Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine, apelujem na član 107. i dostojanstvo doma povodom nesrazmernog razmahivanja priča o hapšenju među narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Kada predsednik Vlade i prvi potpredsednik Vlade govore o tome, govore sa stanovišta političke identifikacije sa resornim funkcijama, koje su, ako ćemo baš do kraja, više oblik prisustva slobodnog građanstva i izabranih predstavnika građana nad ovom komponentom sile u resoru Vlade, ali to da se političke partije nadmeću, pa još vređaju time da li dovoljno hapse ili ne hapse. U Republici Srbiji političke partije nad tom temom nemaju nikakve ingerencije valjda i ne znam kako se političke partije osećaju pozvanima da knjiže političke poene na osnovu procesa koji su isključiva nadležnost državnih organa koje mi nadziremo, a kojima ni na koji način ne upravljamo?
Dakle, meni se polako, slušajući to, kosa pretvara, iako sam je ošišao, u frizuru gospodina Tasovca. Kako može Narodna skupština Republike Srbije da raspravlja o tome da li partije intenzivno hapse? Ustavom Republike Srbije je političkim partijama zabranjeno neposredno vršenje vlasti, naročito u tako osetljivim prerogativima vlasti, kao što je primena sile. Mislim da se na to mora reagovati u ime ustavnog poretka i Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, uvaženi predstavnici Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nad predmetnim predlogom Zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima najpre bih saopštio ono što držim da je njegova politička suština i rezultat političkog procesa koji on formalizuje. Ujedinjeni regioni Srbije, više nisu u Vladi Republike Srbije. Poslanička grupa URS više nije deo vladine skupštinske većine i biće opozicija Vladi Republike Srbije. Naravno, URS nikada nisu bili, niti će sada biti, niti mogu biti opozicija Srbiji.
Iako postoji jedna tendencija da se ovaj predmetni predlog zakona tumači prvenstveno u jednom sistemskom ključu kao izvan aktuelnih pitanja i političkih procesa relevantan, nisam sklon da ga vidim na takav način. Iako je u tom duhu imamo suštinskih primedaba osnovna je da smatramo da Ministarstvo privrede i Ministarstvo finansija ne mogu biti odvojeni makar u kriznom periodu.
Najgrublje rečeno smatramo da je i najliberalnijim privrednim tradicijama Evrope. Kriza potvrdila neophodnost državnog subvencionizma intrevencionizma i da to nije moguće na bezopasan način obavljati bez duboke koordinacije sa Ministarstvom finansija, baš kao što ni ozbiljni fiskalni planovi u periodu krize ne mogu biti pravljeni bez neposrednih, direktnih, kompetentnih uvida u privredna pitanja makar u kriznom periodu.
Ali, ovu temu ćemo ostaviti za raspravu u pojedinostima, na kojoj ćemo i sami priložiti svoje konkretne predloge.
Ono što ostaje centralna tema je ono čime sam svoj diskusioni prilog i počeo. URS kojima je upravo pomenuto predmetno ministarstvo, a sada podeljeno i pripadalo, nikada nisu krili činjenicu da nisu najveća partija u Vladi Republike Srbije od njenog osnivanja, da zapravo smo u ovu Vladu pozvani, mnogo puta smo sami potencirali da naši glasovi u parlamentu nisu odlučujući i da Vladina skupštinska većina i bez URS ima dovoljno glasova, da donese odluke i zakone koje želi doneti.
Zbog toga, kada nam se premijer koji nas je i pozvao u Vladu zahvalio na dosadašnjoj saradnji, jasno smo rekli da tu nema apsolutno nikakve drame po URS, niti smo ozlojeđeni, niti smo ljuti, niti smo uvređeni. Odmah je pala reč da ćemo biti konstruktivna opozicija.
Iako u srpskom jeziku reč „opozicija“ stoji sasvim prihvaćeno i razumemo je odlično, bojim se da oko reči „konstruktivan“ još uvek ne vlada potpuni dogovor šta bi ona imala za značiti.
