Podneo sam amandman koji glasi – da u članu 7. razdeo 3, glava 38 - Kancelarija za evropske integracije bude skinuto dva miliona dinara, a u razdelu 50 – upravni okruzi, glava 5026 Pećki upravni okrug funkcija 130 da se briše onih 500.000 i da se zameni brojkom 2,5 miliona. Mi smatramo da tzv. evropske integracije ne donose Srbiji napredak u ekonomskom, pravnom i političkom smislu. Takođe SRS je protiv finansiranja nevladinih organizacija iz budžeta Republike Srbije, zato iznos od dva miliona treba preusmeriti ka jačanju institucija Republike Srbije na KiM.
Obrazloženje kojim je odbijen ovaj amandman je zaista, za mene dosta nelogično. Kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što bi se potpunim brisanjem iznosa sredstava izvršio pritisak, odnosno zakonodavni organi, finansijski i fiskalni poslovi i spoljni poslovi u predloženom iznosu, ugrozilo finansiranje aktivnosti kancelarije na podsticanju saradnje sa udruženjima i drugim nevladinim organizacijama.
Zaista se pitam, evo član sam i tog skupštinskog Odbora za evropske integracije, koji mi u žargonu nazivamo "Odbor za evropske dezintegracije", što se na kraju i pokazalo kao tačno, da posle ovih desetak, jedanaest godina tumaranja po mraku mi opet trebamo da finansiramo neko lutanje po magli. Dokle ćemo da glumimo te više izgubljene guske? Zaista neverovatno.
Dok sa druge strane, stvarne heroje u odbrani državnosti Srbije na KiM sve i više i više se odričete od njih, čak ih i zaboravljate, i zajedno sa teritorijom želite da predate nekom drugom ko tu teritoriju apsolutno ne zaslužuje. Za mene je ovo, zaista, sraman čin. Hvala.

Podneo sam amandman da se u članu 29. reči "odnosno penziji" brišu. Za SRS je neprihvatljivo da se prinudna naplata poreza i drugih poreskih davanja vrši iz penzija i drugih socijalnih davanja. Cilj amandmana je poboljšanje zakona.
Znam da ste vi svesni da postoje penzije i penzije, odnosno mizerija, penzijice i penzijetine. Mogli ste da napravite tu neku podelu i neku gradaciju. Odgovor koji sam dobio je zaista frapantan, kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što je mogućnost privremenog izvršenja na penzije sadržan u zakonu kojim se uređuje izvršenje i obezbeđenje, kako taj zakon dozvoljava da se na određenom iznosu penzije može sprovesti izvršenje radi prinudne naplate potraživanja iz privatno-pravnih odnosa.
Zaista je nelogično, jer neverovatno je da od ljudi koje ste ekonomski unizili, osiromašili, doveli na rub propasti, da ste ih doveli u situaciju da primaju penzije po dve, tri hiljade dinara, sada od njih tražite da se nešto naplati. Ne znam da li je ovo nastavak neke 1946,1947. ili 1948. godine – otmi sve što ti vlast pruža. Ako naplatite prinudno jedanput, dvaput ili triput, šta ćete naplatiti peti ili šesti put? Hoćete li život da im uzmete?
Zbog vaše nesposobnosti da popravite privrednu situaciju, da imaju od čega da plaćaju, vi sad hoćete po onom principu – ako nemaš pare da platiš račun za struju, prodaj stan, sada će pored stana da prodaju i sebe. Zaista je ovo više nego sramotno.

 Podneo sam amandman da se član 24. menja i glasi: "Nadležnost po prebivalištu ili boravištu okrivljenog". Prebivalište ili boravište okrivljenog kao pojmovi uređeni su u upravnom pravu, a kako se radi o Predlogu zakonika o krivičnom postupku, smatram da je amandmansko rešenje preciznije.
Naravno, cilj amandmana je poboljšanje teksta zakona. Sve ove amandmane koje mi podnosimo, imamo zaista više nego dobru nameru da poboljšamo ove predloge zakona koje vi nama dostavljate ovde. Međutim, vremenom uviđamo da je to zaista više nego Sizifovski posao. Kada krenemo da pratimo intenciju šta ste hteli da kažete kojim članom, na kraju shvatimo da smo došli na put koji vodi u zemlju nedođiju.
Jer, zaista ne možete da nas ubedite vašim vizuelnim tehnikama, psihološkim radionicama, političkim smicalicama, da udarac čekićem u glavu ne boli. Nas su gađali tomahavcima tako da znamo koliko to može da boli, a oni koji su vam dali novac da reformišete sudstvo, da menjate sudije i da reformišete ove zakone, ne mogu da nam otmu utisak da pravite represivnu državu. Znači, ni slučajno. Možete da kažete šta god hoćete, ali vi ćete uskoro od policije da napravite miliciju, odnosno organizaciju koja će štititi režim koji je trenutno na vlasti, a to nije dobro. Hvala.

