Hvala, gospodine predsedavajući.
Govoreći o ovim zakonskim predlozima, više ću govoriti o ambijentu koji vlada u ovim društvenim i životnim oblastima, koji bi trebalo da budu uređeni ovim zakonima, a stvoreni su proteklom periodu. Zaista se nadam, gospodine ministre, da ćete vi, kako ste danas i sami rekli, prihvatiti ono što se pokazalo kao dobro u prethodnom periodu i kroz evaluaciju, kako ste rekli, odbaciti ono što se pokazalo kao nepotrebno i loše.
Vaš saradnik je juče u Odboru dao jednu informaciju da je pisanje jednog od ovih zakona, mislim da se radi o ovom vaspitanju u predškolskoj ustanovi, naravno, i ovih drugih zakona, krenulo još od vremena ministra Gaše Kneževića. Ljudi koji drže do sebe, do svog morala, do svog integriteta, koji su patriote, koji su domaćini, s tugom se sećaju tih dana i tih trenutaka kad je pomenuti ministar, odnosno pomenuti političar bio ministar na mestu na kom ste vi danas.
Zaista sam se iskreno nadao i nadam se da ćete napraviti diskontinuitet s vremenom gospodina Gaše Kneževića, s onim reformama koje je on uvodio i onim što je radio po onim silnim kampovima, po onim psihološkim radionicama, nivoom na koji je svodio prosvetne radnike, da se ne podsećamo sad onih "toplih zečeva" kroz koje su prolazili prosvetari, kroz ona igranja s donjim vešom, brusthalterima i ostalim stvarima, čuvenih njegovih izjava.
Nadam se da ćete to vreme zaboraviti, naročito zbog toga što su između vas i njega bila još dva, da kažemo, normalna ministra, naročito, gospođa Ljilja Čolić, koja je pokušala da razdvoji čoveka i majmuna na određeni način. Neki su se našli, doduše, uvređeni i povređeni, navodno, zbog nekorektnosti u političkoj izjavi. Ne znam samo ko se tu više uvredio, da li ljudi, da li ovi drugi. U svakom slučaju, to vama ide u korist, da te probleme na taj način prevaziđete i da ovu zemlju Srbiju ostavite i postavite u tom njenom obrazovnom sistemu, u onim njenim kulturološkim i istorijskim vrednostima, civilizacijskim vrednostima koje ovde postoje bar poslednjih 2000 godina.
Dakle, u proteklih 10 godina, raznorazne nejasne reforme izazivaju zaista burne reakcije i od stručne javnosti, prosvetnih radnika, pa i od roditelja. Objavljeno je više publikacija, takođe, te stručne javnosti, pa i pojedinaca koji se bave obrazovanjem i vaspitanjem dece. Podvlačim da bi ovaj zakon trebalo ozbiljno podupreti i drugim zakonima, jer postajemo smešni.
Postajemo smešni iz više razloga, ne moramo da ulazimo u dublja saznanja, dovoljno je i ovo što nam dolazi preko medija. Recimo, kako je moguće da supruga jednog od najvećih narkodilera na Balkanu trenutno može da ima privatno obdanište? Nije mi jasno kako je moguće da neki čovek, kriminalac, koji je pod ''obradom'' određenih službi toliko dugo, nekoliko godina, ne bude na neki suptilan način sprečen da neki njegov bliži rođak ne napravi privatno obdanište? Ako ništa drugo, onda možda zbog pranja para kroz tu instituciju.
Zatim, imate još jedan slučaj, gde je, takođe, jedan kriminalac zaštićeni svedok, čuveni ili najčuveniji zaštićeni svedok Srbije, kupio ili postao suvlasnik fakulteta. U najezdi tih novokomponovanih biznismena i akademskih građana, zaista me ne bi začudilo da u naletu i naboju tog svog intelektualnog i obrazovnog kapaciteta i Tomislav Nikolić jednog dana, kao novodiplomirani pravnik, ne napravi privatni pravni fakultet, što bi tek bilo sramota za Srbiju. Kako je krenulo, ne treba da nas začudi, ali se nadamo u vas i vaš zdrav razum da ćete te negativne pojave ili usporiti ili saseći u korenu.
Kao što sam danas već napomenuo, ova dva predloga zakona su zakonska rešenja koja ne donose novac u budžet, nego su zakoni koji uređuju određene oblasti, a to su oblasti koje, upravo, troše novac iz budžeta.
Ako, recimo, u članu 3. zakona o učeničkom i studentskom standardu vidimo da je država dužna da obezbedi smeštaj, ishranu i vaspitni rad, učenički kredit, učeničke stipendije, stipendiju za izuzetno nadarene učenike, odmor i oporavak, kulturne i umetničke, sportske i rekreativne aktivnosti, informisanje, kako za učenike srednjih škola, tako i za studente, onda znamo koliko je potrebno sredstava da se sve to obezbedi.
Ne možemo smatrati da je dovoljno to što ćemo da okrečimo neku zgradu ili zamenimo neku staru školsku tablu, ili lenjir i šestar, već je potrebno da u te vannastavne aktivnosti uvedemo, ili unesemo i neke nove sadržaje i neka nova nastavna pomagala, koji će učiniti zanimljivijim ta predavanja.
Sve to iziskuje novac iz budžeta, a posrnula privreda teško da može sve to da nam obezbedi, tako da zaista smatram da ovo što smo danas govorili ovde i ovo što ste vi predložili, a što država treba da obezbedi učenicima i studentima, može postati samo spisak lepih želja, a da mi kao država samo otaljavamo svoj posao.
Da ovi zakoni ne bi bili spisak lepih želja, nadam se da ćete prihvatiti određene amandmane koje smo mi podneli i popraviti ove predloge zakona, a zatim uspeti da u Vladi napravite takav konsenzus da pokrenete privredu i da ovih 65.000 i više preduzeća koja ne rade osposobite da rade, pa da ona daju određene priloge u budžet Republike Srbije, a da vi možete da zahvatate onoliko koliko je potrebno i da deci obezbedimo sve ovo što smo ovde naveli da ćemo im obezbediti.
Ono što je najbitnije od svega, još jedanput podvlačim, nadam se da ćete napraviti taj diskontinuitet sa svim onim radionicama, mentalnim trakalicama, stvarima koje unižavaju čoveka i njegov moral, što je preko gospodina Gaše Kneževića i raznih ljudi koji su bili članovi nevladinih organizacija trebalo da zaživi u Srbiji, a jedan od njih je rekao na jednom javnom skupu, na Sajmu knjiga – naša borba je počela u školskim klupama i završiće se u školskim klupama. Hvala.

