Hvala, gospođo predsedavajuća, mada nas iz SRS ne mogu omesti i dekoncentrisati ni mobilni telefoni, ni vaše upadanje i pomoć nama. Nastavljam dalje.
Gospođo ministre, zaključujem da vi kao ozbiljna osoba, osoba sa doktorskom titulom, ne biste sebi mogli da dozvolite da stanete iza ovakvog predloga zakona koji je došao u skupštinsku proceduru. S druge strane, vidimo vas ovde u Skupštini i vi, kao, pokušavate da odbranite ovo.
Ovaj predlog zakona ima 25 članova. Podneto je 108 amandmana. Od 108 amandmana, devet je podnela Vlada. Dakle, 108 amandmana, dobili ste još četiri nova zakona. Sa devet vaših amandmana vi ste popravili ili preuredili više od 1/3 ovog predloga zakona. Onda se postavlja pitanje da li su ovi predlozi zakona koji dolaze u skupštinsku proceduru plod nekog dogovora ili razmirica u Vladi. Zaista nas dovodite u konfuznu situaciju da prosto ne možemo da verujemo šta nam dajete ovde u Skupštini.
Drugo, podneo sam amandman da se briše ovaj član koji utvrđuje da treba da se formira još jedna komisija koja treba da pomogne Vladi i ministarstvima da malo bolje i ozbiljnije rukovode radom u određenim resorima. Naš stav je da se apsolutno mora smanjiti administracija. Moje obrazloženje glasi ovako: „Srpska radikalna stranka smatra da je u sadašnjoj situaciji opšte ekonomske krize osnivanje još jednog državnog organa, kao što je komisija za kontrolu državne pomoći, necelishodan, trošadžijski potez Vlade“.
Dobili smo odgovor zašto se moj amandman ne prihvata, sa sledećim obrazloženjem: „Amandman se ne prihvata, jer je tačka 4) bitna odredba člana 10. stav 1. Predloga zakona. Iz obrazloženja amandmana se ne vide razlozi koji upućuju na neophodnost prihvatanja predloženog amandmana.“ Postavljam pitanje, ko je pisao ova obrazloženja? Šta on ne vidi? Da li je on slep kod očiju ili mu je zakržljao centar za logiku? Mislim, zaista neverovatno! Dao sam obrazloženje, tražim, može da se da odgovor - ne prihvatamo. Nemojte sada da dolazite u ovakav sukob u obrazloženjima da je to, kažem, prosto neverovatno.
Malo se dogovorite u toj vladi, pa kada hoćete da progurate nešto što je apsolutno nelogično, nešto što mora da zadovolji interese vaših političkih partija u zapošljavanju vaših kadrova i u enormnom širenju, povećavanju ove administracije, koja je zaista više nego veliki kamen o vratu ovog jadnog naroda, napravite takva obrazloženja koja će makar imati smisla, da budu neka ozbiljnija laž.
Drugo, ako neko ne vidi u kakvoj se situaciji nalazi naša privreda i šta se dešava po zemlji Srbiji, da se radnici samosakate, da se bacaju na prugu ne bi li ih zgazio voz zato što žele da oslobode svoje porodice jednih gladnih usta više, ili zbog onog psihološkog momenta da nisu vredni jer ne mogu da prehrane svoju porodicu, pa smatraju da ne treba više ni da žive...
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Dajte malo, dozovite se pameti i počnite da radite nešto. Otvorite neku novu fabriku. Koju ste fabriku otvorili od 2000. godine do danas? Kako mislite da nas izvučete iz krize? Sa novim porezima, sa novim agencijama? Ne možete vi da zaposlite celu Srbiju u agencijama. Mora neko da izađe na njivu, mora neko da uđe u fabrike. Ali, vi morate da obezbedite te uslove, a ne da nam ovde pričate neke stvari koje zaista nemaju veze sa zdravim razumom. Hvala.

Da li je ovo replika ili vreme poslaničke grupe?

Ako nema replike, onda neću ništa da kažem.

Poštovane dame i gospodo, na član 3. tačku 11. sam podneo amandman da se ta tačka briše.
Principijelno, SRS smatra da ovaj predlog zakona podriva celovitost Republike Srbije i u suprotnosti je s Ustavom Republike Srbije, posebno sa članom 8. stav 1, koji glasi: teritorija Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva.
Naravno, pratimo sve što se dešava u našoj državi, sve ono što nam neko šalje kao dobronamerne poruke, a i neke druge poruke. Ima i nekih sastanaka i dogovora koji nisu baš toliko javni, međutim, posle par godina se pokaže u praksi koliko su bili ozbiljni.
Od 1999, pa do 2006. godine, širom Evrope su se održavali razni sastanci, u Ženevi – 19, 20, 21. septembra 2003. godine, gde je bilo prisutno nekoliko ljudi iz Vatikana, Amerike, Nemačke, Engleske, koji su doneli određeni plan koji se zove ''Barbarosa pet''.
Ja sam 9. i 12. decembra prošle godine, čini mi se, oko 12 pitanja postavio raznim ministrima, ministarstvima i agencijama i svi su mi oni rekli kako nemaju pouzdane informacije da je neko planirao ovo i ono. Međutim, evo, samo pre mesec dana dolazi nam čuveni gospodin Bajden, potpredsednik Amerike, i priča nam i toplo preporučuje da bi trebalo da podelimo Srbiju na nekih pet regiona da bismo bolje živeli. Naravno, Vlada, koja je servilna koliko jeste, ide i malo iznad toga, pa umesto pet nudi čak sedam regiona koji će se napraviti ovde.
Smatramo da je ovaj zakon nepotreban, suvišan, i ako je neko hteo da pomaže nerazvijene regione, onda je trebalo da daje novac opštinama i gradovima, a ne da izmišlja neka resorna međutela, koja treba dodatno da odvlače novac sa strane. Hvala.

Gospodine ministre, ovo je peti zakon koji se nalazi u proceduri od kada je demokratija u ovom vidu, ili u vidovima koje predstavljate došla na vlast. Doduše, četiri prethodna pokušaja su propala. S njim, i neke vlade odoše. Evo, sada i peti predlog zakona, iskreno se nadamo da će se nešto slično desiti, na dobro.
Gospodine ministre, kažete da su neki pojmovi koji su pomenuti u ovom zakonu, kao što su političke partije, crkve, verske organizacije, sindikati, organizacije ili grupacije organizacija koje će se na određeni način definisati u posebnim zakonima.
Slažemo se s tim i naš koncept jeste upravo u tome da te organizacije treba da se regulišu posebnim zakonima. Međutim, dok god te organizacije, njihova imena, nazivi stoje u ovom zakonu, moramo ih komentarisati, moramo ih sagledavati sa više aspekta i davati naše viđenje i tumačenje. Ne možemo vam verovati na reč, jer ipak je zakon stariji od ministra; da niste stavili u 2. stavu 2. člana pojmove: političke partije, sindikati, crkve i verske zajednice, mi to ne bismo ni komentarisali, jer ne bi bilo potrebe. Ali, dok god je to tako, mi moramo da iznosimo naše viđenje.
Gospodine ministre, o ovom zakonu smo govorili pre pola godine, kada ste ga i povukli iz skupštinske procedure. Tada je opozicija zahtevala od vas da povučete zakon i da ga dorađenijeg vratite u skupštinsku proceduru.
Vi ste ga povukli, ali ne zato što smo mi to tražili, nego zato što ste imali problem s budžetom; imali ste vrlo malo vremena, pa je morao neki zakon da se povuče da bi zakon bio izglasan. Posle pola godine, vraćate isti taj zakon o udruženjima, samo s par kozmetičkih promena, i ništa više.
Ne mogu da poverujem da jedan obrazovan i inteligentan čovek ne bi iskoristio mogućnost koja mu je pružena za vreme javne rasprave i rasprave u načelu, koja se desila u Skupštini, da svim onim amandmanima koje smo podneli ne oplemenite zakon, većinom više nego pozitivnih predloga.
Stoga legitimno zaključujem da je neko vrlo ozbiljno izlobirao i, da kažem na srpskom, izvršio pritisak da se u Skupštinu vrati baš ovakav, odnosno skoro neizmenjen Predlog zakona.
Podvlačim, mi jesmo za jedan ovakav zakon, odnosno zakon koji treba da uredi ovu oblast udruživanja građana, jer je SRS uvek za zakone, naročito za one dobre. Onima kojima treba neka pomoć, ili mi procenimo da treba neka pomoć, intervenišemo određenom količinom amandmana, tako da smo i na ovaj predlog zakona podneli sedamdesetak amandmana na 80 članova
Vidim da su i druge poslaničke grupe bile ažurne, tako da se skupilo preko stotinak amandmana na ovaj predlog zakona. Mi jesmo za zakon koji uređuje ovu oblast.
Tokom prethodne načelne rasprave, kroz podnete amandmane, formirala su se tri koncepta. Jedan ste podneli vi, u formi predloga zakona, tada četvrtog, sada petog, a druga dva su se formirala tokom predlaganja amandmana na vaš predlog zakona, i to od dela poslanika vladajuće koalicije, što se i danas videlo kroz ovu uvodnu načelnu raspravu, odnosno ovaj deo koji koriste ovlašćeni predstavnici.
Dakle, tri koncepta; jedan deo vladajućih partija dao je koncept kroz svoje amandmane, koji se opet razlikuju od vašeg predloga zakona, zatim opozicija – DSS-NS, naročito SRS, ponudili su treći koncept. Svi ćemo mi braniti svoje koncepte, a vi ste tu da probate da to pomirite koliko možete. Ono što ne možete, ili ne smete da promenite, nećete promeniti, ali je naše da kažemo sa čim se slažemo ili ne slažemo. Naravno, nećemo vas puno hvaliti, jer smo ipak opozicija. Nastavite da radite svoj posao, mi ćemo svoj, pa ćemo videti gde će nas sve to dovesti.
