Samo u toliko mogu, nakon opaske profesora Mićunovića terminološki da se korigujem, jer je reč o rečenici koju sam formulisao. Ispravnije bi bilo reći, političke partije su organizacije civilnog društva, ne nevladine, ali, da, organizacije civilnog društva svakako. Potpuno legitimno učestvuju u artikulisanju stavova i interesa društva sa svim drugim organizacijama civilnog društva, sa tim što je formulisanje politički relevantnih stavova na osnovu učestvovanja u borbi za vlast ipak njihov prioritet, prioritetni zadatak. Ali, da jesu organizacije civilnog društva, o tome ne može biti spora.

Molim da se određeni politički stavovi ne vulgarizuju u procesu pojednostavljivanja, jer zaista time zapadamo u opasnost potpuno deformisanog tumačenja stvarnosti.

To što su se URS, pa i moja stranka Zajedno za Šumadiju u okviru ove koalicije, uvek eksplicitno zalagali za pomenuti princip departizacije, upravo znači suprotno, da kao što nikome politička pripadnost ne može biti argument i prednost u nekakvom javnom konkursu, recimo, pri zapošljavanju, isto tako ne sme ni bilo kakav nedostatak.

Ideja o tome da bi ljudi koji bi obavljali najkomplikovanije društvene poslove i javne funkcije mogli biti bez političkih stavova i partijskih opredeljenja je nešto što u toj meri diskredituje. Znate, to se u grčkoj kulturi, u antici, zvalo upravo to – idiotizmom, biti nesposoban da zauzmeš politički stav i društveno opredeljenje, a pri tom pretendovati da se bavite nekim javnim poslom.

Dakle, nemojmo se implifikovati, ni jedna partija, pa ni partija koja govori o departizaciji, ne bori se za vlast da bi samo nepartijskim ljudima, a nikako partijskim, dala poziciju da se istaknu, već se samo ograničava kroz procedure konkursa i javnog nadmetanja u svojim političkim ambicijama. To znači ideja departizacije - ukidanja privilegije članske karte, a ne prokazivanje ljudi sa članskim kartama, kako je upravo vrlo često pojednostavljeno i shvatano u prethodnom sazivu demokratija i politička procedura kada su se zagovarala razna regulatorna tela i izvan nadzora i kontrole Skupštine.

Znate, jednoj vladi sa apsolutiskičkim ambicijama najviše odgovara da razvlastite Parlament i da nezavisna regulatorna tela obavljaju što je moguće šire nadležnosti i šira kompetencija vlasti.

(Predsednik: Vreme.)

Mi upravo govorimo o tome da partijski pluralizam podrazumeva najveću koncentraciju moći i nadzora nad javnim životom, upravo u najvišem predstavničkom telu građana, u Narodnoj skupštini.

Prosto, da odgovorim kolegi Janku Veselinoviću na pitanje.

Zajedno za Šumadiju je kao politička partija napustila demonstrativno Narodnu skupštinu Republike Srbije i to kao politička partija Vladine većine u prethodnom sazivu sa porukom da ne želi da učestvuje u kompromitaciji zastupanja javnosti u Narodnoj skupštini Republike Srbije, koja se razvlašćuje i ostavlja bez ikakvih ovlašćenja, dok se sasvim neovlašćeni državni organi pojavljuju kao nosioci isključivih ingerencija političkog odlučivanja.

U medijima je to spinovano da je Zajedno za Šumadiju napustila Narodnu skupštinu zbog dupliciteta funkcija, što je bila potpuna neistina, što ste mogli pročitati iz svojih obrazloženja. Rekli smo – vratićemo se ponovo. Vratili smo se brojniji nego što smo iz Narodne skupštine izašli upravo da bismo objašnjavali ovakve stvari.

Nemojte, poprošćavanjem inače složenih pojmova političkog govora, uskraćivati javnosti da sa razumevanjem prati ozbiljne društvene teme i da kompetentno učestvuje u diskusiji po preteškim pitanjima. Dakle, društvene teme su vrlo slične, recimo, poređeno u matematici, sa integralima i kao što bi svakom nastavniku matematike bilo teško da višu matematiku pripoveda i objašnjava najširoj javnosti, nisu u mnogo lakšoj poziciji narodni poslanici. Upravo ovakvom vrstom pojednostavljenja u tumačenju principa departizacije, odnosno odricanja političkih partija od ambicije da pod partijsku kontrolu stave javne funkcije i državne organe, ne znači spremnost partija da sebe pokažu time što su partije za izlišni, suvišni i jedini sebično zainteresovani segment društva koji se u ime svih drugih bori za vršenje vlasti.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče i ministri u Vladi Republike Srbije, moja malenkost i stranka Zajedno za Šumadiju u potpunosti apceptira sve stavove Vlade u okviru politike prema KiM i naravno i sam tekst predmetne deklaracije koju vidimo kao njen prirodni konsekutivni deo. Naravno, to ne čini samo stranka Zajedno za Šumadiju, već, čuli ste iz prethodnih izlaganja, integralno i usaglašeno poslanička grupa URS.
Ovu sednicu i sam čin rasprave o deklaraciji razumemo kao potrebu da se naglasi, akcentuje jedan kritični trenutak i njegov krizni karakter, da se, kao što su gospodin Stefanović i gospodin Jeremić rekli, pokuša maksimalno nastojati da se veže međunarodna javna pažnja za problem KiM, a u kontekstu dijaloških namera koje imamo. Ono što je iznad svega toga, to je ambicija da se uspostavi jedinstvena nacionalna politika po ovom pitanju.
Naravno, ovakvi problemi, kao što je aktuelni trenutak u kojem nastaje ova deklaracija, jesu posledice činjenice da Srbije ceo jedan vek nema jedinstvenu nacionalnu politiku. Ovo se dešava zajednicama koje sebi dopuštaju takav luksuz da prožive celo jedno stoleće bez političkih koordinata i stavova koji su iznad promenljivih epohalnih koordinata lične ili partijske vlasti.
Mlada srpska demokratija upravo čini veliki istorijski posao stvaranja jedne jedinstvene nadpartijske političke nacionalne politike i prava je nepravda da je ona na iskušenju da se određuje prema pitanju KiM, ali je to izazov koji se mora prihvatiti zbog činjenice srpskog nacionalnog nasleđa na tom prostoru i, naravno, zbog činjenice srpske nacionalne zajednice koja na tom prostoru živi.
U tom smislu je moja beseda zasnovana na jednom izlaganju koje je preobimno za preostalo vreme u ovoj raspravi, pa ću ga ja podeliti u nešto malo primera, koliko imam spremnih, onima koje bih zamolio da je svakako pročitaju integralno. Ostalim narodnim poslanicima mogu da kažem da je ona već nakačena na sajtu stranke Zajedno za Šumadiju – . Ukratko prezentovana ona možda deluje toliko ne atraktivno jer je manje beseda o samom problemu, a više o govoru i mišljenju, tačnije o komunikaciji nad ovim problemom. Čini se da taj veliki značaj pitanja KiM koji se ne može preceniti nije u neskladu sa ambicijom da se napravi taj metodski korak nazad od problema ka govoru o problemu, jer mišljenje naravno da jeste veliki civilizacijski potencijal emancipacije, ali ako se ono izgubi u klišeima i stereotipima može postati upravo faktor orobljavanja.
Čini se da je naš uobičajeni govor o problemu KiM toliko opterećen stereotipima i strukturom klišea da je već prebogat paradoksima, a istrajavanje u tako iracionalnoj kontradikciji ne vodi nikuda dugoročno, a na dnevnom nivou pravi velike štete. U tom kontekstu prvog koraka racionalizacije paradoksa, pomenuo bih samo dva. Recimo, pre svega, najveći i najvažniji paradoks suverenističkog nepriznavanja nezavisnosti. Paradoksalnu strukturu takvog stava čini pretpostavka da je to nepriznavanje zasnovano na sebičnim nacionalnim interesima Srbije, odnosno na sebično nacionalnom interesu većinskog srpskog naroda. Činjenice međutim govore suprotno.
Ako bi u jednom misaonom eksperimentu hipotetički pretpostavili srpsko priznanje nezavisnosti KiM, ali u ustavnoj definiciji Srbije, države koja Ustavom garantuje pozicije svih nacionalnih manjina, svih naroda i svih verskih zajednica, tog trenutka bismo imali, pod jedan, činjenicu da u populaciji do 15 godina Srbi više nisu većinski narod u Srbiji, pod dva, imali bismo činjenicu da Srbija, koja inače ima problema sa organizovanim kriminalom, sebi na vrat tovari najorganizovaniju mafiju u Evropi, pod tri, činjenicu da jedan kvazi tržišni, zapravo etnički i ekspazionistički motivisan posao albanskog kapitala, sumnjivog porekla, sada operisao na celoj teritoriji Srbije i, najzad, imali bismo kao četvrtu činjenicu da bi jedna trećina funkcija u državi Srbiji pripala izričitim njenim neprijateljima i mlada srpska demokratija bi samo postavila pitanje vremena kada bi zapravo plen albanskog rukovodstva postala i cela Srbija.
Dakle, smatram očiglednim da se srpsko nepriznavanje KiM ne zasniva na sebičnim nacionalnim interesima Srbije. Tačnije, genezu paradoksa tražićemo i u ovom radu, jer pokušavam predstaviti, nalazimo u tom potpuno pogrešnom insistiranju na prvenstvu pitanja statusa, odnosno suvereniteta. Rigidnost statusnog redukcionizma pitanja KiM je zapravo ono što šteti interesima Srbije.
Srbija bi trebalo na komunikativnom nivou, načinu predstavljanja i sporazumevanja oko vlastitih interesa u okvirima koje definiše Vlada, pre svega, morala insistirati na emancipaciji kosovsko-metohijskog problema, od militantnog konteksta i konteksta sektora bezbednosti i njegovog prevođenja u demokratske političke procese međunarodne zajednice, tačnije Srbija bi morala u tom smislu da preimenuje problem KiM jer on svojim prostornim određenjem upravo sugeriše primar statusnog pitanja. Srbija bi zapravo trebalo da govori o problemu stanja ljudskih prava i građanskog društva na KiM, a upravo jedan teški civilizacijski deficit jeste ono što je osnova pristupa srpske i vladine politike u rešavanju problema KiM, jer je komunikacija mlade, građanski orijentisane srpske demokratije sa ambijentom opterećenim ovim civilizacijskim deficitom skopčana sa velikim rizikom.
(Predsednik: Vreme.)
Najkraće rečeno, komunikativni pristup koji drugačije definiše platformu nastupa prema problemu KiM otvara mogućnosti evropske politike po ovom pitanju…
(Predsednik: Zahvaljujem gospodine Mileniću.)
… koje se najčešće postavlja kao kontrast evropskom opredeljenju u ime promašenih ciljeva i zabluda sakrivenih iza brojnih paradoksa.

