Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, ovaj amandman sam podneo u rekordno kratkom roku, jer kada sam video zakon imao sam svega pet minuta da reagujem na ovu formulaciju.
Na taj način hoću da kažem da nisam ni ja u svom amandmanu zaštitio još jednu grupu koja ovde u zakonu apsolutno nije pomenuta, tako da ću kroz svoje izlaganje objasniti ono što sam predložio i ono što bi Ministarstvo vera trebalo da uradi, a nije uradilo.
Stavljam zamerku na rad ministra vera, a smatram da je mnogo stručan, jer ako može da živi u dve države i da radi na tri radna mesta valjda je dovoljno stručan da vidi šta je u određenim zakonima propušteno.
Monah i monahinja su izbačeni iz određene definicije o obaveznom socijalnom osiguranju i to iz klasifikacije gde su stajali i sveštenici, i crkveni službenici, i monasi i monahinje. Oni jesu u pravno-tehničkom usaglašavanju dobili taj deo obaveznog socijalnog osiguranja, ali, po meni, oni su spušteni, po klasifikaciji, na najmanji mogući nivo obavezne socijalne zaštite. Jer, dok neki u Vladi koji se nazivaju stručnjacima sede i razmišljaju kako će da napune budžet, odnosno fontanu želja ili bunar želja, sa druge strane neki ljudi koji žive u manastirima koji su stari po nekoliko vekova, desetine vekova, koji su zaštićeni čak nultom kategorijom u UNESKO, negde samo freske, a negde i kompletni manastirski kompleksi...
Ako znamo da u tim manastirima žive ljudi koji su ne samo visokoobrazovani, već i doktori nauka filozofije, istorije umetnosti, teologije.
Nema gotovo nijednog diplomate, ambasadora, konzula ili bilo koga ko dođe u našu zemlju, a da ne poseti te naše kulturno-istorijske spomenike i da se ne zadivi, naročito kada vidi da još uvek postoji nešto što je građeno pre osam ili deset vekova. Kada im na perfektnom stranom jeziku ti isti monasi i monahinje objasne o kakvom se kulturno-istorijskom blagu radi, onda iz ove zemlje Srbije ponesu jednu neverovatno lepu sliku o nama, o našoj prošlosti, o našoj tradiciji, o našoj kulturi i o svemu onome što na jedvite jade sačuvasmo u ovoj našoj zemlji. Ima i diplomata, naročito onih koji dolaze sa severnoameričkog kontinenta, koji prosto ne mogu da veruju, iako svojim očima gledaju, da su, recimo, Gračanica ili Dečani stari čitavih osam vekova, pa onda pokušavamo na raznorazne načine da ih ubedimo.
Zbog izostavljanja imena "monah" i "monahinja" iz člana 3. i iz člana 7. smatram da je napravljena blaga diskriminacija i mislim da bi trebalo malo bolje i pažljivije da se reguliše njihov status.
Sa druge strane, postoji jedna grupacija ljudi koji se zovu iskušenici. Poznato nam je da se manastiri obnavljaju, u smislu života. Da bi neko postao monah on mora da prođe određeni iskušenički staž. U zakonu nigde nisam našao da postoji neko socijalno osiguranje ili neki drugi način zaštite iskušenika.
Imate manastire gde iskušenici svoj iskušenički staž proživljavaju u trajanju od dve-tri godine, ali imate, bogami, manastire gde po čitavih osam-devet godina bivaju iskušenici. Ako bi neko i samo jedan dan bio bez određene zaštite ili pravnog regulisanja njegovog statusa u našoj zemlji, to nije dobro. Imati ljude koji po sedam, osam, devet godina 24 sata, sedam dana u nedelji i sve mesece svog iskušeničkog staža provedu u tom manastiru i svi se leče koristeći jednu zdravstvenu knjižicu. Ne vidim nikakvo opravdanje, naročito za Ministarstvo vera, zašto nisu ovo regulisali malo ozbiljnije, podrobnije i bolje.
Opet kažem, ti monasi i monahinje, s jedne strane, poznati su u našoj istoriji po tome da su prednjačili u mnogim kulturnim i istorijskim događajima, da su prvi donosili pismenost ovde i štamparske mašine, da su predvodili određene vrlo ozbiljne procese u oslobađanju od nekih zavojevača i onih koji su pokušavali da nas porobe na mnogo načina. Jednostavno, ne vidim nikakvu zahvalnost u tome što ćemo ih izbrisati iz zakona sa nekim takvim objašnjenjima.
Ako im sada izbrišemo ime iz nekih zakona, za godinu, dve dana, kada se budu ponovo usaglašavali pojedini zakoni, nećemo znati ni o kome se radi. Naročito mislim da su bitni zbog toga što se nalazimo u takvom ambijentu, o čemu smo danas u prepodnevnoj raspravi čuli kada je bilo govora po Poslovniku, koliko smo u smislu naše tradicije, kulture i vere napadnuti na prostorima Balkana; kako neke novostvorene države pokušavaju da stvore neke svoje crkve, na taj način ubijajući osećaj nacionalne pripadnosti svakog svesnog Srbina. Ne napadaju oni SPC na više frontova, sa više načina i sa više oružja samo zbog neke svoje osvetoljubivosti, nego upravo zbog toga da bi nas odvojili od naših najdubljih korena i osećanja pripadnosti svojoj naciji.
