Poštovano predsedništvo, kolege i koleginice, ovaj sadašnji nastup, ili govor, bio sam spremio još onog dana kada ste prekinuli sednicu na onakav brutalan način, s nekakvim nemuštim izgovorima, i bio sam spremio da se obratim, prvenstveno, gospođi Nadi Kolundžiji, koja je nekoliko trenutaka pre toga govorila o toleranciji.
Ono što sam tada hteo da kažem sada je samo potvrđeno brutalnim događajima koji su se desili u proteklih mesec i po dana u Beogradu, pa i u Srbiji.
Veću netoleranciju nisam video i nisam doživeo sve dok nisam ušao ovde, u Skupštinu. Bio sam na nekoliko odbora i sedeo sam preko puta vaših kolega, odnosno vaših poslanika, na po metar, metar i po daljine. Toliko je nekulture bilo u Odboru za evropske integracije od gospođe Čomić i gospođe iz G17 dok je govorio gospodin Momir Marković, koji je 10 minuta obrazlagao amandmane gospođe Vjerice Radete i Tome Nikolića. Sve vreme su govorile, pričale i ometale njegovo izlaganje i krajnje nepristojno dobacivale. Kada vidim, naročito vaše mlađe članove, ne mogu da se oduzmem utisku da iz njihovih pogleda vidim mržnju.
Sve je to kulminiralo prekidom sednice, hapšenjem Radovana Karadžića i početkom protesta.
Na protestima sam se pojavio tek drugog dana i učestvovao sam na njima do mitinga, ali tako što sam sa grupom svojih saradnika sprečavao nekakve demonstrante koji su bili maskirani i koji su se trudili da tuku policiju i novinare. To možete videti na snimcima. Da ne pričam samo koliko je puta gospodin Delić uleteo u masu, štiteći policiju i novinare, pa i neke ljude koji su prolazili sa strane, jer su ti ljudi hteli da izazovu incidente.
Petog ili šestog dana su rezignirano prestali da dolaze na mitinge, odnosno na proteste, zato što im radikali ne daju da se tuku s policijom. Dolazi miting i na tom mitingu se pojavljuju isti ti ljudi koje sam gledao sedam dana. Nema ih među nama. Daleko su od nas, nekoliko stotina metara, 500 metara, i tuku se s policijom. Prave scene, kao da se nešto dešava, međutim, ne dešava se ništa. Dešava se samo ono kada su ih, na kraju, potisli prema nama da izazovu incidente.
Mnogi ljudi su se tog momenta razišli. Obavešten sam te večeri, recimo, iz Sremske ulice, da je grupa ljudi koji su bili prisutni na protestu krenula da se vrati preko Zelenog venca za Novi Beograd. Tamo ih je sačekao kordon policije i nije im dao da prođu, nego su na njih bacali suzavac. Tek kada su videli da ovi ljudi, onako zbunjeni, i to nekoliko hiljada ljudi, neće praviti incidente, pustili su ih da prođu.
Ušli smo ovde, u zemlji, u jedno stanje bezumlja, stanje kada, očigledno, razum ne može da se izbori s nekim psihičkim stanjima ovih ljudi preko puta i onda dolazimo do onoga što se zove kletve.
Neko je postavio pitanje zašto i kako. Onog momenta kada više ne možete da se nikakvim normalnim, parlamentarnim i demokratskim, moralnim i ljudskim sredstvima suprotstavite bezumlju, čovek, koji je, po suštini, homo religiozus, verovao ili ne verovao u nešto, ili ni u šta, ako veruje u nešto, mora da pogleda tamo gde se nalazi neka moć i da pozove nekoga da se, kako naš narod kaže – opameti.
S obzirom na to da nas naša istorija uči da niko ko je izdao nije dobro prošao i da svi koji izdaju neće dobro proći, u momentu kada ne možete da se suprotstavite bezumlju, i to bezumlju koje u sebi ima toliku silu, mislim na policiju, na finansije, na Vladu, onda morate da se pozovete na nešto što je iznad vas. Mi se pozivamo na to što je iznad nas. Ne znam zašto to nekoga boli, jer ga boli zato što je istina. Videćete i vi, videćemo i mi.

Hvala. Evo završavam.
Zapaljivi govori. Šta to znači – zapaljivi govori? Mi izađemo, govorimo za skupštinskom govornicom, govorimo na mitinzima, a onda dođu neki vaši ljudi, pa nas tuku. Šta to znači? Mi govorimo tako zapaljivo da nagovorimo vas ili vaše pristalice da tuku nas. Kakvi zapaljivi govori? O čemu pričate?
