U najkraćem, samo prvo korigovanje jedne činjenice, ja, niti moja stranka Zajedno za Šumadiju, a koliko mi je poznato, ni naš koalicioni partner G17 plus, nemamo SNS za koalicionog partnera u Prijepolju. Ali, što je važnije od toga, nijednog trenutka nisam ništa prigovarao, a kamoli docirao, i izvinjavam se ako se takav utisak stekao, LDP.
Govorio sam u načelu o kulturnom obrascu koji stoji iza zagovaranja političkih tema regionalizacije u datom aktuelnom trenutku i u datim sredinama, ne tvrdeći uopšte da je nosilac i promoter tog obrasca nužno LDP, možda zbog gledanja, naprosto tako smo okrenuti, da ste pomislili da se to na vas odnosi.
Ako se vi slažete, kao i mi koji tumačimo na ovaj način predmetne izmene i dopune zakona, da je ovo samo, poslužiću se svojim rečima, ružno pače regionalizacije i decentralizacije u Srbiji, koje tek treba da izraste u velikog belog labuda, onda vas pozivam da zajednički ubedimo sve neverne Tome, ma s koje strane dolazili, da je to za dobrobit svih gradova, i varoši i sela u Srbiji, jer nije reč o tome da jedan grad predstavlja Srbiju usred sveta. Reč je o tome da svako selo u ovoj zemlji bude centar sveta koji odražava planetarnu periferiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, poštovana gospodo ministri i službenici u Vladi RS, evo za nama je ostalo i prošlo ''vreme plača i setovanja, vreme glada i uvi vikanja, jednim slovom: vreme velikoga posta, kad pasulj carstvuje i njegova sestra sočivica, grah i kupus zemljom upravljaju''.
Mislim da sam dobro citirao početak znamenitog pisma ljubeznom Haralampiju, kojim otpočinjem ovu uvodnu skupštinsku raspravu u ime poslaničke grupe G 17 plus, ne tek zbog puke kalendarske koincidencije ovog programskog teksta Dimitrija Obradovića, u monaštvu narečenoga Dositeja, sa trenutkom kada i mi raspravljamo osenjeni svečanim znakom velikog praznika za nama.
Govorim u ime poslaničke grupe pre svega o setu zakona sa područja kulture, tačnije o zakonu o potvrđivanju Okvirne konvencije Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo, kao i o zakonu o potvrđivanju Konvencije o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, Konvenciji Uneska, kao i o odluci o utvrđivanju stare i retke knjige, pre svega. Otuda ovo pozivanje na Dositeja Obradovića u kontekstu uvodne rasprave želi da poruči nešto šire nego što su sama predmetna akta opšteg pravnog određenja.
Ovo želi da izrazi jednu političku potrebu za novim prosvetiteljstvom. Pozivanje na Dositeja Obradovića, srpskog Lesinga, zapravo hoće da izrazi jednu političku ambiciju koja se da aktuelizovati, čak i u našem savremenom trenutku, a o kojoj će moja stranka "Zajedno za Šumadiju", koja je to već najavila, i u okviru konteksta formiranja unije stranaka posvećenih temi regionalizacije i modernizacije Srbije, upravo njegovo delo i njegov kulturni lik želeti posebno da zaštiti i aktuelizuje u savremenim tokovima u društvu.
Zašto kažem savremenim, zahtev za jednom kulturnom figurom koju poredimo sa figurama iz 18. veka. Lesing, pomenuti nemački pisac prosvećenosti, onaj koji kaže – ako moram da biram između jedne ruke u kojoj je gotova i cela istina i druge u kojoj je samo traganje za istinom, moram izabrati ovo drugo, jer je prvo Bogu dostupno, a čoveku tek traganje za istinom.
Zato što je ovo načelo prosvećenosti u osnovi sadržano u ambiciji da je politički i intelektualni angažman samoizgrađivanja pojedinca uslov njegove sreće i neodvojivo od traganja za srećom u njegovom ličnom životu, ali i u životu društva.