U Hrvatskoj je na desetine hiljada ljudi nasilno prevedeno iz pravoslavlja u rimokatolicizam, u drugu veroispovest. U Crnoj Gori novostvorena država i već poznata neodgovorna vlast države Crne Gore na određeni način sprečava viševekovnu instituciju, Srpsku pravoslavnu crkvu, da obavlja svoje obrede i već nekoliko godina potura nešto što je u sektnoj viktimologiji ili u tom prepoznavanju određenih organizacija sektnog tipa poznato kao nova pseudohrišćanska sekta, gde se nekoliko ljudi obuklo u svešteničke odežde i pokušava da odglumi neku crkvu. Pokušavali su na mnogo adresa, kucali su na mnogo vrata da dobiju neko opravdanje za svoje postojanje. Međutim, nijedna zvanična patrijaršija u pravoslavlju nije im priznala autokefalnost, nije im dala opravdanje za njihovo postojanje.
Međutim, očigledno da ta organizacija sektnog tipa, koja sebe naziva crnogorska pravoslavna crkva, jeste registrovana, osnovana u jednoj policijskoj stanici, dobija podršku od vlasti u Crnoj Gori.
Prateći sve ono što je trenutna vlast u Crnoj Gori uradila u proteklih par godina vidimo upravo potvrdu ovih mojih reči – da pokušavaju, kroz napad na SPC, na vernike SPC, da apsolutno preseku naše veze sa našom prošlošću, sa našom tradicijom, našom kulturom i sa našom verom.
Ima nekih tendencija i kod nas u Skupštini. Zaista sam se naslušao mnogo pouka sa ove skupštinske govornice koje dolaze iz sveta religioznosti ili iz nauke, teologije.
Mnoge od tih pouka su dosta diskutabilne, neke su više poluistinite i neistinite nego što zaista imaju neku težinu ili su utemeljene na nekim dogmama, na nekim učenjima, na nekim definicijama, na nekoj praksi ili svetootačkom predanju.
Nisam hteo da reagujem, jer bih samo bez razloga neke ljude uvodio u nešto što bi najviše njima donelo negativnih poena u njihovom ličnom i emotivnom doživljaju vere i religioznosti, a i nama, po nekim našim kanonima, stoji: "Nemojte sablažnjavati brata svoga". Kažem, nisam tada hteo da reagujem, iako sam mogao da reagujem na neke konstatacije i da im održim predavanje u trajanju od pola sata u odnosu na te njihove definicije koje su iznosili.
Kažem, postoji određeni ambijent koji zaista zabrinjava i ne mogu da ga ne prokomentarišem u određenom delu, a povezujem ga sa tim da neki zaista imaju tendenciju da nas odvoje od naše tradicije, kulture, naročito veroispovesti.
Evo, imali ste događaje u poslednja dva meseca – kad god su bili najveći praznici pripadnika nacionalnih manjina, odnosno određenih veroispovesti ili tradicionalnih verskih zajednica, svima smo sa ove skupštinske govornice čestitali i svima smo aplaudirali. Sećate se koliko je bilo polemike i govora po Poslovniku kada smo 14. januara po novom kalendaru, ili 1. januara po starom kalendaru, čestitali pripadnicima srpske nacionalnosti, onim svesnim pripadnicima srpske nacionalnosti, Novu godinu. Odjedanput su svi ovde ili većina pokušali da nam repliciraju, i to vrlo nemušto, čak i pomalo smešno, govoreći da je to praznik SPC.
Znamo da SPC svoju Novu godinu slavi 1. septembra, odnosno 14. septembra, a ovo je Nova godina građana zemlje Srbije koji po određenom kalendaru žele da je slave baš tada. Ne vidim zašto mi ne bismo mogli, kao jedna vrlo velika grupacija, da iskoristimo ta naša građanska prava i slobode, koje su nam čak i Ustavom zagarantovane, da nam se čestita u određeno vreme.
Tako sam i ovu tendenciju da se imena "monah" i "monahinja" brišu iz ovog zakona o socijalnom osiguranju shvatio više kao neki pokušaj da se to negde zaturi, da se to negde zaboravi.
Kažem, pored monaha i monahinja, postoji takođe jedna populacija, a u proseku bar pet ljudi po svakom živom manastiru, a ima ih preko 150 živih u zemlji Srbiji, koji apsolutno nisu socijalno zbrinuti, tako da smatram da je to promašaj Ministarstva vera Vlade Republike Srbije. Iako tamo, sudeći po titulama, sede zaista stručni ljudi, delima se proteklih par godina nisu pokazali baš najstručnijim, kao da se plaše i sopstvene senke, a kamoli da se suprotstave nekim lavovima ili hijenama, vukovima koji već duže vreme sede u određenim ministarstvima. Plašeći se da se ne zamere njima, ne smeju da se izbore za status određenih grupa i određene populacije koju bi trebalo da zastupaju.
Pozivam Vladu da povede malo više računa i bolje definiše osiguranje iskušenika, a da ova imena "monah" i "monahinja" tako lako ne briše iz svojih zakona. Hvala.