To da razjasnim, konstruktivan karakter URS znači da ćemo voditi principijelnu, odnosno programsku politiku, to je deo i one napomene s početka da Srbiji nećemo biti opozicija, da nećemo svoja stanovišta zasnivati na personalnim pitanjima i nećemo se određivati prema zakonskim predlozima i idejama u zavisnosti od toga od čega potiču, već prema tome kako stoje ta pitanja u odnosu na program URS, kako mi principijelno, ideološki i programski odgovaramo na te teme. Ako je ovo nekome nejasno, ja bih pojasnio konkretnim primerom, da ne bi bilo, pošto su primeri uvek konkretni, uvređenih, uzeću lični primer.
Poznato je, verujem da sam u toku predizborne kampanje kao kandidat za narodnog poslanika na listi URS potpisao programsku platformu „Preokret“, iako su LDP i SPO koji su autori te platforme bili konkurenti u istoj izbornoj trci, nije mi to bilo teško, baš kao što u URS to niko nije ni zamerio. Zašto?
Zato što smo za razliku od viđenja da je to samo jedna od mogućih političkih platformi imali jasnu svest o tome da to nije jedna od mogućih političkih platformi, već jedini okvir u kojem će se odigravati politika Srbije. Baš zato nije mi uopšte bilo teško da glasam za zakonske predloge koje predlažu SNS i SPS, bilo da je reč o novoj Rezoluciji o KiM, bilo da je reč o Briselskom sporazumu, bilo da je reč o celom paketu zakona o ubrzanim evropskim integracijama Srbije.
To je zapravo duh iste one platforme koju sam potpisao kada sam potpisao platformu „Preokreta“, svejedno što su jedan tekst pisali predstavnici jedne partije i političke opcije, a potom zakonske predloge predlagali predstavnici drugih partija. Reč je o principima i političkom programu, da Beograd i Srbija moraju prestati da neguju problem KiM, da zarad sopstvene perspektive moraju pristupiti rešavanju tog problema međunarodne zajednice na vlastitom tlu, a u interesu bržih evropskih integracija i napredovanja Srbije i u interesu njene budućnosti i generacija koje dolaze. Svaki predlog Vlade Republike Srbije koji bude u tom ključu došao na menй Narodne skupštine, sasvim sigurno, imaće podršku URS.
Mi, međutim, imamo i određenu brigu. Zabrinut sam. Od oktobra 2000. godine, od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, 2008. pogotovo, a nakon dobijanja statusa kandidata i očekivanja datuma početka pregovora o pristupanju Srbije EU, svi relevantni politički događaji u Srbiji imaju evropski kontekst. Upravo i tekuća rekonstrukcija Vlade Republike Srbije, hteli mi to ili ne, njeni kreatori želeli da upišu to značenje ili ne, mora biti shvaćena i u evropskom kontekstu.
Mi smo tako učestvovali do sada u Vladi Republike Srbije. Znali smo da u toj heterogenoj, obimnoj koaliciji, URS predstavljaju jedinu političku partiju vladine većine koja je udenuta u sasvim realan evropski politički kontekst. Od svih partija vladine većine URS su jedini akter evropske političke scene, budući da smo punopravni članovi EPP Evropske narodne partije, evropske porodice političkih partija umerene desnice. To je, čini mi se, bio jasan znak zbog neprijatnih iskustava i sećanja iz 90-ih godina pojedinih partija vladine koalicije, da to nije Vlada koja svoje jedinstvo gradi na zajedničkoj političkoj prošlosti, već je upravo prisustvo URS bilo znak da je to Vlada koja svoje jedinstvo i svoju politiku gradi na zajedničkoj percepciji evropske budućnosti Srbije. Nakon zahvaljivanja URS-u na učešću u radu Vlade, ne znam kako će stvar stajati po ovom pitanju.
Druga, još veća briga je što primećujemo da u političkom životu Srbije raste nivo političkog monologa, a nestaje dijalog, kao prostor i uslov demokratskog procesa u unapređenju svih životnih pitanja i tema.
