Poštovana predsednice, gospođo ministar, podneo sam amandman u članu 7. da se u uslugama po ugovoru sa jedne stavke skine nekih šest miliončića dinara, što je svakako manje od onih 30 miliona evra za onaj aviončić. Usluge po ugovoru znače angažovati nekoga van državne uprave ili duplirati posao. U svakom slučaju, složićete se da u ovako teškoj ekonomskoj situaciji trebamo štedeti što više.

Jer, i sami ste još 2003. godine, kad kažem sami mislim na DOS koji je porobio ovu Srbiju kao NATO pešadija, dakle, sami ste još 2003. godine doneli Strategiju o suzbijanju siromaštva u Srbiji. Glavni cilj je bio da se za sedam godina, tj. ove 2010. godine to siromaštvo svede ili smanji za čak 50%. Meni se nešto ne čini da ste uspeli u tome, čak mi se čini da ste postigli suprotan efekat, odnosno da ste podigli za jedno 500% siromaštvo u Srbiji.

S druge strane, imate na desetine agencija koje rade u okviru Vlade, oko Vlade, itd, a sad vam opet treba i novac za usluge po ugovoru. Ko vam to još sa strane treba, kad su vam sve sami stručnjaci u Vladi? Sećate se onog od malo pre, povodom aviončića – stručnost iznad politike.

Ja vam zaista, pojedinim ministrima i članovima Vlade, odajem dužno poštovanje, pokazali ste izuzetnu stručnost u jednome, a to je u destrukciji. Uspeli su da takvom destrukcijom razbiju ovu Srbiju da ni NATO bombardovanje nije više tako strašan događaj koji nam se desio. Hvala.