S obzirom na to da imamo skoro istu metu, isto odstojanje, podneli smo tih 70 amandmana. Naravno, ako ne prihvatite sve što u budućnosti bude usledilo, kroz formiranje tog novog zakona koji će se pojaviti izlaskom iz Skupštine, odnosno posle glasanja, to će ići na vaš obraz i na vašu dušu. Naše je da kažemo i da se spasimo.
Znači, ovaj zakon smo posmatrali sa više strana, pravne, sociološke, bezbednosne, verske itd. Kao što sam rekao pre pola godine, ne mogu da verujem da ste imali hrabrosti da nam jedan ovakav predlog zakona predstavite u Skupštini.
Ponovo ste nam vratili jedan konfuzan predlog zakona u proceduru, jer vidimo da gotovo svaka od organizacija koja je imala želju da bude registrovana, a nije mogla da ispuni kriterijume kroz posebne, matične zakone, pokušava da to uradi sada kroz ovaj predlog, odnosno budući zakon o udruženjima.
Kroz taj spisak želja ste došli do ovakvog predloga zakona; neke biste organizacije da kontrolišete i više nego što treba, neke biste da usitnite, a nekima, od kojih se gnušaju, protiv kojih vode ozbiljne akcije, ili operacije, najrazvijenije, pa i druge države u svetu, vi biste da dozvolite da postoje ovde u ma kakvom obliku.
Pre mesec dana je donet Zakon o političkim partijama i vi ste ovih dana u medijima rekli da predlažete čitav set zakona o političkom uređenju i političkim partijama, o izbornom procesu, koliko sam shvatio, šest-sedam novih zakona iz te oblasti dolazi.
Postavljam logično pitanje. Ako već postoji Zakon o političkim partijama, ako ćemo doneti još tih šest-sedam novih zakona, zar nije moguće da kroz taj kompleks, taj čitav set zakona regulišemo sva pitanja koja su bitna za politički život, političko angažovanje, javni rad, tajni rad, ne znam kakav rad političkih partija, i kroz izborni sistem, nego da pominjemo pojam ''političke partije'' i u zakonu o udruženjima građana?
Možemo vam verovati na reč da će ti matični zakoni, posebni zakoni da budu primenjivani, ali opet dolazimo u tu konfuznu situaciju da će nekome, možda, moći da se progleda kroz prste da formira neku organizaciju i sa tri člana, iako je bio predlog u Zakonu o političkim partijama – 5.000.
Ne znam da li je to usvojeno, neko je podneo amandman o 10.000, tako da ne znam koliko je tamo potrebno, a sad pominjemo političke partije koje mogu da se registruju sa tri člana. Dolazimo u situaciju da se pitamo, zašto uopšte razgovaramo i zašto razmišljamo na tu temu?
Razgovaramo i razmišljamo o tome zato što ste vi stavili taj pojam u zakon i mi moramo da ga obradimo, tako da predlažem da političke partije izbrišete iz ovog zakona i da ostavite da se njima bavi ovih šest-sedam zakona koji su predviđeni da se time bave.
Zatim, sindikati, zar ne može opet nekim posebnim zakonom, a mislim da postoji, da se reguliše ta oblast, zar nemamo već hiljade sindikata? Naravno da treba dati ljudima slobodu da se udružuju i organizuju, ali treba postaviti neke kriterijume.
Ako opet imate pojam ''sindikati'' u zakonu o udruženjima i ako imate članove koji kažu da su samo tri člana dovoljna, ili potrebna, tri čoveka da formiraju jednu organizaciju, zašto onda ta tri čoveka da ne formiraju tu organizaciju? Zašto bi morali opet da traže par stotina istomišljenika da bi to formirali?
U ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazimo, viđamo strašne scene, kao iz nekih psiho-horor filmova, po Srbiji, pre komedija, kao što je bilo ovo juče u Lapovu, gde ne znam koliko ljudi leži na pruzi da bi izvršilo samoubistvo, gde ljudi od 60-70 godina plaču jer nemaju hleba da jedu, jer se pitaju gde provedoše svojih 30-40 godina – u nekim halama, u nekim fabrikama. Neki su imali i radne akcije da bi napravili te hale i te fabrike. Danas nemaju nikakav osećaj privatnosti, da su oni bilo šta u to uložili, a, pored toga, nemaju ni ekonomsku satisfakciju, niti elementarne mogućnosti da žive. Hoće svoje porodice da reše problema njihovog postojanja svojim samoubistvom. To je zaista neverovatno.
Ako neko hoće da usitni postojeće sindikate, da bi imali što manju snagu i manji uticaj u društvu, ja to mogu da shvatim, ali ne mogu da shvatim da onaj ko predlaže zakon, to gleda samo sa stanovišta da će trajati dva, tri, četiri, pet meseci, a ne dve-tri godine ili 20-30 godina. Znate, režimi vlasti se menjaju. Bio Sloba 10 godina, evo, vi 10 godina, valjda će doći neko drugi posle vas da bude 10 godina, da ovoj Srbiji napokon svane.
Sindikati stiču reprezentativnost po broju članova. Odjednom ćemo dobiti sindikate koji imaju tri člana. Koliko njima treba vremena da steknu tu svoju reprezentativnost, da bi ih Vlada prepoznala i da bi s njima počela da pregovara, ili je opet logično zaključiti da će, ako smo videli da su samo tri-četiri sindikata 1. maja izvela 3.500 ljudi u centar Beograda, 2. i 3. maja, opet, tri-četiri druga sindikata, i da je tih 3.500 ljudi na ulicama Beograda izazvalo paniku u vladajućoj koaliciji, gde su se počeli javljati pojedini portparoli i gradonačelnik da se zabranjuju okupljanja, policija upotrebom sile sprečavati okupljanja itd.
Šta će biti, gospodine ministre, kada se za par meseci na ulicama grada Beograda nađe 30, 40 ili 50 hiljada ljudi? Primećujete, kritična masa se spustila u odnosu na onu 1999. i 2000. godine, kada je vama za režim Slobodana Miloševića trebalo 300.000, a vi to u medijima naduvali na pola miliona. Nadam se da će se sada skupiti trezvenih pedesetak hiljada ljudi, pa da vas promeni, ali, kažem, ne morate nastupati panično i donositi određena zakonska rešenja da bi se usitnile određene organizacije.
S druge strane, kroz ovaj predlog zakona dajete mogućnost da svaka porodica registruje svoj sindikat, i onda – pečat u džep, žiro račun na memorandum i u borbu za koricu hleba, pa kako se ko snađe.
Neverovatno, ali opet ste stavili da se kroz ovaj predlog zakona mogu registrovati crkve i verske zajednice. Mene ova tema posebno dotiče, pa ću se kasnije u načelnoj raspravi detaljnije pozabaviti njom, naročito kroz određene primere, a moram, jer sam vam ostao dužan na prošlom zasedanju, kada je bio ovaj zakon na dnevnom redu, u decembru prošle godine, jer ste kroz vašu repliku postavili nekoliko teza, pa sam ostao dužan da vam odgovorim, što ću kroz primere odgovoriti.
Zakon o crkvama i verskim zajednicama je donet u aprilu, odnosno u maju 2006. godine. On ima određene kriterijume kako se koja organizacija može registrovati, ima propisane kriterijume, sto članova da bi se registrovao, da bi imao određeni program, statut, da ne sme da izlazi iz određenog okvira itd. Šta sad mi ovde dobijamo? Može i ovako, može i onako. Ne mogu vam verovati na reč, moram verovati ovome što piše na papiru, u ovom predlogu zakona, a to je da su tri člana dovoljna da se organizuje određena verska organizacija, odnosno crkva.
Ne znam zašto ulazite u polje rada drugog ministarstva, zašto im se mešate u posao? Zbog toga što oni možda nisu dovoljno sposobni da prepoznaju šta treba da rade, ili imate u vašem ministarstvu bolje stručnjake za religijska pitanja od njih? Moguće je i to, s obzirom na to da nam ministar vera živi u dve države, radi na četiri radna mesta, samo bog zna čiji je državljanin, bio je član ko zna čega i koje sve partije.
Ne mogu da verujem da ste stavili pojam crkve, jer poslednji koji je formirao crkvu, pre nekih dve hiljade godina, nažalost nekih, ta organizacija postoji još uvek, imao je toliku silu i snagu da, posle formiranja te organizacije, odnosno crkve, jedine saborne, apostolske, doživi proganjanje i da bude ubijen, ali je imao silu, pa je tu smrt pobedio po ubrzanom, ili hitnom postupku, kako vi kažete, za samo tri dana.
Ne verujem da vi u Vladi imate takvo viđenje i takve stavove, da ste toliko jaki da možete crkve da organizujete, mada, gledajući kako nastupate, zaista verujem da neki vaši ministri, neke vaše kolege veruju da vi možete i planine da pomerate, naročito u predizbornim kampanjama. Recimo, sa stručnošću i mehanizacijom gospodina Mrkonjića, s mesijanskim vizionarstvom gospodina Tadića, ili s finansijskim konstrukcijama gospodina Dinkića, koje su takve da ih možemo, ili ne možemo videti čak ni u homorističkim serijama, tipa „Mućke“, poznate britanske humorističke serije.
Ili se ja možda varam, jer sledeća grupacija organizacija koje ste naveli u Predlogu zakona jesu verske zajednice. To je još širi pojam od crkve, a u tu grupaciju, recimo, spadaju i organizacije tipa sekti, koje za svoje učenje nalaze utemeljenje u hinduističkoj religiji, koja je sinkretičkog tipa, i tamo se kaže da sve i svašta može da ide zajedno, da se u sve može verovati, samo ako to guruu odgovara, odnosno bogu koji zemljom hoda.