Nasuprot monološkom diskursu, URS će sada, uz zahvalnost što smo imali priliku taj teret da nosimo, rasteretivši se bremena odgovornosti za učešće u Vladi, moći više vremena da posvete negovanju političkog dijaloga u demokratskoj političkoj praksi Srbije. Sa radošću očekujemo gospodina Dinkića, gospođu Suzanu Grubješić i gospođu Vericu Kalanović u poslaničkim klupama, uz čestitke za sve što su uradili i napomenu da URS hoće biti opozicija Vladi Republike Srbije, ali nikad interesima građana Republike Srbije, svih sela, varoši, krajina u kojima oni žive.

Sa zadovoljstvom sam slušao raspravu povodom amandmana na drugi član predloženog zakona i uopšte ne mislim da je bilo kakav gubitak za parlament što je ta rasprava teorijske i više akademske prirode, nego od praktičnog značaja za građane. Međutim, mislim da bi ovaj pojam skrivljenosti, koji je po analogiji sa ZKP našao svoje mesto i u Zakonu o prekršajima, zapravo priziva jednu dublju problematiku, iako je gospodin ministar dao vrlo elegantno objašnjenje, zašto ostaje pri predloženom obliku definicije, a ne pri onom koji se sugeriše amandmanom.
Ja bih to obrazloženje samo, čini mi se, još dodatno ojačao pogledom iz jedne druge, preutemeljujuće discipline za svaku raspravu o pravu, iz perspektive etike, jer se zapravo amandmanom želi, kroz uvođenje pojma skrivljenosti, ojačati pozicija odbrane u nekom hipotetičkom postupku, a kroz razmatranje pozicije pripisivosti postupka subjektu u situaciji prestupa. A tema pripisivosti postupka direktno, oslonjena na koncept pretpostavljene autonomije ličnosti, zapravo je vezana za problematiku odgovornosti. Odgovornost je kategorija koju, čak ni u ovako hipotetičkim, akademskim situacijama u raspravama, mislim, ne bi trebalo potcenjivati i skidati kao suvišan teret sa pretpostavljenih građana, već sasvim suprotno, demokratija i unapređenje društvenih odnosa zahtevaju dodatno jače akcentovanje teme lične odgovornosti.
Kolektivizam i komunističko nasleđe našeg društva uvelo nas je u tu olaku debatu o odgovornosti, kao pretpostavljenom kategorijalu za opisivanje zvaničnika, Vlade i državnih organa, dok zapravo prostor slobode je osvojiv samo uz pretpostavku lične, individualne odgovornosti svakog pojedinca u zajednici, koja kroz svoju političku reprezentaciju pokušava da uredi svoje zakonodavstvo, kao i u ovoj oblasti.
Baš zato što ovaj aspekt pripisivosti postupka i lične odgovornosti itekako uračunava predloženi oblik zakonskog teksta, u potpunosti podržavamo i ministrovo objašnjenje.

Sa zadovoljstvom pratim raspravu i s pažnjom se interesujem za argumente predlagača i opozicije u afirmaciji amandmana koji je otvorio temu politike propisivanja kazni, ali prvenstveno se za reč javljam da bih reagovao na određena zastranjivanja koja parlamentarnu diskusiju odvraćaju od centralne teme, bilo kada se govori o drakonskom kažnjavanju kao jedinom efektivnom preventivnom delovanju kazne, bilo kada se govori o vaspitnom učinku kazne i o njenom kvantitetu koji se pre svega sa takvim ciljevima oblikuje i formuliše.
Mislim da se moramo podsetiti da etika kazne ne počiva ni na ideji preventive, ni na ideji prevaspitavanja. Legitimacija kazne izvire iz činjenice da je učinjen prestup i da je narušena prirodna težnja ka dobru.
Pravo na kaznu, koje se vrši kao zlo, koje se namerno nekome nanosi, ko je učinio prestup, zato i samo zato što je učinio prestup, upravo sve ove druge vrste motiva čini sekundarnim i sporednim. Meni se upravo zato kvantiteti koji se nalaze u osnovnom Predlogu zakona i čine dobrim jer nisu odmeravani sa stanovišta privlačnosti ideje preventive, ili ideje prevaspitavanja, nego osnovnom idejom traganja za očuvanjem ukupne količine dobra, pa posledično i najveće moguće količine sreće, najvećeg mogućeg broja u društvenoj zajednici. To je, u stvari, osnovna ideja.