Podneo sam amandman da se u članu 40. stav 3. reč "periodično" zameni rečima "najmanje jednom u tri meseca".
SRS smatra da je neophodno definisati jasan vremenski rok za obavljanje kontrole ugrađenih instalacija u objektima. Ovaj termin "periodično" može da bude i na tri meseca, a može da bude i na godinu dana, može da bude na dve, na pet godina itd, ali može da bude.
Mora se precizirati neko tačno vreme. Ne može se ostaviti nekom lokalnom čoveku koji radi u obezbeđenju da on procenjuje da li je periodično potrebno uraditi na dva meseca ili na pet godina. Moramo da poboljšamo dosadašnji zakon, a ne tako što ćemo da određene vremenske periode totalno isključimo, kada se radi po slobodnom nahođenju ili slobodnom sudijskom uverenju.
Do sada smo imali da se na dva meseca radi kontrola centrala i da se radi makar po jedan javljač u jednom sektoru, da se na godinu dana radi obavezno jednom periodično, da se čak jednom u pet godina radi toliko ozbiljno da se kompletan sistem rastavi na sastavne delove da bi se proverio maltene svaki kabl i svaki javljač da li radi ili ne. Ne moramo biti baš toliko precizni i toliko da idemo u detalje, da rastavljamo sve na šrafove i na deliće, na dužinu kablova, ali, recimo, na tri meseca bi bilo adekvatno da se definiše određeni vremenski period kada nešto mora biti urađeno.
Znate kako je ovde kod nas u zemlji Srbiji, kada nekome ostavite neko slobodno uverenje kada šta može biti urađeno, neko će da kaže - mogu sada, a neko će da kaže - nije potrebno, uradili smo pre godinu dana itd. Ipak je to sistem koji nekome treba, ne samo jednom čoveku, nego desetinama i desetinama ljudi, naročito u nekim institucijama, zgradama, bolnicama, sportskim objektima, sakralnim objektima itd, da spasi glavu. Ako ne radi jedan javljač ili ako zakasni da se javi na vreme, požar čini čuda. Ne moram vama da govorim šta požari mogu da čine.
Adekvatno je odrediti neko vreme. Predložio sam tri meseca. Bilo bi dobro usvojiti.

Izvinjavam se, predsedavajuća, koliko imam vremena?