Ima na jednom značajnom mestu u literaturi citat izvesnog opata Terasa na koji kaže da bi "mnoga knjiga bila veća da je umela biti manja". Povodom diskusije predlagača amandmana može se, čini mi se, primeniti isti princip i moja bi se  pažnja na slušanju argumentacije predlagača zadržala duže da je diskusija u prilog predloga amandmana umela biti kraća.
Na početku mi se učinilo da predlogom amandmana SRS govori o fiskalnoj politici i o problematici organizacije finansiranja budžeta lokalnih samouprava. Moja pažnja je, tom pogrešnom pretpostavkom s početka, uočila sledeće probleme.
Poslanička grupa URS, kao predlagač izmena i dopuna, insistira na transferu i ustupljenim prihodima lokalne samouprave i to u onom delu ustupljenih prihoda koji ide iz poreza na zarade građana. To je tema, sadržina kojom prilog zakonodavstvu u smeru decentralizacije daje predlagač. Vi ste skrenuli pažnju i na problematiku izvornih prihoda lokalne samouprave za koju smo u startu, ako ste slušali obrazloženje, rekli da očekujemo da će povećanje na ovoj strani stvoriti motive kod lokalnih samouprava da podsticajno deluju na privredni razvoj u lokalnom okruženju, između ostalog i jednom odgovornijom poreskom politikom na domenu izvornih prihoda, tu jedino može nekakav oblik poreske politike da demonstrira lokalna samouprava. Uzeli ste usko temu firmarine, što me je strašno začudilo, jer to je jedan neobično mali deo budžetskih prihoda lokalnih samouprava, izuzetno mali, koji ni izbliza ne zavređuje tako velike reči i žestoku raspravu u nacionalnom parlamentu.
Na primeru grada Kragujevca ako govorimo, svega 2% budžeta grada Kragujevca dolazi iz tog izvora i to, kako zapravo izgledaju ti iznosi, nešto je i gospodin Dinkić pomenuo, u gradu Kragujevcu, time se nadmeću lokalne samouprave, sposobnošću da donose kvalitetne, distingovane, podsticajne po privrednu delatnost odluke na tom području. Grad Kragujevac ne samo da u svojoj odluci razlikuje delatnost i da od vrste delatnosti zavisi oporezivanje po tom osnovu firmarine, nego ona uvažava i kriterijum zoniranja za radnje iste delatnosti. Ne može biti isti porez po tom osnovu, u zavisnosti od toga u kom se delu grada nalazi takva radnja.
Ono što treba da znate,za proizvodne delatnosti to ispadne dve do tri hiljade dinara mesečno, što nije tako značajan prihod.
Naravno, u ekstra zoni gradskoj za uslužne delatnosti industrije, zabave uslovno rečeno, barovi, ekskluzivni lokali gde je promet mnogo veći, gde su prihodi mnogo veći, tu ide i do stotinak hiljada na godišnjem nivou, ali opet uz uslove plaćeno u 12 mesečnih rata i sve to podrazumeva pogodnosti koje treba da deluju podsticajno na ukupan razvoj delatnosti. Ali, zaista tek kasnije sam shvatio, ono što kaže Josip Pejaković kao "ja vidim oni mene tuku", u stavi da ovaj amandman nema nikakav smisao u ambiciji da se poboljša tekst predmetnog zakona, nego da se otvori jedna politička arena i šorka po osnovama koje, kao što smo videli, teško da imaju veze sa firmarinom i izvornim prihodima lokalne samouprave.
U tom smislu onda sa osećanjem viteštva koje mi ne dozvoljava da posebno teške udarce zadajem SRS, sećate da sam to nekad rado činio, ali mislim da posle toliko udaraca koje je istrpela, ne želim tome da pridodajem ništa novo, ali ovo moram da kažem. Nije smisao u poslu decentralizacije koji pokreću URS, za koje vi lepo primećujete da smo tu malo isprednjačili u odnosu na tzv. demokratski blok i Vladinu koaliciju, niti naša ambicija da kao što biste vi želeli obaramo Vladu. To javnosti treba reći, to je razlog opozicione kritike predloga ovoga zakona, što se vidi da je jedna provladina poslanička grupa isprednjačila i opozicija u tome traži šansu da je ubedi da zajedno sa njom ide na obaranje Vlade.
Eksplicitno smo vam rekli da mi kroz ovo postupanje demonstriramo visok osećaj političke odgovornosti. Želimo da u okviru jedne reformske teme, kao što je nesumnjivo tema decentralizacije, jeste da krenemo kroz narodnu inicijativu zajedno sa građanima i svim političkim subjektima, u proces učenja koji emancipacija reforme, razvoj i napredovanje sigurno jesu. Mi demonstriramo maksimalnu odgovornost i zato ka tim egzibicijama dnevno političkog nadgornjavanja naša misao uopšte i ne luta. Hvala.

Repliciram na diskusiju gospodina Stevanovića, koja je uz moje ime pomenuta, a to je optužba za privilegovani položaj grada Kragujevca, grada iz kojeg dolazim.
Sasvim konkretno, ako ste mislili na "Fijat", jednom za svagda da se razumemo, nije "Fijat" došao u Srbiju, pa zbog privilegovanog položaja Kragujevca odabrao Kragujevac, nego je "Fijat" zbog Kragujevca došao u Srbiju.
Ako ste mislili na odnos grada prema sopstvenoj poziciji i odnosu političkog aktivizma u tome, nema nikakve sumnje da se Kragujevac i te kako žestoko bori za svoju slobodu, da to jeste slobodarski grad, protiv svake privilegije i naslednih prava te vrste. Upravo tako treba da razumete i rezultate i prisustvo i ostalih investitora.
Da vas podsetim, njih je na desetine iz zemlje i sveta, poput "Plaze" iz Izraela, poput "Remingtona" iz SAD, poput "Džonson-kontrol" i da ne nabrajam dalje, kao što se za svoje investitore i napredak grad Kragujevac sam bori, tako se izborio i za ovu vladu i za ovog predsednika i za politički okvir koji će omogućiti Srbiji da napreduje u svojoj lokalnoj realnoj životnoj sredini. Protiv svake privilegije je duh i mentalitet Šumadije i Kragujevca.

