Dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na član 199. stav 7. tačka 1) i predložili izmenu koja podrazumeva da u tački 1) bude: "da ima završen saobraćajni fakultet, odsek za drumski saobraćaj, i najmanje tri godine radnog iskustva u oblasti bezbednosti saobraćaja".
U Predlogu zakona stoji: "da ima završen saobraćajni ili pravni fakultet". Uz dužno poštovanje, mi smo ovde insistirali da se prednost da nauci, odnosno struci ili branši, jer smo, da se šeretski izrazim, shvatili da je i namera Vlade bila, odnosno predlagača ovog zakona, da standarde koje predviđa zakon, koje predviđa bezbednost saobraćaja, podigne na jedan viši nivo.
Saobraćajni fakultet, pretpostavljam, ima različite smerove i odseke, i računali smo da je ovo prihvatljivo kao predlog, a to kažem zbog činjenice da smo jedan broj amandmana podneli na osnovu razgovora koje smo obavili sa predstavnicima Zajednice auto-škola.
Ti ljudi su, čini mi se, revoltirani u odnosu na ovaj zakon. Naravno, to sam rekao i u načelnoj raspravi, moja namera nije da ih branim ili promovišem, oni su predlagali neke amandmane koji su za nas bili apsolutno neprihvatljivi, ali ovo je, recimo, bilo nešto što je apsolutno u duhu standarda koji pokušavaju da se predvide ovim zakonom.
Zašto kažemo da su oni reprezentativna kuća? S obzirom da imaju preko 600 auto-škola u okviru svoje asocijacije, preko 100 saobraćajnih inženjera, jako veliki broj sudskih veštaka, čini mi se da, na osnovu iskustva koje sa sobom nose ili podrazumevaju sve te auto-škole u Srbiji, predlog koji su nam dali nije bio neprihvatljiv, odnosno loš.
Rukovođeni time, predložili smo da umesto pravne struke ovde bude isključivo saobraćajna struka, drumski saobraćaj. Smatramo da ovo može da se prihvati. Na kraju krajeva, ni na jedan način ne bi urušilo kvalitet ili koncept predloženog zakona. Zahvaljujem.

Predstavnik SRS-a gospodin Srboljub Živanović podneo je amandman na član 207. stav 8. i predviđa izmenu, da stav 8. glasi: ''Program osposobljavanja pripadnika ministarstva nadležnog za poslove odbrane za vozače motornih vozila koji se obavlja u Vojsci Srbije mora obuhvatiti najmanje sadržaj programa utvrđenog u skladu sa ovim zakonom. Bliže propise o vaspitanju i obrazovanju pripadnika ministarstva nadležnog za poslove odbrane za vozače motornih vozila donosi ministarstvo nadležno za poslove odbrane''.
Namera mog kolege je ovde bila samo da uskladi terminologiju koja je predviđena stavom 8. ovog člana. U ovom stavu Predlog zakona kaže da ''Program osposobljavanja pripadnika ministarstva nadležnog za poslove odbrane za vozače motornih vozila koji se obavlja u Vojsci Srbije mora obuhvatiti najmanje sadržaj programa utvrđenog u skladu sa ovim zakonom. Bliže propise o vaspitanju i obrazovanju vojnih lica'' (tu se uvodi kategorija vojnih lica) ''za vozače motornih vozila donosi ministar nadležan za poslove odbrane''.
Namera nam je bila samo da ovu terminologiju uskladimo i mislim da je u tehničkom smislu amandman prihvatljiv. Zašto bi dva različita termina za jednu istu stvar bila predviđena jednim stavom?
Prokomentarisao bih takođe i nekoliko amandmana koji su prošli. Njima smo hteli samo da budemo precizniji i konkretniji. Za amandman pre ovoga, umesto jedne uopštene kategorije ''stručnih škola'', mi smo amandmanima predlagali ''saobraćajne stručne škole'', jer smatramo da je takvo definisanje u zakonu preciznije, konkretnije, ne stvara nikakve dileme, a suštinski ne menja nameru zakonodavca.
Što se tiče priče o nekim monopolima i eventualno nekim obaveznostima, kad država kroz zakon hoće nešto da nametne, ili bilo ko drugi, onda zaista postoji princip obaveznosti. Princip obaveznosti, ko želi da zna ili da ga prepozna, bio je skoro u ovoj skupštini na dnevnom redu, odnosno ova vlada ga je destruisala. To je princip obaveznosti koji je podrazumevao Zakon o privrednim komorama.
Namera SRS i njenih poslanika kroz amandmane nije bila ništa drugo nego da uvaži stav struke, profesije i iskustva koje pojedine asocijacije zaista imaju, a ni najmanje nam nije bila namera da budemo nečiji advokati, da nečije stavove ili interese ovde zastupamo. Smatrali smo da bi uvođenjem određenih kategorija kroz zakon i davanjem na značaju određenim institucijama sprovođenje i implementacija ovog zakona zaista bili sveobuhvatni i sadržajni. Zahvaljujem.

Moj kolega Bojan Mladenović predvideo je u članu 221. stav 2. tačka 1) da se reči "bezbednosti saobraćaja" zamene rečima "obuke vozača", tako da bi ta tačka glasila – da ima najmanje višu stručnu spremu saobraćajne struke, smer drumski saobraćaj (što sada i vi predviđate zakonom, kao što smo mi malopre pokušali amandmanom da ispravimo) ili visoku stručnu spremu druge struke i najmanje pet godina radnog iskustva u oblasti obuke vozača.
Mi smatramo da zaista nije dovoljno da bude neko sa visokim obrazovanjem ko je bio u oblasti bezbednosti saobraćaja. Oblast bezbednosti saobraćaja ne podrazumeva uvek i obuku vozača ili nije samo to.
Oblast bezbednosti saobraćaja je nešto potpuno drugo i smatramo da je rešenje koje smo predložili mnogo konkretnije, adekvatnije i u duhu vaših namera koje predlažete da ovaj zakon po svojoj sadržini donese.
Mnogo je toga ostalo nedorečeno u zakonu, iako ste jedan izuzetan broj amandmana i prihvatili.
Vratio bih se samo na član 217, koji u stavu 2. kaže: ''Izuzetno od stava 1. ovog člana kandidat za vozača može upravljati bez nadzora instruktora vožnje vozilima kategorije AM, A1, A2, B1 i F, osim prilikom obavljanja početne praktične obuke na uređenom poligonu''.
Mi smo malopre u kontekstu ovih kategorija razgovarali i niste bili spremni da prihvatite amandmane koji su na neki način unosili elemente fleksibilnosti i što se tiče starosti u vezi sa kategorijama, ali i u vezi sa činjenicom da će traktore u budućnosti moći da voze samo oni koji završe isključivo stručnu obuku za vožnju traktora.
Kad je postupak vožnje, odnosno već svršenih vozača i upotrebe traktora u pitanju, tu ste izuzetno restriktivni, ali u postupku obuke ste fleksibilni i dajete čak da kandidati mogu upravljati bez nadzora instruktora.
To su neke stvari koje objektivno ostavljaju određene dileme i sumnje da li je zakon uređen do kraja.
Da je bilo sreće da je ovaj zakon usvojen mnogo ranije, dve, tri ili šest godina ranije, možda danas statistika ne bi bila onako ubedljivo tragična ili katastrofalna kako smo čuli da jeste, a sa druge strane, praksa primene zakona od šest godina danas bi omogućila da razgovaramo o predlogu izmena i dopuna ovog zakona i da u taj isti zakon zaista unesemo sve nove mere, nova rešenja koja će zaista biti zasnovana na iskustvu i svemu onome što karakteriše bezbednost saobraćaja.
Mi smatramo da je država tu postupila neodgovorno. Smatramo da postoje određeni članovi u ovom zakonu koji su ostali nedorečeni.
Nažalost, čini mi se da niste imali dovoljno sluha za stavove opozicije, iako ste, ponavljam, jedan određeni broj amandmana prihvatili.
Takođe, iskoristio bih priliku da kažem da je dobro to što ste prihvatili amandman kojim se primena ovog zakona odlaže. Ukoliko je moguće, možda je dobro iskoristiti to vreme i da ostale nedorečenosti popravite kako bi mere dale pun efekat na terenu.
Zaista je bilo besmisleno da ovaj zakon stupa na snagu osam dana posle objavljivanja, a tim istim zakonom predviđate da stotinu ili više propisa nadležna ministarstva ili sektori koji će biti angažovani u sprovođenju ovog zakona, znači u roku od šest meseci, napišu.
To je dobro što ste uradili, ali čini mi se da nije dovoljno da bi ovaj zakon bio onakav kakav bi odgovarao svima nama koji smo učesnici u saobraćaju.

Gospodine ministre, malopre, kada ste govorili i obraćali se poslanicima ovog parlamenta, rekli ste da sam za vas iznenađenje.
Nadam se da nisam neprijatno iznenađenje. (Milutin Mrkonjić: Prijatno iznenađenje.) Zahvaljujem na komplimentima.
S obzirom da ovu diskusiju privodimo kraju, smatrao sam da, kao ovlašćeni predstavnik stranke, imam obavezu da na kraju nekoliko reči uputim vama.
Kažem - na kraju, u odnosu na Poslovnik, prema kome mi iz SRS zaista imamo prilične rezerve, koji je takav kakav jeste, restriktivan, i koji nam neće omogućiti da do kraja pričamo priču sa vama i pokušamo da, braneći svoje amandmane, na neki način unapredimo ovaj zakon.
Ali, bez obzira što je akt koji uređuje rad ovog parlamenta takav kakav jeste, mislim da je današnja slika i atmosfera u parlamentu zaista bila na pristojnom nivou. Ako je SRS dao svoj doprinos da bude takva, a mislim da jeste, zaista imamo razloga da budemo zbog toga zadovoljni.
Naravno, ne mislimo da je zakon primenljiv, možda će biti primenljiv. A to da nije primenljiv, da će biti primenljiv, priznala je i Vlada kada je prihvatila amandman i odložila njegovu primenu za šest meseci. Tih šest meseci za koje ste se opredelili je rok u kojem smatrate da ćete moći da definišete dokumentaciju, odnosno administraciju koja će omogućiti primenu zakona u jednom delu.
U drugom delu, koji se tiče vašeg sektora, o kojem sam možda najviše govorio kroz svoje diskusije, a odnosi se na saobraćajnu infrastrukturu, nažalost, Srbiji će trebati još dosta vremena da prenebregne sve probleme koje vuče i koje u godinama koje su iza nas i nije bilo volje i opredeljenja da se rešavaju na intenzivan način.