Zaista mi je drago što večeras imamo tu čast da vidimo dva ministra u klupama za Vladu, jer ipak je inspirativnije govoriti pred ministrima nego samo pred službenicima Vlade koji beleže ili notiraju ono što mi ovde izgovorimo.
Pred nama se nalazi set od 24 zakona koji su spakovani u tri tačke i dolazimo u onu situaciju o kojoj mi iz SRS non-stop i govorimo, da smo ušli u fazu zaista velikog fabrikovanja zakona, a pitanje je koliko su ti zakoni kvalitetni. Dolazimo u situaciju da je posle samo nekoliko meseci, eventualno godinu dana, kao što je ovaj zakon o sprečavanju nasilja u sportu, došao ponovo na dnevni red, a tokom prvog rada na zakonima podnesemo veliki broj amandmana, da naši amandmani, mislim na opoziciju, budu odbijeni, naravno samo zbog toga što ih je podnela opozicija, ili jedan mali broj bude prihvaćen, da bi posle nekog vremena ponovo ti amandmani ušli u proceduru i kada dođe dopuna zakona, posle nekoliko meseci ili godinu dana, ti naši predlozi u vidu amandmana budu ugrađeni u novi predlog zakona.
Evo, danas u ovoj prvoj tački u načelnoj raspravi govorimo o 11 zakona, od kojih su šest izmene i dopune - znači, više od 50%. Dakle, pitanje je koliko je to opravdano, dobro i koliko je tu potrošeno sredstava, u smislu fabrikovanja zakona. Koliko je dobar kvalitet svega toga kada posle nekog vremena mi to ponovno moramo da dorađujemo i prerađujemo? Naravno, ključno pitanje, glavno pitanje, pitanje svih pitanja je ko sprovodi te zakone, da li se oni sprovode, šta kaže statistika.
Danas je potrošeno preko 80%, možda i 85% vremena na zakon o sprečavanju nasilja u sportu, koliko mi se čini. Prosto je neverovatno da posle godinu dolazimo opet u istu situaciju, da govorimo opet o istoj temi, s jedne strane, a s druge strane, oni koji treba da sprovode zakon, i prethodni i ovaj koji je donet pre godinu dana, nisu ga sprovodili.
I u ovoj medijskoj hajci, koja traje već nekoliko nedelja da bi možda nekome donela neki politički poen više, bili smo u prilici da čujemo koliko se ti zakoni sprovode ili ne sprovode, da se neke vođe navijača u trenucima kada ih policija hapsi i privodi pozivaju na to da ih ne smeju hapsiti, jer su im tate njihove kolege i tome slično.
Na jednoj od prethodnih sednica Odbora za sport i omladinu dobio sam od ministarke za sport informaciju koliko se privedenim licima zaista izrekne prava mera kažnjavanja – novčanog, zatvorskog i slično. Od privedenih izgrednika negde oko 10-15% bude zaista sankcionisano.
Dakle, nije greška u tome šta mi donosimo ovde. Koliko god da jeste manje ili više kvalitetno, još je veći problem upravo taj što se to ne sprovodi tamo gde treba da se sprovodi. Možemo mi doneti ovde stotine hiljade zakona, ali ako u pravosuđu ne budemo imali odgovor onakav kakav treba da bude – džabe ste krečili.
Dakle, i ja ću prvenstveno govoriti o zakonu o sprečavanju nasilja u sportu. Izvinjavam se predstavnicima Vlade, najverovatnije ću ponoviti, možda čak i više puta, jer više kolega je danas o ovom zakonu govorilo, preko 80% vremena je potrošeno na ovaj zakon, ali ja, kao sportski radnik, sportski funkcioner i pedagog u sportu, imam pravo da kažem nešto, a ovog momenta izražavam zaista najoštrije protivljenje tome da se određeni odbori ne uvažavaju na taj način da im se određeni zakoni ne pošalju na razmatranje, kao što se desilo sa ovim zakonom.
Sednica Odbora za sport i omladinu je zakazana za sutra. Jedina tačka dnevnog reda je zakon o sprečavanju nasilja u sportu, a ovaj zakon je bukvalno preko noći dospeo na dnevni red današnje sednice. Mi ćemo se sutra sastati, porazgovarati, popiti kafu, ispričati nešto na ovu temu, ali poslanici neće moći da izdvoje mišljenje. Pitanje je i koliko će to što budemo sutra tamo na Odboru rekli biti uvaženo ili neuvaženo.
Dakle, jeste pravna struka imala veći prioritet u pisanju ovih izmena i dopuna ovog zakona, ali i mi koji smo pedagozi u sportu imamo pravo da kažemo neku reč na ovu temu. Nije lepo da nas na takav, čak brutalan način zaobilazite.
Krenuću sada po određenim članovima.
U članu 5. kaže ovako: ''Organizator sportske priredbe dužan je da obrazuje odgovarajuću redarsku službu ili da angažuje pravno lice ili preduzetnika radi obavljanja poslova fizičkog obezbeđenja i održavanja reda na sportskoj priredbi''. Dakle, pitanje je vrlo ozbiljno. Zamislite samo da na jednoj fudbalskoj utakmici na stadionu ''Crvene zvezde'', gde se, recimo, skupi između 30.000 i 50.000 navijača, to je već visoki rizik, kolika treba da bude redarska služba.
Ovde postavljam i potpitanje – da li je to možda bežanje od odgovornosti određenih institucija, prvenstveno mislim na MUP, da se deo odgovornosti, i to vrlo ozbiljan deo, prebaci na neku redarsku službu, na neke firme, preduzeća ili, kako sebe nazivaju - agencije za obezbeđenje, ili, kako ovde stoji, čak nekih preduzetnika, koji će se javiti da obezbeđuju određene skupove visokog rizika?
Dakle, na jednoj utakmici na stadionu ''Crvene zvezde'' redarska služba u ovom trenutku mora da broji minimum 200 ljudi, možda i više. Kakva je to redarska služba i kakvi im se tek ubuduće, po ovom predlogu zakonu, stavljaju zadaci u njihov prioritet koje moraju obavljati?
Kaže – obučiće ih i licencirati ministarstvo policije. Ko može i za koje vreme da obuči redarsku službu bolje nego jedinicu policije, žandarmerije, ili kako se već zove deo taj policije koji se obučava i trenira svakodnevno da razbija demonstracije, da suzbija huligansko ponašanje? Pri tome, oni imaju određena sredstva prinude, imaju štitove, palice, palice sa ručkom - tomfe, sredstva za vezivanje, i to su ljudi koji se obučavaju godinama za taj posao. Vi sada hoćete da taj deo posla radi neki redar.
Pri tome, policija je zaštićena, ima kacige, oklopljeni su određenom tvrdom plastikom. Naučeni su, uvežbavani su i vežbaju svakodnevno da timski rade, ne pojedinačno. Znate li koliko je potrebno vremena da obučite redarsku službu da timski radi na suzbijanju huliganskog ponašanja na tribinama?
Kada dođe do određene tuče, gde se bukvalno izvode srednjovekovni bojevi, gde se udara predmetima (ko šta dohvati i čime stigne) - mislite da će neki redar da se zaleti u tu masu? Zamalo je ubijen žandar pre dve godine na tom istom stadionu, onaj koji je obučen (ko zna koliko je imao radnog iskustva pre toga) da proceni psihologiju mase, određenih ljudi koji mu prilaze, ne prilaze, da li ga opkoljavaju ili ne.
Šta će da uradi jedan redar u patikama, trenerci ili farmerkama i sa onim žutim prslukom preko leđa na kojem piše ''redar''? Samo što im niste stavili metu.
Koji će redar da priđe vođi navijača i kaže – ti da se smiriš, nemoj da ti počupam uši!? Šta će s tim redarom da bude sutra, preksutra, za mesec dana, za godinu dana? Kako će on da bude zaštićen od određenih huligana, od kojih čak ni policija nije zaštićena?
Postavimo još jedno pitanje – kolika treba da bude ta licencirana redarska služba recimo samo ovde u Beogradu? Pa, samo na pet fudbalskih utakmica ''Zvezde'', ''Partizana'', OFK ''Beograda'', neke prve, druge, treće lige treba vam nekoliko hiljada licenciranih redara u jednom danu, koji treba da zadovolje potrebe.
Mislim da je ovo vrlo nespretno rešenje, da ga treba doraditi ili makar izbeći takvog kakvog ste vi hteli da ga ponudite ovde.
U članu 6. Predloga zakona kaže - prilikom obavljanja poslova fizičkog obezbeđenja i održavanja reda na sportskoj priredbi, redarska služba je dužna da..., pa tačka 9) ne dozvoli pristup sportskom objektu licu kome je izrečena mera bezbednosti, odnosno zaštitna mera zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama.
Recimo, za godinu dana se izrekne jedno hiljadu kazni za hiljadu lica, da ne budu prisutni u određenom vremenskom periodu na određenim sportskim priredbama. Da li ti redari mogu da popamte hiljadu lica kojima treba da se zabrani ulazak na te sportske priredbe? Kako će oni to da stignu da popamte? A šta ako ih bude više?
Mislim da ste suviše neozbiljno gurnuli redarsku službu u jedan vrlo, vrlo ozbiljan posao, a sebe ste zaštitili time što ćete preduzimače poslova na obezbeđenju, fizičkom i tehničkom, kao i organizatore - drakonski da kažnjavate.
U članu 8. kaže – na sportskim priredbama povećanog rizika organizator je dužan da..., pa tačka 2) o svim informacijama koje poseduje u vezi sa sportskom priredbom obavesti odmah, a najkasnije 48 sati pre početka sportske priredbe Ministarstvo i druge nadležne organe, nadležni sportski savez i druge zainteresovane sportske organizacije, a po potrebi i sportiste koji učestvuju na sportskoj priredbi.
Ovde sada ispada da određeni organizatori, savezi ili čelnici nekog fudbalskog kluba ili direktor nekog stadiona mora maltene da ima neku svoju obaveštajnu službu koju mora da infiltrira u redove navijača da bi na vreme dobio određene informacije, da bi doznao šta su oni spremili od pirotehnike, od zastava, od ne znam čega sve, da li će da se organizuju pre početka utakmice, da li će organizovano da dođu tako što će rušiti automobile ili će samo pevati navijačke pesme i sl.
I šta ako za ovo sazna recimo dva ili tri sata uoči utakmice? Hoće li snositi odgovornost što nije organe reda obavestio najmanje 48 sati pre početka utakmice?
Član 10, pretposlednji stav – organizator je dužan da onemogući ulazak na sportsku priredbu licima koja ne poseduju identifikacioni dokument, odnosno licima mlađim od 16 godina koja nisu u pratnji punoletnog lica.
Mi smo danas svi govorili pretežno o velikim sportskim manifestacijama, o velikim stadionima, o deset, dvadeset, trideset, pedeset hiljada ljudi na stadionima. A šta ćemo sa malim sportskim manifestacijama? Šta ćemo sa sportskim objektima koji mogu da prime nekoliko hiljada, ili samo nekoliko stotina gledalaca, na kojima se organizuju oni sportovi koji se prvenstveno i organizuju u salama?
Šta ćemo sa sportskim manifestacijama koje se organizuju za decu od 10 do 14 ili 16 godina? Pokupi se društvo iz osnovne ili srednje škole, hoće da gledaju svog drugara koji se takmiči u džudou, karateu, tekvondu. Zar će svi oni koji su mlađi od 16 godina morati da mole mame i tate da ih vode da gledaju drugara koji se takmiči na nekom takvom takmičenju, odnosno nekoj sportskoj priredbi? Mislim da ste morali biti malo detaljniji, ozbiljniji, da sa više aspekata sagledavate neke stvari.
U članu 12. kaže (e, ovo je već skandal) – odgovarajući prostor za dežurnog sudiju, javnog tužioca i ovlašćeno lice Ministarstva nadležno za održavanje javnog reda i mira na sportskoj priredbi sa kojeg imaju jasan pregled sportskog terena i gledališta i pristup opremi iz tačke 7) ovog stava itd.
Šta sad pravimo od sportskih objekta, od stadiona, od sportskih hala? Pravimo Pinočeove sabirne centre. Mene kao bivšeg sportistu, sportskog radnika i sportskog pedagoga vređa da imam sud u sportskom centru. Proveo sam sate i sate, nedelje, mesece, ostavio krv, znoj i suze na parketu, i mene vređa da se nekome organizuje suđenje u tom prostoru. Tamo se družimo, tamo se zabavljamo, tamo se volimo, tamo se takmičimo i srećni napuštamo sve to.
Kada budete izbacili politiku iz navijačkih grupa, neće biti ovoliko huliganstva. To je pod jedan. Pod dva, nas sportiste i sportske radnike ćete pustiti... Čak sam bio i sportski sudija. Ne znači da, kad ne budem bio poslanik, neću to sve nastaviti. To me vređa. Hoću ja da budem sudija i da sudim po sportskim pravilima, a ne javnog tužioca i nekog njegovog pomoćnika koji će imati tri-četiri ćelije gde će organizovati, u tom sabirnom centru, suđenje na licu mesta, kao da je ne daj bože ratno stanje, pa idemo na preki sud.
Uhapsite huligana, stavite mu lisice, plastiku na ruke, u maricu, sudite mu tamo gde sve to imate organizovano. Zašto moramo sve da ukaljamo u ovoj zemlji Srbiji? Ako imate sudove, ako imate zatvore, stavite ih u zatvore, sudite im u sudnicama. Nemojte im suditi po svlačionicama, po kancelarijama. Šta ćemo, da išutiramo ekonoma napolje iz njegovog magacina da bi tu seo sudija da sudi? Zaista skandal.
Već sam rekao, sebe ste zaštitili tako što ste organizatorima dali više nego drakonske kazne. Kreću se od milion do dva miliona dinara. Da li vi mislite da je dva miliona mnogo za ''Zvezdu'' i ''Partizan'', fudbalske klubove? Nije.
A nađite mi bilo koji državni savez u Republici Srbiji - bokserski, karate, tekvondo, džudo - koji vam može platiti dva miliona za ono što je neki huligan, slučajno navratio sa ulice, napravio na terenu i sad ja treba da odgovaram, kao sportski radnik, funkcioner koji organizuje određenu priredbu. Ne samo da treba da platim dva miliona, moram da dobijem i 60 dana zatvora.
Znate kada ću ja, kao sportski radnik, kada više ne budem bio poslanik, potpisati bilo koju sportsku manifestaciju sa ovim zakonom? Nikada. Ja sam tu da pomognem deci da se razviju, da obučim nekoga da sutra bude prvi negde, da stoji na pobedničkom postolju sa našom državnom himnom, a vi ste tu da one koji iskoče u određenom trenutku sankcionišete. A ne nas da sankcionišete. Hvala.

