Moj amandman je u duhu amandmana koji je obrazlagao moj kolega Dragiša Ilić i koji je analogan amandmanu koji sam malopre branio, ali čini mi se da ministar nije slušao, imao je nekih razgovora ili obaveza.
Kroz taj amandman sam, obrazlažući ga, pokazao da smo apsolutno svesni činjenice da na nekim mestima u Ministarstvu, odnosno u zakonima treba da stoji da određene akte morate da potpišete i treba, da vas na to obavezuju neka domaća i međunarodna pravila i obaveze, ali zaista postoje odredbe u zakonima u kojima možete da umesto – ministar stavite – Ministarstvo.
Mi smo to u članu 10. predvideli kroz sve stavove, gde se spominje ministar, odnosno predložili smo u stavu 3. da Ministarstvo propisuje uslove u pogledu kvaliteta mora da ispunjava etanol.
Mislimo da time ne bismo urušili koncept zakona. Gospodine ministre, ponoviću nešto što sam malopre spomenuo, malopre ste kroz analizu ovih članova u obrazloženju, analizirajući član 10, takođe stavili – Ministarstvo.
Ovde stoji da etanol, pre deklarisanja i stavljanja u promet, podleže obaveznom ispitivanju kvaliteta, a ispitivanje kvaliteta sirovine i etanola vrši akreditovana laboratorija ovlašćena od strane Ministarstva. Ta kategorija Ministarstva provejava kroz celo obrazloženje teksta zakona. Niste ostavili utisak čoveka koji je nezainteresovan za ove zakona i ne bi se reklo da je ovo tehnička, pravopisna i ne znam kakva greška, štamparska greška.
U obrazloženju je vrlo tendenciozno pisano da je to ministarstvo. Vodeći se, između ostalog, i time, smatramo da možete da prihvatite amandmane koji se odnose na član 10, pa vam isto i predlažemo.

Gospodine ministre, moje obrazloženje u političkom smislu neće se razlikovati od obrazloženja mojih kolega koje ste do sada mogli da čujete. Predložio sam da se briše stav 1. u članu 34. i to se nalazi u poglavlju: Registar GMO i proizvoda od GMO i registar dozvola.
Predložio sam da se briše stav 1. koji glasi: U registar GMO i proizvoda od GMO upisuje se u GMO i proizvod od GMO za koji je izdato odobrenje za namerno uvođenje u životnu sredinu, za stavljanje u promet, odnosno za prevoz.
Za SRS Srbija ne vidi ni nacionalni ni bilo kakav drugi politički interes za usvajanje jednog ovakvog zakona. Ovo je jedan u nizu zakona koji pokazuju da naši nacionalni interesi definitivno nemaju, bar kada je poljoprivreda u pitanju, nikakvih paralela sa nacionalnim programom integracija.
Vi ste u ovom obrazloženju stavili da je izrada Predloga zakona o GMO uslovljena i procesom integracija naše zemlje u EU.
Ovaj zakon je dokaz da je proces integracija Srbije stvar koja ima visoku cenu, a svesni ste toga i vi, i u obrazloženju kažete da su ovo zakoni kojima hoćete da uspostavite sistem kontrole i mera zaštite životne sredine i zdravlja ljudi od mogućih štetnih efekata prilikom upotrebe ovih organizama.
Naš stav je da ste ovu upotrebu trebalo potpuno da apstrahujete, potpuno da zabranite i čini mi se da bi to predstavljalo interes Srbije, sve drugo je stvar koju nećete moći kroz vreme, tako se i pokazalo, da kontrolišete i biće velikih problema.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Čomić, koristiću vreme kao ovlašćeni predstavnik SRS po ovoj tački dnevnog reda.
Smatramo da je ovaj amandman, koji je podneo gospodin Šami, racionalan i smislen. U tom kontekstu, postavio bih vam pitanje da li ćemo i kada, kao narodni poslanici podnosioci amandmana, dobiti sagovornika danas po ovoj tački dnevnog reda. Na početku ste, čini mi se, rekli da ste pozvali ministra Mrkonjića da dođe. Bilo bi dobro i u najmanju ruku korektno da on zaista bude tu, kako bismo s njim mogli na smislen i racionalan način da razgovaramo.
Možemo da uvažimo vaše namere da naterate kolege iz vladajuće većine da slušaju kolege poslanike, ali ne možemo da dobijemo odgovor na pitanje zbog čega ovaj amandman nije prihvaćen. Mislim da ovde niko nije merodavan da nam da takav odgovor pa je rasprava u odsustvu ministra po ovoj vrlo važnoj temi i vrlo bitnom zakonu zaista besmislena.

Moj kolega Milan Avramović podneo je amandman na član 6. Inače, ovim članom se definišu oni koji imaju odgovornost za sprovođenje mera saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja u cilju sticanja znanja, veština i navika neophodnih za bezbedno učešće u saobraćaju, unapređenje i učvršćivanje pozitivnih stavova i ponašanja značajnih za bezbedno učešće u saobraćaju. Predlagač zakona je u 12 tačaka predvideo koje su sve kategorije obuhvaćene.
Njegova namera je bila da se ubaci nova tačka, koja glasi: "11a) Pravna lica koja vrše osposobljavanje kandidata za vozače za suštinsko saobraćajno obrazovanje i vaspitanje, a zatim i osposobljavanje kandidata za vozače".
Smatramo da je i ovaj amandman, kao i mnogi amandmani predstavnika i SRS-a i opozicije, odbijen po difoltu. Čak bi mogao da bude prihvaćen, jer nikakvu štetu ne bi naneo zakonu, ali, nažalost, i ovaj amandman je odbijen, kao i neki drugi amandmani, čini mi se iz razloga koje smo zamerali predstavnicima Ministarstva i kritike upućivali u načelnoj raspravi.
Mi smo računali da će se priča o nekoj negativnoj ili lošoj atmosferi u kojoj je nastajao prvi nacrt zakona o bezbednosti saobraćaja završiti sa načelnom raspravom, ali i ovo što se dešava danas, kada je počela rasprava u pojedinostima, govori da se ta, nažalost loša i površna, atmosfera prenela i na usvajanje ovog novog predloga zakona.