Zaista se nadam, gospodine ministre, da ste svesni reči koje ste izrekli o tome šta sve planirate da završite do kraja godine. Kada to kažem, smatram da ste svesni ekonomskih i opštih društvenih prilika u kojima se nalazimo.
Posao koji kažete da ćete do kraja godine da uradite, ako uradite, mi u SRS bićemo zadovoljni, jer je u interesu građana, opštem i društvenom i privrednom interesu, pa i u interesu implementacije i sprovođenja ovog zakona o kojem smo danas razgovarali.
Što se tiče SRS, mi kažemo da zakon nije dovoljno dobar, ali je, u svakom slučaju, odskočio od prilika koje danas imamo u Srbiji. Možda ćemo, kako ste vi rekli, za tih šest meseci uspeti da kroz dalje rasprave i razgovore unapredimo i to što ćete usvojiti i za šta ćete glasati. Ako bude tako, mi ćemo opet biti zadovoljni.
Što se tiče SRS i rasprave o zakonu o bezbednosti saobraćaja, zadovoljni smo jer smo javnosti poslali poruku da smo spremni da budemo apsolutno konstruktivni, jer smo spremni da prevaziđemo ideološke i političke barijere i razlike kada je u pitanju opšti društveni interes.
Što se nas tiče, poštujemo što vi, kao predstavnik Vlade, to cenite, ali ćemo jako srećni i zadovoljni biti ako, pre svega, građani naše države to budu poštovali i cenili. Zahvaljujem.

Na član 236. stav 6. ovoga zakona amandman je podneo Dragan Todorović, šef poslaničke grupe, inače bivši ministar za saobraćaj i veze u vladi nacionalnog jedinstva, rekao bih, u poslednjih 20 godina možda najboljoj vladi koju je Srbija imala. Ovo sam spomenuo zbog činjenice da vas, ako ništa drugo, možda to prelomi da ovaj amandman prihvatite, iz kolegijalnosti.
Mi smo predložili da član 6. glasi: "Kandidat je položio vozački ispit ako članovi komisije većinom glasova daju pozitivnu ocenu na teorijskom i praktičnom ispitu".
U obrazloženju zbog čega je amandman odbijen stoji da Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što bi prihvatanje ovog amandmana bilo u direktnoj suprotnosti sa članom 236. stav 2, koji predviđa da se komisija sastoji od dva člana.
Mi smo predložili amandman i na član 236. stav 2. i predvideli smo da se vozački ispit polaže pred ispitnom komisijom koja se sastoji od tri člana, predsednika komisije i dva ispitivača. Predvideli smo da se dodaje novi stav: "Predsednik komisije i jedan ispitivač su predstavnici pravnog lica iz člana 207. stav 1, a drugi ispitivač je predstavnik nadležnog ministarstva za poslove saobraćaja ili obrazovanja''.
Ono čime smo se vodili kada je ovaj amandman u pitanju jeste da opet prednost damo struci, odnosno da u postupku provere nivoa savladanog nastavnog plana i programa prioritet i primat imaju predstavnici saobraćajne struke ili saobraćajne branše u odnosu na predstavnike MUP i smatramo da je to zaista racionalno i prihvatljivo rešenje. Zahvaljujem.

Amandmanom koleginice Marine Toman pretpostavljam da će SRS večeras završiti svoje učešće u ovoj raspravi. Amandmanom smo predložili da se u članu 238. stavu 2. tačka 3) izmeni i glasi: "Da ima najmanje višu stručnu spremu saobraćajne struke - drumski saobraćaj, odnosno visoku stručnu spremu druge struke i najmanje pet godina radnog iskustva kao instruktor vožnje."
Ako ste saslušali ovaj amandman, on je apsolutno u duhu svih amandmana koje smo na poslednjih nekoliko desetina članova ulagali. Mi smo zaista hteli da pokažemo da struci, nauci i branši treba dati prednost. Ponavljam, mislim da su u određenom segmentu ovog zakona MUP-u data veća ovlašćenja nego što bi to trebalo da bude. Nemamo nikakve loše namere s takvim stavom, ali smatramo da je prioritetna struka, u odnosu na one koji učestvuju u postupku obuke vozača.
Drago nam je ako smo, ponavljam, dali doprinos za unapređenje ovog zakona. Želeli smo da budemo konstruktivni, smatrali smo da je ovo zaista iziskivalo politički konsenzus. SRS je spremna da, kada god na dnevnom redu Skupštine budu slični zakoni, od životnog značaja za celu Srbiju i za sve nas u Srbiji, ponovo sarađujemo s vama, s predstavnicima Vlade ili sa članovima ovog parlamenta ili tela.
Želeli bismo da se i skupštinska većina i izvršna vlast u Srbiji povedu tim primerom i da ubuduće i oni daju doprinos na konstruktivan način, da zajedno napravimo najbolja zakonska rešenja, koja će, ponavljam opet, biti u interesu građana, a ne u interesu pojedinaca ili grupa. Još jednom kažem, SRS smatra da je dala svoj doprinos u definisanju ovog zakona da bude bolji nego što ga je izvršna vlast pred poslanike poslala. Zahvaljujem.

Malo se teško snalazim s tehnikom, s obzirom da mesec dana nismo bili tu. Podsetiću vas, izbacili ste nas odavde brutalno. Ali savladaćemo ovu tehniku, nije to nešto komplikovano.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi je žao što gospodin Dačić nije tu, s obzirom da je juče, otvorivši ovu načelnu raspravu, a onda i zatvorivši je posle 18.00 časova, rekao nekoliko stvari zbog kojih bih ja, u ime SRS, hteo njemu da postavim pitanja. S obzirom da nije tu, uputiću ta dva pitanja predstavnicima Vlade.
Pre nego što ih postavim, reći ću da je možda i dobro što je gospodin Mrkonjić tu. SRS će u načelnoj raspravi svoju priču koncentrisati upravo na delove ovog zakona koji se odnose na sektor kojim rukovodi gospodin Mrkonjić, dok će u raspravi u pojedinostima više pažnje posvetiti i koncentrisati se na one delove zakona kojima ima nameru da se bavi MUP, poprilično onako, rekao bih, uzurpatorski i monopolski kada je ovaj zakon u pitanju.
Pre nego što pređemo na zakon i priču, pitao bih predstavnike Vlade – ko je kriv za to što šest godina ovaj zakon nije ušao u proceduru u Skupštini Republike Srbije? Mene ovo interesuje zato što su skupštinska većina i Vlada Republike Srbije u svojoj aroganciji i bahatosti u proteklim mesecima za to optužile SRS, da ovaj zakon nije u proceduri upravo zato što SRS pravi opstrukciju, zbog koje ginu ljudi na ulicama.
Juče čujemo od zamenika predsednika Vlade, prvog potpredsednika i ministra da zakon ne dolazi u proceduru već šest godina, pa ne bi bilo loše da od predstavnika Vlade čujemo da li je zaista opstrukcija SRS razlog ili je nešto drugo razlog zbog čega ovaj zakon do sada nismo imali u skupštinskoj proceduri.
Da nema dilema bilo ko ovde, a ni u javnosti, SRS uopšte nema dilemu da Srbiji treba zakon koji će oblast bezbednosti saobraćaja da uredi.
Ali, naš stav i mišljenje jeste da način na koji vi to pokušavate da uradite, upravo kroz ovaj zakon, nije dovoljno dobar, da je zakon nedorečen, da je neke stvari prevideo, da na neke stvari neće odgovoriti, s obzirom da ima jedno vrlo teško nasleđe posle devet godina vlasti stranaka demokratske provenijencije, s obzirom da tih istih devet godina, u principu, mi jesmo protraćili i da će neke, kako oni to vole da kažu, odredbe ovog zakona koje su u skladu sa visokim svetskim standardima, u principu, ovde naići na jedan zid, neće biti primenjive u praksi.
Mi smatramo da je ovaj zakon, koji je danas pred nama posle šest godina, takav kakav jeste upravo zbog činjenice da je nastao u atmosferi u kakvoj je nastao. Nastao je u atmosferi gde su se pri izradi prve verzije ovog zakona sukobili, odnosno na različite strane stavili predstavnici nauke i predstavnici MUP-a. O tome je javnost vrlo otvoreno govorila, samo predstavnici Vlade nisu hteli da govore o tome. To je razlog što ovaj zakon šest godina nije ušao u proceduru.
Za SRS je poražavajuće, a to na izvršnu vlast u Srbiji i liči, da kad jedan ovako važan zakon dođe na red da se usvoji, izvršna vlast nije spremna da u taj zakon ugradi sve ono što predstavlja najviše naučne, stručne ili empirijske vrednosti, o bilo kojoj oblasti da se radi, u ovom slučaju je oblast saobraćaja u pitanju.
Ponavljam, umesto da ste u ovaj predlog zakona ugradili sve ono što najviše vredi u Srbiji kada je u pitanju saobraćajna struka i svi oni sektori koji su objedinjeni u ovom zakonu, vi ste i u tome našli razlog, prostor i motiv da se posvađate i da se podelite, ali ste za te svoje interne probleme optuživali nekoga ko objektivno nikakvih dodirnih tačaka s tim nije imao.
Mene interesuje, u ime SRS, da li danas neko u Vladi oseća deo odgovornosti zbog činjenice da u Srbiji danas godišnje na putevima gine 800-900 ljudi.
Taj problem, kao problem, nemoguće je apstrahovati u potpunosti, ali da ste zbog usvajanja ovog zakona, pa i u lošijoj verziji, pre tri godine unapredili bezbednost saobraćaja za 3%, izračunajte koliko bi to manje poginulih, odnosno postradalih na ulici bilo. Vlada danas izlazi pred nas i hvali se kako je uradila zakon u skladu sa evropskim standardima, a za te nedužne žrtve je kriv neko drugi, onaj ko sedi u opoziciji i, navodno, pravi opstrukciju.
Da pređemo na polje nadoknadive, ali velike štete. Vi ste i u ovom zakonu priznali da Srbija nema izgrađene mehanizme analitike, odnosno do kraja praćenja podataka i obrade tih podataka u vezi sa materijalnom štetom na godišnjem nivou. Kažete da je, aproksimativno, ona negde oko milijardu evra godišnje.
Pitam vas ponovo – da li neko zbog toga oseća odgovornost? Da li bi ta šteta, da je smanjena za 100 ili 200 miliona evra, recimo, na godišnjem nivou zbog primene Zakona o bezbednosti saobraćaja na vreme, da li bi taj novac imao gde da se ulaže i investira? Da li smo taj novac mogli da uštedimo i uložimo u stvaranje novih ljudskih resursa, podizanje standarda u oblasti bezbednosti saobraćaja, da zaista možemo da kažemo danas ili sutra da vredimo, da smo prihvatljivi i da neko u nama može da vidi adekvatne partnere?