Da vas informišem, trenutno u Indiji, koja ima preko milijardu stanovnika, ima registrovanih oko 500.000 tih gurua, koji su obožavani na nivou božanstava. Sad izvlačim jedan reciprocitet, šta je to par ministara, od osam miliona stanovnika Srbije, u odnosu na ovih 500.000 koji se nalaze u Indiji?
I prošli put sam, a i sada ću i objasniti i pokazati, naročito kasnije, kad budem imao više vremena, koje su to sve maske kojima se koriste vrlo ozbiljne organizacije sektnog tipa i kako će se registrovati i nastupati prema vama.
Naravno, ne gajim iluziju da ćete vi prihvatiti naše amandmane, ali nadam se da će vam ovi predlozi i ovi dokazi koje vam budem pokazao poslužiti da, onog momenta kada oni budu dolazili i zahtevali da se registruju, možete da ih lakše prepoznate i da, možda, ako budete smeli, odbijete njihov zahtev za registraciju.
Kao što sam rekao, mnoge ozbiljne zemlje u svetu, naročito ove zapadne demokratije, vaših lažnih prijatelja, ovaj problem tretiraju mnogo ozbiljnije. Doneli su i određene rezolucije, koje ću kasnije citirati, da vam pokažem kako to rade zemlje kojima se vi divite. Molim vas da nam ne bacate prašinu u oči, da život moramo gledati kroz neke šarene naočare, staklastim pogledom, jer mi nismo hipici. Možda u Vladi ima nekih ministara koji još uvek žive po tim doktrinama i tim učenjima, ali i nama i građanima Srbije se smrklo, mi ne možemo više gledati kroz te šarene naočare.
Vi ste i prošli put rekli – mi ćemo registrovati samo normalne organizacije, jer ne verujete, valjda, da će pohrliti satanisti da se registruju kod nas. Neće. Prvo, njihova priroda nije takva da će oni potrčati da se registruju, a, drugo, vi ste im već dali mogućnost, kako malopre rekoste s govornice, da imaju pravo da postoje a da se ne registruju.
Gospodine ministre, kažete – evropske države imaju ovaj zakon. Naravno da imaju ovakav zakon, jer oni to sebi mogu da dozvole, oni sebi mogu da dozvole da kroz ovako liberalne zakone obučavaju, školuju i pripremaju svoju omladinu da preuzimaju odgovornost, ili odgovornosti za određene postupke i određene događaje u životu i da snose odgovornost za svoje postupke, jer su to uređene zemlje, nisu zemlje kao što je naša.
U tim zemljama zapadne demokratije ne možete naći restoran ili kafanu koja radi posle deset-jedanaest sati uveče. Njihova omladina ide u deset-jedanaest sati uveče na spavanje, a naša se tek tada priprema, ili ''montira'' da bi izašla u život, a vraća se ujutru, u četiri, pet ili šest sati, sa zakrvavljenim i iskolačenim očima, ljuta na sve oko sebe. Oni to rade zato što im neko propagira da je to ''fensi'', da je to ''in'', da tako treba živeti, da ne treba raditi, nego se treba samo zabavljati.
U tim zemljama koje imaju uređene sisteme, na spavanje se ide u 22 ili 23 časa i samo posebni građani, koji možda žude za nekim ''crvenim fenjerima'', te crvene fenjere mogu naći u nekim predgrađima, a svi ostali žive jedan normalan i uravnotežen život.
Posle nekog vremena, kada se postavi takav sistem, takav kvalitetan sistem, možete donositi ovakve liberalne zakone i dozvoljavati omladini od 14, 15, ili 16 godina da snosi posledice i odgovornosti organizovanja u određenim organizacijama, a ne da njihove greške plaćaju njihovi roditelji, kaznama od 50 do 500.000 dinara. Hvala, nastavak će biti malo kasnije.

Kao što sam rekao u prvom izlaganju danas, da pojmovi: "političke stranke", "sindikati", "crkve i verske zajednice" nisu pomenuti u zakonu, današnja diskusija bi bila drugačija, međutim, s obzirom na to da postoje u zakonu, moramo ih opservirati na svoj način, naravno, svako iz svog ugla, svako sa svog stanovišta i svako iz svoje profesije ili nekog interesovanja.
Izgleda da neke kolege selektivno uključuju organ sluha, a neki, izgleda, i logiku, naročito oni koji su iz pojedinih nevladinih organizacija osvojili vlast vojnim metodama. O njima ću kasnije.
Verujem gospodinu ministru Milanu Markoviću, koji trenutno nije u sali, da neće registrovati destruktivne verske organizacije, ali neke verske organizacije hoće; pa, to stoji u Predlogu zakona.
Postavlja se pitanje, koje? Tradicionalne crkve i verske zajednice su već registrovane. Neke postoje vekovima, neke milenijumima na ovim prostorima i one su registrovane i upisane u registar po nekom drugom zakonu.
Onda se logično postavlja pitanje – koje će to druge verske organizacije biti registrovane po ovom zakonu?
To su novi religijski pokreti, organizacije sektnog tipa, koje su svetski stručnjaci prepoznali kao društveno opasne. Znači, nismo mi ovde u Srbiji izmislili vruću vodu i nisu se prvo pojavile ovde u svoj svojoj destruktivnosti, nego su se pojavile tamo negde na razvijenom Zapadu. Tamo su detektovane, tamo su opservirane, definisane, stavljene u određene zakonske okvire i tamo se protiv njih vodi vrlo ozbiljna borba, na nekoliko nivoa. Ta borba, ili ta zaštita, vodi se preventivno, represivno i obrazovno.
Danas ću govoriti o onim udruženjima građana, nevladinim organizacijama verskog tipa koje su se pokazale kao destruktivne. Neću govoriti o onima koje su dobre i koje su pozitivne, ili o onim nevladinim organizacijama koje se bave humanitarnim radom. Neka se bave humanitarnim radom, i to pozdravljamo, svaka čast, ali u Predlogu zakona se pominju određeni pojmovi i moramo preventivno da reagujemo.
Poznavajući rad određenih organizacija i tamo u svetu, a i ovde, kod nas, kažem, ukoliko bi ministar ubacio ovaj pojam, naravno, ne bih o njemu govorio, ali zato bih govorio o nekim drugim nevladinim organizacijama, tipa ''Otpor'', iz koje je potekao naš uvaženi kolega Srđan Milivojević, gde su bili, šta su radili, ko ih je planirao, ko ih je finansirao, ko ih je obučavao, gde su obučavani, šta su ostavili za sobom kada prođu preko neke teritorije – dim i pepeo.
I ovo zdanje, ova skupština je doživela vrlo tužnu sudbinu od takvih i sličnih organizacija, ali o njima ću malo kasnije.
Mnoge od ovih organizacija, koje sam opisivao i prošli put, a koje ću i danas, samo sa drugim primerima, opisati, koriste razne maske. Neće oni doći u ministarstvo i reći – mi pripadamo toj i toj organizaciji, znamo da nećete dozvoliti da se registrujemo na takav i takav način, pa hajde da probamo. Ne, ponudiće novi izgled, neku novu organizaciju iza koje će se zakloniti, jednu, dve, tri, pet, i onda će tih pet novih nevladinih organizacija da rade za njih.
Možda će centrala da bude u inostranstvu, kao što jeste, ali ovde će biti pet nevladinih organizacija s pečatom, sa žiro-računom, s memorandumom, kancelarijom itd., koje će sprovoditi ne ono što je napisano na papiru u njihovom statutu kada su se registrovali, nego nešto sasvim drugo.
Sada ću vam pokazati, na primeru jedne tako ozbiljne organizacije, koja postoji i kod nas, kako to oni rade.
Evo samo nekoliko: Organizacija iza koje stoji sekta Munovih sledbenika, ili Munova Unifikaciona crkva, koja okuplja posebno akademski obrazovane ljude.
Kaže se ovako: ''Religijske maskirne organizacije koje stoje ispred njih su asambleja svetskih religija. Mun preko nje poziva religiozne vođe raznih konfesija na očišćujući pokret''.
Zatim, ''Kolegijalna asocijacija za istraživanje principa''. Pazite, u tim nazivima nema ničeg rogobatnog i strašnog, ali su njihova dela i njihovi postupci doveli do toga da ih svetski stručnjaci stave na listu kao destruktivne organizacije, da ih pominjemo gde god možemo, da se neko u nekom ministarstvu ne bi prevario i registrovao takve organizacije.
Dalje, Savet svetskih religija; cilj – usaglašavanje stavova religijskih vođa, organizuje međunarodne skupove, podrazumeva se da sve troškove učešća snosi njihova organizacija. Recimo, patron ove organizacije je monofizitski episkop par Pavle Gligorije, levičar po opredeljenju, dugogodišnji funkcioner Ekumenističkog saveza crkava.
Zatim, ''Forum religija i ustrojstvo sveta'', organizacija za teologe i političare koje zanima religija, osnovana u Nemačkoj 1984. godine, ''Asocijacija srednjoškolaca za izučavanje principa'', ''Međunarodni knjižarski pohod za ujedinjenje sveta''. Cilj je, preko vrbovatelja u raznim nacijama, privući pažnju mladih, sredine u koju sekta pušta svoje pipke.
Zatim, ''Međunarodni religijski fond'', osnovan 1963. godine kao Konferencija religijskih vođa, pa, ''Religijska omladinska služba'', program ''Međunarodnog religijskog fonda'' za mlade raznih vera, ima i socijalnu komponentu, zatim, ''Omladinski seminar o svetskim religijama'' – poziva studente da putuju po svetu na Munov račun, da bi se upoznali s drugim religijama i naučili toleranciji.
Ovo mi zvuči poznato, kao neka mantra koju upotrebljavaju neke političke organizacije koje hrle u zagrljaj EU.