Poštovana gospodo, kod ovoga seta zakona malo više ću da se posvetim zakonu o psihoaktivnim supstancama i neću govoriti baš nešto iz stručnog dela, to prepuštam svojim kolegama, ali ću malo više govoriti o ovom ambijentu oko donošenja zakona i sve ovo što nas okružuje oko rada u Skupštini, odnosno zakona po hitnom postupku koje nam podnosi Vlada zadnjih godinu i po dana.
Mi govorimo i o ovom zakonu i o ovim zakonima kao da se prvi put susrećemo sa ovom problematikom, odnosno problematikom narkomanije u Srbiji. Dakle, i ovaj zakon po hitnom postupku, Predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama vrlo je ozbiljan zakon iz koga proističu još dva zakona ili dve uredbe, kako juče rekoste na sastanku, a jednu od tih uredaba ćemo doneti do kraja godine.
Pitam se, ovaj zakon donosimo po hitnom postupku, ta dva zakona ili uredbe donećemo do kraja godine, s obzirom da je danas 16. decembar, da li imamo vremena da opet na brzinu pregledamo još jedan zakon i da na brzinu donosimo neke odluke i da na brzinu podnosimo neke amandmane da bismo poboljšali ta zakonska rešenja? Zaista ne vidim razlog zašto tolika brzina. Jednostavno, nije mi jasno zašto nam otežavate rad, zašto nam oduzimate pravo i obavezu da radimo kvalitetnije.
Sve ovo, naravno, ima veze i sa sledećim. Sadašnji ministar je ministar skoro celu deceniju, njegov sekretar takođe jednu deceniju. Mada juče nismo mogli na sednici Odbora za zdravlje i porodicu da utvrdimo baš koliko je ministar dugo ministar u Ministarstvu za zdravlje, rekao sam sedam-osam godina, a neke kolege su počele da dobacuju osam-devet, tako da smo tu malo u nekom neznanju. Više nam to liči na neki despotizam.
A ovo govorim upravo zbog sledećeg. Posle 10 godina vašeg rada u Ministarstvu, mi tek sada dobijamo neki predlog zakona o psihoaktivnim supstancama, njegovom regulisanju, proizvodnji, dozvoljenim i nedozvoljenim supstancama itd. Tako da zaista dolazimo u situaciju da smo više nego zbunjeni, kao da ova problematika ne postoji u Srbiji zadnjih 40 godina, nego se desila zadnje dve-tri godine.
Opet, da bismo raspravljali na temu o narkoticima, moramo znati, tj. pratiti i njihovu proizvodnju, odnosno supstance gde se proizvode, i to u većim količinama, brzinu prilagođavanja i narko-tržišta, odnosno narko-dilera, a i ovih ljudi koji su zavisnici i, naravno, na kraju prevenciju i lečenje. Jer ukoliko to sve ne bismo pratili, ne bismo mogli da dođemo do valjanih zakonskih rešenja koja ćemo pokušati kroz amandmane da poboljšamo.
Bilo koja država, pa i one najrazvijenije i najdobronamernije, koliko god brzo da radi u rešavanju ove problematike, uvek kasni, jer je ovo problematika koja se jako brzo transformiše i pravi za sobom veliki broj žrtava.
Dokle smo mi stigli? Trenutno ne znamo ni koliko ima narkomana u Srbiji. Po nekim poluzvaničnim informacijama idu cifre od 130.000 čak do 200.000, a na lečenju imamo svega 5.000. Od 130.000 pa do 200.000 je cifra od 70.000, a to je čitava jedna armija, skoro brojno stanje vojske bivše države SRJ, a mi samo 5.000 ljudi koje smo prihvatili na lečenju. Zar vam se ne čini da je to velika disproporcija u broju onih kojima je potrebna pomoć i onih koji su se obratili za lečenje.
Dakle, država veoma kasni, potrebe su sve veće, tako da su pojedine lokalne samouprave, a i pojedine institucije u državi Srbiji krenule da se samoorganizuju. Naravno, da se organizuju u pružanju pomoći narkomanima i njihovim porodicama. Uz manje propuste imaju zaista nekih ozbiljnih rezultata, pozitivnih ozbiljnih rezultata.
Mada, voleo bih da se i to područje zakonski uredi i da se te institucije uvedu u neki sistem, makar zbog pomoći finansijske koja se treba pružiti, pa i stručne, da bi što bolje obavljali već započeti posao, a oni su počeli da se samoorganizuju još pre desetak godina.
Dakle, sve su ovo pitanja koja je trebalo makar mi poslanici da obradimo, da bismo što kvalitetnije pristupili ovom zakonu, a ne po svaku cenu po hitnom postupku.
Šta bi zdravstvo ovako više moglo i da uradi, obzirom u kakvoj je stanju ? Evo ovih dana afere, informacije nema gaze, prosto neverovatno. Kao da smo u ratnom stanju. Nema gaze. Odgovor je stigao kaže: nema gaze jer su bile velike poplave u Pakistanu i Indiji, pa je propala ovogodišnja proizvodnja pamuka u tim državama.
Opet, sa druge strane, informacije sa terena ili makar drugo ministarstvo koje treba da se bavi ovom problematikom, Ministarstvo policije, kaže da je povećan dotok ili dotur narkotika u Srbiju, zato što je povećana proizvodnja sirovine u Avganistanu. Sad ispada kao da se Srbija nalazi u srednjoj Aziji, kao da se mi graničimo sa Pakistanom, Indijom i Avganistanom i zbog toga nemamo gaze u bolnicama u Srbiji.
Malopre smo čuli tu od kolega, posle ovih vaših reformi ili reformi u pokušaju, koliko imamo problema da se sačuvaju neke osnovne sirovine koje su potrebne za operacije, kao što je krv koja se koristi u transfuziji tokom operacija. Zaista, teško da ćemo mi da ispunimo jedan od ciljeva, a to je da se uspostavi ravnoteža između nekontrolisanog korišćenja i kontrole i prevencije narkotika.
Posle 40 godina postojanja određene problematike u Srbiji povodom narkomanije i širenja tih psihoaktivnih supstanci mi dolazimo sad u situaciju da širimo mrežu laboratorija za otkrivanje tih psihoaktivnih supstanci. Šta smo radili proteklih 40 godina ili proteklih 10 godina?
Razumem vašu dobru nameru da vi želite da uredite određenu problematiku i nemojte ovo shvatati baš toliko lično, ali zaista mnogo kasnimo, jer broj ljudi koji su upleteni u tu mrežu i njihovih porodica jeste 200 hiljada narkomana, al' to je 200 hiljada porodica puta tri člana. Da li mi rešavamo te probleme? Teško. Sumnjam da će i ovaj zakon, dobro je da ga imamo na papiru, ali s obzirom da je u državi Srbiji poznato da mi ne sprovodimo zakone baš najbolje, sumnjam da ćemo i ovaj zakon uspeti da sprovedemo.
Naravno, trebalo bi da imate i veću saradnju sa ostalim ministarstvima, kao što rekoh malopre i Ministarstva policije i Ministarstva pravde. Kako je moguće da neki narkoman tek u trećoj, četvrtoj ili diler tek u trećoj, četvrtoj presudi dobije nekoliko godina zatvora, a tamo neka dečica koja bace poneki kamen na policiju dobiju u startu proces po hitnom postupku i dobiju drakonske kazne?
Dakle, u toj strategiji morate malo više da imate saradnju između ministarstava, da se malo bolje dogovarate i da naravno zakone sprovodite, jer nije problem da mi donosimo ova mrtva slova na papiru, a da nam brojke govore nešto sasvim drugo. Hvala.

Moj amandman je čisto tehničke prirode. Dakle, član 3. stav 7. je posledično vezan i za član 23. O čemu se radi? Radi se o tome da zakoni imaju svoje preporuke, propisuju prava i obaveze i zakoni zaprećuju neke kazne i neki zakoni, kao ovaj zakon ispred nas, imaju značenje izraza, odnosno određeni pojmovnik.
Mi smo samo hteli zbog čistoće zakona da određeni pojam prebacimo u pojmovnik, a da članove dalje ne opterećujemo pojmovima nego da ostavimo upravo ovako kako jeste.
Vlada je dala svoje obrazloženje – na jednom mestu ne može, na drugom mestu može. Mi mislimo da je naše mnogo praktičnije, da pojmovi o određenim stvarima, određenim letilicama stoje u značenju izraza, a da član 23. koji to objašnjava ostane sa ona svoja dva stava. Mislimo da bi tako bilo tehnički najispravnije. Međutim, Vlada nije prihvatila i tu ne mogu da utičem više od ovoga što sam pokušao.