Podneo sam amandman za klasifikaciju, koja se nalazi u budžetskim sredstvima opredeljenim za Ministarstvo vera u delu Usluge po ugovoru, sa osam miliona da se smanji na pet miliona.
Smatram da jedno socijalno odgovorno ministarstvo, kakvo je Ministarstvo vera, u jednoj socijalno odgovornoj Vladi, kakvom se vi predstavljate, da su ovo jako velika sredstva, a naročito što u sledećem stavu postoje sredstva za finansiranje nevladinih organizacija od 47 miliona dinara.
Mislio sam da je došlo do greške kada su opredeljena ovako visoka sredstva. Međutim, kada je došlo obrazloženje od strane Vlade, shvatio sam da nisam bio u pravu i pomalo sam zbunjen i razočaran zbog toga.
Poznavajući stručnost ministra Bogoljuba Šijakovića, ne mogu da verujem da on ne može da pronađe u svojoj stručnosti određeni nivo menadžerskih sposobnosti i da doorganizuje Ministarstvo vera i da uradi posao, a ne da angažuje neka treća lica. Čovek koji živi u dve države, radi u tri države na četiri radna mesta, valjda ima toliko menadžerskih sposobnosti da može da organizuje svoje ministarstvo. Naročito što u delu za budžet postoji deo koji se zove Memorandum o budžetskoj i finansijskoj i ekonomskoj politici za 2010, 2011. i 2012. godinu.
U trećoj glavi tačka 9 kaže - religija i najvažniji ciljevi reforme religije u srednjoročnom periodu, ljudi se preporučuju da reformišu religije. Ako su toliko pametni da mogu da reformišu religije koje u ovom obliku postoje po nekoliko hiljada godina, pa valjda su sposobni da se malo doorganizuju u svom ministarstvu, pa da završe taj posao, a ne da angažuju treća lica.