I to nije počelo jutros. Sa žaljenjem moram da konstatujem da je to počelo juče, ali smo uspeli da jednu tako lošu praksu i nameru osujetimo. Juče je vladajuća većina pokušala da raspravu o ovom zakonu započne u atmosferi prazne sale, u kojoj je bila prisutna samo opozicija, uz pritiske da raspravu o ovom zakonu privedemo kraju bez očiju javnosti, odnosno u tom takozvanom odloženom prenosu.
Mislim da je bilo dobro što to nismo uradili. Mislim da je opozicija juče, ako ništa drugo, barem pokazala u principu svoje suštinsko opredeljenje da jedan ovakav zakon u praksi u Srbiji donese nešto novo.
Mi ćemo danas kroz raspravu u pojedinostima ukazati na nizu konkretnih primera, kroz meritum ovog zakona, koliko je i ovaj zakon, bez obzira koliko je hvaljen, u mnogim svojim članovima površan i nedorečen.
Gospodine ministre, moram da vam zamerim, ne vama lično, ali vama kao predstavniku Vlade, što smo obavešteni da su neki amandmani prihvaćeni, a nisu prihvaćeni. Mislim da je i to pokazatelj da smo u pravu za sve što vam na teret stavljamo u kontekstu indolentnosti i površnosti kada je ovaj zakon u pitanju.
Nažalost, cela ova sednica teče u jednoj takvoj atmosferi, možda se to vama kao predstavniku Vlade po ovoj tački dnevnog reda ili onom drugom ministru ne može baš konkretno u ovom slučaju staviti na teret, ali smo zaista svedoci da ministri potpuno nezainteresovano učestvuju u radu Skupštine koja donosi 62 zakona. To ste mogli da vidite u zasedanju na nizu primera.
Očigledan primer je, recimo, tačka dnevnog reda koju je predstavljao poslanik SRS Boris Aleksić, koji je do detalja govorio o nekim stvarima koje je javnost u Srbiji trebalo, ali i vi ste morali da čujete. Ministara nije bilo. Vi ste pokazali dobru volju, ali kod SRS rezervu stvara i činjenica da je i ovaj zakon od strane ministara obrazlagan čitanjem obrazloženja. Obrazloženja koja smo svi mi kao poslanici dobili u Predlogu teksta zakona, koje je pravopisno i gramatički neispravno, a da ne govorim o suštinskim promašajima predloženog teksta zakona.
Zaista je poražavajuće ako sliku o bezbednosti saobraćaja u Srbiji treba da stičemo samo na osnovu statistike. Mi smo o statistici, kako je poražavajuća, koja je izraz realnosti u Srbiji, mogli da slušamo i od mog kolege Radiše Ilića. I taj zakon je na dnevnom redu ove skupštine. Poražavajuća statistika, kada je bezbednost saobraćaja u pitanju, zaista treba da se uvaži, ali ne možemo obrazloženje zakona ili obrazloženja amandmana kojima ih odbijamo svesti samo na puku statistiku ili difolt.
Zaista je nemoguće da govorimo o bezbednosti saobraćaja, a da ne prepoznamo u diskusiji ministara opservaciju šta je, kako je i šta će ovaj zakon doneti. Šta je ono što je dovelo bezbednost saobraćaja u Srbiji na nivo na kojem jeste i šta će mere koje predviđate kroz amandmane suštinski doneti? Mi to nismo čuli. Nemoguće je da govorimo o bezbednosti saobraćaja u Srbiji, a da ne čujemo od predstavnika Vlade, recimo, da nam obrazlože dve crne tačke u Srbiji – Ibarsku magistralu i Zrenjaninski put.
Kada je statistika u pitanju, u dva meseca je na Ibarskoj magistrali bila 91 saobraćajna nesreća, 15 sa smrtnim ishodom, 40 teže, 128 lakše povređenih. Na Zrenjaninskom putu 65 za isti vremenski period - osim smrtnih, 28 teže, 79 lakše povređenih.
Ako ne čujemo od predstavnika Vlade šta je dovelo do toga, kako će mere koje predviđate kroz ovaj zakon suštinski delovati na te pojave, na uzroke svega ovoga, mi kao da u svemu ovome nismo ni učestvovali i bojim se da efekte koje predviđate ovim zakonom nećete dobiti ili nećete uspeti da postignete.
Mi smatramo, i time ću ovo svoje prvo izlaganje da završim, da je izvršna vlast, Vlada, jako površno pristupila usvajanju ovog zakona. Možda je čak najbolje bilo da i ovaj zakon povučete, pa da ponovo proanalizirate sve amandmane, možda biste do neke naredne sednice shvatili da treba da prihvatite još veći broj amandmana koje je predložio i SRS, ali i druge opozicione stranke, i tako i vi pokazali da ste spremni i opredeljeni da suštinski, a ne površno rešimo oblast bezbednosti saobraćaja u Srbiji. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS i ja u njeno ime smo kroz ovaj amandman pokušali da izrazimo naš politički stav i odnos prema principu formiranja paralelnih državnih institucija, u ovom slučaju Agencije za bezbednost saobraćaja.
Čini mi se, koliko god da je nizak nivo i kakav god da je nivo bezbednosti u saobraćaju danas, u Srbiji je postojao neki i funkcionisao je bez Agencije za bezbednost saobraćaja i nije moguće da će ključna stvar za afirmaciju bezbednosti u saobraćaju biti agencija koju predlažete i predviđate da formirate.
U obrazloženju da ste odbili amandmane između ostalog stoji da je ovakav sistem u skladu sa svetskom dobrom praksom, a zemlje koje danas postižu najbolje rezultate u bezbednosti saobraćaja, pa navodite koje su to, sličan sistem su uspostavile još krajem 50-ih, odnosno početkom 60-ih godina prošlog veka.
Srbija se danas, po mišljenju SRS, sreće sa jednim problemom, a to je zloupotreba dobre prakse iz razvijenog sveta od strane izvršne vlasti kada su u pitanju agencije. Možda bi u nečijim drugim rukama agencija koju planirate da formirate bila i efikasna i svrsishodna, ali smo ubeđeni da i ova agencija na isti način ima da promoviše ovu vlast kao što je promovišu i stotine drugih agencija, o kojima smo u proteklim mesecima pričali svi. O istima ste ponajviše pričali vi, sa aspekta mera štednje, i kada su vam puna usta mera štednje, vi predviđate formiranje nove agencije.