Ministra ću malo da relaksiram, jer neću govoriti o platama i zgradama. Moj amandman je čisto tehničke prirode, pa da malo opustimo atmosferu.
Podneo sam amandman na član 23. iznad kojeg stoji naslov – Povreda vazdušnog prostora. Kao što sam malopre rekao, kada sam branio amandman na član 3, rekao sam da ovaj stav 3. treba da se briše. U stvari, on se samo prenosi u član 3. da od tačke 7 bude 7a.
Smatramo da dirigovani i nedirigovani leteći objekti ne bi trebalo da stoje ovde gde je povreda vazdušnog prostora, već u pojmovniku izraza. Imate u članu 23, recimo, suprotno od prva dva stava – suprotno instrukcijama pružaoca usluga kontrole letenja ili letenje domaćeg ili stranog vazduhoplova, ili povreda vazdušnog prostora smatra se i letenje stranih dirigovanih i nedirigovanih letećih objekata u tom prostoru bez dozvole ministarstva nadležnog za poslove odbrane itd.
Sada, imate ovo – dirigovani i nedirigovani leteći objekat je naprava bez posade, koja za pogon koristi motor. Znači, čisto jedan pojam koji treba da stoji u članu 3. kao podtačka tačke 7, kao tačka 7a, gde se u tački 7) kaže – zona za letenje vojnih vazduhoplova. Ovo se pretpostavlja da su neki vojni vazduhoplovi, pa bi bilo adekvatnije da se nalazi u članu 3, nego u članu 23.
Obzirom da niste prihvatili moj amandman u članu 3, a kažem da je on uzročno posledično vezan za član 23, ne nadam se da ćete prihvatiti ni ovaj, ali moje je bilo da pokušam da zakon učinim boljim.

Podneo sam amandman na član 2. stav 1. da se reči "ako nije drugačije određeno" brišu. Dakle, čitav prvi stav glasi: "Izrazi upotrebljeni u ovom zakonu, ako nije drugačije određeno, imaju sledeće značenje".
Mi zaista ne možemo da verujemo da neko može ovako nedefinisanu odrednicu da stavi u zakon, naročito, ako se vidi da u članu 2. postoji 76 tačaka koje su odštampane ili zauzimaju prostor, čak, devet strana određenih odrednica i značenja, i da nije moglo da nađe tu baš jednu ili neku koja će se u budućnosti pojaviti, pa neće biti definisana ovim zakonom, nego će neko drugi da odredi.
Sad se postavlja pitanje koji je taj neko drugi ko može na nivou jednog zakona da određuje određene izraze? Skupština donosi zakone, Vlada može da donese uredbu, ali da neko neodređen donosi ovakve izraze zaista je neverovatno. Jedno je definisati pojmove, a drugo je definisati postupke i radnje. Dakle, jedno su radnje, drugo su definicije.
Smatramo da bi ovaj prvi stav lepše izgledao, jer izrazi koju su upotrebljeni u ovom zakonu pobrojani su u 76 tačaka, a u svakoj tački postoje određeni izrazi koji su definisani, bolje je, kada se bude pojavio neki novi izraz koji nije definisan na najbolji, najsrećniji ili najstručniji način, onda napraviti novu izmenu i dopunu zakona, pa da to ponovo definišemo, da ubacimo taj izraz u zakon i završili smo problem, tj. rešili smo ga. Hvala. (Aplauz)