Gospodin iz SPS-a malopre kaže da prestanemo da ronimo suza za Miloševićem. Milošević je bio predsednik kakav je bio, ali je bio predsednik i da nije bilo SRS-a ne bi bio ni sahranjen u Srbiji. Na kraju smo se uspeli izboriti da bude sahranjen u Srbiji, pa čak i za mesto gde jeste, iako ne dolikuje jednom predsedniku, mi smo se izborili. Gde ste vi iz SPS-a bili? Pogledajte se u ogledalo, pa odgovorite sami sebi.
Zašto dižemo tenziju? Valjda zato što je neko poginuo. Imamo pravo da dižemo tenziju. Svi su bili potencijalne žrtve. Nekome ste zamalo kičmu polomili, neko je ostao živ samo zato što ga je metak promašio za par milimetara od onog mesta u koje je bio upućen. Svaka palica koja je te večeri prešla sa nogu i ruku na telo i svaki gumeni metak koji je ispaljen bio je pokušaj ubistva.
Vi pitate, zašto dižemo tenziju? Pa, kako da ne dižemo tenziju? Ako svako od nas predstavlja 15.000 građana i ako smo mi neki ljudi koji imamo imunitet, a tako se postupa prema nama, kako se postupa prema nekim običnim ljudima, tamo negde, na ulici?! Čemu oni da se nadaju? Da se nadaju, kad popiju malo više tamo, u Guči, da će predsednik Srbije da skoči preko svog obezbeđenja da ga davi, kao što je bilo pre tri-četiri godine? Da li tome da se nadaju?
Uveli ste sebe u jednu krajnje šizofrenu situaciju i mislim da vam neće ni psihijatar, koji je, inače, predsednik Skupštine, pomoći da tako lako izađete iz nje, jer ova vaša šarena koalicija mene podseća na jedan hipi pokret, jednu hipi komunu, da upotrebim ono šarenilo boja kojim se poslužio pre mesec dana kolega iz Kragujevca. Među vama vlada ''stokholmski sindrom'', a to znači da se žrtva toliko opustila, toliko oprostila, da se na kraju poistovetila s mučiteljem, a vi se poslednjih 15 godina preganjate i mučite i, na kraju, u tom nekom svom sindromu ste krenuli da maltretirate i druge, s obzirom na to da ste između sebe našli neki konsenzus.
Nije lepo, sramno je, čekamo odgovore. Namešteno je, inscenirano je. Hvala Bogu što nije bilo više žrtava, ali čekamo odgovore i za ovo što je bilo, ko je odgovoran i ko je kriv. Nema abolicije.
Hvala. Toliko o toleranciji.

Poštovano predsedništvo, povreda Poslovnika, člana 104. stavovi 1. i 2 - dostojanstvo. Celo pre podne dok ste sedeli sa leve strane i dalje ste imali onu vrlo izraženu neverbalnu komunikaciju koja u vašem slučaju govori više nego nečijih hiljadu reči. Zaista, jedno veliko omalovažavanje, davanje znakova rukama, vrlo jaki i dugi cinični osmesi, vrlo omalovažavajući. To ste nastavili sada sa mesta predsedavajućeg i ja vas molim da zamolite predsednicu Skupštine ili da vi sami sebe izreknete opomenu, jer je već krajnje vreme. Budite malo samokritični.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, ovaj put se ne javljam zbog gospođe Čomić, ali ću je svakako pomenuti kasnije. Podneo sam amandman u ime Srpske radikalne stranke. U članu 24. posle reči "saradnju države sa" dodaje se reč "tradicionalnim", a posle reči "vođenje registra" dodaje se reč "tradicionalnih".
Videli smo, jedni su prihvatili, drugi odbili. Moj amandman je u skladu sa stavom Srpske radikalne stranke da država mora napraviti jasnu distinkciju između tradicionalnih verskih zajednica i brojnih verskih sekti koje, nažalost, vršljaju po teritoriji Republike Srbije i nanose veliku štetu u raznim oblastima društvenog života.
Po popisu iz 2002. godine, čak 95% stanovnika zemlje Srbije se izjasnilo da su vernici. Od tih 95% jedva nekoliko promila su bili vernici nekih novih religija ili organizacija sektnog tipa, kako se danas to definiše u svetu, naročito u sektnoj viktimologiji, i oni tek treba da se preporuče da budu priznati jednog dana.