Ovo nije jedina agencija ili novoformirano telo koje planirate, planirate vi još neko, ali nemoguće je da u javnosti, u sredstvima javnog informisanja, svojim političkim delovanjem i nastupima pričate o merama štednje, a da predviđate neke nove agencije i neka nova tela.
Bespredmetno je pričati o novoj agenciji koja će uposliti 40 ljudi, a da govorite o reformama državne uprave. Lako je tražiti da do kraja godine lokalna samouprava otpusti pet ili deset hiljada ljudi, koliko planirate. I lokalnoj samoupravi će ova agencija nametnuti neke obaveze. Postavlja se jedno objektivno pitanje, to smo spominjali u našoj načelnoj raspravi – da li će lokalne samouprave u Srbiji imati kapaciteta da se bave obavezama koja će ova, za nas neprihvatljiva, agencija da im stavi na teret?
U prethodnom nacrtu zakona takođe je bila planirana agencija. Bez obzira u kojoj verziji, ponavljam da je za SRS kategorija agencije nepotrebna i neprihvatljiva. Evo, pročitaću nekoliko nadležnosti agencije predviđene u prethodnoj verziji zakona: razvoj i unapređenje teorijskih i praktičnih znanja, obezbeđenje uslova za rad saveta, informisanje Vlade Republike Srbije i javnosti o stanju problema u saobraćaju, praćenje i unapređenje sistema saobraćajnog obrazovnog vaspitanja, sprovođenje preventivno-propagandnih aktivnosti itd.
Kada ove nadležnosti uporedite sa agencijom koju sada planirate i predviđate u zakonu, nameću se određeni zaključci. Samo ću nekoliko tačaka iz nadležnosti ove agencije pročitati, a onda izreći te neke zaključke: sprovodi stručni ispit, organizuje seminare unapređenja znanja i obavlja proveru znanja za predavače teorijske nastave u obuci vozača, organizuje seminare unapređenja znanja i obavlja proveru znanja za instruktora vožnje i za profesionalnog vozača, sprovodi stručni ispit za ispitivača, organizuje obuku i organizuje i sprovodi stručni ispit itd.
Ova agencija ima, rekao bih, komercijalni karakter. I nije to sporno. Da se razumemo, SRS nije protiv uvođenja tržišnih principa, pa čak i u ovu oblast, ali se postavlja jedno objektivno pitanje – da li danas u Srbiji, koja nije rešila sve preduslove da bi sprovodila ovaj zakon na ovakav način, ima mesta za uvođenje agencije koja će biti novi balast?
I u obrazloženju jeste rekli, stoji da će se sredstva iz budžeta Republike Srbije opredeliti samo za početak rada, ali sredstva, koja bi po tržišnom principu trebalo da ubire ova vaša agencija, mogli su da ubiru i državni organi koji postoje, koji se bave bezbednošću u saobraćaju možda i na adekvatniji i kompetentniji način nego što će to da radi ova agencija.
Predviđate zakonom da Agencija ima 38 zaposlenih. Budžet Agencije za 2009. godinu trebalo bi da bude 98 miliona. S obzirom da ste prihvatili amandman poslanika opozicije i da ćete primenu ovog zakona odložiti za šest meseci (što je, mora se priznati, jedino racionalno, jer je njegova primena bila obesmišljena u verziji kakvu ste predvideli, a o tome ćemo pričati kasnije, pretpostavljam), od tih 98 miliona 60% novca ići će na poreze i bruto plate zaposlenih u toj agenciji.
To je besmisao. To nije unapređenje nivoa bezbednosti saobraćaja u Srbiji. Nisu to sredstva kojima će se moći postići krucijalni efekti i podići nivo bezbednosti u saobraćaju, saobraćajne infrastrukture, puteva u Srbiji itd. Ali, taj novac se mnogo racionalnije mogao trošiti kroz institucije koje ova država već ima i poseduje, od ministarstva saobraćaja, Instituta za bezbednost saobraćaja, pa zašto ne reći na kraju, i policije.
SRS smatra da ste u nagomilanoj državnoj upravi, da ste hteli, mogli da nađete resurse da poslove predviđene za Agenciju poverite istima, a da različitim podzakonskim aktima definišete tela koja će se time baviti u okviru tih sektora koji će biti nadležni da sprovode Zakon o bezbednosti saobraćaja.
Primera radi, Ministarstvo infrastrukture je (gospodine Mrkonjiću, reći ćete mi ako nisam u pravu) u februaru imalo 196 zaposlenih. To je zvaničan izveštaj Vlade i Ministarstva finansija. Pošto insistirate na toj evropskoj kategoriji multisektoralnosti, broj zaposlenih u ministarstvima koja će sprovoditi mere predviđene u ovom zakonu je 1.868 ljudi, bez MUP-a.
Da u 1.900 ljudi ne možete da nađete i definišete sistematizacijom ili bilo kojim drugim aktom organ ili telo koje će se baviti ovim – pa, to je nemoguće. Nego ćete na ovaj broj dodati još 40 zaposlenih, ali ćete to opravdati - pa, nisu na budžetu, ali sredstvima koja će agencije ubirati na osnovu svojih usluga finansiraće se ljudi koje ćemo zaposliti. Ljudi koji će, ubeđeni smo, a na to nas upućuje praksa i iskustvo sa svim ostalim agencijama, u Agenciji biti isključivo, nažalost, po političkoj liniji ili političkoj osnovi.
Vi danas govorite o merama štednje i formirate nove agencije. Činite sve oprečno i suprotno onome što su mere štednje. Napravite paralelu. Ministarstvo za nauku i tehnologiju ima 55 zaposlenih, 55 izvršilaca, a vi predviđate jednu agenciju sa 40 zaposlenih. S druge strane, imate Upravu za slobodne zone koja ima jednog zaposlenog i predviđeno je da ima 15,5 miliona za tekuću godinu na raspolaganju. To su nonsensi, apsurdi kojima ste skloni, a praksa i kroz ovu agenciju definitivno neće biti prekinuta.
