Član 104. Zaista bih u krajnje tolerantnoj atmosferi da se obratim gospodinu Mićunoviću. Gospodine Mićunoviću, u vašem izlaganju ...
(Predsednik: Gospodine Mijaljeviću, ne možete se u ovoj fazi obratiti ...)
Evo, neću mu se obratiti.
(Predsednik: Nastavite.)
Moje izlaganje se nije odnosilo na one sekte i one grupe ili organizacije sektnog tipa koje su pacifistički nastrojene, one koje su se organizovale da mirišu cveće, koje su se organizovale u ekološkom smislu da čiste obale itd.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, na Odboru za evropske integracije sam izdvojio mišljenje povodom zakona o diskriminaciji, naročito zbog člana 18, u kome se govori o diskriminaciji, odnosno zabrani verske diskriminacije.
U ovom zakonu, na koji smo podneli 436 amandmana, a to govori kakvo je naše mišljenje i stav o tom zakonu, najbolje bi ga bilo ponovo povući, doraditi i preraditi, pa ga vratiti u skupštinsku proceduru. Međutim, nastavljamo da radimo na njemu.
Povukao sam mišljenje zbog toga što se daje u nekim slučajevima jako velika sloboda određenim grupama i pojedincima za njihovo veroispovedanje. Kontradiktoran je sa zakonima o tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, jer omogućava da svaki član neke formalne ili neformalne grupe, da svaki član pojedinačno ispoljava svoje uverenje.
Dobijali smo objašnjenja kada je 2006. godine donošen Zakon o crkvama i verskim zajednicama, od ministara, zamenika ministara, da taj zakon nije toliko obavezujući, pa ako neka verska organizacija hoće da se registruje, odnosno da se upiše u registar, može, a ako ne želi da se upiše i ne mora. Opet imamo pojedince koji imaju apsolutnu slobodu da iznose svoja verska opredeljenja.
Drugi zakoni, Zakon o obrazovanju, Zakon o zdravlju, Krivični zakon, ne tretiraju u potpunosti problematiku koja je poznata u Evropi i u svetu, a koju sprovode organizacije sektnog tipa, koje sprovode određenu totalitarnost i destrukciju, koje ljude dovode do delimičnog, pa čak i trajno izmenjenog stanja svesti, dovode do vrlo ozbiljno poremećaja u ponašanju i dovode do toga da svaki čovek može kupiti određenu knjigu u nekoj knjižari, pročitati par rečenica tamo i početi da veruje u nešto što tamo piše. On ne veroispoveda samo u svojoj kući ili sam sa sobom to što je tamo pročitao, već počinje svojim misionarskim radom ili svojom misionarskom delatnošću ili čak nemisionarskim radom da to sprovodi i nad nekim drugim ljudima. Onda smo imali, u proteklih 20-30 godina, u zemlji Srbiji veliki broj ljudi koji su postali, neki su nažalost život izgubili, žrtve sekti.
Kažem, da li to rade formalne ili neformalne grupe, da li to rade pojedinci, sprovode određeno svoje učenje protiv nekih ljudi, rezultati su vrlo ozbiljni i vrlo poražavajući.
Kasnije ću, kada budem govorio u načelnoj raspravi, kada budem imao više vremena, o tome govoriti, ali kažem, izdvojio sam mišljenje zbog toga što je dato upravo mnogo široko i s te strane što drugim zakonima nečija sloboda ili nečije delovanje nije ograničeno.
Imali smo dosta slučajeva, imamo i dalje, gde određene organizacije sektnog tipa, vršeći svoju misiju, navode ljude da promene ponašanje, da promene svoju ishranu, da promene način lečenja, uzimanje terapije i tome slično. Imamo određene sektne organizacije, tipa Jehovinih svedoka ili nekih drugih, koje nisu dobile i ne mogu dobiti ili neće biti upisane u registar verskih zajednica, jer čak ni Ministarstvo vera neće i ne može ih upisati zbog određenih vrlo ozbiljnih i, da kažem, destruktivnih i totalitarnih njihovih ispovedanja, ponašanja, metoda i tehnika koje sprovode nad drugim ljudima. Kažem, s jedne strane ih ne upisuju, a sa druge strane, opet, taj zakon nije toliko ni obavezujući.
Imamo dva slučaja gde se pokušavaju te organizacije i ta učenja uvesti i dobiti neku zakonsku formu u državi Srbiji. Jedan je bio Zakon o nevladinim organizacijama. Govorili smo o tome. Tamo je bio čuveni član 2. stav 2, gde je gospodin ministar Milan Marković stavio da mogu kroz taj zakon da se registruju i crkve i verske zajednice, a ovaj zakon, takođe, ne ograničava nečiju slobodu, a mora je ograničiti, jer svojim veroispovedanjem ne smete narušavati slobodu drugog čoveka.

Poštovano predsedništvo, kolege, ja sam podneo amandman u ime SRS-a na član 68 – da se taj član briše.
SRS smatra da je neophodno izvršiti inoviranje i usklađivanje odredaba Zakonika o krivičnom postupku i uskladiti ga s Ustavom Republike Srbije, kao najvišim pravnim aktom, odredbama zakona iz oblasti pravosuđa, međunarodnim i bilateralnim sporazumima, kao i drugim pravnim propisima iz ove oblasti, te se zato i predlaže brisanje ovog člana.
Naime, ovaj zakon ima veliki broj kontradiktornosti. Nema reciprociteta i u direktnoj je suprotnosti s ugovorom SOFA i s Ugovorom o prolasku stranih trupa kroz Srbiju. Samo će država Srbija morati da isporučuje svoje građane, a kada ćemo, i po kom sporazumu, mi moći da tražimo Amerikance da malo dođu ovde da robijaju – teško, gotovo nikad.
Recimo, drugi slučaj. Šta ćemo ako Gruzija, Ukrajina, Belorusija, Rusija, slučajno budu zatražili vođe ''Otpora'' da im tamo sude?
Kako ćemo i po kom osnovu moći da sprečimo da gospodin Homen ne ode da odgovara za ono što je ''Otpor'' tamo radio?
Gospodin Homen kaže – teško, jer on tamo nikada nije bio. Međutim, gospodine Homen, da vas obavestim – ni Emir Šišić nikada nije bio u Italiji, ali je uhapšen, osuđen i robijao je tamo, tako da pretpostavljam da vaše vreme tek dolazi. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, naravno da ću obrazložiti amandman. Ne želim da vas ne udostojim mog govora s govornice.
Podneo sam amandman u ime SRS-a na član 71, koji se menja i glasi: ''O ispravci greške u matičnim knjigama koje se vode u diplomatsko-konzularnom predstavništvu rešava šef diplomatsko-konzularnog predstavništva, o čemu se vodi posebna evidencija''.
Vlada je odbila amandman, uz obrazloženje – amandman se ne prihvata, budući da se o aktima koji su predmet člana 71. Predloga zakona vodi evidencija saglasno propisima o kancelarijskom poslovanju.
Ovim amandmanom omogućavamo da se u svakom momentu u diplomatsko-konzularnom predstavništvu ima uvid u ispravljene greške u matičnim knjigama koje se tamo vode. Da li je ta greška napravljena slučajno ili namerno? Ako je ta greška napravljena namerno, znači da je neko hteo da prikrije neki podatak, da prikrije da se ti podaci zloupotrebe, možda za neki terorizam, možda za sticanje nekih privilegija koje neko ne zaslužuje.