Uzgred budi rečeno nešto malo i o psihologiji morala znam. Sasvim sigurno da drakonsko kažnjavanje ne samo da nije etički utemeljivo, ni pedagoški ne može biti opravdano. To potvrđuju i sva relevantna istraživanja na tu temu, zato što svesno učinjen prestup se nikada ne čini s pretpostavkom da će biti razobličen, odnosno da će vinovnik biti uhvaćen. Te otuda zaprećena kazna nema odlučujući značaj za preveniranje prestupa.

U ime poslaničke URS, postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, rektorski prilagođeno ovom institutu parlamentarnog delovanja, a koje se može shvatiti i kao dobronamerna sugestija. Pitanje, naime, glasi – da li Vlada Republike Srbije ima profesionalnu službu za odnose s javnošću, ko njome rukovodi, na osnovu kojeg plana i strategije delovanja?
Naime, stiče se utisak da umesto šturih demantija, spinovanje koje fijuče u javnom prostoru i duboko kompromituje oficijelnost jedne ovako visoke adrese i jedinstvo njene politike, zahteva ozbiljniji pristup ovoj temi i navešću konkretan primer. Ne tako davno, pojedini mediji objavili su informaciju kako je ministar privrede i finansija u Vladi Republike Srbije gospodin Mlađan Dinkić, zajedno sa gradonačelnikom Kragujevca gospodinom Veroljubom Stevanovićem, inače zamenikom predsednika partije u kojoj je ministar predsednik, organizovao štrajk oružara, a da bi upravo ugrozio integritet Vlade i pozicije vodećih ljudi u ovom najvišem izvršnom organu vlasti u Republici Srbiji.
Gradonačelnik Kragujevca i njegova informativna služba su to vrlo brzo i precizno demantovali. Demant je uputilo i ministarstvo. Mediji su nakon toga ućutali, naročito kada su to učinili i sindikati. Nisam primetio da se oglasila Služba za informisanje Vlade Republike Srbije i ne mislim da je to uopšte naivno. Zato što nije reč o prilozima za biografiju nečije nestašnosti ili nije reč o poigravanju stavovima, različitim uglovima posmatranja perifernih pitanja, već je reč o činjenici da se u javnosti nametnula, stvorila slika da određeni delovi Vlade ne rade timski, a to bi, kada bi to bila istina, bili predznaci ambicija da se Vlada razori, pa čak ugrožavanjem pretpostavljenih u Vladi i izvrši nekakva strategija državnog udara. To, nema sumnje, zaslužuje mnogo kompetentniji pristup u odnosima s javnošću.
To što je pod vajni pojam slobode štampe potpala i tabloidna praksa izjednačavanja najviših predstavnika države sa zabavljačicama i igračicama uz šipku i provlačenje u sličnom medijskom kontekstu, to neka bude pitanje dometa naše kulture i sposobnosti percipiranja određenih spratova vrednosti. To što se tabloidi u našoj javnosti stavljaju u istu ravan sa dnevnom štampom i mejnstrim informativnim kućama, to je opet pitanje dozrelosti ili nedozrelosti naše demokratije i stvarnog stepena osvajanja slobode. Ali, u takvim uslovima kakvi jesu, parcijalni demanti nisu adekvatan odgovor na destruktivne strategije ugrožavanja jedinstva delovanja najviših organa vlasti u Republici Srbiji.
Vrlo često, takvim strategijama i najuspešniji potezi Vlade bivaju svedeni ispod nivoa kritike i razvodnjeni u potpuno neadekvatnim i deprimirajućim percijama. To je naročito značajno u trenutku kada je u zvaničnim izveštajima relevantnih nezavisnih i regulatornih tela stoje formulacije da su i najvažniji i najuspešnije politike Vlade propraćene dnevnom tabloidnom banalizacijom.