Zatim, kulturne maskirne organizacije. Ovo su do sada bile religijske, sada prelazimo na kulturu. ''Međunarodna kulturna fondacija'', nosilac kulturno-političke delatnosti sekte, osnovana je još 1968. godine u Japanu.
Zatim, Njujorški gradski simfonijski orkestar. munovski pokret je orkestar osnovao 1972. godine. Zatim, ''Put harmonije'', munovska verzija mističnog karaktera, koji je osnovao dr Suk Jon Hu, služi za vrbovanje putem borilačkih veština.
Tu su i naučne maskirne organizacije. Međunarodna konferencija za jedinstvo nauke organizuje skupove naučnika, sekta plaća putne troškove, može da se prijavi ko hoće.
Zatim, ''Profesorska akademija za svetski mir''. Ona je bila posebno poznata kod nas tokom 90-ih godina i preko nje su prešli neki naši mladi studenti, mladi ljudi i studenti, kao razmena studenata, proveli su po godinu, dve, tri dana u onoj Americi i njihove porodice su plaćale za to vreme po 100 hiljada dolara i više troškova da bi ih izvukle iz kandži tih organizacija.
Zatim, političke maskirne organizacije. ''Konferencija asocijacija za jedinstvo društva severne i južne Amerike'' – cilj je borba protiv komunizma i pobeda munovske ideologije u okviru ''Svetske medijske asocijacije''. ''Međunarodni savet bezbednosti'', ''Federacija žena za svetski mir''. Mun poseduje veliki industrijski kompleks, Ton Jil, gde se, između ostalog, proizvodi i oružje. Mun je, takođe, vlasnik mnogih novina, između ostalog, i ''Vašington tajmsa'', što smo već čuli u nekim drugim izlaganjima.
Ovo je samo jedna organizacija i samo jedan deo njihovih "maska organizacija" koje sam sad pobrojao. Oni će sigurno doći da iskoriste svaku mogućnost; ako pojam crkve i verske zajednice ostane u ovom predlogu zakona, odnosno u budućem zakonu, oni će sigurno doći i tražiti svoje mesto pod suncem u našoj već izmučenoj Srbiji.
Vidim da mi u ovoj državi ne shvatamo baš najozbiljnije određenu problematiku, onako kako su to shvatile pojedine zemlje, kako vi volite da kažete, razvijene demokratije u svetu, kako one uređuju određenu problematiku, kako one štite svoje građane, a nas u ovoj državi niko ne štiti, ne samo da nas ne štiti, već su nas, bukvalno, predali kao lovinu, kao slobodan odstrel ovakvim organizacijama.
Evropska unija je 29. februara 1996. godine donela prvu rezoluciju protiv ovakvih organizacija i ona poziva na preventivu. Sada ću vam citirati samo neke tačke iz te prve rezolucije o sektama koju je donela EU, a pre nje ću vam kazati da mi nemamo strategiju u našoj zemlji, u našoj državi. To mora da radi nekoliko ministarstava; u zakonima je to vrlo loše uređeno i kad god se negde pomene gde treba da se uređuje, pozvani, oni koji sede na čelu određenih ministarstava, gledaju da pobegnu kroz zatvorena vrata. Ne znam zbog čega i čega se plaše.
Recimo, tačka E, ili C: ''Smatrajući da aktivnosti grupa sekti ili udruženja sličnih sektama predstavljaju pojavu koja se stalno dalje širi i koja se u sve različitijoj formi može uočiti u celom svetu''; Tačka E: ''Smatrajući da, nasuprot tome, određene sekte, koje kao delovi jedne međunarodne mreže operišu u EU, vrše ilegalne i kriminalne aktivnosti i stalno krše ljudska prava i bave se zlostavljanjima, seksualnim zloupotrebama, podsticanjem na agresivno ponašanje, širenjem rasističkog mišljenja, oduzimanjem slobode, trgovinom ljudima, poreskim prevarama, ilegalnim prometom kapitala, trgovinom naoružanja i drogom, povredama prava na rad i ilegalnom lekarskom praksom''.
Stoga, Evropski parlament u ovoj rezoluciji preporučuje sledeće državama članicama, ili onim državama koje žarko žele da postanu njihov član.
Recimo, tačka 3 – traži od država članica da ispituju da li su njihovi pravosudni, poreski i kazneni propisi dovoljni da bi sprečili da aktivnosti takvih grupa budu povezane s protivzakonitim postupcima.
Primećujete – da su njihovi pravosudni, poreski i kazneni propisi takvi; danas govorimo o jednom zakonu gde se pominju određeni pojmovi.
Ne znam zašto uvaženi kolega Milivojević ima nešto protiv uređene države i protiv zakona koji treba da bude što oplemenjeniji novim predlozima, i to vaših prijatelja, mojih ne baš prijatelja, pokazali su 1999. godine kakvi su mi prijatelji, zašto ne žele da urede te zakone da budu malo lepši i bolji.
Tačka 4 – traži od vlada država članica da ne dodeljuju automatski status verske zajednice. Ovo je poznato iz današnje rasprave, pomenuti član 2. stav 2, o kome najviše govorimo. Dakle, tačka 4. traži od vlada država članica da ne dodeljuju automatski status verske zajednice, te da u slučaju sektnih organizacija koje su umešane u ilegalne i kriminalne delatnosti ispitaju mogućnosti oduzimanja statusa verske zajednice, koji sobom nosi poreske olakšice, određenu pravnu zaštitu itd.
Recimo, tačka 7, a ima ih devet, traži od komisije država članica najveću meru budnosti da bi se sprečilo da ilegalne sektne organizacije koriste novčanu pomoć zajednice.
Dakle, neke verske organizacije će koristiti mogućnost da se registruju pod raznim maskama, a onda će, kao pravne organizacije, vrlo brzo napraviti određene biznis-planove i ući u razne procese za dodeljivanje humanitarnih pomoći.
Kod nas je situacija zaista drastična i u prošlom obraćanju Skupštini povodom prvog predloga zakona, koji je bio u decembru prošle godine, govorio sam o nekoliko slučajeva, ali je najdrastičniji bio slučaj koji se desio na domaku Beograda, gde je jedan osvedočeni satanista izmasakrirao jedno dete i jednog mladića, i to motornom testerom, a onda se pojavio jedan stariji uvaženi kolega iz vladajuće koalicije, valjda da bi pokušao da omalovaži to što sam ja rekao, i počeo da govori o nekakvoj sekti Amiša iz Amerike, o njihovom nošenju šešira u svakoj prilici i da upoređuje jedno s drugim.
To govori o tome koliko u ovoj našoj zajednici, koju vi predvodite, ne postoji razumevanje za određene probleme. Zatvarate oči, nabijate glavu u pesak, sprovodite samo ono što vam je naređeno da se sprovodi.
Sledeći primer govori o bezbednosnom aspektu ovih organizacija.
Organizacija koja se zove "Aumširikjo" je 1993. godine boravila u Beogradu.
Došla je njihova delegacija, inženjeri elektrotehnike, i najviše su se zadržali u ''Muzeju Nikole Tesle", razgovarali čak nekoliko sati i najviše ih je zanimalo neko Teslino tajno oružje, da bi se posle nekog vremena, posle samo godinu i po dana, pojavili ponovo na sceni, i to vrlo ozbiljno, u Tokiju, bacivši otrovni bojni otrov ''sarin" u metro, gde je stradalo devetoro ljudi. Od tih hiljada ljudi koliko je bilo u metrou, nekoliko stotina danas žive kao biljke.
Naravno, Japan nije Srbija, već je ozbiljna zemlja i krenuli su u vrlo ozbiljnu represiju protiv njih; to je onaj treći segment zaštite svog stanovništva. Napravili su preko 400 racija, uhapsili preko 600 ljudi, osudili preko 40 ljudi. Od tih 40 ljudi, njih 15 je osuđeno na smrt, a među njima i njihov vođa Šohoa Sahara.
Da te organizacije nisu naivne, govori to da su, dok su država Japan i grad Tokio vršili policijske istrage, oni uzvratili tako što su poslali pismo-bombu guverneru Tokija, gde je stradala njegova sekretarica; stradale su joj ruke i oči, ostala je invalid. Ispalili su i četiri hica u grudi načelniku policije grada Tokija, koji je teško ranjen, ali je preživeo.
Ovo sve ukazuje, svi ovi postupci i jedne i druge strane, da kad god se pojavi ova problematika i ovi pojmovi, moramo delovati preventivno, moramo upoznati javnost s tim šta se i kako čini i šta nam se može ovde uraditi. Naravno, mora se napomenuti i kako određeni ljudi, koji treba da sprovode određenu politiku, ne sprovode politiku zaštite, obrazovanja o određenim društveno opasnim organizacijama, događajima itd.
Mi tražimo da se taj član briše, ili makar ovi pojmovi, jer, kao što sam rekao u prvom izlaganju, postoje matični zakoni koji regulišu i političke partije, i sindikate, i verske organizacije, i crkve. Videćemo da li će ministar, odnosno Ministarstvo nešto reći ili uraditi, ili prihvatiti taj amandman, jer ne vidim razlog da se određene društvene organizacije pojavljuju na više mesta, ako može jednim zakonom da se reguliše njihov rad.
Naravno, postoje i nevladine organizacije, koje sam malopre pomenuo, pominjući i uvaženog kolegu Srđana Milivojevića, i koje ću sada pomenuti.
Organizacija "Otpor" i njoj slične organizacije nevladinog tipa, koje su ovde žarile i palile poslednjih petnaestak godina, spadaju u jako mali broj organizacija za koje moramo posebno paziti šta rade, šta čine i od njih se čuvati.