Kakve to veze ima sa ovim predmetnim zakonom? Ja ću o onom širem vrednosnom i značenjskom okviru koji oni izražavaju. Redom navođenja, Konvencija Saveta Evrope, pa potom Konvencija Uneskoa o nematerijalnoj baštini i na kraju odluka o staroj i retkoj knjizi imaju taj logički red od opšteg ka pojedinačnom, kao da izražavaju tu strukturu opšteg, posebnog, pojedinačnog na istu temu, na temu kulturnog nasleđa.
Politika kulturnog nasleđa kod nas je aktuelizovana u političkom životu uopšte, naročito kao segment jedne šire politike identiteta. Identitet je jedna tako univerzalna kategorija koja nema, kao što nam se u uobičajenoj upotrebi čini, ni prvenstveno etničko, pa čak ni psihološko poreklo. Ono izražava jednu logičku nužnost koja važi za sve stvari u univerzumu, jer sve mora biti upravo to što jeste, osim za čoveka.
Čovek je jedino mesto univerzuma koji, pored toga što jeste, mora biti i ono što treba da bude. Taj zahtev trebanja, u osnovi neidentičan, sastavni je deo ljudske kulture, ukoliko treba da je ljudska i u vezi sa temom traganja za istinom i srećom.
Međutim, jedan prezir prema kulturi slobode, kulturi neidentičnog, kulturi različitog i drugačijeg, nažalost, kod nas je sugerisan pod politikom identiteta na temu zaštite nasleđa. To je, u stvari, krajnje interesantno, kako tek ovaj set zakona pokazuje u normativnoj, skupštinskoj i političkoj praksi – kako upravo ta drugačijost, u odnosu na tradirani postav, mnogo više vodi brige i računa o naizgled privilegovanim temama politike identiteta. Da budem malo jasniji.
Kaže, recimo, jedna grana savremenog otvaranja ovog pitanja, koju predstavljaju Delez i Gatari, odnosno kultura posvećenosti neidentičnom, drugačijem, koju oni vide u samoj spisateljskoj praksi. Oni kažu – pisac, to je ono drugo.
Kulturu i politiku, integraciju i povezivanja, kod nas najčešće optužuju upravo sa stanovišta, kao da će se inficirati, uneti različitost u sveto i nesporno jezgro samoidentičnosti, kao da je to kultura relativizacije, raslabljivanja, ugrožavanja nacionalnog korena identiteta, razloga samopoštovanja i dostojanstva.
A upravo najveća razaranja – vojna, ekonomska, psihološka – kulturne baštine i nasleđa na ovom prostoru, koincidirala su sa najglasnijim zagovaranjem politike identiteta i otvaranja rovova, po osnovama različitosti i kulturnih neidentičnosti.
Zapravo, pokazuje se upravo suprotno, kako je neidentičnost isto toliko koliko i identitet suštinska priroda čoveka, jer to što se u ovoj apstraktnoj terminologiji koju koristim naziva "neidentičnošću", to je ono što se uobičajenije naziva – slobodom, duhom ili, političkim jezikom, građanskim društvom.
Upravo kultura integracija, politika integracija, osetljiva, otvorenog senzibiliteta za različito, drugačije, neidentično, između ostalog trijumfuje i u ovim zakonskim predlozima, jer pokazuje kako je zapravo tek ona spremna da uvažava značaj kulturnog nasleđa, i to sa stanovišta uvećanja humanog kapitala, sposobnosti, vrednosti, važnosti pojedinca, sa stanovišta uvećanja društvenog kapitala, snage zajednice, koja se na te vrednosti oslanja ili grupa, koje te vrednosti dele. To bi se zapravo imalo pokazati kao uslov stvarnog ekonomskog napredovanja jedne zajednice i uslov njene pragmatične racionalnosti i efikasnosti.
