Gospodine ministre, s obzirom da ste vi predstavnik Vlade, mislim da Vlada nije imala ni jedan racionalan razlog da ne prihvati ovaj amandman gospodina Lazića.
Nažalost, nije malo primera kakav odnos imate prema SPC, ne vi lično nego vaša Vlada, politička koncepcija koju zastupate i promovišete. Sasvim je očekivano bilo da u duhu tog vašeg političkog koncepta i ideologije ovaj amandman i odbijete. Mi bismo ga svakako podržali.
Eto, vaš odnos prema ovom amandmanu i sve ono što smo mogli da pročitamo u ovim obrazloženjima, što nažalost nismo mogli da čujemo od predstavnika Vlade, raspravu o ovim zakonima, o budžetu Republike Srbije pretvara u jednu površnu političku predstavu, nažalost je tako, površnu političku predstavu u kojoj su prisutni samo statisti koji se menjaju, a glavnog glumca nema nigde.
U načelnoj raspravi sam ovde ukazivao na činjenicu da je država kroz ovaj zakon o republičkim administrativnim taksama na jedan način pokazala potpunu neodgovornost. U ovom obrazloženju, odnosno u razlozima za donošenje zakona, kažete da je ovaj zakon neophodno doneti po hitnom postupku, jer u suprotnom onemogućilo bi se usaglašavanje predmeta taksene obaveze sa spisima i radnjama iz nadležnosti republičkih organa i organizacija za čiji rad se taksa plaća, posebno imajući u vidu nadležnosti Republike Srbije koje su prešle na Republiku Srbiju kao državu sledbenicu državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Državne zajednice nema već koliko, SRJ nema već koliko, a vi od 2001. godine pojedine takse i tarife po ovoj osnovi, odnosno definisane kroz ovaj zakon niste tretirali i niste menjali. Postavlja se jedno objektivno pitanje: ko vam na to nije za pravo dao u poslednjih osam godina, koliko činite, kako rekoše kolege, u različitim agregatnim stanjima, vlast i Vladu u Republici Srbiji.
Sada ste se setili da opravdate na ovakav način činjenicu da menjate republičke administrativne takse i opravdanje će se za takav postupak tražiti i objašnjavati zato što je svetska ekonomska kriza, zato što će se preslikati na budžet i na ekonomske prilike u Srbiji i zato što to treba da doprinese boljem punjenju budžeta u vremenu kada će ono objektivno biti dovedeno u pitanje.
To sam rekao u načelnoj raspravi i nije loše da ponovim i sada, neke takse koje se usklađuju na godišnjem nivou niste menjali od 2001. godine.
Pročitao sam i rekao sam tada da ste ih menjali i usaglašavali samo na godišnjem nivou za stopu inflacije. Znate koliko biste novca obezbedili na prihodnoj strani.
Osvrnuo bih se na takse iz dve oblasti, za sada svakako da će biti dosta reči od ponedeljka, kad nastavimo raspravu o amandmanima Recimo, jako su interesantne takse u oblasti koje se odnose na spise i radnje u oblasti prostornog planiranja i izgradnje. Ovo je jedna oblast koja bi trebalo da se u ovoj državi tretira na jedan ozbiljan način zato što se zalažete za evropske standarde i evropske vrednosti.
Mislim da sam napravio neki razgovor sa gospodinom Dulićem, "isprovocirao ga", i rekao je da će država svoj odnos prema ovoj oblasti promeniti u narednom periodu, s obzirom da smo gotovo ne na nultoj, nego ne znam ni na kojoj na minus tački.
Treba da znate i da imate u vidu činjenicu da od svih opština validnu plansku dokumentaciju poseduje jedva 33 ili 34 opštine, od toga 27 njih je u Vojvodini, što svakako kvalifikuje AP Vojvodinu kao naprednu i spremnu da odgovara novim izazovima koji će se pred nas u ekonomskom i u svakom drugom smislu postaviti.
A u centralnoj Srbiji tu dokumentaciju ima samo šest opština. Zbog te činjenice država se odredila da u narednih 18 meseci, odnosno u ovoj i u narednim godinama natera sve opštine da se pozabave planskom dokumentacijom kako bi stvarali dobar politički, privredni, ekonomski i životni ambijent.
Pogledajte kako vi u tom kontekstu reagujete kroz takse. Recimo, imate ovde tarifni broj 167 za rešenje po zahtevu za utvrđivanje ispunjenosti uslova za izradu tehničke dokumentacije u skladu sa zakonom kojim se uređuje izgradnja objekata – 15.500; ili recimo tarifni broj 169, za rešenje po zahtevu za utvrđivanje ispunjenosti uslova za izvođenje radova po zakonu kojim se uređuje izgradnja objekta – 16.500.
Ovakvim iznosima, čak i oni koji se opredele da u postupak planiranja, projektovanja i izgradnje krenu jednim normalnim, legalnim i legitimnim putem, putem koji je primeren u zemljama evropskog standarda, odnosno u zemljama EU, na ovaj način ih terate da beže iz legalnih tokova. To se onda nastavlja kroz dozvole za izgradnju itd.
Mislim da je trebalo drugačije takse da donesete, niže, kako biste u ovom smislu stimulativno delovali na one koji su prinuđeni ili u obavezi da ove takse plaćaju.
Prokomentarisao bih večeras vrlo kratko samo još jednu taksativnu tarifu, a to je spisi i radnje u vezi sa korišćenjem podataka iz evidencije Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije. To je najgori državni organ, odnosno najneefikasniji i najneracionalniji organ u državi Srbiji.
Navodio sam ovde primere njihove neefikasnosti. Postoje čak pojedini predmeti koji više godina nerešeni stoje u toj direkciji. Preko 800 miliona dinara ste iz budžeta Republike Srbije odvojili za tu direkciju u ovoj godini. Recimo, njima ste dali mogućnost da u tarifnom broju 216 naplaćuju takse pripremu i zaključenje sporazuma sa pravnim licem u utvrđivanju udela državne svojine u sredstvima koje koristi, i to pravno lice za velika preduzeća 73.000, za srednja preduzeća 48.000 i obaveze za mala preduzeća 24.440 dinara.
Mislim da je ovo jako loše što je ovoliko, da treba preispitati, ne toliko zbog iznosa, nego zbog činjenice da pravo na ove poreze odnosno na ove takse imaju ljudi koji apsolutno ništa ne rade, ne odgovaraju svojim obavezama i koje objektivno predstavljaju barijeru nekim dobrim namerama, što lokalnim samoupravama, što pravnim licima, što pojedincima koji hoće da koriste određene stvari koje su u svojini države.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 19, a dozvolićete mi gospođo Đukić-Dejanović samo minut ili dva vremena, od svog vremena na koje imam po amandmanu, da iskoristim za nešto što sam pokrenuo pred kraj 2008. godine, a to je, čini mi se da sam poslednji dan zasedanja spomenuo predstavnicima Vlade jedno pitanje u opštini Bujanovac.
Naime, tamo su lokalne vlasti, koje drže Šiptari, naumile da smene i dva preostala direktora javnih preduzeća. Tada su političke stranke Srba u Bujanovcu postigle konsenzus i na jedan politički primeren način prekinule su sednicu Skupštine. Sednica je odložena za januar, otprilike tada sam rekao oko 15. januara.
Dužan sam da obavestim javnost, predstavnike Vlade i vas narodne poslanike da se ta sednica održala juče i juče je lokalna skupština u Bujanovcu smenila preostala dva direktora javnih preduzeća, Srba, u tom gradu. Opet je zbog problema, kako ga definišu sve političke stranke, a predstavljaju Srbe u tom gradu, postignut konsenzus i sve političke stranke su napustile sednicu skupštine. Kako će se dalje određivati, pretpostavljam da će biti stav dogovora, ali oni svakako više neće učestvovati u radu lokalnog parlamenta.
Zbog toga bih, a i zbog činjenice da nam u narednoj godini treba jedna politička, a pre svega i svaka druga stabilnost, apelovao na vas koji predstavljate Vladu da iskoristite mehanizme koje kao država i vlast imate, da se zainteresujete za političke interese Srba koji su dole postigli konsenzus, da reagujete i da se u ovom smislu određujete prema Srbima isto onako kako se na jedan adekvatan i dobar način odnosite prema manjinama koje žive u Vojvodini i svim ostalim delovima Srbije. To je jedno.
Druga stvar za koju smatram da je jako važna, a treba da vam se kaže, Srbi su manjina u opštini Bujanovac postali veštački. Nije sada umesno da otvaram pitanje kada i kako zbog političkog jedinstva koje su dole postigli, pa vas još jednom molim i insistiram da reagujete dole kako biste interesima Srba izašli u susret.
Što se tiče ovog amandmana, podneo sam amandman koji je u principu tehničke prirode, da se overeni ugovori u nadležne poreske organe šalju u roku ne od 10, odnosno u roku od 15 dana iz diplomatsko-konzularnih predstavništva.
Vlada je u svom obrazloženju, između ostalog, rekla i sledeće - diplomatsko-konzularno predstavništva imaju obavezu da nadležnom poreskom organu dostavljaju primerak ugovora na kojem su izvršili overu potpisa ugovorača u istom roku u kome su dužni da dostavu vrše i drugi organi. Ti drugi organi su organi u Srbiji. To su sudovi. Pored toga, ovaj rok je ocenjen kao primeren, imajući u vidu savremena sredstva komunikacije i razmene podataka.
Ako je Vlada odredila da je rok za dostavu tih ugovora u Srbiji 10 dana, verovatno se nekim kriterijumima vodila. Nemoguće je da za isti vremenski rok stigne neki papir iz suda u jednom te istom gradu, kao što će doći iz konzularnog predstavništva iz bilo koje druge države, recimo Australije ili Kine, sasvim je svejedno odakle.
Nije čest slučaj da organi suda, opštinski organi ili neki drugi republički organi budu u istoj zgradi gde i lokalna samouprava. Naravno, SRS smatra da te organi treba ne samo administrativno, nego politički, čak i fizički odvojiti jedne od drugih, ali ako ste se opredelili da 10 dana ti organi imaju rok da dostave to nadležnim organima ili poreskim, ili jedinicama lokalne samouprave, onda ste objektivno mogli da prihvatite da rok za diplomatsko-konzularna predstavništva bude duži od 10, odnosno da bude, kako sam predvideo, 15 dana.
Ako ste svesni savremenih tehnologija i sredstava komunikacije mogli ste da skratite taj rok na pet dana, pa da ovo bude primereno, da za diplomatsko-konzularna predstavništva bude 10 dana.
To je još jedan dokaz koliko je pristup ovom zakonu s vaše strane bio površan. Bio je površan, to sam rekao i u načelnoj raspravi, samo zato što je ovo prihod lokalne samouprave. Državu, odnosno Vladu Republike Srbije ovi prihodi ne interesuju zato što su to prihodi lokalne samouprave.
To otvara mnogo problema. Nisu samo problemi tehničke prirode problem za sprovođenje ovog zakona. Postoje mnogi drugi problemi i okolnosti. O nekima ću sada da govorim i da ih spomenem, koji se objektivno postavljaju kao problem koje država u proteklih osam godina ne samo da nije uredila, uopšte se istima nije bavila.
Još jedna stvar koja će ukazati na površnost pristupa ovome, pogledajte šta ste u obrazloženju za ovaj zakon napisali. Predlagač zakona najpre u obrazloženju sam sebi postavlja pitanje - zašto je donošenje zakona najbolji način za rešavanje problema?
Onda daju odgovor - "Donošenje zakona je najbolji način za rešavanje problema iz razloga što se radi o zakonskoj materiji koju je jedino moguće menjati i dopunjavati odgovarajućim izmenama i dopunama zakona". Šta je pisac hteo da kaže? Bolje da se ne čita, nego da se čita. Površno je i nažalost šturo. Prvi problem s kojim ćemo se susresti, kada je zakon, odnosno porez o imovini u pitanju, jeste koliko će građana u narednoj godini biti solventno, koliko njih će moći da plati ovaj porez.
Pitam vas, gospodine Iliću, vi ste tu, da li će ovo moći da plaćaju radnici "Sintelona" iz Bačke Palanke, radnici bivši Robnih kuća "Beograd", "Beka", "Trudbenika"? Gospođa ministar Dragutinović kaže da u narednoj godini treba da očekujemo milion nezaposlenih. Kako će i iz kojih sredstava ti ljudi plaćati porez na imovinu? Ili ćemo, naravno, kako zakon daje za pravo, ići u prinudnu naplatu? Šta ćemo im uzimati: trosede stare 20-30 godina, dvosede, frižidere, televizore itd. To je prvi problem s kojim ćemo se susresti kada je porez na imovinu u pitanju i ići će na teret lokalne samouprave.
Sada ide jedno pitanje koje je otvorila gospođa Radeta, a to je problem fiskalne centralizacije. Nikada država nije bila centralizovanija kada su finansije u pitanju od 2000. godine pa naovamo, a puna su vam usta decentralizacije. Svako od vas koji sedi iza vas, a imao je iskustva u funkcionisanju lokalne samouprave to vrlo dobro zna i vrlo je dobro kao odgovoran državni službenik na lokalnom nivou osetio na svojim leđima.
