Naslov iznad člana 38. i član 38. brišu se. Amandmanom se predlaže brisanje navedenog člana Predloga zakona zato što programi navodnog stručnog usavršavanja koje ovi centri nude nisu ni od kakve koristi, pogotovo u srednjim stručnim školama.
U ovom članu se radi o preteranoj i nepotrebnoj decentralizaciji i regionalizaciji. Stručna javnost, odnosno oni koji najdirektnije učestvuju u obrazovnom sistemu su decidno protiv regionalnih centara, naročito kada se na tim radionicama za stručno usavršavanje uče da sprovode soroševske metode, pa i tehnike.
Možda prosvetni radnici nemaju dovoljno hrabrosti da vam u oči kažu koliko se ne slažu sa određenim tehnikama i metodama, a koje imaju tendenciju još iz vremena čuvenog ministra Gaše Kneževića, koji je ostao upamćen po čuvenoj rečenici - što da se deca igraju loptom, a zašto ne gaćicama.
Čini mi se da je ovaj ministar mnogo ozbiljniji, te stoga polažem nadu da će sorošovske novotarije biti izbačene iz naše prosvete.

Na član 58. dodao sam jedan novi stav i član 58. menja se i glasi, u svrhu preciznosti: ''Samostalni izvođač kulturnih programa u muzičkim i scenskim delatnostima je fizičko lice koje samostalno, u vidu zanimanja, obavlja vokalno-instrumentalno izvođenje ili na drugi način izvodi kulturni program ili artistički program. Umetnički saradnik u kulturi jeste fizičko lice koje samostalno, u vidu zanimanja, obavlja stručno-tehničke poslove u oblasti kulturnih delatnosti, i kome je reprezentativno udruženje u kulturi utvrdilo status lice koje samostalno obavlja umetničku ili drugi delatnost u oblasti kulture.''
Članom 8. zakona, u tački 10), kao delatnost kulture je navedena i ta delatnost - ostala izvođenja kulturnih programa u muzičkim i scenskim delatnostima, ali i u kasnijim odredbama Predloga zakona kao umetnički saradnici u članu 58. samo je pomenuto vokalno-instrumentalno izvođenje kulturnih programa, te se amandmanom koji sam podneo jasnije precizira da se radi i o licima, voditeljima, folklornim igračima, igračima modernih igara, artistima, to su svi drugi izvođači modernih programa.
Vlada naravno nije ima sluha, pa je odbila ovo moje obrazloženje i amandman, sa svojim obrazloženjem - amandman se ne prihvata iz razloga što nije u skladu sa konceptom Predloga zakona koji je terminološki usklađen sa Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, a u interesu ostvarivanja prava umetnika, stručnjaka u kulturi i saradnika u kulturi utvrđenih navedenim zakonom.
Postavljam pitanje - da li određena zanimanja i određene delatnosti, tipa daktilografkinje, koja radi u advokatskoj kancelariji ili u sudu, u izdavačkoj delatnosti ili u pozorištu, koja od njih radi u kulturi, a koja ne radi u kulturi? Ili stolar koji radi u fabrici nameštaja ili stolar koji radi u pozorištu, kome se ovde podvodi da radi u kulturi, a kome ne?
Mislim da je moj amandman malo precizniji od ovog vašeg člana.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, zaista sam začuđen da vi kao lekar i ministar zdravlja dozvolite sebi da nastavimo sednicu posle 18.00 časova, s obzirom da je napolju kijamet od 40 stepeni, ovde u zgradi preko 30, a mi više nego dehidrirani nastavljamo rad večeras do 00.00 časova. No dobro, to govori o vama.
Izdvojio sam mišljenje iz drugih razloga. Neke ću sada ovde navesti, jer se čudim odakle još jedna grupacija zakona iz zaista prevelikog seta zakona koji se moraju donositi po hitnom postupku, i to tako važnih zakona, medicinskih zakona, gde se zaista radi o životu ili smrti, ili korišćenje nečijih organa čak i posle njegovog zemnog života.
Danas sam pročitao u jednom izveštaju potpredsednika Vlade, gospodina Đelića, da je Skupština u prvom tromesečju uradila posao od 280%, znači uradili smo zaista natčovečanski posao. No dobro, mi to radimo u želji da bismo pomogli da ova država krene malo napred, ali s obzirom kojom brzinom vi štancujete ove zakone i kojom brzinom ih šaljete ovde po hitnom postupku, mi zaista sumnjamo da će ti zakoni biti kvalitetni i da će biti kvalitetno obrađeni, da je urađena dobra javna rasprava, da bi se što više stvari u njih ugradilo preko potrebnih, koje su se u praksi pokazali da su potrebne da se ugrade.
Naravno mi smo podneli određeni broj amandmana da popravimo ovu vašu brzinu i brzopletost, tako da mi smatramo da je ovo još jedna grupacija zakona koja će samo na papiru da izgleda lepo, a u praksi će biti zaista teško ostvariva.
Govorili ste u uvodnom delu o potrebi za većom zaštitom fizičkog i mentalnog zdravlja. Postoje čitave grupacije stanovništva koje su napadnute određenim pritiscima u prvoj fazi, a kasnije i fizičkim, tako da se ljudima menja svest, dolazi do socijalne i zdravstvene patologije. Zaista imamo enorman broj samoubistava u celoj Srbiji i neki gradovi države Srbije zaista prednjače pred gradovima recimo EU ili onim gradovima gde zaista sindrom stresa razara njihovu populaciju.
Nismo primetili da ste u prethodnom periodu nešto povodom toga tako uspešno pokrenuli i uspeli da to sprečite, osim što ste formirali jedinicu rečne policije ispod Brankovog mosta da nesretnike vade iz vode u prvih nekoliko minuta, pa ko pretekne, pretekne.
Takođe u javnosti imamo i šizofrenu situaciju gde imamo dva ministra, ne samo iz iste Vlade, nego iz iste stranke, gde jedan ministar pokreće kampanju – mesec borbe protiv duvanskog dima, a drugi ministar otvara fabriku za preradu duvana. Trebalo bi da imate malo više konsenzusa u Vladi ili makar u stranci, ukoliko tamo u Vladi ne možete sve to da odradite na pravi način.