Izdvojio sam mišljenje na Odboru za evropske integracije o setu ovih zakona, tako da generalno situacija u poljoprivredi, a i ove oblasti koje treba ovi zakoni da pokriju govore nešto drugačije od onoga što zaista jeste predviđeno ovim zakonima, odnosno zakoni jesu preko potrebni, ali je situacija u državi više nego loša, čak katastrofalna, tako da mislimo da je trebalo neki drugi sled koraka da se preduzme da bi se određene situacije prevazišle.
Zakon o šumama je u osnovu dobro zamišljen, ali u nekim delovima nedorečen i mi smo u tim članovima intervenisali amandmanima, dok je u nekim članovima preoštar, a u nekim zaista čak i više nego nefleksibilan.
Naravno, vidimo tendenciju ove vlasti i ove Vlade da na sve što može da donese novac stavi svoju ruku, čak i na onaj deo koji bi trebalo ljudima koji žive na obodima šuma da pomogne da prevazilaze ove krize u koje ih je ova država i ova vlada uvela, međutim, neće moći tako lako da koriste svoja dobra izgleda.
U zakonu i u obrazloženju se kaže da je država vlasnik 53% šuma Srbije, dok opet neki drugi podaci govore malo drugačije. U zakonu nismo našli da li ste predvideli kako ćete kroz restituciju da vratite nasilno oduzetu šumu, koliko je to šume u vlasništvu privatnih lica, koliko u vlasništvu manastira, da li će pravna lica i manastiri moći po ovom novom zakonu adekvatno da gazduju tim šumama kada im jednog dana država napokon vrati. Kako ćete im nadoknaditi proteklih 60 godina gazdovanja države njihovim vlasništvom? Zaista je tu bezbroj pitanja na koje nismo našli prave odgovore.
Naše viđenje da je za premnogo pitanja ovlašćen isključivo ministar, ne mislim ništa lično, mislim na funkciju, mislimo da je zaista ministar preovlašćen i, koliko mi se čini, po ovom zakonu o šumama ćemo se ponovo naći sledećeg proleća ovde za skupštinskim klupama i raditi na ovom zakonu.
Mislimo da je kratko ili promašeno vreme koje se odnosi na izradu izvođačkih planova sada kada je počela sezona rada na terenu, a malo manje sedenje u kancelarijama. Svi oni koji budu pravili planove neće biti na terenu, biće po kancelarijama.
Pominje se i neko novo formiranje nekih privatnih društava za gazdovanje šumama, zatim licence za šumarske inženjere za obavljanje stručnih poslova u gazdovanju šuma. Ljudi će polagati te licence i posle 20-30 godina rada na tom poslu, a opet to pobliže određuje ministar.
Malopre smo čuli od kolege Markovića da manastiru Ravanica nije vraćeno 1.200 hektara šume, a izgovor je samo onih 60 hektara koji se nalaze u vlasništvu Vojske Srbije. Zašto nije vraćeno makar onih hiljadu i sto i nešto hektara.
Nije manastir Ravanica jedini manastir kojem je zaista načinjena ogromna nepravda oduzimanjem te njihove imovine.
U članu 9. vidimo pobrojan veliki broj nekih delatnosti ili zabrana na obavljanju određenih delatnosti u šumama. Naravno, kroz druge članove je data mogućnost da se za sve to vade određene dozvole i sada je prosto neverovatno da neki čovek koji je generacijama ili neka porodica generacijama žive na obodu šume i čije je recimo gazdinstvo ili imanje većim delom u obliku šume, moraće za svaku od tih delatnosti da dođe, da ide do grada, da stoji na šalterima i da dobija dozvole da bi mogao da preživi u ovim teškim vremenima.
A verujte mi da ima takvih kojima je teško da skupe u kešu dovoljno novca da plate autobusku kartu da dođu do nekog grada koji je udaljen 20, 30, 40, 50 kilometara od njihove kuće, gde se nalazi opština ili uprava koja im izdaje te dozvole.
Dakle, i po zakonu o šumama, a i uopšte u poljoprivredi naše viđenje je da je zaista situacija alarmantna. Vidimo da je ministar veseo, zadovoljan. I treba čovek da ima tu pozitivnu sugestiju, naravno…

Poštovana predsednice, izdvojio sam mišljenje na Odboru za evropske integracije povodom ova dva zakona, dakle, Predloga zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskog dima i Predloga zakona  o lekovima i medicinskim sredstvima.
Ovi zakoni, po meni, doživeće sudbinu svojih prethodnika, odnosno neće u potpunosti biti sprovedeni ili će samo selektivno biti sprovedeni. Mi fabrikujemo zakone kao da radimo na normu. Radimo otprilike u dve i po smene. Doneli smo na hiljade zakona, a koliko ih je zaista zaživelo, to je veliko pitanje, a to vam zameraju i ovi vaši mentori sa zapada, naročito iz EU.
Dakle, doneti zakoni se ne sprovode ili se ne sprovode u potpunosti. Zaista izražavam ozbiljnu skepsu da će i ovi zakoni zaživeti, naročito Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu. Možda samo u nekom delu kada neko pokrene neku kampanju protiv duvanskog dima, a da bi zarad ličnog bogatstva ili bogaćenja vodio tu kampanju, možda u tom jednom delu te kampanje proradi svest nekog pušača, pa nas poštedi izloženosti duvanskom dimu na zaista bezbroj mesta, prostora, zatvorenih i otvorenih u ovoj našoj državi.
Izražavam skepsu i zbog toga, evo recimo, pogledajte samo državne institucije, tamo gde ste vi najjači, otkako otvorite vrata neke državne institucije zapahne vas duvanski dim i dok ne izađete napolje vi ste stalno obavijeni duvanskim dimom.
Nekad ste makar mogli da izađete napolje, pa da ga ne osetite, a danas ne možete ni kroz park da prođete, a da vas ne zapahne duvanski dim.
Čini mi se da je ovo već treći predlog zakona ili treći zakon koji se na ovu temu zaštite od duvanskog dima donosi u zemlji Srbiji, ali ništa do sada nije urađeno i neće biti. Donećete zakon, imaćete pokriće na papiru, dobićete neku pohvalu iz EU, ali u stvarnom životu biće – džaba ste krečili.
Daleko od toga da sam protiv ovog zakona, ali ne verujem da imate želju i snagu da ga sprovedete u delo. Otežavajuća je okolnost, s jedne strane, imate predsednika stranke, potpredsednika Vlade, koji polaže kamene temeljce, otvara fabrike po Vojvodini, po Srbiji, za preradu duvana i pravljenje cigareta, a vi sada treba da radite protiv njega i da nas štitite od duvanskog dima.
Mislim da represije koje ćete sprovoditi nad određenim licima i ljudima koji imaju neke lokale ili neke firme biće mnogo više nad njima, tom nekom privatnom sektoru, nego u samim državnim institucijama.
Ako uspete, može da se dođe i do toga da doživite neuspeh ili negativnu ocenu od samih ljudi u Vladi, a ako uspete mnogi ljudi u Srbiji mogu da budu zahvalni. Međutim, i ovo će biti mrtvo slovo na papiru. Vama treba samo nešto što vam donosi određene poene, populističke poene i pohvalu od strane EU, a duvanski dim će nas i dalje okruživati.