Sloboda informisanja je nešto što demokratija podrazumeva i dok ne naučimo da podrazumevamo i fundamentalni značaj kulture, nauke i obrazovanja zarad zaštite integriteta, najvišeg organa izvršne vlasti u Republike Srbije, mislimo u ime URS, integralno, u ovoj poslaničkoj grupi da je neophodno podići na viši profesionalni nivo rad Vladine službe za odnose sa javnošću.

Želim kao repliku povodom…

U redu, od vremena poslaničke grupe.
Mislim da je krajnje nekorektno diskutovati bez elementarnog poznavanja načina finansiranja vaspitno-obrazovnog sistema, ni od kakve volje Vlade Republike Srbije, a najmanje ministra finansija u Vladi Republike Srbije, pa i u poslovima rebalansa, ne zavisi finansijsko pokrivanje ovih troškova, jer je to u vaspitno-obrazovnom sistemu Republike Srbije obaveza lokalne samouprave. Hvala.

Samo kratko, zarad potpune ozbiljnosti i informisanosti u raspravi o ovoj važnoj temi. Valja razumeti da đaci pešaci nisu đaci pešaci zato što nemaju pare, nego zato što nemaju saobraćajnu infrastrukturu na rastojanju od škole do kuće. Tako da je taj problem daleko ozbiljniji, a i u tesnoj vezi je sa mnogo urgentnijom temom mreže osnovnih škola na teritoriji Srbije i valja u tom kontekstu imati svest o onome o čemu je kolega prethodno govorio, da bi zadovoljavajuće redukovanje mreže osnovnih škola zarad smanjenja potrošnje sa pozicije Vlade, dovelo istovremeno do enormnih procentnih uvećanja troškova sa pozicije lokalne samouprave.

Dame i gospodo, čitav niz amandmana na ovaj zakon, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe URS po ovoj tački dnevnog reda, podneo sam u tesnoj saradnji sa Nacionalnom organizacijom osoba sa invaliditetom. Ujedinjeni regioni Srbije i inače u svom političkom programu i praktičnom delovanju tesno sarađuju sa brojnim nevladinim organizacijama ove vrste, a poznati su i u široj javnosti i zajednički nam aktivisti, kao recimo gospodin Milan Stošić ili u Kragujevcu predsednik Foruma mladih sa invaliditetom, gospodin Vlada Marković, što ukazuje na jednu posebnu predanost temi politike artikulacije stvarnih zahteva i potreba osoba sa invaliditetom i njihovih organizacija.
Pitanje problema osoba sa invaliditetom u našoj kulturu beleži ogroman napredak u odnosu na prošlost koje se treba sećati baš zato što je prevaziđena i koja ima da služi kao opomena, a predstavlja samo jednu od mogućih vrsta perfidne neosetljivosti na problem osoba sa invaliditetom. To je ona neosetljivost koja izvire iz tegobnih oblika života, prinudnih zajednica, recimo, opterećenih teškim radom, gde se čak i sama prisutnost invaliditeta može doživljavati kao privilegija za odsustvovanje iz učešća u tegobnim uslovima te zajednice. Primer su najdrastičniji uslovi opstajanja na našem selu nekada. Otud i datiraju mnoge predrasude i stereotipi vezani za odnos prema ovom korpusu problema, ali to je uglavnom prošlost našeg društva koje je vidno napredovalo u tretiranju ovog korpusa pitanja.
Međutim, to ne znači da se ne srećemo sa novom vrstom perfidnosti, neosetljivosti prema problemima osoba sa invaliditetom, a ta se perfidnost ispoljava kao vajna, licemerna preosetljivost u odnosu na ovaj korpus pitanja, koji se ispoljava u retoričkoj preosetljivosti i paradnoj predusretljivosti i vrlo često završava na deklarativnom nivou, što je vrlo opasna strategija prikrivanja stvarnosti problema osoba sa invaliditetom, koja se kao takva najpre mora konstatovati, osetiti, uvažiti, a onda i odgovorno uložiti potrebne napore cele zajednice za otklanjanje svih onih prepreka koje rešavanje ovih brojnih problema ometaju.