Govorili ste da je javni interes ili od javnog interesa otklanjanje faktora rizika za narušavanje zdravlja. Pomenuli ste i transfuziju krvi itd. Postaviću vam jedno pitanje koje ja i grupa mojih saradnika pokrećemo već duže vreme, nekih 20 godina ovde u zemlji Srbiji.
Pročitaću vam jedan list koji se zove „Posebna medicinska pomoć“, a tačka 2. glasi: Ni pod kojim okolnostima ne želim da primi transfuziju pune krvi, eritrocita, leukocita, trombocita niti plazme, čak ni u slučaju da zdravstveni radnici smatraju da je to neophodno da bih ostao živ, ne pristajem da se moja krv uzme i čuva da bih je kasnije ponovo primio. Radi se o jednoj verskoj sekti, imamo nekoliko smrtnih slučajeva povodom ovakvih načina života i ponašanja.
Nisam primetio da ste nešto uradili ni povodom toga.
Kada ćete, gospodine ministre, preduzeti nešto protiv novog oblika zavisnosti koji se zove sindrom sekte? Naši stručnjaci su vas gospodine ministre redovno obaveštavali čitavim elaboratima sa svetskih medicinskih kongresa, kada bi se vratili ovde u zemlju, čak su heftali i svoju vizit karticu za svoje elaborate da bi napravili malo personalnije ono o čemu su vas obaveštavali, a inače su to vrlo priznati medicinski radnici. Ništa niste odradili ni povodom toga.
Već nekoliko godina ste ministar, pa ste mogli makar da formirate neki tim koji je mogao da se doškoluje u Sorboni na postdiplomskim studijama, kao matični tim koji je mogao da obučava naše medicinske stručnjake u rešavanju ove problematike. Gospodine ministre, kada vam se neko obraća kulturno, mogli biste da ga pogledate jedanput u pet minuta, a ne da gledate sa strane.

Poštovano predsedništvo, kolege, ovo je još jedna iz grupe zakona koji su samo posle par godina došli na reviziju. To dovoljno govori o kvalitetima zakona koji su doneseni kao na fabričkoj traci.
Sami ste rekli u uvodnom izlaganju da smo do sada imali u zadnje dve-tri godine čak dva zakona ili zakonika krivična, po kojima se vrši neka pravda ovde u Srbiji. Neko predloži zakon, Skupština sa manje ili više uspeha popravi predlog. Krivična dela prepoznata, kazne zaprećene i kada zakon uđe u upotrebu počinju problemi.
„Slobodno sudijsko uverenje“ ili pritisak na slobodno sudijsko uverenje, naročito od nekih moćnika, finansijskih i političkih, stvaraju jedan užasan ambijent, gde neki procesi traju pet, 10, 15, pa i preko 20 godina, dok neki procesi zastarevaju, a neka krivična dela nikada ne dođu u situaciju da budu procesuirana.
Imamo čak slučajeve gde bivši ministar pravde podnese čitavu sobu dokaza protiv aktuelnog ministra i na kraju taj proces nikada ne zaživi. S druge strane, imate neke nesrećne slučajeve gde nikada osuđivani čovek, podvlačim, počini krivično delo iz nehata i bude osuđen na sedam godina zatvora, dok imate dilere droge koji po 10 i 15 godina čine krivična dela i tek u sedmoj presudi dođu do zatvorske kazne od 5-6 godina.
Naravno, kažem da je ambijent užasan i sve ovo što sam rekao dovodi do toga da, ne sprovodeći krivični zakon jednako za sve, onda oni obespravljeni, povređeni, bolesni, paranoični, svi oni preuzimaju stvar u svoje ruke i pokušavaju da isteraju pravdu sa bombama kašikarama po sudovima ili tako što predlažu neke nove zakone da bi zaštitili svoj lik i delo. Idu toliko daleko da traže da se zakonski zabrani pominjanje ličnosti na nivou indicije, osnovane sumnje ili učinjenog dela, odnosno jedino onda ukoliko je donesena sudska presuda, a oni upravo sami po blatu provlače, i to sa neskrivenim zadovoljstvom, mnoge ili gotovo sve haške optuženike.
Ovaj set zakona i set zakona o sudijama i sudovima koji ste doneli pre nekoliko meseci nedvosmisleno nas vode u vrlo ozbiljnu, strašnu diktaturu. Nije teško doneti zakon, ali se postavlja ozbiljno pitanje – ko ih, sa kojim razlogom predlaže i ko ih i na koji način sprovodi.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, evo poslušaću predsedavajuću, pa ću u svrhu živahnih rasprava da priložim i svoju. Uvod predlagača za zakone o informisanju i kulturi je zaista bio dramatičan, mada ga u jednom delu nisam baš najbolje razumeo kada je govorio o jednom pojmu koji je on izgovorio "klinci", jer u nekim delovima Srbije pojam "klinci" se upotrebljava za određeni vid eksera, a pojačanom dedukcijom morao sam da zaključim da je on hteo da kaže da se radi o deci i omladini.
Izdvojio sam mišljenje da bih i na ovaj način podržao amandmane koji treba da poprave ovaj predlog zakona. Predloženi zakon o kulturi, kao i mnogi zakoni koje predlaže ova koalicija ili koaliciona kulminacija, jeste spisak lepih želja. Ovaj zakon, kao mnogi drugi, biće mnogo bolji i sprovodljiviji, naravno u što većoj meri, ukoliko prihvatite veći broj amandmana koji je podnela opozicija, odnosno SRS.
Da ne bismo došli u situaciju, kroz ono što nam se dešava u zadnjih devet godina koje nam pojedoše skakavci, da svake dve-tri godine zakon doživi neku novu reviziju ili da mora da se donosi od prvog do poslednjeg člana.
Naravno, ovaj zakon biće teško sprovodljiv i iz razloga što u praksi treba da ga sprovode mnogi oni koji su u protekloj deceniji kreirali ovaj kulturni ambijent u Srbiji. Kultura je jedan od najširih segmenata ljudskog života, najliberalniji, najslobodniji, i upravo u kulturi mnogi školovani, a i oni drugi, mnogi shvaćeni, a i neki neshvaćenim, vrše neke svoje eksperimente bez mnogo razmišljanja kakav efekat će to izazvati kod konzumenta.