Ovaj predlog zakona i budući zakon tretira bar 95% pozitivnih organizacija, društveno korisnih organizacija, koje pomažu ljudima, koje im organizuju određeni slobodan deo života, odnosno radnog dana, da se bave određenom rekreacijom, da se druže, da razmenjuju iskustva, da se bave nekim hobijem, da razbijaju svakodnevicu stresnog načina života u koji smo vrtoglavo upali poslednjih dvadesetak godina, ali postoji i onih tri, četiri, pet posto organizacija koje zaista spadaju u red nevladinih organizacija i tako se i predstavljaju, s tim što je jedno kako se one predstavljaju, a drugo je šta ostavljaju za sobom, šta rade i kakva su njihova dela.
Pomenuh već organizaciju "Otpor". Recimo, imam jedan momenat gde bih mogao da se zakačim za član 3, gde u stavu 2. stoji formulacija – ciljevi i delovanje udruženja ne mogu biti usmereni na nasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije. Ovde stavljam akcenat na ono ''nasilno''. Šta to znači? Da nekim nenasilnim metodama može da se nešto ruši, da nekim nenasilnim metodama mogu da se neke vlasti u nekim državama skidaju s vlasti, organizujući to preko svojih instruktora, a koje su obučili instruktori nekih zemalja koje su nama ovde po zlu vrlo poznate, odnosno država koje su vrlo poznate po raznim Segedinima, Budimpeštama tokom devedesetih godina i slično.
Te organizacije ne mogu delovati tek tako, one moraju dobiti određenu pomoć iz određenih fondova. Nisu to nikakvi tajni fondovi i te države koje danas kroje politiku širom sveta, mislim pretežno na SAD i njihove satelite, to više čak i ne rade tajno.
Recimo, u ruci držim jedan dokument na engleskom jeziku, koji je potpisan u Vašingtonu, ili Vašingtonu D.C, 12. januara 2007. godine, a radi se o establishment of the United States army civil afarse branche, znači, o civilno-vojnim operacijama koje finansira SAD, preko nekoliko svojih, takođe, nevladinih organizacija, a potpisao ga je lično Frensis Džej Hervi, sekretar u armiji. Možete naći ovaj i slične dokumente, kao i čitave operacije, planove za obuku i za rad, na sajtovima koje finansiraju te organizacije.
Preko nevladinih organizacija, ovih negativnih o kojima govorim i od kojih se treba čuvati, naročito od njihovih finansijera, ostvaruju se mnogi ciljevi. Malopre je jedan moj bivši kolega pominjao neke osobe ovde, neću im pominjati ime da im ne bih davao na značaju, ali hoću da pomenem operacije koje su oni sprovodili u proteklih 20 godina.
Recimo, informatičke, ili informacijske operacije, psihološke operacije, ''vojna obmana'', sigurnosne operacije, elektronski rat, operacije na kompjuterskoj mreži, u raznim fazama, nešto pre 1999, nešto za vreme 1999, u ona tri meseca kampanje, kako oni kažu, a ta kampanja je nama radila o glavi, pa do dana današnjeg.
Naravno, 2000. godine, 5. oktobar i ovo što doživljavamo od njihovih pulena do dana današnjeg u zemlji Srbiji.
Zatim, kreiraju odnose s javnošću, sprovode civilno-vojne operacije i odbrambena podrška javnoj politici tih zemalja. Primećujete, kad god neko pomene SAD i slične, odmah se s ove druge strane nađu ljudi koji oponiraju, ili se bar cinično smeškaju, da bi na neki način opovrgli sve ono što čak i sami Amerikanci i njihove službe iznose u javnost.
Mi govorimo o njihovim poslušnicima, o njihovim nevladinim organizacijama, ili našim nevladinim organizacijama koje oni finansiraju.
Šta oni dalje kažu? Bave se, naravno, javnom diplomatijom i rade neskriveno informisanje međunarodne javnosti o aktivnostima Vlade SAD-a, osmišljenih za unapređenje spoljnopolitičkih ciljeva SAD-a i za širenje dijaloga između američkih građana, institucija i njihovih partnera u inostranstvu. Onda nam ti partneri izglasaju ugovor SOFA ovde, u Skupštini. Znate i sami da je to, rekao sam više puta, za mene čin veleizdaje, jer ukoliko odobrite stranoj armiji da može apsolutno, bez ikakve kontrole, da boravi na vašoj teritoriji, onda je to okupacija; ne možete da ih kontrolišete, ne možete da ih proveravate, ne samo njih, nego ni kompanije koje s njima sarađuju, tako da, ako neka kompanija snabdeva američku vojsku toalet papirom iz Turske, a prolazi kroz Srbiju, neće moći biti proveravana njihova vozila, šta se unutra vozi.
Rekao sam da postoji nekoliko vrlo ozbiljnih nevladinih organizacija u tim zemljama koje transformišu ogromna sredstva. Negde će vam ofarbati školu, doneti par kompjutera, negde će vam morati postaviti tablu da su to oni uradili, negde će njihov ambasador da izađe na kej kod sportskog centra ''25. maj'' da skuplja plastične flaše, valjda u dogovoru s ministrom Dulićem, ali zato će finansirati i određene nevladine organizacije koje pozdravljaju svaku osudu, svaku izrečenu drakonsku kaznu našim državljanima u haškom kazamatu.
Da vas podsetim, ljudi koji su vodili ovu državu, kompletan vojni i politički vrh, do sada je osuđen sa 1.000 godina robije, a neke nevladine organizacije i njihovi predsednici, koji dobijaju razne medalje od osvedočenih protivnika i neprijatelja naše države, pozdravljaju takve gestove i takve činove.
Naravno, možemo se informisati na sajtovima, jer, kako reče jedna koleginica malopre iz vladajuće većine, treba da znamo da radimo s visoko-tehnološkim napravama kakve su kompjuteri, da znamo da pronađemo određene izvore finansiranja, da bismo i mi mogli da dobijemo neku paricu za naš rad. Međutim, razlikujemo se u nečemu temeljno, razlikujemo se u radu. Tim parama kojima oni hoće da finansiraju moj život i rad, ja ne bih finansirao sekundu svog života.
Ima nekih političkih partija koje to sebi dozvoljavaju, koje su postale instrument u njihovim rukama, jer je očigledno da nevladine organizacije nisu dovoljne za osvajanje vlasti, pa se onda moraju stvoriti i određene političke organizacije koje će se boriti za što veći broj glasova u ovoj jadnoj i napaćenoj Srbiji i sprovoditi njihovu politiku. Vrlo često čujemo – imaćemo dva kontrolisana pola, levicu i desnicu; samo ne znam ko će ih kontrolisati.
U ovom predlogu zakona, koji je zaista potreban, moramo razgraničiti one organizacije koje jesu dobre, koje pomažu široj društvenoj zajednici, organizacije koje su mnogo uradile, neki i iskrvarili, od Triglava, pa do Prokletija, do onih organizacija koje bi danas da svađaju, žare i pale po ovoj zemlji Srbiji.
Zbog toga treba obratiti pažnju na ove druge organizacije i kada se prave ovakvi predlozi zakona. Ne može se uvek svemu i svakome dozvoliti da se bez ikakve provere, nekritički, registruje, a naročito ne stvarati konfuznu situaciju, tako što ćete dozvoliti deci od 14 godina, pa naviše, da mogu da formiraju određenu organizaciju, da to mogu da budu i dva stranca i dva maloletnika i samo je potrebno jedno punoletno lice, koje će biti maska za njihove radnje, jer oni koji su nesvesni, oni koji ne mogu da prepoznaju određena iskušenja koja im nudi ovako liberalan predlog zakona, mogu napraviti ozbiljne greške. Oni koji nisu završili neke škole, ili nemaju dovoljan broj godina, nemaju zrelost da prepoznaju određenu problematiku s kojom se suočavaju, takođe, mogu napraviti određene greške.
Ti prekršaji su sankcionisani u ovom predlogu zakona od 5.000, pa čak do 50.000 dinara. Da bi jedno dete od 14, 15, 16 godina ušlo u jedno udruženje građana treba mu samo potpis roditelja ili staratelja, koji preuzima i odgovornost.
Imate sliku od juče, tamo po Srbiji ljudi nisu primili platu 10 meseci. To nije neka plata, to je nekih 10-ak hiljada dinara koje oni nazivaju platom. Leže po pruzi da ih zgazi voz, da reše svoju porodicu još jednih usta koja treba da budu nahranjena, a vi dajete mogućnost njihovoj deci od 14, 15 godina da mogu da naprave određeni prekršaj i da taj jadnik koji je juče ležao na pruzi plati 10.000, 20.000, 30.000, 100.000, 200.000 dinara za grešku koju je napravilo njegovo dete koje se malo zaigralo.
To dokazuje određenu neozbiljnost, u tom smislu da moramo da zaštitimo one koji nisu baš svesni svakog trenutka u životu koji nas okružuje, nemaju proživljeno iskustvo, ili nemaju obrazovanje, do onih koje sam malopre apsolvirao, koji će za žutu banku, ili šaku dolara rado izdati i Boga i narod, koji će raditi protiv države i protiv svoje porodice samo da bi imali da obuku ili obuju neke firmirane patike, farmerke ili trenerku, da bi seli u neki jači automobil.
On će otići, kao što je i jedna ekipa malopre pomenute organizacije, koja je vaspitavana, obučavana i finansirana ovde po Srbiji, po Mađarskoj, odlazila u Gruziju i tamo napravila ''Kmaru'', odlazila u Ukrajinu i napravila ''Poru'', otišla u Belorusiju i napravila ''Zubr''; dobro, malo brže su se evakuisali iz Belorusije nego što su planirali. Takođe, deluju i rade u Rusiji i predvodi ih, gle čuda, ko? Džon Dejvid Nejbor, čovek koji je ovde uhapšen 2002. godine, 11. februara, u motelu "Šarić", s bivšim načelnikom Generalštaba, gospodinom Perišićem. Kada se predstavio, rekao je da je diplomata. Kada su ga odveli u prostorije vojne bezbednosti, pokazao je kartu da je direktor CIA za Balkan.