U tom smislu, Ujedinjeni regioni Srbije pozivaju ukupnu javnost i ovim činom, ulaganjem cele ove serije amandmana o kojima zbirno govorim, da ne bih o svakom pojedinačnom govorio, osim ako ne bude hitno potrebno, da s punom pažnjom ne samo prihvatimo teme teškoća učenika sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom, već spremnost da te probleme priznamo kao realne u našem svetu koje ove osobe zajedno sa nama potpuno ravnopravno dele, kao naš zajednički svet i na koji imaju podjednaka prava, baš kao i svako od nas.
U tom smislu, očigledni primeri dobre prakse Ujedinjenih regiona Srbije se očitaju tamo gde imamo prilike da utičemo na stvarnost. Koleginica Slavica Saveljić o tome može i rečitije da govori, kao sociolog koji je u tom poslu ostavio traga, ne samo napravivši sistem socijalne zaštite u gradu Kragujevcu, nego i preporučivši se kao stručni konsultant za mnoge garniture ministarstava koja se ovom problematikom bave, kao i, za kraj to ostavljam, uvažena i draga gospođa Gordana Rajkov koja je zapravo neposredno angažovana bila u finalnom kreiranju svih ovih amandmana koje sam ja, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Ujedinjenih regiona Srbije, priložio na predmetni zakonski tekst.
Zahvaljujem se Ministarstvu za svo razumevanje i Vladi Republike Srbije, iskazano u prihvatanju određenog broja amandmana, sa uverenjem da će taj stepen uzajamnog razumevanja, vremenom, a i našom pažnjom nad ovom temom, samo rasti.

Prvo bih hteo da se zahvalim i da čestitam koleginici, koja je kao predlagač amandmana izrazila brigu o jednom vrlo važnom segmentu naše demokratije i pluralizma u našem društvu, pitanja statusa nacionalnih manjina u ukupnom društvenom životu, pa i u segmentu obrazovanja.
Naročito bih pohvalio Ministarstvo prosvete, koje je svojim rešenjima u ovom zakonu, pa i u odnosu prema ovom amandmanu, pokazalo da i te kako odgovorno deli tu istu brigu. Mislim da ono što predlagač ne sagledava dovoljno konsekventno, leži u sledećem. Nije samo maternji jezik moguć prostor uskraćenosti za punu afirmaciju identiteta nacionalnih manjina. To isto može biti i veroispovest.
Kada bi se ovaj amandman uvažio, onda bi učenici koji dolaze iz zajednice neke od nacionalnih manjina, svoj maternji jezik mogli da uče izborno, opciono, konkurentno, sa recimo, katihizisom svoje veroispovesti, koja takođe može biti manjinska u odnosu na građane.
Puni volumen afirmacije posebnosti nacionalnih manjina, upravo daje rešenje koje zagovara Ministarstvo prosvete. Zato mislim da iako su nesumnjivo i namere predlagača opravdane, jer proizilaze iz brige o važnoj temi, gotovo sam uveren da Ministarstvo prosvete ovde, baš iz iste brige i iz istih razloga, ne greši.

Uz poštovanje značaja teme, kao i u prethodnom javljanju, moram priznati da ovde imam određenih nejasnoća koje ne isključujem mogu biti i sasvim privatne i proisticati iz mojih ograničenja i neznanja. Ali, nije mi jasno i molio bih za objašnjenje - kako bi savet nacionalnih manjina vršio ulogu osnivača škole? To jeste oblik samouprave, ali ne teritorijalne samouprave, bez povezanosti sa nekim oblikom teritorijalne samouprave. Budući da nema ni svoj budžet, kako bi vršio osnivačka prava i dužnosti? Nešto ne razumem suštinski u tom pitanju. To je ono što ne razumem dobro.