S obzirom na to da se provera diže na viši stepen, naravno da treba da o tome bude neka evidencija. Ne može se samo kratko proveriti, ispraviti greška, i da neko ko treba da proverava, posle nekoliko godina, istu osobu, ne zna o čemu se radi. Dodatak u amandmanu je samo o čemu se vodi posebna evidencija – to je posebna knjiga, jer se radi i o posebnim greškama, koje ispravlja viši organ od ovoga koji je to upisao u knjige, te smatramo da je bolje imati evidenciju više, nego evidenciju manje. Hvala.

Zaista je teško u ovakvom ambijentu braniti neke amandmane od kojih nekim ljudima mogu da zavise godine života po nekim zatvorima, nekim kazamatima. Više sam nego zbunjen ovim ambijentom, ali probaću.
Na član 18. sam podneo amandman, koji glasi da se ceo član 18. briše. SRS smatra da je neophodno izvršiti inoviranje i usklađivanje odredaba Zakonika o krivičnom postupku i isti uskladiti s Ustavom Republike Srbije, kao najvišim pravnim aktom, odredbama zakona iz oblasti pravosuđa, međunarodnim i bilateralnim sporazumima, kao i drugim pravnim propisima iz ove oblasti, te se zato i predlaže brisanje ovog člana.
Pošto mi je vrlo teško da u ovom ambijentu nastavim dalje obrazlaganje, jer to neće ličiti ni na šta, osim na neku trku s vremenom, mogu samo da kažem i da poručim jednom našem kolegi – Nenade, vrati se, ne znaš šta propuštaš.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, izdvojio sam mišljenje povodom seta ovih zakona, naročito u vezi sa zakonima koji su vezani za terorizam. Srpska radikalna stranka, naravno, jeste za sva moguća zakonska rešenja, konvencije i povelje i trudi se svim snagama da svako zakonsko rešenje bude bolje i bolje. To dokazujemo zaista ogromnom količinom vrlo kvalitetnih amandmana kojima pokušavamo da vladajuću većinu na neki način ohrabrimo da, pored toga što treba da ugradi te amandmane u zakone ili predložena zakonska rešenja, te zakone napokon počne i da sprovodi.
Izdvajam mišljenje iz principijelnog razloga, jer je ovo još jedan od silnih setova zakona koji se donose u ovoj skupštini, ali se u praksi ne primenjuju. Naravno, kontradiktornost i apsurdi su neverovatni. Sa jedne strane, EU i razne međunarodne organizacije preko Vlade Srbije pokušavaju da nateraju, i uspevaju u tome, vlast u zemlji Srbiji, a na taj način maltretiraju Skupštinu Srbije, da donosi bezbroj zakona, recimo, ovakvih kao što su ova četiri o terorizmu. Juče je bio jedan na dnevnom redu, a danas su tri na dnevnom redu.
Opet postavljam pitanje koje sam postavio i juče: kako Vlada Srbije misli da sprovodi i sa kim misli da sprovodi sve ove zakone, međunarodne konvencije, povelje i zakone o sprečavanju pranja novca, sprečavanju terorizma itd? Sa kojim to organizacijama, da neće sa NATO-om, da neće sa SAD?
Svi ljudi koji se makar ovlaš bave bezbednošću ili svetskom bezbednošću, koji analitički čitaju tekstove dolaze do sledećeg zaključka i taj zaključak je zaista više nego bolan: upravo malopre pomenute međunarodne organizacije, s jedne strane, na papiru donose zakone i povelje, a sa druge strane, na terenu ohrabruju, finansiraju i obučavaju razne terorističke organizacije.
Bezbroj je primera koje smo imali ovde, na našu nesreću, i na našem terenu, u bivšoj SFRJ i u zemljama koje su se odvojile kasnije. Šta su uradili Ričard Holbruk i Pedi Ešdaun na Kosovu?
Javno se govorilo za Pedija Ešdauna da je eksponent MI 6. Šta rade silne terorističke organizacije, kao što su trenutno vehabije u BiH ili tom regionu koji je poznat kao Bosna i Hercegovina? Šta rade na Kosovu? Šta rade u Makedoniji?
Šta je u Hrvatskoj radila ili radi privatna organizacija koja se bavi obukom, analitikom, opremanjem pojedinih terorističkih organizacija, poznatija kao NPRI, američka organizacija? Koliko je njihovih instruktora, visokoobučenih specijalaca, oficira u penziji koji su zaposleni kod njih? Koliko je njihovih instruktora radilo u Hrvatskoj? Koliko su samo pohapsile naše snage bezbednosti u Republici Srpskoj Krajini, vojska Republike Srpske?
Šta su uradili 2001. godine u Aračinovu u Makedoniji? Kada su bili suzbijeni od specijalnih snaga policije makedonske države, ko je njih izvukao sa onim autobusima, navodno da se izvlače civili? Znate li koliko je bilo instruktora u tim autobusima među navodnim civilima?
Upravo one zemlje i one institucije koje vas teraju da donosite ovakve povelje i ovakve zakone, koji će ostati mrtvo slovo na papiru zato što nećete imati s kim da ih sprovodite, šalju te instruktore tamo, izazivaju krize, obučavaju te organizacije, a kada njihovi instruktori dobiju po ušima onda pošalju autobuse, govore o humanitarnoj katastrofi, pa iz Aračinova, recimo, od 150 terorista izvuku među njima i 17 instruktora iz njihove privatne firme, ili maska firme.
Koliko je instruktora učestvovalo u Gruziji u obučavanju gruzijske vojske za onaj genocid koji su počinili prema narodima koji nisu želeli da žive u sastavu gruzijske države?
Zaista je bezbroj pitanja, zaista je bezbroj pokazatelja da se oni igraju sa svima nama. Sa jedne strane se mi zamajavamo ovde, donosimo nekakve povelje, nekakve zakone, nekakve konvencije, a ne možemo ih sprovoditi, ne možemo ih sprovoditi sa njima jer oni to ne žele. Ne možemo ih sprovoditi zato što naša služba državne bezbednosti ne može da radi svoj posao. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, poštovano predsedništvo, izdvojio sam mišljenje po dva zakona vezano za prvu tačku, međutim, na moje veliko zadovoljstvo, prvi zakon o diskriminaciji je povučen, tako da ću se danas bazirati samo na zakonu o terorizmu i pranju novca. Po dve osnove sam izdvojio mišljenje. Mislim da će i ovaj zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma biti mrtvo slovo na papiru, s jedne strane, a sa druge strane, mislim da je i ovaj zakon, kao i set zakona koji su doneti u proteklih nekoliko meseci samo jedan od zakona koji treba da posluže ljudima na vlasti da što lakše kontrolišu sve moguće tokove novca u zemlji Srbiji. Pored novca, tu mislim i na određena mišljenja, stavove, politička kretanja, itd.
U ovom slučaju biće kontrolisana sva pravna i fizička lica. Sve će biti moguće kontrolisati i ući, neće postojati poslovna tajna pod izgovorom o praćenju pranja novca. A zašto će to biti apsurd ili zašto je apsurd kod ovog zakona? Upravo zbog toga što je, kako je rekla i ministarka, nama došla ponuda ili preporuka iz Evropske unije da napravimo jedan ovakav zakon. Ta Evropska unija, navodno, ima slične zakone ili zemlje članice Evropske unije imaju zakone u svojim državama, nama predlažu ovaj zakon, iako mi imamo zaista veliko iskustvo u borbi protiv terorizma u proteklih 20, 30 godina. To je pod jedan.
Pod dva, upravo ta Evropska unija i međunarodna zajednica danas drže pod svojom kontrolom i određenim političkim uređenjem Kosovo i Metohiju, odnosno deo teritorije Srbije.