Znate li kako je došao taj gospodin u SFRJ, kada i šta je radio? Došao je kao propovednik Svetog pisma, Novog zaveta, pentakostne sekte, u Osijek, 1985. godine. To mu je bila maska. Profesor i propovednik, organizovao je organizaciju verskog tipa, a onda napravio mrežu koja je ovde žarila i palila skoro 20 godina.
Kada je izbačen iz ove zemlje, toliko je dobro uradio posao da Agencija nije htela da se odrekne tako lako njegovih usluga, pa su iskonstruisali priču i događaj da je stradao u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj. Ucveljena udovica je tamo daleko, u Americi, čak i sahranu organizovala, da bi ga novinari provalili svega tri-četiri meseca kasnije, da je prefarbao kosu i obrijao brkove. Kažem, danas ga, evo, u Rusiji, radi ono što je radio i ovde, pomažući, instruišući i finansirajući jedan mali broj nevladinih organizacija, koje postoje da bi činile neko zlo.
Određeni ljudi koji su stekli iskustvo kroz nevladinu organizaciju "Otpor", devedesetih i 2000. godine ovde, i u Moldaviji su pre dva-tri meseca uradili nešto slično. Sredstva visoke tehnologije, kompjuteri, koji imaju nešto što se zove Internet, ili Pretraživač, pa kad postavite par pitanja, dobijete bezbroj odgovora. Znači, dobili smo i takve odgovore.
Zbog svih ovih događaja, svih ovih ponašanja, svih ovih dela, ili nedela, koji su nam se desili u prošlosti, koji nas strašno bole i strašno peku, ako ništa drugo, onda zbog onih žrtava koje su ni krive ni dužne stradale od 1991. do 1999. godine ovde – od naših lažnih prijatelja koji su finansijeri takvih organizacija, s obzirom na to da su nas te ''zmije'' ujedale, moramo se plašiti i guštera. Ne aludiram ovde na uvaženog kolegu Milivojevića, da je on gušter, ali kažem da su takve situacije i takva je težina muka koje smo preživeli u proteklih 20 godina, koje nam se non-stop spremaju, kroz decentralizacije i slične stvari koje nam se najavljuju, znači, dalje razbijanje države Srbije, da se moramo štititi i zaštititi, naravno, preventivno, ovo je preventivno.
Srpska radikalna stranka je podnela preko 70 amandmana da bi poboljšala ovaj predlog zakona. Vidim da su i druge kolege iz opozicije podnosile amandmane, tako da od 82 člana, koliko mi se čini da ima ovaj zakon, ima preko 100, možda i 150 amandmana. Faktički je napisan još jedan zakon uporedo.
Predlažem ministru da povuče opet ovaj predlog zakona iz skupštinske procedure i da ovaj put uvaži malo više amandmana nego što je uvažio, pa da predloži konkretniji predlog zakona, koji će štititi sve kategorije društva i koji će omogućiti svim kategorijama društva da se udružuju, učlanjuju i da rade na dobrobit naše države, da ne mora, pod nekim strahom ili nekom tenzijom, da prihvata sve što mu se naredi, da širom otvori oči da ne bi na sebe, na svoj obraz, na svoju dušu prihvatio neke događaje koji se pripremaju u ovoj zemlji, a koji neke ljude mogu koštati čak i glave. Hvala.

Poštovano predsedništvo, pošto smo rešili problem sa tehnikom, da pozdravimo i gospodina ministra uvaženog. Zaista, gospodine ministre, zadivljuje vaša energija. Lepo vas je slušati, ali je i zaista teško sarađivati s vama.
Kako rekoste malopre, poljoprivreda predstavlja motor razvoja Srbije i ovaj set zakona od 15 zakona su podneti iz dve potrebe, potreba da poljoprivredni proizvođači što lakše dođu do svojih proizvoda i druga potreba je usklađivanje propisa sa Evropskom Unijom i raznim drugim, nadamo se potencijalnim, našim saradnicima u trgovini i razmeni dobara.
Međutim, kako koji ministar dođe, tako se i promeni set zakona. Ovo je već četvrti-peti ministar od 2000. godine i treći-četvrti set zakona iz poljoprivrede.
Mi se sećamo mnogo lepih obećanja. Naravno, poljoprivrednici su upravo ti koji su postali zamorčići u prevelikoj količini lepih obećanja.
Poljoprivredni proizvođači poveruju školovanim demagozima na njihovim rečima, podignu kredite, zaduže se po bankama, ozidaju štale, kupe krave, zasade voćnjake, a onda dođe do toga da prosipaju mleko po ulici, po kanalizaciji i da seku voćnjake, zasade vinograda i tome slično.
Kad god vi donesete neki zakon ili uredbu nastanu štete po Srbiji. Naravno, mi izražavamo skepsu da će ovi zakoni biti uspešno primenjivani i doneti neku korist, jer vaši eksperti su nam dali toliko kvalitetnih saveta da se prosto naježim kada se podsetim šta su nas sve savetovali. Setimo se da su nas savetovali da umesto pilića i svinja gajimo kalifornijske gliste i puževe, da umesto svinja, ovaca i goveda gajimo činčile, nutrije i vizone. Zaista zanimljivi saveti. Da ne zaboravim da umesto krompira možemo da sadimo i kikiriki. To je čuveni ekspert za poljoprivredu posavetovao pre pet-šest godina.
Ovi zakoni su samo još jedan spiska lepih želja, a mi izražavamo zaista veliku skepsu da će se oni uopšte primenjivati. Mislimo da se i ovim, kao i drugim zakonima koji su doneti u proteklih par meseci, štite određene organizacije, određene kompanije koje predvode i na čijem čelu sede određeni tajkuni.
Mi u Srbiji imamo zaista više flaširanog vina nego zasada vinove loze ili grožđa proizvedenog. Imamo više flaširane viljamovke nego kruške i jabuke zajedno što može u Srbiji da rodi.
Šta da kažemo i o tome što su silni domaćini izgubili svoja imanja, što su strani tajkuni kupili određeno poljoprivredno zemljište, kupili određena poljoprivredna dobra, kao i vinograde, i da je to sve otišlo negde na neko rasparčavanje, da je otišlo u tom pravcu da oni ništa ne proizvode, a pri tome državi ne plaćaju ono što su potpisali da treba da rade.
Ne treba podsećati šta je sve gospodin Petar Jojić pominjao u proteklih par meseci, šta je samo po Vojvodini urađeno i koliko je budžet Srbije, makar iz ove sfere Ministarstva poljoprivrede, ostao kratak od strane tajkuna i onih koje vi ne smete da pogledate u oči i da im zatražite da plate ono što su po ugovoru dužni da plate.
Zaista izražavamo vrlo ozbiljnu skepsu da će ovo biti samo spisak lepih želja i da zakoni neće biti primenjivani onako kako je neko zamislio, osim da se vrlo jasno stavi do znanja ili da se stavi na papir šta mi sve to proizvodimo i šta bi moglo da se kontroliše ovde u Srbiji da bi se naše tržište iskoristilo da strana roba bude prodavana umesto naše robe. Hvala.

Poštovano predsedništvo, kolege, podneo sam još jedan amandman u nizu amandmana na ovaj kontraverzni i kontradiktorni zakon. Radi se o jednom zaista zanimljivom tumačenju ili više tumačenja jedne reči.
Amandmanom tražim da se u članu 4. stav 2. menja i glasi: Građanin ne sme da povređuje jednakost i ravnopravnost drugih pravnih subjekata, odnosno zabranu diskriminacije.
Obrazloženje Vlade je bilo da ne prihvata amandman jer amandman nije u skladu sa svrhom zakona. Građanin je uža kategorija od one ponuđene Predlogom zakona, a u članu 2, u stavovima 1. i 2. reč ''svako'' se objašnjava - svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, znači radi se o radnjama, ponovo reč ''svako'' ili ''svaka''. Zatim, u članu 2. drugi stav kaže ''svako'' - označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom. Ovo u 2. stavu treba da bude ''strani državljanin''.
''Svako'' u ovom prethodnom stavu opet označava određenu radnju. Možda bi bilo bolje da ste stavili ''svako' i svašta'', onda bi se to odnosilo na sve moguće žive vrste koje postoje na planeti zemlji, pa onda ovim zakonom mogu da se bave i ljudi ili ljudska vrsta, a to sam stavio pod ''građanin'', a pod ovo ''svako i svašta'' može da bude i neka životinjska, pa i neka biljna vrsta. Toliko o ovom kontroverznom i kontradiktornom zakonu.

Predsedništvo, kolege, podneo sam amandman 275. po redu na ovaj kontradiktorni i konfuzni zakon.
Moj amandman na član 5. glasi: "Diskriminacija se javlja u vidu posredne i neposredne diskriminacije, gaženja ustavnog načela jednakih prava i obaveza, pozivanja na odgovornost, organizovanja radi diskriminisanja drugih građana, govora mržnje i onespokojavanja i ponižavajućeg postupanja".
Obrazloženje Vlade da ne prihvati amandman glasi: "Amandman ne menja suštinu i sadržinu odredbe. Postojeća odredba nije suprotna pravilima nomotehnike". Pa, naravno, bilo bi glupo kada bi neko napravio baš toliku grešku da suprotno pravilima nomotehnike da neki član, ali mi smo ovde uneli gaženje ustavnog načela, znači jedan pojam gde unosimo i Ustav, dok u predlogu Vlade stoji samo povreda načela jednakih prava i obaveza. Ta načela se smatraju mnogo široka, s jedne strane.
S druge strane, opet ovde imamo i govor mržnje i razne druge pojmove, tako da mi se čini da pomalo ovaj zakon i jeste napisan zbog tog govora mržnje, a niko da objasni šta je to govor mržnje.