U kulturi Srbije pojavile su se neke zaista čudne nove kulturološke matrice. TV program je edukativan samo za buduće pevaljke, šamane, razne bajače, kriminalce, plaćene ubice. Svaki dan sa TV ekrana zapljuskuju litre krvi, što u nekakvom dramskom, što u informativnom programu. O dečijem programu je zaista izlišno govoriti, dovoljno je samo pogledati crtane filmove na pojedinim kanalima i biće vam sve jasno.
Svaki psihodelični događaj se proglašava umetničkom kreacijom. Ministarstvo kulture finansira neke sajtove koji propagiraju strašnu degradaciju ličnosti, krajnji i strašni nemoral. Nad stanovnicima Srbije se sprovodi kulturni genocid.
Legitimno je postaviti pitanje ko će to sprovoditi zakon o kulturi, koje i kakve kulture. Jedno je ono što piše u zakonima, a drugo je ko sprovodi zakone i da li se neko ko sprovodi određene kulturne eksperimente uopšte obazire na zakone o kulturi.
Potrebno je, pored zakona, kreirati normalniji ambijent, a to je da sa određenom dozom kritičnosti prihvatamo određene eksperimente koji se podvode pod kulturu. Na kraju, slažem se sa ministrom o svim negativnostima o kojima je govorio u predlozima u uvodnom delu i o zakonima o informisanju i kulturi, samo što smatram da odgovornost za većinu tih negativnih razloga koje je ministar pobrojao snose političke grupacije kojoj pripada i ministar, a koje nam pojedoše ovih devet godina. Te tu vidim i određenu koliziju i teškoću za sprovođenje zakona.
Želim vam svaku sreću u daljem radu, mada mislim da će vam biti potrebnija i sreća, i znanje i veština koje ste stekli u prethodnom periodu, jer je vrlo teško u ovakvoj situaciji sprovoditi ono sve što ste vi naveli u Predlogu zakona o kulturi.

Poštovana predsednice, kolege, na član 14. stav 3. podneo sam amandman da se reč „ministar“ zamenjuje rečju „ministarstvo“. Ovo je principijelan stav da ove poslove treba da obavlja ministarstvo kao organ državne uprave, a ne ministar kao pojedinac. Znači, principijelno sam protiv uzdizanja ministra iznad ministarstva. Iako ministar rukovodi ministarstvom, ipak poslove sprovode i vrše radnici ministarstva.
Vidim vašu želju i pokušaj da svoje kadrove promovišete do tog nivoa kao da su mali bogovi koji zemljom hodaju, da će posle njih nastupiti potop i da u svetu ne postoje stručnjaci tog kalibra. Međutim, stvarnost je drugačija. Dela govore sve. Ili, tačnije, nedela. One jadnike u Lapovu što leže na pruzi baš zanima zakon o elektronskom poslovanju, njima će elektronski potpis napuniti stomak i deci kupiti patike. Ili one u Kragujevcu, na koje puštaju pse. Hoću da kažem da ste promašili prioritete.
Na pečatu piše ministarstvo to i to, a ne ministar taj i taj, ekspert za ovo i ono. Stav Srpske radikalne stranke je da ove poslove treba da obavlja ministarstvo, kao organ državne uprave, a ne ministar kao pojedinac, ma kakav on stručnjak i za koju oblast bio.

Poštovane kolege, predsedništvo, tražio sam da se iz člana 1. stav 2. briše jer se radi o delovanju stranih udruženja. Srpska radikalna stranka je podnela jedan broj amandmana gde traži da se strana udruženja brišu iz ovog zakona zato što nas doživljeno iskustvo u proteklih 20 godina uči tome da mnoga strana udruženja koja su dolazila ovde i navodno pružala neku pomoć nisu bila dobronamerna.
Zaista je veliki broj tih iskustava i događaja, strašnih, koje su oni izazvali, od bivše SFRJ, od Slovenije, pa sve dole do Kosova 1999. godine. I dan-danas mi trpimo određene posledice rada stranih udruženja, humanitarnih organizacija, mirovnih organizacija i sl., koje su vršljale na našim terenima i u našoj državi.
Stoga smatramo da je ovaj nivo rada stranih udruženja i ovaj opseg zaista vrlo ozbiljan, da se mora gledati veoma široko, mora se definisati mnogo ozbiljnije da bi se stavili pod što veću i ozbiljniju kontrolu, da ne bismo imali onu narodnu poslovicu – da pravimo grešku za greškom i ako jednom pogrešimo, to je slučajno, ali ako pogrešimo drugi i treći put, onda se to odbija na našu glupost.
Pošto mi ne bismo da se to odbija na našu glupost, tražimo od ministra da se strana udruženja definišu i polje njihovog delovanja i rada obradi posebnim zakonom, mnogo ozbiljnijim, a da ovaj zakon ostane bez stranih udruženja, odnosno njihovog definisanja kroz ovaj zakon. Hvala.

Gospodine ministre, i u onom prethodnom delu kada ste tokom decembra meseca u onom dnevnom redu predložili ovaj zakon, pa ga na kraju povukli, prošla je načelna rasprava i napisani su amandmani, a, evo, i sada u načelnoj raspravi, a i tokom rasprave o amandmanima, videli ste da zaista postoje, za sada, minimum dva koncepta koja obrađuju ovaj zakon o udruženjima građana. Jedan koncept ste izneli vi u Predlogu zakona, a drugi koncept su već, samo sa ova prva dva člana, iznele opozicione stranke.
Mi predlažemo brisanje 2. stava 2. člana, jer su ovde pobrojana i udruženja kojima, po nama, u ovom zakonu nije mesto. Tu se kriju vrlo ozbiljne zamke za državu i za udruženja građana, a i za članove pojedinih udruženja građana.
Kao što sam već rekao, mi smo ovaj zakon posmatrali sa više strana – pravne, sociološke, bezbedonosne i verske. U načelnoj raspravi sam dosta govorio i o političkim partijama, i o sindikatima i o onom pojmu koji ste vi uveli za udruženja građana, da vi možete registrovati takva udruženja građana koja potpadaju pod crkve i verske zajednice.
Ne bih sada da vas ponovo pritiskam pričom o sektama, želim danas da vas malo relaksiram sa te strane, ali ćemo danas ozbiljnije govoriti o onim nevladinim organizacijama, odnosno onim udruženjima građana koja čine civilni sektor.
Taj civilni sektor je zaista veoma širok opseg delovanja udruženja građana, i prema tim udruženjima mnoge službe i mnoge institucije šalju razne informacije, ogromne količine novca da bi se kroz njih plasirale određene informacije, pozitivne ili negativne za određeni region ili određenu državu.