Ovu državu, pa i ovu oblast bezbednosti saobraćaja poslednjih devet godina vodi stihija. Mi smo brod bez kormilara i nije čudo što nam se dešava sve ovo što nam se dešava, pa i kada je oblast bezbednosti saobraćaja u pitanju.
Mi ćemo kroz načelnu raspravu pokušati da ukažemo na nekoliko segmenata ovog zakona zbog kojih je isti neprimenjiv u Srbiji. Lako je pričati, promovisati i hvaliti ovaj zakon, govoreći o standardima koji su za svakog u Srbiji, bez obzira na političko opredeljenje, prihvatljivi.
Samo da se razumemo, SRS nema ništa protiv toga da neke kazne, neke mere koje predviđa ovaj zakon budu rigorozne, pa čak i drakonske.
Mislim da je vreme koje je iza nas i uopšte naše iskustvo pokazalo da, u principu i uglavnom, mehanizmima sile možemo da se dovedemo u red, ako mogu tako da kažem.
Nije to loše, ali postoji nešto što predstavnici Vlade, a bogami i skupštinske većine, zaobilaze, nešto o čemu neće da govore, a to su, ponavljam, standardi. Standardi koji se u najvećoj meri odnose na oblast kojom ćete se baviti vi, gospodine Mrkonjiću, kao ministar za infrastrukturu, odnosno vaš sektor za saobraćaj. Srbija je u toj oblasti malo uradila da bi ovaj zakon u praksi i na terenu bio u velikoj meri primenjiv. Mi ćemo kroz vrlo konkretne primere, pojedinačne primere sa lokalnog nivoa i sa državnog nivoa, pokušati da utemeljimo ove naše argumente, odnosno ove naše tvrdnje.
Za SRS zakon je neprihvatljiv zato što nije do kraja usklađen sa Zakonom o prekršajima i Zakonom o putevima i, gospodine ministre, vi ćete tu veliki problem da imate. Kasnije ćemo objasniti konkretno zašto, a i gospodin Dačić je juče rekao - zakon će biti neprimenjiv dok se ne izmeni Zakon o prekršajima. Znači, on je priznao da će zakon biti neprimenjiv. Neko to bude i tri dana, ali će biti neprimenjiv. I nema niko iz Vlade prava da kaže da smo u krivu kada tvrdimo da je zakon neprimenjiv.
Zakonom predviđate agenciju. Pretpostavljam da je ova agencija koju predviđate u duhu mera štednje Vlade, koje na sva usta promovišete i kojima zatrpavate javnost u Srbiji.
Sve ovo što se dešava i u ovom zakonu, ova agencija i neke druge agencije i tela koja predviđate kroz zakone koji su takođe na dnevnom redu ove sednice Skupštine, govori da vi zaista ozbiljno ne mislite o merama štednje Vlade i da ste i dalje žrtva političkih ucena i trulih kompromisa na kojima je koalicija koja čini ovu Vladu sazdana, odnosno napravljena.
Činjenica da će ovaj zakon biti neprimenjiv daje za pravo da konstatujemo da ste se i ovim zakonom bavili samo paušalno iako je jako bitan i jako važan. Mislim i suštinski da će vam on poslužiti samo da, čini mi se da sam to u jednoj raspravi i na jednom mestu rekao, u onim kvartalnim izveštajima u kojima se hvalite kako usvajate zakone koji služe za sprovođenje vašeg nacionalnog programa integracija, izmenite odnos procenata u korist usvojenih zakona, a što su oni potpuno neprimenjivi ili delimično ili u najvećem delu neprimenjivi, to vas baš briga.
O ovom zakonu nije vođena javna rasprava. Koliko god vi pričali da jeste, nije vođena javna rasprava. Čak ste to i priznali negde.
Javna rasprava jeste vođena o zakonu koji je usvojen u prethodnom Ministarstvu kapitalnih investicija, odnosno u Nacrtu zakona prethodne vlade. Hvalili su se da su u taj predlog zakona ugrađena mnoga mišljenja i stavovi javnosti. Možda to tako i jeste, ne sporim, ali ponavljam u kakvoj atmosferi je taj zakon nastao. Ovaj zakon je zaobišao ozbiljnu javnu raspravu. Da je to tako, govore mnogi ljudi iz struke. A možda je ta javna rasprava postojala i bila iza zatvorenih vrata.
Obavili smo razgovore kako bismo pristup i osvrt na ovaj zakon imali što sadržajniji i kvalitetniji, i sa nama su o ovom zakonu govorili ljudi iz struke.
Govorili su, a ovu priliku bih iskoristio da im se na razgovorima, savetima i sugestijama zahvalim, ljudi iz Zajednice auto-škola. Oni su davali neke sugestije i predloge koji su za nas, kao SRS, bili prihvatljivi. Neke od tih predloga smo pokušali da pretočimo i kroz amandmane ugradimo u zakon. Neki su za nas bili neprihvatljivi i vrlo smo im jasno i nedvosmisleno to rekli.
Juče je gospodin Ilić rekao sa ove govornice da su amandmani SRS-a vrlo korektni i konstruktivni. Mislim da bi trebalo s pažnjom da ih pogledate, saslušate, da ih izanalizirate i da te iste amandmane usvojite i ugradite tekst ovog zakona. Amandmani su, ponavljam, smisleni. Amandmani su sve suprotno onom što je neko juče, prekjuče ili u par proteklih dana pokušao u sredstvima javnog informisanja da priča, kako opozicija podnosi besmislene amandmane.
Smatramo takođe, i to ćemo komentarisati, da ste i koordinaciono telo koje će učestvovati u sprovođenju ovog zakona uskratili za predstavnike nauke. Mislim da je ono bilo drugačije definisano u prethodnom tekstu zakona. Tu verziju ste mogli da prihvatite. Opet kažem, to je verovatno recidiv vašeg sukoba koji je nastao i razbuktao se u postupku izrade prve verzije nacrta ovog zakona.
Svakako, smatramo da je zakon neprimenjiv u onom delu gde prenosite određene nadležnosti na lokalnu samoupravu i o tome ćemo malo kasnije da govorimo. Neprimenjiv je, takođe, u delu u kom ste predvideli drakonske kazne. Te drakonske kazne će, kao i mnogo toga drugog, obesmisliti možda dobru nameru, zato što neće biti moguće sprovesti ih u praksi, neće biti moguće kaznene odredbe naplatiti.
Podsetiću vas, a kasnije ćemo malo više o tome reći, u ovom zakonu za pravne subjekte u Srbiji predviđate kazne i do dva i po miliona. Kazne od dva i po miliona dinara predviđate u državi u kojoj je 60.000- 70.000 pravnih subjekata nelikvidno, sa tendencijom rasta, a ko zna koliko njih je na granici likvidnosti.
S druge strane, od javnih preduzeća u Srbiji, na koja se takođe ove kaznene mere odnose, njih 14 je u protekloj godini napravilo dug od 1.600.000.000 evra.
Pitam vas – kakvi su finansijski kapaciteti da ove predviđene mere sprovodite, naplaćujete i realizujete na terenu? To će zakon obesmisliti. Oni koji nemaju da plate, ništa vam ne znači to što vam neće platiti ili ćete pokušati prinudom. S druge strane, oni koji bi možda imali sredstva da plate, ti vas kontrolišu, ti sa vama manipulišu, ti su vam mecene i, objektivno, biće oslobođeni tih plaćanja. To je ono što je besmisleno i to je ono što ukazuje na činjenicu da nije napravljen jedan ozbiljan, odgovoran i na standardima zasnovan pristup ovom zakonu.
Takođe, i to ne treba kriti, ne može se sve staviti na teret poslednjoj vladi, ali nasleđe koje Srbija danas ima, a tiče se prostorne, planske dokumentacije, stanja saobraćajne infrastrukture, primene nekih drugih zakona u ovoj oblasti, takođe će onemogućiti primenu ovog zakona. Određeni članovi zakona biće obesmišljeni, njihova primena u praksi potpuno neupotrebljiva. Kasnije ću se dotaći tih primera, navešću ih vrlo konkretno, a oni se konkretno odnose na poglavlja ovog zakona – putevi, saobraćajna signalizacija. Vi se, recimo, niste adekvatno bavili zaštitnim pojasom puta kroz ove zakone itd.
S obzirom da polako privodimo kraju ovih prvih 20 minuta, ovu svoju diskusiju ću na neki način da zaključim. Znači, zakon je izraz, pre svega, neodgovornosti Vlade, izraz loše i bolesne atmosfere u kojoj je nastao. SRS konstatuje da će ishod primene ovog zakona biti u principu takav da će u svom konačnom cilju da se obesmisli, odnosno vratiće vam se nazad, po sistemu bumeranga, potpuno suprotno onim efektima koje ste kroz ove zakonske odredbe hteli da ostvarite i primenite na terenu. Za sada toliko. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću ovu svoju diskusiju početi onim čime je gospodin Mrkonjić završio. Rekao je da ne razlikuje boje.
Nažalost, ili na nesreću, mnogo je više nas u Srbiji koji razliku između crvene i žute, bar u ponašanju u pojedinim segmentima državnih institucija, prestajemo da uviđamo. Naravno, Srbija je štošta izdržala, pa će i taj amalgam izneti na svojim leđima, samo je pitanje koliku ćemo cenu morati da platimo.
Što se tiče gospodina Mrkonjića, nisam hteo konkretno ni njemu, niti ministru Dačiću, da stavim ništa na teret, ali je dobro što je prihvatio deo odgovornosti koju nosi kao ministar. Pretpostavljam da bi to uradio i gospodin Dačić, kao zamenik predsednika Vlade.
Gospodine Dačiću, jutros sam vas očekivao i to pitanje ću postaviti i vama, pošto ste došli sada – zbog čega ovaj zakon svih ovih godina unazad nije bio u proceduri i nije usvojen ranije? Vi ste juče, završavajući svoje izlaganje, rekli da vam nije namera da drakonski kažnjavate ljude, već da smanjite broj postradalih na putevima širom Srbije, koji je, ponoviću još jednom, između 800 i 900. Pitam vas, kao ministra i potpredsednika Vlade – koji su razlozi zbog kojih ovaj zakon nije ranije došao u proceduru?