Dakle, izdvojio sam mišljenje na Odboru za evropske integracije, a kako teku ove naše integracije ja bih ga pre nazvao Odbor za evropske dezintegracije. Baziraću se prvenstveno na ovom zakonu o regionalizaciji.
Dakle, još jedan od bezbroj zakona koji samo za nekoliko meseci ili nepunu godinu dana doživljava izmene i dopune. U nekim državama zakoni traju po sto godina i više, a mi u ovom vašem tumaranju ka "Jevropi" svakih mesec, dva, tri, pola godine menjamo zakona.
SRS je protiv predloženog zakona iz nekoliko razloga. Prvi, predlog novih administrativnih regija neće doneti više novca opštinama i okruzima, ali će biti otvoreno minimum 12 agencija. Neke će prerasti u neke druge, neke već postoje, neke će se otvoriti ili doraditi ali, u svakom slučaju, biće minimum 12 novih agencija.
Iz vašeg izlaganja smo malopre čuli da će ih opet finansirati lokalna samouprava ili makar delimično će ih finansirati lokalna samouprava i opet se pravi neko sito, neka grupa ljudi, neka komisija koja će neke novce, odnosno pretpristupne fondove i te bespovratne kredite raspodeljivati onima kojima oni odluče da treba da se raspodeli. Znači, neće direktno moći opštine da traže same nego će postojati neka agencija koja će odlučivati ko će dobiti a ko neće dobiti, i sad naravno opet po nekim vašim kriterijumima.
Drugi za nas je politički, odnosno bezbednosni. Lično smatram da je ovo rasparčavanje Srbije, odnosno nastavak i da je ovo samo nastavak "Milosrdnog anđela" i da se trenutno ne radi o eksplozijama nego da se radi o implozijama. Dakle, postavljate takve mehanizme gde će se Srbija urušiti sama od sebe iznutra.
Da je interes velikih sila da se podeli Srbija na što više delova, odnosno na onoliko koliko oni traže, postavio sam to pitanje, jer sam imao takva saznanja, a i štampa je o tome govorila. Postavio sam 14 poslaničkih pitanja u decembru 2008. godine i dobio sam odgovore od nekoliko ministarstava, koji su zaista bili smešni, da upotrebim određene gradacije koje ovde vrlo često čujemo od ministara, dakle dobio sam odgovore koji su više nego smešni.
Neki od njih su bili da nemaju saznanja, ovakva ili onakva, da bi samo sedam meseci kasnije došao Džozef Bajden i dao meni odgovor da li će se Srbija deliti na pet regiona. Da, rekao je, možete deliti Srbiju na pet regiona. Sad naši ministri ne znaju, a potpredsednik Amerike zna. Zaista uvredljivo.
Naravno, gospodin ministar je istrčao odmah sa novom tezom da treba Srbiju deliti na sedam delova. Međutim, iako je donet zakon ne može biti onako kako hoće ministar Dinkić ili neki ljudi ovde u vlasti, već onako kako hoće strani mentori. Dakle, biće ih pet.
Kako god da vi koristite, kroz vaša objašnjenja, kroz vašu demagogiju ili populističke govore, da se Vlasi ne dosete, tu vašu regionalizaciju mi vidimo ovako: vi kažete da mi pratimo vaše kretanje, da, i vaše kretanje i vaše izlaganje, i danas smo u vašem izlaganju čuli mnogo toga što nam potvrđuje ova naša razmišljanja i naša viđenja.
Zaista sam se naježio od rečenice koju ste izgovorili, a to je da će ovi administrativni regioni za neko vreme postati čak i politički regioni.
Znači, zaista se ide u vrlo ozbiljnu podelu Srbije. Šta god da date vi kao odgovor u daljim objašnjenjima, ne možete me razuveriti od ovoga, jer neki mnogo jači od vas, koji vas upotrebljavaju, traže od vas da vi uradite to sa Srbijom.