Bilo je inicijativa i razgovora, pozivali ste predsednike opština i sugerisano vam je stotinu puta šta nije dobro i s kakvim se problemima susrećemo. Na sve to ostali ste gluvi, nažalost. Zato što se bavite visokom politikom. I to ne samo da je u suprotnosti sa decentralizacijom o kojoj pričate i koju zagovarate, nego i sa principom policentričnosti. Takođe, jednim od elementarnih principa kada je razvoj i Srbije, i regije, i Evrope i celog modernog sveta u pitanju. Baš vas briga za sve to.
Sa čime se još lokalna samouprava susreće? Pre nekoliko dana sam ovde spominjao, postoji jedan zakon, odnosno to je Zakon o finansiranju lokalne samouprave kojim je predviđeno da deo sredstava, odnosno sredstva koja se ubiru na osnovu korišćenja prirodnih resursa sa teritorije opštine idu u jedinica lokalne samouprave. Vlada je donela uredbu i to usmerila na budžet Republike Srbije, lokalne samouprave koje imaju resurse, koji se dobro koriste i dobro unovče, ne mogu da koriste dinar od tih sredstava.
Apelujem na vas da tražite da se uredba stavi van snage. Znate zašto? Gospodin Krasić je juče nešto spomenuo da država treba da zadrži kontrolu na tom, da kažem, finansijskom delovanju i ponašanju lokalne samouprave. Slažem se, svaka sloboda, to sam već jednom rekao, koja nema limita pretvori se u anarhiju.
Ali, vidite, vi svojom uredbom uskratite opštinu za ozbiljne prihode. Konkretno, da ne idem dalje, iz svoje opštine ću navesti primer, na teritoriji opštine Surdulice posluje "Koka kola" i Vlasinske hidroelektrane. I jedni i drugi koriste vodu, jedni kao elektroenergetski potencijal, a drugi kao komercijalni resurs kao potencijal. Dinar jedan od korišćenja tih dobara opština nema.
Šta se onda doseti lokalna samouprava, ne samo iz koje dolazim, nego širom Srbije, to svi ovde znaju. Onda se oni opredele da svoja izvorna, lokalna davanja, odnosno lokalne takse i firmarine podignu do neba.
Znate, kada su lokalne samouprave u pitanju i finansiranje lokalnih samouprava, zbog neodgovornog odnosa države politički konsenzusi na lokalnom nivou se uvek nađu. I za firmirane koji su izvorni prihodi lokalne samouprave, a koja takvim proizvođačima i takvim profiterima treba da se stave na vrat, uvek se konsenzus nađe i uvek su visoke. Ti koji profitiraju na osnovu tih resursa mnogo zarađuju i nije im problem to da plate, plate to i ućutkaju sve ostale.
To je nešto što vi prenebregavate, što okrećete glavu od toga, objektivno svi koji dolaze ovde kao, da kažem, bivši ili sadašnji funkcioneri sa lokalnog nivoa nemaju sagovornika u Vladi da se ove stvari reše. Osam godina nemaju sagovornika u Vladi, to je problem. Kada biste se time bavili, sve bi bilo drugačije, i sve bi bilo lakše, prvo Vladi u Beogradu, a onda svima nama po Srbiji.
Šta je još problem? Gospodin Dulić nije tu. Problem će biti što Srbija u dve trećine opština nema uređen katastar. To je jedan od problema. Osam godina pričate o evropskim standardima. Ako apstrahujete Hag i sve ono što ti iz Brisela traže od vas, kada počnete da pričate o normalnim stvarima, o stvarima koje vas objektivno kvalifikuju i definišu kao kompatibilne za Evropsku uniju, to su planska dokumentacija i katastar nepokretnosti.
Kako država koja nema katastar nepokretnosti da ima uvid u imovinu? Šta je njeno, a šta je privatno? Na osnovu čega će se utvrditi koliki je iznos i šta kao porez na imovinu treba da se naplati? Obećavate to tek 2010. godine, i u 2010. godini naplata poreza po ovom osnovu takođe će biti problem i grcaćemo i zbog toga.
Da ne govorimo o Direkciji za imovinu. Direkcija za imovinu, pa nema goreg i neefikasnijeg državnog organa od Direkcije za imovinu, nema.
Imaju predmete koji stoje po nekoliko godina, za koje neće da se udostoje da odbiju onoga koji je poslao zahtev ili traži neku uslugu od njih, a kamoli da pozitivno nešto reše, da uvećaju imovinu države Srbije ili da omoguće onome ko je zainteresovan da stiče, da širi svoju imovinu, kako bismo mogli sve ovo da naplaćujemo i da na osnovu tih prihoda živimo i funkcionišemo normalno i kao ljudi.
Vi, nažalost, prodajete maglu, prodajete fikciju, pričamo o Evropi, o evropskim standardima i sve se to svodi samo na puku priču, na izmaglicu, na nešto što je objektivno apstraktno, nije ni na jedan način opipljivo. Postoji mnogo problema, postoji mnogo stvari koje objektivno treba i mogu da se po ovom pitanju otvore.
Takođe, smatram da postoji još jedna stvar tehničke prirode, i time ću završiti, na koju bi hteo da vam sugerišem. Nažalost, nisam stigao, zakasnio sam, mislio sam da je i po tom pitanju trebalo podneti neki amandman, ali mislim da ste ovde, u ovom članu, mislim da je to član 37, trebalo da predvidite da organi nadležni za overu potpisa ugovarača, pored toga što su obavezni da dokumente overene šalju poreskim organima, da to šalju i u jedinice lokalne samouprave.
Znači, slaće ih? To je dobro zato što će se time omogućiti jednostavno ažuriranje i ozbiljan i odgovoran pristup sređivanju baze podataka, na osnovu kojih će se opet imati uvid u to koliki je prihod ostvaren, da li je sve obuhvaćeno i šta smo uradili. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja koleginica Gordana Pop-Lazić podnela je amandman na član 4. Predloga zakona i ono što je interesantno, čime ću se povesti u ovoj diskusiji jeste obrazloženje koje je Vlada dala na odbijanje odnosno neprihvatanje ovog amandmana, a ono glasi: "Amandman se ne prihvata iz razloga što su predložene izmene stopa carine u carinskoj tarifi u skladu sa ekonomskom politikom zemlje i potrebama i nivoom razvoja domaće privrede".
Gospodine ministre, predstavnik ste Vlade ovde, predstavljate izvršni organ u ovoj državi koji bi trebalo da donosi i sprovodi ekonomsku politiku ove zemlje, a meni se čini, a verujem i velikoj većini poslanika, bar sa desne strane, ako ne sa obe strane, da ova država ima sve samo nema ekonomsku politiku ili nismo dovoljno sposobni da razumemo šta je to što se danas u ekonomskom smislu u ovoj državi radi i odvija, a predstavlja ekonomsku politiku.
Pre nego što pređem na ovu priču o carinama, pročitao bih samo nekoliko rečenica, sa jednog papira koji u principu takođe predstavlja ekonomsku politiku ove države, kao član Odbora za privatizaciju dobio sam ga malopre.
Inače, to su neke informacije radi upoznavanja narodnih poslanika, ima sedam tačaka i pogledajte na šta se sve te tačke odnose. Neću prvu da pročitam, najmanje je važna, evo druga: zahtev Udruženja manjinskih akcionara AD "Vulkan" iz Niša za preispitivanje procesa privatizacije; pa zatim zahtev predsednika Odbora i poverilaca EI "Standard" DO Niš za hitno preispitivanje kontrole stečajnog postupka nad ovim preduzećem; zahtev Samostalnog sindikata zaposlenih u grafičko-izdavačkoj, informativnoj delatnosti i Kinematografiji Srbije za dostavljanje detaljnih podataka o sprovođenju i kontroli privatizacije preduzeća iz ovih oblasti; zahtev direktora AMG DOO iz Beograda, za pomoć njemu, kao zainteresovanom kupcu, za kupovinu ŠIK Kučevo i ŠIK "Kopaonik" iz Kuršumlije; zahtev predsednika Udruženja malih akcionara Luke Novi Sad iz Novog Sada za pomoć u vezi sa upisom akcija malih akcionara i zahtev predsednika Udruženja građana Akcionari i poverioci Robnih kuća Beograd za preispitivanje stečajnog postupka nad kompanijom i preduzećem Robne kuće Beograd.
O tom slučaju je malopre gospodin Martinović govorio. Tu svakako nije navedeno, a jako je bitno spomenuti i probleme oko privatizacije "Sintelona" iz Bačke Palanke, "Trudbenika", "Koštane" i "Jumka" sa juga Srbije, sa koga dolazim.
Gospodine ministre, verujem da vi nemate mnogo dodirnih tačaka sa ovom oblasti, ali ovo je ekonomska politika ove države, odnosno ono što vi nazivate ekonomskom politikom ove države.
Ova država, kada je ekonomija u pitanju, vodi se jedino i isključivo stihijom i jednim neverovatno neprihvatljivim neoliberalnim konceptom.
Sada kada govorimo o tarifama, one su svakako vezane za uvoz, ovaj zakon, kao i svi ostali zakoni koji se nalaze u setu zakona koji bi trebalo da predstavljaju podršku budžetu Republike Srbije, u principu morao bi da se definiše ne kao posledica činjenice da ste prihvatili da jednostrano primenjujete Sporazum o stabilizaciji, nego bi svi ovi zakoni zajedno sa budžetom trebalo da budu prevencija, da preventivno deluju na sve ono što će se u ekonomskom smislu, a loše je, dešavati u 2009. godini i kod nas, a svakako i u celom svetu.
Nažalost, vi se pozivate na ekonomsku politiku, a zbog svega ovoga što se nalazi u ovim papirima i u ovim dokumentima može da se konstatuje da ova država definitivno ne poseduje, niti ima strategiju, niti ima, da kažem, jednu lepezu ideja kojima će odgovoriti na sve one ekonomske izazove s kojima ćemo se susresti u 2009. godini.
Naravno, kada govorimo o carinama, govorimo svakako o uvozu i ono što je takođe izraz ekonomske politike ove države, jeste da u poslednjih nekoliko godina mi imamo konstantan rast spoljnotrgovinskog deficita, odnosno imamo porast uvoza, smanjenje izvoza.
To je takođe jedan od najboljih pokazatelja ekonomskih prilika i ekonomske politike ove države, i umesto da svesni te činjenice, s obzirom da to definišete i u zavodima za statistiku kroz razne statističke podatke, umesto da na to odgovarate zaštitnički u odnosu na našu privredu, domaću proizvodnju, vi ste se svakako opet opredelili za koncept neoliberalizacije.
Postavlja se jedno pitanje - nigde javno o tako otvorenom i tvrdom konceptu slobode i liberalizacije uvoza vi ne govorite. Vi čak ni u vašem programu, odnosno nacionalnom programu integracija, jednoj opširnoj knjizi u kojoj ste definisali kako bi ova država u ovoj ili do 2012. godine treba da ide u Evropsku uniju, kako kroz razne oblasti sektora treba da se vlada i ponaša, ni tu niste nigde spomenuli da ćete se prihvatiti jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Niste ni tu, a opredelili ste se onako tiho i još ste uspeli da ubedite bar deo javnosti u Srbiji da ste time napravili jedan veliki korak. Čak ste se drznuli da u obrazloženju ovog zakona o izmenama i dopunama carinskih stopa stavite i ovo - da bi se omogućila jednostrana primena Prelaznog sporazuma sa naše strane, neophodna je dopuna Zakona o carinskoj tarifi, imajući u vidu da se ovim zakonom utvrđuju stope carine koje se primenjuju na uvoz robe. Kao da je to od vas neko tražio, kao da ste bili obavezni da ovaj sporazum prihvatite i primenjujete ga onako kako vi planirate da ga primenite.
Što se tiče uvoza u ovu državu, najbolji odgovor na uvoz bio bi izvoz i mislim da bi u narednoj godini i u svim godinama ispred država trebalo najozbiljnije da se bavi i da razvija i da se dovija ne kako da smanji poreske stope, nego da se bavi time kako bi se naša izvozna oblast i izvozne grane ojačale i u narednom periodu osnažile.
Ono što svakako treba da vam se kaže jeste činjenica da danas najveće izvozne poslove radite sa državama koje pripadaju sporazumu CEFTA, a kakvi su nam odnosi sa njima najbolje govori primer sa Hrvatskom, gde ste rekli, gospođa ministar Dragutinović je rekla da ne želi da i u tom slučaju primenjuje princip reciprociteta kada je uvoz, opet akcizne robe o kojoj ćemo govoriti, duvana u pitanju, a svakako da smo se i tu apsolutno podređeno poneli i na štetu domaće nacionalne ekonomije.
Ne samo da smo takvim ponašanjem doveli u pitanje proizvodnju duvana, koja je bila na nekom, da kažemo, pristojnom nivou prošle godine, nego ćemo u narednoj godini imati opadanje proizvodnje duvana, s jedne strane, a s druge stane, čak su neki proizvođači duvana u Srbiji stavljeni u funkciju hrvatskih proizvođača duvana. Zašto? Zato što mogu u Srbiju da izvezu šta hoće i kako hoće.