Sada se postavlja pitanje kako će država Srbija da sprovodi ovaj zakon na svojoj teritoriji na Kosovu i Metohiji? Kako će država Srbija da sprovodi ovaj zakon u nekim mestima u centralnoj Srbiji, recimo, Veliki Trnovac? Međunarodna zajednica, Evropska unija, NATO pakt, Amerika se nalaze upravo na onim tačkama zemaljske kugle, u onim državama koje su najveći proizvođači, najveći distributeri narkotika u svetu, to je prvo.
Drugo, ogromna količina tog novca upravo završava u finansiranju terorističkih organizacija. Kako Evropska unija da nam pomogne, da pomogne državi Srbiji da sprovodi ovaj zakon, kada je upravo ta Evropska unija uspela da svojom političkom silom dovede određene osobe, ljude, lica, koji su poznati organima gonjenja, koji su pod raznim poternicama, do nivoa važnih političkih faktora? Kako će ta Evropska unija da dozvoli, da objasni ili da sprovede u delo kroz saradnju uklanjanje narko-bosova sa Kosova? Pored finansiranja kroz pranje novca od narkotika, upravo ti ljudi koji su danas vodeće političke ličnosti na Kosovu pominjani su kroz razne istrage Haškog tribunala ili Europolovih timova, da su učestvovali u organizovanju i trgovini ljudima i ljudskim organima.
Mi ovih dana vidimo da tužilaštvo oko toga diže veliku prašinu, kao tek su odskoro došli do tih saznanja. Međutim, mi smo imali ta saznanja još u oktobru 1999. godine. Kažem, apsurd je ogroman, veliki. Država Srbija donosi ovaj zakon na preporuku nekoga, taj neko upravo kroz razne svoje međunarodne snage koje se nalaze na našoj teritoriji štiti narko-dilere, narko-bosove, štiti proizvodnju narkotika. Taj novac se koristi u finansiranju terorističkih grupa, onih terorističkih grupa koje su upravo te zapadne zemlje svojevremeno proglašavale terorističkim grupama. Njihove vođe dovode na mesto gde mogu da vladaju nekakvom kvazidržavom, te vidimo jednu vrlo ozbiljnu spregu između međunarodnih organizacija i određenih narko-bosova koji su sada određene političke ličnosti na Kosovu i Metohiji.
(Predsednik: Vreme.)
S toga smatram da je ovo samo jedan od apsurda u kome se naša zemlja nalazi i smatram da će ovaj zakon biti mrtvo slovo na papiru.

Poštovano predsedništvo, kolege, danas po drugi put govorim o ovom zakonu o pranju novca i sprečavanju terorizma. Zaista je zakon više nego čudan, konfuzan, apsurdan i ambijent koji pravite i koji stvarate sa nekoliko setova zakona koje ste doneli u proteklih nekoliko meseci, jeste više nego apsurdan. Neki od tih zakona neće biti primenjivi, neki će biti samo u delovima primenjivi, ali vi to radite samo zbog toga da biste se dodvorili EU, da biste što više njihovih zakona prepisali, da biste što više njihovih zakona doneli ovde, da biste ispunili neke njihove uslove za ispunjenje raznih političkih želja koje nam dolaze iz zapadne Evrope.
Ovaj zakon o finansiranju terorizma kroz pranje novca, a to je jedno krivično delo koje proističe iz mnogih drugih krivičnih dela, kao što su trgovina narkoticima, ljudima, organima, sve smo to, na našu nesreću, imali ovde da doživljavamo, ima još nekoliko vrlo ozbiljnih zamerki, gde vi bukvalno ovo naše društvo pretvarate u balkanskog špijuna.
Ovo što su kolege advokati govorili kroz ove radnje i mere koje treba da preduzimaju advokatske kancelarije ili advokati, da bi ispratili šta to rade pojedini njihovi klijenti i da li će ti ljudi uopšte biti njihovi klijenti ako ovaj zakon bude stupio na snagu, postavlja jedno veliko pitanje.
Samo ću citirati nekoliko probranih radnji i mera koje ste vi ovim zakonom predložili. Kaže – "poznavanje stranke i praćenje njenog poslovanja (u daljem tekstu: poznavanje i praćenje stranke), redovno stručno obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje zaposlenih u praćenju stranaka.'' Da li advokatske kancelarije da postaju obaveštajni ili kontraobaveštajni centri, da advokati vode na nekakve seminare iz bezbednosti svoje pripravnike, svoje kafe kuvarice, svoje čistačice, da bi mogli na svim nivoima da skeniraju onog njihovog poslovnog partnera ili klijenta koji se pojavi na vrata njihove advokatske kancelarije? To su zaista neverovatni nonsensi.
"Obezbeđivanje redovne unutrašnje kontrole i izvršavanje obaveze iz ovog zakona". Znači, taj advokat je dužan da proverava svoje pripravnike, saradnike, pomoćnike, kafe kuvarice i čistačice, da li oni redovno svakog njihovog klijenta skeniraju kada se pojavi na vratima njihove kancelarije?
"Vođenje evidencije, zaštita i čuvanje podataka iz tih evidencija, provera identiteta stranke na osnovu dokumenata, podataka ili informacija pribavljenih iz pouzdanih i verodostojnih izvora". Šta ovo znači – kad god neki klijent dođe kod nekog advokata, u njegovu kancelariju, advokat mu uzme ličnu kartu i pozove nekoga u stanicu policije da proveri njegov dosije? To je zaista neverovatno.
Kaže – "redovno prati poslovanje i proverava usklađenost aktivnosti stranke sa prirodom poslovnog odnosa i uobičajenim obimom i vrstom poslovanja stranke". Kao što sam rekao u mom prvom izlaganju danas, ovo je jedan zakon iz nekoliko setova zakona koje ste vi doneli u proteklih šest meseci, gde želite sve i svakoga da stavite pod određenu kontrolu. Ovim zakonom želite da stavite sva pravna i fizička lica pod kontrolu. Ovo je izgovor da možete kontrolisati i poslednju žutu banku koja teče između nekih ljudi u nekom poslu.
Drugo, još jedan apsurd. Kako mislite da sprovodite ovaj zakon na celokupnoj teritoriji države Srbije? Kako mislite da ga sprovodite uz pomoć ili saradnju sa stranim ili svetskim organizacijama? Upravo jedan deo teritorije Srbije se nalazi pod kontrolom svetskih organizacija: UN, Euleks, ne znam čega sve nema, i upravo za tih 10 godina, kao i za prethodnih 20 godina, tamo cveta trgovina narkoticima, tamo se nalaze na desetine laboratorija, tamo se nalazi glavni distributivni centar prema Evropi.
Europolovi podaci od nekoliko godina unazad kažu sledeće: Kosovo, Albanija, zapadna Makedonija, svakog momenta se u magacinima nalazi do sedam milijardi evra narkotika spremnih da idu na evropsko tržište. U Albaniji je 2002. godine zasađeno 80% obradivog poljoprivrednog zemljišta marihuanom. Šta mislite – ko to koristi? Da li mislite da to nije prodato negde? Gde je završio taj novac? Kako su se finansiranje ANA, OVK, UČK i današnje bezbedonosne snage Kosova? Upravo su te međunarodne snage danas ili ovih nekoliko godina unazad vodeće narko-dilere dovele u situaciju da postanu vrlo ozbiljni politički faktori na KiM.