Podneo sam amandman da se reč "apstrakt" zamenjuje rečju "sažetak". SRS smatra da je neophodno u pravnoj regulativi Republike Srbije koristiti srpski jezik te je predložena izmena koju predlaže u cilju da se popravi situacija u zakonu odnosno da ga razume veći broj ljudi kojima je potreban.
Razumem da u nekim zakonima imamo po desetak pa i više stranih reči, naročito nekih mađarskih ili turskih, s obzirom na previranja geopolitička u zadnjih sedam vekova, ali da i danas, kada imamo institucije koje se bave očuvanjem i zaštitom srpskog jezika, da unosimo neke latinske, francuske, naročito engleske reči, ne vidim čemu onda služe institucije koje treba da se bave očuvanjem jezika. Ako želite da ličite na neke strance onda sve zakone dajte na engleskom jeziku, kao što su uradili Bugari ili kada nešto prevodite, prevedite ga u potpunosti na srpski jezik, da ga ceo svet razume. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, povodom informacija koje sam dobio iz medija, zatim na Odboru za zdravlje i brigu o porodici i od nekoliko lekara, sestara i pacijenata, sada ću malo razmišljati više na glas, a malo manje se obraćati vama lično, zato što se sve zamerke više odnose na vašeg predsednika nego na vas, obzirom da ste vi svega tri - četiri meseca ministar. Malo ću lamentirati nad sudbinom srpskog zdravstva.
Ambijent u kome se donose izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti je zaista težak. Možda je ova reč "težak", da kažem preslaba. Vi nastupate sa tezom da je bolje sada uraditi izmene i dopune zakona, a kada dođe novi ministar, on će imati pun mandat i neka donese nov zakon. To je dosta diskutabilno, gospodine ministre. Vi ćete imati mandat od godinu i po dana, a možda vaš prethodnik ne bude imao ni tri meseca, možda šest meseci, a to je opet manje nego što imate vi. Svašta se može desiti, padaju vlade, menjaju se ministri te, stoga, mislim da nije bitna dužina mandata nego kvalitet zakona i potreba da se on donese što pre.
Ako je zakon dobar, on će svedočiti za sebe, a pravila i standardi koji treba da ga čuvaju, štite i da mu dozvole da se razmahne postavljamo i sprovodimo mi. To što ste rekli, to vam je kao da imate veliki požar u jednoj velikoj šumi i kažete – nećemo gasiti veliki požar nego ćemo gasiti tako nešto malo sa krajeva, pa pošto ima svega još dva sata moje smene za gašenje požara, kad dođe sledeća smena, od osam sati, neka se onda ona zaleti pa neka gasi onaj veliki požar. Mislim da treba raditi i jedno i drugo.
Situacija u zdravstvu je zaista teška. Za proteklih 10 godina vladavine vašeg prethodnika nema šta nas nije pogodilo. Ja mislim da nas jedino još cunami nije zadesio. Tu je zaista bezbroj afera, a samo su pojedinci bili u istrazi. Na prste jedne ruke se mogu izbrojati oni koji su zaista osuđeni. Neke afere traju godinama i ne vidi im se kraj. Tu su strukovne komore, zatim više puta pomenuta Sremska Kamenica, problemi sa listama za zračenje, strani i domaći građani, mobing i sudski procesi koji takođe traju tamo u toj ustanovi, nedozvoljena saradnja načelnika službi sa farmaceutskim kućama, sistemska korupcija, iskorišćavanje državnih institucija zarad sticanja pacijenata i odvođenje u privatne klinike na privatan rad, čak i u trećoj smeni. Zatim, tu su razne istrage – Kraba jedan, Kraba dva i razni drugi rakovi. Da ne govorimo o vakcini koja je kupljena u mnogo većoj meri i najskuplje plaćena, a pri tome niko nije odgovarao.
Zbog svega ovoga i mnogo drugog, više smo nego skeptični da nam mogu pomoći samo izmene i dopune zakona. Znate i sami, gospodine ministre, ovaj narod je ujedalo mnogo zmija. Kada nam se pojavi i kišna glista, a ne gušter, mi smo već u nekom strahu. Još kad kažu da je kalifornijska, to je panika.
Navešću neke primere, malo pre pomenute – ovaj tehnološki napredak itd. Mi zaista nismo protiv tog tehnološkog napretka, ali pominjanje tog elektron-skog kartona u ovoj eri i u ovom stanju našeg uma i našeg duha, da nemamo gotovo nikakvu bezbedonosnu kulturu, da smo izuzetno podanički servilni prema drugima, da je vrlo lako kupiti neke ljude, a sa druge strane smo svedoci da neke institucije poput CIA, NASA, ne mogu da zaštite svoje sisteme – kako ćemo mi da zaštitimo svoje sisteme? Znači, neće pasti elektronika, pašće čovek. Zaposlite neku medicinsku sestru u Americi, dajte joj dve hiljade dolara platu i ona će vam tamo negde u nekom se-lu otvoriti vaš kompjuter, tj. njen kompjuter, nema problema. A svedoci smo i trgovine organima itd. Kada budu krenule donorske kartice pa kad budu počele ove hijene okolo da prate koliko je ko zdrav, koliko je ko bolestan i koji organ može da mu se presadi, to će da bude takva industrijsko-medicinska špijunaža da joj neće biti ravne.
Možda će primeri koje ću sada navesti zvučati rogobatno, ali, verujte mi, imaju određenog smisla. I doktor Mengele je bio doktor. I doktor pukovnik Iši je bio doktor, čak je završio medicinu u Londonu, čuveni komandant zloglasne japanske jedinice 731 koja je radilo mnogo opita itd. Na kraju krajeva, niko od njih nije odgovarao, od ovih Išijevih, nego je prebačen putem američkih obaveštajnih službi u Ameriku i tamo je radio u struci. Umro je od raka grla tek 1953. godine.
Dakle, hteo sam da kažem sledeće. Ukoliko nema jasnih pravila, dobrog zakona, ali i standarda kojima se oni sprovode, mnogi ljudi, nebitno koje su struke, pa čak i ovih humanističkih, će pokleknuti pred određenim ponudama i ucenama. Jer, vidite kakvi su primeri iz naše prakse: hirurg u KBC u Beogradu vodi svesku koliko je primio para i koliko će primiti para od već ugovorenih operacija; drugi je tražio 450 evra od pacijentkinje, po njenom svedočenju, rekao je – tebi to ubuduće više neće ni trebati. Znači, govorim o tom momentu, o tom psihičkom i fizičkom maltretiranju pacijenata.
Ovi u Kragujevcu zakazuju operaciju za 15 godina. Ko ima problema sa kolenom i sa kukom? Oni od 20 ili oni od 80 godina? Kako smo primili pacijenta od 80 godina i rekli mu – dođi za 15 godina na operaciju? Možda za 15 godina ne budemo imali ni državu, a kamoli bolnicu, a on sigurno neće biti živ tako bolestan. Kakvu mu nadu dajemo? Nikakvu. Maltene, samo što nije izvršio eutanaziju tu nad njim. To je zaista neverovatno. Tu nema ni vaspitanja, ni morala, ni etike. Onda se čudimo kada pacijenti sa vrata ne kažu – dobar dan doktore, nego – gde si lopove i kada se neki malo manje vaspitani pacijenti zaleću na medicinsko osoblje.
Dakle, zbog ovakvih primera ne možemo da zaštitimo dobre i ne možemo da zaštitimo sjajne, a donosimo neke kozmetičke izmene i dopune, vadimo se na predizborne godine, na sledeće mandate itd. Ukoliko ne budete preduzeli neke ozbiljnije korake, moraćete da maksimalno iskoristite svoju specijalnost pa da ustanovite od čega nam je umrlo zdravstvo. Hvala.