Niz primera dokazuje da sve priče o merama štednje nemaju nikakvo uporište u vašem činjenju, u vašoj praksi, u vašem opredeljenju da zaista uspostavite štednju, odnosno da se ponesete racionalno, kroz organizovanje državne uprave, i da na takav način pokažete da realno sagledavate stvarnost u kojoj se Srbija danas nalazi. Novac, ponavljam, koji ćete ubirati kroz ovu agenciju, mogle su da ubiru institucije koje već postoje i mogao je umesto na plate, poreze i doprinose da se troši mnogo pametnije i mnogo racionalnije.
Srbiji trebaju radna mesta, ali ne obezbeđena i definisana na ovakav način. Gospodine ministre, vaš sektor bi mogao da podigne Srbiju. Investicije u putnu i saobraćajnu infrastrukturu - s jedne strane da otvara nova radna mesta, a s druge strane da stvara uslove da sprovodite zakon koji je moderan, koji je evropski i koji je u duhu preporuka Svetske banke, UN, Holandije i šta ja znam koga sve ne.
Ovo pitanje nije upućeno sada vama, ali pitam – da li je Srbija, s aspekta unapređenja saobraćajne infrastrukture i bezbednosti saobraćaja, osetila u poslednje tri godine milijardu uloženih evra kroz NIP? Koji je to veliki kapitalni ili ne znam kakav objekat kojim Srbija može danas da se pohvali i da opravda utrošenih milijardu evra od strane nerazumnih pojedinaca u Vladi? Preko 90 milijardi dinara, ali efekata nema.
Mi smo priču o saobraćajnoj infrastrukturi sveli na Koridor 10. O tome smo govorili u načelnoj raspravi. To je ironija, to je neozbiljno. Možda ste vi čovek velikih ambicija, možda bi čak bilo dobro da sve što hoćete ili želite treba da ostvarite, slažem se s vama, ali ste deo koncepta koji je, jednostavno, indolentan i površan. To sam rekao danas i ponoviću do kraja rasprave još ko zna koliko puta.
Kakva je investiciona klima kada je oblast bezbednosti saobraćaja i saobraćajne infrastrukture u pitanju? Nikakva, kao i u ostalim branšama i ostalim segmentima. Kakvu smo poruku poslali domaćoj javnosti, međunarodnoj, inostranim investitorima na osnovu činjenice da smo sami sebe diskreditovali oko koncesije Horgoš-Požega? Uopšte nećemo ulaziti u odgovornost bilo čiju, globalno i generalno pitamo - kakva je poruka poslata onima koji bi kroz ovaj vid investicija hteli da budu prisutni ovde?
Vlada, nažalost, danas pokazuje interesovanje za strane investicije kada je bezbednost saobraćaja u pitanju samo kroz jedan uski segment. Ne jedino, ali najviše. To je uvođenje telekomunikacijskih i informatičkih tehnologija.
Tehnologija kojima ćete, znate šta, poboljšati sistem saobraćajne kontrole i naplate putarina i samo onoga što će obezbediti dodatna sredstva u budžetu, samo onoga što će krpiti rupe budžetskog deficita, koji će u ovoj godini, sasvim je sigurno, biti sto milijardi dinara.
U takvoj atmosferi mi pričamo i govorimo o formiranju nove agencije. Za SRS to je neprihvatljivo. Smatramo da koncepcijski potpuno drugačije, jednim odgovornim pristupom ova oblast može da se uredi, može da se kontroliše, može da se definiše kroz nadležna ministarstva, nadležne državne institucije, ali da nam agencija još jedna, stotinu i ko zna koja, svakako nije potrebna. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne želeći da otvaram bilo kakvu polemiku sa uvaženim kolegom Čikirizom, mislim da ni na jedan način nismo rekli da sa aspekta statistike, koja je zaista poražavajuća – 17.000 mrtvih od 1991. godine pa na ovamo... Istina, moram da podsetim vladajuću većinu da je to statistika bez KiM; znači, cifra je, pretpostavljam, veća. Zašto  je izuzeto  Kosovo, to ne znam. Verovatno u skladu sa zvaničnom ili nezvaničnom državnom politikom.
Ali, mi nismo osporili definisanje Agencije sa aspekta da ne treba da se ulaže u bezbednost saobraćaja. Uporno insistiramo, pitamo, to smo pitali i u načelnoj raspravi, a pitamo i sada, Vlada je za tri godine potrošila milijardu evra samo kroz Nacionalni investicioni plan – da li je podignut nivo saobraćajne infrastrukture u toj meri da ovaj zakon bude primenjiv? Ako mi neko kaže da je ulaganje od sto miliona dinara na godišnjem nivou, u iznosu od 60% za plate i zarade, ulaganje u podizanje nivoa bezbednosti saobraćaja, zaista sa tim ne mogu da se složim.
Rekli smo – treba investirati i ulagati, ali novac trošiti racionalnije i pametnije. Novac treba uložiti u projekte koji će zaista dati efekta.
U tom kontekstu sam i u načelnoj raspravi ponudio gospodinu ministru – imate u opštini iz koje dolazim projekat međunarodnog karaktera, za 132 km saobraćajne putne mreže, urađen, međunarodna revizija, usklađen sa svim planskim dokumentima i aktima validnim, važećim u državi Srbiji, svi aspekti koji definišu i bezbednost saobraćaja su sagledani. Evo, neka država ulaže u to.
Ako me neko ubeđuje da treba davati plate novoupošljenim u državnoj administraciji, a ne izdvajati novac, koji će se na osnovu licenciranja itd. ubirati, u ovakve konkretne projekte, onda mi naše koncepcije zaista ne možemo da usaglasimo. Ali je očigledno da, zbog te činjenice i koncepcije kojom se ova država rukovodi i koja očigledno nalazi podršku u toj evropskoj desnici, u ovom trenutku, nažalost, stanje nije dobro i ne idemo u pravom smeru i u dobrom pravcu.

Ponavljam nešto što sam rekao malopre, ne želeći da otvaram repliku ili polemiku s bilo kim ovde. Ne želim da se u javnost pošalje poruka da SRS smatra da u bezbednost saobraćaja ne treba ulagati novac ili da ne razumemo kolika je vrednost ili cena jednog ljudskog života. Svakako da treba, ali model po kom mi to želimo da radimo ili smatramo da treba da se uradi je dijametralno drugačiji od onoga koji je definisala i kojim se rukovodi vladajuća većina. Zahvaljujem.       