Hvala. Podneo sam amandman da se član 10. briše. Mi smo za to da se briše član 10. i ceo ovaj zakon, jer smatramo da je apsolutno nepotreban. Dolazimo u situaciju da svake tri-četiri godine donosimo neki zakon o amnestiji. To je prosto neverovatno. Zaista jesam za amnestiju, ali koliko god da budemo darežljivi, država mora da uzima u obzir koga sve i za šta amnestira. Bilo je danas polemike, bilo je replika. Pomalo sam zbunjen šta sam sve ovde čuo. Pominjana je i politika, neka politika iz daleke prošlosti, iz bliske prošlosti itd.
Koliko sam shvatio, intencija ovog zakona, a i ovo što mi predlažemo, jeste da se u ovim zakonima ne govori o politici, već o zakonskom mehanizmu koji je uspostavljen, dakle, da taj zakon važi u određenom trenutku. Onda dolazimo u situaciju da li neko u određenom trenutku prihvata, odnosno da li se odaziva tom zakonu ili ne, da li neko poštuje svoju radnu, vojnu i materijalnu obavezu ili ne?
Kakvu mi poruku šaljemo ljudima? Šta to znači, neko je nekada pozivao neke ljude kroz zakon da se odazovu određenoj obavezi, a danas ih neko oslobađa? Ali, opet postoji zakon koji poziva na vojnu, radnu, materijalnu obavezu, i vi ste trenutno ti koji ste na vlasti i sprovodite takav zakon. Vi pozivate nekoga. Šta to znači? Ako se sutra, prekosutra, za mesec dana neko ne odazove vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, da će biti gonjen? Ili ćete ponovo upotrebiti ovaj mehanizam, da za tri, četiri, pet ili deset godina neki vama slični donesu novi zakon o amnestiji?
Tu se govori o shvatanju odgovornosti prema određenim funkcijama koje vi obavljate, da ne kažem obnašate, ovde u državi Srbiji. Kakve su to poruke? Kako da pogledamo u oči one ljude koji su bili tamo negde i na strašnom mestu postojali, a danas neki koji su se sklanjali po belom svetu bivaju amnestirani? Onda neki koji su amnestirali te, biće danas amnestirani od pre tri-četiri godine. Zaista je neshvatljivo. Dajte da se malo uozbiljimo i da se ne igramo sa ljudskim sudbinama. Hvala.

Podneo sam amandman gde se briše stav da prava učenika i studenata utvrđena ovim zakonom jesu lična i ne mogu se prenositi. Zaista mislim da je normalno i legitimno zaključiti da prava koja su u članu 3. nabrojana u stavu 1 – smeštaj, ishrana, vaspitni rad, učenički krediti, učeničke stipendije, stipendije za izuzetno nadarene učenike i studente, odmor, oporavak, kulturne, umetničke, sportske i rekreativne aktivnosti nisu neka prava koja se mogu nasledno prenositi. Svaki čovek, svaki student i učenik to ostvaruje sam za sebe.
Mislim da to ne bi trebalo da stoji u zakonu, jer se podrazumeva, ali s druge strane, s ministrom se zaista intimno slažem da ovo treba da se reguliše na određeni način. Jer, mi više ne živimo u vreme socijalizma, i to onog opuštenog socijalizma, živimo u kapitalizmu, i to surovom liberalnom kapitalizmu, tako da država mora da štiti svoje resurse.
Da se ne bi ponavljali slučajevi iz 60-ih i 70-ih godina, gde jedan brat dođe i dobije krevet u nekom domu, pa onda cela familija prođe kroz taj sprat i taj krevet, pri tome švercujući farmerke ispred komisiona u tadašnjoj ulici Maršala Tita, danas sive eminencije određenih institucija koje imaju po 20-30 hiljada zakupljene zemlje itd., da ne bi ti ili neki novi paraziti mogli dalje da koriste resurse države, kažem, intimno se slažem sa ministrom da treba ova problematika da se reši, naročito kroz određene inspekcije Ministarstva.
Tim ljudima treba staviti do znanja da jedan čovek zaslužuje, prema nekim svojim sklonostima, prema svojim bodovima i ostvarenim rezultatima, ono što je dobio, a da njegova braća od strica, tetke ili rođena braća to ne zaslužuju, naročito ne generacijama, tako da ne bi trebalo da to stoji u zakonu, a nekim podzakonskim aktom bi trebalo biti regulisano. Hvala.

Amandman na član 11. je još jedan principijelni amandman u vezi ministra i ministarstva.
Apsolutno se slažem sa svim razlozima koje su navele kolege Mirko Munjić, Sreto Perić, Zoran Krasić i Milovan Radovanović, da je ministar, kao politička ličnost, smenjive prirode. Ministri prolaze, a ministarstvo je organ državne uprave koji stoji i postoji decenijama i on zaista vodi i uređuje određenu i politiku i određene nadležnosti, tako da smatramo da bi napokon trebalo malo više da potpisujete ministarstva u zakonima, a malo manje ministre. Hvala.