Ja bih, ako može, vreme ovlašćenog predstavnika? Hvala. Gospodo poslanici, gospodo iz Vlade, poštovano predstavništvo, u ovom delu gde govorimo o pojedinostima, i posle donošenja amandmana sa više strana ovde iz Skupštine, odnosno iz više poslaničkih klubova, vi niste prihvatili nekoliko ključnih predloga. Dakle, ostali smo na istim pozicijama; vi ćete najverovatnije odbraniti vaš koncept, iako u Skupštini sedi nekoliko poslanika koji su u raznim klubovima i sportskim organizacijama, od najnižih pa do najviših nivoa, proveli po nekoliko decenija. Naravno, uz dužno poštovanje prema ostalim kolegama koji su radili na ovom zakonu.
Razlikujemo se konceptualno. Naše zamerke su da je preveliki uticaj u sportskim organizacijama od strane države, da nije valjano osmišljen deo oko privatizacije, da sistem sponzorisanja nije uopšte osmišljen, da školski sport nije dobro definisan, naročito srednjoškolski i fakultetski. Uvodite nove funkcije i nova radna mesta, a da niste naveli koliko i po kojoj sistematizaciji će to biti sprovedeno i odakle novac za njihovo finansiranje, s obzirom na to da je sport sistem koji mnogo troši a malo vraća itd.
Naravno, podsećam da je u ovakvoj političkoj i ekonomskoj situaciji sve ovo nemoguće valjano i odjedanput uraditi.
Državni budžet je u stalnom deficitu. Država i stanovništvo su osiromašeni do neverovatnih razmera. Nemate jasnu političku viziju. Tumarate, i mi zajedno sa vama tumaramo po nekakvim putevima koji nas vode u Evropsku uniju, i to tumaranje se posle deset godina pretvorilo u fatamorganu. Vlade su zavađene partijskim interesima, kriminal i korupcija ugušiše i ovo malo privrede i države što je ostalo, a vi baš hoćete sve i odjedanput.
Još jednom vam kažem, preveliki je udarac na klubove, i to prvenstveno male klubove, malih sportova, koji su u suštini najmasovniji, ali i najsiromašniji. Ali, sport je najosnovniji vid životnih aktivnosti koji doprinosi psihofizičkom razvoju i zdravlju ljudi, pa ga upravo zbog toga i ne treba gušiti, već ga treba negovati.
Mene je, neću da kažem zaprepastio, ali veoma uznemirio stav koji sam čuo od nekoliko ljudi iz Ministarstva za sport i omladinu – da u Srbiji postoji hiperprodukcija klubova, zaista sam bio zatečen, pa ste vi odlučili da sprečite to. Ne razumem. Zašto ne stvorite takve uslove da se klubovi bore po kvalitetu između sebe, pa ko je bolji neka ostane na tržištu, a ko nema kvalitet – ključ u bravu? Šta hoćete time da postignete, da postoji hiperprodukcija nerada, dokoličarenja, kriminala, maloletničke delikvencije, narkomanije? Sve se ovo sprečava prvenstveno kroz najširi i najprihvatljiviji vid sporta. Deca, omladina, stariji se uvode u sistem organizovanja života, rada, učenja. Povećava im se fizička kondicija, zadovoljniji su, oslobađaju se stresa, zdraviji su. Jako je dobar i socijalni karakter; ljudi se druže i razgovaraju o pozitivnim stranama života, a ne o tome gde će koga prevariti i prebiti. Ne mogu svi odmah u prvu ligu, naročito ako ne žele da se profesionalno bave sportom.
Ovaj aspekt, ko će koga prevariti, prebiti, pa i ubiti, vezan je za velike klubove i velike sportove, gde se vrti veliki novac. U načelnoj raspravi mogli ste čuti, što je poznato i široj javnosti, iz izlaganja kolege Filipa Stojanovića, koliko je samo funkcionera iz fudbala u proteklih 20 godina izgubilo glavu. Toga nije bilo u malim klubovima i naročito malim sportovima koji donose svetska priznanja u svim uzrasnim kategorijama. Najveći deo sportista prolazi kroz te male klubove da bi došao do velikih klubova, velikih rezultata i većih para, ali u malim klubovima se formiraju kao pozitivni ljudi i uče najosnovnije tehnike i veštine iz svog sporta, koje kasnije kroz život usavršavaju.
Uticaj, naravno negativan, ovog zakona će osetiti upravo mali klubovi malih sportova, ali velikog srca i velikih sportskih rezultata. Veliki klubovi neće osetiti tako veliki udar, ali čini mi se da ni njima neće biti prijatno. Naravno, najviše će biti pogođeni najširi slojevi – vežbači, rekreativci, treneri. Upravo je njih trebalo da zaštitite i da stvorite sistemske uslove za što masovnije bavljenje sportom.
Mi ćemo još jedanput pokušati da vas ubedimo da malo popustite omču, kroz ovih preko dvesta amandmana, u raspravi u pojedinostima. Srpska radikalna stranka je podnela 43 amandmana, prihvatili ste samo dva. Ni ostali poslanički klubovi nisu prošli mnogo bolje. Prihvaćeni amandmani su pretežno kozmetičke prirode, taman da nam zamažu oči, ali to neće biti dobro za sport. Hvala.