Uvažena predsedavajuća, potpredsednice Narodne skupštine, član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju lokalne samouprave govori o komunalnim taksama. Baš zato što govori o izvornom prihodu lokalne samouprave, imao bi valjda najmanje da se tiče motivacije nacionalnog zakonodavstva.
Gle čuda, baš je taj član bio najprimamljiviji za stavljanje amandmana, pa je tako i ovaj amandman od strane ovog predlagača u istom duhu priložen. Ne kao što je predstavnik predlagača amandmana rekao zato što je naslutio da će da se stvori sloga unutar Vladine koalicije oko zakona, pa da pokuša da interveniše, nego kao i svi ovi amandmani i cela diskusija u pojedinostima, samo stoga kako bi se nastavila rasprava u načelu i u toku rasprave u pojedinostima.
Dakle, ovaj amandman na član 2. je po svojoj sadržini spekulativan, rečeno učtivo, ili visokom reči za tako niske povode, ili fingiran. Zato, neću njegovom sadržinom da se bavim u ovoj raspravi, baš zato što on niče iz takvog elementa od strane predlagača, da me, što bi rekao uvaženi gospodin Nikola Novaković, na tom području, u tom elementu predlagač amandmana ne bi tukao na iskustvo.
Zato, radije o motivaču takvog spekulativnog amandmana želim da govorim, jer kao i cela rasprava u načelu, bio je vođen sledećom logikom. Prikazati predlog zakona na dnevnom redu ove sednice Skupštine, kao politički manevar, kao predizbornu kalkulaciju, kao zakon koji se tiče svega i svačega, osim one predmetne oblasti na koju se odnosi, da bi se zapravo ispostavilo da prigovori koji se njemu mogu dati jedini imaju takav karakter, a da je sam zakon sablazniji za političku scenu Srbije, zato što za razliku od njenih navika, retorike oguglale u simulaciji, ovaj zakon počinje da govori o temama koje se tiču života.
To stvarno deluje zastrašujuće, za preovlađujući politički diskurs u Srbiji da se neko kani poduhvatiti zakonodavstva od životnog interesa građana i da se neko namerava baviti pitanjima života, pa još i nuđenjem odgovora na takva pitanja. Čini mi se da je i ovaj amandman motivisan upravo tako, kao i cela rasprava, ali sva je zapravo suština u tome da se time samo potvrđuje emancipacijski, reformski karakter ove zakonske inicijative, ono što smo mi kao predlagači zakona i hteli. Potvrđuje se njegovo pripadanje korpusu ideja kojima pripada i tema decentralizacije i da se njemu već raduju.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi je iskorišćeno. Hvala.)

Repliciram gospodinu Jovanoviću na opasku, da smo svi koji smo se bavili prikupljanjem potpisa za realizaciju ove zakonodavne inicijative URS bavili i obmanjivanjem građana. To je poprilično uvredljivo, ja ću vas samo podsetiti, da je na samom papiru na kojem su potpisi prikupljani eksplicitno stajalo koji će to zakoni biti, predati Narodnoj skupštini i ovo je upravo prvi od njih, a nastavićemo i sa ostalim predlozima. Naročito, kada imamo na umu činjenicu da je to najjmasovnija podrška građana i jednoj zakonodavnoj inicijativi u parlamentarnoj istoriji Srbije.
Druga opaska, vezana za odnos Zajedno za Šumadiju i njenog predsednika gospodina Veroljuba Stevanovića prema političkoj karijeri gospodina Dinkića i URS je poprilično zlonamerno protumačena, kao kakva predizborna indugencija ako sam ja to dobro razumeo. Reč je o nečem potpunom drugom, jer grešite ako mislite da je Zajedno za Šumadiju svoju političku platformu udružila sa ovom političkom grupacijom i mnogim drugim na osnovu procene o stajanju unutar tzv. demokratskog bloka. Istina je, da mi i personalno gospodinu Dinkiću baš kao i u ovoj partiji prepoznajemo najefikasniju i najdelotvorniju energiju reformskog političkog bloka Srbije i to upravo orijentisanu na životna pitanja. To bi valjalo razumeti kada se promišlja zašto srpska reformska politika kao ozbiljnije izgleda u medijskim prezentacijama i udžbeničkim interpretacijama nego u odgovorima na pitanja života. Između ostalog ...
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
... odgovor leži u tome, koliko sam razumeo što vi reforme i decentralizaciju podržavate onoliko ...

Ko obmanjuje pola miliona građana Srbije, najbolje će proceniti oni sami. Da li mi koji smo tražili od njih potpis da ove zakone predamo u skupštinsku proceduru ili oni koji govore da su reformisti, decentralizatori, samo ne žele da glasaju za zakone i inicijative, koje u tom smeru plediraju. Zbog zajedničkog liberterskog vrednosnog jezgra, koje imaju i politička partija Zajedno za Šumadiju i URS, i LDP, mi vrlo često sa zadovoljstvom gledamo kako bez koske ubacujete, sa penala da slušamo, kako …mrežica, ali ovog puta ste omanuli, ne obruč, tablu, košarkašku konstrukciju ste omanuli s tezom da ste liberalna reformska politička partija koja je za decentralizaciju, ali protiv decentralističkih zakona. Koji su motivi tome, ja ne znam, samo vas podsećam da sam ovako u redovima LDP, poslednji put govorio gospodinu Marašu, i on je danas sa nama. Iskreno verujem da će biti iste posledice i ovog puta.