Naravno, sada ću malo više govoriti o onim nevladinim organizacijama, kojih ima, doduše, manje, koje su činile razne subverzivne delatnosti na teritoriji SFRJ, teritoriji SCG i sada Srbije.
Zbog toga smatramo da je ovaj zakon... A, kroz ovaj 2. stav 2. člana, pa i ostale članove, vi ste usitnili, odnosno atomizirali udruženja građana, pa samo tri člana mogu biti dovoljna da se osnuje udruženje; mogu i maloletna lica osnivati ta udruženja. To su sve momenti koje će određene organizacije, koje nama baš ne žele dobro i koje su pokazale da nam ne žele dobro, iskoristiti da naprave takva udruženja da bi mogle da sprovode svoje ciljeve na našoj teritoriji.
Nevladina organizacija nije ništa drugo do udruženje građana koje ima svoj određeni krug delovanja, a koje ne odgovara izvršnoj vlasti jedne države te se zbog toga zove nevladina organizacija. Iz ovoga izvodimo zaključak da su osnivači nevladinih organizacija vođeni altruističkim pobudama, što, naravno, nije ništa loše, čak je jako dobro.
Problemi nastaju kada se te organizacije osnivaju da bi bile zloupotrebljavane od strane onoga ko ih je osnovao. Na primer, nevladina organizacija međunarodna konfederacija ljubitelja pasa ili udruženje ljubitelja mačaka imaju svoj određeni opseg delovanja koji se tiče prava ili brige prema životinjama i kao takve nikoga ne ugrožavaju.
Zato imamo niz nevladinih organizacija subverzivnog karaktera koje prisustvuju u određenim državama sa jedinim jasnim ciljem, a to je izazivanje političke nestabilnosti i štete i narušavanje ustava te države i njenog teritorijalnog integriteta.
Karakteristično je da se posla kraja hladnog rata pojavljuje sve veći broj organizacija vezanih za ekonomsku globalizaciju. Malopre, kada je gospodin Petar Jojić spomenuo strana udruženja, čulo se dobacivanje od strane opozicije da to nisu strana udruženja, nego strane službe.
Zaista, postoji niz negativnih pokazatelja koje su oni ostavili za sobom, te kod nas izaziva više nego blagu jezu kada se pomenu te organizacije i kada im se da vrlo liberalan i širok opseg delovanja.
Moram da dodam i sledeće: između organizacija koje danas aktivno deluju na nacionalnom, regionalnom, međunarodnom i transnacionalnom planu postoje velike razlike u strukturi, finansiranju i sadržini rada, pa je najveći broj teoretičara odustao od traganja za jednom jedinstvenom, sveobuhvatnom definicijom.
Umesto toga, koncentrisali su napore na identifikaciju ključnih kriterijuma putem kojih se mogu prepoznati nevladine organizacije, a to su – nevladine organizacije su dobrovoljne organizacije sa dugoročnim programima, koje kroz mobilizaciju društvene energije zadovoljavaju socijalne potrebe koje ne može da ostvari javni ili državni sektor, ili to ne može postići na adekvatan način. Prednost nevladinog sektora u odnosu na državu je što snagu za svoje akcije crpi iz socijalne energije. Za razliku od država, čija moć počiva na prinudi, dobrovoljnost podrazumeva rad na dobrobiti drugih ljudi, bez ikakve finansijske naknade.
Nevladine organizacije nezavisne su od vlade države na čijoj teritoriji deluju, ali isto tako treba da su nezavisne od bilo koje druge strane vlade. Nevladine organizacije su neprofitabilne, proizašle iz privatne inicijative i nekomercijalnih ciljeva. Nevladine organizacije su dobrotvorne po svom karakteru. Pri tom se polazi od toga da su njeni članovi altruistički opredeljeni i motivisani opštim interesima.
Dosledno tome, političke partije, gerilski pokreti ili multinacionalne kompanije se ne mogu podvesti pod pojam nevladinih organizacija, i u tome jeste glavna razlika među njima.
Nevladine organizacije moraju posedovati statut koji definiše formalnu strukturu, reguliše izbor rukovodećih tela, sa jasno definisanim ciljevima i čvrstom institucionalnom strukturom organizacije i ne mogu funkcionisati bez toga.
Kolega Krasić je u načelnoj raspravi otvorio jedno vrlo ozbiljno pitanje, a to je, kao što smo i pominjali, polje bezbednosti. Svedoci smo, jer je to više nego očigledno, da su i kod nas, a i u svetu mnoga udruženja građana (ili nevladin sektor) upotrebljena ili zloupotrebljena za neke druge ciljeve od onih koji pišu u statutu, te se na taj način zloupotrebljavaju građanske inicijative. U mnogim vojnim doktrinama obrađen je i rad civilnog sektora, odnosno udruženja građana, preko kojih se vrše neki vidovi specijalnog rata, poput psiholoških operacija, sondiranja teritorija, informacionih operacija itd. Kao što sam rekao, napisane su mnoge doktrine za upotrebu i dokumenti i analize posle završenih operacija.
Jedna koleginica iz vladajuće koalicije je rekla da možemo mnoge informacije dobiti preko interneta, samo ako znamo da ga koristimo. Dovoljno je registrovati udruženje građana ili nevladinu organizaciju, a onda na internetu potražiti određene izvore finansiranja. Ti izvori finansiranja su, u većini slučajeva, određene maske koje koriste određene strane obaveštajne službe da plasiraju određene informacije ili određene operacije na određenoj teritoriji.
Samo malo ozbiljniji rad u traganju preko interneta nas može dovesti do bezbroj doktrina koje su napisale, apsolutno se ne skrivajući, određene službe, armije, naročito SAD, kako one upotrebljavaju određena udruženja građana. Jedna od tih prvih doktrina je FM30-1, koja je napisana, odnosno objavljena u junu 1968. godine, još dok je trajao rat u Vijetnamu. Možete je naći na internetu, malo je, da tako kažem, u etno stilu, pisana je pisaćom mašinom i deluje baš onako... Zanimljivo ju je pogledati i imati u arhivu, makar oni ljudi koji se bave proučavanjem rada određenih službi koje sprovode određene psihološke i informacione operacije preko udruženja građana, odnosno nevladinog sektora na određenim teritorijama.