Na osnovu prvog stava 103. člana Poslovnika ukazujem na neophodnost poštovanja člana 107, odnosno dostojanstva Narodne skupštine. Pored toga što se poslanici imaju prava praviti većim pedagogom, svako pojedinačno, od profesionalnog pedagoga i što svi mogu znati o inkluziji više od čoveka koji se inkluzijom godinama bavio, to je deo političkog kolorita, nedopustivo je potcenjivanje elementarnog nivoa obaveštenosti, da se naravno deca, između ostalog, kategorizuju, dele, proveravaju i na osnovu inteligencije i da naravno, od kako je sveta i veka, od kako je nauke, to se radi, jer postoje deca sa bolesno niskim stepenom inteligencije i o podršci toj smetnji u razvoju je reč. Ako ste neobavešteni o toj temi, da postoje takve smetnje u razvoju inteligencije koje predstavljaju smetnju u razvoju kojima se društvo bavi, bolesti koje se tradicionalno zovu tupost, debilitet itd, idiotizam, su u stvari bolesti nesrazmerno razvijene inteligencije i to su elementi nauke o razvoju dečije ličnosti. Ne može se to proglašavati političkim pitanjem.

Tražim eksplicitno izvinjenje, ne znači mi ništa sankcija koja bi mogla da se izrekne s pozicije predsedavajućeg. Da sam isuviše slobodouman, preterano liberalan, takve sam primedbe naučio da slušam o sebi, ali to da sam fašista, što nije politička kvalifikacija već od Drugog svetskog rata, nego nešto mnogo crnje od toga, ovo sam čuo prvi put u životu za bilo kakav svoj gest…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molila bih vas da svi čujemo koji član Poslovnika je povređen, jer ste dobili reč po povredi Poslovnika?)
Možete uzeti i 107. kao povredu dostojanstva parlamenta…
(Predsedavajuća: Ne mogu ja da uzmem, narodni poslaniče, nego vi kada tražite i dobijete reč na osnovu člana 103. da upozorite predsedavajućeg ili predsedavajuću koji je član povređen, onda treba da kažete koji je član povređen.)
Po prvom stavu člana 103. reklamiram da je 107. član Poslovnika povređen, ali me sankcija koju biste mogli izreći tim povodom ne pruža potrebnu satisfakciju, već lično izvinjenje, o razlozima takvog zahteva pri diskusiji o amandmanu.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, takođe ste dužni u skladu sa članom 103. da obrazložite povredu. Obrazloženje da vi zahtevate nečije lično izvinjenje ne može biti prihvaćeno.)
To što ste se domogli željene uloge predsedavajućeg, ne znači da imate pravo da ne čujete da sam upotrebio izraz replicirajući fašistički stavovi kao adresovan, jasno iz konteksta meni. To nisam naučio da slušam o svojim stavovima, te mislim da je krajnje zlonamerno i bez ikakvog osnova.

Uvažena predsedavajuća, govorim po amandmanu u diskusiji, ali pošto mislim da smo se dotakli jako važne teme, rado ću i preko tog vremena koristiti vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe, jer je tema izuzetno značajna.
U polemici nad ovom temom se pokazala suština nepoznavanja pedagoške prakse koja je jako duga i stara na teritoriji naše zemlje jer smo jedno od humanizovanijih društava Evrope po ovim pitanjima i mnoge evropske zemlje sa najvišim standardima u poštovanju prava deteta su se tome učile od nas.
Vaspitno obrazovni sistem naše zemlje ima respektabilnu tradiciju po ovom pitanju. Samo postojanje specijalizovanih škola za decu ometenu u razvoju je ambicija društva koja ide u istom smeru u kojem i program inkluzije.
Problem inkluzije je relativna novost jer ide korak dalje, uvažava značaj samog školskog ambijenta u procesu socijalizacije deteta. Da li onda postojanje specijalizovane pedagoške škole za decu koja su na osnovu merenja sposobnosti upućena na školovanje u specijalizovanim školama, da li je za njih u procesu socijalizacije ponekad uputnije da ne budu u specijalizovanim školama? Polemika koja se povela je od suštinskog pedagoškog značaja. Verovali ili ne, politički stavovi upravo su pokazali svo licemerje naše političke scene i ono o čemu sam govorio u raspravi u načelu nad ovom temom, a to je društvena laž u kojem se od vaspitno obrazovnog procesa traži da je prikrije ili da simulira kako su sve laži ovoga društva uspele da očuvaju privid konzistentnosti.