Najmanje zbog toga, a i iz mnogih drugih konkretnih razloga koji proizilaze iz predloženih rešenja, izražavam čak jednu zahvalnost Ministarstvu kulture i gospodinu Bradiću za spremnost – da ove zakone upravo aktuelizuju. Da se ipak podsetimo, problematika odluke o retkoj i staroj knjizi od izuzetnog značaja kod nas se aktuelizuje tek na svakih deset godina u proseku, a da to nije učinjeno ove godine, verovatno ne bi bilo primećeno ni u narednih nekoliko.
Konvencija Uneska, vezana za značaj nematerijalnog kulturnog nasleđa, čuli smo i u uvodnom izlaganju ministra, ratifikuje se kod nas tek nakon što je preko 120 zemalja na svetu to učinilo. Ne bi bilo primećeno da mi to još uvek nismo učinili.
Zato je izuzetno značajno, kao doprinos razumevanju ukupne politike Vlade, što se baš ovi zakoni, strateškog značaja i široke vrednosne i kulturne poruke, nalaze na dnevnom redu Parlamenta, jer to baca posebno dopunsko svetlo na osnovu značenja, odnosno potrebno je za potpunost razumevanja politike koju Vlada vodi.
Tome je zapravo služila i ova moja rasprava koja, uz dužno izvinjenje, potpuno sam toga svestan, i nije sasvim usaglašena sa retoričkim navikama i običajima našeg parlamenta. Ali, sapoštovanjem, nije toliko ni predstavljala potrebu za produžavanjem komunikacije kakva se ovde neguje, već je više bila - diktiranje jednog pisma u boci jednoj, recimo, prosvećenijoj, duhovno snažnijoj, perspektivnijoj, racionalnijom i efikasnijoj Srbiji budućnosti, kojoj politika, koju sam lično zagovarao, svim srcem i pripada.
Ovi poslovi su poslovi oprisutnjenja i osavremenjenja te politike, a ne tek neke grešno zaludne modernizacije Srbije koja, valjda smo se razumeli u tom smislu, jer to je bila poruka ove besede, ne beži od svog identiteta, kada želi u modernizaciju, kada želi u integracije, već samo u komunikativnoj avanturi saradnje, posredovanja, aktivnosti i kontakata – ima i priliku da bude nešto. Dok se, ušančena u sopstveni identitet, može strovaljivati samo u prazninu nerada, nepostojanja i ništavila.
Upravo zbog toga još jednom izražavam stav i sa pozicije politike kulturne unije, koja se gradi, i sa stanovišta aktuelnih politika, i moje stranke Zajedno za Šumadiju i Poslaničke grupe G17 plus integralno, prema ovim zakonima kao izuzetno značajnom doprinosu celini politike koju vodi ova vlada – na putu integracija Srbije, njene modernizacije, ali samo tim načinom snažnijeg ukorenjenja u sopstvenim vrednostima.

Uvažena gospođo predsednice, poštovana gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, zbog ograničenja u vremenu govoriću samo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o ravnomernom regionalnom razvoju.
Najpre želim da istaknem stav svoje stranke Zajedno za Šumadiju, koji je javnosti postao dostupan još onda kada smo preko sredstava javnog informisanja mogli čuti da će ovaj predlog izmena i dopuna ući u skupštinsku proceduru.
Ovde samo ponavljam da je to povod za sasvim javnu pohvalu i komplimente na račun i resornog ministarstva, i ministra, i premijera Cvetkovića i njegove vlade zbog specifičnog senzibiliteta i slušanja argumenata u javnom životu, što bi klinci rekli, jer je to vlada za kakvu smo se borili, koja neće da svoj legitimitet gradi uspostavljanjem principa sopstvene nepogrešivosti, već upravo negovanjem principa tolerantnosti, slušanja, uvažavanja specifičnosti, drugačijih argumenata i reagovanja na takve argumente.
Naravno, to ne bi ni bilo moguće da, doduše, u zakonu kako smo ga usvojili letos, nije stajala predviđena ta mogućnost da se tek uredbama Vlade odredi i dodefiniše ono što je bio predmet kritike kao nedostatak u samom tekstu zakona, a to je što je zakon bio bez ikakve kartografije. To je značilo da je već tadašnji predlog pravilno predviđao osetljivost terenske situacije i da će se, prema tome, morati kalibrisati jedina pretpostavka koja nije bila uračunata da povratno te informacije mogu dovesti i do izmene pretpostavljenog broja regiona.