Hteo sam da prokomentarišem ovaj amandman i čini mi se da se i argumenti profesora Šamija mogu uzeti kao validni, ali svakako, i sa druge strane i sa drugog aspekta, mogli bi se na neki način uzeti kao validni i argumenti koleginice Milošević. Međutim, smatram da je Vlada trebalo da prihvati ovaj amandman, a evo, izneću i svoje stavove zašto.
Vodeći načelnu raspravu, predstavnici skupštinske većine su postavili tada, čini mi se, jedno pitanje predstavnicima Vlade, na koje mi nismo dobili odgovor – kakav će tretman kroz ovaj član, u okviru ovog zakona, imati vozila koja ovakve uređaje imaju ugrađene još u postupku proizvodnje? Tada smo bili upozoreni na visoke tehnologije, da neka auta u proizvodnji dobijaju ove uređaje i to su sada njihova da li neka dodatna ili standardna oprema, ali oni u tim vozilima postoje. Mene sad interesuje kakav će biti tretman zakona prema vozačima koji koriste takva vozila, a nisu krivi što imaju taj uređaj. Zašto postavljam ovo pitanje?
Gospodine ministre, u okviru kaznenih odredaba koje se odnose na ovaj član zakona i na ovakve prekršaje, za korišćenje antiradar uređaja predviđene su kazne od 15 do 30 hiljada dinara ili 30 dana zatvora, a ukoliko je izazvana nezgoda kazne su od 30 do 50 hiljada dinara ili 60 dana zatvora.
Bojim se da će u jednom momentu neko ko poseduje vozilo sa tim uređajima ili biti diskriminisan ili će, s druge strane, zakon u određenom momentu biti neprimenjiv. S tog aspekta smo smatrali da je trebalo da uzmete ovo u obzir, ili da prihvatite kao amandman ili da eventualno to razradite u zakonu na adekvatan način. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog dve stvari koje su izrečene u prethodnim diskusijama nekih mojih kolega poslanika ovde, smatram za shodno da ponovo postavim pitanje. Na osnovu svega ovoga što je gospodin Novaković rekao i koji je u principu potvrdio na jednom praktičnom primeru moju opravdanu sumnju da će zakon biti objektivno u postupku primene doveden u pitanje, jer on čovek ni kriv ni dužan ima taj antiradar uređaj, ne za ometanje, nego za detekciju – da li je poslao poruku svima onima koji će primenjivati ovaj zakon da mogu da ga zaustave na bilo kom delu puta i da ga kazne sa 15.000-30.000 dinara jer on to poseduje i ima u vozilu?
I nikako da nam odgovore predstavnici ministarstva kako je moguće da zakon zabrani određeni uređaj, a da se na putevima Srbije registruju i voze vozila koja imaju takav uređaj u sebi ugrađen. Obesmislićete zakon ukoliko nešto ne učinite u ovom smislu i prihvatite jedan amandman koji ovo otklanja.
S druge strane, znate o čemu se radi? Status policije i briga o policiji ne može da se obezbeđuje političkim pričama i frazama. Ne želim ništa loše, ali dužnost svih nas koji sedimo u ovoj sali jeste da donesemo primeren zakon koji će obezbediti normalan status i policije koja će sprovoditi zakon, ali i onih na koje se zakon odnosi, odnosno koji će biti sankcionisani određenim odredbama ovog zakona.
Ukoliko ne pokažemo spremnost i zrelost da napravimo kvalitetan zakon, zakon koji će biti primenjiv u praksi, možemo mi retorički da volimo policiju koliko god hoćemo, ali njihov status i njihov problem na terenu i u praksi napravićemo većim. Mi ćemo biti odgovorni zbog činjenice da će doći u neprijatnu situaciju.
Ponavljam pitanje – ko će biti diskriminisan, da li gospodin Novaković, koji nije kriv što ima uređaj, ili policajac? Ili će policajac biti u neprijatnoj situaciji što mora da kazni gospodina Novakovića koji je prekršio zakon?

Gospodine predsedavajući, samo bih hteo da pitam da li će predstavnici ministarstva da se vrate u salu ili ćemo po podne u nekom neprimerenom maniru da nastavimo?
Mi smo podneli, odnosno moj kolega Boris Aleksić je podneo amandman na član 30. predloženog zakona jer smo zaista smatrali da je predloženo rešenje u tekstu zakona nedorečeno. Iskoristiću deo vremena svoje stranke da ukažem na još nekoliko nedorečenosti kada je u pitanju kaznena politika u ovom zakonu, ali pre toga da ukratko obrazložim ovaj amandman.
Naime, stav 3. člana 30. glasi: ''Vozač iz stava 1. ovog člana dužan je da upozori putnike na obavezno korišćenje sigurnosnog pojasa''. To je u kaznenom smislu jako apstraktna konstatacija. Šta znači to ''vozač je dužan da upozori putnike na obavezno korišćenje sigurnosnog pojasa'', a onda u članu 334 (čini mi se) predloženog zakona za prekršaj iz stava 3. ovog člana predviđate kaznu tri hiljade dinara, a ukoliko se desi neka nezgoda, kazna bi u tom smislu bila od pet do 15 hiljada dinara.
Sada postavljam sebi pitanje i postavljam vama pitanje, pošto predstavnika Vlade nema još uvek – kako će se utvrditi da li je vozač upozorio putnike na obavezno korišćenje sigurnosnog pojasa?
Mi smo u tom kontekstu smatrali da ovde treba nešto preciznije i konkretnije da se predloži. Možda je naš predlog rigidan, ali čini mi se da bi se na taj način, prihvatanjem ovog amandmana, potpuno i do kraja definisala odgovornost i vozača i njegovih saputnika, onih koji su sa njim u vozilu.
S druge strane, čini mi se da ste malopre baš vi, gospodine Novakoviću, rekli da ovim predloženim zakonom mi zaista treba da nastojimo da stvorimo obaveze, ali i odgovornost svima onima koji učestvuju u obezbeđivanju, odnosno podizanju nivoa bezbednosti saobraćaja na putevima u Srbiji.