Uvažena predsedavajuća, potpredsednice Narodne skupštine, bez želje da budem patetičan i da tvrdim kako svakoj skupštinskoj besedi treba pristupiti kao pričesnom peharu, nekako sam ipak sklon da tu vrstu patetike najavim u svom obraćanju, jer se nalazimo nad diskusijom  o temi, koju u najdubljem značenju te reči smatram svojom.
Zato vas molim, pre nego što pristupim toj čaši, da prvo razjurim vinske mušice koje su se nad njom okupile, a ovde je drozofila metafora koja treba da podražava argumentaciju bez snage logičnog utemeljenja.
Naime, argumenti koji nisu uspeli da izgrade logički sistem i teorijski razumno zasnovan prigovor, zaista se jesu rojili. Međutim, teško je uhvatiti u tom rojenju neki pravi smisao uz pravi, mogu vam reći iznenađujuće, prigovor. Samo zahvaljujući vašoj tolerantnosti u davanju prava na repliku, nalazim motiv da posle toliko pominjanja mog imena ipak ne iskoristim svaki negativan pomen kao povod za repliciranje, jer saznao sam da, uz teške optužbe da sam pesnik, filozof, još i profesor, nizak sam, priznajem sve to, samo onako začuđen – sa koje to političke platforme, ako liberalno političku kulturu kroz istoriju moderne civilizacije upravo grade oni koji su bar nešto od toga pomenutog.
Nisam znao za taj lovatorski, šloserski ili koji model liberalne političke platforme, sa kojeg se gleda sa prezrenjem na pesnike, filozofe i profesore, ali imao sam prilike danas i sa tim se suočiti.
Međutim, mnogo ozbiljniji od toga su, recimo, prigovori koje uspevamo da čujemo – da ovaj zakon, recimo, ne rešava važna pitanja kao što su pitanja pokrajinske autonomije Vojvodine, da ovaj zakon ne rešava pitanje povećanja broja radnih mesta koja su neophodna našoj privredi. Takođe, slobodan sam u tom kritičkom nizu da nastavim da je, čini mi se, od izuzetnog značaja i pitanje božije egzistencije koju ovaj zakon zaista ne uspeva da reši, zato što se on bavi nečim mnogo skromnijim, elementarnijim, predmetnije mnogo određenijim, a to je isključivo pitanje finansiranja lokalne samouprave, i to kao da su sve te tendencije kontra argumenata želele to da zanemare jednom vešto nadenutom frazom u označavanju zakona. Naime, on se naziva "Dinkićev zakon o decentralizaciji", pa bih upravo tu strategiju prigovora želeo da raskrinkam i obesnažim na analizi ovog potpuno netačnog naziva. Da li je ovaj zakon Dinkićev? Svakako jeste u smislu da je Mlađan Dinkić predsednik poslaničke grupe URS, koji su predlagač ovog zakona i u još jednom jačem smislu, da je on i vođa tima koji je radio na predmetnom tekstu. Nemojte zaboraviti i tim nazivom pokušati da skrenete pažnju sa činjenice, ponavljam, da je to najmasovnija zakonodavna inicijativa, sa najvećim brojem potpisa građana u istoriji srpskog parlamentarizma, koja dolazi u srpski parlament. Ona na ozbiljan način ima karakter narodne inicijative i samo iz formalnih razloga mi, kao predlagači, nismo išli na formu narodne inicijative, da se ne bismo tamo ogrešili o neke vrlo stroge i precizne rokove, pa smo pribavljali narodnu peticiju.
Zatim, da je to zakon, tu je bila malo skromnija naša namera, ovo je samo jedan predlog zakona o izmenama i dopunama, a ne izvorni zakon. Zbog čega? Demonstriramo i na taj način jednu vrstu odgovornosti i ozbiljnosti pred temom decentralizacije. Mi smo ovu temu uveli, ako se sećate, jednom velikom debatom o regionalizaciji, kroz predlog zakona o ravnomernom regionalnom razvoju. Očigledno smo tada procenili da je to jako tvrda tema za nepripremljenu javnost, iako ona, nema nikakve sumnje, pripada obimu pojma decentralizacije, niti od nje odustajemo, ali želimo na jedan poseban način da stvaramo konsenzus, većinsku političku volju za decentralizaciju kao jedan politički proces emancipacije društva kod nas.
Zato nastupamo sa narodnom peticijom, sa jednim ograničenim brojem zakona koji, pazite, sami po sebi u punom obimu, kada bismo svih pet ovde uspeli da stavimo na dnevni red i da iz potom usvojimo, to nije završen proces decentralizacije. Zato mi se čini da kreatori ove floskule "Dinkićev zakon o decentralizaciji" kao da žele reći – ako ovo nekako istrpimo, sutra ćemo moći govoriti da smo decentralizovali Srbiju. Ne, ovo je samo minimalan početni korak koji se čini sa dobrom voljom i namerom da stvaramo većinsko konsenzualno, po mogućnosti, raspoloženje oko toga da je proces decentralizacije spasonosno potreban Srbiji. Tu je suština razmere, dubina centralizacije u kontroli vitalnih, ne samo političkih, ukupnih životnih procesa u Srbiji su tako dramatične da je pitanje decentralizacije direktno povezano sa pitanjem opstanka Srbije, nacije, društva, koji vam je izraz prihvatljiviji ili manje patetičan.
Da probam da ilustrujem to malo u brojevima. Srbiju izjedaju dve čume. Jedna se zove bela kuga i zahvaljujući njenom delovanju mi iz godine u godinu brojimo za po 30.000 ljudi manje. Dakle, jedna opština Topola nestane iz naše zajednice svake godine. Druga čuma je beogradizacija. Najmanje 30.000 svake godine pređe iz unutrašnjosti Srbije da živi u Beograd. Jedan Aranđelovac svake godine iz Srbije se premesti za Beograd. Do 2000. godine svaki četvrti zaposleni u Srbiji radio je u Beogradu. Danas svaki treći zaposleni u Srbiji radi u Beogradu. Iz godine u godinu sto hiljada zaposlenih je manje u Srbiji, osim u Beogradu. Boj zaposlenih u Beogradu se ne smanjuje.
Beogradizacija jeste nepopularna reč, ali prvenstveno zato što se ne razumemo kada govorimo o tom procesu za koji tvrdi da je bazični društveni proces u Srbiji. Ko je njegov nosilac i o čemu se tu radi? Pogrešna predstava, koju samo oni koji ne žele da razumeju dramatiku tog proces centralizovane Srbije, sugeriše se da je reč o gradu Beogradu kao arhitektonsto-urbanističkoj celini ili lokaciji. Taman posla. Ne mislite valjda da kritičari beogradizacije ne vide da je Beograd, kao urbana lokacija, jedno od civilizacijskih uporišta Srbije za čiju se budućnost borimo kao za svež vazduh.
Naravno da želimo razvoj svih krajeva Srbije, pa i Beograda. Da li je to onda lokalna samouprava grada Beograda, odnosno građani grada Beograda? Naravno da ne…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.)
… samo da završim rečenicu. Očigledno da postoje društven grupe koje taj proces uspešno vode i tema diskontinuiteta o kojoj tako rado govorimo, u tom se smislu u potpunosti izjednačava sa temom decentralizacije. Zato razumem otpore ovog nastojanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, poštovani članovi Vlade, poštovana predsednice, mi pred sobom u ovom trenutku imamo jedan predlog zakona koji je i te kako značajan, o čemu je i ministar u uvodnoj reči govorio, ali i jedan izuzetno kvalitetan zakonski tekst o čemu upravo mislim da govorim u ime poslaničke grupe G 17 plus, kako se valjda još uvek zvanično i zove poslanička grupa poslanika Ujedinjenih regiona Srbije.
Kada govorim o kvalitetu i vrednostima ovog predloga zakona, osvrnuo bih se i na metodološki karakter ovog zakonskog predloga, na konkretna rešenja, ali i na jedan širi društveni i politički značaj na koje sve već započete diskusije pomalo ukazuju kada je o temi zadužbinarstva reč.
U metodološkom smislu mi prvo imamo predlog zakona koji je najpre kao tekst u obliku njegove izloženosti u jeziku, vredan pažnje, poštovanja i mislim da to treba naglasiti. On sadržaje osnovnih pojmova određuje adekvatnim i akuratnim definicijama. Ostale pojmove koji su od značaja za ovu oblast određuje sasvim jasno i razgovetno, što zakonski tekst čini elegantnim, ne samo u ovom estetskom smislu, što nije bez značaja, nego pre svega u logičkom smislu.
A to će reći da se približava onoj instrukciji Parlamentarne skupštine SE koju naša pravna škola još uvek sa mnogo teškoća sledi, da ne citiram nego prepričavam, zakone treba izlagati u što jednostavnijem jezičkom obliku da bi najveći broj ljudi mogao bez posebnih teškoća da ih čita i razume.
Ovo je jedan upravo takav zakonski tekst, ali što je posledica nesumnjivo angažovanje stručnosti u njegovom izlaganju. Ali, nije to sama suština metodološkog kvaliteta koji sam najavio da želim posebno da istaknem.
Posebno želim da istaknem samu metodologiju stvaranja javnih akata koja očigledno predstavlja primer dobre prakse u Ministarstvu kulture, iako resorni ministar spada u onaj ekspertski deo Vlade, ne ubraja se gospodin Bradić u oveštale profesionalne političare, ali bi u tom smislu u 20 godina višestranačkog sistema koliko smo ministara imali upravo velika većina njih mogla bi da mu pozavidi na političkoj mudrosti. O čemu naime govorim?
Pre sednice Odbora za kulturu i informisanje telefonirao sam nekolikim zadužbinama i fondacijama od nacionalnog značaja i ugleda sa kojima sarađujem ili održavam kontakt. Bio sam izuzetno prijatno iznenađen kako njima ne da je poznat predlog zakona, nego prema njemu imaju odnos kao prema utvrđenom dogovoru sa Ministarstvom kulture.
To je jedan momenat od najvišeg političkog značaja u, ponavljam, metodologiji stvaranja javnih akata kojim mi zbog brzine, zbog navodnih rokova najčešće ne uspevamo da uvažimo u njegovom stvarnom društvenom značenju, a to je da je javna rasprava, naravno ona najšira, a naročito javna rasprava u užoj javnosti, od neposredne zainteresovanosti za oblast koju zakon definiše, neizostavni uslov kvaliteta zakonskog predloga.
Zato vi oko ovog zakona nećete imati trzavica, neće javnost ni na koji način posebno reagovati ne zato što nije interesantan, nije zanimljiv ili nije dobar, nego zato što ne stvara probleme, podrazumeva već stvorenu volju za njegovo donošenje u onom najznačajnijem jezgru.
To je čini mi se nešto što posebno treba isticati, jer politika zapravo nije posao izbora najefikasnijih sredstava za zadovoljenje datih ciljeva, nije stvar inženjeringa, nije stvar proračuna.
Ni kada su najbolja politička i zakonska rešenja koja se nameravaju doneti u pitanju, ona ne mogu da budu kvalitetna ako zapravo ne predstavljaju jednu prethodnu usaglašenost volja, ukoliko nije postignut onaj efekat ne da se javnosti rešenje nametne nego da građanin ima osećaj kako je njegova individualna volja očuvana u ovom finalnom zakonodavnom procesu ili zakonodavne volje koju uobličava Narodna skupština.