Naročito izražavam, u ime stranke Zajedno za Šumadiju, zahvalnost i zadovoljstvo što su uvažene naše specifične primedbe vezano za područje opštine Rekovac, koja, priznaćete, u odnosu na Kragujevac, stojeći zapadno, a koji jeste strogi centar Srbije, zaista nije imalo nikakvog rezona da iz čisto matematičko-statističkih razloga pripada regionu istočne Srbije.
Ono o čemu bih naročito u preostalom vremenu govorio, to je objašnjenje jedne trivijalne činjenice, elementarne konstatacije, ali za koju se, za divno čudo, osećam da moram da se upinjem kao da protiv svih medija i vesti na ovu temu treba da se orijentišem i da ih nadjačam. Ovo nije zakon o regionalizaciji. Ponavljam, ovo nije zakon o regionalizaciji Srbije.
Aman, vidi se iz ovoga što hoću da kažem da govorim o spinovanju, da prostite, baš kao što letošnji zakon kojim su menjane odredbe Zakona o javnom informisanju i koji je kritikovan sa stanovišta doprinosa slobodi javnog informisanja, uopšte nije imao za cilj da uvećava slobodu javnog informisanja, nego da doprinese borbi protiv organizovanog kriminala u sredstvima javnog informisanja.
Kao što, evo recimo, predmet Parade ponosa, koja se pretvorila u javnoj raspravi u priču društvene prihvatljivosti homoseksualnosti, a nije reč o tome, nego je reč o tome (Predsednik: Vreme.) da li je sloboda javnog okupljanja univerzalno pravo u Srbiji. Ko je spinovao priču da je ovo zakon o regionalizaciji?
Oni, naravno, koji jednako imaju razloga protiv borbe protiv korupcije u sredstvima javnog informisanja (Predsednik: Privedite kraju.), oni koji ne žele univerzalno pravo slobode javnog okupljanja i demokratiju Srbije, oni i ne žele ni decentralizaciju Srbije, pokušavajući na pomen ekonomskog zakona o ravnomernom regionalnom razvoju da zastrašuju javnost nekakvim rasparčavanjem Srbije.

Učinilo mi se da, zbog pominjanja grada Kragujevca i zločina u Kragujevcu u kontekstu koji je relevantan za ovako važnu temu, treba preneti i javnosti određena iskustva koja su značajna.
Međunarodna javnost je upoznata sa zločinom u Šumaricama iz vremena fašističke okupacije, prvenstveno, zahvaljujući ogromnim naporima prijatelja grada Kragujevca iz Savezne Republike Nemačke, koji su finansirali istraživačke i izdavačke projekte koji su se bavili ovom temom. Na ''Velikom školskom času'' u Šumaricama, pokretane su brojne emocije kod mnogih prisutnih, ponekad su, čak, eksplicitne političke poruke izazivale i nezadovoljstva, ali nikad kod predstavnika nemačkog naroda i Republike Nemačke.
Prijateljstvo grada Kragujevca s lokalnim samoupravama u Nemačkoj uvek je iznenađivalo zvanične predstavnike grada, komunikacijom koja uvek počinje ličnim izvinjenjem zvaničnih predstavnika grada. Relativizacija broja žrtava u Kragujevcu, do koje je došla naša istoriografska nauka, nikada nije pominjana od strane Nemačke, nemačkog naroda i njihove kulture.
Najzad, nikada nije pomenuto ono do čega naši istraživači dolaze, da najznačajniji rukovodeći kadar odgovoran za zločin u Šumaricama uopšte nije nemačke nacionalnosti.

Uvažena gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim nešto sasvim lično, budući da su osećanja, zapravo, onaj univerzalni oblik razumevanja koje treba pokazati pred ovakvom temom, tragičnom temom nevine žrtve, kojom se pod ovom tačkom dnevnog reda, tačnije pred deklaracijom, i bavimo.