Podneo sam amandman gde tražim da se reč „izvršena“ zamenjuje rečju „prenesena“. Radi se o sredstvima.
Ovaj termin ne odgovara ni padeški, odnosno jezički, a ni pravno-tehnički onome što je pisac budžeta hteo da kaže. Radi se o sredstvima koja treba da budu prenesena. Neko je upotrebio pojam izvršena, a radi se o radnji. Radnja je izvršena. Izvršava se tako što se plaća, a ovde se govori o prenesenim sredstvima iz budžeta Srbije u budžet Vojvodine, pa će budžet Vojvodine da izvrši plaćanje po određenim stavkama itd.
Tako da i ovaj budžet, a i ovi zakoni koje smo dobili u poslednje vreme, zaista ima puno nekih rogobatnih reči, nekih reči koje nemaju baš neku zdravu logiku. Evo i malopre, kada sam govorio o nekom prethodnim amandmanu da sam pominjao ovo čuveno - ministarstvo reformator i religija, oni imaju, recimo jednu stavku, kaže - dotacije nevladinim organizacijama. Koje su to nevladine organizacije?
Kako nevladina organizacija može biti organizacija koja prima pare iz budžeta, koja je projektovana da primi pare iz budžeta. Ona može biti paravladina organizacija, ali mi smo doneli Zakon o udruženjima građana i onda udruženje građana treba da stoji ovde u budžetu, a ne da izmišljamo neke nove pojmove i neke nove termine.
Zaista, po neki put nas zbunjujete, ne možemo da uđemo u trag šta je pisac hteo da kaže. Dajte malo povedite računa o tim terminima da možemo malo slobodnije i relaksiranije da pratimo šta ste hteli da kažete i da ulazimo u raspravu.