Kolega Stevanović je podneo amandman na član 3. stav 1. da se tačka 1) menja i glasi: „Sportske aktivnosti jesu svi oblici fizičke i umne aktivnosti koji, kroz organizovano učešće, imaju za cilj izražavanje ili poboljšanje fizičke spremnosti, stvaranje društvenih odnosa i postizanje rezultata na takmičenjima svih nivoa“.
Amandmansko rešenje tačke 1) je bolje od predloženog i oslobođeno je suvišnih reči, kao, na primer: „neorganizovani oblici sporta i sportskih takmičenja“. Predviđanjem duhovnog blagostanja, iako je uopštena definicija, zadire se u neke oblasti mimo sporta, a samim tim moguće je i eventualno uzburkavanje koje bi usledilo po nekom verskom pitanju. Ovo govorim zbog toga što mnogi mogu ovu definiciju shvatiti onako kako njima odgovara. Recimo, mnoge borilačke veštine propagiraju određenu duhovnost podneblja sa kojeg potiču, a ne duhovnost na terenu na koji su došle. Ako se zadrži reč „ili“, dovodi se u pitanje da li treba razdvajati društvenu vrednost i postizanje sportskih rezultata. Naravno, cilj amandmana je poboljšanje teksta zakona. Hvala.

U ime Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na član 3. Tačka 6) menja se i glasi: „Sportista je lice koje se bavi sportskim aktivnostima sa željom da stečena znanja i veštine uvede u takmičarski oblik“.
Šta smo hteli da kažemo ovim? Nisu svi učesnici u sistemu vežbanja po klubovima automatski i sportisti. Mnogi vežbači, znači rekreativni sportisti, treniraju u klubovima koji imaju i takmičarske ekipe, treniraju sa vrhunskim takmičarima, a sami nemaju želju za takmičenjem. Dakle, treniraju sa vrhunskim sportistima za svoju dušu, dobri su trening ili sparing-partneri, čak imaju i bolje predispozicije i rezultate, ali jednostavno ne žele da se takmiče. Vi kažete da je vaša formulacija preciznija, a u danu za glasanje odlučite po savesti koja vam izgleda bolja. Hvala.

Na član 3. tač. 11) kolega Aćimović je u ime Srpske radikalne stranke podneo amandman da se reč „maloletni“ briše. Obrazloženje je – perspektivni, odnosno talentovani sportista je i drugi sportista koji nije uspeo tokom svog sportskog staža da postigne značajnije sportske rezultate u maloletnom dobu, već je to uspeo da uradi sa, recimo, navršenih 18 ili 19 godina. Neki ljudi uspeju da svoj talenat iskoriste ranije, neki kasnije, tako da ne bi trebalo da perspektivnost, odnosno talentovanost vezujemo za godine, već za početak postizanja značajnijih sportskih rezultata. Hvala.

Predsedavajući, podneo sam amandman na član 22. da se reči „su dužni da“ zamene rečima „po slobodnoj volji“. Sada vidim da je taj prvi stav kompletno izbrisan, ali zaista mislim da bi trebalo da ostane, samo da bude malo preformulisan.
Dakle, sportisti imaju slobodnu volju da odlučuju kada i koliko će učestvovati u radu i u nastupima za reprezentaciju. U suprotnom, može doći do raznoraznih vidova primoravanja, čak može da dođe do ugrožavanja zdravlja. Kada se sportista ne oseća spremnim ili nedovoljno zdravim, mora nastupiti. Ne radi se samo o fizičkom zdravlju, može da ima neku nesreću u porodici pa nije emotivno spreman da učestvuje u svemu tome, a fizički jeste. Neki selektor, ili ne znam ko, nateraće ga da učestvuje.
Pretpostavlja se da je svakom vrhunskom sportisti čast da zaigra za svoju reprezentaciju i predstavlja svoju državu u onome u čemu je najbolji, tako da ne treba ih dodatno uslovljavati, ali ih treba dodatno motivisati, upravo kao što ste i vi rekli. Stav Srpske radikalne stranke je da treba da postoji ovaj stav, ali preformulisan, jer je ovo ipak krovni zakon u oblasti sporta. Hvala.

Radi se o istoj temi. Dakle, koleginica Lidija Vukićević je podnela amandman na član 38. da ni država kroz zakon, ni klub kroz statut ne mogu da određuju visinu članarine, jer se vrednost nekog rada menja sa činjenicom da se na određen način menja veoma nestabilna ekonomska situacija u zemlji. U nekim razdobljima, sećate se nekih razdoblja, ne samo da se menjala iz dana u dan, nego se menjala iz sata u sat. Šta to treba da znači? Da će neko svakog dana da donosi nove uredbe, novi pravilnik u svojim klubovima ili da će možda menjati čak i statut da bi mogao da propisuje određenu visinu članarine?
Dakle, preterani državni intervencionizam u sportskim odnosima ide dotle da se u ovom Predlogu zakona o sportu propisuje limit visine članarine u sportskoj organizaciji, što ne postoji nigde u svetu i predstavlja nedopustivo mešanje države u rad i finansiranje klubova. Pošto država ne propisuje ni cene životnih namirnica, ni karata, recimo, za pozorišta ili bioskope, ulaznica za sportske priredbe, ne vidimo uopšte razlog zašto može da propisuje visinu članarine tamo gde neko trenira.
Dakle, radi se o određenom tržištu. Svaki klub prema nečemu formira svoju cenu članarine. Neki klubovi imaju mnogo jake trenere; neki klubovi imaju trenere iz određenog sporta koji imaju iskustvo po 40 godina; neki su treneri postigli rezultate gde su pripremali, „pravili“ reprezentativce, a neki klub se tek otvorio, postoji godinu, dve, tri dana. Znači, prema nečemu se formira ta cena. Tržište je slobodno, ako vam je skupo... Ja razumem šta vi hoćete, ali postoje klubovi u kojima rade samo entuzijasti i kojima je jedini način finansiranja članarina. Ukoliko im oduzmete ili smanjite i ovu mogućnost, automatski zatvarate klubove. Znači, automatski ih zatvarate.
Dakle, ako neko hoće da trenira tamo gde je jeftinije, nema problema, neka ide tamo gde je jeftinije. Neko ko može da plati i hoće kvalitet otići će tamo gde postoji određeni kvalitet. To je jednostavno. Hvala.