Šta je najdublja društvena laž? Najdublja društvena laž je da je u interesu dece sa smetnjama u razvoju da sva do jednog budu u programu inkluzije pomešana sa decom koja nemaju posebne pedagoške zahteve u nastavi. To je laž zasnovana na golom interesu kapitala da se ne izdvaja novac za posebnu brigu o toj deci nego da se bez slutnje i brige za njihov interes, za njihovu sudbinu, a pod lažnom maskom humanosti kako nema razlike u potrebama između te dece sva prepuste surovom mehanizmu tržišta neki sa koje kakvim, a neki nažalost sa takvom licemernom brigom bez ikakve šanse.
Program inkluzije je izuzetno pozitivan jer je korak dalje ali je otvoreno pitanje da li za svu decu ometenu u razvoju. Zato postoji inter resorna komisija koja ne jednom nego tokom praćenja tog procesa daje određene ocene i stavove. Mislim da je nesporazum da je reč uglavnom o inteligenciji kao psihičkoj funkciji ili kako se drugačije već zove, sposobnost, kada se meri taj stepen ometenosti. Mislim, da je naprosto reč o neobrazovanosti, da ljudi ne znaju specifičnu psihološku pedagošku problematiku o kojoj se radi, a onda se iz jednog kolokvijalnog, kvazi zainteresovanog polukafanskog ambijenta inteligencija ocenjuje kao nešto što je priznanje ili nepriznanje čoveku, a ne jedna merljiva psihička funkcija koju nažalost nemamo svi, kao ni druge funkcije u istoj meri razvijeno i da neki imaju problem zbog toga na koji društvo ne sme da ostane indifirentno, gluvom i slepo.
Upravo se ta briga izražava kroz suštinsku zainteresovanost, a ne kroz formu i našli smo čarobnu formulu bezdušnog tržišnog mehanizma – vređate im jednakost, a nema veze što su im šanse u perspektivi relativno različite nego svi moraju u ime lažne, licemerne jednakosti da budu skrđeni u istu bezdušnu školu sa redom klupa, redom đačkog mesa i pušteni na tržište, potpuno različitog nivoa konkurentnosti.
Program inkluzije je izuzetno koristan i ne malom broju dece, on zaista može biti od pomoći, ali zato je neophodna posebna pažnja i ja sam u raspravi u načelu nad ovom temom govorio o doprinosu koji u tom smislu može da da lokalna samouprava, baš kao što je i u Kragujevcu učinila, finansirajući program asistentu, nastavi, zbog toga u Kragujevačkoj nastavi, zbog postojanja asistenata koji nisu samo rasterećenje biroa za zapošljavanje od strane nezaposlenih prosvetnih radnika, nego stvarna konkretna pomoć u nastavi, kažem, realizacijom takvog programa u ovom projektu se napreduje, ali ono na šta posebnu pažnju skrećem, to je pervertovanje stvarnosti, potpuno izokretanje, gde očas posla, retoričko – političkom manipulacijom, pedagog može da ispadne neznalica, čovek koji je sprovodio program inkluzije, fašistički grubijan koji ne zna za novosti ideološkog – političkog pedagoškog tržišta, a oni koji polaze od interesa deteta, da ne možemo smatrati da su sutra jednako konkurentni oni koji imaju stvarne probleme sa onima koji te probleme nemaju, da proglašavamo fašističkim nasrtajima na univerzalnu jednakost sviju ljudi bez obzira na nivo sposobnosti čoveka.

Na osnovu člana 103. reklamiram povredu člana 107. dostojanstvo narodne skupštine. Bojim se, uvažena gospođo potpredsednice, da moje prethodne diskusije niste ozbiljno shvatili, jer nije reč o dnevno-političkim preganjanjima, nego o civilizacijski relevantnim temama kojih smo se dotakli. Tako je i prošlo da se u Domu Narodne skupštine Republike Srbije Aristotel kvalifikuje kao jedan od utemeljivača fašizma, što je zastrašujuće.
Samo da ne bi u Domu Narodne skupštine Republike Srbije to ostalo bez… (Isključen mikrofon.)