Podneo sam amandman da se u članu 21. stav 1. reč „bitno“ briše.
Srpska radikalna stranka smatra da je amandmanom terminološki ispravnije definisano pitanje izmene izgleda znaka, jer kako je ovde u obrazloženju dato, da se naglasi – da se neće dozvoliti naknadna izmena znaka. Šta ovo znači? Ovo znači da se može tumačiti i ovako i onako.
Dozvoljavamo mogućnost da neki ljudi u ovoj korumpiranoj zemlji i korumpiranom društvu, ukoliko iscrpe mogućnost za neko jasno zakonsko i jasno poslovanje, mogu da posegnu za nečim drugim, nekim drugim sredstvima, a to je da malo izmene neke znakove koji ih predstavljaju, žigove itd. To već dovodi do nekog lažnog predstavljanja.
Sada se postavlja pitanje – koliko je to bitno, koliko neko to bitno može da izmeni? Apsolutno, reč – bitno treba izbaciti i kako glasi stav 1. u članu 21, citiram – u prijavi se ne može naknadno bitno izmeniti izgled znaka. Kada se izbaci reč – bitno, onda dolazi sve na svoje mesto, u prijavi se ne može naknadno izmeniti izgled znaka itd. Zašto dajemo mogućnost da neko napravi svesno ili nesvesno neku zloupotrebu i onda ćemo još da rešavamo i objašnjavamo ta pitanja? Bez ove reči – bitno ne bi bilo ni ovoliko pisanja, ni ovoliko obrazloženja.
Dakle, kada prevodite neke zakone koji vam dolaze ovde sa dalekog Zapada, onda se trudite, a pri tom se pridružujem i ostalim kolegama, da nađete neke prave reči na srpskom jeziku koje vrlo jasno i terminološki daju objašnjenje šta i kako treba objasniti, koju radnju, koji postupak. Ovako izgleda kao i za one aparate tamo na Zapadu – drugi kraj kabla uključite u izvor napajanja.
Nismo mi u Srbiji toliko ni nepismeni ni retardirani da ne možemo neke stvari da shvatimo. Tako da kada prevodite zakone nađite nešto jasnije i neko jasnije obrazloženje i nemojte davati mogućnost da bismo posle tu mogućnost obrazlagali da li će biti ili neće biti. Jednostavno, ne može biti, i kraj. Zato zakon i postoji da jasno precizira određenu oblast, a ne može biti ili ne može biti.

U članu 41. stav 2. tačka 1) zatražili smo da se briše, jer formulacija koju je predvideo podnosilac zakona stvara prostor za zloupotrebe, a amandmanom je nedvosmisleno definisano pravo nosioca žiga, odnosno kako stoji ovde u obrazloženju od strane Vlade – nosilac žiga može da se suprotstavi korišćenju imena i adrese drugog lica u privrednom prometu ukoliko se ime i adresa tog lica koriste nesavesno i protivno dobrim poslovnim običajima, čime se otklanja svaka mogućnost zloupotrebe. Moguće je da se otklanja svaka mogućnost zloupotrebe, ali u kom smislu? Da svi oni ljudi koji učestvuju u procesu poslovanja moraju da se pretvore u privatne policajce i da oni vrše posao neke druge institucije i da prate da li je neko namerno ili slučajno zloupotrebio neku njihovu svojinu ili adresu i slično tome.
Dakle, može neka firma, neko preduzeće da se bavi i time, ali ako slučajno naiđete na to da je neko zloupotrebio, a ne da još neke svoje resurse angažuje, da stalno prati svoje proizvode i neke slične organizacije, firme, preduzeća, fabrike, već ne znam koga, ko je u tom poslu, da li će zloupotrebiti ili neće zloupotrebiti njegovu svojinu, odnosno adresu itd?
Jednostavno, mora to da bude preciznije. Postoji institucija koja treba to da prati, a ne čovek koji stavi neku deklaraciju na svoj proizvod, mora da prati i sebe i sebi slične, da li će neko zloupotrebiti njega ili neće.

Podneo sam amandman na član 9. stav 4, gde se "srodnika do trećeg stepena srodstva" zamenjuje rečima "pravnih sledbenika".
Mi smatramo da je naša formulacija kompletnija jer, kako je Vlada ovde navela i oni koji su pisali obrazloženje, da treći stepen srodstva može da zaštiti neku poznatu istorijsku ličnost ili nekog naučnika koji nije živ.
Dakle, ne mogu je samo oni štititi, jer ukoliko se neko do tog nivoa ostvario u nekoj instituciji kroz neku određenu profesiju, postoji uzajamno promovisanje te institucije i tog recimo naučnika, dolazimo do toga da i ta institucija ima pravo na određeni vid zaštite, jer ko će, recimo, da zaštiti ili da da dozvolu za korišćenje lika i dela Nikole Tesle.
Dolazimo u situaciju da posle nekog vremena, kada srodnici takođe odu sa ovog sveta, postoji i to da mogu svi da koriste lik i delo neke ostvarene ličnosti, istorijske ličnosti, nekog naučnika, a da recimo neke institucije, koje traju po 100, 200, 300, 400 godina, nemaju pravo da zaštite sebe i da zaštite tog svog radnika i saradnika koji je radio u toj instituciji, a opet neki drugi će to moći da upotrebljavaju, možda da i zloupotrebljavaju.
Naša formulacija je "pravnih sledbenika". Mi predlažemo da usvojite ovu našu intervenciju.