Uspešno ste odbranili zakon, gospođo ministre – osim ovog jednog amandmana, niste prihvatili ostale – a koliko će vaša današnja odbrana da se pokaže uspešnom u praksi, videćemo. Danas ste zaista dobili veliki broj dobronamernih saveta kroz amandmane, jer amandmane su podnosili i poslanici vladajuće koalicije i opozicije. Ne znam zašto se ovi iz vladajuće koalicije ili iz vlasti nisu javljali, valjda da ne naruše dobre odnose u koaliciji, pa zbog toga nisu branili svoje amandmane. Mi smo se zaista zdušno borili da vam pokažemo šta treba prihvatiti.
Većina amandmana je smislena i upotrebljiva. Jedan broj amandmana je i smislen i ne bi promenio smisao zakona, a sve poslaničke grupe su stale iza njih, a vi ih opet niste prihvatili. No, dobro. U Skupštini postoji i mogućnost izmene i dopune zakona, ta praksa je veoma živa u parlamentu, tako da vam i ubuduće stojimo na raspolaganju. Hvala.

Poštovano predsedništvo, gospođo ministre, poštovane kolege, ovo moje obraćanje, gospođo ministre, nemojte da shvatite lično, nego moju reakciju podelite sa jednim delom Vlade, a malo više podelite sa ostalim koalicionim partnerima.
Dakle, Predlog zakona o sportu izazvao je zaista ozbiljna reagovanja. Sa razlogom je izazvao i veliko interesovanje, jer pokriva veliku oblast života većeg dela stanovništva, kod nekih direktno, kod nekih indirektno, ali nema dela populacije koji ne dotiče. Reagovali su mnogi stručnjaci, čak neki koji su pisali prvu radnu verziju i po medijima veoma negativno ocenjuju ovaj predlog zakona.
Što se tiče nas iz SRS, uvek se trudimo da neke životne oblasti depolitizujemo. Sport je jedna od njih. U protekle tri godine smo kroz saradnju u skupštinskom Odboru za sport i omladinu imali zaista dobru saradnju sa Ministarstvom za sport i omladinu. Naravno, verujemo da je Ministarstvo uložilo veliki trud u izradu ovog predloga zakona, ali ovaj predlog zakona je mesto gde se ozbiljno razilazimo. Mi smo na ovaj predlog zakona podneli blizu 60 amandmana. Zaista smo mogli još toliko. Međutim, ipak smo izabrali da se bavimo suštinom.
Vrlo je bitan ambijent u kome donosimo ovaj zakon i u kome on treba da funkcioniše sa pojedinim svojim odredbama, dakle, socijalna i ekonomska situacija koja već duže vreme vlada u Srbiji, pod izuzetno (to je moje mišljenje, a mislim i stranke) nesposobnom i korupcionaškom vlašću DOS-a. Ovo „DOS-a“ mislim – u raznim njegovim oblicima. Pored nesposobnih vlasti, bilo je dosta međusobnog sputavanja između raznih dosovskih struja, naravno, sve na štetu građana Srbije. Naravno, preko svega toga je i svetska ekonomska kriza, kao i domaća, koju ste stvarali desetak godina. Iz ove svetske možda i izađemo, ali iz ove domaće teško. Dakle, to je ambijent u kojem donosimo zakone i ovaj zakon o sportu.
Po nama, ovaj zakon je rogobatan, nedovršen, neki delovi su dobri, neki veoma slabi, ali i oni dobri nisu usklađeni sa situacijom koja u državi postoji već dvadeset godina i ne vidi joj se kraj. Dakle, kao što sam već rekao, veoma loša ekonomska, socijalna, politička situacija.
Zakon je, upravo zbog neujednačenosti, vrlo teško razumljiv. Kada krenete da ga čitate ili kao mi poslanici da radite na njemu i vidite sve njegove mane i vrline, počne prosto da vas usisava u sebe kao nekakav vrtlog kome se ne vidi kraj, tako da na nekom nivou morate da presečete i tu stanete i da ga obrađujete do tog nivoa.
Ovo stanje je upravo zbog toga, kao što se nama čini, a kasnije smo kroz raspravu i dobili potvrdu toga, što ga je radilo nekoliko interesnih grupa, radilo ga je nekoliko stručnih grupa. Prvu radnu grupu domaćih stručnjaka iz sporta, koja je započela izradu prvog nacrta pre par godina, vi ste raspustili. Pojedini stručnjaci iz te prve radne grupe su vam postali ozbiljni oponenti na svakom sledećem nacrtu. Zatim su vam pomagali i neki strani stručnjaci. Sve u svemu, ti pokušaji okupljanja stručnjaka nisu sami po sebi loši, ali njihovi predlozi, po nama, nisu baš najsrećnije uklopljeni u ovaj predlog zakona. Jedan deo kao da su radili sportski entuzijasti, drugi zaljubljenici u sport, treći sportski radnici, a četvrti političari.
Po nama, klubovi gube autonomiju, mnogo je veće i nepotrebno mešanje države u rad klubova. Pojavljuje se i neko lice koje imenuje Vlada i ono ulazi u upravni odbor kluba. Meni se odmah nameće pitanje da li se mi tu vraćamo u neko sovjetsko vreme, pa dobijamo neke nove komesare, odnosno, ako vam Vlada da neki novac, onda ona postavlja nekakvog nadzornika? Sa ove tačke gledišta, meni izgleda kao da taj nadzornik donosi svileni gajtan, jer se bez njega ne može ništa više raditi u klubu, ni prodati, ni kupiti.
Reagovanja po medijima, pa i na skupštinskim odborima su se najviše vezivala za fudbalske klubove Zvezdu, Partizan pa i Vojvodinu. Učesnici u diskusiji su veoma negativno tumačili moguće posledice ovog predloga zakona prema naša dva-tri vodeća kluba. Ako su ti naši sportski stručnjaci, kao i ostala zainteresovana javnost zabrinuti za velike klubove, imaju pravo na to. Međutim, mene mnogo više interesuje sudbina drugih klubova, malih klubova, klubova takozvanih malih sportova, gde se sportisti takmiče ekipno i pojedinačno, a baš u tim sportovima postižemo svetske rezultate, svetski smo prvaci i pojedinačno i ekipno. Naši sportisti u tim „malim“ sportovima su svetski prvaci, i pojedinačno i ekipno, i muškarci i žene, i u seniorskoj i u mlađim kategorijama.
U delovima zakona vidi se nesrazmera: deo o olimpijskom sportu opširno je obrađen, a prosto je neverovatno da je školski sport u ovom predlogu zakona obrađen samo sa dva člana, i to prebrojavanjem i prepoznavanjem aktivnosti i kraj, nema dorade sistema. Školska i studentska takmičenja dovode do Univerzijade, dakle, školski sport nije naivna stvar. Učenici za vreme nastave vežbaju po školskom programu, nakon nastave u vannastavnim aktivnostima, većina u svojoj ili u nekoj obližnjoj školi trenira u klubovima koji imaju zakupljene termine u školskim salama, velikim i malim, po holovima; strelci vežbaju po bibliotekama. Ovo je primer koji ja znam, doduše, radi se samo o vazdušnoj pušci, vazdušnom pištolju. Plesači plešu po svečanim salama, mačevaoci treniraju po hodnicima.
U ovom delu o školskom sportu moglo bi se nadugačko i naširoko, jer kakav zaista plan i program mi imamo za školski sport? Pazite, jedno je nastava fizičkog vaspitanja, gde se uči o svim sportovima, a drugo je kada prepoznate dobre predispozicije i talenat kod neke dece, pa se oni takmiče u tri-četiri sporta i nastupaju za svoju školu u tim sportovima. Kako su stariji, naravno, broj sportova se smanjuje, a rezultati i zahtevi postaju mnogo ozbiljniji, do ulaska u reprezentaciju za Univerzijadu.
Šta mi imamo? U osnovnoj školi jedva se nešto radi. U srednjoj školi prekid, čak i fizičko vaspitanje rade pretežno oni koji već ozbiljno treniraju u nekom sportu, ostali ništa. Na fakultetu potpuno prestaje fizička aktivnost. Pa ko se to onda takmiči na Univerzijadama za naše reprezentacije? Upravo oni studenti koji po nekim drugim sportskim klubovima vežbaju u školskim prostorima, po bibliotekama, holovima i hodnicima.
Ponovo dolazimo do onog pitanja: šta mi imamo od školskog sporta? Nemamo ništa, nemamo najosnovnije, nemamo sistem. Da bih bliže objasnio široj javnosti šta neki imaju, a mi nemamo, upotrebiću sledeće primere, recimo iz vaše voljene Amerike. Ono što mi nemamo, a mnoge druge zemlje imaju je koledž sport kroz koledž lige, pa se iz koledž klubova košarke, ragbija, rvanja, plivanja ide u profesionalce, sa završenim fakultetom u zrelijim godinama. Da li mi u Srbiji imamo neku ozbiljnu studentsku ligu u nekom sportu? Tako je na zapadu, a slično je i na istoku. Zašto, recimo, Japanci počinju sistemski da treniraju džudo sa četiri-pet godina u obdaništu, pa u osnovnoj školi imaju redovan predmet fizičko vaspitanje i redovan predmet džudo? Zato što imaju sistem. Sistem organizovanijeg treniranja i takmičenja kod nas nikada nije zaživeo. Ko zna da li će ikada zaživeti.