To jeste jedan pretežak zadatak, ali se direktno tiče onoga na šta zapravo cilja i ovaj zakon, tiče se one pomenute šire, društvene, političke vrednosti koju tema zadužbinara podrazumeva i zato je to trebalo istaći i naglasiti.
Naravno, što se tiče sadržine i konkretnih rešenja, mi njegove prednosti razumevamo pre svega u komparacijama sa zakonom koji je do sada regulisao ovu oblast, to je Zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima koji je donesen još davne 1989. godine, ako se ne varam, i očigledno je da analiza koju nam je priložilo u ovom predlogu zakonskog teksta Ministarstvo kulture, koje je ekspertski urađeno, sasvim jasno upravo na aktuelizovanim nedostacima postojećeg zakona opravdava donošenje novog zakona, a ne eventualnu proceduru krpljenja, kalemljenja kroz nekakav postupak zakona o izmenama i dopunama.
Neka originalna rešenja, koja sada postoje i predstavljaju vrlo interesantne pravne institute, potpuno nepoznate postojeće zakonu, postojeći zakon podrazumeva zadužbinarstvo u okvirima opštekorisnih ciljeva.
Sada prvi put govorimo i o privatnim ciljevima i interesima zarad čije se realizacije može osnovati zadužbina.
Postoje i mnogo značajniji momenti. Recimo, to što je osnivač zadužbina mogu biti fizičko lice, to je isključivalo mogućnost korporativnog zadužbinarstva i to je ona završna tema društvenog značaja ove oblasti, koja se direktno tiče kategorije društvene odgovornosti kapitala.
Međutim, nije to jedina inovacija. Postojeći zakon, ako ne grešim, u formulaciji je otprilike definisao da se zadužbina, fondacija, fond može osnovati u slučaju da se u trenutku osnivanja raspolaže sredstvima dovoljnim za zadovoljenje, odnosno ostvarenje cilja zbog kojeg se osniva, što poprilično uvodi momenat arbitrarnosti na strani registracionog organa, što nije zadovoljavajući kontekst za afirmaciju kulture zadužbinarstva.
I naravno, ono osnovno, daleko najznačajnije, činjenica da se statusno-pravni oblici ove delatnosti u postojećem zakonu razlikuju na osnovu svojinskih i pravnih kategorija, koje uopšte više ne pripadaju ustavnom i pravnom poretku Republike Srbije, pre svega kao što je kategorija društvene svojine i nema sumnje da je onda odluka da se napravi potpuno novi zakonski akt sa i ovim rešenjima koje sam pominjao, utemeljena jedino moguća ispravna.
Ono što pak temu čini izuzetno značajnom izvan okvira kulturne klimatizacije zadužbinarstva kao tradicije i prakse jesu ciljevi zbog kojih se ovaj zakon donosi. Eksplicitno je i sam predlagač formulisao transparentnost u ovim poslovima kao jedan od ciljeva. Naravno, to razumemo u kontekstu kvarenja mnogih tradicija i tradicijom posvedočenih vrednosti.
Jesmo danas savremenici pojave ozbiljnijih poigravanja i sa ovom zaista svetlom tradicijom našeg naroda, tradicijom zadužbinarstva i nema sumnje da bi svi oblici manipulacija, malverzacija na tom području bili sprečeni da je elementarni preduslov jasnost, razgovetnost i aktuelnost, usaglašenost, savremenost, tačnije, pravne norme koja tu oblast reguliše.
Čini se da je daleko značajniji i aktuelniji onaj cilj koji govori o podsticaju koji je i gospodin Bradić naglasio u svom uvodnom izlaganju, naime da je cilj ovog zakona podsticaj praksi zadužbinarstva u Srbiji. Ta praksa je jedna svetla tradicija, koja je temeljno uticala na istorijske tokove, nacije, države i ovog društva.
Zapravo, njen značaj se ne može ni proceniti koliko je veliki, jer ako pogledate ne samo srednjovekovnu, koja je i školski tematizovana, istorija zadužbinarstva, već sasvim modernu istoriju Srbije, videćete da su strateške i geopolitičke odluke ove nacije zasnovane upravo na takvoj praksi, od određenja prestonice, do definisanja repernih objekata za zadovoljavanje javnih i kulturnih funkcija nacije, zapravo niče iz tradicije zadužbinarstva.
Međutim, u današnjem trenutku ta se tema nekako jednostavnije artikuliše kroz pitanja društvene odgovornosti kapitala. Postavlja se, sa jedne strane, pitanje – koliko smo zaista voljni da na ozbiljan, objektivan način očekujemo društvenu odgovornost kapitala? Koliko uopšte sam kapital društveno legitimisan u javnoj raspravi, po javnim očekivanjima, predviđanjima, javnoj nastrojenosti?
U velikom broju diskusija, čak i u ovom domu, a i u drugim relevantnim diskusijama na javnoj sceni, kapital se još uvek koristi kao apstraktna pojmovna odrednica za negativne društvene tendencije. Nećete moći da naiđete ni na najozbiljnije ličnosti, adrese i diskusije, koje uz naučne, pravne, društveno odgovorne termine ne koriste, recimo, termin tajkun.
Uvek sam insistirao da mi se objasni da li je to inkriminacija, nešto što treba prijaviti organima gonjenja, tužilaštvu ili nerazumevanje društvenog ideala kojem reforme teže. Ni do danas mi nije jasno šta su to tajkuni, da li su tajkuni predstavnici krupnog kapitala za koje znamo da su kriminalni, a ne znamo onda odgovor na pitanje – što se to ne procesuira; ili je to odrednica za kapital, koji je, valjda znamo, zlo po sebi, što je u stvari jedna tekovina komunističkog nasleđa sa kojim nikad ozbiljan diskontinutet nismo napravili. O tome se zapravo radi.
Ima jedan savremeni ekonomista i ne treba da čudi što ekonomija danas u velikoj meri prednjači u sposobnosti izlaganja i sintetičkih stavova i uvida, koji kaže da su komunizam kao sistem i marksizam kao ideologija propali zato što nisu uspeli da stvore novog čoveka kojeg su obećali, ali to ne znači da nikakav trag nisu ostavili za sobom.
On nije zadužbinarski, ali kao neka crna zadužbina koja i u našim glavama obitava kada nismo svesni, smatra on komunizam i marksizam su probudili sve najlošije osobine starog Adama. Sujeta, surevnjivost, tajnovitost, podmetanje i najzad, cinizam, kao najgrandiozniji spomenik su ustvari društvene tekovine komunizma sa kojima i danas moramo na najozbiljniji način da se suočavamo.
I to ne samo, i ovo je bio razlog one metodološke, uslovno rečeno, pohvale na početku, iznalaženjem najoperativnijih, najcelishodnijih rešenja, nego pokretanjem političkih procesa društvenih događaja koji imaju namere da obnove građansko društvo i svoju sadržinu, da rekreiraju vrednosti od svakodnevice do zadužbinarstva, vrednosti koje predstavljaju tekovine realnog života građanskog društva i jedinu stvarnu alternativu jednom cinizmu u koji tonemo, sve u traganju za najbržim i najboljim hokus-pokus rešenjima, a bez ozbiljne spremnosti da napravimo diskontinuitet sa sopstvenim identitetom i nasleđem građenih u drugoj polovini 20. veka.
U tom smislu, obnavljanje tradicije zadužbinarstva zapravo jeste obnavljanje kulture filantropije, podsticaj negovanju altruističkih vrednosti, ne kao predmeta podsmeha, ne kao zaludnih iluzija nekog bivšeg doba, nego kao realnih ljudskih činilaca i društvenih snaga u savremenom svetu u Srbiji danas.
U tom smislu ovaj zakon predstavlja jedan od onih koraka koji imaju daleko veći značaj nego što je malena delatnost i ljudska oblast koja je uređuje, te u tom smislu najavljujem da poslanici nove stranke Zajedno za Šumadiju, kao i poslanici G 17 plus, poslanici Ujedinjenih regiona Srbije, odnosno poslaničke grupe G 17 plus sa osećanjem ponosa će ovaj zakon podržati u Danu za glasanje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe G 17 plus, u ovom trenutku govorim sa jednim osećanjem obaveze i javne dužnosti prema predmetnoj tački dnevnog reda.
Najpre, zato što je moja stranka Zajedno za Šumadiju, kao i moja malenkost lično, početkom ove godine vrlo predano i eksplicitno učestvovala u građenju političkih poruka i komunikaciji preko sredstava javnog informisanja sa zahtevom da se Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije izmeni i evo upravo sa zadovoljstvom prihvatamo činjenicu da je na dnevnom redu Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Zbog čega? Najpre valja jasno naglasiti da se i moja stranka Zajedno za Šumadiju i poslanička grupa G 17 plus u celini, kao i Ujedinjeni regioni Srbije koje zajednički gradimo i formiramo, izričito zalažu za afirmaciju i razvijanje onih vrednosti koje će podržati antikoruptivni karakter našeg društva i koji će voditi njegovoj emancipaciji i u tom značajnom pogledu života jednog otvorenog građanskog društva.
Zbog toga smo i podržali predmetni zakon koji danas menjamo. Međutim, primedbe koje smo iznosili mogu da se obrazlože, pa i naš zahtev, na više načina. Mi smo to činili sa jednog eksternog stanovišta u odnosu na sam tekst zakona, sa stanovišta vrednosti koje su nam se činile višim i značajnijim, temeljnim vrednostima demokratskog društva, a koje je tumačenje i primena ovog zakona dovodilo u pitanje i ugrožavalo.
Moguće je, međutim, tu temu otvoriti i sa stanovišta imanentne kritike samog zakona. Primećujem kako ni u sredstvima javnog informisanja, ni u stručnoj javnosti, ako retrospektivno razmislite videćete da je tako, uopšte nije bilo unutrašnje kritike ovog zakona, sa stanovišta jedne produbljene analize njegove pozitivne sadržine. Zbog čega?
Dakle, kad sam rekao da izuzetno podržavamo one vrednosti koje zakon treba da štiti, ipak nismo skloni da u jednom pokliču, pozivu na hajku, sveti rat protiv korupcije prepoznamo zdravo društveno ohrabrujuće ponašanje.
Psiholozi znaju za pojam negativnog identiteta. Jedan psihoanalitičar Erikson, recimo, bavio se u porodicama alkoholičara razvijanjem crta negativnog identiteta, pa recimo, deca koja su imala nesreću da trpe zlostavljanja oca alkoholičara, vrlo često počinju da grade antialkoholičarske crte identiteta.
I za razliku od jednog zdravog, neopterećenog alkoholizmom kao ozbiljnom bolešću ponašanja, ovde dobijate jedno rigidno ponašanje i crte identiteta koje su opterećene alkoholizmom. Šta je problem sa negativnim, pa i takvim antialkoholičarskim identitetom? On brzo puca, što se veliki broj alkoholičara upravo regrutuje iz primarno antialkoholičarski struktuiranih ličnosti.
U tom smislu, antikoruptivna kultura u sebi ima jednu notu, koju ovaj zakon nosi, rigidnosti, birokratizovanosti i sasvim umereno, reći ću, komesarskog čitanja ove problematike.