Mi u Kragujevcu imamo i umetničkim sredstvima obnavljanu sposobnost uosećanja u tragiku i ponižavajuću atmosferu kolektivnog, masovnog, usmrćivanja ljudi. Jedno od najpotresnijih svedočanstava na tu temu je rukopis profesora Svetislava Maksimovića, jednog od retkih slučajno preživelih iz ''oktobarskih šumaričkih dana'' u vreme fašističke okupacije, u kojima se, između ostalog, rečima za koje evropska civilizacija još uvek nije bila spremna, zbog nespremnosti za zločine neslućenih razmera, recimo, govori o tome – da ljudi, kada ih se na pogubljenje organizovano, masovno sprovodi ne pružaju nikakav otpor i da poslušno, kao deca, idu na svoje pogubljenje. Pri tom, ljudi nesvesno, spontano ječe i cvile.
Tako kaže profesor Maksimović i tu ćemo stati, da ne bismo užas dalje otvarali, jer dolazimo na temu, o kojoj poljski pesnik Julijan Pšiboš, u antologijskoj pesmi "Osvjenćim", s pravom, kaže – da je to ono o čemu se ne može govoriti, a ni ćutati.
Dolazimo do granice mogućnosti razumevanja koja se, pre svega, da ostvariti, uz elementarnu pretpostavku, u porodici i među bližnjima vaspitavanog saosećanja za patnje i bol drugog. Zato je, čini se, da pređem na analitički deo argumenta, nejasno zašto bi se postavilo pitanje – zašto dve, a ne jedna deklaracija. Kada bi u jednoj bila ukinuta svaka razlika među žrtvama – pa da, ukidanjem svih razlika izgubilo bi se i svako određenje i to bi bilo jedno ništa, mnogim svečanim rečima kazano.
Upravo se radi o tome da se napravi razlika. Tek ako pokažete sposobnost nerelativizujućeg, apsolutnog razumevanja za žrtve, koje se makar asocijativno mogu povezati sa vama, imate pun moralni kredibilitet da zahtevate poštovanje, razumevanje i za sopstvene žrtve. Ne možete reći – žao mi je, međutim. Međutim znači da vam nije žao i da lažete kada izjavljujete saosećanje.
I najzad, sasvim politički, na samom kraju, već sam jednom i govorio, s prigovorom da to nije razumljivo, ali u ovom trenutku, na ovoj temi, naprosto, svakome mora biti shvatljivo. Iz ''stradijskog'' širenja vremena davljenja u domaćem blatu ostala je slika o Srbiji kao mračnoj kući, u kojoj žive tri generacije: deda, sin i unuk – u kući sa zazidanim prozorima, u kojoj samo unuk želi da te prozore otvori. Ali mu ne daju, ''e, da ne bi ušlo svetlo, da se ne bi videli leševi – kojih je kuća puna od dedine burne mladosti i očevog strahovitog pijanstva.''
(Predsednik: Vreme. Zahvaljujem.)
U ovom trenutku, Zajedno za Šumadiju i Poslanička grupa G17 plus integralno glasaju za ovu deklaraciju, sa svečanim osećanjem ponosa – da se otvaraju perspektive za svetlost otvorenog sveta. (Aplauz.)

Uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe G 17 plus postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, tačnije ministarstvu finansija, odnosno gospođi Dragutinović: za kada Vlada planira da Skupštini na usvajanje dostavi utvrđen Predlog zakona kojim bi se vratila imovina gradovima i opštinama u Srbiji?

Da budem precizan oko formulisanja pitanja, dakle, ne pitam da li Vlada to namerava da učini, jer znam da namerava, ne pitam da li hoće, jer naprosto mora, budući da je Ustavom garantovana imovina lokalnih samouprava, već sasvim precizno za kada, za koji termin, za koji period u kalendaru poslova planira da posveti pažnju ovom pitanju.