Svoje pitanje doveo sam u kontekst da je SRS-u zbog opstrukcije stavljeno na teret da se ovaj zakon ne usvaja. Ubeđen sam da vi delite mišljenje sa mnom da to nije istina i da su razlozi za to da zakon nismo imali do sada na nekom sasvim drugom mestu i u nekim sasvim drugim kabinetima.
Ono što je jako bitno jeste da je neko u javnosti poslednjih nedelja i meseci pokušao da obesmisli rad SRS-a u parlamentu (i to, pre svega, predstavnici DS-a) pa su govorili da su amandmani SRS-a besmisleni. Vaš kolega ministar je malopre rekao da je velika većina predloga i primedaba SRS-a, kako on to na srpskom jeziku kaže, inkorporirana u Predlog zakona o bezbednosti saobraćaja.
S jedne strane, zaista se zahvaljujemo što je demantovao predstavnike DS-a da su naši amandmani besmisleni, a s druge strane, SRS je zadovoljna što je svojim angažovanjem doprinela da ovaj zakon, koji je za nas u ovoj verziji neprihvatljiv, ipak bude pomalo i unapređen.
Mi smatramo, i otišli bismo čak i korak dalje od vas, da je ovaj zakon iziskivao politički konsenzus, a ne samo javnu raspravu. Zato što je važan i bitan zakon, zato što se tiče svih nas i zato što svako od nas može da bude žrtva neuređenih stvari u oblasti bezbednosti saobraćaja. Ovde nema političkog trijumfa, jeftinih političkih poena, i ovde niko ne treba da manipuliše procentima žrtava nesreća i postradalih.
Jutros sam rekao šta je težište naše priče. U načelnoj raspravi neće biti ni kaznenih mera, niti poena (time ćemo se baviti u raspravi u pojedinostima), ali stvari koje nas interesuju i kojima ćemo se baviti u ovom delu rasprave vezane su za sektor koji kontroliše Ministarstvo infrastrukture, odnosno sektor saobraćaja.
Ali, to ne znači da se nismo bavili ovim drugim. Evo, da to i materijalizujem, odnosno dokažem, SRS se interesovao, razgovarao, pitao i konsultovao, uzeo niz analiza, koje su dobre i koje na neki način oslikavaju, pre svega, stanje bezbednosti saobraćaja u Srbiji, a onda i naše interesovanje za ovaj zakon i način na koji smo želeli da se uključimo u usvajanje ovog zakona.
Došli smo do informacije da se 76% saobraćajnih nezgoda događa na suvom i čistom putu, 18,5% se događa na mokrom putu, 2% na putu prekrivenim snegom, a 0,8% na zaleđenom putu. Dalje, 43,9% se dogodilo na ravnom delu puta, 28,4% na raskrsnicama, 17% u krivinama. Jako je interesantan sledeći podatak: 65,3% se događa danju, 31,1% se događa noću, a 3,6% u sumrak. Evo još jedne analize: 69% nesreća se dogodilo po vedrom i sunčanom vremenu, 19,6% po oblačnom vremenu, a 8,7% po kiši.
Interesovali smo se, takođe, kako je i na koji način ova materija regulisana u zemljama okruženja i sveta. Nerado govorim o EU, ali, evo, da se dotaknemo nekih zemalja koje su, čini mi se, prijateljske.
Kurioziteti i neke stvari koje su vezane za grčko zakonodavstvo. Tamo su, recimo, kroz zakon definisane mere da vozača, ukoliko nema odgovarajuću dozvolu, policija odvodi u policijsku stanicu, on plaća kaznu 300 evra i takvim ljudima se zabranjuje na nekoliko godina ulazak u Grčku. Znači, nisu ni oni imuni na drakonske kazne iako su EU.
U Makedoniji, recimo, u određenoj starosnoj dobi vozači ne smeju da voze u periodu od 22.00 do 06.00 časova ujutru bez nekoga ko je iskusan vozač ili staratelj. Čudno je, recimo, da je austrijski parlament odlučio da 2008. godine ukine obavezno korišćenje svetala prilikom dnevne vožnje itd.
Ovo je samo nekoliko podataka kojima smo hteli da pokažemo da je SRS analizi ovog zakona pristupio ozbiljno i da nemamo jeftine i niske namere kada kritikujemo i zakon i predlagača i sve okolnosti u kojima je ovaj zakon nastajao, kako sam to rekao u prepodnevnoj raspravi.
Moram da se osvrnem, takođe, na jednu kritiku koja je došla iz pozicije. Rečeno je da mi kritikujemo što se usvaja zakon o bezbednosti saobraćaja. To je zaista neistina, najblaže rečeno. U jutrošnjoj diskusiji sam rekao – kamo sreće da smo ovaj zakon na dnevnom redu, pa čak i u najžučnijoj debati, imali u parlamentu i da je bilo razuma i pameti kod izvršne vlasti da ovo usvojimo mnogo ranije. Čak sam ilustrovao to kroz cifre, u procentima, koliko bismo manje žrtava imali unazad, odnosno kolika bi materijalna šteta bila manja.
Nemojte da se perfidno nametne namera opozicije, konkretno SRS, da nismo za donošenje zakona koji će urediti bezbednost u saobraćaju. Možda bismo to uradili na drugačiji način, definišući neke norme na konkretniji ili precizniji način, ali u svakom slučaju nismo protiv toga da se oblast bezbednosti u saobraćaju u Srbiji uredi.
Gospodin Mrkonjić je rekao da je ovaj zakon rađen u skladu sa standardima EU. Ono što ovaj zakon vezuje za svet i inostranstvo jesu sugestije sveta i inostranstva, sugestije i statistike Svetske banke, Ujedinjenih nacija. Ali, mislim da zbog te činjenice zakon nije primeren do kraja našoj srpskoj realnosti i našoj srpskoj stvarnosti i to će, kako sam rekao u prepodnevnoj raspravi, obesmisliti primenu ovog zakona u velikom delu istog.
Kažete u obrazloženju teksta zakona da ste se vodili iskustvima Švedske, Holandije i Velike Britanije. Lepo je u zakon ugrađivati norme kojima je uređen saobraćaj u državama sa najvišim stepenom bezbednosti saobraćaja. Ali, morate da prihvatite činjenicu da u ostalim oblastima, koje su direktno vezane za implementaciju ovog zakona, Srbija nema izgrađene standarde koje imaju ove države. Sad se postavlja objektivno pitanje – ko je zbog toga kriv? Pretpostavljam SRS, zbog opstrukcije u parlamentu.
Izvršna vlast u Srbiji je protraćila devet godina u izgradnji standarda i sva vaša priča o evropskim integracijama, o evropskoj Srbiji, tu počinje, ali se bogami tu i završava. Vrednost i statistika, odnosno određeni parametri koje ste uneli i preslikali iz Evrope su na nivou evropskog proseka, rekao bih. Ali, Srbija je za ovih devet godina pala daleko, daleko, ispod evropskog proseka, sa vrlo neizvesnom perspektivom da u pristojnom vremenskom periodu bude evropski prosek, a ne nešto više ili nešto dalje.
Jutros sam rekao i ponovio malopre, bavićemo se nekim stvarima i pokazaćemo na par konkretnih primera zašto smatramo da ovaj zakon neće biti primenjiv. Pokazaćemo i pokušaćemo da dokažemo da će biti neprimenjiv i na nivou lokalnih samouprava, koje ste uključili u sve ovo i kojima ćete kroz ovu zakonodavnu materiju nametnuti određene obaveze.
Pokušaćemo da dokažemo da su pojedine lokalne samouprave otišle mnogo dalje u svojim stavovima i opredeljenjima, ispred države, da država kaska za njima i da bi mogla na takve lokalne samouprave i pojedince iz tih lokalnih samouprava da se ugleda i da nauči dosta toga. Mislim da će cela ova rasprava, koju ćemo nastaviti da vodimo, biti od koristi za predstavnike Vlade, odnosno predlagača ovog zakona.
Ima jedna rečenica u obrazloženju: ''Predložena rešenja će uticati na povećanje svesti o bezbednosti saobraćaja svih subjekata bezbednosti saobraćaja isto kao i na učesnike u saobraćaju, a glavni uticaj se očekuje'', što je najbitnije sada, ''na unapređenje i privredni razvoj Srbije".
Zaista je nekorektno, da se ne izrazim teže, da se na svest pozivaju oni koji su pokazali apsolutno odsustvo svesti o potrebi definisanja i regulisanja ovog zakona ranije pa ga usvajamo tek danas.
S koje god strane i od koje god tačke da počnete, sasvim je svejedno. SRS smatra da je u prethodnom nacrtu ovog zakona o bezbednosti saobraćaja bilo bolje rešenje - Savet za bezbednost saobraćaja. U novom predlogu zakona se predviđa Telo za koordinaciju.
Zašto to kažem? Smatrali smo, to sam rekao, gospodine ministre, i malopre i na početku rasprave, da je ovaj zakon, zbog svoje suštine i značaja, trebalo da objedini sve što vredi u stručnom i naučnom smislu i sve ono što nosi empiriju, koja svakako treba da se ugradi u ovaj zakon.
Prethodni nacrt zakona je podrazumevao da, osim predstavnika ministarstava koji će biti nosioci sprovođenja ovog zakona, znači Ministarstva pravde, ministarstva rada, zdravlja, policije, infrastrukture, budu uključeni predstavnici Privredne komore i pet predstavnika najeminentnijih stručnjaka iz ove oblasti.
Vidite šta ste stavili u obrazloženje teksta zakona – s obzirom da je zakon takav kakav jeste i da podrazumeva multisektoralnost, u njegovom sprovođenju učestvovaće vladin i onaj nepopularni, nevladin sektor. Znači, ove ljude iz privrede i sveta nauke vi nazivate nevladinim sektorom. A onda u zakonu predvidite da Telo za koordinaciju podrazumeva samo ljude iz ministarstva. Zašto tu nisu ljudi iz Privredne komore ili iz tog vašeg nevladinog sektora, koga god oni predstavljali?
To sam pitao danas, pitaću i sada. Da li je to zaostavština podela koja je nastala između ministarstva i nauke kada je pisan prvi predlog ovog zakona?
Takođe se kaže u obrazloženju teksta ovog zakona da će biti uključeno i (bilo bi dobro da je tu gospodin ministar) JP "Putevi Srbije". Pitam nadležne iz Vlade – koliko će ovo preduzeće biti kapacitativno da učestvuje u implementaciji ovog zakona?