Sada ću pročitati nekoliko drugih doktrina i teoretskih postavki u korišćenju nevladinih organizacija. Jedna od njih je vojna podrška upravljanju stranim posledičnim operacijama, objavljena 30. juna 1998. godine; zatim, veza operacionog planiranja i izvršenog sistema, 25. maj 2001. godine; zatim, civilna pomoć, 27. jun 1994. godine; zatim FM 41 – 10, civilne pomoćne operacije, 14. februar 2000. godine; zatim, ljudske i mirovne operacije nevladinih i vojnih operacija u procesu spajanja; zatim, interna raseljenost osoba; uloga visokih komesara UN za pomoć UNHCR, izvod pozicionog papira, 6. mart 2000. godine i prelaženje na sledeći nivo, civilno-vojna saradnja u složenim hitnim slučajevima američke vojske i institut mirnih vizuelnih diplomatskih izveštaja, septembar 2000. godine.
Naravno, kroz tu zloupotrebu građanskih inicijativa, odnosno civilnog sektora... Rekli smo da su neke od tih doktrina napisane šezdesetih godina; pomenuo sam ovo pravilo 33-1 iz juna 1968. godine, kao i ovo što sam pobrojao sada.
U tom planiranju, vrlo ozbiljnom, studioznom, do atomskih razmera, u smislu najsitnijih detalja u sprovođenju određenih operacija, nalaze se sledeće doktrine, a to su: FM 105; prvi put se u američku vojnu terminologiju uvodi pojam PSYOP, odnosno psihološke operacije. Nakon ratnih iskustava u Vijetnamu i odjeka u UN koji je izazvala njihova intervencija, pravilo je zamenjeno novim FM 100-6, doktrina informacionih operacija; zatim, FM 3-0530, ekološke operacije; FM 3-340, operacija civilnih poslova.
Ovim doktrinama američki vojni stratezi opisuju stvaranje agenturne mreže koja može da utiče na odbrambeni sistem napadnute teritorije, na četiri vitalne funkcije sistema u koji je infiltrirana u najvećoj mogućoj meri, a to su: funkcije osmatranja, prepoznavanja, odluke i akcije.
Videli smo da se jedna od najozbiljnijih operacija desila ispred naših očiju, da kažemo i iznad naših glava, a to je bila priprema 5. oktobra i 5. oktobar. Naravno, ovde sam pominjao i neke dalje akcije nekih naših građana koji su pripadali nekim nevladinim organizacijama i koji su obučavani u državama u okruženju. Te operacije koje su uvežbali i sproveli 5. oktobra ovde u Srbiji sproveli su u Gruziji, Ukrajini; pokušali su u Belorusiji; uspeli su, pre izvesnog vremena, u Moldaviji i pre dve-tri godine, čini mi se, u Kirgistanu.
Dakle, mnoge strane obaveštajne službe, a njihov posao je da skupljaju određene informacije, moraju, pored svojih agenata, da upošljavaju neke druge, naročito one lokalne sa terena, preko njih da skupe određenu količinu informacija i da kroz analizu, vrlo ozbiljnu, sprovedu svoje zamisli i svoje ideje u delo.
Kažem, od SFRJ do dana današnjeg imali smo bezbroj slučajeva i zbog toga govorimo ovoliko ozbiljno, zato je koncept koji iznosi opozicija toliko ozbiljan. Smatramo da kroz ovaj zakon ne sme da se dozvoli tolika liberalizacija udruženjima građana; da se spajaju, da kažem uslovno, babe i žabe kroz određene članove zakona i da se tako olako prihvataju i registruju strana udruženja. Da, mi jesmo za strana udruženja, ali pod mnogo ozbiljnijom kontrolom. Ne mogu se maloletna lica uključivati; mogu biti osnivači, ali ne mogu rukovoditi i snositi odgovornost, ni oni, ni njihovi staratelji ili roditelji. I, da može biti mešovito – maloletna lica, strani državljani, koji će svi zajedno činiti jedno udruženje građana.
Smatramo da je to jako velika opasnost, naročito zbog toga što smo putem interneta obavešteni, svakog momenta, šta nam misle i kako planiraju da upotrebe i zloupotrebe članove određenih udruženja građana, kao što je, recimo, ovo od 5. septembra 2003, a to je doktrina za mirovne psihološke operacije američke vojske. Imamo i kanadske izvore, ako hoćete; imamo dokumente koje je potpisao lično, kao novo pravilo FM 1, Peter J. Schoomaker, general of the US army chief of staff, znači, načelnik generalštaba.
To se sve može naći na internetu i oni to ne kriju. Zbog svega toga mi ne moramo da ulažemo baš puno truda u neki kontraobaveštajni rad, već samo da iščitavamo analitički ovo što predlažu kroz svoja pravila. Moramo da budemo svesni, moramo da budemo ozbiljni, i sve to moramo da uključimo u ovaj zakon o udruženjima, u zaštiti našeg stanovništva, u zaštiti naše države.
Smatram da neki zakoni koji su se pojavili u protekla tri-četiri meseca ovde u parlamentu Srbije, kao i neki zakoni na ovom dnevnom redu, apsolutno ne idu u korist očuvanja jedinstva države Srbije. Smatram da morate neke stavove pooštriti, a ovaj stav 2. člana 2. izbrisati. Hvala.

Vi ste ovim vašim predlogom zakona dosta neozbiljno predvideli organe udruženja. Ti organi su zakonski zastupnik i skupština od tri člana. To je za nas zaista neprihvatljivo jer je vrlo neozbiljno. Ako neko udruženje hoće da se bavi ozbiljnim poslom, onda mora da postoji i više ljudi i više organa.
Kolega Boris Aleksić je podneo amandman koji glasi: „Organi udruženja su skupština, zastupnik udruženja, upravni odbor i nadzorni odbor“. Mi smatramo da je ovaj amandman prihvatljiviji, da je ovo uređenje prihvatljivije. Ipak, trudimo se da napravimo neka ozbiljna udruženja, koja će se baviti ozbiljnim poslom i koja se bave ozbiljnim poslom, a ne da od određenih udruženja pravimo vašarište na tlu države Srbije. Hvala.