Govor može da bude kulturan i nekulturan, može da bude vulgaran, može da bude normalan, a šta je mržnja? Mržnja je neka emocija. Ukoliko vam neko ne kaže da vas mrzi ili vam to ne pokaže ne možete da zaključite da vas neko mrzi, može da vas vređa i da bude nekulturan u svom govoru, ali ne i da vas mrzi.
Zaista ne razumem zašto u nekoliko članova pominjete govor mržnje. Čini mi se da hoćete da uvedete novi verbalni delikt, kao što je bilo u Brozovo vreme, kad neko ispriča vic ili kaže nešto protiv režima, on odgovara po verbalnom deliktu, a sad ćemo izgleda odgovarati po govoru mržnje.

Poštovana predsednice, ako bude trebalo i ako bude propisano Poslovnikom da trčimo na 100 metara ili kraće, važi, nema problema, ali trenutno samo izlazimo za govornicu. Tako da ne bih da šprintam od petog reda do govornice. Već 29 sekundi sam potrošio na ovo.
Podneo sam amandman na član 8. gde se traži brisanje reči ''obaveza'', a dobio sam odgovor, amandman ne menja suštinu i sadržinu odredbe. Postojeća odredba nije suprotna pravilima nomotehnike. To smo već imali u prethodnom članu. Kao što sam rekao, bilo bi smešno kada bih rekao pohvalno je ono što je neko napisao član po pravilima nomotehnike. Valjda treba da se napiše svaki član po pravilima nomotehnike.
Što se tiče određenog primera, ovaj član s jedne strane ukoliko se bude pravilno primenjivao prema nekim prepoznatim i definisanim grupama i licima može da bude pozitivno iskorišćen. Međutim, ukoliko se bude zlonamerno i tendenciozno primenjivao, dobićemo upravo ono čega se poslanici opozicije i plaše i govore sa govornice kroz bezbroj primera svih ovih dana.
Ako imamo dve grupe koje demonstriraju, jedna grupa demonstrira zbog nekih političkih ubeđenja, a druga grupa demonstrira zbog svojih ličnih sredstava, odnosno seksualno drugačiji, kako sebe vole da nazivaju, ta takozvana ''LGB'' (el dži bi) populacija, oni će tražiti da budu tretirani i da se prema njima primenjuju ista ona prava kao i prema ovima koji imaju političku demonstraciju, odnosno prema nekom političkom problemu.
Ukoliko neki građanin koji vređa njihovo javno demonstriranje i njihovo lično svojstvo, priđe i nešto im kaže, policija će morati da te građane udalji...
(Isključen mikrofon.)

Poštovana potpredsednice, poštovane kolege, podneo sam amandman koji bi trebalo da bude stav 3. u članu 18, a koji glasi: "Diskriminacija postoji ako se na lice vrši bilo kakav pritisak od strane organizacija ili pojedinaca i koristi situacija slabosti ili neznanja da promeni svoju veru ili uverenje".
Amandman je odbijen i kaže – ovaj član zakona usklađuje se sa odgovarajućim odredbama posebnih zakona. Probaću da član 18. i ovaj amandman objasnim zbog malo vremena, što bi se reklo, otpozadi, tri, dva, jedan ili mogući treći stav.
Ovo je formulacija koja se nalazi u formulaciji koju je doneo FECRIS – Federacija evropskih centara za izučavanje i praćenje sektnih delatnosti, a koji je od 2005. godine savetodavno telo Skupštine EU. Ovo što se nalazi u posebnom zakonu, u Zakonu o crkvama i verskim zajednicama, takođe je moje delo, samo je tamo mnogo šira formulacija.
Ovde u stavu 2. člana 18. uspele su da se izbore crkve i verske zajednice za svoje sveštenstvo, velikodostojnike i delimično za svoje vernike.
U stavu 1. može da se tumači i ovako i onako, ali sam precizirao u stavu 3 – da svi oni koji koriste nasilno misionarstvo ili bilo koju zloupotrebnu radnju prema licima smanjene psihičke mogućnosti, a žive u socijalnom okruženju u kojem su navikli da budu na određeni način zaštićeni.
Tako, odbijanjem ovog člana niste dobili ništa, a prihvatanjem ovog člana dobili biste puno, bili biste makar jedan korak bliže Evropi. Hvala.

Poštovani predsedavajući, kolege, podneo sam amandman da se član 38. briše. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti nije predviđen Ustavom Republike Srbije i predstavlja protivustavnu kategoriju. Zaštitom ravnopravnosti treba da se bave pravosudni organi i zaštitnik građana.
Imamo na hiljade zakona i uredbi, ali je pitanje ko ih sprovodi i na koji način ljudi koji su povređeni mogu da tu neku svoju pravdu dovedu do razrešenja, odnosno na svoju povoljnost.
Član 38. kaže - poverenik predlaže sprovođenje postupka mirenja u skladu sa zakonom kojim se uređuje postupak medijacije, a pre preduzimanja drugih radnji u postupku.
Evo jednog primera, pre tri dana na knjižaru „Nikola Pašić“ neko je pucao iz vatrenog oružja, moju omiljenu knjižaru. Kada su zaposleni došli na posao i to videli, prijavili su policiji telefonom. Policija je tražila da se napiše pismeni zahtev da izađu da izvrše uviđaj.
Mene zanima kako će poverenik da pomiri direktorku knjižare i onoga koji je pucao? Kolko će mu trebati vremena? Ko sve u Srbiji i na koji način određene izgrednike treba da privede pravdi, i da dovodi ili do određenog mirenja ili sprovođenja ovog zakona?
Mi mislimo, a ovim amandmanima smo i dokazali, da je ovo zaista još jedno mrtvo slovo na papiru, još jedan zakon u seriji onih zakona i sa spiska kojima se traži od nekih institucija iz Evrope da se sprovedu u delo, od onih koji vas finansiraju na razne načine.
A imali smo dijalog od pre dva-tri dana, gospodin Božidar Delić, imate sjajnu ideju, imate sponzore koji vas finansiraju, Sonja Biserko....
(Isključen mikrofon.)

Poštovano predsedništvo, drage kolege, u ime SRS na član 1. stav 2. podneo sam amandman da se brišu reči ''ravnopravnosti'' i da se zamene reči ''od diskriminacije'', a reči ''samostalni državni'' i reči ''utvrđenih ovim zakonom'' brišu.
Naravno, Vlada je odbila ovaj amandman sa obrazloženjem da poverenik kao državni organ koji štiti od diskriminacije mora da bude samostalan i nezavisan u svom radu.
Podneo sam amandman sa obrazloženjem gde predlažemo da se sa ovim amandmanom pojača član 21. Ustava Republike Srbije.
Naravno, pored člana 21. Ustava Republike Srbije, postoje i drugi zakoni koji regulišu određenu problematiku, određene institucije koje sprovode određene zakone, tako da lice koje samo konstatuje i predlaže određene predloge na određene događaje, a nema neku ozbiljnu izvršnu ili zakonodavnu vlast, jednostavno je samo dupliranje posla, otvaranje novih radnih mesta, pojačavanje administracije.
Očigledno da u ovim teškim vremenima, kada je sve manje posla u onim fabrikama koje niste otvorili, na onim radnim mestima koja niste otvorili, vi pokušavate da svoje poslušnike, svoje prijatelje i svoj partijski aparat negde zaposlite. Možda i neke vođe nekih nevladinih organizacija, koje polako gube određeno da kažemo tržište, na ovaj način hoćete da udomite, tako da će neke Nataše, neke Sonje i njima slični možda postati upravo poverenici za zaštitu nekih ljudskih prava, a pitanje je samo koliko su oni ljudskih prava pogazili.

Podneo sam amandman na član 2. stav 1. gde se briše reč – ''polu'', ali to je više iz određenih principijelnih razloga, jer ako je Vlada mogla nama ovakav jedan zakon, koji je prepisan i koji je skupljen sa više strana i predložen, da se mi ovde nekoliko nedelja zamajavamo sa njim, onda i mi imamo pravo da podnosimo određene amandmane na određene članove i da dajemo naša obrazloženja.
Ovo je regulisano Ustavom i to članom 21: Pred Ustavom i zakonom su svi jednaki. Pored Ustava postoje drugi zakoni gde su određena prava o diskriminaciji regulisana, te smatramo da ovaj zakon nije dobar, da je napravljen upravo zbog toga da bi nekome doneo nova radna mesta i da bi otvorio radno mesto poverenika, s jedne strane.
S druge strane, da se zaposli nekoliko desetina ljudi iz vaših partija, a opet, s treće strane, ne može ništa da uradi i da reguliše ni taj poverenik, a ni oni članovi koji se donose, jer to je sve mrtvo slovo na papiru, s obzirom da ste do sada doneli na desetine i desetine zakona koje određene institucije ne sprovode.
Ovo što se nalazi u ovom zakonu, nalazi se i u drugim zakonima i takođe se ne sprovodi. Određene institucije koje treba da sprovode, one upravo ne sprovode to što piše u tim zakonima, tako da su naši zakoni pretežno mrtvo slovo na papiru. A vi sa bezbroj ovih zakona koje donosite po spisku koji vam je propisala EU, radite upravo samo na tome da ispunjavate nečije tuđe želje i da ispunjavate neke programe koje su vam oni dali i koje su oni prepisali.
Desilo se u jednom slučaju u članu 18, gde ste kompletnu definiciju iz rezolucija EU odbacili, koju sam podneo recimo na član 18, tako da se ovde igramo ne znam čega. Gubimo vreme, pričamo jedni drugima (Predsednik: Zahvaljujem, gospodine Mijaljeviću.), ovo je više nego smešno.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, i u načelnoj raspravi, pardon, u delu gde sam izdvojio mišljenje, kao i u načelnoj raspravi, pomenuo sam jednu grupu ili grupaciju ljudi i organizacija, koja se vrlo intenzivno pojavljuje na našim prostorima, na prostorima Balkana, Evrope, pa i širom sveta. Zaista, njihovo delovanje poprima oblik pandemije.