Kako vi mislite da sa takvim međunarodnim svetskim organizacijama ovaj zakon sprovedete u delo? Imate neke teritorije, neka mesta, neke gradove i u samoj Srbiji gde vi nemate šanse da sprovedete ovaj zakon. Idite u Veliki Trnovac, podatak iz 2004. godine jeste da se u Velikom Trnovcu svakog trenutka nalazi do milijardu evra narkotika spremnih za evropsko tržište.
Jednostavno, te međunarodne organizacije štite tu kriminalnu narko-mafijašku državu na svaki mogući način. Oni jadnici koji nisu u kontrolisanim tokovima novca i narkotika, bivaju hapšeni. Trenutno u evropskim zatvorima ili zatvorima evropskih zemalja boravi 23 hiljade Albanaca sa Kosova. Pomnožite to sa minimum četiri, pet ljudi, koliko čini jedna kriminalna grupa u proseku, dobićete vrlo ozbiljnu cifru. Neki su bili neposlušni, pa su završili tamo, ali ona većina koja je poslušna i koja radi vrlo ozbiljno, ona se nalazi na Kosovu, nalazi se po EU i finansiraju narko-državu.
Jedan vrlo ozbiljan pokazatelj poslovanja tih međunarodnih organizacija je i taj da upravo tamo gde se nalazi NATO, gde se nalazi vojska SAD, tamo je ili proizvodnja narkotika ili prerada i distributivni centar za dalje. U Avganistanu se nalaze već nekoliko godina, smanjili su poljoprivrednu površinu na kojoj se sadi mak od koga se proizvodi opijum, za jednu četvrtinu, ali se proizvodnja maka povećala za 40 puta. Šta mislite – kuda prolazi većina tih proizvoda iz Avganistana do EU.
Vi mislite da će te organizacije zajedno sa vama da sprovode ovaj zakon? Ovo je više nego smešno. Apsurd za apsurdom, donose se zakoni i zakoni ostaju mrtvo slovo na papiru. Imali smo danas jedan apsurd na Administrativnom odboru gde vladajuća većina nije htela da uvaži ostavke koje smo podneli, tražeći neke specijalne predstavnike. Radi se o tome da morate da štitite neke svoje operacije, pa taman kada bi neko od njih došao i rekao, podnosim ostavku, vi biste mu rekli, e, mi ne prihvatamo, moraš da sediš tu.
Izađite malo iz ovog mraka iz ovog lavirinta i krenite nekim ozbiljnim putem, jer ovo u kom pravcu nas vi vodite zaista ne vodi ničemu.
Ovo je nešto neverovatno. Ova zemlja se ubuduće neće zvati Srbija, zvaće se ''apsurdistan''. Hvala. (Aplauz.)

Poštovano predsedništvo, drage kolege, članovi 225. i 226. Postavio bih pitanje ministru kulture i ministru pravde.
Danas sam svratio do jedne naše čuvene knjižare da kupim knjigu "Svedočanstvo Karle del Ponte", pošto imam nameru da poklanjam nekim prijateljima. To je čuvena knjižara "Nikola Pašić" na Trgu Nikole Pašića gde sam zatekao jednu zaista mučnu scenu – neki ljudi, bez ikakvog naloga, predstavljaju se za sudske izvršitelje, uz pratnju patrole policije premeravaju knjižaru, razvlače metar sa nekim laserskim meračem, mere podrum, plafon itd. Situacija zaista uznemirujuća. Oni zaseli, kao da je njihovo.
Krenem da se malo raspitujem o čemu se radi i dođem do nekih neverovatnih informacija. Informacije su takve da je u prvom stepenu država Srbija uspela da odbrani svoj prostor. U drugom stepenu država Srbija je izgubila svoj prostor. Ceo postupak se trenutno nalazi na Vrhovnom sudu. Međutim, došli su neki ljudi, predstavnici neke banke, u pratnji policije i suda i hoće da pre završetka procesa preotmu taj prostor.
Igrom slučaja, poznajem ljude koji tamo rade, sve te događaje koji se dešavaju. Lokacija je vrlo dobra, u centru Beograda, i od sredine devedesetih godina, otkako je Marko Milošević hteo da pravi salon automobila tamo, pa do dana današnjeg razni tajkuni i "tajfuni" žele da oduvaju jedan izuzetan kulturni centar u centru Beograda, a da tamo uvezu automobile ili da otvore banke.
Ovde imam i razna rešenja, gde se do sada u tom procesu pojavljivala "Atlas banka", a danas mi se advokat predstavio kao predstavnik "Pireus banke". Očigledno neki tajkuni, koji prelaze zbog svog posla i svoje enormne zarade iz neke organizacije u drugu, i neke svoje zamisli, neke svoje ideje i neke svoje interese prenose sa sobom.
Zbog određenih događaja koji se tamo dešavaju i uznemirenja koje postoji, a došao je i veliki broj ljudi koji kupuju u toj knjižari, koji su zainteresovani da im taj prostor ostane, oni ljudi koji rade u tom prostoru već 30-40 godina jednostavno žele da se ispoštuje ono što je u procesu do kraja.
Zbog toga postavljam pitanje ministru pravde kako je moguće da država izgubi interes i da izgubi u sporu za svoj prostor?
Ministru kulture postavljam pitanje: ako ćete dozvoljavati da se iseljavaju knjižare, a zatvaraju se svakog dana, a na njihova mesta i u njihov prostor useljavate kockarnice i banke, naročito strane, počinjemo da ličimo na Las Vegas, a po broju knjižara ćemo sići na nivo 19. veka za koji mesec, kuda nas to vodi politika Ministarstva kulture koje ne želi da štiti te kulturne centre kakvi su knjižare poput knjižare "Nikola Pašić"? Molim odgovor što hitnije.

Poštovana predsedavajuća, kolege, juče je jedan čovek koji se predstavlja kao narodni poslanik, Tomislav Nikolić, posle mog izlaganja izašao ovde i izneo nekoliko informacija o meni koje apsolutno ne odgovaraju istini. Odmah sam digao ruku da repliciram, međutim, zbog velikog broja prijavljenih kolega nisam stigao i posle toga više nisam ni hteo da se javljam.
Međutim, stigao mi je jedan broj poziva od mojih prijatelja i saradnika koji su tražili od mene da reagujem na te neistine, tako da ta replika prelazi u tačku 104, a to je dostojanstvo Skupštine, odnosno one neistine koje je Tomislav izneo o meni ovde.
On je izašao i rekao kako je mene u stranku primio, ili sam se kod njega učlanio, Aleksandar Vučić, kako sam zbog toga postao narodni poslanik i kako zbog toga treba da budem zahvalan tom Aleksandru Vučiću. Onda je onako cinično odmahnuo rukom i rekao: "Ali, o Slađanu Mijaljeviću ne treba govoriti".
Slažem se, iako sam za proteklih 18 godina održao preko hiljadu tribina, preko 250 televizijskih emisija dužih od sat vremena, iako vodim školu borilačkih veština 20 godina i 90% njenih članova je upisalo fakultet, ne znam ko je sve završio, ali su upisali i nikoga nisam pokvario i upropastio, nema fakulteta u Beogradu, Nišu, Novom Sadu gde nisam održao predavanje, zaista smatram da nisam još uvek napravio ništa ozbiljno i ništa veliko da bi se o meni nešto posebno razgovaralo.
