucija i njihovi pomagači u vidu armije sudija koji treba da sprovode zakon doći u situaciju kako da primenimo zakon kad je sve naopačke napravljeno.
Upravo zbog toga, ja vas molim gospodine Tomiću, gde god možete, takođe i vas molim, poštovane koleginice i kolege, narodni poslanici, da na svakom mestu, gde možete, ukažete na stvari koje mogu da odmognu autoritetu pravosuđa, da pomognemo da autoritet pravosuđa poraste, a ne da nam se desi da Prvi osnovni sud u Beogradu da donese rešenje o izvršenju kojim se praktično naloži blokada budžeta do isplate određene vrednosti, a onda da Agencija za prinudnu naplatu meri da li će 80 dana da čeka, a ne po zakonu da sprovodi izvršenje. Ne verujem da 80 dana je moglo da se desi, a imam konkretan podatak, da izvršno rešenje na Budžetu Republike Srbije nije moglo da se izvrši.
To bi značilo da sve ostalo što se plaćalo iz budžeta bilo u ranijem vremenu. Nije tačno, nego je to jedan primer nepoštovanja zakona gde ćete vi gospodine Tomiću, i svi oni koje predlažemo, na neki način se videti, da li postoji mogućnost ili ne postoji dobra volja, a postoji obaveza poštovanja zakona. Takvih primera nepoštovanja zakona, neizvršavanja zakona, tvrdim vam da ima jako mnogo i ja ne bih bio u koži tih ljudi koji treba da dele tu pravdu, a naročito tih ljudi koji treba da predsedavaju pravosudnim institucijama, ukoliko postupanje izvrše vlasti koje daju nalog kad će se šta platiti iz budžeta, a ne da se poštuje odluka suda, to ne doprinosi pravnoj državi.
Zbog toga smatram da zvoni zvono na uzbunu, upravo zbog potrebe da poglavlja 23. i 24. odgovorimo na adekvatan način. Neće to moći samo ovi ljudi koje biramo, to je zadatak cele države, to je zadatak svake institucije, to je zadatak svakog i na svakom mestu.
Upravo zbog toga, ja vas molim da ovu moju diskusiju nikako ne protumačite kao napad na bilo koga. Ovo je ukazivanje na pojave, na pojave koje treba sprečiti, jer jedino ako takve pojave sprečimo, imamo određenu perspektivu. Ukoliko se ne borimo protiv takvih pojava, ukoliko to pokušamo da projektujemo kao lično neprijateljstvo ili nešto, nećemo stići do cilja. Upravo zbog toga ja ovde moram da kažem da u periodu koji je pred nama, postaje veliki zadatak da više ne donosimo zakone koji se neće primenjivati.
Sada ću pitati gospodina Tomića, pitaću i sve vas – da li je zakon o kome smo svi govorili ovde, tzv. „Marijin zakon“, zakon koji treba da doprinese zaštiti od pedofila u situaciji da se izvršava? Da li se vodi posebna evidencija tih koji su izvršili, ili ne? To smo dobili uveravanje od gospodina Stevovića da se ne vodi.
Da li je svaki poslodavac, koji zapošljava prodavce, ili učitelje, ili bilo koga ko radi sa maloletnicima, zatražio podatak iz posebne evidencije? Sigurno većina nije, a kazna za pravno lice je od 500.000 do dva miliona dinara. Za odgovorno lice najmanje 50.000 dinara.
Znači, te zakone, gospodine Tomiću, sve ove sudije treba da sprovode. Kako će, kad su neprimenljivi? A, kada ovde, na jedinom pravom mestu, u Narodnoj skupštini ukazujemo da su zakoni nedorađeni, neprimenljivi, nejasni, mnogi kontradiktorni, onda se ne slušamo.
Upravo, u tom smislu molim vas da ovu moju diskusiju i razumete kao doprinos ukupnom poboljšavanju ne samo pravosuđa, nego uopšte situacije u državi Srbiji. Hvala.