U članu 23. stav 8. posle reči „žalba“ dodaju se reči „u roku od 15 dana“.
Neophodno je zakonskom regulativom precizirati rok u kojem se može podneti žalba, u slučaju odbacivanja prijave. Naravno, vi ste odgovorili da je u članu 12. stav 2. Predloga zakona predviđeno i piše da se radi o roku od 15 dana. Međutim, mi smo poučeni iskustvom vaše vladavine u prethodnih devet godina došli do toga da moramo da mislimo o svakom zarezu, a kamoli o nekim danima ili o tome da li postoje rokovi ili ne postoje rokovi.
Smatramo da apsolutno nije ništa teško i strašno da četiri reči budu dodate i to četiri kratke reči posle reči „žalba“. Da stav glasi – protiv zaključka iz stava 7. ovog člana može se izjaviti žalba u roku od 15 dana. Ne boli, a vrlo jasno precizira određenu situaciju.

Podneo sam amandman na član 18. da se tačka zamenjuje zapetom, posle koje se dodaju reči „kao i opšteprihvaćenih tradicionalnih vrednosti“.
Praksa je pokazala da vlasti u našoj državi retko štite tradicionalne vrednosti koje pojedinci ili neke grupe izvrgavaju ruglu. Ovde se radi o vrednostima koje su potvrđene kroz tradiciju i koje su izdržale probu vremena, naravno, istorije.
Veoma često patriotska dela i dela od nacionalnog značaja se uništavaju, predstavljaju na neprihvatljiv način i ismevaju. Isto tako, kroz neke primere, ukoliko se učestvuje na konkursu neke državne institucije ili lokalne samouprave za neko idejno rešenje koje predstavlja tu instituciju. Nedovoljna je zaštita samo moralnih prava autora, već upravo i ovo od čega Vlada beži, a citiram, kako su naveli u obrazloženju, „a ne zaštite opštedruštvenih vrednosti“ već samo, dakle, autora.
Dakle, SRS je stalo do svakog promila srpske državnosti, u svakom njenom segmentu i onih njenih društvenih i tradicionalnih vrednosti koje joj daju određenu fizionomiju i sliku o nama. Na kraju, postavlja se jedno pitanje – iz kojih to vrednosti autor izvodi svoju čast i ugled da bi ih štitili? Koje su im to polazne vrednosti ako nisu opšte društveno prihvaćene vrednosti.

Podneo sam amandman na član 3. stav 2. da se reč „postizanje“ zameni rečju „postojanje“. Obrazloženje je – amandman se ne prihvata jer se ne radi o jezičkom unapređenju teksta.
Naravno, nisam ni mislio da samo jezički unapredim tekst, već ako je moguće malo praktičnije. Dakle, zakon mora da promoviše i propiše onaj najbolji mogući uslov i naravno zaprećene kazne kada se neko ogreši o neki zakon.
Ako zakon kaže „postizanje“, to znači da zakon nije dobro zaokružen i decidan i da se može tumačiti vrlo rastegljivo, da je u toku neki proces. To se reguliše kroz određene strategije.
Zakoni naravno mogu i da se menjaju kada se dosegne neki viši nivo i u tome jeste prednost, i kada se u društvu dosegne neki viši nivo da se taj nivo i zaštiti određenim zakonima. Naravno, zakoni kada se donesu oni se moraju i sprovoditi.
Mi smo svedoci da se naši zakoni baš najbolje i ne sprovode.
Recimo, kako ćete uspeti da iskontrolišete ili naterate tajkune, koji su stvarni gospodari Srbije, poput gospodina Miškovića, da izbace jednu klauzulu iz ugovora kada uspostavljaju neki radni odnos sa nekim licem, naročito ženom, a ta klauzula glasi da u sledeće tri godine ne sme ostati u drugom stanju? Naročito u Srbiji, koja je pod belom kugom. Kako mislite njega da naterate da sprovodi ovaj zakon?
Dakle, i one zakone koje imamo mi vrlo teško sprovodimo, a ove koje imamo, od njih pravimo neke procese, umesto da ih podržimo na taj način što imamo zaprećene kazne i njih sprovodimo.
Naravno, smatramo da je ovo samo još jedan od zakona gde se eurofanatici reklamiraju, jer svojim neradom i nečinjenjem u sprovođenju određenih zakona oni se u stvari bave samo jednom demagogijom i koriste ovakve zakone za samoreklamiranje. Hvala.

Napokon, posle ovih uznemirujućih, pobožnih, blasfemičnih i prelesnih replika, dođosmo na amandmane.