Međutim, Tomislav je rekao da zahvalnost dugujem Aleksandru Vučiću. Prvi koji mi je ponudio da uđem u SRS, kao velikom simpatizeru SRS još od 1992. godine, a Vojislava Šešelja sam upoznao u septembru 1990. godine, bio je Milovan Radovanović dok je bio ministar vera 1997. godine, nekoliko puta, možda preko 20 puta. Zatim, Vojislav Šešelj 2000. godine; zatim, na traženje Vojislava Šešelja, isti Aleksandar Vučić pet-šest puta; na kraju, gospodin Dragan Todorović, u čijoj sam se kancelariji i učlanio, potpisao pristupnicu i poljubili, kada je on rekao: "Sada smo prava braća, a ja to nosim ovde i ne zaboravljam".
Na one konstatacije koje je izrekao Tomislav Nikolić, da ne treba govoriti na način na koji ne treba govoriti, zaista je teško pronaći odgovor, jer njegove zbrkane misli, njegove definicije koje on iznosi u javnost zaista je teško pratiti.
Mislio sam da on ima tu zbrkanu misao zbog toga što sluša i svoju glavu, ali sluša i ono što mu govori Aleksandar Vučić. Međutim, kroz neku dublju analizu sam zaključio da on ne sluša samo Aleksandra Vučića i ono što on smisli, vidim da na njega sve više i više deluje čuveni subotički filozof Gojko Radić, koji je postao jedan od vodećih ideologa SNS.

Članovi 27. i 104. Pomenuo bih par stvari o dostojanstvu i ambijentu koji se stvaraju ovde u Skupštini. Zaista, od kako sam ušao u Skupštinu, u ovaj saziv, nisam doživeo toliko ružnih stvari koliko sam video i doživeo ovde.
Vi pokušavate da sankcionišete poslanike SRS-a koji zaista moraju da reaguju na određene stvari koje određena individua izgovara s ove govornice. U ruci držim stenograme onoga što je izgovorio Tomislav Nikolić od septembra, do dana današnjeg, ovde. Samo ću par rečenica da citiram. Recimo: "Neka, neka dobacuju, dobro je, još su živi. Kažem vam, otvorena su vrata za vas, Čika Ljubina", upućeno naravno uvek poslanicima SRS-a.
"Nemojte samo ovu sektu da slušate. O vama nemam lošu reč, za vas imam otvorena vrata. Mi ćemo posle sledećih izbora biti ovde, a za vas nisam siguran.
Politički još postojite, dok vam traje ovaj mandat koji su neki od nas zaslužili i za vas. Niko od vas na ova vrata više ući neće. Vi ste mrtvi". Onda, na moje reagovanje prema predsednici Skupštine, šta govori taj čovek, on je dodao rečenicu: "Vi ste politički mrtvi, samo toga još niste svesni."
Kako mislite da na sve to možemo da reagujemo? Pa, i mi, valjda, imamo organizam kao i dotična osoba, i naš organizam, valjda, reaguje kao što reaguje njegov organizam. Ne mislite da smo mi vazduh, nematerijalna bića? Znači, kada me pozove da uđem u ono što je on stvorio, za mene nema veće uvrede, zaista, nema veće uvrede. Svi u ovoj skupštini znaju koliko sam dobronameran čovek. Sa svakim poslanikom iz bilo koje političke partije sarađujem. Na svim sednicama odbora za sport i omladinu i za evropske integracije sam davao podršku, davao, čak, i kvorum kada ga niste imali, kada niste bili u stanju da obezbedite kvorum za održavanje određenih sednica.
Sarađujem sa kolegama iz LDP-a, razmenjujemo informacije i podatke. Evo, malopre sam kolegi Marašu dozvolio da govori ispred mene, bez ikakvih problema. Taj vid protesta koji ovde ispoljavamo na taj način moramo da ispoljimo, hoćemo da puknemo od muke, jer ovaj čovek ne prestaje da nas iritira sa skupštinske govornice, ne prestaje.
Pre neki dan je, prolazeći ovde, nešto dobacio i meni. To nisam primetio, pošto dotičnog, apsolutno, ne želim, osim preko skupštinske govornice, da posmatram, da gledam, da opserviram njegovo ponašanje. Kolege su mi rekle da je zastao i da je nešto meni dobacio. Nadam se da njegov organizam neće reagovati na moj organizam na način kako je reagovao na kolegu Srboljuba Živanovića, da neće krenuti prema meni; u protivnom, moraću da uradim neke preventivne radnje, a to je da obrijem bradu i kosu, da nema za šta da me povuče. Hvala.

Poštovana predsednice, kolege, evo i danas, po ko zna koji put, na svakih mesec, mesec i po dana, u ovoj poslednjoj fazi oduzimanja ili otimanja Kosova od države Srbije, mi razgovaramo, i to zaista uz velike napore opozicije, s obzirom da pozicija ne želi da napravi nijednu sednicu gde bismo razgovarali temeljno o tome, a ni da oživi rad Odbora za Kosovo i Metohiju.
Ovo što se trenutno dešava na Kosovu mnogi previđaju i koriste formulacije koje su nam podmetnute od strane NATO i onih kuvara iz tajnih kuhinja koje predstavlja gospodin Ahtisari. Mi imamo bukvalno formiranje vojske Kosova koja je proistekla iz a terorističke organizacije OVK, i to one OVK koja je bila čak na listi terorističkih organizacija, i to na listama SAD, koje su, inače, njeni finansijeri, osmišljivači i oni koji ih obučavaju.
Pored formiranja ove nove vojske, prvo se formirala elitna jedinica koja je garda Kosova. Ko je gledao snimke, mogao je da vidi na rukavima da je to garda Kosova. Šta znači garda? To je elitna jedinica. Od koga je ona sastavljena i da li to postaje sve ozbiljniji bezbednosni problem ne samo na Kosovu i u Srbiji, nego širom Balkana?
To su upravo oni njihovi borci koji su preživeli napade na Košare, oni njihovi borci koji su preživeli Juničke planine, koji su preživeli Junik, Junički potok, oni koji su klali, spaljivali ljude po krečanama i raznim potocima, da im se trag nikada ne pronađe, oni koji su organizovali vađenje organa zarobljenim ljudima.
To su ti elitni borci koji danas sačinjavaju gardu Kosova, a koja je elitna jedinica vojske Kosova koja se upravo ovih dana formira pod patronatom NATO-a. Da li mislite da će njih biti samo tih hiljadu i po, 2.500 i onih 800 u rezervi, koliko su rekli? Ne. Biće njih na desetine hiljada, a mi ovde ne vidimo da naša država išta čini po tom pitanju, da nas zaštiti.
Imamo non-stop po medijima najave da će doći do određenih terorističkih akcija u zemlji Srbiji, čak je u nekim medijima pre mesec dana pisalo da će biti vršene terorističke akcije ili atentati prema nekim političkim ličnostima ovde u zemlji Srbiji, ili viđenijim ljudima. Mi nijednog momenta nismo dobili ni na Odboru za bezbednost ni ovde u Skupštini, jer nas onemogućavate da dođemo do te sednice, informacije šta se dešava na tom polju.
Kada god neko izađe i pokrene tu temu, a ne pokrećemo je mi zato što nam se pokreće, nego zato što to diktira situacija na terenu, zato što uplašeni ljudi zovu, i to oni ljudi koji žive u logorima zadnjih devet-deset godina, koji žive okruženi bodljikavom žicom, koji ne znaju šta znači reč sloboda. Kada god hoćemo da pokrenemo tu temu, vi nam ne dozvoljavate. Čak se neki ljudi i smeju na ove naše pokušaje da iniciramo tu priču.
Zaista sam iznenađen i ne mogu da verujem da i oni (Predsednik: Vreme.) završavam, zahvaljujem se, izvinjavam se za prekoračenje, koji imaju imalo morala u sebi i imalo ljudskosti mogu sebi da dozvole da o tome makar ne govore, ako nisu sposobni da nešto ozbiljnije preduzmu. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, ovaj amandman sam podneo u rekordno kratkom roku, jer kada sam video zakon imao sam svega pet minuta da reagujem na ovu formulaciju.