Ono što takođe treba reći, jeste da ova država u kontekstu njene ekonomske politike ima slab asortiman. Što se tiče proizvoda, izvozimo samo poluproizvode, uvozimo sve finalne ili gotove proizvode, i to svakako nije nešto čime ova država u ekonomskom smislu sme ili treba da se pohvali.
Kada je reč o uvozu i izvozu ove države, postoji jedan jako interesantan podatak koji nam svakako en služi na ponos, to je činjenica da je ova država u protekloj godini ostvarila spoljnotrgovinski deficit sa Afrikom.
Učešće spoljnotrgovinskog deficita sa Afrikom iznosi 1,9 ili 2% u celokupnom deficitu naše zemlje, ali je svakako bruka i sramota, s obzirom da su naša iskustva sa Afrikom, bar u proteklom periodu, bila takva da su naši privredni subjekti ostvarivali vrlo velike ili pristojne zarade i da je ova država živela vrlo dobro u poslovnim odnosima i saradnji sa zemljama iz Afrike.
Šta bi u principu trebalo da bude funkcija vas koji vodite ekonomsku politiku ili se bar pozivate da je vodite? Ono što bi svakako trebalo da uradite, jeste da koristite sve domaće resurse, odnosno institucionalne kapacitete kako biste povećali asortiman robe koju možemo da izvezemo napolje, kako biste uradili što bolju i kvalitetniju promociju naše proizvodnje napolju. Ali, kad se postavi pitanje šta rade institucije koje time treba da se bave, objektivno verujem da niko od vas nema odgovora.
Kakva je funkcija naše privredne komore? O Privrednoj komori Srbije znate kad se čuje? Čuje se samo kad treba da se bira predsednik i kad treba dve političke stranke ili koncepcije unutar privredne komore da se sukobe. Ali, ta borba u privrednoj komori se ne dešava na bazi ideološkog mimoilaženja ili mimoilaženja u ekonomskom konceptu, nego ko će zagospodariti većim poslovnim prostorom na bitnim lokacijama koje Privredna komora Srbije ima i koje poseduje.
Da li možete da se pohvalite poslovima koje radi i obavlja Sijepa? Zamislite drskost direktora Sijepe, kaže zahvaljujući ovoj Vladi Republike Srbije otklonjena je politička nestabilnost koja će svakako otkloniti ekonomsku nestabilnost, a samim tim poboljšati investicionu klimu u Srbiji. Onda se javi predstavnik Vlade na televiziji ili u sredstvima javnog informisanja i kaže - investiciona klima u Srbiji je jako loša, nepovoljna i na to moramo da računamo.
U narednoj godini, takođe, računate na smanjenje prihoda od privatizacije, jer gotovo je prodato sve što se može. Ponavljam, država nema strategiju i koncept privatizacije javnih preduzeća i sve će se to jako loše reflektovati na ekonomske prilike i mogućnosti ove države da odgovaramo negativnim posledicama koje će se preslikati, pre svega, spolja na naše prilike unutra, a onda, naravno, i na posledice koje su inspirisane nedomaćinskim, neodgovornim i vrlo lošim konceptom ekonomske politike koju vodite i koju nemate nameru, a kroz ove zakone se to svakako vidi i prepoznaje, niti kratkoročnu, niti srednjeročno, a bogami ni dugoročno da menjate.
Stoga mislim da je bilo racionalno ne samo prihvatiti ovaj amandman, povući ceo set ovih zakona, preispitati ih, otvoriti ozbiljnu i političku javnu raspravu pre njihovog definisanja i donošenja, odnosno slanje u Skupštinu. Ovako sasvim sam siguran da nam se crno piše.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi set od sedam zakona za čiji značaj i važnost očigledno da najmanje razumevanje imaju oni koji su ga i predložili Narodnoj skupštini na usvajanje.
Jedan takav zaključak može se izvesti pre svega iz činjenice da je danas gospođa Kalanović, kao predstavnik Vlade, potrošila cela tri minuta da govori o setu svih sedam zakona. Večeras je nažalost gospodin Dulić kolateralna šteta takve indolentnosti i neodgovornosti predlagača ovog zakona prema samom zakonu, odnosno celom setu zakona. Ali, dobro.
Mislim da je set zakona koji su danas pred nama i o kojima raspravljamo u objedinjenoj raspravi set koji otprilike može da se podeli na dva dela.
Jedan čine oni zakoni koji su indirektno ili uopšte nisu uslovljeni nerazumnom odlukom o jednostranoj primeni SSP, a drugi su oni koji su svakako direktno vezani ili su nastali kao posledica prihvatanja jedne takve nerazumne odluke od strane Vlade Republike Srbije u 2009. godini.
Danas je, nažalost, od predstavnika Vlade, a čini mi se i uopšte u parlamentu, najmanje reči bilo o jednom zakonu koji svakako treba spomenuti, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu.
Zašto insistiram na ovom zakonu? Insistiram zato što u principu prihodi koji se ostvaruju na osnovu ovih zahvatanja jesu prihodi lokalne samouprave.
Odnos predstavnika Vlade danas prema ovom zakonu i činjenici da su u 15 sekundi prokomentarisali ovaj zakon, govori i ukazuje na činjenicu koliko je Vlada opredeljenja za taj koncept ravnomernog regionalnog razvoja s jedne strane, odnosno govori o činjenici koliko je Vlada spremna da na jedan ozbiljan način jača kapacitete lokalne samouprave širom Srbije.
Ako izanalizirate šta se danas po lokalnoj samoupravi u Srbiji dešava, možete da nađete samo sledeće: rasprave, smene, imenovanja i nestabilnost. Da li se, hajde da ne kažem i da ne preteram dve trećine, ali pola lokalnih samouprava se ne bavi problematikom kojom bi trebalo da se bavi.
Jako bi dobro bilo da predstavnici Ministarstva koje su predložili ovaj zakon prođu kroz Srbiju i, umesto što ruše lokalne samouprave, da uzmu i da izanaliziraju koliko lokalnih samouprava i opštinskih uprava je do kraja organizovana jedinica lokalne samouprave koja će u narednoj godini ubirati, odnosno raditi poslove na obezbeđivanju prihoda kroz porez na imovinu.
Činjenica je da je pre svega država u tom poslu kasnila. Kasnili su i u tehničkom smislu i u smislu obezbeđivanja programa za lokalnu samoupravu kojom će se i u organizacionom i u svakom drugom smislu ovaj posao obavljati na jedan kvalitetan i adekvatan način.
Nije učinila ništa da razvije i nametne i svest lokalnoj samoupravi o potrebi jednog sveobuhvatnog bavljenja ovom problematikom, odnosno ubiranjem poreza po ovom osnovu, kako bi u ekonomskom smislu snažili kapacitete lokalne samouprave širom Srbije.
Vladi je bitan PDV, najveći prihod u budžetu, najveća stavka na prihodnoj strani. Ona se time bavi. Svi ostali prihodi koji nisu direktno prihod budžeta Republike Srbije, odnosno koji ne ostaju u Republici, onda dođu onako nekako u senci, u margini, i njima se ili bavi ili ne, a zbog svega toga trpi lokalna samouprava.
Nije samo to primer da je Vlada neodgovorna prema lokalnoj samoupravi. Pre nekoliko dana sam ovde govorio, postoje neki drugi prihodi koji su zakonom definisani i pripadaju lokalnoj samoupravi, ali Vlada ih nažalost uredbama prisvaja i ostavlja da ostaju na raspolaganju njoj, a to su prihodi na osnovu korišćenja prirodnih resursa na teritorijama jedinica lokalne samouprave.
Drugi zakon koji svakako treba spomenuti i nije direktno vezan kao posledica nerazumne odluke o jednostranoj primeni SSP jesu svakako republičke administrativne takse.
Ako izanalizirate ovaj zakon i prođete kroz obrazloženje Predloga zakona, opet ćete prihvatiti, odnosno prepoznati neodgovornost Vlade, i ove i nekoliko vlada pre ove, u odnosu prema rešavanju ovih problema.
Ovde se kaže da se konačna zahvatanja, odnosno naplaćivanja usluga koje državna uprava vrši na osnovu svojih nadležnosti i koje su bile definisane kao prihodi SRJ, odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora, tek sada uvode kao prihodi Republike Srbije.
Ne govorim o novčanim sredstvima. Govorim samo o činjenici da se to tek sada kroz zakonsku materiju definiše i reguliše kao prihod Republike Srbije. Kada odete korak dalje u obrazloženju, na šta naiđete. Pazite sada, pojedine takse nisu usklađivane i usaglašavane od 2001. godine pa naovamo.
Kada odete u sledeću rečenicu, tu se kaže da se republičke administrativne takse usaglašavaju na godišnjem nivou. Ako izanalizirate, neka se radi samo o dve takse, od 2001. godine pa naovamo da ste ih usaglašavali bar za stopu inflacije na godišnjem nivou, izračunajte koliko bi u masi to do danas finansijskih sredstava iznosilo, koliko se država novca po tom osnovu odrekla.
Ne možete da osporite ni činjenicu da će svaki građanin povećanje takse za stopu inflacije da razume i da prihvati. Za tu uslugu koju treba da plati i koju mu država pruži, neće praviti problem da plati.
Mi ćemo posle sedam godina neke takse da usklađujemo u finansijskom smislu, odnosno u smislu njihovog iznosa. To govori o jednoj neodgovornosti, to govori o nedomaćinskom poslovanju, to govori o činjenici da se ova država, koju vode neodgovorni, za svih sedam godina po osnovu nekih taksi odrekla velike količine novca.
Taj novac mogao je, iskreno se nadam, da bude iskorišćen i upućen u neke pametne svrhe, jer očigledno je, a to sam rekao i kada smo govorili o raspravi o budžetu, jako je malo sredstava za poljoprivredu, malo sredstava za nauku, malo sredstava u budžetu za narednu godinu ova država predviđa za planiranje i izgradnju.
Tu je gospodin ministar, namerno to spominjem, a svakako da će i zbog ambicija koje je i on rekao da ova država ima, voleo bih da to stvarno tako bude, trebaće nam dosta sredstava u tu namenu da se troše i da se iskoriste.
Sada dolazim do onog dela seta ovog zakona koji se odnosi na zakone, a koje određuje, po treći put ponavljam, nerazumna odluka o jednostranoj primeni Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Pravo na takvu konstataciju daje mi činjenica da je dobar deo Vlade bio protiv takve odluke i protiv primene sporazuma, ali nažalost politički kompromisi na kojima je Vlada sazdana, takvi kakvi jesu, primorava pojedince u Vladi da budu skloni odlukama kakve jesu i koje svakako nisu u interesu ove države i svakog od nas ko u ovoj državi živi, radi i želi da stvara.
Tu su svakako neke preambiciozne namere, a to je da država u toku ove godine kroz poreska zahvatanja obezbedi preko 640 milijardi dinara na prihodnoj strani budžeta, što je vrlo ambiciozno u odnosu na ekonomski ambijent, naš domaći, u kakvom Srbija jeste, na prilike koje će se iz svetske ekonomske krize preslikati kod nas u Srbiji, na našu posrnulu ekonomiju, i sve posledice koje će proizvesti jednostrana primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Od tih prihoda poreskih, negde oko 340 milijardi dinara treba da budu prihodi ostvareni kroz PDV. Mislim da je to preambiciozno, čak mislim da i ministar finansija smatra da je to preambiciozno, jer je pre nekoliko dana čini mi se baš ona rekla, da ukoliko ne bude realizacije budžeta prihodne strane na osnovu PDV-a, Vlada će uraditi analizu i na osnovu toga opredeliti se da eventualnu stopu PDV-a poveća.
To je nonsens, to je nešto što nam ne treba i na šta ova država svakako u godini koja je pred nama ne samo da ne treba, nego ne sme da se odluči. Ne sme da se odluči, ako vam je lakše i ako će vam to imponovati, i zbog činjenice da Evropska komisija i MMF sugerišu da stopu PDV-a treba da obarate, a ne da povećavate.
Ponoviću još jednom, kada se država nalazi u kriznim vremenima ne povećava se poreska stopa nego se povećava poreska osnovica i država treba da troši energiju i da ulaže napore da obezbedi što veću osnovicu u narednoj godini, koja će svakako biti teška.
Što se tiče carina, tu računate da će u odnosu na rebalans budžeta iz 2008. godine prihodi biti manji za 19,6 milijardi samo na osnovu toga i ta procena, postavlja se pitanje, koliko je realna, jer niko ne može da proceni koliki će pad uvoza u narednoj godini biti zato što će biti pad potražnje na domaćem tržištu. To su pretpostavke kojima niko sa sigurnošću ne može u oči da pogleda.
Što se akciza tiče, planirate da na ime povećanja akciza akcizne robe, duvan i benzin, povećate prihode za 14 milijardi i nešto. Ekonomska kriza će sasvim sigurno definisati i usloviti da potražnja za ovom robom padne, tako da mislim da nas ništa sjajno u narednoj godini, bar kada je ovo u pitanju, ne može očekivati.
Da se vratim na taj Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju odnosno jednostranoj primeni. Znate, mogu da shvatim Evropu i Evropsku zajednicu, mi smo za njih, iako bedno i malo, ali svakako tržište, i ne mogu da osporim pravo da se oni tako ponašaju.