Smatrao sam da bi se sve to ostvarilo upravo na taj način kako smo mi predložili, da stav 3. glasi: „Vozač iz stava 1. ovog člana ne sme vozilom da se kreće po putu ako mu putnici ne koriste sigurnosni pojas na način koji je predvideo proizvođač“.
Tu zaista ne bi bilo nikakvih dilema oko toga da li je neko napravio prekršaj, da li je svoje obaveze u duhu ovog zakona ispunio, a i oni koji bi eventualno došli u situaciju da konstatuju taj prekršaj i predvide kaznu imali bi čistu i jasnu situaciju.
Sada ću, povodom ovog amandmana, iskoristiti priliku da prokomentarišem još nekoliko detalja vezanih za novčane kazne i prekršaje. Mislim da su i one apsolutno u duhu naše konstatacije, da su određene norme ovog zakona predviđene zaista površno, odnosno da su nedorečene. Da se razumemo, nismo mi protiv toga da se zakonom predvide finansijske i neke druge kazne, zakon se predviđa za nesavesne vozače i mislim da niko nije ovde da da pravo i mogućnost nesavesnim vozačima da kreiraju i prave sliku o uslovima i bezbednosti saobraćaja u Srbiji.
Kazna od tri hiljade dinara, odnosno ako je izazvana nezgoda kazna od pet do 15 hiljada dinara, zakonom je predviđena recimo za slušanje glasne muzike tokom vožnje, za vožnju biciklom posred puta, za zauzimanje dva ili više parking mesta prilikom parkiranja, vožnju danju bez upaljenih oborenih svetala, nečitljive tablice, držanje slušalica na oba uveta prilikom prelaska kolovoza, pešačenje po kolovozu, prelazak kolovoza van pešačkog prelaza ako je prelaz bliži od 100 metara.
Sada bih samo prokomentarisao dve stvari koje su ovde definisane i napravio jednu paralelu. Vi ste, da kažem, u taj isti kazneni dijapazon stavili slušanje glasne muzike tokom vožnje, gde se postavlja pitanje da li je zaista moguće objektivno dokazati da neko glasno sluša muziku i koliko glasno ili je to nečiji individualan stav da to definiše, ili ćemo možda u nekom podzakonskom aktu predvideti decibele, tj. koji je raspon decibela u kom može da se kreće glasnoća muzike koju vozači slušaju.
Onda ste, iskreno da kažem, što je nerazumno, stavili u isti dijapazon vožnju bicikla posred puta i nečitljive tablice. Ja bih ove dve kategorije, recimo, posmatrao sa aspekata posledica koje mogu da proizvedu ovu prekršaji učesnika u saobraćaju. Da li isti teret imaju posledice koje proizvodi nečitljiva tablica ili činjenica da će neko nesavestan voziti bicikl posred puta? Takvi prekršaji, nažalost, ponekad mogu da imaju tragične ishode i stavljati njih u istu ravan sa prekršajima poput nečitljivih tablica zaista je neodgovorno.
Dalje, imate kazne od 5.000 dinara, a ukoliko se izazovu nezgode kazne su od 6.000 do 18.000 dinara. Onda ste u taj isti koš, biću slobodan da kažem, stavili neposedovanje svetlosnog prsluka, vožnju po površini koja nije tome namenjena ili nevezivanje pojasa. Sada se opet vraćamo na ovo što smo malopre rekli, da li će zaista moći da se uporede posledice prekršaja nevezivanja pojasa ili neposedovanja svetlosnog prsluka.
To su neke stvari koje smo mi primetili i na koje smo želeli predlagaču zakona da ukažemo i koje su apsolutno u duhu naše konstatacije da zakon niste dovoljno dobro razradili i da ste možda u tom duhu bili obavezni da još veći broj amandmana prihvatite i da na taj način pokušate da popravite zakon.
Smatramo takođe da je član 1. ovog zakona besmislen i ukoliko prihvatite amandman poslanika da se stav 3. člana 30. briše. Zato molimo da preispitate vašu odluku, odnosno da prihvatite amandman koji je moj kolega Boris Aleksić predložio.

SRS je u načelnoj raspravi posebnu pažnju posvetila upravo ovom poglavlju zaustavljanja i parkiranja.
Mi smo u načelnoj raspravi, kroz našu diskusiju, kada je ovo poglavlje predloženog zakona u pitanju, pokušali da ukažemo na činjenicu da će zakon i u ovom poglavlju biti neprimenljiv, s obzirom na nasleđe koje danas imamo. Kolege poslanici su zaista u pravu kada kažu, bar kada je ovaj deo zakona u pitanju, da bi mnogo pametnije i korisnije bilo da su ovo rešavali ljudi iz oblasti i sektora saobraćaja nego da zakon bude predložen i poslat pred poslanike ovako.
Izrazili smo bojazan da je ovaj zakon do kraja usklađen sa Zakonom o putevima koji reguliše određene saobraćajne postupke i radnje u zaštitnoj zoni puta.
Što se tiče ovog amandmana, ovo obrazloženje koje je čitao profesor Šami je obrazloženje Zakonodavnog odbora. Ja ću se osvrnuti na obrazloženje Vlade Republike Srbije.
Naime, amandmanom se predlaže brisanje stava 2. člana 62. koji glasi: „Odredbe ovog zakona o zaustavljanju i parkiranju ne primenjuju se na policijske službenike u obavljanju službene dužnosti ako bi obaveza poštovanja odredbi o zabrani zaustavljanja ili parkiranja vozila omela uspešno obavljanje službene dužnosti“.
Zaista ne mislim ništa loše, ali obavljanje službene dužnosti policajca jeste i utvrđivanje brzine kretanja vozila, odnosno merenje i vršenje radarske kontrole.
Zašto bismo nedorečenošću zakona te ljude doveli u situaciju da čine prekršaj vršeći svoju službenu dužnost? S druge strane, možda ima nesavesnih u službi, koji bi to zloupotrebili. Zloupotrebili bi, možda zbog svojih sklonosti, jer su predviđene drakonske kazne s jedne strane, kazneni poeni s druge strane. Znači, sada pretpostavljamo šta sve može da se desi.