Mi dugo nismo imali zakon o crkvama i verskim zajednicama, čak od 1993. godine. Doneli smo ga 2006. godine. Taj zakon koji je donet nije baš najsrećnije osmišljen, međutim, može da prođe. Prethodno ministarstvo, kada je na njegovom čelu bio književnik, imalo je šansu da jasno, vrlo ozbiljno i fino definiše tu problematiku koja nam preti kao rak-rana i jedna nova pandemija koja vlada svetom, da nas zaštiti od svega ovoga što mi doživljavamo trenutno u Srbiji, ali to nije iskoristilo.
U Ustavu stoji sledeće, recimo, član 43. glasi: "Jemči se sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru. Roditelji i zakonski staraoci imaju pravo da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim uverenjima." Ovo je tačka 14. Povelje o pravima deteta. Lepo je što je ušla u ovaj član Ustava.
Da li oni koji sede u ministarstvima, naročito vera, policije, zdravlja, prosvete, nama omogućavaju da imamo apsolutnu slobodu kakvu nam Ustav dozvoljava? Ne. Radi se o tome da je ovo što smo dobili ovde kao predlog samo spisak lepih želja, fino i lepo pobrojano, ali naročito od 2000. godine, od kada je DOS došao na vlast, to ministarstvo je bukvalno prepušteno samo sebi i uvek se omalovažava da ne bi moglo da uradi ništa da spreči određene organizacije u vršljanju našom zemljom, naročito da ne može da napravi saradnju ni sa drugim ministarstvima, niti sa drugim institucijama u svetu.
Trenutno se na Kipru održava jedan kongres u organizaciji FECRIS-a. FECRIS je federacija evropskih centara za zaštitu i informisanje o delovanju sekti; 27 zemalja su članice, 48 udruženja. FECRIS je 2005. godine postao savetodavno telo Skupštine Evrope po pitanju sekti.
Ovo napominjem zbog toga što ovim europejcima koji nesmotreno hrle u zagrljaj Evrope hoću da kažem kako Evropa radi neke stvari, a kako su oni od 2000. naovamo radili neke stvari. Znači, 2000. godine koministar ili ministar na čelu Ministarstva vera je bila žena ginekolog, a posle nje je došao slobodni zidar. Kažem slobodni zidar zbog toga što je on arhitekta, protomajstor, izvođač i podizvođač na Hramu svetog Save. Najmanje je stručan za pitanje religija i rada verskih zajednica. Posle njega je došao književnik, koga sam malopre pomenuo, a onda inženjer elektrotehnike. Primećujete, sve stručniji od stručnijeg po ovom pitanju. Naročito kada se uporedi kako to radi Evropa.
Hoću da kažem da ni to ministarstvo ni ostala ministarstva koja treba da ga prate i koja je trebalo da potpomognu zakon o crkvama i verskim zajednicama kroz Krivični zakon, zakon o zdravlju, Zakon o obrazovanju, nisu to uradila na adekvatan način. Tada zaista jeste propuštena velika šansa.
Imali smo prilike da vidimo u poslednjih par godina da kada se pojavi neki problem ljudi koji sede u Ministarstvu vera ćute i ne rade ništa, kao što se desilo, recimo, u Novom Pazaru. Trenutno imamo posvađane tri struje kod stanovnika muslimanske veroispovesti. Kada su se pojavile vehabije i porušile one instrumente na koncertu u Novom Pazaru niko nije otišao da razgovara sa njima. Posle nekog vremena su im poslali specijalce, jurili se po planinama i pucali jedni na druge. Jedan policajac je ranjen, a jedan vehabija je ubijen.
Da li to znači da ćemo mi morati da između sebe na razne načine regulišemo naša osećanja i pravo na slobodu mišljenja i veroispovedanja tako, a da Ministarstvo neće raditi svoj posao?
Evo, i sada imamo taj slučaj da je Zakonodavni odbor prihvatio amandman, a Odbor za pravosuđe i upravu nije prihvatio. To je upravo ono što odslikava situaciju na terenu. Šta se dešava? Dešava se to da sudovi, da centri za socijalni rad vape za pomoći. Lično sam veštačio, odnosno pomogao u veštačenju nekoliko centara za socijalni rad zemlje Srbije i svedočio na nekoliko procesa. Niko ne želi da napravi bilo kakav kongres koji će pomoći u obrazovanju tih ljudi kako da što lakše presuđuju u određenim procesima koji su se pojavili kroz problem koji su napravile sekte. Nešto od toga je i taj problem socijalne patologije, između ostalog, razvodi brakova, kome deca... Da ne pričamo o poremećaju u ponašanju, o delimično izmenjenoj svesti, trajno izmenjenoj svesti itd.