Vi kroz ovaj predlog zakona predviđate i sportskog nadzornika i sportskog inspektora. Šta im piše u opisu posla? Da one sa vazdušnom puškom izbace iz biblioteke i one sa mačevima isteraju iz hodnika sa trećeg sprata neke osnovne škole? Zar mislite da se njima trenira po bibliotekama, a ne po streljanama? Ili po školskim hodnicima, a ne po mačevalačkim borilištima sa adekvatnom mekšom podlogom, a ne po betonu?
Zašto se tako radi? Zato što su nam klubovi siromašni, zato što su nam treneri slabo plaćeni, zato što ne postoji sistem sponzorisanja. Ne može se sve iz budžeta sponzorisati, podvlačim – ne može se sve iz budžeta sponzorisati, državnog ili pokrajinskog budžeta, ne može sve da se finansira. Potreban nam je ozbiljniji sistem u sponzorisanju. Naši sportisti sami sebi plaćaju putovanja na takmičenja i pripreme, klubovi, da bi odbranili titulu evropskog prvaka, podižu kredit u banci da bi platili put na Evropsko prvenstvo! Nonsens. Zbog toga postoje sivi i crni tokovi novca između privrede i sporta, naravno. O tome će više govoriti moje kolege u načelnoj raspravi i videćete šta nam se sve dešavalo u proteklih dvadeset godina.
Naravno, od toga samo nekolicina ljudi ima koristi. Oni koji prolivaju suze, znoj i krv nemaju gotovo ništa, osim ličnog zadovoljstva. Naravno, uz određeni broj izuzetaka, i to opet u velikim sportovima, odnosno bogatim sportovima. Ali, da bi se došlo do velikog kluba, da bi se ušlo u prvu ligu, ogromna većina sportista mora da prođe kroz male klubove, mora da stiče osnovno znanje o sportu upravo u tim malim klubovima i, naravno, jednog dana će postati veliki i zaigrati u prvoj ligi.
Naši sportski centri su u užasnom stanju, na stranu to što u manjim sredinama i ne postoje. U one koji postoje nije ulagano decenijama, kofe vise sa plafona u grozdovima. Mislim da u Sportskom centru „Pinki“ u Zemunu kofe na plafonu stoje poslednjih 25 godina. Zanima me šta će povodom toga da urade sportski nadzornik i sportski inspektor, pošto postoji opasnost da se neka kofa, polupuna, od nekih pet, šest, deset kilograma, stropošta sa visine od sedam-osam metara na glavu nekog vežbača.
Kada pomenuh ova dva nova radna mesta u sportu, sportskog nadzornika i sportskog inspektora, ako se ne varam, da li se to državna administracija još malo širi i od čega ćete ih plaćati? U budžetu nemate novca ni za ove sadašnje budžetske korisnike. Ili će oni možda raditi volonterski? Čisto sumnjam. Ili ste smislili neki novi način da namaknete novac?
Evo jednog primera, gotovo neverovatnog, kako se ponašaju neki ljudi u Srbiji kada se dokopaju vlasti. Ove zime na Kopaoniku redarska služba, neki inspektori „Skijališta Srbije“ u pratnji policije maltretiraju sve one za koje im se učini da podučavaju neko lice koje stoji na skijama pored njih. Kazne samo pljušte. Dakle, niko nema pravo da po slobodnoj volji odabere ko će da ga obučava, već mora da ide u ski-školu koja je dobila licencu za rad na Kopaoniku. Naravno da na uređenim skijalištima mora da postoji neki red i zakon i da se mora održavati red u saobraćaju, ali nema ni na svakoj planini takve uređenosti kao što je na Kopaoniku. Naravno, i ovi početnici koji uče ne uče na najtežim stazama.
Koji su to licencirani instruktori obučavali tokom svih ovih decenija ostale skijaše po Srbiji? Do sada baš i nije moralo, a od sada baš mora. Postavlja se legitimno pitanje – od kada, od sada? Pa, od kada su „Skijališta Srbije“ pod ingerencijom Ministarstva ekonomije.
U delu o privatizaciji predvideli ste sledeće – klubovi mogu da se privatizuju, ali ne moraju. Međutim, predvideli ste da postoje tri zainteresovane strane: klubovi, zainteresovani kupac i Vlada. U dobro uređenoj državi neko bi rekao – odlično, dato je mnogima da po slobodnom izboru odluče šta im je volja. Ali, mi ne živimo u dobro uređenoj državi. Posle deset godina vaše vladavine i sprovođenja ekonomije destrukcije, kada spomenete nekome u Srbiji reč „privatizacija“ građanima Srbije odmah pozli, jer u Srbiji reč „privatizacija“ ima drugo značenje, znači – otmi.
Ko bi to kupovao klubove po Srbiji? Ovi što su kupovali preduzeća, ovi što su kupili Luku Beograd, ovi što su kupili „Ušće“, ovi što su od Rakovice napravili industrijsko groblje? Samo na potezu Luke Beograd, od prvog dimnjaka Fabrike kartona na Adi Huji, pa do poslednjeg dimnjaka toplane na Dorćolu, zatvoreno je petnaest fabrika, ili će biti u najskorijem periodu zatvorene. Naravno, većim delom po nekom zakonu, a ostalo određenim prevarama.
Sada dolazimo do pitanja privatizacije u sportu. Ko će da zaštiti neki klub koji ne želi da se privatizuje od tajkuna i saradnika u Vladi? Da li neko može da zamisli da će se odbraniti neki klub ili mali klub koji ne želi da se privatizuje, kada nije moglo da se odbrani deset fabrika u centru Beograda? A tek kako proceniti imovinu pojedinih klubova? To će morati klubovi sami, novi trošak. Pripremaju se sami, o svom trošku, za svoju pogibiju, a onda se pojave „ljubitelji sporta“, čitaj tajkuni, da vide šta može da se ućari po što nižoj ceni, ako može i džabe.
Primer: koliko klubova različitih sportova trenira na Zvezdinom stadionu? Pazite ovo, Zvezdinom stadionu. Jeste Zvezdin stadion, ali kojeg kluba, iz kojeg sporta, koji nosi ime Crvena zvezda? Fudbaleri koriste fudbalski teren, ali da li samo oni koriste fudbalski teren? Gde su tu, recimo, atletičari? Ne mislite valjda da je neko pravio atletsku stazu zbog fudbala? Pravljena je valjda zbog atletike, tu su i zaletišta i bazeni sa peskom za skok udalj, troskok i zaletište za skok uvis, sa i bez motke. Sve ovo ne treba fudbalerima, ali fudbalski teren treba atletičarima. Gde mislite da oni mogu da bacaju koplje, disk, kladivo? Naravno, atletici trebaju i tribine.
Šta hoću da kažem? Vi ste u zakonu predvideli da novi vlasnik nekog sportskog objekta ne može da menja namenu, ali da bi se privatizovao, odnosno prodao stadion Crvene zvezde mora da se složi nekoliko klubova, možda 20, 30. Ko ima manje ili više udela u tom stadionu? Koliko klubova ima SD Crvena zvezda? U svakom sportu koji se vežba ovde u Srbiji imaju po jedan klub; po nekom spisku do kojeg sam ja došao imaju 31 klub. Svi oni ulagali su u stadion Crvene zvezde ili je preko njih ulagano u stadion Crvene zvezde. Šta mislite da li će oni moći da ispune rok da se registruju po novom zakonu? Mislim da će tu sudovi da rade, da bi se braća podelila među sobom, a kakva je brzina naših sudova, to je tek priča za sebe.
Moralo je da se ide postupno, etapa po etapa. Ovako ste napravili veoma komplikovanu situaciju, plus situacija u državi. Koliko još postoji sportskih društava sa po 10 ili 15 klubova koji treniraju na jednom mestu?
Ovde se, kao i na drugim mestima, radi o novcu. Moraju se sve rasute transakcije usmeriti u željene tokove, a tokovi u određene kase, koje kontroliše što manji broj ljudi, i sve to prema Ministarstvu ekonomije.
Naš stav je da mnogo i oštro propisujete, a malo dajete. Ovaj novac što ste dali sportistima u protekle tri godine – dobro je, ali je kroz ovaj rogobatni i opširni predlog zakona trebalo da date i sistemska rešenja za bolje uslove, za lakše postojanje klubova, lakši život klubova, za bolje finansiranje, odnosno sponzorisanje i sistem za školski sport.
Hoću da kažem, nama u Srbiji, građanima države Srbije je najveća relaksacija i razbibriga sport. Iz te razbibrige i relaksacije stvaramo svetske šampione, u gotovo nemogućim uslovima. Ovaj ili neki drugi zakon o sportu u državi Srbiji mora da poboljša uslove, bolje sale, teretane, terene, sportske centre, bolji sistem sponzorisanja, mora da dovodi ljude da vežbaju, a ne da ih suzbija, da ih guši dodatnim pravilima i nametima, da se isteruju na ulicu, na parkinge, u školska dvorišta, kafane, kafiće, bircuze, razne kladionice, igraonice, zavijeni u oblake duvanskog dima i ko zna čega još, a to čega još najviše izgleda zavisi od sposobnosti i snalažljivosti lokalnih dilera.
Mnogo je ozbiljnih pitanja, a malo kvalitetnih odgovora. Čini mi se da će ovaj zakon biti veoma negativan eksperiment. Hvala.