Predsednice, ako se dogovorite ko ima reč, ja bih rado da svoja dva minuta iskoristim i da ministru približim ove naše stavove. Vidim da nije bio prisutan poslednja dva sata. Možda nije shvatio šta smo sve hteli da mu kažemo.
Radi se opet o udruženjima koja ovde mogu da otvore stranci. Mi smo objašnjavali da nismo protiv stranih udruženja, već da smo za to se zakonski uredi njihov rad, njihovo delovanje, mnogo ozbiljnije nego što je predviđeno ovim predlogom zakona.
Iskustva koja smo imali u proteklih dvadeset godina nas uče i ne dozvoljavaju nam da ponavljamo greške koje su se dešavale, jer su posledice postupaka tih ljudi, stranaca koji su stajali iza i radili u tim stranim udruženjima, zaista strašne i katastrofalne, od Slovenije pa sve do Kosova.
Neki su se maskirali da su verske organizacije, neki da su mirovne organizacije. Imate slučaj čuvenog Vilijama Vokera, posmatrača, koji je ovde trebalo da donese mir, odnosno na Kosovu je trebalo da donese mir, a ono što je on uradio izazvalo je bombardovanje, koje je bukvalno promenilo geografiju, a dobrim delom i demografiju države Srbije.
Imate i ono čuveno hapšenje, 2002. godine, gospodina Džona Dejvida Nejbora sa gospodinom Momčilom Perišićem u motelu „Šarić“; on je došao u Srbiju kao predstavnik verske organizacije, pentakostne sekte, kao njihov predavač o novom zavetu, još 1985. godine, a 2002. godine je uhapšen kao direktor CIA za Balkan.
Svi ti postupci, i sa jedne i sa druge strane, nama ne dozvoljavaju nijedan momenat opuštanja u tretiranju, posmatranju i regulisanju rada određenih stranih udruženja i stranaca koji ovde rade. Zbog toga mi predlažemo da se njihov rad uokviri posebnim zakonom. Hvala.

Gospođo predsednice, ja bih da iskoristim prisustvo ministra, a i da iskoristim onih mojih 15 minuta kao ovlašćeni predstavnik.
Gospodine ministre, evo nas, završismo i ovo drugo „poluvreme“ rada na Predlogu zakona o udruženjima građana. U ovom drugom delu rada u pojedinostima, a na osnovu članova predloženog zakona, dužni smo da damo dodatno viđenje ove oblasti ljudskog života i rada. Želimo i vama i građanima Srbije da damo naše viđenje, objašnjenja i obaveštenja koliko je to ozbiljna oblast i da nije počela da se proučava i da se nudi građanima od kada su se kvazidemokrate pojavile na političkoj sceni Srbije.
S obzirom na to da su mnoge kolege povodom zakona o udruženjima govorile više nego euforično, pozivajući se prvenstveno na teoriju, mislim na kolege iz vladajuće koalicije, pozvaću se na teoretske istorijske postavke razvijanja civilnog društva i nevladinog sektora i udruženja građana kao njegovog najvećeg eksponenta.
Rizikujući da budem suvoparan i monoton, dužan sam da dam naše viđenje i saznanje ko je sve i kako organizovao udruženja građana, odnosno nevladine organizacije i za šta ih je sve koristio, naročito posle iznetog viđenja jedne koleginice iz vladajuće koalicije da je više nego pozitivno atomizirati odnose, što više usitniti udruženja građana, a zatim iskoristiti blagodeti savremenih tehnologija, interneta, jer tamo je bezbroj obaveštenja o bezbroj izvora finansiranja koji samo nas čekaju, da nas usreće svojim novcem zarad našeg dobra.
Naravno, ovo činimo u nameri da ubedimo ministra i vladajuću većinu da prihvate što veći broj naših amandmana, jer vladajuća koalicija sigurno neće glasati „za“ ukoliko im predsednica Skupštine ne da znak zvonom, sa dva skraćena zvonjenja.
U drugoj polovini 20. veka termin „civilno društvo“ ušao je u svakodnevnu političku upotrebu. Tumačen je u veoma širokom smislu obuhvatanja formalnih i neformalnih udruženja i pokreta, organizacija koje nisu vladine, a ne pripadaju ni tržištu, što znači da su neprofitnog karaktera ili da im je profit u drugom planu.
Tokom hladnog rata kategorija civilnog društva bila je sastavni deo ideološke borbe. Posle hladnog rata definisano je kao glavno sredstvo globalizacije i postavljeno u prostor između države i tržišta.
Sam termin „civilno društvo“ je veoma star. Korene savremenog shvatanja treba tražiti u periodu napuštanja feudalnog načina proizvodnje i prelaska na industrijski.
Sa filozofske tačke gledišta, moderni koncept civilnog društva proizišao je iz britanske doktrine i klasičnog nemačkog idealizma. To je slučaj i danas.
Suočeni sa istorijskom krizom izazvanom tehnološkom revolucijom i porazom komunizma, u nedostatku celovitog teoretskog projekta, pojedini američki teoretičari otkrili su civilno društvo kao prostor u kome su usklađene sve vrednosti i vrline, koji treba da odigra ključnu ulogu u političkom, ekonomskom i društvenom životu 21. veka, unutar i van granica država. Ipak, za realno sagledavanje ovog fenomena i njegovo sagledavanje u epohi neophodno je poći od prvih teorijskih shvatanja civilnog društva od strane velikih mislilaca kao što su bili Hobs, Ferguson, Hegel, pa tek onda do savremenih evropskih i američkih teoretičara.
Delo Adama Fergusona „Esej o istoriji civilnog društva“, objavljeno još 1767. godine, imalo je jednu od odlučujućih zasluga za teorijsko uobličavanje pojma civilnog društva. Adam Ferguson je bio jedan od vodećih mislilaca prosvetiteljstva Škotske u 18. veku.
U svojim raspravama Ferguson je zauzeo nepristrasan i hladnokrvan pogled u odnosu na obe strane medalje koja je oličavala modernu civilizaciju. Ono što je video bio je paradoks progresa trgovine i manufakture, koji je s jedne strane uvećavao ličnu slobodu i sigurnost, a s druge strane proizvodio drugorazrednu strukturu društva punu drugorazrednih građana koji jure za bezvrednim stvarima.