Gospodine Dačiću, vi ste zamenik premijera, pretpostavljam da znate koliko država duguje ovom preduzeću. Kasnije ćemo doći do toga kako je ovo preduzeće, ili pojedinci u njemu, svojom neodgovornošću, nepoštovanjem zakona, nečinjenjem onoga na šta ih zakon i pravila obavezuju, na ozbiljan način urušili bezbednost saobraćaja na pojedinim putnim pravcima. I zbog činjenice da su bezbednost saobraćaja, radeći loše, urušili nekada davno, vi sad nećete moći da primenjujete ovaj zakon onako kako ste ga definisali.
To ću vrlo konkretno da vam ilustrujem. Ne moram da vam ilustrujem, prošetajte se do Ibarske magistrale i sve će vam biti jasno. Gde god odete po Srbiji, takve primere ćete naći, takvih primera ima.
Čak i da ste hteli da se bavite zaštitnim putnim pojasom, pitam vas – kako ste mogli da se bavite? I odmah ćemo toga da se dotaknemo. Kažete i definišete u zakonu – saobraćajna signalizacija, odnosno zabranjeno je parkiranje osim tamo gde je zakonom to dozvoljeno.
U zavisnosti od kategorije, sve ono što se dešava na putu i sva ona pravila koja važe za put, moraju da važe i za zaštitni putni pojas. Pretpostavljam da je tako. Zaštitni putni pojas, u zavisnosti od kategorije puta, da li se radi o lokalnom putu, magistralnom ili regionalnom ili kako se to sad zove - državnim putevima prve, odnosno druge kategorije i autoputa je 5-50 metara.
Magistralni putevi, kakva je Ibarska magistrala, kakvi su neki putevi na jugu Srbije, u zaštitnom putnom pojasu imaju podignute cele objekte, nelegalne, kuće. Ne želim nikoga da inkriminišem i nikome bilo šta loše da stavljam na teret, ali neko odluči da u zaštitnom putnom pojasu napravi kafanu, on je tu napravi. Onaj ko radi rekonstrukciju puta, nelegalno mu da priključak na magistralni put. To je tempirana bomba za bezbednost saobraćaja.
U mom kraju postoji takav put, na kom je na osnovu saobraćajne signalizacije dozvoljeno kretanje 80 km na čas. Na tom putu ima najmanje 20, odnosno 30 nelegalnih priključaka, koji mogu da se dobiju samo uz saglasnost ministarstva, po zakonu.
Pitam vas – kako ćemo podići nivo bezbednosti saobraćaja na takvim putevima? Sami su svoje parkinge napravili. Prilazni put loš, izlazni put sa parkinga loš. Poštovaću ograničenje, kretaću se 75 km i, ne daj bože, nekoga ću da udarim ili ubijem. Kako će se država sa ovim stvarima boriti? To je ono što sam govorio ranije - zaostavština i nasleđe, što ne može da se stavi na leđa samo ovim ministrima.
Tu pada u vodu priča o standardima, priča o EU. Primenjujete zakonodavstvo Holandije. Da li je neko od vas ulazio u priču kako se u Holandiji projektuju putevi? Kakva se u postupku projekta simulacija puteva pravi? Da li znate da se u Holandiji ambijent iza saobraćajnog znaka menja ukoliko se dovede u pitanje vidljivost tog istog znaka? Vi se pozivate na Holandiju, uvodimo standarde iz Holandije. Nije to loše, nemam ništa protiv dobrih standarda, ali se postavlja pitanje koliko su isti primenjivi.
Zaštitni putni pojas ste u zakonu pomenuli jedino kada se radi o spomenicima krajputašima. Pitam vas, gospodo iz Vlade – da li su spomenici krajputaši jedina intervencija u prostoru? Da li vi danas duž Srbije u zaštitnom putnom pojasu imate samo spomenike ili tamo može svako bez dozvole nelegalno da postavi svoju reklamu, svoj parking, svoj objekat ovakav ili onakav, veći ili manji?
To su neka pitanja koja po mišljenju SRS nemaju odgovor u ovom zakonu. Mislim da je zakon trebalo da bude u većoj meri usklađen sa Zakonom o putevima. Takođe sam ubeđen da Srbija ima dovoljno pameti, znanja, ljudskih resursa i stručnjaka koji su mogli na adekvatan način ovo da sagledaju. Problem je samo u tome da li je izvršna vlast bila spremna da ih angažuje i koliko je bila voljna da ih stavi u funkciju usvajanja jednog dobrog zakona i afirmacije istog u praksi.
Šta je za SRS neprihvatljivo takođe? Agencija za bezbednost saobraćaja. ''Udavili'' ste nas mesecima pričajući o merama štednje. Veliki predsednik će da krati parlament da bi država štedela, a onda stavi na dnevni red 60 zakona koji predviđaju dve ili tri agencije, tela ili šta znam kakve institucije, koje će opet biti na grbači državi. Ne državi, nego poreskim obveznicima.
Sad pazite ovo. Agencija za bezbednost saobraćaja - ni manje ni više nego 40 zaposlenih. Tako ste napisali ovde. U prvoj godini za istu treba da se obezbedi 98 miliona. Znate šta je interesantno? Izdvojiti sto miliona za bezbednost saobraćaja je zaista malo. To je zaista malo u odnosu na potrebe koje Srbija ima kada je afirmacija standarda u oblasti bezbednosti saobraćaja u pitanju.
Ali, od tih sto miliona vi ćete šezdeset i kusur da date na plate, poreze i doprinose onih koji će da rade u toj agenciji, a za mašine i opremu 19 miliona. Čime se vi hvalite? Kakav vi standard u oblasti zaštite saobraćaja gradite? Šta vi hoćete s ovim?
Preko sto agencija imamo. Govorite da ćete da ukidate. Opredeljujete se da smanjujete parlament. Puno je 250 poslanika, koje bira četiri miliona građana, najmanje. U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja ima 713 zaposlenih, a 250 poslanika je puno. Prenesite predsedniku neka ukine parlament, neka napravi jednu agenciju koja će da glasa za to. Za sve što mu treba. Neće im biti teško, ne rade ništa, a primaju plate.
Ne želim ja da diskreditujem bilo koga, nije mi namera, ali ovo su samo posledice. Vi suštinski ne želite da se bavite problemima koje ova Srbija ima. Vi ne želite suštinski da se posvetite sređivanju stanja u ovoj državi. Kao što je i ono što sam malopre govorio, o zaštitnom putnom pojasu, do sada bilo i biće stihija, nažalost, tako je i sve ostalo u državi, po tom principu funkcioniše.
Sada ćemo još jednu agenciju staviti na teret građanima, kojima je standard i sami znate kakav. Standard građana najbolje ilustruju ove slike u Nemanjinoj, pred Predsedništvom, i u ostalim obespravljenim, pokradenim i opljačkanim preduzećima. Vapaj tih ljudi traje šest meseci da ih neko sagleda. Morali su da naprave saobraćajni kolaps da bi konačno predsednika Republike upozorili na sebe.
Danas ovde pričamo o saobraćajnoj bezbednosti i kolege poslanici objektivno pitaju šta se to dešava u Beogradu. I to je vid urušavanja bezbednosti saobraćaja, uz svo poštovanje prema tim ljudima i njihovom opredeljenju da svoje probleme reše, probleme koje im je izvršna vlast napravila.
Kakav je standard tih građana koji treba da plaćaju agenciju? Kakva vozila koriste, kolika je prosečna starost vozila u Srbiji? I oni su, neko je malopre rekao, apsolutno tempirane bombe na putevima. Postavlja se pitanje na koji način uopšte izlaze na put. Tehnički pregledi - kako se sve to odvija, ko je s kim u sprezi?
Ali, to su neki objektivni problemi, koje ne možete da rešite jednom papirološkom, administrativnom normom - mi smo se vodili evropskim standardima. Srpska realnost nije sagledana i nije involvirana u ovaj zakon u najvećoj meri. I to je naš problem i zato zakon neće imati adekvatnu primenu.
Koliki je stepen korupcije? Korupcija je problem u Srbiji. Da li zaista verujete da će se drakonskim kaznama ili uvođenjem kaznenih poena stepen korupcije u oblasti bezbednosti saobraćaja smanjiti? Pa te dve kategorije, kazneni poeni i drakonske kazne, biće osnovni predmet trgovine u postupku sprovođenja ovog zakona.
Te stvari moramo otvoreno da pogledamo i da ih sagledamo. Neću da generalizujem stvari, ovo se odnosi samo na one pojedince koji su skloni korupciji a rade u različitim organima i službama koje će biti vezane za sprovođenje zakona o bezbednosti saobraćaja.
Zamislite drskost, čak je i vlast kritikovala tu normu, dva i po miliona je predviđena kazna za pravno lice. Ko će to da plati? Pa oni koji su solventni, oni koji mogu to da vam plate, oni vam ništa ne plaćaju, oni vas kontrolišu. A oni koji ne mogu da plate - šta ćete s njima, ići ćete u prinudnu naplatu? I, šta će država dobiti time?
Evo, ja u ime svoje poslaničke grupe kažem - za određene prestupe i prekršaje neka su i zatvori, neka je i oduzimanje vozačkih dozvola, neka je i zabrana upravljanja. U praksi pojedinih država imate da im se i vozila oduzimaju. Nemamo ništa protiv toga.
Nemamo ništa protiv toga da kazna bude visoka, ali da ta kazna može da se naplati. To sam jutros rekao, u Srbiji imate 70.000 nelikvidnih preduzeća, pravnih subjekata, ili onih koji su na ivici te likvidnosti. Od koga ćete da uzimate novac?
Rekao sam jutros, ministre, ponoviću zbog vas - od 14 javnih preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija, sva su poslovala sa gubitkom u protekloj godini. Imaju gubitak 1.600.000.000 evra. Oni su takav parazit na leđima ove države.
Pitam vas kako ćete njima da naplatite kaznu, kako nas neki uče ovde, ne razumemo ko naplaćuje i određuje kazne, kome sud odredi dva i po miliona. I to je dokaz da ćete obesmisliti zakon. Zakon nećete primenjivati. Prvi presedan kada se desi, postaje praksa i ovaj zakon možete da bacite pod noge. To je zaista tako.
I zaista je nekorektno da neko kaže da Srpska radikalna stranka ne želi da se uvede red u ovoj oblasti. Želimo, ali na način koji je adekvatan i primeren našoj svakodnevici, našim ekonomskim, socijalnim standardima i svim ostalim uslovima i okolnostima. Sve ostalo je presipanje iz šupljeg u prazno.
Da dovedemo u vezu to što zakon niste ranije usvojili. I dan-danas Srbija nema uređenu analitiku.