Na taj način hoću da kažem da nisam ni ja u svom amandmanu zaštitio još jednu grupu koja ovde u zakonu apsolutno nije pomenuta, tako da ću kroz svoje izlaganje objasniti ono što sam predložio i ono što bi Ministarstvo vera trebalo da uradi, a nije uradilo.
Stavljam zamerku na rad ministra vera, a smatram da je mnogo stručan, jer ako može da živi u dve države i da radi na tri radna mesta valjda je dovoljno stručan da vidi šta je u određenim zakonima propušteno.
Monah i monahinja su izbačeni iz određene definicije o obaveznom socijalnom osiguranju i to iz klasifikacije gde su stajali i sveštenici, i crkveni službenici, i monasi i monahinje. Oni jesu u pravno-tehničkom usaglašavanju dobili taj deo obaveznog socijalnog osiguranja, ali, po meni, oni su spušteni, po klasifikaciji, na najmanji mogući nivo obavezne socijalne zaštite. Jer, dok neki u Vladi koji se nazivaju stručnjacima sede i razmišljaju kako će da napune budžet, odnosno fontanu želja ili bunar želja, sa druge strane neki ljudi koji žive u manastirima koji su stari po nekoliko vekova, desetine vekova, koji su zaštićeni čak nultom kategorijom u UNESKO, negde samo freske, a negde i kompletni manastirski kompleksi...
Ako znamo da u tim manastirima žive ljudi koji su ne samo visokoobrazovani, već i doktori nauka filozofije, istorije umetnosti, teologije.
Nema gotovo nijednog diplomate, ambasadora, konzula ili bilo koga ko dođe u našu zemlju, a da ne poseti te naše kulturno-istorijske spomenike i da se ne zadivi, naročito kada vidi da još uvek postoji nešto što je građeno pre osam ili deset vekova. Kada im na perfektnom stranom jeziku ti isti monasi i monahinje objasne o kakvom se kulturno-istorijskom blagu radi, onda iz ove zemlje Srbije ponesu jednu neverovatno lepu sliku o nama, o našoj prošlosti, o našoj tradiciji, o našoj kulturi i o svemu onome što na jedvite jade sačuvasmo u ovoj našoj zemlji. Ima i diplomata, naročito onih koji dolaze sa severnoameričkog kontinenta, koji prosto ne mogu da veruju, iako svojim očima gledaju, da su, recimo, Gračanica ili Dečani stari čitavih osam vekova, pa onda pokušavamo na raznorazne načine da ih ubedimo.
Zbog izostavljanja imena "monah" i "monahinja" iz člana 3. i iz člana 7. smatram da je napravljena blaga diskriminacija i mislim da bi trebalo malo bolje i pažljivije da se reguliše njihov status.
Sa druge strane, postoji jedna grupacija ljudi koji se zovu iskušenici. Poznato nam je da se manastiri obnavljaju, u smislu života. Da bi neko postao monah on mora da prođe određeni iskušenički staž. U zakonu nigde nisam našao da postoji neko socijalno osiguranje ili neki drugi način zaštite iskušenika.
Imate manastire gde iskušenici svoj iskušenički staž proživljavaju u trajanju od dve-tri godine, ali imate, bogami, manastire gde po čitavih osam-devet godina bivaju iskušenici. Ako bi neko i samo jedan dan bio bez određene zaštite ili pravnog regulisanja njegovog statusa u našoj zemlji, to nije dobro. Imati ljude koji po sedam, osam, devet godina 24 sata, sedam dana u nedelji i sve mesece svog iskušeničkog staža provedu u tom manastiru i svi se leče koristeći jednu zdravstvenu knjižicu. Ne vidim nikakvo opravdanje, naročito za Ministarstvo vera, zašto nisu ovo regulisali malo ozbiljnije, podrobnije i bolje.
Opet kažem, ti monasi i monahinje, s jedne strane, poznati su u našoj istoriji po tome da su prednjačili u mnogim kulturnim i istorijskim događajima, da su prvi donosili pismenost ovde i štamparske mašine, da su predvodili određene vrlo ozbiljne procese u oslobađanju od nekih zavojevača i onih koji su pokušavali da nas porobe na mnogo načina. Jednostavno, ne vidim nikakvu zahvalnost u tome što ćemo ih izbrisati iz zakona sa nekim takvim objašnjenjima.
Ako im sada izbrišemo ime iz nekih zakona, za godinu, dve dana, kada se budu ponovo usaglašavali pojedini zakoni, nećemo znati ni o kome se radi. Naročito mislim da su bitni zbog toga što se nalazimo u takvom ambijentu, o čemu smo danas u prepodnevnoj raspravi čuli kada je bilo govora po Poslovniku, koliko smo u smislu naše tradicije, kulture i vere napadnuti na prostorima Balkana; kako neke novostvorene države pokušavaju da stvore neke svoje crkve, na taj način ubijajući osećaj nacionalne pripadnosti svakog svesnog Srbina. Ne napadaju oni SPC na više frontova, sa više načina i sa više oružja samo zbog neke svoje osvetoljubivosti, nego upravo zbog toga da bi nas odvojili od naših najdubljih korena i osećanja pripadnosti svojoj naciji.
U Hrvatskoj je na desetine hiljada ljudi nasilno prevedeno iz pravoslavlja u rimokatolicizam, u drugu veroispovest. U Crnoj Gori novostvorena država i već poznata neodgovorna vlast države Crne Gore na određeni način sprečava viševekovnu instituciju, Srpsku pravoslavnu crkvu, da obavlja svoje obrede i već nekoliko godina potura nešto što je u sektnoj viktimologiji ili u tom prepoznavanju određenih organizacija sektnog tipa poznato kao nova pseudohrišćanska sekta, gde se nekoliko ljudi obuklo u svešteničke odežde i pokušava da odglumi neku crkvu. Pokušavali su na mnogo adresa, kucali su na mnogo vrata da dobiju neko opravdanje za svoje postojanje. Međutim, nijedna zvanična patrijaršija u pravoslavlju nije im priznala autokefalnost, nije im dala opravdanje za njihovo postojanje.
Međutim, očigledno da ta organizacija sektnog tipa, koja sebe naziva crnogorska pravoslavna crkva, jeste registrovana, osnovana u jednoj policijskoj stanici, dobija podršku od vlasti u Crnoj Gori.
Prateći sve ono što je trenutna vlast u Crnoj Gori uradila u proteklih par godina vidimo upravo potvrdu ovih mojih reči – da pokušavaju, kroz napad na SPC, na vernike SPC, da apsolutno preseku naše veze sa našom prošlošću, sa našom tradicijom, našom kulturom i sa našom verom.
Ima nekih tendencija i kod nas u Skupštini. Zaista sam se naslušao mnogo pouka sa ove skupštinske govornice koje dolaze iz sveta religioznosti ili iz nauke, teologije.
Mnoge od tih pouka su dosta diskutabilne, neke su više poluistinite i neistinite nego što zaista imaju neku težinu ili su utemeljene na nekim dogmama, na nekim učenjima, na nekim definicijama, na nekoj praksi ili svetootačkom predanju.