Ustav, kao što znamo, državnu vlast u Republici Srbiji ograničava pravom građana na lokalnu samoupravu i pokrajinsku autonomiju. Priznaćete da je bez materijalne potpore koja se ogleda i u imovini takvo pravo prilično deklarativno.

Za moju stranku, Zajedno za Šumadiju, kao i za koalicionog partnera G 17 plus, integralno i za poslaničku grupu G 17 plus, pitanja građanskih prava, baš kao i pitanja afirmacije lokalnih samouprava, ravnomernog regionalnog razvoja i decentralizacije odnosa u državi i društvu jedan su od razloga postojanja i ciljeva političke borbe. Kako u narednoj godini planiramo značajne poslove upravo posvećene ovim temama, molim da u predviđenim rokovima dobijemo odgovor na ovo precizno pitanje da bismo i mi svoje poslove blagovremeno mogli da planiramo. Unapred se zahvaljujem na razumevanju.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo predsednice, poštovane predstavnice Vlade Republike Srbije, sklon sam Zakonu o budžetu, da vidim, metaforično rečeno, kao krovni zakon ukupne politike koju će Vlada voditi u godini za koju se budžet donosi. Kako politiku ove zemlje, dakako, nedvosmisleno vodi Vlada, i za to odgovara neposredno nama izabranim predstavnicima građana, to jest Narodnoj skupštini, kao najvišem predstavničkom telu građana Republike Srbije.
Ne bez osećanja lične odgovornosti, a prvenstveno sa stanovišta skupštinske većine, želim da govorim o ovom predlogu zakona o budžetu za 2010. godinu. Izražavajući, naravno, prvenstveno stavove moje stranke, Zajedno za Šumadiju, kao i koalicionog partnera, dakle, integralno poslaničke grupe G17 plus.
Uz ambiciju da to izlaganje bude slikovitije, a možda dobije i na zanimljivosti ako nije odveć pretenciozno, počeo bih sa jednom malom igrom detekcije. U opisu koji je pun prepoznavanja.
U savremenoj Evropi postoji jedna mala država, sa brojem stanovnika koji odgovara, recimo, jednom srednjem, među velikim gradovima sveta, koja je po obliku vladavine republika, po društveno-političkom uređenju demokratija, koja operiše budžetom sa budžetskim deficitom ne većim od 3% bruto društvenog proizvoda, koja, ako se ministarstva identifikuju resorno sa delatnostima koje pokrivaju, ubedljivo najviše novca izdvaja za obrazovanje. Respektovano Ministarstvo vojnih poslova ili odbrane u toj zemlji ima gotovo upola manje budžetsko planiranih sredstava, nego Ministarstvo obrazovanja.
Budžet, sam tekst Predloga zakona o budžetu u toj zemlji je jedna izuzetno sistemski, metodično napisana knjiga od preko hiljadu strana, a više od stotinu strana te knjige je samo posvećeno finansijskim planovima za poslove u oblasti zdravstva.
Da ne navodim više detalja, možemo li da pogodimo o kojoj je državi reč? Naravno, nama je ovde jednostavno da prepoznamo da je reč o našoj zemlji, o Republici Srbiji. Ali, nisam sklon da verujem, dakle, svi izneti podaci su naprosto dostupni, proverivi i tačni. Nisam sklon da verujem da i većina građana koja ovo sluša, uspeva u ovom opisu da prepozna našu zemlju.
Zbog čega? Zašto je naša javnost sklona sa nipodaštavanjem da procenjuje učinke u sopstvenoj zemlji? Zašto smo skloni da omalovažavamo domete dostignuća sopstvene demokratije? To pitanje može da se postavi i drugačije. Zašto se ovaj, u malopre iznetoj deskripciji, opisani budžet u totalu menja, kada ga zumiramo i posmatramo u krupnom planu?
Nesumnjivo je tačno da nijedna druga delatnost ne dobija više, resorno po ministarstvima, gledano od obrazovanja, ali čujemo kritike da to u ukupnoj masi naprosto nije dovoljno za željeni razvoj obrazovnih sistema. Čak, zapravo, i ambicije posustaju kada vidimo da lavovski deo tog budžeta za obrazovanje, zapravo, odlazi na finansiranje zarada zaposlenih u obrazovanju.