Ova vajna vlada, umesto što je navela sve što je navela u obrazloženju kojim je odbila ovaj amandman, mnogo racionalnije i pametnije bi bilo da je ovo što je navedeno ovde ugradila u stav 2. člana 62, pa da onda član 62. ima svoj smisao, odnosno da ne dovodimo u pitanje službenu dužnost policije. Da ste to uradili ovo što sam rekao, ne bi bilo nedoumica.
U obrazloženje o neprihvatanju amandmana ste stavili: „Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što ukoliko je policijski službenik načinio prekršaj upravljajući vozilom pri obavljanju poslova bezbednosti zaštite života, prava, slobode i ličnog integriteta lica, zaštite imovine građana, sprečavanja, otkrivanja i rasvetljavanja krivičnih dela, prekršaja i drugih delikata, odnosno hvatanja učinioca istih, ne smatra se saobraćajnim prekršajem“.
Da ste sve ove službene dužnosti policije naveli u stavu 2, mi zaista ne bismo imali dilemu, bar kada je ovo u pitanju, po ovom članu predloženog zakona. Ali, vi ste ih stavili u obrazloženje kojim ste jedan amandman, koji je logika zbog svega navedenog, odbili.
Dužan sam u ime SRS da prokomentarišem još nekoliko stvari što se tiče zakona, odnosno poglavlja o zaustavljanju i parkiranju. Takođe ću spomenuti da smo to delimično dotakli u načelnoj raspravi.
Gospodine ministre, vi ste dugo u svom poslu i pretpostavljam da znate koliko ova država u godinama iza nas ili nadležni državni organi ili neki koji su se bavili određenim poslovima nisu poštovali zakone iste ove države. Čini mi se da sam vam jutros pomenuo Ibarsku magistralu. Mnogo je primera u Srbiji. Tačno je, kako reče jedan kolega malopre, ima nas poslanika koji putujemo svakodnevno. Mnogo je loših, neprijatnih primera, s kojima se susrećemo na putevima. Mnogo je primera na koje policija ne može da odgovori, uz svu svoju opredeljenost da bude konstruktivna i da podršku učesnicima u saobraćaju na putu.
Vi ovde definišete ko može, ko ne može, gde i kako ćemo da se parkiramo. Ja sam vam postavio pitanje u načelnoj raspravi – kako ćete regulisati nagomilane probleme zaustavljanja vozila u zaštitnom putnom pojasu? Mene interesuje kako će se tretirati divlji parkinzi koji su u zaštitnom putnom pojasu. Ljudi su sami napravili parkinge, nekada ih je nešto na to nateralo, i kroz vreme parkinzi su ostali u zaštitnom putnom pojasu, što ugrožava bezbednost saobraćaja.
Kako ćete s tim nasleđem i problemom da se uhvatite u koštac?
Šta će postupci definisanja i rešavanja ovog problema podrazumevati? Nije ih malo i nije jedan zakon pogažen kada su ovi problemi u pitanju.

Zaista je dobro što ovako predložen amandman nije prihvaćen. Inače, amandman se odnosi na član 77. stav 1. i istim se predlaže da se stav 1. briše.
Mi ovde možemo da vodimo i žestoke i svakakve polemike, možemo da se sporimo i verujemo da će u jednoj takvoj atmosferi, bar ovde u parlamentu, iznići najbolja rešenja, ali ne možemo da osporimo i neke novine koje se ovim zakonom uvode i koje su dobre, koje su korisne, da ih ne prihvatimo kao takve i da ne konstatujemo da će svima biti od koristi, naročito onima koji su svakodnevno na putu.
Ali, Vlada ne bi bila Vlada kada u svom obrazloženju opet ne bi stavila da se amandman odbija zato što je to je evropska praksa, tj. tako je u Evropi.
Ova država mora da prestane da živi, diše i razmišlja samo zato što to isto radi i EU. Mi smo evropski kontinent, tu smo gde jesmo, al' čini mi se da kao građani Srbije u kontekstu Evrope nismo građani ni drugog ni trećeg reda i da zaista zaslužujemo život dostojan čoveka, pa i kada je bezbednost saobraćaja u pitanju.
Ovo je jedna od kategorija ili novina koja se prvi put uvodi u zakonodavstvo u oblasti bezbednosti saobraćaja u Srbiji i za SRS ona je, pored nekoliko drugih, zaista prihvatljiva i korektna.
Svakako treba istaći još nekoliko novina koje su za nas prihvatljive, a to su zabrana upotrebe mobilnih telefona u vozilu, ograničenje brzine kretanja oko škole na 30 kilometara, uvođenje termina nasilničke vožnje, što je danas ovde obrazlagano i o čemu je bilo i posebno i dosta reči.
Svakako treba pozdraviti i odluku da se izdaju sertifikati za auto-škole, odnosno za instruktore, da se radi detaljna kategorizacija vozačkih dozvola u zavisnosti od vrste vozila itd.
Možemo da se osvrnemo na ove novine i da ih kritikujemo, sertifikacije itd., zbog činjenice da će ih raditi Agencija, koja je potpuno nepotrebna i besmislena, ili detaljnu kategorizaciju, o kojoj ćemo govoriti kasnije, kada dođemo do tih članova zakona, koja je možda i previše otišla u detalje i obesmislila nameru predlagača. Ali, one stvari koje su zaista dobre treba prihvatiti, odnosno za one koje kao predlog amandmana dolaze loše treba reći da ih treba odbiti, i mislimo da je ovaj amandman potpuno besmislen. Hvala.

Biću kratak. Mislim da je ovo zaista korektan i smislen amandman, koji insistira na nauci i struci. Ne bi bilo loše prihvatiti amandman koji bi definisao angažovanje struke, odnosno ljudi koji zaista imaju ili sa sobom nose jednu empiriju, a to su oni ljudi za koje smo tokom celodnevne rasprave insistirali da bi trebalo da na jedan ozbiljniji i intenzivniji način budu uključeni u celu ovu priču oko sprovođenja zakona, odnosno da nije bilo potrebe za nekim inovacijama, izmišljanjem novih agencija itd., nego je trebalo ljude koje imamo, koji su iz ove oblasti, iz ove struke, na ozbiljan način angažovati.