Na šta mislim kada govorim o tome? Pogledajte, svi izabrani funkcioneri lokalne samouprave su, naravno, funkcioneri. Međutim, načelnici odeljenja raznih uprava to nisu, generali nisu. Mnogi visoki oficiri policije nisu državni funkcioneri.
Pogledajte dalje. Mi smo, možete shvatiti šaljivim, upozoravali građane, koji su roditelji školske dece, da pripaze da ih slučajno neki prijatelj iz najboljih namera, roditelj prijatelja njegovog deteta iz škole, preko saveta roditelja ne predloži za školski odbor ili neki komšija preko lokalne samouprave.
Neće ni shvatiti kako će tim trenutkom postati državni funkcioneri, sa obavezom da svoju imovinu, imovinu svog bračnog druga, svoje prihode stave na uvid međunarodnoj javnosti, doslovno, dostupno, iz takvog ugla gledano, a pri čemu načelnik školske uprave u njihovom regionu, najviši predstavnik prosvetne vlasti, nije državni funkcioner.
Mnogi značajni službenici Ministarstva prosvete koji, čini se, ipak, na značajniji način participiraju u prosvetnoj vlasti od članova školskog odbora, jer za to su i plaćeni, što članovi školskog odbora nisu, za razliku od njih, nisu državni funkcioneri.
Šta hoću da kažem? Pogledajte kako ljudi iz službi, uprava, šefovi, sve smatraju pouzdanim i proverenim ljudima. Njih ne treba opterećivati obavezama koje važe za državne funkcionere, ali ko jeste apriori pod korupcijskom sumnjom? Izabrani predstavnici građana.
Zašto se korupcijska sumnja prvenstveno i u prvom redu odnosi na izabrane predstavnike građana? Da li je to jedna nekontrolisana stihija, preobimna sloboda, slobodno izjašnjavanje građana, pa bi takav zakon to zapravo trebalo da koriguje i uvede u kontrolu? To je principijelni prigovor našem zakonu, koji je danas predmetna tačka dnevnog reda i koji menjamo.
Vidite, kada sam upotrebio reč komesarski, nisam bio preterano grub, čak sam i eufemistički upotrebio taj izraz, jer prepoznajemo u ovako borbenom antikorupcijskom zakonu određene crte koje se sukobljavaju sa vrednostima višeg reda, sa vrednostima demokratije i građanskog otvorenog društva, crte koje mogu prerasti u tendenciju permanentne otvorene pretnje kompromitacijom izabranog predstavnika građana.
Sa tog stanovišta imanentne kritike vidite da dolazimo na isto, kao kada ponovimo eksternu kritiku koju smo mi iznosili. Naime, mi smo smatrali da uz nesumnjivu vrednost, koju podržavamo iz sve snage, angažovanja u poslovima na suzbijanju korupcije i koruptivnog ponašanja, pri čemu ne mislimo da to treba da bude neka akutna borbena akcija, već više stvar jedne mentalne i moralne higijene, jedno dugoročno građenje antikoruptivne kulture u mentalitetu i javnom životu, zbog čega svakako treba preuzimati određene obaveze koje će se odnositi i na funkcionere, ali ne tako da bi žar i čar borbe protiv korupcije pojeo vajdu od demokratizacije Srbije.
Naime, videli smo u skupu viših vrednosti one koje ugrožavaju rešenja predmetnog, a sada evo već izmenjivog ili u procesu promene Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Prvo, to je da se u jednoj utakmici, pa makar to bila i politička utakmica višestranačkog sistema, pravila ne mogu menjati u toku igre dok utakmica traje. To je naprosto nedopustivo. Ako nije bilo ničeg ilegalnog i nelegitimnog u kandidovanju istih predstavnika građana za više funkcija istovremeno i ako nijednog trenutka nije bilo sporno građanima da ih podrže u takvom nastojanju, ne može naknadno po njihovim izbornim uspesima postati sporno njihovo pravo da obavljaju dužnosti za koje su ih građani izabrali.
Prepoznajete, govorim o temi koju su vrlo rado i često mediji aktuelizovali, koja je vezana za predsednika moje stranke, gospodina Veroljuba Stevanovića, koji je gradonačelnik Kragujevca i narodni poslanik u našoj poslaničkoj grupi.
Vidite, ima jedan veliki problem koji se tu pojavio u naknadnim interpretacijama, pa da se setimo geneze. Godine 2008. gospodin Stevanović je imao vrlo jasnu političku ambiciju, potpuno utemeljenu na programu naše stranke, da potvrdi mandat gradonačelnika. To je bio njegov politički cilj. Zato što je prepoznato to da će u toj borbi uspeti i da je vrlo izgledan i uticajan kandidat, zato se i tražilo od njega da stane na listu poslaničkih kandidata naše parlamentarne većine.
Nakon tog uspeha, kada nije bilo i legitimno predstavljati gospodina Stevanovića u dvostrukoj funkciji, ne može naknadnom implementacijom normi postati sporno da li on te dve funkcije može i da vrši.
Tako nas nepoštovanje pravila o neizmenjivosti norme u toku mandata ili utakmice vodi u jednu vrstu retroaktivne primene zakona i pravnih normi, što je zaista sporno. To se u javnoj diskusiji najčešće maskira tezom o sukobu interesa. Na tu temu želim, pre neposredne elaboracije, da dam jednu značajnu primedbu – jako je sporno, a prema našem mišljenju i neodrživo, tvrditi postojanje sukoba interesa između dve javne funkcije.
Sama kategorizacija – sukob interesa je tu zapravo sporna, jer kogod se bavio teorijom sistema, makar i ne poznavao teorijski istančano političke i državne sisteme, može na primeru formalnih teorija, aksiomatski izgrađenih, da se priseti da postoje pravila koja moraju da ispoštuju najviša načela jedne formalne teorije, aksiome, da bi ceo sistem bio konzistentan.
Pored toga što jedan aksiomatski skup mora da bude minimalan, mora da bude potpun, ne sme biti protivurečan. Iz aksioma jedne teorije ne može se dedukovati i P i ne-P, kao istina u toj teoriji, ukoliko ona treba da je validna.
Ako naš politički sistem smatra da neguje javni interes koji na jednom mestu ima P, a na drugom mestu ne-P formulaciju, to znači da je naš politički sistem protivurečan, a zakon koji brani sukob interesa, u stvari, štiti i neguje tu protivurečnost.
Zapravo, mislim da je principijelna spornost upotrebe pojma sukoba interesa između dve javne funkcije u velikoj meri, kroz medije i javnu polemiku, upotrebljena kao dimna zavesa, kao paravan da se ne otvori stvarno pitanje sukoba interesa, a on je uvek na relaciji privatno-javno.
Koliko direktora javnih komunalnih preduzeća, načelnika uprava, službi i odeljenja, onih koji nisu po duhu ovog zakona državni funkcioneri nego tek obični službenici, koliko njih ima privatne firme, i kojim se delatnostima bave i u kakvoj su vezi sa poslovima koji se obavljaju na javnoj funkciji, e to je suština teme sukoba privatnog i javnog interesa.
Druga sporna stvar je kad počne to da se tumači sa stanovišta čitanja Ustava. Navodno, Ustav ne dozvoljava da gradonačelnici budu istovremeno i narodni poslanici. Gde to u Ustavu piše? I odmah pozivanje ide na ustavni princip podele vlasti i razgraničenja zakonodavne i izvršne vlasti. Kakve to veze ima s lokalnim samoupravama i s gradonačelnicima?
Ama baš nikakve, jer lokalne samouprave nisu državni organ, lokalne samouprave i nisu vlast u elementarnom državno-političkom pojmu vlasti, jer nemaju osnovni prerogativ vlasti, a to je aparat prinude.
Ako prihvatimo metaforično da i u lokalnim samoupravama postoji vlast, gradonačelnik kao nosilac izvršne vlasti u lokalnoj samoupravi nije obuhvaćen pojmom izvršne vlasti iz Ustava, jer se ona odnosi na izvršnu vlast u državi.
U suprotnom, ako mislite da ipak grešim, onda su od donošenja ovog ustava do današnjeg dana svi doneti zakoni sporni, jer je u svakom donošenju bilo kojeg od njih ovde u Narodnoj skupštini učestvovao bar jedan gradonačelnik, narodni poslanik, i u prethodnim sazivima, kao i u ovom današnjem.
Zapravo, problem je malo ozbiljniji i njega ćemo jasnije razumeti kada bi me neko upitao – pa, kad vi sve to vidite u tom zakonu koji konačno i menjate, što ste glasali za njega? Sasvim precizno, ni moja malenkost, ni poslanička grupa G 17 plus nisu sebe na taj način ni prepoznali u tekstu onog zakona.
Prvo pitanje koje smo postavili na razgovoru sa predstavnicima Agencije za borbu protiv korupcije – da li su narodni poslanici funkcioneri? Ljudi iz Agencije su bili zatečeni tim pitanjem, a mi otvoreno kažemo i stojimo na tom stanovištu – narodni poslanici nisu državni funkcioneri, baš kao što ni Ustav Republike Srbije ne definiše Narodnu skupštinu kao najviši državni organ nego kao najviše predstavničko telo građana.
Narodni poslanici su predstavnici građana, a ne državni službenici. O tome se, zapravo, radi u celom nerazumevanju problema vezanog za zakon koji menjamo.
Gde se vidi da i sistem tako razumeva? Uzmite netom izvršenu ili započetu reformu pravosuđa. Svi govorimo rado o sudstvu kao struci, ali nemojte zaboraviti, sudstvo je struka sekundarno. Primarno sudstvo je vlast i to najviša vlast sa stanovišta građana.
Nema sumnje da je Narodna skupština simbolički najviša vlast, nema sumnje da je Vlada najviša vlast u smislu operativnog, onoga što može, ali u odnosu na samog građanina nema veće vlasti od sudske, jer samo ona može i ima pravo da ga liši njegove građanske supstance, a supstanca građanina je sloboda. Samo ga sudska vlast može neopozivo, neponovljivo i konačno doživotno lišiti građanske supstance.
Kako u jednoj demokratiji može najviša vlast da se bira bez prisustva i participacije građana? Odgovor je – bilo je participacije građana, jer izbor vrše narodni poslanici Narodne skupštine Republike Srbije. Jasno je da smo mi predstavnici građana, a ne državni funkcioneri.
U tom smislu, da li mogu da računam na vreme poslaničke grupe? Ne. Onda završavam.
Radujemo se da je konačno Predlog izmena ovog zakona došao na red i mi ćemo glasati za zakon o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, zadovoljni što izmena ima, iskreno više u tehničkom domenu, domenu prolongiranja rokova, kvantitativnih promena, a principi koje želimo da menjamo još uvek moraju da čekaju.
"Zajedno za Šumadiju", G 17 plus, Ujedinjeni regioni Srbije imaju snage da te principe dugim dahom dugoročno zastupaju i najavljujemo da ćemo u svakom delu sistema menjati i njih, u interesu kulture individualizma, emancipacije građana kao pojedinačnih, slobodnih individua, a na štetu atavizama kolektivističkog nasleđa.