Polazna Fergusonova humanistička i moralistička pozicija je prihvatanje Aristotelove ideje o čoveku kao društvenoj životinji. Za razliku od Hobsa, on je smatrao da svaki čovek kao individua ima prirodnu tendenciju da se udružuje i okuplja u šire ljudske asocijacije u kojima uživa društvo drugih. Povezano sa ovim je i njegovo stanovište o čoveku kao fundamentalno ili po prirodi miroljubivoj životinji.
Takođe je smatrao da lingvistička razmena i komunikacija imaju centralnu ulogu u povezivanju među ljudima. Ferguson zaključuje da je prisustvo komunikativnih tokova između individua uslov postojanja slobodnog civilnog društva. Civilnom društvu je u tom smislu Ferguson pridao značenje civilizovanog društva u najširem smislu te reči, društva koje se svojom politikom i vladavinom prava, svojom kulturom i uljudnošću razlikuje od divljačkog društva.
Po Fergusonu, civilizacija nije prost rezultat ekonomskog procesa, nego delo svesne politike regulative. On pridaje poseban značaj pojavi moderne države. Vreme varvarstva pripada prošlosti ili je bar svedeno na najmanju meru, mada po radovima Sjedinjenih Američkih Država i njihove administracije i onome što oni ostavljaju za sobom to ne možemo sa sigurnošću zaključiti i tvrditi.
Takođe, Ferguson veruje da je moguće imati moderno bogatstvo i antičke vrline, što znači da u komercijalnom društvu interes ne sme da nadvlada čast.
Po Hegelu, stvaranje građanskog društva delo je modernog sveta. Hegelov sistem etičnosti, socijalnog života ili običajnosti, kao i ideja slobode ostvaruje se kroz porodicu, građansko društvo i državu. Polazna tačka u tom sistemu je pojedinac, konkretna osoba, građanin. To je ono što je gospodin Krasić danas više puta pokušao da vam objasni sa pravnog stanovišta.
U stavu da je individua nosilac principa posebnosti sadržana je i veza sa stanovištem građanskog liberalizma. Po rečima Hegela, individue su kao građani države privatne osobe, koje imaju svoj vlastiti interes za svoju svrhu. Razlikovanje posebnih i opštih interesa i sagledavanje njihove dijalektičke veze međuuslovljenosti je prva bitna karakteristika Hegelovog shvatanja odnosa civilnog društva i države. Društveni odnosi proizilaze iz unutrašnjih potreba čoveka koje čine osnovu uzajamnih odnosa. Termin „građanin“ se odnosi na sve stanovnike jedne države, o bilo kom sloju ili klasi da se radi.
Građansko društvo Hegel postavlja u okvir idealne države, čiji je cilj obezbeđenje nezavisnosti i integriteta, očuvanje duhovnog života. Država je čuvar poretka. Porodica, kao prirodna zajednica, počiva na duhovnom osećanju i ljubavi. Država počiva na razumu. Država za Hegela znači etičku i kulturnu zajednicu, politički organizovanu, suverenu, nezavisnu od bilo koje druge zajednice. Država je oblik racionalnog, civilizovanog života.
Građansko društvo je područje stalnih sukoba interesa. U svojoj složenosti ono sadrži suprotnosti koje ga razaraju, kao što je, na primer, korupcija. Nama je poznat taj primer iz našeg društva. Više smo nego preplavljeni korupcijom. Ta komplikovana situacija može biti dovedena u harmoniju samo kroz kontrolu građanskog društva, a po potrebi i kroz prinudnu intervenciju države.
Mi samo vidimo najavu ove naše države da će intervenisati i koristiti svoja sredstva koja su joj data i po kojima je dužna da radi, ali ne vidimo rezultate.
Francuski istoričar i filozof, teoretičar američkog federalizma Tokvil posmatrao je civilno društvo kroz prizmu formiranja američkog društva nakon oslobađanja od britanske kolonijalne vlasti. Bio je impresioniran mnoštvom civilnih organizacija formiranih nezavisno od države. Građani Amerike bili su prinuđeni da se sopstvenim naporima odupru teškoćama života. Udruženja su formirali da bi se unapredila javna sigurnost, trgovina, industrija, moral i religija, smatrao je Tokvil. Ipak, on uviđa opasnost koju nosi tako široka sloboda, ali smatra da je to nužno zlo jer pruža bezbednost protiv opasnosti druge vrste. Tokvil smatra da postoji najtešnja veza između političkog i civilnog udruživanja. Civilno udruživanje olakšava političko, i obrnuto.
Naravno, nevladine organizacije su ušle i u sistem UN i upravo tu je data osnovna pravna regulativa za nevladine organizacije. Na osnivačkoj konferenciji UN u San Francisku 1945. godine prvi put u istoriji uvedene su nevladine organizacije u međunarodni sistem putem formalnopravnog akta, odnosno Povelje UN. Prvi put je upotrebljen izraz, odnosno termin „nevladine organizacije“.
U članu 71. Povelje UN dato je pravo jednom od glavnih organa, Ekonomsko-socijalnom savetu, da može da preduzima celishodne mere u cilju savetovanja sa nevladinim organizacijama koje se bave pitanjima koja ulaze u okvir njegove nadležnosti. Takve mere se mogu primenjivati i na međunarodne organizacije i, tamo gde ima mesta, na domaće organizacije.
Posle savetovanja sa članom UN, koga se tiče ta oblast, na osnivačku konferenciju u San Francisku stiglo je oko 1.200 predstavnika nevladinih organizacija iz čitavog sveta kako bi izvršili pritisak na svoje vlade u cilju sticanja povoljnijeg statusa. Od ukupno 160 američkih nevladinih organizacija, američki predsednik Truman uključio je čak 42 u svoju zvaničnu delegaciju.
Na zasedanju održanom juna 1946. godine rezolucijom koju je izglasalo 2/3 prisutnih ustanovljen je stalni komitet za nevladine organizacije, kao pomoćno telo Ekonomsko-socijalnog saveta, sa zadatkom da razmotri svaki zahtev za konsultativni status i učini predlog Savetu. Njegovi članovi bili su predstavnici stalnih članica Saveta bezbednosti i predsednik tog saveta.
Rezolucija sadrži četiri osnovna principa za sticanje konsultativnog statusa: da ciljevi nevladinih organizacija budu u duhu i skladu sa principima Povelje UN; da oblast bavljenja bude u granicama Ekonomsko-socijalnog saveta; da organizacija po svom karakteru bude stalna, sa postojanim članstvom; da ima sedište, izvršni aparat i tela nadležna za donošenje odluka, kao i organ ovlašćen da zastupa organizaciju u ime celog članstva.