Podneli smo amandman da se ispravi jedna nepravda, a to je da se advokatima koji su branili po službenoj dužnosti, da se isplati njihova zarada za 2009. i 2010. godinu. O ovom problemu je govorio i gospodin Buha u rebalansu budžeta. Mi smo sada podneli amandman. Nama je dat odgovor da je MUP zatečeno velikim sudskim procesima i da ne može da stigne da naplati. Drugim rečima – nema se para. Opet sa druge strane, vidimo neke državne sekretara Ministarstva pravde da ne silaze sa medija, hvaleći se koliko je Ministarstvo pravde, odnosno država uspela da zapleni novca od raznih kriminalnih grupa i kriminalaca.
Advokat u predkrivičnom postupku, odnosno po službenoj dužnosti su preko potrebni za 99% građana Srbije, za onaj 1% ostali nisu potrebni, jer taj 1% ima i svoje advokate i svoje sudije, pa i političare. Ne mogu da verujem da dve godine ne plaćate ili je ovo u sklopu reforme pravosuđa, pa ste rešili da ukinete advokate i onda ostavite samo podobne sudije i onda dobijemo onu narodnu – kadija te tuži, kadija ti sudi. Zaista smo imali veliki broj poziva od advokata, da se postavi amandman i da vi pokušate nešto da uradite, jer se možete suočiti sa činjenicom da nećete imati ko da vas brani kada budete sišli sa vlasti.