Ali, ne mogu da shvatim da Vlada u vremenu u kojem se nalazimo i u godini koja je pred nama donese jednu ovakvu neozbiljnu i u ekonomskom smislu po nacionalnu ekonomiju neodgovornu odluku.
Evropa je po ko zna koji put pokazala sledeće: kada je Srbija u pitanju i kada je njen odnos sa Srbijom u pitanju, dva elementarna principa na kojima je sazdana EU su, po ko zna koji put, kada je ekonomija u pitanju pogaženi.
To su principi supsidijarnosti i reciprociteta. Ovo je i ekonomski i pravni presedan, da sporazum potpišu dve strane i onda se jedna odluči na njegovu jednostranu primenu, i to na svoju sopstvenu štetu.
Evropi to ne smeta, a bogami ni Vladi Republike Srbije to ne smeta i onda se Vlada ljuti kada neke teške i žestoke optužbe koje zaslužuje idu na njen teret.
Što se tiče principa supsidijarnosti, neko je danas govorio sa ove govornice, ne jedan, više poslanika su govorili o pretpristupnim fondovima. Neka kažu večeras ili u raspravi u pojedinostima, a koji su vam to pretpristupni fondovi zbog toga otvoreni, kome će biti obezbeđena sredstva iz Evropske unije zbog jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, da podižu i izgrađuju standarde određenim sektorima i određenim oblastima. Naravno da neće nikome.
Dame i gospodo iz vladajuće većine, definitivno ste rešili da uradite lošu stvar kada je nacionalni ekonomski interes u pitanju. Mi vas u tome, nažalost, još uvek bar brojkama ne možemo sprečiti, pokušaćemo u raspravi u pojedinostima da ukažemo na sve manjkavosti i faličnosti zakona koji su pred nama, a od vas ako ne možemo više, očekujemo da bar u narednoj godini realnije, objektivnije i sa više racionalnosti i razuma govorite o ekonomskim prilikama i o svemu onome što će nas u 2009. godini u ekonomskom smislu očekivati.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, mislim da velika većina amandmana koja je podneta na član 5. Predloga ovog zakona u principu izražava jednu rezervu prema ove dve pozicije, a to su usluge po ugovoru i specijalizovane usluge, ne prema njima, nego prema načinu na koji se one troše, na način na koji bi trebalo u narednoj godini, pretpostavljam, da se potroše.
Iskustva su razna. Imate one koji su imali priliku da kreiraju budžet od lokalnog do ovog najvišeg nivoa, da učestvuju u njihovim projekcijama, u njihovim trošenjima.
Da ne kažem da li sam imao sreću ili nesreću to i ja da radim, recimo u opštine iz koje dolazim, kao predsednik Skupštine nekoliko budžeta sam projektovao, učestvovao u projektovanju i trošenju novca.
Recimo, u opštini, gde sam imao priliku o tome da odlučujem na neki način, i usluge po ugovoru i specijalizovane usluge trošene su na vrlo racionalne stvari. Mi smo, recimo, usluge po ugovoru trošili na plaćanje ili specijalizovane usluge, novci sa tih stavki pozicija na plaćanje usluga koje smo po tehničkim ili poslovno-tehničkim sporazumima imali sa univerzitetima u Beogradu i univerzitetima u Nišu.
Znači, projektnu dokumentaciju, plansku dokumentaciju Poljoprivrednog fakulteta, Arhitektonskog fakulteta, građevinskih fakulteta, plaćali smo sa tih pozicija. Tada se pokaže pun smisao ovih pozicija, i usluga po ugovoru i specijalizovanih usluga.
Postoje i oni drugi primeri gde neodgovorni pojedinci, na osnovu kojih se, nažalost, stiče utisak o celoj Vladi i o svim agencijama, ili direkcijama, ili organizacijama koje funkcionišu pod okriljem Vlade, na osnovu kojih se stiču neki vrlo loši, vrlo nakaradni utisci. I to je problem ne samo vaše Vlade, to je problem velikog broja vlada i kod nas i napolju, naročito u poslednjih osam godina.
Vidite, postoje mnoge agencije koje objektivno predstavljaju uska grla, agencije koje ni na jedan svoj način ne opravdavaju smisao svog postojanja ili smisao trošenja novca koji im se iz budžeta odvaja, a koji za budžet skupljaju građani naše države.
Jedna takva agencija je svakako Direkcija za imovinu Republike Srbije, i mislim da je ovaj primer koji ću sada da vam istaknem i način na koji se oni ophode i ponašaju svakako pokazatelj zbog čega poslanici opozicije, a uostalom i građani ističu jednu rezervu prema ovoj poziciji, usluge po ugovoru, specijalizovane usluge, odnosno kako loše funkcionišu pojedini segmenti državne uprave za koje se izdvaja novac iz budžeta, odnosno od građana Republike Srbije.
Mi smo, recimo, u opštini iz koje dolazim 2006. godine podneli jedan projekat koji se odnosio na turističku infrastrukturu naše opštine i vrednost tog projekta je bila oko 24 miliona. On je bio podeljen u tri faze. Prva faza je bila osam miliona i čak je potpisan ugovor sa Ministarstvom za njegovu realizaciju i implementaciju.
Trebalo je da se za potrebe opštine otkupi jedna kuća koja je bila pod zaštitom države. Jako je bitno, ona je predstavljala izraz srpskog klasicizma u arhitektonskom smislu i mislim da je podrška države da se projekat dovede do kraja bila u principu samo u interesu države, zato što bi se imovina države povećala. Naravno, i prihodi na konto posedovanja te imovine bi svakako bili dobrodošli za državu i za godine koje su pred nama.
Interes da se to završi pokazale su svakako neke i Vladine i nevladine agencije koje funkcionišu na tom području. Za takav projekat dobili smo podršku i regionalne privredne komore u Leskovcu i Centra za regionalni razvoj Jablaničkog i Pčinjskog okruga. Ministarstvo je prihvatilo projekat, čak je potpisan i ugovor sa Ministarstvom, ponavljam.
Kada je sva dokumentacija napravljena, sve prosleđeno Direkciji za imovinu, tu je sve stalo. Od tog dana, znači od 2006. godine do dana današnjeg, Direkcija za imovinu nije našla za shodno, ne da odgovori negativno, ni na jedan jedini način nije našla za shodno da reaguje. To nije jedini primer u Srbiji, to nije jedini primer u opštini iz koje dolazim, naročito kada je u pitanju Direkcija za imovinu. Tako oni opravdavaju novac koji se za njih opredeljuje.
Vi ste u ovom budžetu za tu agenciju opredelili 800 miliona dinara. Od tih 800 miliona, 30 miliona će ići na usluge po ugovoru. Oni su svoj način trošenja za narednu godinu predvideli u pet pasusa, na pola strane budžeta koji je pred nama. To, i svi amandmani koji su danas i ovih dana pred vama, mora svakako da vam bude motiv koliko možete, i to je ono što vi možete, da naterate sva ministarstva da svoje budžete definišu kao programske. To je do sada uspelo u par ministarstava, po onom pilot projektu, pretpostavljam da znate o čemu se radi, i vaše ministarstvo je na tome insistiralo.
Recimo, uporedite budžet Ministarstva odbrane i Direkcije za imovinu. Ne poredim iznose, ali kako su predstavljeni, u šta će pare trošiti Direkcija za imovinu, a na šta će pare trošiti Ministarstvo odbrane. Znači, tu možete da učinite nešto i iskoristite svoju poziciju, svoje profesionalne kvalitete i naterajte ministarstva da svoje budžete definišu kao programske.
To će vas u perspektivi, ako budete u perspektivi da pišete još neki budžet, ne znam, videćemo, osloboditi ovakvih amandmana u najvećoj meri.
Pazite, sve ono što je loše a dolazi iz oblasti usluge po ugovoru i specijalizovane usluge, čak se neće moći apstrahovati ni programskim budžetima, mislim da ćete se složiti sa mnom, ali ćete u najvećoj meri poštedeti Vladu ovakvih amandmana i ovakvim oštrih i žestokih kritika.
Prema tome, gospođo ministre, možda ne bi bilo loše da neke amandmane prihvatite, smisleni su i racionalni, a ukoliko ne, neka vam oni bar budu za nauk da u perspektivi potpuno drugačije koncepcijski definišete budžete koje ćete slati u Skupštinu na usvajanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se da koristim vreme koje SRS pripada po Poslovniku, a odnosi se na obrazlaganje ovog amandmana, ali ću svakako iskoristiti priliku, na uštrb tog vremena da se ne bih javljao po Poslovniku, kako ne bih dao dodatno razloga i motiva predstavnicima vladajuće većine da dodatno optužuju SRS da je ona navodno kriva zbog eventualnog neusvajanja budžeta večeras do 24.00.
Hteo bih da dam jednu informaciju i obaveštenje svim poslanicima koji su večeras tu. Pretpostavljam da je to interesantno za sve, upravo sam kontaktirao sa svojim stranačkim kolegama iz Bujanovca. Juče je za ovom govornicom bila otvorena tema SO Bujanovac i ovde je bilo rečeno da će na toj sednici biti pokušaja da se i dva preostala direktora javnih preduzeća, koji su Srbi, smene sa te dužnosti.
Ta sednica je danas započeta i upravo pre nekoliko trenutaka sednica je prekinuta. Sednica je prekinuta koherentnim delovanjem političkih stranaka koje predstavljaju srpske nacionalne interese u Bujanovcu, legitimnim političkim sredstvima, i svi Srbi su dole uspeli da izdejstvuju nastavak sednice tamo sredinom januara.
U tom smislu i u tom kontekstu, evo, iskoristio bih priliku i da u ime SRS pozovem političke lidere Albanaca, koji svoje predstavnike, između ostalog, imaju i ovde i koji su se ovde na taj zajednički život i zajedništvo i spremnost da sav teret života dole dele sa Srbima pokažu, da do 15. januara nađu zajednički jezik i da svakako pokažu, još jedanput ponavljam, opredeljenje da svo breme života koje nosi sobom današnja i ekonomska i politička i socijalna kriza podele sa svojim sunarodnicima, komšijama, Srbima, jer odnos koji je prisutan u toj nacionalnoj strukturi u Bujanovcu nije takav da Srbi ne zaslužuju i nemaju prava da imaju svoje predstavnike u javnom životu.
Razlika je samo u nekoliko procenata. Još jednom apelujem na njih, ako su već spremni da kritikuju Vladu Republike Srbije da ne radi kako treba, neka na to ne odgovaraju reciprocitetom, nego neka pokažu dobru volju i opredeljenje da hoće i da žele da žive dole sa Srbima zajedno.
Što se tiče ovog amandmana koji je moj kolega Damjanović podneo, on se odnosi na član 5, razdeo 5, glavu 5.15, funkcija 330, ekonomska klasifikacija 426 - materijal, i ukupno pokušava da s te pozicije 10 miliona dinara prebaci na razdeo 14, funkciju 420, ekonomsku klasifikaciju 451 - subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama.
Sada se opet vraćamo na onu priču koju sam pričao otprilike kada sam govorio o prethodnom amandmanu.
Kada otvorite obrazloženje ovoga budžeta, šta tačno koja glava u principu treba da predstavlja i na šta se utrošak sredstava odnosi, kada dođete do glave 5.15, to je Veće za prekršaje, i sada da ne bih čitao sve, ono što se odnosi na materijal kaže: znači materijal, odnosi se na administrativni materijal, materijal za obrazovanje i usavršavanje zaposlenih, materijal za saobraćaj, održavanje higijene i poslednje, materijal za posebne namene.
Niti tamo gde se sredstva opredeljuju ne znamo i ne vidimo za šta to služi, niti u obrazloženju ne vidimo. Zato bi suština, anatomija i konstrukcija budžeta morala da bude drugačija.
Kada se ovako stvari definišu, tu uvek postoji prostor i za manipulaciju, uvek postoji prostor za sumnju da će neko svoje mogućnosti i položaje, da raspolaže ne baš skromnim iznosima sredstava, doći u priliku i iskušenje da ovde pravi kojekakve zloupotrebe, a mislim da u poslednjih nekoliko meseci, naročito kada su u pitanju javna preduzeća, ono što osniva država i čije funkcionere, odnosno rukovodioce postavlja država, morate da priznate da nije bilo baš opredeljenja za skromnost, za racionalno, domaćinsko ponašanje. Primer vam je, recimo, samo aerodrom, da ne ulazimo dalje u diskusiju.
Gospođo ministre, vi ste, čini mi se, kada je ovaj budžet u pitanju i kada je ova vlada u pitanju, imali najteži i najnezahvalniji zadatak, da urazumite nerazumne, da spojite suprotstavljene i da sve to pretočite na papir, da to knjiški i teorijski ne bude neispravno, da ispoštujete procedure i sve to pretočite u ovaj budžet.
Ono što deluje poražavajuće jeste činjenica da ne postoji baš i ne stiče se utisak da većina iza vas želi da usvoji ovaj budžet. Da ponovim, čini mi se da većina koja sedi iza vas ne pokazuje raspoloženje da ovaj budžet usvoji. Da li to rade tendenciozno ili ne, sasvim je svejedno, ali mislim da im privremeno finansiranje više odgovara. Da li je to rezultat političkih sukoba u Vladi ili su stvari finansijske i tehničke prirode, sasvim je svejedno.