Na osnovu nekih procena, odnosno iskustava sa strane, procenjuje se da nam je na godišnjem nivou šteta nastala usled saobraćajnih nesreća 1,5-1,7% bruto nacionalnog dohotka. Neka bude i milijarda na godišnjem nivou. Zamislite da taj novac umanjimo za 10%, 20%, 30% i da stvorimo mogućnost da taj novac ulažemo u nauku, da taj novac uložite u ljudske resurse koji će se baviti afirmacijom bezbednosti saobraćaja, koji će pružiti našim mladim ljudima šansu da se obrazuju, da podignu nivo svesti o potrebi ispunjenja svih obaveza kada je u pitanju bezbednost o saobraćaju.
O auto-školama, instruktorima, o tim kategorijama koje su takođe obuhvaćene ovim zakonom, o mogućnosti javljanja korupcije u tom segmentu, govorićemo, naravno, u raspravi u pojedinostima. Sada ćemo se još zadržati na onim delovima koji se odnose na sektor saobraćaja.
Evo ovde, u članovima 11-13. definiše se izrada Nacionalne strategije za bezbednost saobraćaja. Gospodine ministre, bilo bi dobro da je i gospodin Mrkonjić tu. Do kada će se Srbija više baviti strategijama, deklarativnim aktima? Da li će iskustvo i sa ovom strategijom o bezbednosti saobraćaja biti kao i sva iskustva koja imamo sa svim strategijama koje ste vi predlagali pred parlamentom i usvajali ih?
Ova država ima zakone i ima plansku i stratešku dokumentaciju koja ima snagu zakona i koja je obavezujuća. I ova država konačno mora početi da se bavi tim dokumentima. Koga ćete da ubedite da ćete da sprovodite Nacionalnu strategiju o bezbednosti saobraćaja? Koju ste strategiju do sada sprovodili?
Evo, bili su skoro zakoni o zaštiti životne sredine. Šta je, primera radi (pravim digresiju), sa nacionalnom strategijom o tretiranju komunalnog otpada? Njom ste pre pet-šest godina predvideli pet sanitarnih regionalnih deponija. Nijednu niste napravili. Sad pravim paralelu. Da li će sudbina implementacije ove strategije biti kao i svih ostalih strategija koje ste do sada, vi, promoteri evropskih vrednosti, usvajali, iznosili pred Skupštinu i nudili građanima kao nešto što je efikasno i moderno?
Sad se postavlja pitanje na koje akte će se oslanjati Nacionalna strategija o bezbednosti saobraćaja. Da li je Srbija definisala strategiju razvoja svoje putne infrastrukture? To je pitanje za gospodina Mrkonjića. Nažalost, on nije tu da nam da odgovor.
Srbija je, pominjao sam to i ranije, 1996. godine dobila svoj poslednji prostorni plan, koji, između ostalog, definiše i putnu i saobraćajnu infrastrukturu i uzima u obzir i aspekte bezbednosti na toj putnoj, odnosno saobraćajnoj infrastrukturi. To je potpuno anahrono sa trenutnim potrebama Srbije i kada je u pitanju bezbednost saobraćaja.
Nije bezbednost saobraćaja postaviti radar, staviti pojas i kažnjavati. Bezbednost saobraćaja je ono što smo malo pre govorili, da nemate nikog u zaštitnom putnom pojasu. Bezbednost je da imate predviđene puteve…
(Predsednik: Gospodine Stevanoviću, izvinite, govorili ste 35 minuta. Ako se slažete, da napravimo pauzu od 60 minuta, pa da nastavimo?) Tek sam počeo. Ako mi dozvolite, ja bih da završim pa da onda idemo na pauzu.

Zahvaljujem gospođi Đukić-Dejanović. Zaista sam bio opredeljen da ispoštujemo svi zajedno član 87. Poslovnika i obezbedimo predstavnika Vlade. Međutim, vi ste suprotnog i drugačijeg stava. Niste rekli koleginici Radeta da li ste prekršili Poslovnik ili niste.
Opet, smatram da je zakon koji je na dnevnom redu i sve ono što bi on trebalo sa sobom da donese mnogo važnije i mnogo bitnije od ovoga što predstavlja formalnost, odnosno Poslovnik Skupštine Republike Srbije, koji objektivno, morate priznati, u ovoj situaciji niste spremni da poštujete.
Otvorio sam priču o Nacionalnoj strategiji za bezbednost, ali s obzirom da je tu gospodin Dačić, kao predstavnik Vlade, jedno sam pitanje zaboravio. Neka bude i pitanje i sugestija.
Interesuje me, kad je u obrazloženju teksta zakona dat podatak koliko je lica nastradalo od 1991. godine naovamo, zašto taj podatak ne podrazumeva i teritoriju AP Kosovo. Mislim da Ustav Republike Srbije, koji smo opštim političkim konsenzusom usvojili 2006. godine, jasno definiše da je Kosovo deo Republike Srbije. Pretpostavljam da ta statistika, koja se odnosi na žrtve ovog lošeg stanja u oblasti bezbednosti saobraćaja, treba da podrazumeva i teritoriju KiM.
To neka bude pitanje, a moja sugestija za ubuduće je da svi ostali eventualni izveštaji i statistike obavezno podrazumevaju i sve ono što se kao činjenica može uzeti sa teritorije Kosova i Metohije.
Da ponovim, čl. 11-13. predloženog teksta zakona vi ste predvideli izradu Nacionalne strategije za bezbednost saobraćaja. Rekao sam da su naša iskustva u državi, sa svim strategijama koje su se donosile u ovoj skupštini i bili poveravani određenim nadležnim državnim organima na sprovođenje, imale, da kažem, jednu vrlo neizvesnu sudbinu. Postavio sam pitanje da li je Srbija definisala razvoj svoje putne infrastrukture. U tom kontekstu pomenuo sam Prostorni plan Republike Srbije i tu sam stao.
S obzirom da će određene odredbe ovog zakona u nadležnost dobiti neke obaveze i poslove lokalne samouprave, moram vas podsetiti i saglasiti se sa jednim od ministara iz vaše vlade da je u toj oblasti, koja reguliše održivi planski razvoj u Srbiji, haos i da 80% opština nema tu dokumentaciju.
Kroz tu dokumentaciju, pretpostavljam da znate, definiše se i razvoj putne infrastrukture na lokalnom nivou, na regionalnom nivou, subregionalnom nivou, i žalosno je što i na nivou lokalne samouprave u velikoj meri ovaj zakon i sve ono što on predviđa neće moći da se primenjuje upravo zbog činjenice da nedostaje ova dokumentacija. A nedostatak te dokumentacije upravo govori o neodgovornosti vlasti u poslednjih ko zna koliko godina, jer nije bila spremna da se bavi onim stvarima koje znače suštinski razvoj i koje bi na suštinski način opredelile Srbiju i sve njene delove da idu napred.
Ni od jednog predstavnika Vlade mi iz SRS nismo mogli da čujemo, ponavljam, u skladu sa kojim dokumentima će se definisati ta strategija.
Još manje smo mogli da čujemo da se bilo ko u Republici Srbiji u izvršnoj vlasti poziva na jedan dokument, koji je donet 2000. godine u Hanoveru. Taj dokument je definisao panevropsku putnu mrežu. Dokument se zove „Trinaest vodećih principa za održivi prostorni razvoj evropskog kontinenta“. Nisam pogrešio, vrlo jasno sam rekao evropskog kontinenta, a ne Evropske unije.
Šta to znači? To ukazuje na činjenicu da ovaj dokument nije politički pamflet, nego je zasnovan na naučnim principima, naučnim podacima, i definisao je tu transportnu mrežu na teritoriji celog evropskog kontinenta. Da je on izraz političkog opredeljenja EU, Srbija svakako ne bi bila obuhvaćena tim dokumentom. Ali, s obzirom da je sazdana na nauci, a na osnovu našeg geostrateškog položaja, Srbiju nisu mogli da zaobiđu. Nisu mogli da je zaobiđu koliko god da ste vi činili i činite da Srbiju ne mogu da prihvate i da sagledaju kao partnera.
Postavlja se pitanje, takođe, koliko će ekonomske prilike u državi danas omogućiti afirmaciju i unapređenje putne, odnosno saobraćajne infrastrukture i njeno definisanje u kontekstu bezbednosti saobraćaja. Podsetiću vas da ste samo pre nekoliko nedelja usvojili rebalans budžeta, rekao bih u jednoj latentnoj tišini, s obzirom da ste poslanike SRS izbacili napolje kako ne biste dobili adekvatnu raspravu u odnosu na predloženi rebalans budžeta, ali kroz taj rebalans budžeta vi ste Ministarstvo za infrastrukturu uskratili za 12.300.000.000 dinara.
Na osnovu toga vas pitam, s jedne strane, kako će se realizovati svi projekti koji se tiču putne infrastrukture u Srbiji, a s druge strane, SRS bi iskoristila šansu i priliku da na ovaj način apeluje na vas da svu priču o infrastrukturi u Srbiji prestanete da bazirate i da svodite na Koridor 10.
Mi zaista razumemo da je Koridor 10 nadohvat ruke predsednika Republike i da on voli da se slika, da se šeta, da otvara radove, zatvara radove, utvrđuje postojanost tla kao ekspert itd., ali Srbija definitivno mora s tom praksom da prekine i pored te vertikalne putne mreže, ili prioritetne putne mreže, Srbija treba da razmišlja i o horizontalnoj, odnosno putnoj mreži drugog i trećeg reda. To su svi oni putni pravci na kojima se dešava gro problema u oblasti bezbednosti saobraćaja, koji spajaju istočni deo Srbije sa zapadnim i obrnuto.
Na kraju krajeva, afirmacijom ovih projekata i ove putne mreže Srbija bi svakako dobila na značaju, s jedne strane, a s druge strane, to bi predstavljalo jedan praktičan osvrt na održivi razvoj putne infrastrukture u Srbiji, pa samim tim i na privredni razvoj Srbije, kako ste vi pokušali u ovom obrazloženju da definišete.
Kada je ovaj zakon u pitanju, treba se svakako osvrnuti i na lokalnu samoupravu, koju takođe pominjete i koja će u kontekstu ovog zakona imati određene nadležnosti.
Pre svega, nju ste definisali u smislu mesta ili teritorije gde će se određeni prihodi ostvarivati, odnosno da će deo sredstava od tih naplaćenih ili uplaćenih kazni ići, pretpostavlja se, lokalnoj samoupravi, ali ste, takođe, dali lokalnim samoupravama i jedan zadatak, a to je da lokalne samouprave ugrađuju svoj plan o bezbednosti saobraćaja u Nacionalnu strategiju, koju bi trebalo da donese Telo.