Dakle, izdvojio sam mišljenje o zakonu o zaštiti geografskog porekla na Odboru za evropske integracije iz nekih opštih razloga i ambijenta u kome živimo.
Prethodni zakon je donet 2006. godine i, evo, već posle samo četiri godine mi donosimo novi zakon, a radi se o oblastima koje nisu tako lako promenljive. Ovo govori o tome da mi malo radimo da bismo zaštitili sebe, već, izgleda, da bismo zaštitili neke druge. Naša tužna praksa o tome dovoljno govori.
Malopre, potpredsednik Vlade kaže da je EU 2006. godine donela novu uredbu po kojoj ćemo mi još jasnije i brže moći da definišemo i zakonski uredimo određene oblasti. Zaista ne mogu da verujem. Znam i vidim kakva je vaša matrica i koji film vrtite u svojoj glavi, ali ne mogu da verujem da nam sve živo potiče, počinje i završava se s EU. Valjda postoje neki univerzalni zakoni koji vladaju na nivou sveta. Nemoguće da neko može na Novom Zelandu da zaštiti, ne znam, pirotski kačkavalj ili srpski ajvar, samo zato što je pre 20 godina tamo otišlo da živi 10 hiljada Srba koji znaju to da prave. I, ne može Novi Zeland da nam osporava ili da nam to ne osporava, samo zato što mi nismo ili oni nisu članovi EU. Valjda postoje neki zakoni koji postoje na nivou celog sveta. Pustite malo tu EU sa strane, ne mogu više ljudi da žive od vas.
Mnogo je naših proizvoda već zaštićeno od zemalja u okruženju. To govori da smo ozbiljno zakasnili i smatram da neko, naročito zbog proteklih 10 godina kako ste vi na vlasti, mora da snosi određene konsekvence. Naročito garnitura političara koja je to sve trebalo da isprati, a koja se, očigledno, nije snašla na tom svom putu tumaranja ka Evropi.
I, sada smo došli u situaciju – daj šta daš, da spasavamo što može da se spase. U ovako bogatoj državi, bogatoj pametnim ljudima i prirodnim resursima, mi tek 2010. godine donosimo zakone o zaštiti intelektualne svojine i proizvoda, kao i autentičnih geografskih regiona. Mislim da će i ovaj zakon, kao i mnogi drugi, biti prevaziđen, i to upravo zbog toga što se ovaj zakon mora finansirati iz budžeta, a budžet je prazan, zato što je uništena privreda odakle da se on puni. Ovo će biti jedan spisak lepih želja.
Naše bogatstvo je veliko i ogromno da ima toliko proizvoda, a i flore i faune, koji moraju biti zaštićeni. Predlažem da zaštitimo još jednu novu životinjsku vrstu, a to je "veseli vuk", odnosno onaj vuk koji lovi zabave radi, koga je juče promovisao ministar poljoprivrede Saša Dragin ovde, u Skupštini. Tako ćete imati još dopuna vašeg zakona i nastojanja da zaštitite određene autentične vrste i geografske regione u Srbiji. Hvala.

Na Odboru za evropske integracije izdvojio sam mišljenje o ovom zakonu, smatram da nije baš dorečen i da ima nekih nelogičnosti. Imajući uvidu da juče posle podne matični Odbor poljoprivrede nije prihvatio ovaj zakon to znači da postoji vrlo ozbiljno profesionalno razmimoilaženje, stručno razmimoilaženje, i da bi trebalo neke stvari popraviti, pa onda sa kompletnim predlogom zakona izaći pred Narodnu skupštinu. Ovo je, da kažem, jedan malo brutalniji vid guranja zakona u skupštinsku proceduru.
Nama smetaju pojedine stavke, kao što je formiranje Komore. Komora je samo drugi naziv za još jednu agenciju. Mi smatramo da je ''namet na namet'' i da je to zapošljavanje nekih novih kadrova, da ne bi ostali bez posla, na nova radna mesta. Naravno, od neke tradicije i sličnih hobi-varijanti pravite vrlo ozbiljan i unosan biznis, jer se 95% ili 90% ljudi od onih 75.000 lovaca bavi ovim iz hobija, a najverovatnije ubuduće zbog poskupljenja tog hobija neće moći time da se bavi iz hobija, nego će se time baviti samo bogati ljudi.
Postoje i neke terminološke novotarije kojih vi ne možete da se odreknete, a to je da ste, recimo, u obrazloženju dali – u radu kreativnih radionica posvećenih lovnoj politici i lovnom zakonodavstvu učestvovali su ti i ti. Kakve su to radionice? Jesu li to metalobrusačke, stolarske radionice, psihološke, psihijatrijske radionice? Zar ne postoje radni sastanci, stručni sastanci, simpozijumi na stručne teme? Kakve radionice? To je zaista neshvatljivo.
Šta znači ovo: ''besna lisica'' ili ''gladan vuk'', ''zabave radi'', rade to što rade, to je već objasnio gospodin Todorović. Ne znam samo da li postoje i neki bezobrazni zečevi koji se zalete na voćke, pa oglođu koru sa tog drveća?! Hoću da pitam, kada se pojavi takva štetočina, šta treba raditi? Onaj poljoprivrednik koji je ugrožen, da li treba da zove i sačeka neku komisiju, da izađe, da proceni koliko je lisica više ili manje besna, da bi onda došao neki lovočuvar ili da bi se organizovala hajka da lisica bude ubijena, ili poljoprivrednik ima pravo da se zaštiti i na malo neposredniji način?
Ono što mene kao vrlo ozbiljnog čoveka, naravno, i kao političara, ali pre svega, kao čoveka i građanina, i stanovnika zemlje Srbije, zaista pogađa u ovom predlogu zakona jeste to što u nekoliko članova, kao i u obrazloženju ovog vašeg predloga zakona, vi AP Vojvodinu jedino brojite i kada se govori o autonomnim pokrajinama, govorite samo u jednini. Nigde nisam našao da se govori u množini i nigde nisam našao da se pominje i Kosovo. Šta to treba da znači?
Da se Vlada Srbije odrekla Kosova i Metohije i da na jedan neposredan, suptilan, način pokušava preko svojih ministarstava i preko predloženih zakonskih rešenja da nam stavi do znanja da se odrekla Kosova i Metohije, kao i da ćemo se brinuti samo o onome što se nalazi na teritoriji Vojvodine?!
Budite ljubazni, govorite u množini, računajte i dalje Kosovo kao našu teritoriju, a kada ćemo se zaista tamo vratiti, u punoći svoje državnosti, o tom potom. Nemojte na tako suptilan način da se odričete Kosova i Metohije. Hvala. (Aplauz.)