Dozvolite da završim. Imaćete priliku da završite, nadam se, u januaru ili februaru, kada govorimo o budžetu. Znači, imali ste jedan vrlo nezahvalan i vrlo ozbiljan posao. Vi ste, kada je ovaj budžet u pitanju, napravili nešto što podseća na grijevski sir. To je jedini sir koji je šupljikaviji od švajcarskog sira, spolja se i nešto vidi, a unutra je šuplje i nema ništa. Nažalost, teret ovakve neodgovornosti će se samo vama na leđa staviti, ali mislim da je to neopravdano. Objektivno jeste neopravdano.
Kada govorimo o ovom budžetu, mislim da je dosta reči bilo o onoj stavci deficit budžeta. Slažem se s vama, mislim da ste rekli da je deficit u budžetu zacementiran, mislim da ste se tako izrazili, sasvim je svejedno.
Vi možete na papiru da ga zacementirate i možete da ga zacementirate kada ga projektujete na rashodnoj strani. Ako postoji politička volja i vaše opredeljenje da tu ne popustite, deficit se neće povećati. Ali, postoji nešto što vi objektivno ne možete da kontrolišete iz vašeg ugla sa ove vremenske distance i ne možete da pretpostavite šta će se dešavati za tri, četiri ili pet meseci.
Budžetski deficit svakako prihodna strana može da poveća. Slažem se, onda postoji rebalans, ali ko će najviše da plati u svemu tome, to se sada objektivno može samo spekulisati i pretpostavljati.
Zato je i zbog toga možda trebalo da sve ovakve stvari koje su predmet ovih amandmana da uskratite maksimalno, a da se eventualno ako se sutra i pojavi potreba da se nešto tu dopuni nekim rebalansom i popuni.
Ovako ćete možda doći u priliku da kada ne budete u situaciji da odavde crpite sredstva za krpljenje budžetskog deficita, iznalazite sredstva ne znam odakle i uskraćujete neke mnogo bitnije i mnogo važnije stvari za sredstva koja su im objektivno potrebna.
Vi ćete u narednoj godini imati velikih problema na prihodnoj strani i vi ste toga svesni.
Vi ste najveći, rekao bih, u Vladi kritičar jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i to ne možete da poreknete. Ubeđen sam da je to tako zato što ste racionalni i zato što poznajete posao, ali ste žrtva nerazumnog potpredsednika Vlade i to će nažalost sve da nas košta, ne samo vas u Vladi.
Vi imate smanjenje prihoda po osnovu PDV-a zbog smanjenja uvoza, to je jedna stvar. Već sada je 30 do 50% porudžbina iz inostranstva za prva dva kvartala smanjeno na naš izvozni sektor. Po tom osnovu ćemo imati smanjenje prihodne strane u budžetu.
Kada uzmete u obzir da su strateške grane, koje bi trebalo da budu izvozne, kroz ovaj budžet uskraćene, nemaju dovoljno sredstava, recimo, u poljoprivredi, onda se postavlja objektivno pitanje koliko će ovakva konstrukcija budžeta moći da prati ekonomske prilike koje nas očekuju? Onda dolazimo do one stvari koja se odnosi na primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Pre nego što tu kažem, evo, pogledajte samo ovo. Ovo je dokument koji sam dobio juče, neću praviti digresiju, to je Savez zemljoradničkih zadruga Jablaničkog i Pčinjskog okruga, sa juga Srbije, odakle dolazi. Nisu im isplaćene premije, regresi, subvencije za 2008. godinu. Država im i to duguje.
Šta da očekuju i kakvu poruku, kako da dožive to za 2009. godinu? Šta mogu u 2009. godini da očekuju? Govorimo o našoj razvojnoj grani, odnosno izvoznoj grani, o grani gde biste vi trebalo da očekujete najviše u kontekstu prihoda za 2009, 2010. itd.
Onda dolazimo do Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, jednostranoj njegovoj primeni, gde na konto pada carina vi svesno se odričete 23 milijarde dinara, a s druge strane pokušavate da to nadoknadite kroz porast akciza na nešto, a o tome sam već govorio, na nešto što svakako više u ovoj državi ne predstavlja luksuz.
Čak se kod vas u Vladi pojavljuju i ideje da povećate poreske stope. U kriznim vremenima to je potpuno pogrešno i tu morate da se složite sa mnom, zato što ne deluje stimulativno i ne predstavlja subvenciju, dozvolite mi, i ne predstavlja stimulaciju, odnosno subvenciju, indirektnu subvenciju na porast proizvodnje u narednoj godini.
U ovakvim prilikama, poreske stope se smanjuju, ali se širi poreska osnova. Kakva je šansa da se poreska osnova u Srbiji u 2009. godini poveća, to vi najbolje znate. Koliko šansi i prostora ima da razvijamo proizvodnju i da te proizvodne kapacitete stavljamo u funkciju?
Ne možemo, zato što nema novca, privatizacija će ići jako teško i sporo. Što je važno, ne morate da analizirate prošlu godinu, koliko je nivo direktnih investicija stranih došao u državu.
Treba da analizirate samo sledeću stvar - koliko su u svojim budžetima strane kompanije nivo investicija smanjile za 2009. godinu, bar kada je naše područje u pitanju. Tu će vam sve biti jasno.
Znači, time ću završiti, vi ste imali vrlo ozbiljan, nezahvalan posao. Koliko vam je pošlo za rukom ne znam, nije ni bitno, ali je žalosno što trud, energiju i znanje trošite otprilike na neke ljude koji to ne poštuju, ne cene i nemaju nameru da se problemima u 2009. godini bave na adekvatan način. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče poslednjih nekoliko amandmana, karakteristična je za njih jedna stvar: njima se u principu predlaže ukidanje sredstava onim segmentima ove države ili izvršne vlasti koji bi u principu trebalo da promovišu evropske vrednosti i uvode evropske standarde u Srbiji. E sada, ono što je interesantno jeste da ih predlažu oni koji su preko noći spoznali svoju opredeljenost i sklonost ka evropskim vrednostima, evropskim integracijama, evropskim principima i onda se postavlja jedno objektivno pitanje: da li su ozbiljni i da li ih treba komentarisati.
U svakom slučaju kada su u pitanju opredeljenja ove vlade da uvode te standarde i te principe u ovoj našoj državi, onda se nameće sledeći zaključak, čini mi se da u poslednjih osam godina nijedan resorni državni organ, koji se ovom problematikom bavio, nije opravdao smisao svog postojanja, možda ne u celini, ali u najvećoj meri, s jedne strane.
S druge strane, onda se objektivno postavlja pitanje da li su novac koji su do sada trošili imali pravo da troše. Da li im novac koji treba da troše u perspektivi treba i poveriti. Ovu moju sumnju u namere određenih državnih organa pokušaću da ilustrujem kroz jedan primer, kroz primer koji je svakako interesantan.
Gospođo predsedniče Skupštine, zamolio bih vas i iskoristio bih svakako svoje pravo po Poslovniku, po članu 226, molio bih da stenogram ove moje diskusije uputite Vladi, jer ću paralelno sa diskusijom na kraju da tražim određene odgovore, odnosno informaciju od Vlade Republike Srbije.
Ono o čemu hoću da prodiskutujem jeste koliko su se nadležni državni organi u zemlji bavili suštinski regionalnim razvojem, odnosno ekonomskim razvojem, iako su za te svoje namere dobijali poprilično velika sredstva iz budžeta Republike Srbije.
Svakako neću izaći iz okvira onoga što u principu jeste interesantno i za nas, odnosno za nas bi trebalo da bude interesantno, za svet kojim stremite, ozbiljan i odgovoran svet, a to je svakako interesantno, to je oblast energetike.
Kada je energetika u pitanju, koliko se ova država bavila ispitivanjem alternativnih izvora energije, odnosno obnovljivih izvora energije. To niko ne može da ospori, koliko god pojedini pokušavali da jeste apsolutno u kontekstu našeg razvoja, što ravnomernog, regionalnog, a što uopšte ekonomskog razvoja i obnove ove države.
Ozbiljne države u Evropi i u svetu su ovoj stvari posvetili mnogo pažnje, a ova naša država bi svemu tome trebalo da se posveti bar iz dva razloga. S jedne strane, to je činjenica da nivoi investicija u ovoj oblasti prevazilaze i skromnost, odnosno da budem konkretan, recimo, da je vrednost investicija u vetrogeneratore snage jednog megavata preko 1,2 miliona evra. Ako iko iole ozbiljan sluša, poredi cifre i uzima ih u obzir, svakako može i treba da razume koliko bi u perspektivi, kada bi se ova država ozbiljno bavila, to bi moglo ovoj državi da donese. Onda bismo, gospođo ministre, objektivno mogli da govorimo o razvojnim komponentama našeg budžeta.
S druge strane, ono što država prećutkuje, ne znam koliko je spremna da se suoči s tim problemom, a jeste problem koji ćemo mi u perspektivi i u 2009. godini imati sa elektroenergetskim sistemom i snabdevanjima, a sve zbog činjenice da je deo elektroenergetskog sistema Srbije na Kosovu i Metohiji, i zbog činjenice da počinje institucionalno odvajanje, ali u potpunosti, odvajanje Kosova i Metohije od Srbije, mi sa tim sistemom, odnosno sa tog sistema nećemo moći da pokrivamo naše domaće potrebe.
U narednoj godini, u godinama koje su pred nama, struju koju ćemo trošiti biće svakako skupa, pre svega što je nećemo imati dovoljno kod nas, moraćemo da je uvozimo, a to svakako za naše ekonomske prilike u narednim godinama i u narednom periodu neće biti dobro.
Ovo što pokušavam, taj primer da otvorim, jeste u principu koliko je Vlada, odnosno izvršni organ ove države na republičkom nivou opstruktivno delovao na inicijative pojedinih lokalnih ili regionalnih organizacija, ili lokalnih organa vlasti. Naime, u opštini iz koje dolazim pre par godina započeta su neka ispitivanja i istraživanja i u njima su učestvovali Ministarstvo nauke, opština i svakako Entel, firma u okviru Energoprojekta u Beogradu.
Spominjem namerno one koji su učestvovali, s obzirom da je ove godine, odnosno u budžetu za narednu godinu Ministarstvo nauke jedno od tri grane koja je objektivna ostala uskraćena za potreban deo novca i sredstava. Znači, finansijeri celog istraživanja bili su Ministarstvo nauke i Vlada Kraljevine Švedske.
Kroz projekat su se radili ispitivanja o mogućnosti instalisanja vetrogeneratora na području Vlasine. Ono što je interesantno jeste da je u vreme ispitivanja inicijativu pokrenulo lokalno rukovodstvo. Tada je SRS bila na vlasti dole u Surdulici.
Rezultati ispitivanja su se samo u jednoj prilici pojavili i to, zamislite gde, bili su objavljeni na sajmu privrede u Perniku, u Republici Bugarskoj. Od tada do danas apsolutni je moratorijum, apsolutno niko nije u situaciji da dođe do podataka u vezi sa ispitivanjima.
Ali je interesantno da rezultate ispitivanja ne kontroliše ni Ministarstvo nauke niti opština, Ministarstvo nauke, koje je ispitivanje naručilo i tražilo, nego ih koristi i baštini na vrlo bezobrazan i pokvaren način, onaj koji je ispitivanja vršio, to je firma Entel.
Zašto sada to tako kažem? Zato što su to ozbiljni državni podaci i oni koji sa njima raspolažu mogu prilično dobro da ih unovče. Govorio sam o vrednosti investicija koja se odnose na ovakva ispitivanja i mogućnost ostvarivanja investicija, odnosno realizacije tih investicija u ovoj oblasti.
Jako je interesantno da država ne preduzima ništa da takav kapital stavi na raspolaganje samoj sebi i da u periodu koji je pred nama omogući da se predinvesticioni period za one koji hoće da investiraju skrati i da se na teritoriji juga Srbije, Pčinjskog okruga, teritoriji opštine Surdulica, omogući svim zainteresovanim i potencijalnim investitorima da dođu do rezultata ih ispitivanja, kako bi mogli da budu sigurni da će efekti njihove investicije biti vraćeni.
To je jedan odnos države vrlo neozbiljan i neodgovoran. Mislim da smo u poslednjih nekoliko dana, a naročito govoreći o ovom budžetu, upravo ukazivali na činjenicu da nema opredeljenosti države da se bavi ozbiljnim stvarima, odnosno nema opredeljenosti države da pokaže svoje opredeljenje da su spremni da se bave na jedan ozbiljan, moderan način, način koji ima smisao i svoju suštinu, ima svoj ishod, razvojem ove države. U tom kontekstu ću još jedanput da postavim pitanje Vladi, zbog čega su indolentni u odnosu na činjenicu da što se tiče rezultata ispitivanja u oblasti alternativnih izvora ili obnovljivih izvora energije, ne raspolažu rezultatima ispitivanja koja su platili, za koje su novac potrošili?
Zašto se na taj način ne omogući da na jugu Srbije određeni investicioni poduhvati dobiju mogućnost da se ostvare i realizuju? Zašto ljudi na jugu Srbije ne mogu da dobiju podršku Vlade za ozbiljne projekte i inicijative koje su lokalnog ili regionalnog karaktera? Zašto Vlada u principu deluje kao opstruktivni element kada su ovakve stvari u pitanju? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prokomentarisao bih ovaj amandman gospođe Donke Banović, a priča bi mogla uopšteno da se odnosi i na sve amandmane koje je DSS podnela u kontekstu da se sredstva od privatizacije NIS-a u iznosu od 5% predvide za neke opštine.