SRS je ubeđena da ovaj deo posla koji će biti poveren lokalnoj samoupravi apsolutno neće biti urađen. Da ne budem nerealan, možda ne apsolutno, ali u dve trećine opština ovaj posao neće biti završen. Zašto vam to kažem? Izanalizirajte politički ambijent u kom funkcioniše dve trećine lokalnih samouprava danas. Na svaka dva ili tri meseca menjaju se i uspostavljaju nove većine, brutalno se obaraju jedne da bi se uspostavile neke druge, prekraja se izborna volja građana.
Ali, nije mi namera da aludiram na neke radikalske opštine koje ste uspeli politički da urušite. Ovde mi je, pre svega, namera da ukažem na činjenicu da u takvom ambijentu nijedno lokalno rukovodstvo nema prostor, nema šansu da se bavi određenim projektima, da ih započne i da ih privede kraju.
U atmosferi u kojoj će se na svaka tri meseca rukovodstvo jedne opštine smenjivati, takva rukovodstva ne da neće da se bave ovim stvarima, ničim drugim se ne bave sem definisanjem i sakupljanjem odbornika i većine za sednice skupština opština. Strategija o bezbednosti saobraćaja na tom lokalnom nivou biće 39. rupa na svirali.
Da budemo iskreni, postoje i lokalne samouprave koje su bile odgovorne i koje su otišle dalje nego što je država otišla, koje su pokazale svoju spremnost i opredeljenje da se na suštinski, strateški način bave svojim razvojem i koje su zbog takvog opredeljenja, delovanja na lokalnom nivou, možda obezbedile da se u jednoj velikoj meri ovako ''moderan'' zakon, kako ga vi nazivate, možda i može sprovesti.
Vodiću se onom logikom - ko nije za sebe, nije ni za druge. Svakako ću se pozvati na lokalnu samoupravu iz koje dolazim, a koju su dominantno u prethodnom mandatu vodili srpski radikali. Tada smo uspeli da, u tom susedskom programu sa partnerskim opštinama iz susedne Republike Bugarske, obezbedimo sredstva i definišemo projekat koji podrazumeva izradu 132 kilometra putne mreže. Novac za to smo dobili zato što je projekat bio održivog karaktera. To smo uradili i definisali. Taj projekat smo uskladili sa svim planskim dokumentima, koji su validni i usvojeni vrlo skoro.
S druge strane, pošto se nalaze na području Vlasine, predela izuzetnih odlika, i ovo sam namerno spomenuo, zato što se tamo moraju odlukom Vlade poštovati određeni standardi u oblasti zaštite životne sredine...
Ko je čitao zakon, video je da ste u devetom poglavlju - tehničko regulisanje saobraćaja, u članu 164. svakako posebno regulisali odnos prema životnoj sredini kada je bezbednost saobraćaja u pitanju. Da li ste to dovoljno dobro razradili i uradili, to je sada nešto drugo, ali je bar trunka svesti o zaštiti životne sredine, sa aspekta ovog zakona, postojala.
Kada je ovaj projekat u pitanju, gospodine ministre, urađena je međunarodna revizija, projekat je odobren. Nažalost, posle nas su došli neki koji nemaju vremena, volje niti interesovanja da se bave takvim projektima.
Apelovao bih na vas da sledite primer pozitivnih lokalnih rukovodstava, koja su, u ovom slučaju, ponavljam, bila radikalska, i da ulažete novac tamo gde prostor za to isto postoji.
Ulažete novac u održive projekte, a koliko sam mogao da pročitam u obrazloženju teksta ovog zakona, kažete da se novac uložen u bezbednost saobraćaja desetostruko vraća. Ako ima sluha i pameti kod Vlade, s obzirom da se to nalazi na jugu Srbije, s jedne strane, a s druge strane, predstavlja komparativnu prednost juga Srbije u odnosu na celo okruženje, nije loše da pokažete dobru volju da taj narod sa juga Srbije sagledate, da uložite novac u održive projekte i omogućite nam da teret ekonomskih problema, koje nosimo i koji nam idu u susret, sagledamo i prevaziđemo ih na jedan adekvatan način.
Danas, kada sam započeo ovu raspravu, rekao sam da ćemo o detaljima koji se odnose na obuku, na kaznene poene, na zakone, govoriti u raspravi o pojedinostima. Naši amandmani, amandmani SRS-a, dominantno se odnose na ove segmente ovog zakona. Mi smo, ponavljam, te amandmane pisali na osnovu razgovora sa ljudima koji predstavljaju struku. U ovom slučaju, to je bila Zajednica auto-škola Republike Srbije. Dali su nam neke sugestije, naravno da neke nismo mogli da prihvatimo, ali da je to reprezentativna i eminentna institucija, govori i činjenica da je 60% auto-škola član ove asocijacije, da ona obuhvata preko 100 saobraćajnih inženjera i da je svakako jedno veliko iskustvo i empirija skoncentrisano u toj asocijaciji.
Na osnovu svega ovoga što sam rekao, napravio bih neki rezime i svoju diskusiju u ovom delu rasprave po ovom zakonu zaključio. SRS apsolutno smatra da je Srbiji potrebno da se oblast bezbednost saobraćaja uredi, ali takođe smatramo da način na koji vi to želite da uradite nije dovoljno dobar i zbog toga nismo u situaciji da ovakvu verziju zakona podržimo. Želeli smo svojim amandmanima da afirmišemo tekst ovog zakona. Čuli smo da je dobar deo amandmana prihvaćen, odnosno ugrađen u tekst. To je za nas dobro, to je potvrda da su amandmani bili smisleni.
Žalosno je i zaista ne bismo voleli da, ponavljam, na početku rasprave sam to rekao, ovaj zakon ostane samo slovo na papiru, da u suštinskim i ozbiljnim delovima bude neprimenjiv.
Ukoliko ozbiljno ne sagledate neke stvari, realnost u Srbiji, on će to postati. Naravno, teret odgovornosti će zbog svega toga ići vama na leđa, ali dok svoje manire i navike ne promenite kada je u pitanju zakonodavna procedura i sprovođenje zakona, Srbija će, nažalost, kaskati, Srbija i dalje neće biti uređena zemlja, Srbija i dalje neće biti ozbiljna zemlja, a o toj vašoj evropskoj perspektivi mislim da je besmisleno i govoriti.
Još jednom kažem, u raspravi u pojedinostima definitivno ćemo se osvrnuti na sve ono na šta je danas bilo dominantno ukazivano od pojedinih poslanika, čime su se poslanici skupštinske većine bavili. Slažem se sa činjenicom da ti elementi u zakonu jesu dobri, možemo da kažemo da su prihvatljivi, međutim oni nisu predmet spora.
Sve ovo što je predmet spora očigledno nemate sluha da drugačije definišete, da to drugačije koncepcijski postavite, i zbog toga će, ponavljam, ovaj zakon ostati, nažalost, mrtvo slovo na papiru, odnosno samo još jedan procenat ili pola procenta na spisku zakona koje ste navodno zbog našeg evropskog ili vašeg evropskog puta usvojili.
Za sada sam imao toliko, a svakako ćemo iskoristiti vreme SRS-a do kraja. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podneo sam amandman na član 4. i u svom obrazloženju što ste odbili amandman napisali ste da on ne narušava suštinu predloženog člana. Neka elementarna logika nalaže da bi to možda moglo da bude obrazloženje da prihvatite, ali svakako ne da odbijete moj amandman. Naravno, to je samo potvrda onoga o čemu smo govorili da je zakon apsolutno besmislen i bespotreban.
Ono što svakako može da se nazove licemerjem jeste i činjenica da ste, obrazlažući član 4. ovoga zakona, rekli da se ovde princip jednakosti definiše kao imperativ. Vidite, o principu jednakosti govorite danas vi koji predstavljate izvršnu vlast, vi koji ste napravili jednu potpuno diskriminatorsku atmosferu u ovom parlamentu, atmosferu u kojoj su svi principi nejednakosti promovisani i sve se to preslikalo na sve državne institucije danas u Srbiji.
Za SRS problem sa percepcijom jednakosti danas imate vi koji činite vlast, a svakako ne oni koje ćete obavezivati odredbama ovog zakona. Ovaj zakon je za SRS neprihvatljiv apsolutno, i sa verskog, i sa biološkog, i sa moralnog i sa svakog drugog aspekta, i jedino sa čime se ovaj zakon može dovesti u vezu, odnosno jedino sa čime je ovaj zakon kompatibilan danas jesu politički principi nemorala i razvrata koje promoviše skupštinska većina odnosno DS. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podneo sam amandman i na član 5. Vi ste ga odbili uz isto obrazloženje kao i malopre – zato što ne menja suštinu predloženog člana.
Član 5. Predloga ovog zakona se bavi oblicima diskriminacije. Kad su oblici diskriminacije u pitanju, pozvao bih se na diskusiju jednog od poslanika skupštinske većine koji je malopre bio za govornicom i koji je gotovo 10 ili 15 minuta govorio o jednoj vrsti ili jednom obliku diskriminacije. Čini mi se da ste mu ostali dužni neke odgovore, pa bih vas sad podsetio na to što je on govorio, pa ako nađete za shodno ne bi bilo loše da nam kažete neku reč o tome.
Naime, o tome je govorio predstavnik manjine, ali u svem svom vremenu koje je posvetio priči nijedan tren nije posvetio niti rasnoj, niti verskoj, političkoj ili nacionalnoj diskriminaciji. Govorio je o jednom obliku diskriminacije, nazvao bih ga ekonomski oblik diskriminacije, koji ne poznaje ni rasu, ni pol, ni naciju, niti političku pripadnost, a vlast u Srbiji, pre svega DS, brutalno ga sprovodi već osam godina.
Pitam vas sada da li ekonomska diskriminacija, o kojoj je poslanik malopre govorio, podrazumeva, odnosno da li ste je sagledali kroz ovaj zakon, da li je ona definisana kao jedan od oblika diskriminacije, da li će se u budućnosti i kako će se Vlada ponašati, ophoditi prema ovoj činjenici, na koji način će Vlada Republike Srbije, izvršna vlast koju dominantno čini DS izgraditi mehanizme kojima ćemo se suprotstaviti ekonomskoj diskriminaciji koju brutalno sprovodite nad građanima Srbije, bez obzira na sve njihove različitosti koje su u Srbiji prisutne?

Gospodine ministre, pravo je zadovoljstvo, u moru neukusa koji dolazi iz skupštinske većine, čuti jednu konstataciju da još jedan predstavnik skupštinske većine neće glasati za ovaj zakon i eto tako deluje kao jedno osveženje u ove večernje sate kada govorimo o ovom zakonu.