Nisam hteo da reagujem, jer bih samo bez razloga neke ljude uvodio u nešto što bi najviše njima donelo negativnih poena u njihovom ličnom i emotivnom doživljaju vere i religioznosti, a i nama, po nekim našim kanonima, stoji: "Nemojte sablažnjavati brata svoga". Kažem, nisam tada hteo da reagujem, iako sam mogao da reagujem na neke konstatacije i da im održim predavanje u trajanju od pola sata u odnosu na te njihove definicije koje su iznosili.
Kažem, postoji određeni ambijent koji zaista zabrinjava i ne mogu da ga ne prokomentarišem u određenom delu, a povezujem ga sa tim da neki zaista imaju tendenciju da nas odvoje od naše tradicije, kulture, naročito veroispovesti.
Evo, imali ste događaje u poslednja dva meseca – kad god su bili najveći praznici pripadnika nacionalnih manjina, odnosno određenih veroispovesti ili tradicionalnih verskih zajednica, svima smo sa ove skupštinske govornice čestitali i svima smo aplaudirali. Sećate se koliko je bilo polemike i govora po Poslovniku kada smo 14. januara po novom kalendaru, ili 1. januara po starom kalendaru, čestitali pripadnicima srpske nacionalnosti, onim svesnim pripadnicima srpske nacionalnosti, Novu godinu. Odjedanput su svi ovde ili većina pokušali da nam repliciraju, i to vrlo nemušto, čak i pomalo smešno, govoreći da je to praznik SPC.
Znamo da SPC svoju Novu godinu slavi 1. septembra, odnosno 14. septembra, a ovo je Nova godina građana zemlje Srbije koji po određenom kalendaru žele da je slave baš tada. Ne vidim zašto mi ne bismo mogli, kao jedna vrlo velika grupacija, da iskoristimo ta naša građanska prava i slobode, koje su nam čak i Ustavom zagarantovane, da nam se čestita u određeno vreme.
Tako sam i ovu tendenciju da se imena "monah" i "monahinja" brišu iz ovog zakona o socijalnom osiguranju shvatio više kao neki pokušaj da se to negde zaturi, da se to negde zaboravi.
Kažem, pored monaha i monahinja, postoji takođe jedna populacija, a u proseku bar pet ljudi po svakom živom manastiru, a ima ih preko 150 živih u zemlji Srbiji, koji apsolutno nisu socijalno zbrinuti, tako da smatram da je to promašaj Ministarstva vera Vlade Republike Srbije. Iako tamo, sudeći po titulama, sede zaista stručni ljudi, delima se proteklih par godina nisu pokazali baš najstručnijim, kao da se plaše i sopstvene senke, a kamoli da se suprotstave nekim lavovima ili hijenama, vukovima koji već duže vreme sede u određenim ministarstvima. Plašeći se da se ne zamere njima, ne smeju da se izbore za status određenih grupa i određene populacije koju bi trebalo da zastupaju.
Pozivam Vladu da povede malo više računa i bolje definiše osiguranje iskušenika, a da ova imena "monah" i "monahinja" tako lako ne briše iz svojih zakona. Hvala.

Ja sam podneo drugi amandman slične ili gotovo istovetne sadržine, samo na drugi član ovog zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Sve one malopređašnje informacije koje sam dao ministarstvu, Vladi i kolegama u Skupštini dopunjujem sa još nekoliko informacija i potvrđujem sve ono što sam rekao – da bi trebalo da u formulaciji "sveštenici, crkveni službenici, monasi i monahinje" ostanu monasi i monahinje, da se ne briše. Pored monaha i monahinja bih čak dodao i iskušenici i iskušenice, jer sam malopre objasnio da ljudi u manastirima u tom statusu provode od dve, tri pa čak do osam godina. Desi se da neki od njih čak posle sedam-osam godina ne pređu na viši nivo, da ne postanu monasi, već se vrate u svet, tako da je zaista neodgovorno držati neko duže vreme ljude u nezaštićenom stanju.
Povodom podnošenja ovih amandmana, kako sam malopre rekao, na brzinu sam ipak stigao da razgovaram sa pravnom službom u Patrijaršiji SPC, kao i sa pojedinim pravnicima koji poznaju ovu oblast. Od njih sam dobio dodatne informacije. Koliko sam uspeo da shvatim između redova, ljudi koji trenutno predvode Ministarstvo vera nisu ih baš najbolje razumeli, tako da Ministarstvo vera i nije podržalo te njihove stavove, pa je moje reagovanje zaista upućeno i ovog puta Ministarstvu vera.
Pored toga što su izbačeni iz određene klasifikacije i što je doneta nova formulacija da se spuštaju na najniži nivo socijalne zaštite, moram da dodam tih par novih objašnjenja da se ne bi shvatilo, a čini mi se da ide u tom pravcu, da u tim manastirima žive ljudi koji su maltene paraziti i koji bukvalno čekaju da ih neko izdržava.
Podsetiću vas da je od 1945. godine pa sve do šezdeset i neke godine od SPC oduzeto 97,5% imanja, zgrada, šuma, industrije itd., razni legati, darovi koje su dobijali od ljudi u vidu kuća, imanja i tome slično. To je jedini organizam koji je uspeo da preživi sa svega 2,5% svoga tela svih ovih godina. Hvala Bogu, regenerisao se, krenuo napred, međutim, neki žele da ih uspore.
Postoje ljudi u tim manastirima, kako sam malopre rekao, koji su visokoobrazovani, pa i više od toga, koji su magistri i doktori nauka. Ti manastiri, iako žive i obitavaju na ono malo imanja što im je ostalo posle 1946. ili posle šezdeset i neke godine, uspeli su da zaista naprave zavidne rezultate u smislu oformljivanja raznih farmi, bave se poljoprivredom; postoje slikarske, ikonopisačke, duborezačke radionice; bave se izdavaštvom i to vrlo, vrlo ozbiljnim izdavaštvom, u koje su mnoge struke uključene.
Naravno, oni ih kroz svoj rad definišu, a da nemaju to visoko obrazovanje ne bi ni mogli da izađu u javnost sa tomovima i tomovima knjiga koje smo videli u proteklih 15-20 godina po mnogim prodavnicama, knjižarama i sajmovima knjiga kako su lepo urađene, pripremljene i kako su predate ljudima na dalje korišćenje.
Stoga hoću da kažem da je ta klasifikacija na najnižem nivou, da su svedeni na nivo kućnih pomoćnica, a sa druge strane, pored toga što imaju visoko obrazovanje i bave se vrlo, vrlo ozbiljnim poslom, uspeli su da regenerišu ono što im je ova država, naslednica one SFRJ, oduzela od 1946. do šezdeset i neke godine, uspeli su sve to da povrate, da dignu na jedan mnogo viši nivo.
Ponosimo se svim onim što zateknemo u tim manastirima i ponosni smo kada neki naši prijatelji iz inostranstva, kao što sam malopre rekao, diplomate, ambasadori, konzuli, sa njihovim prijateljima, porodicama, budu toplo primljeni u tim manastirima gde im se na njihovim maternjim jezicima objasni koliko su to veliki i vredni spomenici kulture.
S jedne strane, zbog toga bivamo srećni i radosni, ali to naše ushićenje, izgleda, traje dok ne izađemo iz kruga manastira, dok se neki ministri ponovo ne vrate u svoje fotelje i onda gledaju kako će od neke grupacije da oduzmu što veći doprinos, pa da prebace na neke svoje interesne grupe, neke svoje sekretare ili da neke svoje rođake i prijatelje zapošljavaju po raznim agencijama.