Dolazim iz Pčinjskog okruga i verujte mi da se i 90% sredstava od privatizacije NIS-a utroše, odnosno opredele za Pčinjski okrug mislim da ne bi bilo dovoljno da se stvari stave na noge, odnosno onako da to zaliči na nešto, što bi narod rekao. Treba mnogo više, ali treba biti racionalan i razuman, mislim da ni 5% ne bi bilo loše.
Da priču počnemo iz početka da pričamo. Mislim da su predlagači ovih amandmana pokušali da pokažu svoje opredeljenje prema konceptu ravnomernog regionalnog razvoja, ali za koncept ravnomernog regionalnog razvoja svakako da nije dovoljno samo opredeliti sredstva, potrebno je stvoriti sve preduslove da se ta sredstva u opštinama, na terenu, u regijama ili subregijama, troše na jedan adekvatan način.
Dotaći ću se kroz svoju priču i nečega što je gospodin Martinović jutros otvorio i dotakao, to se svakako odnosi na prostorne planove, o tome sam nešto prokomentarisao i u načelnoj diskusiji. Dotakao bih se svakako i onoga što je gospodin Dulić tada rekao i smatram da je to veoma vama značajno i da bi jedan kvalitetniji i drugačiji odnos ove vlade prema konceptu ravnomernog regionalnog razvoja, sa aspekta prostornog planiranja pre svega, ostavio drugačiji utisak o ovoj državi i sliku o istoj.
Dosta reči je danas bilo i ovih dana kada govorimo o budžetu o tome da je budžet razvojni, socijalni i restriktivan. Mislim da je luksuz definisati budžet Republike Srbije za 2009. godinu ovako kako ste ga vi u Vladi definisali i taj luksuz bi eventualno u ovoj situaciji u svetu, možda u Evropi, mogla sebi samo da priušti Norveška. Pitanje je da li i ona može, ali objektivno svaka ozbiljna država ove tri komponente, zbog ekonomskih prilika koje nas očekuju, svakako sebi ne bi dozvolili da ga tako definišu.
Postavlja se jedno pitanje - u čemu se, kroz strukturu budžeta, može definisati budžet kao razvojni? Gde se to vidi? Šta opredeljuje budžet? Šta opredeljuje i šta definiše intenciju Vlade Republike Srbije u 2009. godini da se deluje u razvojnom smislu? Slažem se da su prilike loše i da će se prilike iz sveta preslikati i kod nas, ali život u Srbiji ne može zbog toga da stane.
Ova Srbija i ova država sebe mora da projektuje negde i u 2010, i u 2011. i 2012. godini. Ali, priču ne možemo da svedemo samo na priču. Mi ćemo biti tad tu. Treba nešto na terenu uraditi, treba biti konkretan, treba ovaj narod bilo šta na terenu da oseti.
Onda dolazimo do priče o prostornom planiranju. Zašto insistiram na prostornom planiranju? Ono što je za mene zadovoljstvo, moram da istaknem jednu činjenicu sa ove govornice, potrebu i značaj prostornog planiranja u ova poslednja dva ili tri dana ističu samo poslanici SRS i poslanici koji su imali priliku da rukovode i upravljaju na nivou lokalnih samouprava. Mi smo na tim mestima pokazali svoje opredeljenje da umemo da prepoznamo šta je od strateškog i suštinskog značaja.
Mi naše političko delovanje nismo svodili samo na puku priču, na zamajavanje naroda, radili smo nešto konkretno. Ti potezi jesu potezi dugoročnog karaktera, ali u jednom momentu, zbog onih koji posle nas dolaze, oni će svakako dati efekte i daće rezultate.
Desilo se to da gospodin Dulić izađe, ne mogu da ne kažem da to nije dobro, dobro je što je konačno u jednoj vladi u poslednjih osam godina neko sa ove govornice rekao da će Vlada oktroisati, odnosno lokalnim sredinama nametnuti kao obavezu da prostornu, stratešku i plansku dokumentaciju izrade.
Recimo da je i rok razuman, 18 meseci, recimo da je razuman. To traži posao, zahteva, obiman je posao. Ali, šta se onda desi? Nastavak rečenice sledi, dobili smo toliko novca i svakako da neće biti dovoljno.
Mi nismo spremni danas, i vi kao političari proevropske provenijencije, niste spremni da opredelite sredstva za definisanje socijalnog, privrednog, kulturnog, demografskog, turističkog i svakog drugog razvoja ove države u perspektivi.
Šta bilo ko ozbiljan može od vas da očekuje? Šta bilo ko u svetu može od vas ozbiljno da očekuje? Da li bilo ko u EU, kojoj toliko stremite, može da stekne utisak ozbiljne države? Naravno da ne može.
Evo vam jedan primer iz okruženja. Bugarska nije mogla da troši pare pretpristupnih fondova. Znate zašto? Zato što nije imala kapacitete da to radi. Nisu bili spremni da prihvate novac EU i pretpristupnih fondova. Ovde se ponavlja ista slika. Ne interesuje vas to, mi se bavimo stihijom, mi se bavimo politikom od danas do sutra i to nije dobro.
Rekao sam na početku svoje priče, čak i da 90% sredstava od privatizacije NIS-a dođe u Pčinjski i Pirotski okrug, pitanje je koliko bi tog novca moglo na kvalitetan i racionalan način da se potroši. Zato što smo izgubili osam godina, vi ste izgubili osam godina, ništa niste uradili da ta dva okruga spremite da mogu da troše novac na jedan adekvatan način, način koji će obezbediti ekonomsku stabilnost, razvoj i način na koji ćete moći da računate na deo Srbije koji će obezbeđivati sredstva, pa da budžet Republike Srbije bude i razvojnog karaktera.
Šta ste vi radili? Nama se dešava da za opštine za koje imamo prostornu i plansku dokumentaciju da i u tim opštinama vlada hajdučija. O tome je govorio gospodin Martinović jutros. Na silu se gazi prostorni plan koji ima snagu zakona da bi se nečiji lični interesi ostvarili, finansijski interesi ili interesi nekih grupa.
U čemu je smisao? Da li je to odgovorno državno ponašanje? Naravno da nije, ali se postavlja pitanje da li to vredi govoriti. Ovo je, pre svega, adresirano na Vladu Republike Srbije, ne na vas koji ovde sedite. Ali, svakako za Vladu Republike Srbije, one koji su nosioci izvršne vlasti u Srbiji.
Gde da prepoznamo odgovornost Vlade u ovom kontekstu. Svakako da je nema. Onda dođe i kaže ministar - hoćemo, ali nismo dobili sredstva. Nisu dobili sredstva, a limitirajući faktori - Krkobabić i Dinkić. Kada su strateške stvari u pitanju, nema limita, nema limitirajućih faktora, ali je očigledno da svest o tome, u dobrom delu izvršne vlasti, još uvek nije sazrela.
Šta se dalje dešava? Pogledajte primer opštine Surdulica. Ona se tačno nalazi u Pčinjskom okrugu. Ne mogu da kažem da su stvari sjajne, ali smo mi, u smislu izrade te strateške i planske dokumentacije, razvojnih temelja, otišli najdalje na jugu Srbije. Imamo gotovo sve završeno. Novca nema.
U rebalansu budžeta za četiri urbanistička plana Vlada nam je skinula sredstva, uzela novac. Smatraju da to nije bitno. Nema razvoja bez toga, svako ozbiljan to mora da zna i to treba da prihvati.
Recimo Surudulica ima kasarnu, pazite koncept države, na 30 i nešto hektara u gradu. Posle bombardovanja do današnjeg dana u tu kasarnu je investirano milijardu i po dinara da se sve to obnovi, a onda država iseli vojsku i napusti sve. To zvrji prazno.
Da tu ne bude kraj, dođu pa raskopaju kasarnu i kotlarnicu iz kasarne odnesu u bazu na Cepotinu, koja se pravi. Sada sve to stoji tako i propada. Opština pokrene, u prethodnom sazivu, inicijativu, pokrene razgovore sa nadležnim državnim organima da nam to ustupe na korišćenje, da za taj prostor, koji ćemo u ekonomskom smislu staviti u funkciju, ponuditi investitorima, recimo, ponudimo vojsci stanove kroz neke dugoročne kredite ili poslove; sluha kod države nema.
I da ne dođete u priliku da o tome odlučuje Direkcija za imovinu Srbije. Tamo stoje po devet godina predmeti. To je slika današnje izvršne vlasti u Srbiji. Mi onda pričamo o Evropi, razvoju, konceptu, standardima itd. Evo, još jedan primer - Zakonom o finansiranju lokalne samouprave, u članu 36. predviđeno je da Republika ustupa jedinici lokalne samouprave prihode od naknada ostvarnih na teritoriji jedinice lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, i to: naknada od korišćenja šuma i naknada od korišćenja vode.
Neverovatni vodni resursi i potencijal smešteni su u opštini iz koje dolazim. Šta se onda desi? Onda Vlada uzme pa donese uredbu kojom uskrati pravo na korišćenje tih sredstava. U opštini iz koje dolazim, vodne resurse koriste u komercijalne svrhe, fabrika vode, "Koka-kola" je tamo i Vlasinske hidroelektrane su tamo.
Neverovatan prihod, na osnovu korišćenja prirodnih resursa iz moje opštine, može da ostane u Surdulici, ali ne, sve se sliva u Beograd, u Vladu Republike Srbije, na budžet u Beogradu. Koliko tog novca lokalna samouprava koristi, to je priča za sebe i za neku drugu priliku, ali verujem da ćemo u budžetu još imati prilike o tome da govorimo.
Prema tome, istinskog, dobrog i kvalitetnog opredeljenja izvršne vlasti u Srbiji za ravnomernim regionalnim razvojem nema, on ne postoji. Čak i sve amandmane da usvojite, bez obzira na to ko ih podnosi, objektivno se dovodi u pitanje koliko ste spremni da i to što prihvatite kroz amandmane, kroz vreme i na terenu, sprovedete. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se malo ranije. Očekivao sam da ću priču da upodobim onome što se dešavalo za ovom govornicom, ali evo SRS i nijedan njen predstavnik malopre nije govorio o generalu Deliću.
Mi smo govorili o penzioneru, penzionisanom generalu koji je uzurpirao nešto što pripada SRS. Taj general u penziji bi, da je onakav kakvim ga želite predstaviti, uradio recimo nešto slično sa svojim mandatom, što ste vi gospodine Peleviću uradili na jednom odboru, pozivajući se na moral, vratili nešto SRS. To je mogao da uradi i on.
Onda je svi zajedno trebalo da vratite imovinu SRS i da nas pozivate na moral, dostojanstvo i poštovanje obaveza, odnosno poštovanje onoga što su neki nekada radili ili činili. Ne vredi trošiti vreme na sve to. Ne očekujemo da će to dati efekta. Još uvek, nažalost, imate podršku ovde sa leve strane i dok god oni budu procenjivali da treba da sedite tu, vi ćete tu da sedite. To sam već jednom rekao.
Ako mi date priliku i prostor posle ću vas podsetiti na neke vaše reči koje ne odgovaraju onome što ste pre par dana takođe rekli za ovom govornicom, ali sam mišljenja da se vama u ovom trenutku, objektivno, niko ne treba baviti, jer ovo je vrlo smišljeno i orkestrirano. Vi ste ovde, izlazite sada, da bi vlast tražila i pravila, gradila sebi alibi za namere koje ima.
Te namere verbalno vrlo mudro i vešto pokušava da prikrije i gospođa predsednik poslaničke grupe, Nada Kolundžija, pozivajući se na interese građana. Ako je interes građana bio da se usvoji budžet Republike Srbije za narednu godinu, došao bi na vreme u proceduru i verujem da bi do sada bio usvojen. Vlada Republike Srbije ne želi da usvoji budžet jer joj odgovara privremeno finansiranje. Kakvi su motivi, to je stvar za polemiku, ali ono što želite jeste da privremenim finansiranjem pokušate da nerazumne ljude u svojoj Vladi kontrolišete, jer ćete uvek imati alibi da ne odobravate i ne dajete pare za šta pojedini nerazumni pojedinci u Vladi traže pare i žele da ga troše u narednoj godini.
SRS je svoj odnos prema ovom budžetu definisala onako kako ste vi nametnuli. Kada ste poslali budžet u proceduru, mi smo na njega odgovorili amandmanima i nemamo nameru da ih povlačimo, jer ne vidimo smisao političke borbe, političkog delovanja u ovom parlamentu, ukoliko nam se pravo na ono na šta nam ustav, zakon i poslovnik daju mogućnost, ako nam se to uskraćuje.
Prema tome, prestanite da pravite farsu, budžet vi ne želite da usvojite. Ukoliko stvarno imate nameru da učinite nešto za građane Republike Srbije, prekinite ovu sednicu, jer sve i da smo u 10 sati počeli da raspravljamo o amandmanima, do 29. decembra to nećemo stići da uradimo.