Zašto se očekuje da će Vlada u zemlji ovakvih društveno ekonomskih prilika moći da bude supermen? Zašto se za posustalosti poslova privrede, sve oči upiru u Vladu?
Zašto je tako teško reći da za poslove i za njihovu uspešnost, prvenstveno, odgovaraju oni koji ih vode, a Vlada i politika obezbeđuju ambijent u kojim bi ti poslovi mogli biti uspešni. Ne bavi se vlada privređivanjem, i razvojem proizvodnje. To je odgovornost sasvim drugih sektora društva.
Zapravo, da nastavim ovaj niz zašto izgleda da će na temu budžeta, poštujući i vaše vreme, jednostavnije biti reći, da je neumereno očekivati budžet daleko razvijenije zemlje u tekstu Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu. On je pre svega limitiran, ne dobrom politikom, ne dobrim namerama Vlade, on je limitiran zakržljalošću domaće privrede i mogućnosti koje se mogu u ovoj zemlji planirati. Ta zakržljalost proističe u velikoj meri iz opštih karakteristika društva i ukupnog društvenog saobraćaja u kojem se privredne aktivnosti odvijaju.
Izgleda da je preduslov svakog razvoja ozbiljno sučeljavanje sa tim karakteristikama, sa činjenicom da je reč o jednom neuspešnom društvu koje se strahovito sporo razvija i napreduje, i da je prvenstveno zadatak svakog ambicioznijeg budžeta da podstakne razvoj ove zajednice u kojoj bi se onda mogao planirati intenzivniji privredni razvoj, a onda i budžetska politika koja udovoljava standardima odakle dolaze očekivanja.
Najjednostavnije rečeno, najznačajniji doprinos, prvo, jeste u otklanjanju predrasuda i razvejavanju ideoloških magluština u kojima se osmišljava svakodnevica tzv. malog čoveka i iz kojih klijaju one pogrešne procene pominjane, na početku, sa pitanjima – zašto.
Treba, naprosto, s dovoljno hrabrosti reći da smo sami opravdano izabrali, ne autoritarni, nego, demokratski politički ambijent u kojem želimo da vaspitavamo generacije koje dolaze, principe liberalne, a ne dirigovane ekonomije. To onda, između ostalog, znači, tamo gde država nema pravo da nadzire život pojedinca besmisleno je od nje očekivati odgovornost za ličnu sreću svakoga od njih, odgovornost u slobodnoj utakmici sposobnosti za sopstvenu sreću prvenstveno snosi svako od nas pojedinačno.
Zablude koje, takođe, treba uklanjati, naravno, mogu se ekonomskim merama podsticati i to u ovom budžetu vidimo kao prisutno. Za svaku je pohvalu budžetom planirano podsticanje partnerstva privatnog i javnog sektora. Ono je na nacionalnom nivou najznačajnije na nivou investicije „Fijat“ u Kragujevcu. Planirana sredstva od strane Vlade Republike Srbije koja, kao što je i gospodin Senić u uvodnom izlaganju objasnio, idu suprotno nekim tumačenjima koja se ovih dana mogu čuti, uvek dinar na dva dinara stranog investitora. Investicije, koje su deo „Fijatovog“ programa, a koje moraju u infrastrukturi biti realizovane, takođe su podsticajna mera.
Jedna od podsticajnih mera o kojoj u ime svoje stranke „Zajedno za Šumadiju“ i Poslaničke grupe G17 plus, pre svega, želim da govorim, jeste odnos prema temi fiskalne imovinske decentralizacije i podsticanja decentralizacije uopšte. Svakako je dobro što se za 2010. godinu ne planira umanjenje transfernih sredstava za lokalne samouprave. Činjenica je, međutim, da je ukupan obim transfera nižim nivoima vlasti, uključujući tu i autonomnu pokrajinu, još uvek iskaziv u jednocifrenom postotku u budžetu.