Mi danas imamo predlog da u našim nevladinim organizacijama postoje svega dva, da kažemo, organa, a to su skupština od tri člana i jednog predstavnika; da ti članovi i predstavnici mogu biti osobe koje nisu sazrele, koje nisu obrazovane dovoljno, jer nemaju dovoljan broj godina i na taj način ne mogu pravno predstavljati svoje organizacije…

Podneo sam amandman na član 50. stav 8. da se izbrišu reči „članica Evropske unije“ i dao sam obrazloženje da SRS smatra da ovaj zakon mora imati potpuno isti odnos prema svim drugim državama i njihovim građanima, bile one članice EU ili ne.
Dobio sam odgovor koji glasi – amandman se ne prihvata jer će se ova odredba primenjivati od dana kada Srbija uđe u EU. I juče sam izražavao čuđenje u vezi sa zakonom koji je juče bio na dnevnom redu, pa ministarki nije bilo prijatno, ali zaista ne mogu da je poštedim svog čuđenja u odnosu na ovaj zakon i na ovaj odgovor, jer ne mogu da verujem da neko predlaže određenu odredbu u zakonu za nešto što će se možda desiti za par godina, a možda se neće desiti nikada.
Ako se zaista desi da mi jednoga dana uđemo, ne daj bože, u tu EU, mi možemo doneti tu uredbu, dopuniti zakon 2017, 2020, 2025. godine, kada nam se i sugeriše da ćemo možda ući u EU. Ali, ja ovde vidim nešto drugo. Vidim određeni psihički stav, vidim određeni elitizam, vidim vašu želju da se što pre, na bilo koji način, dodvorite toj EU i da uđete u nju, makar vi mislili da ste ušli u nju, iako vas više od pola Evrope ne prihvata i više od pola građana Republike Srbije ne želi da uđe u EU.
Zaista ne mogu da shvatim taj vaš podanički, vazalni i udvorički stav koji pokušavate da u svakom momentu, u svakom zakonu, u svakoj uredbi proglasite na način na koji će se možda desiti u neko dogledno vreme, a možda se ne desi, ali nama je lepo da mi zamišljamo da jesmo članovi EU. Hvala.

Poštovane kolege poslanici, podneo sam amandman na član 82. stav 2. da se tačka 1) briše. Podneli smo jedno tipsko obrazloženje, koje uveseljava Vladu i ministarku, koje glasi: „Srpska radikalna stranka smatra da je u sadašnjoj situaciji opšte ekonomske krize osnivanje još jednog državnog organa kao što je garantni fond necelishodan, trošadžijski potez Vlade Srbije.“
Gospođo ministre, kako rekoste juče, naša obrazloženja su za vas šaljiva, možda zato što su tipska, ali mi na ovaj način pokušavamo da vam velikim brojem ponavljanja određenih naših stavova pomognemo da što lakše shvatite šta hoćemo da kažemo. Zaista, kompletne ekipe koje dolaze ovde u Skupštinu iz Vlade su neverovatno nasmejane i šaljive, kao da su došle u neki zabavni park, a nama nije smešno i građanima Srbije takođe nije smešno.
Naš stav je principijelan i zasnovan je na najmanje dva razloga zašto smo mi protiv fondova i agencija. Prvi razlog je da u ovoj ekonomskoj situaciji ni u kom slučaju ne smemo otvarati nova radna mesta koja se finansiraju iz budžeta.
Drugi razlog je konceptualne prirode, tiče se organizacije izvršne vlasti. Vaš koncept je – formirati što veći broj agencija i garantnih fondova, a Vlada za sebe, odnosno svoja ministarstva, stvara situaciju, ambijent gde postavljate Vladu na nivo udruženja građana, pa ministri govore „mi ćemo da pomognemo“, „mi ćemo da pomognemo gde budemo mogli“, i tome slično. Jeste li vi Vlada ili humanitarna organizacija? Je l' vi treba da delite pomoć ili da stvarate ambijent da se radi i zaradi i što manje potroši? Možda vama jeste smešno stanje u koje ste uveli Srbiju, ali mogu vam preneti osećanja većine građana Srbije – njima nije do smeha, već im je pao mrak na oči. Hvala.

U članu 100. stav 1. reči „od 10.000 do 50.000 dinara“ zamenjuju se rečima „od 5.000 do 20.000 dinara“. Obrazloženje – SRS smatra da je u sadašnjoj situaciji opšte ekonomske krize amandmanski iznos primereniji.
Stanje naše države i socijalno stanje u kojem se nalaze građani Srbije je neverovatno. Opet izražavam čuđenje. Kako koji zakon dođe, sve sam začuđeniji. Znamo, a na to smo i upozoravali, da će budžet biti prazan i da nećete moći sebi da ispunite baš svaku želju. Ne možemo da poverujemo da su kroz sve predložene zakone koje ste podnosili ovih par meseci zaprećene kazne od 10.000 pa čak do 500.000 dinara.
Postavljam pitanje, od koga ćete naplatiti ovaj novac? Od osiromašenih građana Srbije, za koje je postala pusta želja da prime platu, a kamoli da je veća od pet, deset ili petnaest hiljada dinara. Za kaznu od 50.000 dinara treba da radi minimum pola godine. Naravno, ne može da plati i - šta onda? Ide u zatvor. Po ovom vašem cenovniku, vi ćete više od pola Srbije strpati u zatvor. Izgleda da niste svesni da će druga polovina namerno napraviti neki prekršaj da bi imala besplatan smeštaj i hranu. Bolje je i u zatvor, nego bacanje na prugu pod voz.
Smatram da je moja predložena cifra „od 5.000 do 20.000 dinara“ mnogo humanija nego ovo što ste vi predložili. Hvala.

Poštovano predsedništvo, podneo sam amandman da se u članu 10. stav 1. tačka 4) briše.
Prosto ne mogu da verujem da ste jedan ovakav zakon dali u proceduru u Skupštini Srbije. Gospođo ministre, vi zaista delujete kao jedna razumna osoba, koja ispred svoga imena ima i doktorsku titulu, i ne mogu da verujem da ste dozvolili ili potpisali ili stali iza toga da ovakav predlog zakona dođe u skupštinsku…