(Predsedavajuća: Tri minuta i tri sekundi.)
Nemojte da trošite vreme i novac građanima. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, u skladu sa Poslovnikom na neki način bih da apelujem na vas da iskoristite svoje mogućnosti da prekinete sednicu i obavite konsultaciju sa predsednicima poslaničkih grupa oko nastavka rada ove sednice, s obzirom da smo dobili ovaj izveštaj koji govori o amandmanima.
Taj izveštaj ukazuje na činjenicu da stvarno kod Vlade ne postoji opredeljenje da se ovaj budžet usvoji. Od 240 ili 250 amandmana koji su na tekst budžeta podneti i otišli u Vladu, Vlada je spremna da prihvati samo 13 amandmana. Dvesta trideset amandmana je predložila Skupštini da se odbije. Čak i da počne zasedanje i rasprava u pojedinostima po podne, mi na osnovu Poslovnika o radu Skupštine Republike Srbije nećemo stići da usvojimo budžet za 2009. godinu.
Ovde se uopšte ne radi o tome čiji su amandmani. Amandmane opozicije niste spremni da prihvatite, bar u pristojnom, ako ne u nekom shvatljivom broju.
Moje javljanje po ovom pitanju jeste zbog javnosti. Da skrenem pažnju još jedanput, ukoliko je to moguće, javnosti da se na jedan, da se ne izražavam teže, ali perfidan način odgovornost za neuspeh usvajanja budžeta u ovoj godini, odnosno za 2009. godinu pokušava svaliti na teret opozicije, pre svega SRS.
Mi ćemo se držati isključivo Ustava, zakona i Poslovnika kada je u pitanju usvajanje budžeta za 2009. godinu. Još jednom insistiram, odgovornost za eventualno ne usvajanje budžeta je isključivo na Vladi i na skupštinskoj većini.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da se slažem sa kolegama koji su govorili u vezi sa dešavanjima u Vojsci Srbije i svakako da Srbija zaslužuje odgovore na sve to što se dešava.
Kao opoziciona stranka smo juče pokazali odgovornost, predsednik Odbora je sazvao Odbor i mislim da će to biti samo prvi korak u nizu onih koji nas očekuju kada je Vojska u pitanju.
Sada bih da iskoristim svoje pravo po Poslovniku, u skladu sa članom 226, i od Vlade Republike Srbije ili nadležnih organa dobijem odgovor na pitanje šta je Vlada preduzela ili šta će da preduzme u vezi sa slučajem "Robnih kuća" Beograd?
Gospođo ministre, dobro je što ste tu i što ćemo posle diskutovati o budžetu. Mislim da će to biti izazov i za vas, s obzirom da vas problem "Robnih kuća", pre svega, u finansijskom smislu očekuje u narednoj godini, i jako je dobro da i vi date odgovor šta ćete uraditi sa tim ljudima koji čekaju da se njihova prava ostvare.
Naime, pre desetak dana imao sam priliku da budem u jednoj delegaciji SRS koja je razgovarala sa tim ljudima, kojima je bilo obećano da će u Vladi Republike Srbije biti primljeni na nekom pristojnom ili zavidnom nivou.
Ne omalovažavajući nikoga i na njihovu nesreću tamo ih je dočekao zamenik sekretara Vlade, kako se već zove, nećete mi zameriti ako sam napravio neki lapsus i po utiscima ljudi koji su nam to preneli iz "Robnih kuća", gospoda iz Vlade je bila vrlo neprijatna i neukusna. Razočarani su otišli iz Vlade, došli su u Skupštinu i tražili su u našoj poslaničkoj grupi prijem, primili smo ih i razgovarali smo.
Oni su od pre ne znam koliko dana svoju novu adresu stanovanja našli na Andrićevom vencu, odnosno parku ispred Predsedništva Srbije.
Danas su takođe imali neko ročište i opet su revoltirali i razočarani došli u Skupštinu Republike Srbije, pretpostavljam da ste ih svi čuli i videli.
Ceo taj protest ili svi tu ljudi su bili pred zgradom Narodne skupštine i takođe smo bili u prilici ili u neprilici da "razgovaramo" sa njima. Ljudi govore o pljački, govore o prevari, govore o činjenici da ne mogu da ostvare prava koja su objektivno dobili na sudu.
U skladu sa tim tražim od Vlade Republike Srbije odnosno od nadležnih da proslede moje pitanje i da kažu šta su od momenta kada su ljudi iz "Robnih kuća" Beograd ukazali na pljačke i pronevere kada su počeli da protestuju do danas predstavnici izvršne vlasti u Srbiji uradili i šta nameravaju da urade u narednoj godini kako bi ljudima izašli u susret. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona o budžetu i u članu 2. sam smatrao da reči "privatizacionih primanja i kredita" treba da se brišu.
Što se tiče obrazloženja Vlade pročitaću ga iz dva razloga, prvi je tehnički, a drugi je suštinske prirode. Ovde se kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što u osnovi nije u skladu sa članom 10. stav 2. tačka 3) Zakona o budžetskom sistemu, kojim je utvrđeno da se iznos budžetskog deficita i način njegovog finansiranja utvrđuje Zakonom o budžetu Republike Srbije, da ne čitam dalje.
Vlada je odbila amandman jer smatra da amandman, odnosno predlog nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu. Danas smo dobili izveštaj Zakonodavnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije u kome se Odbor odredio prema amandmanima koji su pravno mogući, a koji nisu. Moj amandman koji sam podneo Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć. Znači da nije u koliziji sa Zakonom o budžetskom sistemu. Ko je u pravu? Vlada ili Zakonodavni odbor? Tu se postavlja jedno objektivno pitanje, ali tu nemam dilemu. Nisu za verovati ni jedni ni drugi.
Pozabavio bih se i suštinskim stvarima. Dok god na ovakav način demonstrirate koliko površno i paušalno pristupate ovim amandmanima i kako ih po difoltu odbijate, kao i mnoge druge amandmane za koje ste možda i mogli da nađete razlog da ih prihvatite, mislim da ne možete da očekujete da treba i da može da postoji spremnost opozicije na kompromis i na dogovor, pa čak i kada se radi o ovako bitnoj stvari koja se zove budžet Republike Srbije za 2009. godinu.
To vama na dušu i odgovornost Vladi, naravno, ne vama lično. To u principu govori o vama i govori u prilog činjenici da ste se poneli prilično neodgovorno kada je budžet Republike Srbije za narednu godinu u pitanju.
Kada je suština u pitanju, svojim amandmanom nisam hteo da finansiramo deficit iz privatizacije i iz kredita. Evo zašto želim to, gospodine ministre.
Prvo da se dotaknemo kredita. Što se kredita tiče, oni su realni izvor prihoda, to stoji, ali su krediti, složićete se sa mnom, kamen oko vrata, krediti su produžavanje agonije u kojoj se država nalazi, presipanje iz šupljeg u prazno, ali novac koji dobijete iz kredita objektivno jeste realan. Ne mislim da nije realan, ali ona druga strana kredita svakako predstavlja balast na urušenu ekonomiju države koju vi, zajedno sa Vladom, vodite.
Što se tiče privatizacije, gospođo ministre, takođe smatram i da su sredstva koja u budžet dolaze po osnovu privatizacije preduzeća realna. Sada se postavlja objektivno pitanje - koliko u narednoj godini ova država može da očekuje sredstava na osnovu privatizacije? Gospodin Vlahović je rekao u svom izlaganju, kada je kao predstavnik poslaničke grupe govorio, da je to iznos negde oko 30 milijardi dinara, ali da je to maksimum.
Postavlja se jedno pitanje, kada je privatizacija u pitanju šta možemo da očekujemo u narednoj 2009. godini. Srbiju očekuje privatizacija, čini mi se, 300-350 preduzeća. Postavlja se jedno objektivno pitanje - da li je to cifra sa kojom vi, ne vi lično, ponavljam još jednom, Vlada, možete da izađete na kraj u odnosima i u političkom ambijentu u kakvom ćemo živeti, pa i ekonomski život u 2009. godini?
Ono što svakako treba reći kada je privatizacija preduzeća u Srbiji u pitanju, treba svakako uzeti u obzir činjenicu da će u narednoj godini biti mnogo malo novca i na domaćem tržištu neće biti dovoljno solventnih i likvidnih firmi koje će moći da kupuju preduzeća. Vlada će jednim delom ili najvećim delom čak biti prinuđena da ta preduzeća privatizuje kroz stečajne postupke, a kakva su iskustva ove države sa stečajevima mislim da ste i vi danas ovde bili svedoci.
Jedno takvo preduzeće je prošlo kroz stečaj, kasnije kroz privatizaciju, danas su predstavnici tog preduzeća bili pred zgradom skupštine Republike Srbije, inače već 20 dana sede, spavaju i jedu, borave i piju ispred Predsedništva Republike Srbije i Vlada još uvek nije našla za shodno da te ljude na adekvatan način primi, sasluša i sagleda njihove probleme. To, naravno, nije problem samo sa robnim kućama "Beograd". Postavlja se pitanje šta je sa "Sintelonom" iz Bačke Palanke, šta je sa "Trudbenikom", šta je sa "Bekom" itd.
Gospođo ministre, treba porazgovarati malo i o tome šta će biti sa privatizacijom javnih preduzeća koja predstavljaju objektivan balast države, objektivan balast na budžet Republike Srbije, naročito u narednoj godini.
Da li država ima ozbiljnu strategiju privatizacije javnih preduzeća, recimo, Železnica Srbije, Telekoma ili Elektroprivrede Srbije? Postoji li jasan koncept šta se tim preduzećima i kakva privatizacija istih treba da bude? Postoje javna preduzeća za koja postoji spremnost Vlade da ih proda, da ih privatizuje, kao što je "Jat" recimo, ali ne postoji interesovanje da se "Jat" kupi.
Ono što je problem, takođe, jeste što su to preduzeća koja, ne sva, ali dobar deo njih, posluje sa gubitkom i oni objektivno predstavljaju, uz mnogo toga, uz neracionalno ponašanje mnogih u državi, balast, odnosno kamen oko vrata, poprilično načetom budžetu Republike Srbije, odnosno ekonomskim prilikama u narednoj godini.
Kada otvorimo priču o privatizaciji javnih preduzeća treba se spustiti na lokalni nivo. Na početku 2007. godine Vlada je pokušala da nametne strategiju i lokalnim samoupravama da uđu u postupke privatizacije javnih preduzeća i da to privedu do kraja 2008. godine.
Da li je ijedno javno preduzeće na lokalnom nivou privatizovano? Naravno da nije, a i lokalna preduzeća, odnosno javna preduzeća na lokalnom nivou ne predstavljaju direktno kamen oko vrata budžetu Republike Srbije, ali svakako predstavljaju indirektno.
Predstavljaju zato što troše budžete lokalnih samouprava, a opet postoje sredstva iz kojih se kapitalnim transferima sa viših nivoa vlasti prenose na lokalne samouprave i onda uzmete u obzir i činjenicu da ni lokalne samouprave, a ni Vlada Republike Srbije, odnosno država, još uvek nemaju i nisu spremni da prave programske budžete lokalnih samouprava.
Postavlja se pitanje kuda ta sredstva idu, kako se troše, ko ih krčmi, odnosno na koji način? To su te tzv. subvencije, lokalna samouprava odredi, definiše subvencije za javna preduzeća, ta se sredstva prenesu javnim preduzećima, a onda lokalni, da se ne izražavam, lokalne kabadahije po javnim preduzećima uzmu pa finansiraju sve, i što treba i što ne treba, sredstvima koje objektivno narod izdvaja na jedan težak i neprimeren način za čoveka u 21. veku.
Gospođo ministre, zato smatram da sredstva koja će se eventualno i uspeti ubrati kroz privatizaciju, ne treba opredeljivati za popunjavanje budžetskog deficita. Smatram da sredstva iz privatizacije treba gurati u proizvodnju, recimo, kroz Fond za razvoj, kroz mala, kroz srednja preduzeća pokušati da oživite privredu, da oživite one koji će nositi ekonomski život u svim narednim godinama u ovoj državi.
Vi ćete se u narednoj godini suočiti sa padom prihoda u budžet zbog nerazumne odluke da jednostrano primenjujete Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, pa će u 2009. godini u Srbiji luksuz biti to što pijete kafu, koristite cigarete, to što pijete vino, ali će, naravno, oni koji imaju novac da izdvoje sredstva da kupe mercedesa, forda ili bmv svakako biti pošteđeni, jer će carini na luksuz, kroz ove automobile izražen, biti naravno oboren i vi to dobro znate.
Dvadeset tri milijarde dinara ćete u narednoj godini po osnovu smanjenja carina zbog jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji izgubiti na prihodnoj strani budžeta. To vama sve verovatno iz Nemanjine 11 izgleda onako šeretski, dobro, nekako ćemo to da preguramo, međutim, ljudi koji to debelo osećaju na svojoj koži nisu spremni još dugo da sve to trpe.
Svakako da to što smatram da novac treba da ide u privredu, u razvoj, naročito ovih izvoznih grana, smatram da je racionalno. Mislim da u tome niko ništa loše ne bi video i ne bi prepoznao.