Vidim da nije tako crno kao što u pojedinim momentima izgleda, naročito zato što ste prihvatili ova dva amandmana kolege iz DSS-a Nikole Lazića, i da postoje neki ljudi koji neke stvari razumeju, tako da bih vas molio da u saradnji sa Ministarstvom vera malo bolje definišete to stanje i tu situaciju u kojoj su neki ljudi u manastirima. Pored toga što imate monahe i monahinje koji zamenjuju veroučitelje na neko vreme, mesec, dva, tri, na godinu, dve, tri, imate jeromonahe koji pokrivaju svešteničkom dužnošću neke parohije koje su upražnjene. Te parohije mogu da budu upražnjene nedelju - dve dana, pa čak i nekoliko godina.
Sećam se, devedesetih godina manastir Studenica je sa svojim jeromonasima pokrivao čak tri parohije. To nisu parohije Knez Mihailova, Slavija i ne znam šta, to su parohije gde vam otpadne točak sa "lade nive"; kad vas zove neko u dva sata noću da mu pomognete, da ga pričestite poslednji put u životu ili nešto slično i vi krenete po ne znam kakvom snegu, do vrata, treba vam nekoliko sati da se probijete do tamo, čak i terenskim vozilom.
Mislim da oni jesu stručni i da obavljaju zaista vrlo ozbiljne poslove i da zbog svega toga tu klasifikaciju, zbog brzine sam napisao samo formulaciju, treba poboljšati, da im treba obezbediti malo veća izdvajanja ili, na neki način, podršku, naročito, pored ovoga što Ministarstvo vera nije videlo, da se pored monaha i monahinja u toj klasifikaciji nađu iskušenici. Oni zaista vrlo ozbiljan broj godina provode u tim manastirima i mnogo su ozbiljnije vezani za manastir, mnogo čvršće, jer gledaju da što manje napuštaju krug manastira upravo zbog navikavanja na takav način života, nego ljudi koji imaju mnogo duže životno iskustvo i mnogo su slobodniji u svom kretanju.
Da ne bismo imali to poniženje da se 10 - 15 ljudi leči na jednu zdravstvenu knjižicu, da ih primaju prijatelji preko veze po nekim privatnim ordinacijama, a s druge strane, zbog svega onoga što su oni nama dali kroz vreme i prostor i što će nam dati, jer mnoge stvari su ovde prolazne, a oni opstaju, ostaje ono što su napravili i uradili uprkos teroru koji su preživeli u proteklih 50, 60, 70 godina, naše je da im pomognemo da rade još bolje, još sigurnije i da nama bude mnogo lepše kada odemo tamo. Ne mogu da vam opišem osećaj kada uđete u tako neku građevinu i kada stanete na uglačani kamen manastira Hilandar ili manastira Studenica i samo u momentu pomislite da ste vi ko zna koji hiljaditi koji stoji na tom mestu koje je podigao sveti Sava ili sveti Simeon pre osam vekova. Mislim da nema čoveka kome srce ne zaigra.
Zbog svega toga molim vas da još jednom pogledate i prihvatite ovaj amandman. Hvala vam.

Hvala, poštovana predsedavajuća. Drage kolege, iako se predsedavajuća potrudila da nam povrati poverenje u savremene tehnologije koje smo imali prilike više puta da čujemo od strane pozicije i opozicije, da se slušaju i prisluškuju, kao građanin zemlje Srbije sve više i više gubim nadu u te savremene tehnologije. Izgleda po pitanju savremenih tehnologija umesto da nas uvodite u 21. vek, vi nas vraćate u neki srednji vek. No, da se vratim na amandman.
SRS apsolutno podržava amandman gospodine Nikole Lazića koji govori o tome ili oduzima pravo Vladi Republike Srbije da oporezuju crkve i tradicionalne verske zajednice. Ova situacija koju izaziva Vlada Republike Srbije svojim apsolutno nesavesnim radom, a ta njena nesavesnost se vidi u tome što preko reda postavlja određene zakone, formira određeni dnevni red i pred Skupštinu donosi zakone, da kažemo pomalo izmešano i pomešano, kako reče gospodin Krasić, naopako.
Prvo smo dobili ovde budžet sa 41 danom zakašnjenja, da bismo tih 900 strana materijala proučili za par dana, napisali oko 200-300 amandmana i da bi mogli to da odbranimo za neko vreme. Tada smo stavljeni pred svršen čin.
U izlaganjima kolega i opozicije, pa i nekih iz vladajuće koalicije, videli smo kolko je taj zakon, odnosno budžet jedna fontana želja ili bunar želja. Tek posle tog zakona o budžetu došli su prateći zakoni koji bi trebalo da ispune želje određenih ministarstava, a naročito potpredsednika Vlade.
Oni su apsolutno suprotno onim svojim najavama u predizbornim kampanjama da će biti socijalno odgovorni, da će povećavati penzije, da će smanjivati dažbine, da će otvarati na hiljade, stotine hiljade radnih mesta, svelo se na to da mi moramo po hitnom postupku da usvajamo zakone koji će na silu bukvalno harački uzimati i ono malo novca i ušteđevine od građana Srbije i pojedinih institucija i puniti taj bunar želja.
Ovde se govori o oporezivanju crkava i verskih zajednica. Ne sećam se baš najbolje, ali čini mi se iz istorije da su poslednji put crkve i tradicionalne verske zajednice bile oporezovane u vreme dahija, dahija koje su se odmetnule od vrhovne vlasti u Istambulu i ovde zavodile neke stoje zakone i neke svoje terore. Nama se posle 200 godina dešava nešto slično.
Vlada Republike Srbije pravi takav ambijent, ima takvu tendenciju da hoće da se postavi iznad Skupštine Srbije. Vlada Republike Srbije poneta, zaneta silom i moći koju ima sa 126, 127, 128 glasova, pokušava da od najvišeg zakonodavnog tela Republike Srbije, Skupštine, napravi glasačku mašinu.
Imali smo slučajeva koji to potvrđuju baš u Zakonu o budžetu, gde su pojedini poslanici vladajuće koalicije glasali čak sami protiv sebe. Zaista to ne mogu da pojmim. Ljudi su mogli makar da sačuvaju svoje dostojanstvo toliko što će povući amandmane koje su podneli. Oni su toliko išli daleko na ruku Vlade, dodvoravajući se pojedinim ministrima, silnicima, moćnicima koji sede tamo u Nemanjinoj i glasali su čak sami protiv sebe. To je zaista zapanjujuće.
Ne vidim da predsednica Skupština po više svojih nadležnosti pokušava da pomogne tim ljudima da povrate čvrstinu svog karaktera, da sačuvaju svoje ''ja'' i da reaguju zaista po nekom svom mišljenju i nahođenju, obrazovanju i stručnosti koju imaju, već zarad sitnih, malih političkih interesa pojedinih moćnika, glasaju po njihovoj želji.
Kao što rekoh, podržavamo apsolutno ovaj amandman. Kakvi vetrovi duvaju, iz Vlade Srbije i ovde u Skupštini se pojavljuju zaista neke čudne tendencije i stvara se jedan negativan ambijent. Na ovaj način se pokazuje da Vlada nije stručna, da Vlada nije mogla na vreme da predvidi sve prihode i rashode, da je Vlada pomešala redosled donošenja zakona i da sada mi treba da spasavamo državu, a u stvari spasavaćemo Vladu. Oni sa ovim budžetom koji su doneli jedva da će izdržati tamo negde do oktobra, novembra. Biće opet rebalans budžeta.
Mi smo apsolutno protiv toga da se vraćamo u neka prošla vremena, pa da se crkvama i tradicionalnim verskim zajednicama nameću novi harači. Podržavam amandman i glasaćemo za amandman kolege iz DSS-a gospodina Nikole Lazića. Hvala.