Repliciram jer je gospodin Lapčević uputio jednu kritiku na račun mog izlaganja, prilično ga izvrćući u pogledu značenja, a zalažući se pri tom dosledno za ono za šta sam se i ja zalagao.
Nijednog trenutaka nisam rekao da bi jednom izabrani predstavnik građana samim tim i na osnovu toga mogao da vrši nebrojeno funkcija, što ste vi u karikaturnom prikazu namenili gospodinu Stevanoviću i gospodinu Tadiću, već sasvim suprotno sam rekao da niko nema pravo naknadno da osporava nijednu funkciju predstavniku građana koji je izabran od strane građana na tu funkciju, zalažući se doslovno, isto kao i vi, za to da bude onemogućeno i kandidovanje za neku drugu funkciju, ukoliko bi ona bila nespojiva sa funkcijom koju neko već vrši.
Onaj ko se legitimno kandidovao, ko je legitimno dobio poverenje, ne može naknadno bilo kojim zakonom od građana biti odvojen, kada neposrednu verifikaciju od građana dobio. Upravo isto što i vi govorite, govori i ona moja diskusija, uz jednu opasku da zaista komunikacija, sistem komunikacije javnog informisanja, često vežba javnost u disciplini pljuvanja u vis, koje je najčešće posledica nedovoljnog slušanja i razumevanja.
Vrlo često građani su usmereni da ni prema kome na gaje tako duboku sumnju i averziju nego upravo prema svojim izabranim predstavnicima, koji su njihova jedina šansa da se nad državom i aparatom uspostavi kontrola.
U tom smislu plediram da se i u našoj skupštinskoj komunikacije malo pažljivije slušamo.