Žalosno je što kod Vlade i ovaj put nema spremnosti za tako nešto, naročito što i kad se odvoje sredstva za takve stvari, kriterijumi za dodelu sredstava opet budu lični, politički, komšijski, rodbinski i prijateljski.
Svakako da oni koji bi eventualno u tom ekonomskom smislu mogli državi i društvu nešto da ponude i pruže, ostanu uskraćeni za sredstva, a oni koji imaju dosta, nikada im nije dosta, dobiju još i to jedno vrzino kolo očigledno da se nikada neće prekinuti dok imate priliku da odlučujete o ekonomskim prilikama u državi Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Čomić, svakako ću da iskoristim svoje pravo po Poslovniku u skladu sa članom 226. i pridružiću se ovoj inicijativi koju su i moje kolege iz SRS-a pokrenule, a to je da iskoristite svoj zakonski i svaki drugi autoritet i da što pre u ovu skupštinu dođe obaveštenje od nadležnih državnih organa, Ministarstva spoljnih poslova, o reakciji koja je ili koja treba da usledi na izjavu britanskog ambasadora Vordsvorta, a sve u vezi sa dešavanjem u ovom parlamentu, odnosno o SRS-u, pre svega, a onda i o DSS-u.
Ovo u najmanju ruku predstavlja diplomatski skandal i čini mi se da je država više nego obavezna da na to reaguje. Ukoliko reakcija države izostane, a nije prvi put da se Britanija meša u unutrašnje prilike Srbije i nije prvi put da Vlada i nadležni državni organi imaju jedan prilično indolentan stav prema činjenici da se neko meša u unutrašnje prilike jedne države, to će pokazati pre svega jednu veliku neozbiljnost, neodgovornost ove države i jedan selektivni odnos prema nekim stvarima koje objektivno u perspektivi mogu da predstavljaju ozbiljan problem za unutrašnje prilike u Srbiji.
Što se SRS-a tiče, njene ideologije i politike, o njenom legitimitetu isključivo će odlučivati organi SRS-a i svakako građani na izborima koji će biti kada budu. Neko ko predstavlja jednu zemlju u ovoj državi svakako nema pravo na tako nešto. Ako ništa drugo, mi od vas ne tražimo da štitite SRS, svojim odnosom prema ovom problemu štitićete interese ove države. Ukoliko reakcija izostane, potvrdiće se naše slutnje da je ovo orkestrirana hajka na SRS, na nacionalni koncept u ovoj državi, i da su u nju uključeni i domaći i strani faktori.
Ukoliko ne nalazite za potrebu da reagujete zbog SRS-a ili DSS-a, onda neka vam motiv za reakciju bude takođe izjava koju je tada, kada je reagovao na SRS Vordsvort dao, a to je da Britanija priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, što su do sada učinile 53 države. Izrazio je uverenje, ovo je najbitnije, da će Međunarodni sud pravde odlučiti da to nije kršenje međunarodnog prava. Direktno se suprotstavio jednoj inicijativi koju ste vi kao vlast u ovoj državi i javnosti predstavili kao diplomatski trijumf, nažalost.
Još jednom od vas tražim što brži odgovor na pitanja koja smo vam postavili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Novakoviću, naša namera nije da teret odgovornosti, odnosno neodgovornosti koju vladajuća većina pokazuje u odnosu na vrlo važna i bitna pitanja svalimo na vas.
Razumem i vašu potrebu da zaštitite predstavnike ministarstva, međutim, mi bismo upravo da iskoristimo predstavnike Vlade u ovoj zgradi, u ovom domu i da eventualno i njihov autoritet iskoristimo da dobijemo odgovore na neka pitanja za kojima objektivno potrebu imaju ne samo poslanici u parlamentu, nego i cela javnost.
Ne možemo da zatvaramo oči pred činjenicom da će ovo izazvati određene negativne reakcije u javnosti. Ne možemo da budemo ravnodušni kada neko kaže da je ovo crna rupa demokratije ili vlasti u Srbiji, a da jednostavno ne budemo spremni da iznađemo način da dobijemo odgovore na ovako teška, suštinska i ozbiljna pitanja.
Jutros sam, govoreći o Vordsvortu, tražeći odgovore zbog njegovih izjava i nastupa, pokušao da izazovem i probudim odgovornost, bar sam dao neki doprinos u celoj toj priči, ali odgovornost objektivno izostaje. Na sve to se prećuti i nema nikakvog odgovora.
Strani državljani, predstavnici britanske države se mešaju u unutrašnje prilike ove države. Izostaje adekvatna reakcija ove države. Bar odgovor da dobijemo, pa da kažemo, eto, nešto je prisutno, delić odgovornosti. Da ostavimo sada po strani Vordsvorta.
Ovde imate sukob u jednom ministarstvu, u jednoj Vladi, u jednoj oblasti, dva čoveka. Mislim da je suština problema ovde u ovoj rečenici, u ovoj izjavi, da je težina i problem najveći ovde. Ovo nije sukob dve ličnosti, nego dve koncepcije. Jedno ministarstvo, jedna Vlada, jedna država, dve koncepcije u politici odbrane. Nemojte da tražite i očekujete od nas da ćemo na ovo da ćutimo, uz svo dužno poštovanje i prema vama, obavezi i poslu koji obavljate.
Mi tražimo odgovore - koja je koncepcija, koja je politika odbrane ove države, ona koju zastupa Demokratska stranka, Dragan Šutanovac, ili politika koju zastupa Zdravko Ponoš? Ironija i apsurd svega što je Zdravko Ponoš izbor Demokratske stranke, Borisa Tadića i Dragana Šutanovca. I mi kao građani pre svega, a onda i kao poslanici, objektivno nismo dužni da budemo žrtve sukoba koji postoji unutar vladajuće većine.
(Predsedavajući: Vreme.)
Zato od vas tražimo da iskoristite svoj autoritet i vi i gospođa ministarka i da dobijemo odgovore koje tražimo, a u vezi sa dešavanjima u oblasti odbrane u ovoj našoj državi. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog odluke o prestanku dužnosti nosilaca pravosudnih funkcija u svakom slučaju može da se iskoristi kao povod da se prodiskutuje u par rečenica ili u par minuta o odgovornosti izvršne vlasti danas u Srbiji, sa jedne strane.
S druge strane, možda može da se iskoristi kao neki kliše odnosno etalon da se definiše kao neki mehanizam, odnosno da se u perspektivi izgrade mehanizmi koji su objektivno potrebni u sistemu pravosuđa u Srbiji, a o tome smo dosta govorili proteklih nekoliko dana, kada je ceo set pravosudnih zakona bio na dnevnom redu, zakona koji bi trebalo da donesu neophodne reforme u sistemu pravosuđa u Srbiji.
Kada smo kod odgovornosti, najpre bih se tu malo zadržao i osvrnuo. Mislim da smo o odgovornosti izvršne vlasti u Srbiji pojedinih državnih organa pokušali, da se tako izrazim, da isprovociramo u svojim diskusijama jutros, otvarajući dve vrlo važne teme, jednu i juče i danas, a jednu danas, a to je pre svega stav i mešanje engleskog ambasadora u unutrašnje prilike u Srbiji, a onda svakako i odnose na nivou Ministarstva odbrane, odnosno najodgovornijih ljudi u Ministarstvu odbrane.
Neki su to, neću da kažem dočekali na nož, ali njihovo ćutanje mislim da je u najboljoj meri odredilo neodgovornost i spremnost izvršne vlasti da po ovako lošim stvarima reaguju i da daju određene odgovore.
Podsetiću vas na Ustav Republike Srbije i na jedan član koji definiše nadležnost Narodne skupštine, to je član 99, koji u tački 9. kaže da Narodna skupština Republike Srbije usvaja strategiju odbrane.
Mislim da je ovo dalo i više nego što treba legitimiteta svakom poslaniku u ovom parlamentu da postavi pitanje šta se dešava u Ministarstvu odbrane, ko zastupa pravu strategiju odbrane ove države, da li načelnik ili ministar. Mislim da su svi oni koji rukovode ovim telom i ovom Skupštinom svakako bili dužni da reaguju.
Ono što je takođe bitno reći, i to u najvećoj meri oslikava izvršnu vlast danas u Srbiji i skupštinsku većinu, jeste i činjenica da možemo u ovom parlamentu da se sporimo oko svake koncepcije, strategije ili zakona, ali sve ono što kao dokument izađe iz ovog doma obavezujuće je za svakog, bez obzira na to da li pripada vlasti ili opoziciji.
U skladu sa tom činjenicom mislim da su izvršni organi vlasti dužni bili da poštuju ono što je ovaj parlament usvojio. Kakva je takva je strategija i koncepcija odbrane ove države bila - bila je, možemo da je sa ideološkog aspekta osporavamo, za nas je neprihvatljiv svaki dokument kome se uvod pravi u Briselu, ali smo bili spremni kao odgovorni ljudi i političari da to poštujemo.
Ovaj put je dovedeno u pitanje poštovanje određenih dokumenata sa strane činilaca izvršne vlasti u Srbiji i to je jedan primer koji oslikava spremnost ove države da se odgovorno bavi i sobom i svim onima aktima i dokumentima koje usvaja i donosi, i koje planira u perspektivi, odnosno da na njima zasniva funkcionisanje svakog vida ili segmenta života ove zemlje.
Što se tiče ove odluke i mog mišljenja, nju treba iskoristiti kao jedan kliše. Mislim da ste ovakvim odlukama mogli da se poslužite i da ih definišete kao mehanizam koji će ozbiljno da posluži za reforme u sistemu pravosuđa u Republici Srbiji.
Zašto to kažem? Vi ste se kroz set pravosudnih zakona i direktno i indirektno bavili svim onim stvarima koje su možda problem i diskreditovanje pravosudnog sistema u Srbiji, odnosno stvarima koje su najmanje uticale na diskreditaciju sistema pravosuđa u Srbiji. Sve to možemo da kažemo da je bilo dobro, ali kako se obračunati sa ljudima, da li su dovoljno dobri mehanizmi izgrađeni da se obračunamo sa ljudima koji su u sistem pravosuđa uneli svoje loše navike, sklonost ka kriminalu, ka neodgovornosti, neefikasnosti i prema korupciji.
Mislim da je razrešenje tih ljudi objektivno bio jedini mehanizam da se balast tog problema pravosuđa u Srbiji razreši. Ubeđen sam da bi i vlasti i skupštinskoj većini bilo mnogo lakše da postigne sa opozicijom konsenzus oko takvih mehanizama nego oko svega onoga o čemu smo u Skupštini raspravljali.
Za mehanizam o teritorijalnoj organizaciji, odnosno o mreži sudova, niste mogli konsenzus da obezbedite unutar same skupštinske većine. Kako ste obezbedili većinu da taj zakon prođe svima je jasno, ko je izašao sa sednice, a ko je dao podršku kvorumu. Da ste bili odgovorni i spremni da se ozbiljno obračunate sa problemima u pravosuđu, mislim da za time ne biste morali da posežete.
Mislim da ste konsenzus za razrešenje mnogih nosilaca pravosudnih funkcija, da li sudija ili tužilaca, na strani opozicije mogli da obezbedite, ali da ste opoziciji i Skupštine uopšte ponudili kriterijume na osnovu kojih bi ste ocenili rad pojedinih nosilaca pravosudnih funkcija u Srbiji.
Ako biste kroz te kriterijume uspeli da nas ubedite da neki sudija ne zaslužuje više da bude sudija, da neki javni tužilac ne zaslužuje da bude javni tužilac, ubeđen sam da bismo za razrešenje takvih ljudi svi ovde glasali.
Da li sedimo levo ili desno, mislim da odnos prema nekvalitetu, neodgovornosti i neozbiljnosti ne menja, bar bi tako trebalo da bude. Vi niste dali prostor da Skupština na takav način odlučuje i određuje se prema nosiocima pravosudnih funkcija koji su loši, ponavljam, korumpirani i neodgovorni.
Imamo situaciju da su se mnogi sudovi, da li opštinski, da li okružni, odnosno osnovni i viši sudovi u perspektivi pretvorili u ekspoziture političkih stranaka. Pojedini javni tužioci, pojedini zamenici, pojedine sudije sudile su po nalogu lokalnih partijskih rukovodioca, i to partija koje su na direktan ili indirektan način uticale na njihovu budućnost, da li će ostati predsednici sudova, da li će ostati javni tužioci, da li će postati zamenici javnih tužilaca itd.
U jednom takvom ambijentu u kakvom je funkcionisalo pravosuđe, jednom direktnom i beskrupuloznom mešanju politike lokalnih ili nekih viših nivoa političkih interesa, vi ste stvorili sliku pravosuđa kakvo danas imamo. Usvojili ste set pravosudnih zakona kojim, tvrdim i ubeđen sam, nećete rešiti probleme u pravosuđu, možda hoćete delimično neke stvari otkloniti, ali svakako suštinu problema nećete razrešiti.
Zato još jednom kažem, smatram da je objektivno trebalo da razmislite o tome, da ovakve mehanizme obračuna sa neodgovornošću, kriminalom i korupcijom u sistemu pravosuđa primenite, da svi zajedno razrešimo one koji nisu dobri, koji nisu odgovorni, koji nisu efikasni i mislim da je to bilo nešto što je trebalo i što smo objektivno mogli za pravosuđe da učinimo. Zahvaljujem.