Projekti su veliki problem Srbije. Srbija ima puteve, ali nema projektnu dokumentaciju za te puteve. To je ozbiljan problem, a na neki način i za jedan običan saobraćajni znak neophodan je projekat. Srbija će imati problema sa izradom te dokumentacije, ali to ne znači da se jedna ovakva norma, koja insistira na projektnim dokumentima, ne treba uvrstiti i da na taj način napravimo neku obligaciju ili obavezu državi da se u tom kontekstu uozbilji i da u narednom periodu u Srbiji nemamo ni na jednom putu znak ili banderu bez uređene tehničke dokumentacije.

Moja koleginica Elena Božić-Talijan podnela je ovaj amandman, kao što ste rekli, na član 178, odnosno na stav 1. i istim je predvidela da se ispred reči "vozačka dozvola" dodaje reč "važeća". Naša, odnosno njena namera je bila da kroz ovaj amandman odredba ovog stava u ovom članu bude preciznija i korektnija.
Ali, kad je odbijanje ovog amandmana u pitanju, jako je interesantno obrazloženje Vlade. Ovde se kaže da ''Vlada ne prihvata ovaj amandman jer bi kao takav bio u suprotnosti sa odredbama člana 7. stav 1. tačka 94), gde je određeno da je vozačka dozvola javna isprava (rešenje) nadležnog organa kojim se nekom licu daje pravo da u saobraćaju na putu upravlja vozilom određene kategorije na određeno vreme''.
Mislim da to nije razlog da se odbije ovakav predlog. Ovaj član 7, na koji ste se vi pozvali, nije materijalno pravni deo zakona, i ni na jedan način, i da ga ima i da ga nema, ne bi mogao da utiče na to da amandman koji smo predložili na tekst zakona pokvarimo ili ga obesmislimo.
S druge strane, i sami kažete da je vozačka dozvola rešenje kojim se omogućava upravljanje vozilom na određeno vreme. To definiše da dozvola može da bude i nevažeća. To bi moglo da dovede do situacije da u eventualnim sudskim ili nekim sličnim postupcima dođemo do dileme, napravimo neprijatne situacije. Čini mi se da smo ovako samo precizirali ovaj član, da ga suštinski ili koncepcijski ni na jedan način nismo okrnjili.

Dame i gospodo narodni poslanici, Milan Veselinović podneo je amandman na član 195. stav 7. i predložio da se promeni, odnosno da glasi: „Traktorom i radnom mašinom može upravljati vozač koji ima vozačku dozvolu za vozila kategorije F i dozvole za vozače B, BE, C1, C1E, C, CE, D1, D1E, D i DE“.
Prokomentarisaću ovaj amandman, ali svakako ću se vezati za amandman koji je malopre bio pročitan, odnosno amandman na član 180. stav 1. predloženog zakona, koji je podneo moj kolega Milorad Buha. Prokomentarisaću ga zato što smo, u principu, bili vođeni istim motivima kada smo podnosili ove amandmane.
Naime, vi ste u obrazloženju kojim ste odbili amandman mog kolege rekli da ''Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što je po dosadašnjim propisima traktorom moglo upravljati lice koje poseduje vozačku dozvolu za kategorije B, C ili D bez ikakvog prethodnog iskustva i poznavanja veština upravljanja ovim vozilima, za koje je objektivno, obzirom na puteve kojima se ovo vozilo kreće, potrebno poznavanje specifičnih veština''.
Prokomentarisao bih deo - putevi kojima se ovo vozilo kreće. Mislim da ste potpuno ishitreno ovo stavili, jer u nastavku ovog obrazloženja vi kažete da postoji podatak da su u prethodnih pet godina u saobraćajnim nezgodama koje su izazvali vozači traktora poginule 292 osobe itd. Osim toga, članom 196. stav 1. tačka 2, 3. i 4. Predloga zakona obezbedili su da vozači B, C ili D kategorije koji su po dosadašnjim propisima imali pravo da upravljaju traktorom, to pravo imaju i nakon usvajanja Predloga zakona.
Znate, nekada restriktivnost nije u funkciji efikasnosti. Mi smo smatrali da će i u ovom slučaju, ali i u slučaju koji se odnosi na amandman na član 180. Predloga zakona, fleksibilnost koju predlažemo pre dati efekte u primeni ovog zakona, nego što će ovako restriktivne mere imati svoj smisao i svoj efekat. Nemoguće je da ubuduće onaj ko vozi šleper ili ko prođe obuku za šleper, za autobus, neće moći da upravlja i traktorom, odnosno da je vozačima tih kategorija potrebno da prođu posebnu obuku da bi mogli da upravljaju traktorom.
S druge strane, šta znači to - na putevima gde se upotrebljavaju traktori, pa se navodi statistika - došlo je do tolikih i tolikih tragedija itd. Nemoguće je da su se ove tragedije desile na njivi, kada poljoprivrednik ore ili obavlja neku drugu poljoprivrednu radnju.
Zato zaista smatram da je restriktivnost predviđena kroz ovaj član zakona besmislena, nepotrebna i mislim da se donekle takav stav može odnositi i na stav 180. predloženog zakona, kojim se regulišu godine na osnovu kojih se stiču mogućnosti da dobijate kategorije određene za moped, vozilo itd. Tu ste predvideli da se deci sada dozvoljava da upravljaju mopedom sa 15, a do sada je bilo sa 14 godina, a sa druge strane, za dobijanje A kategorije kriterijum ste podigli za tri godine, sa 21 na 24.
Sada dolazimo na ovu priču sa kojom sam započeo svoje obrazlaganje. Neće restriktivnost uvek dati efekte. Ne možete ih na ovakav način sprečiti da voze motor. Jednostavno, ne možete. Strast je strast, i ići će zbog strasti u problem.
Morali ste da nađete bolji, fleksibilniji i efikasniji metod da se sa eventualnim posledicama neprimerene vožnje motociklima, ako vam je to bio cilj, da tu starosnu dob povećate na 24 godine npr., morali ste da nađete neki drugi metod.
Mi smatramo da ovo neće dati efekta, da je isuviše restriktivno. Ovo je, recimo, po mišljenju SRS, dokaz da nije uvek dobro sve što dođe iz EU, jer se kaže da je ovo praksa zemalja EU. Zahvaljujem.