Inače, podneo sam amandman na član 15. stav 1, u kojem sam predvideo da se "sudovima i" brišu. Besmisleno vam je obrazloženje u kome kažete da postojeća odredba nije suprotna pravilima nomotehnike. Da ovde ne bude nedorečenosti, član 15. predloženog zakona glasi: Svako ima pravo na jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima javne vlasti.
Ovaj amandman sledio je intenciju koju ste definisali u zakonu. U članu 2. istog zakona, vi kažete u tački 4) da izraz "organ javne vlasti" označava državni organ, organ autonomne pokrajine, jedinica lokalne samouprave, javno preduzeće itd. Vodeći se ovim, mi smo predložili da se u ovom članu reči "sudovima i" izbrišu. Da ovde ne ostanemo nedorečeni, pa da se nekom iz skupštinske većine ne bi desilo da izađe i kaže – evo, radikali su protiv toga da građani ostvaruju svoja prava pred sudovima.
Ne nismo, mi smatramo da su sudovi još uvek organi državne vlasti, odnosno državni organi. Istina je da ste pojedine u svom političkom interesu ili nekom drugom privatizovali, ali nadamo se još uvek da postoji razuma u Srbiji i da će oni, koji treba da ostvare svoja prava pred sudovima u sferi zaštite od diskriminacije, odnosno ostvarivanja svojih prava, kao što su to danas Beograđani, moći u budućnosti svoja prava da ostvaruju i u oblasti zaštite prava i sloboda, i u oblasti zaštite od diskriminacije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, broj amandmana koje je podnela SRS i, rekao bih, njihova suština ne govori o odnosu SRS prema diskriminaciji, kako se sa ove govornice od strane skupštinske većine pokušava nametnuti, to govori o našem odnosu prema ovom zakonu.
Vi ste malopre rekli kada ste počeli da govorite da u ovom zakonu nema ničega što Ustavom nije nepredviđeno. Onda se postavlja pitanje zašto usvajamo ovakav zakon? Danas, juče, prekjuče, odnosno svih dana u kojima se vodila rasprava o ovom zakonu, predstavnici skupštinske većine koji su pokušali da brane stav Vlade da se usvoji ovakav zakon pozivali su se na štošta, čak su rekli da istorija predstavlja osvajanje slobode.
To bi trebalo da se razume kao da danas u ovom istorijskom trenutku, usvajajući ovaj zakon o zabrani diskriminacije, Srbija u principu osvaja određene slobode.
Vidite, svaka sloboda, to sam već jednom rekao, koja u određenom trenutku ili na određenom nivou nema limit, pretvara se u svoju suprotnost, pretvara se u anarhiju.
Vi se, gospodine ministre, delujući u Vladi kojoj pripadate, zalažete za jedno, ne bih rekao liberalno, nego neoliberalno društvo. Po mišljenju SRS, to svakako nije dobro i to je nešto protiv čega ćemo se boriti i politički delovati.
Pojavom liberalizma kroz istoriju mnogi su se ljudi bavili, ljudi od vere, nauke i znanja, i među njima je, gospodine ministre, jedan američki pravoslavni teolog, jeromonah Sarafim Rouz. On je, pričajući i analizirajući liberalizam, uvek i u svakoj rečenici dovodio u vezu liberalizam sa Nihilizmom i sa Fridrihom Ničeom.
Postoje dve rečenice koje su jako interesantne i u kojima ceo zakon koji je danas pred nama možete da prepoznate, a upravo su rečenice Fridriha Ničea. ''Od svega što je nekada smatrano istinom, nijednoj reči ne treba verovati. Sve što je nekada prezreno kao bezbožno, zabranjeno, gnusno i kobno, sve to sada cveta na putevima istine­''.
U principu cele društvene i prilike i okolnosti u kojima se Srbija danas nalazi mogu da se sažmu u ove dve rečenice. Ako to i nije tako, posle stupanja na snagu jednog ovakvog zakona i ukoliko dođe do njegove primene, Srbija će svakako ličiti na sve ono što je sadržano u ove dve rečenice. Danas govorimo o diskriminaciji u trenutku kada su u Srbiji predstavnici organizacija ili političkih struktura koje imaju podršku dva do pet posto građana ove države u javnosti, pa i za ovom govornicom, razapinjali one iza kojih stoji 95% naroda ove države. Pravoslavni pravoslavnu crkvu, katolici katoličku crkvu, Jevreji jevrejsku, Muslimani islamsku itd. To je prvi i najveći dokaz koliko je u suštini u stvari diskriminacija danas u Srbiji prisutna.
U Srbiji se danas koncept ovog zakona usvaja po modelu na najliberalnija društva u Evropi. Vi ste kao vlast sve probleme koje Srbija ima rešili, još samo da usvojimo standarde EU koji su, recimo, prisutni u Holandiji i da se diskriminacijom u Srbiji bavimo na način na koji se to radi u Holandiji. Ponavljam, sve ste rešili, još samo da rešite status i prava homoseksualaca.
Gospodine ministre, objektivno u Srbiji postoji diskriminacija. Postoji diskriminacija koja je mogla da se rešava i kojoj ste kao vlada i vlast mogli da se suprotstavljate, jer ste imali izgrađene mehanizme za to, a vi to ne radite.
Postaviću vam, izneti i pred vas i pred javnost Srbije samo dva primera. Znate, gospodine ministre, danas kada odete na intervju ili na razgovor za radno mesto u nekoj stranoj kompaniji ili nekoj firmi domaćeg tajkuna, u intervju koji obavljaju s vama ne pitaju vas da li ste homoseksualac, pitaju vas, čak u pisanim formularima to stoji, da li ćete da se udate i nameravate li da rađate decu?
Postoje mehanizmi kojima je Srbija protiv ovakvih vidova diskriminacije mogla da se bori, ali nije bilo političke volje u Vladi koju vi predstavljate. Danas, gospodine ministre, nije retka pojava da u Srbiji, pre nego što potpišete ugovor o stupanju u radni odnos, morate da potpišete blanko sporazum raskida radnog odnosa. Vi nemate hrabrosti i političke volje da se s takvim stvarima suočite. Nemojte da pričate da je ovo zakon koji je u funkciji sprečavanja diskriminacije.
Nemamo nameru svojim pričama da probudimo savest vas u Vladi da je ovaj zakon loš, da zakon povučete. Niti ste ga pisali, tačno je da je politički i po političkom diktatu ga i usvajate danas u ovom parlamentu, ali namera nam je da eventualno, ako ima još neko na toj strani, ukoliko ima savesti kod istih, da definitivno ovo ne prihvate i ne podrže protivno svojoj savesti, protivno svim onim načelima - moralnim, duhovnim, istorijskim i kulturnim, koji nas čine onakvima kakvim mi to danas jesmo, onakvima kakvi nas svi u svetu prepoznaju i onakvima kakvi bi doveka trebali da budemo i da ostanemo. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, svojim amandmanom sam predvideo da se u članu 1. posle stava 2. doda i stav 3. koji glasi: ''Poverenik je dužan da se u radu pridržava i da štiti ljudska i manjinska prava i slobode od člana 18. do člana 81. Ustava Republike Srbije''.
Kao što sam rekao i malopre kada sam govorio, gospodine ministre, ovi amandmani SRS nisu izraz ili odraz SRS prema fenomenu diskriminacije, nego upravo prema zakonu koji ste pred nas poslanike izneli. Mislim da ste, ukoliko ste čitali ili gledali ove amandmane i obrazloženja, mogli da vidite da SRS apsolutno insistira na ustavnim normama. Zašto?
Mi smatramo, zbog činjenice da je Ustav Republike Srbije donet u jednoj atmosferi opšteg političkog konsenzusa, kroz njega razvijeni svi mehanizmi kojima se štite prava i slobode svih oblika manjina s jedne strane, a s druge strane smatramo da su razrađeni mehanizmi kojima se te iste manjine štite ili brane od svih oblika diskriminacije. Ono što, takođe, daje za pravo da izrazimo bojazan na ovaj zakon jeste i, recimo, konstatacija koju ste naveli u obrazloženju ovog zakona, a to je da je ovaj predlog opšteg antidiskriminacionog zakona dovoljno elastičan i da otvara mogućnost za donošenje nekih zakona koji će obezbediti regulativu za neke posebne oblasti i posebne kategorije lica.
Smatramo da je, u tom kontekstu, zakon prilično neodređen, da se daje jedan široki spektar sloboda koje će aktuelna vlast u Srbiji da zloupotrebi i iz te činjenice će proisteći zakoni o legalizaciji gej brakova i svih ostalih socijalnih i nekih drugih devijantnih pojava koje, objektivno, želite da zažive u ovom društvu.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam takođe amandman  na član 2. U obrazloženju teksta ovog zakona Vlada je rekla: ''U članu 2. stav 1. tačka 2), 3) i 4) Predloga zakona objašnjava se na koga se zakon odnosi. Budući da je u pitanju sistemski zakon ne izuzima se ni jedan pojedinac niti grupacija u društvu, već se Predlog zakona odnosi na svakog ko postupa diskriminatorski.''
Dalje u razlozima za donošenje zakona kaže se da je jedan od prioriteta Vlade jačanje socijalne odgovornosti prema građanima u cilju poboljšanja uslova života i rada svih građana Srbije, a posebno najugroženijih kategorija stanovništva.
Evo, možda u ove tri zadnje reči ovog obrazloženja koje sam pročitao stoji suština i inicijacija našeg sporenja i juče, i prekjuče, i danas i ubuduće kada je u pitanju zakon o zabrani diskriminacije. Na potpuno drugačiji način ugrožene kategorije stanovništva u ovoj državi doživljavamo mi iz SRS-a i vi koji danas činite skupštinsku većinu.
Za vas to homoseksualci, a za nas su to neki drugi ljudi, neke druge grupe građana, o kojima smo pokušali danas da govorimo i da na njihove probleme ukažemo.
Gospodine ministre, danas sam otvorio pitanje o dve kategorije ljudi koji objektivno, iako postoji kroz Ustav rešeno, kroz zakon rešeno, njihovo zagarantovano pravo na rad, pravo na rad ne mogu da ostvare. Ne možete da ubedite ni mene, niti bilo koga u ovoj prostoriji da diskriminacija kojoj su izloženi nije mogla da se apstrahuje zbog činjenice da ne postoji zakonska regulativa, to je isključivo problem političke volje vladajuće većine danas u Srbiji. Ovim zakonom ništa nećete rešiti, samo ćete još jedanput i po ko zna koji put u jednoj oblasti otvoriti Pandorinu kutiju. Hvala.