Poštovana predsednice, gospođo ministar, podneo sam amandman da se u članu 3. pod deo b) tabele 7. menja tačka 6. odnosno da se briše, koja glasi: "Nabavka aviona za potrebe Vlade".

Kad sam ovo pročitao, prvo sam se nasmejao a onda sam se sledio. Prosto ne mogu da verujem. Delim vašu zabrinutost da vi imate strah da letite avionima koji su stari 19 ili 29 godina, ali, postoje komercijalni letovi, postoji biznis klasa, postoji prva klasa. Jednostavno, možete lepo da se organizujete pa tim avionima da putujete.

Zaista nas uvodite u neku situaciju da moramo da reagujemo možda i brutalnije nego što bismo hteli, ali, ja bih sad izgovorio jednu parolu – Stručnost iznad politike. Ja vas pitam – stručnjaci, gde ste vi zaradili te pare za ovaj aviončić? Gde ste vi zaradili 30 miliona za ovaj avion? Zaradili ste ga tamo gde je sad svaki sedmi građanin Srbije ispod praga siromaštva. Zaradili ste ga tamo gde seku svoje delove tela da bi vas dozvali pameti da i oni postoje. Zaradili ste ga tamo gde nemaju posao. Evo, radnici iz Kragujevca hoće da vam zauzmu grad. Ne zgradu državne uprave, nego grad hoće da vam zauzmu. Počinjete da izazivate socijalne bunteve ili socijalni bunt. Vi hoćete avion.

Mislim da svaki normalan čovek treba da se koristi onim što napravi i što zaradi. S obzirom da ste vi uložili ogromna sredstva u "Punto", ja vam predlažem da putujete "Puntom". Šta će vam avion? Drugo, ne znam odakle vam tolika hrabrost. Ja zaista ne bih imao hrabrosti da uđem u taj avion, a vama želim srećan let.