Podneo sam amandman na član 6. stav 1, koji glasi: ''U cilju realizacije aktivnosti iz člana 4. tačke 2. i 3. ovog zakona, ministarstvo nadležno za dijasporu raspisuje konkurs za sufinansiranje projekata koji svojim kvalitetom doprinose očuvanju i jačanju veza Republike Srbije i dijaspore, kao i Republike Srbije i Srba u regionu''.

Obrazloženje Vlade ili onog tima koji daje obrazloženja glasi ovako: ''Amandman se ne prihvata iz razloga navedenih u obrazloženju amandmana 9''. A u obrazloženju amandmana 9. stoji ovako: ''Amandman se ne prihvata. Član 2. tačka 3) Predloga zakona precizno određuje da izraz „matična država“ označava Republiku Srbiju''.

Zaista ne znam šta ovde da komentarišem, osim da sa čuđenjem i dubokom rezignacijom još jedanput kažem da sam podneo amandman u kojem piše: ''...ministarstvo nadležno za dijasporu raspisuje konkurs za sufinansiranje projekata koji svojim kvalitetom doprinose očuvanju i jačanju veza...''

Ko je ovde pominjao matične države, nematične države? Govorim o ministarstvu, govorim o konkursu. Čak ne govorim ni o uslovima. Samo pominjem ministarstvo i podvlačim da bi ono to trebalo da realizuje. Zaista ne znam ko daje ova obrazloženja. Da li su ti ljudi u nekom nadahnuću ili kreativnom ludilu? Ne znam šta je ovo. Da li hoće da slude građane i nas poslanike? Jer, na ovaj način ne znam kako da branim ovaj amandman.

Vidite vi u Vladi, kada dajete ovakva obrazloženja, da to bude malo suvislije, da ima nekog smisla, da možemo imati kvalitetniju raspravu. Tražim jedno, a objašnjava mi se nešto sasvim deseto. Kakva matična država kada se radi o konkursima? Ministarstvo će da raspiše konkurs pod nekim svojim uslovima, ali ne pričamo o matičnoj državi.

Poštovane kolege, podneo sam amandman na član 8. koji glasi: ''Orden zasluga za jačanje srpske duhovnosti i kulture ima tri stepena i dodeljuje se za posebne zasluge u razvijanju, širenju i jačanju srpske duhovnosti i kulture. Dodeljuje se crkvenim velikodostojnicima na obrazloženi predlog predlagača iz Srpske pravoslavne crkve, uz pismenu saglasnost Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve''. Podvlačim - dodeljuje se za posebne zasluge u razvijanju, širenju i jačanju srpske duhovnosti i kulture.
Naša tendencija ide u tom pravcu da je Srpska pravoslavna crkva jedina organizacija koja ima svoje organizacione jedinice, odnosno parohije i eparhije, gotovo u svim državama na planeti, a sigurno na svim kontinentima. Srpska pravoslavna crkva je, sa svojim parohijama i eparhijama, stožer okupljanja naših iseljenika ili dijaspore.
Naravno, ovo je još vidljivije tamo gde država Srbija nije u mogućnosti da organizuje dopunske škole za decu iseljenika, niti neke druge vidove okupljanja, recimo kulturne priredbe, izložbe itd. Širenje, razvijanje i jačanje srpske duhovnosti i kulture ne bi se moglo ostvariti bez ozbiljnih samopregornih angažovanja pojedinaca. Ako zbog ničeg drugog, te vitezove srpske nacionalne svesti probajte da odlikujete makar kao obične građane, ali sa nekim odlikovanjem koje je makar po nazivu adekvatno određeno organizaciji koja je najrasprostranjenija na planeti, makar da ih stimulišete za još ozbiljniji rad. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući. Podneo sam amandman da se u članu 25. stav 3. menja i glasi: „Kancelarija ordena vodi i evidenciju o državljanima Republike Srbije koji su primili odlikovanje od strane države, odnosno međunarodne organizacije, kao i podatke o oduzimanju odlikovanja od strane države ili međunarodne organizacije, odmah po saznanju za te podatke“.

U obrazloženju se kaže: ''Amandman se ne prihvata. Vođenje evidencije o odlikovanjima oduzetim od strane strane države, odnosno međunarodne organizacije, nema pravnog značaja vezanog za primenu predloženog zakona''.

Nema pravnog značaja, ali ima smisla – kome je, pod kojim uslovima dodeljeno, odnosno oduzeto odlikovanje. Da li neko može, recimo, u stranoj državi da dobije odlikovanje, pa da mu se, zbog nekog nedela, oduzme, a ovde kod nas nemamo evidenciju za to, pa mu za slično delo damo odlikovanje, a nemamo informaciju da mu je zbog nekog drugog dela, odnosno nedela to odlikovanje oduzeto? Faktički mi sada, na taj način, kroz to odlikovanje podržavamo i nagrađujemo to nedelo koje je neko počinio, a na neki način i osporavamo tu drugu državu i njene institucije koje su to odlikovanje oduzele s razlogom.

Kolega Munjić i kolega Krasić su rekli, a i u članu 24. Predloga zakona je obrazložen već zaista niz primera zbog čega i kako nekome treba oduzeti odlikovanje, pa ako je to već navedeno u članovima predloženog zakona, zašto onda Kancelarija da ne vodi podatke i o tome?

Zaista ne razumem ovu tendenciju da se čak ni ozbiljnije ne razmotre naši amandmani, a to se vidi kroz odgovore Vlade ili ovih službi koje daju odgovore koji su zaista u nekim situacijama više nego konfuzni.