Pomalo ponosan na to što je moje izlaganje poslužilo kao osnova za definisanje sopstvenih stavova mnogima, pa i gospodinu Martinoviću, samo da pojasnim.
Kako vi rekoste – drvlje i kamenje na zakon, ali ipak ćemo glasati za njega. Da vas podsetim, tačka dnevnog reda je zakon o izmenama i dopuna Zakona, što će reći upravo razlog zbog čega ima prostora za kritiku predmetnog zakona, koji je sadržan u samoj tački dnevnog reda koju takođe podržavamo i koju smo izglasali.
Uz jednu zahvalnost da ste me u kratkom vremenu mog odsustva pominjali sa upućivanjem na stručnu literaturu sa područja Teorija države i prava, a u okviru moje teze o Narodnoj skupštini kao najvišem predstavničkom telu građana, a ne državnom organu odnosno statusu narodnog poslanika ne kao državnog funkcionera nego kao predstavnika građana.
Dozvolićete da u isto maniru uzvratim, pa bih vam preporučio knjigu Alena Grorišara "Struktura Saraja", gde baveći se fenomenom istočnjačkih despotija, ovaj savremeni francuski filozof i psihoanalitičar odgovora na pitanje šta je to što u totalitarnim porecima tolike hiljade pojedinaca drži u pokornosti prema jednom samovoljnom satrapu.
Kako se zove ta sila? Alen Grorišar odgovara – ta sila se zove ljubav. Intimizacija građana i države je koren mnogih problema u nedemokratskim državama. Tamo gde imate najvećeg sina naroda i narodnosti, najvećeg Srbina kojeg je nedopustivo ne voleti, tamo se rađa ovaj fenomen intimizacije i koren korupcije, jer je blizina njegovom sijateljstvu jedino merilo stvari i pravila ponašanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, poštovana gospođo ministre, očigledno je da se u raspravi u pojedinostima nad predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o ravnomernom regionalnom razvoju pojavljuju upravo one neuralgične tačke na koje sam pokušavao da ukažem u raspravi, u pretresu u načelu, sa ambicijom da se preduprede nesporazumi i otklone zabune koje se mogu potom neosnovano širiti u javnosti.
Izgleda da je jedna takva neuralgična tačka upravo vezana za dešavanja u Zlatiborskom okrugu i polemiku koju upravo čujemo između narodnih poslanika koji dolaze iz Užica ili su na određen način za tu temu vezani.
Podsetiću vas na tu rečenicu iz rasprave u načelu, da ovo nije zakon o regionalizaciji. Ovaj zakon, uprkos tome što moja stranka "Zajedno za Šumadiju", zajedno sa poslaničkom grupom G17 plus u celini, želi i regionalizaciju Srbije, ne smatra da taj problem rešava strategijom donošenja ovog zakona na mala vrata, niti je to moguće izvesti. Ovaj zakon ima primarno ekonomski karakter, jer se primarno i tiče teme ravnomernog regionalnog razvoja.
Da bi se došlo do teme političke regionalizacije Srbije, ta tema bi morala prvo da ima matični zakon o regionima. Verovatno bi dirala u temu teritorijalne organizacije Srbije, a još verovatnije zahtevala i prethodne ustavne promene, mada među stručnjacima na tu temu još uvek ima otvorenih pitanja.
Ovo je zakon koji ne narušava koherentnost postojećeg pravnog sistema i otuda on nema konotacije regionalizma kakve mu se žele pripisati. Kažem nažalost nema, jer ih ne može ni imati. Zbog čega se ta tema spinuje u jednom smeru ka značenju koje zakon objektivno nema? To je možda prava tema za razmišljanje.
Kada je reč o užičkom "problemu", naglasio bih jednu specifičnost. Decentralizacija kao proces i regionalizacija kao segment tog široko shvaćenog procesa sigurno podrazumevaju i afirmaciju kulture urbaniteta. Pazite, nema sumnje da urbanitet podrazumeva jednu civilizacijsku relevantnu, finu, plemenitu nijansu zavičajnosti, ali kultura urbaniteta je nešto što se suštinski razlikuje od lokalističkog provincijalizma.
Provincijalizmi kada budu u procesu decentralizacije ustali da paniče, sa ambicijom za posezanjem atributa regionalnog centra, zapravo samo mogu dovesti u priliku još dublje srozavanje urbanog duha na svom području, ako ne shvate suštinu urbanog centra koja leži u otvaranju i povezivanju, ne sa sličnima i različitima u okruženju, nego sa civilizacijskim nasleđem čovečanstva u celini.
Gradovi, zapravo, gutaju, proždiru i hrane se civilizacijskim nasleđem čovečanstva. Koliko jedno mesto može da se otvori za takvu kulturnu dimenziju, toliko ima više prerogativa i relevantnih uporišta da postane i regionalni centar.
Nijedan grad, pa ni moj Kragujevac, nije postao niti će postati regionalnim centrom zato što je njegova lokalna politička opcija ušla u koaliciju sa G17 plus ili zato što je ministar Mlađan Dinkić, ili ministarka Kalanović ili bilo koja vlada to dekretom proglasila.
Činjenica da lideri mišljenja u Kragujevcu, ličnosti iz sporta, kulture, umetnosti, za koje znate, žive u Kragujevcu, ne dolaze u Beograd. Činjenica je da se Kragujevac pojavljuje, recimo, 2008. godine u Kanu na Međunarodnom sajmu investicionih destinacija. Činjenica je da veliki planetarno relevantni investitori i poslovni subjekti, kao recimo "Plaza", kao recimo "Fijat", kao recimo "Remington", svoje poslovne šanse traže u Kragujevcu. To Kragujevac čini centrom.
Zbog toga se meni ova užička, potpuno lokalpatriotski opravdana tendencija za pozicijom centra, legitimna u jednom kulturnom nasleđu, čini kao jedan antikulturni krik koji malo treba i da zabrine. O čemu se tu radi? O potrebi za izolacijom i nadgornjavanjem.
Kako može da se tvrdi u raspravi u kojoj se čulo – kakve ima veze Užice sa Kragujevcem? Nikakve, osim što je fakultet u Užicu fakultet kragujevačkog univerziteta. Kako može zapadna Srbija da bude zajedno sa Šumadijom, kad nema nikakve kulturno-istorijske, etnografske, privredne veza? Nemojmo činjenice falsifikovati.
Etnologija i etnografija upravo zlatiborski tip smatraju ulaznom kapijom šumadijskog kulturnog tipa. Ljudi po Zlatiboru nose šajkače i čakšire, zar to nije elementarno prepoznatljiv znak šumadijskog podneblja.
Kaže – zapadna Srbija je voćarski kraj i stočarski, a Šumadija ne. Pa ko poznaje upravo poljoprivredne kulture i njihovu regionalnu rasprostranjenost u Srbiji zna da je upravo voćarstvo i stočarstvo osnovna poljoprivredna grana u Šumadiji i ono po čemu treba graditi perspektivu na tom prostoru.
Nemojmo izmišljotinama, falsifikovanjem naučnih, kulturnih činjenica prikrivati potrebu da se otvaramo ka susedima, ka porodicama koje treba dozivati da svoju šansu, bez obzira na poreklo, bez obzira na veroispovest, bez obzira na etničku pripadnost, traže u našoj sredini. Tako se neguje civilizacijsko nasleđe urbaniteta, tako jedna varoš postaje gradom, a grad regionalnim centrom.
U tom smislu nijednim svojim gestom Kragujevac ne osporava činjenicu da statistički region Šumadije i Zapadne Srbije nema administrativni centar, nijednim gestom ne želi da ospori ambiciju, recimo, Zlatiborcima, Užičanima, da se bore u političkoj regionalizaciji, ako žele i za svoj region, mi u Šumadiji nemamo ništa protiv toga.
Nemojmo samo zaboravljati jednu stvar da provincijalizam i regionalizam nisu kompatibilni, sasvim suprotno, uzajamno se isključuju. Proces regionalizacije i decentralizacije, pre svega, uvažavajući kulturu zavičajnosti, neguje urbani potencijal jednog podneblja i njegovu otvorenost za široke veze sa svetom, a ne samo neposrednim okruženjem.