S obzirom na to da sam imao čast da se upoznam sa gospođom Čomić ovih dana i da uspostavimo na početku vrlo ozbiljnu i finu saradnju... Ja vas jesam, gospođo Čomić. Nadam se da će vaše veliko iskustvo u parlamentarnom radu pomoći meni kao članu Odbora za evropske integracije, a vi ste predsednik tog odbora, da napokon u ovu zemlju uvedemo prave vrednosti koje treba da ponudimo našem stanovništvu, a ne nešto što se uvozilo poslednjih osam godina i što je najbliže socijalnom radioaktivnom otpadu.
Ono što se promoviše kroz određene nevladine organizacije koje se bave prozelitskim, odnosno misionarskim radom, koje truju našu omladinu, pa i starije ljude po zemlji Srbiji, ono što se nudi preko medija, ono što se nudi po autobuskim stanicama, po bolnicama, po pijacama ne odražava sliku onoga što piše ovde u Ustavu, ne odražava stanje i želju određenih evropskih institucija koje se bave tom problematikom, pa stoga...
Dobio sam informaciju kroz određene dokumente da ste vi predsednik tog odbora. Izvinjavam se, biće nekih drugih koji će mi pomoći u tom radu, da zaista donesemo pozitivna zakonodavna rešenja koja ćemo prilagoditi našim uslovima i implementirati u naše zakonodavstvo, a radi boljeg i srećnijeg života stanovnika zemlje Srbije. Duhovno zdravlje je resurs koji mora da se štiti.
Ne znam samo šta je smešno, gospodine, od svega ovoga što sam rekao. Verujte mi, u zemlji Srbiji postoje samo dva savetovališta, a nijedno nije državno. U oba savetovališta u proseku godišnje dođe 100 ljudi. Verujte mi na reč, dolaze vaše kolege i dovode svoju decu. Hvala.

Povreda Poslovnika, u članu 104, u svim stavovima. Ovo što se dešava u zadnja tri-četiri dana je zaista jedan neverovatan performans koji ova strana ovde izvodi prema nama (pokazuje levo). To zaista vređa čak i prosečnu inteligenciju. Ja sam jedna komunikativna, socijalna i vrlo suptilna ličnost i ono što doživljavam ovde gledajući vas zaista me dovodi u nedoumicu sa koliko različitih stavova i stanovišta da vas posmatram.
Ali, nešto sa čime sam se tri-četiri dana borio da ne izađem i da ne kažem da ne bih oduzimao vreme je nešto što se dešava ovde za predsedavajućim stolom. Molim vas, gospođo predsednice, da na neki način opomenete ove dve trećine vaše leve strane, da svojom neverbalnom komunikacijom ne komentarišu određene stavove koje vrlo ozbiljno iznose narodni poslanici sa desne strane.
U prethodna tri dana reklamirali smo preko 50 povreda Poslovnika, postavili smo preko 70 poslaničkih pitanja i reklamirali smo ko zna koliko članova povreda Ustava. Za to vreme vaša leva strana stalno, naročito gospođa Čomić, svojom neverbalnom komunikacijom, nekim smeškanjem, nekim razgovorima, privlači pažnju.
Pošto sam ja vrlo komunikativna i socijalna ličnost, ona meni užasno smeta tim svojim stavovima. Znate kako? Juče je u 14.20 govorio kolega Martinović, a ona je u dva navrata, u 45 sekundi, prokomentarisala to ovako (pokazuje rukama) jedanput, drugi put otvarajući usta, a prvi put ne otvarajući usta, komunicirajući s prvim redovima ovde.
Pa, zaista, na šta to više liči? Jesmo li mi ovde došli da pravimo šale? Gospođa je stalno nasmejana. Ja ne znam na čemu je ona. Kakav društveni život ona vodi posle skupštine? Da li neko ozbiljno proziva nešto, da li neko iznosi neku anegdotu ili neki vic, njoj je sve smešno. Njoj po ceo dan smešak ne silazi s lica.
Ne znam šta ona radi kad izađe iz Skupštine, ali bih voleo da ja mogu tako nešto da postignem u ovako ozbiljnoj situaciji, da se ceo dan samo smejem. Dajte, ljudi, uozbiljite se malo.