Član 104 – dostojanstvo. Gospodine ministre, mislim da ste raspravu na ovaj predlog zakona poveli u pogrešnom pravcu. Zaista, nismo ni imali nameru…

Hvala, uvažena predsednice. Izdvojio sam mišljenje na Odboru za evropske integracije o ova dva zakona, o predškolskom obrazovanju i o učeničkom i studentskom standardu.
Ne sumnjam da je predlagač zakona imao dobre namere da uredi određenu materiju, ili jednu, da kažemo, veću životnu okolnost i okruženje kroz koje prolaze mnogi ljudi, odnosno svi ljudi u svom životu. Međutim, mi iz SRS-a, zbog stvari koje su nam se događale u proteklih 10, pa i 20 godina, a koje su nam dolazile od ili iz raznih zemalja savremenog i razvijenog Zapada, te savremene demokratije itd., veliki smo skeptici prema svemu što nam dolazi iz tog okruženja i iz tih kuhinja.
Juče sam od jednog od saradnika gospodina ministra Obradovića čuo da je jedan zakon počeo da se pravi još 2003. godine i da je tek prošle godine završen. Sedam godina je pravljen zakon. Naravno, i ovaj zakon koji je napravljen, odnosno donet pre 18 godina, treba da se menja i da se sve to popravi.
U proteklih deset godina, razni projekti koji su uvođeni kroz neke nevladine organizacije, neki eksperimenti koji su uvođeni u taj sistem obrazovanja, dovodili su do određenih konfuzija. Uvodili su neke sasvim nove materije, neke stvari koje su strane našoj istoriji i našoj kulturi. Neke zemlje, poput Finske, bile su određene da jedno vreme, ne znam, čak, finansiraju i nadgledaju sprovođenje tih nekih standarda.
Postavljam pitanje – da li mi ovde na Balkanu, stanovnici, pripadnici svih vera i nacija, možemo da se upoređujemo s kulturološkim, istorijskim nasleđem jedne Finske ili nekih drugih zemalja? Kakvi su to standardi? Da nisu možda to neki novi NATO standardi ili ne znam kakva ludila koja nam se propagiraju?
Podneli smo veći broj amandmana na ove zakone, jer želimo da ih popravimo, da vam pomognemo da budu još bolji. Međutim, malo opozicija može da pomogne da ovi zakoni budu bolji, s jedne strane, a s druge strane, da se sprovode, jer ovo su zakoni koji treba da se finansiraju. Oni se finansiraju iz budžeta Republike Srbije.
Vi morate među svojim kolegama da napravite takav konsenzus, da naterate onog ministra koji se već deset godina bavi ekonomijom u zemlji Srbiji da vam napuni budžet, da biste mogli da zahvatate određena sredstva da finansirate obespravljene profesore, nastavnike i vaspitače, da imaju normalne plate, da bi mogli srećni i zadovoljni da dolaze i da se posvete radu na vaspitavanju i obrazovanju dece. Ako su oni nezadovoljni, onda će deca u vrtićima da gledaju video-kasete sa crtanim filmovima, podizaće im se agresivnost, i onda će dete od pet godina da dolazi kući da napada stariju sestru ili brata, da se zaleće i da se tuče s njima. Kada roditelj vidi da se nešto dešava poslednjih mesec dana, ode u vrtić i pita – pa, šta radite tokom dana? Kažu, damo im ove kasete, pa oni gledaju.
Dakle, taj vaspitač mora da bude stimulisan da se zaista posveti svom radu. Ako nema dovoljnu platu, nego razmišlja kako će da štrajkuje i kako će da preživi, kako će svom detetu da obezbedi, ne znam, dve - tri hiljade dinara da kupi patike, ne 200 evra, nego dve - tri hiljade dinara, pa čak i manje, da kupi patike, onda se postavlja pitanje kako on može da radi taj posao koji radi?
Sumnjam, zaista osnovano, da neko namerno uvodi određeni vid nezadovoljstva i u predškolsko vaspitanje, a i u ovo srednje i fakultetsko obrazovanje. S jedne strane, država nema novca da isfinansira određene projekte. S druge strane, kroz silne autonomije fakulteta itd., dobijaju se ogromne količine, odnosno traže se ogromne količine novca da bi se finansirale neke školarine, tako da opet dolazimo u situaciju da pravimo, maltene, neke savremene robove koji će raditi neke nižekvalitetne poslove od onih koje bi trebalo da rade po nekom svom dostignuću ili nekom intelektualnom nasleđu. Neće se školovati oni koji imaju psihofizičke preduslove, nego oni koji imaju novca za to. Zaista je tužno što imamo situacije da nam neki kriminalci osnivaju određene ustanove. Hvala.