Mnoge zemlje, mnoge organizacije, poput EU, Saveta Evrope i raznih drugih organizacija donele su određena mišljenja. Međutim, ovde kod nas, u našoj državi, izvršna vlast, najviša vlast apsolutno ne prihvata određene pokrete, određene tendencije, određene radnje, određene totalitarnosti i destruktivnosti koje iza sebe ostavljaju ove organizacije.
O ovom zakonu govoriću samo o tri člana - o članu 18, članu 21. i članu 11, jer zaista je jako malo vremena govoriti o svemu onome što imamo da kažemo povodom ovog zakona.
Ovaj zakon o diskriminaciji, kao i Zakon o nevladinim organizacijama, ovde u samoj Skupštini izrodio je tri koncepta. Jedan koncept je predložila Vlada, drugi koncept se pojavljuje od strane jednog dela vladajuće koalicije i treći koncept, dosta oštar, ali jako dobar, pojavljuje se od strane opozicije.
To govori - da ako u jednoj skupštini imamo tri koncepta o jednom zakonu, zamislite koliko je koncepata van ove skupštine? To znači da nije urađena javna rasprava najbolje što se moglo da uradi i da je ministar morao očigledno da popusti pod raznim pritiscima i da udovolji mnogim željama. Onda dobijamo kontradiktorne zakone, zakone koji su kontradiktorni i u svojim članovima i u svojim stavovima.
Govoriću dobrim delom kroz određene primere i postaviti čak više pitanja nego odgovora ili će neka pitanja biti odgovori na neka prethodno postavljena pitanja - zaključite sami.
Kada sam govorio o Zakonu o nevladinim organizacijama, a govorio sam o organizacijama sektnog tipa, pominjao sam da Evropska unija, čak sam citirao određene članove, da je Evropska unija 29. februara 1996. godine donela prvu Rezoluciju kojom se štite ljudi, štite pojedinci, na slobodu veroispovesti i na maltretiranje od strane organizacija sektnog tipa.
Sada ću citirati jedan član iz druge Rezolucije EU, koja je doneta 4.9.2003. godine, gde kaže: Na plenarnoj sednici posvećenoj stanju osnovnih ljudskih prava, sloboda i mišljenja, svesti i religije, u članu 35. se zahteva - ponovo se stavlja do znanja zemljama članicama da se suprotstave opasnim pokretima sektnog karaktera, koji prete psihičkom ili fizičkom integritetu ličnosti i poziva ih da primenjuju članove svog krivičnog civilnog zakonodavstva u borbi protiv ilegalnih delovanja grupa sektnog karaktera.
Poznato je da izvršna vlast bukvalno zatvara oči nad ovim problemom. Određene institucije, određeni sekretarijati, centri za zaštitu socijalnog rada, parohijski domovi, policija, službe bezbednosti, duševne bolnice, da ih tako nazovem, ovaj problem jesu detektovale. Jesu ga detektovale i pokušavaju da probiju jedan kineski zid, koji se nalazi između Vlade i ovih službi koje sam sada, službi, sekretarijata i institucija koje sam sada nabrojao, da bi se napravila jedna strategija.
Međutim, ministarstva, poput ministarstva vera, zdravlja, prosvete, bezbednosti, pravde apsolutno odbijaju da se uključe, kao njihove kolege koje su to uradile maksimalno ozbiljno u EU - da se uključe u rešavanju ovog problema. Sada bih da krenem sa određenim pitanjima. Ovde kod nas dolazi i boravi mnogo ljudi, mnogo misionara raznih organizacija. Imali smo jednog gurua, koji se pojavio u novembru 2007. godine, ali pre njega je stiglo njegovo učenje. Njegovo učenje, a to smo čuli kroz njegove intervjue i njegove izjave, registrovano je u 170 zemalja sveta.
Ovo je jedna brošura - Umeće življenja, dahom do zdravlja i radosti. Radi se o jednoj pseudohinduističkoj organizaciji, pseudohinduističkom učenju, koja je deljena i sprovođena na Fakultetu političkih nauka kao antistres program. Naplaćivan je 4.000 dinara, mada se ovaj guru hvali kako je ta njegova organizacija humanitarnog karaktera i kako on radi sve besplatno.
Kada se krene od početka i dođe do kraja, završi se u kria jogi, znači jedna veroispovest hinduizma. Došao je guru i otkrio nam nešto, što smo mi pokušavali da prepoznamo - po nekim domovima za stare osobe, po, kako se to kaže, zavodima za sprovođenje određenih sankcija, odnosno zatvorima, gde se kroz pojedine psihološke radionice zatvorenici oslobađaju od preterane agresivnosti, od stresa i ostalih stvari.
Nešto nas je upućivalo, govorim o događajima od pre dve-tri godine, da se radi o dalekom Istoku. Dođe guru i šta nam otkrije, pazite ovo - čuveni guru, poznat po kombinaciji tehnike disanja i joge, kojom se postiže unutrašnji mir, u ponedeljak će se sresti sa predsednikom Skupštine Srbije, šefovima poslaničkih grupa i zamenicima ministara, radi dogovora oko veće implementacije programa njegove fondacije u domaće institucije. Tako mi prepoznajemo šta se ovde kod nas dešava i ko nam sve dolazi. Naravno, bili su neki ministri, neki nisu ni znali u šta su se upleli. Bili su na nekim izložbama, po ne znam, Narodnoj banci. Tamo su prisustvovali određenim hinduističkim molitvenim obredima koje je sprovodio ovaj guru.
Sledeće pitanje, sledeća organizacija koja postoji, vrlo je intenzivna. Srećemo je na našim vratima, po autobusima, po bolnicama, po pijacama i po školama.
Žali se direktor jedne osnovne škole na Zvezdari da ne može "Jehovine svedoke" da otera iz školskog dvorišta uz asistenciju policije. Stoje na trotoaru van školskog dvorišta i ne mogu da ih oteraju od dece. Pazite kakva je to organizacija, to je takva organizacija koju čak ni Ministarstvo vera nije moglo da upiše u registar verskih organizacija, ali oni postoje.
Ovo je posebna medicinska pomoć koju potpisuje svaki pripadnik "Jehovinih svedoka", pročitaću vam samo dva-tri stava i pokazati šta je to što nije dobro.
"Ja sam Jehovin svedok. Ni pod kojim okolnostima ne želim da primim transfuziju pune krvi eritrocita, leukocita, trombocita, niti plazme, čak ni u slučaju da zdravstveni radnici smatraju da je to neophodno da bih ostao živ. Ne pristajem da se moja krv uzme i čuva da bih je kasnije ponovo primio. Ne želim da mi se život produžava, ako je s medicinske tačke konstatovano da je moja situacija bezizlazna itd."
Zar ovo nije samoubistvo na odloženo vreme, ako nekome treba zbog operacije, saobraćajne nezgode, bilo čega? Imamo preko deset slučajeva u Srbiji u proteklih 20 godina gde su maloletne osobe izgubile život zato što njihovi roditelji nisu dozvolili da prime krv ili zato što se u njihovim knjižicama zdravstvenim upravo nalazilo ovo da oni to ne žele da prime.
Ovo je nekoliko otpusnih listi iz jedne naše poznate duševne bolnice, iz Laze Lazarevića, radi se o čoveku koji je proveo 26 godina u jednoj sekti koja se zove "transcendentalna meditacija", koja ima svoju političku partiju, koja je bila vrlo aktivna 90-ih godina, ali i danas postoji.
Znači, govorimo do sada o poremećaju zdravlja, a sada dolazimo do toga da imamo pred sobom oproštajna pisma petnaestogodišnjaka, pisana na salveti na kojoj je stilizovana crna ruža sa prednje strane.
Nju sam dobio od roditelja onoga dana kada je ovde u Skupštine Srbije izglasavan 2006. godine Zakon o crkvama i verskim zajednicama. Zar nam to treba?
Kako sankcionišemo one ljude koji naprave ovakav zločin kakav je bio u Novim Banovcima? Mnogi su se dušebrižnici javili da brane onoga koji je ovo dete iskasapio motornom testerom u kadi. Rekli su da on nije pripadnik nikakve sekte, da nije pripadnik nekog učenja, da je mentalno poremećena osoba i tome slično. Ali, policajci koji su vršili uviđaj, sve dok nije došao njegov advokat, sa njim su sasvim normalno i fino razgovarali. On je njima pokazao preko 30 umišljajnih radnji da prikrije zločin koji je počinio, od sakrivanja oružja, komadanja tela i sličnih stvari.
Dolazimo do toga da mi se žali sud opštinski, potpisano naravno od strane predsednice suda, da ih uzmemo u zaštitu od određenih sektnih organizacija. Kažem, pa imate Ministarstvo pravde, Ministarstvo vera, kaže, dajte, molim vas, pa to tamo ne sme ni da se pomene.
Kod člana 11. dolazimo do toga da se bukvalno prozivaju određeni ljudi da neće smeti da govore informacije i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva u javnim glasilima i drugim publikacijama, niti skupovima i mestima dostupnim javnosti.
Da li to znači da neće profesori, vaspitači, policajci i treneri i ostali ljudi moći edukativno da utiču na određene pojave u društvu, da će svaki od ovih marginalizovanih grupa moći da se žali na njih određenom povereniku?
Govorim o tome što se radi, a to su kolege pomenule, da oni uvek najavljuju dva-tri koraka unapred. Vi nam dajete anesteziju i kažete - to je samo za sada, to mora, to je Evropa itd. Međutim, sve ove grupe najavljuju po dva-tri koraka unapred, toga se mi plašimo, a koga je ujela zmija i guštera se plaši.