Ono što predstavlja značajan doprinos, međutim, nisu samo praćenja transfera lokalnih samouprava, već prvenstveno oblast imovinske decentralizacije. Ovo koristim i kao priliku da je i sama gospođa ministar Dragutinović ovde sa nama, da podsetim da se na sajtu Ministarstva finansija nalazi Nacrt teksta Zakona o javnoj imovini.
Podsetiću da je pritisak koji dolazi iz lokalnih samouprava da se donese zakon o imovini lokalnih samouprava dug gotovo jednu deceniju, da je u vreme dok je gospodin Stevanović predsedavao Stalnom konferencijom gradova i opština, utvrđen jedan tekst zakona o imovini lokalnih samouprava i da je taj predlog zakona ušao u skupštinsku proceduru, ali uz saglasnost sa Vladom, on nije u onom predviđenom roku bio stavljen na dnevni red, već otišao u arhivu posle isteka tog roka, jer je utvrđeno da se prednost ima dati Ustavom, a tek kada se obezbede ustavne pretpostavke, onda će i ovaj aspekt imovinske decentralizacije biti sprovodljiv. Mi već godinama imamo Ustav koji garantuje lokalnim samoupravama pravo na imovinu. Međutim, zakona koji bi to pitanje rešio još uvek nema u skupštinskoj proceduri.
Kažem, na sajtu Ministarstva finansija nalazi se zakon koji ne tretira samo imovinu gradova i opština, već ukupnu javnu imovinu, dakle, i državnu i pokrajinsku, pa i lokalnih samouprava, i očekujem da će se on ubrzo naći u skupštinskoj proceduri i istovremeno najavljujem da, ukoliko to očekivanje suviše ubajati, tačnije, nećemo dozvoliti suviše da ubajati, sasvim sigurno ćemo kao poslanička grupa pokrenuti inicijativu da se što pre tekst tog zakona nađe pred poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije. Zašto? Zato što je sloboda za Srbiju nemoguća bez istinske decentralizacije, a dodaćemo i regionalnog uređenja.
Odmah se javljaju, na pomen reči „region“, tobož uplašeni suverenisti sa optužbama – hoćete da se odvojite od države. Naš odgovor je uvek isti – zašto u nas projektujete svoje motive? Možda centralne vlasti pred terminom „regije“ imaju potrebu da takav oblik konstituisanja izbace iz države, možda se to već i dešavalo, ali interes regionalista je upravo suprotan, ne da idu iz države, kako kaže profesor Jovan Živković iz Niša, već sasvim obrnuto – da povećaju stepen nadzora i uticaja na centralnu vlast u Srbiji.
Otuda cela ta suverenistička kvazilogika bi, čini se, pred poslovima fiskalne imovinske decentralizacije, koji predstoje, morala ipak da ustupi prostor pomenutom ohrabrenju običnog malog građanina koji živi u substandardnim uslovima, sa osobinama koje nisu preterano podsticajne za ideju razvoja.
Poslednjih meseci sam se pedantno bavio temom statistika i prosečnih vrednosti i, recimo, utvrdio da prosečni građanin Srbije, ne bilo koji konkretni, nego fiktivni prosečni građanin, zaista pokazuje osobine koje čine temu razvoja pomalo poljuljanom.
To je čovek koji ima završenih osam razreda osnovne škole, srednju je možda upisao, to još uvek nije sigurno, ali je sigurno završio nije. To nije star čovek iz nekih ranijih vremena, kao što se popularno priča kako smo stara nacija, ne spadamo ni blizu vrha najstarijih nacija u Evropi ili svetu, ali ima 41 godinu. To je čovek koji je, za poređenje, mlađi od mene, ali ima ozbiljnih problema sa funkcionalnom pismenošću. Recimo, jedno istraživanje pokazuje da ima ozbiljnih problema da tekst koji je čuo…
(Predsednik: Vreme.)
… ili u informativnom obliku, u trajanju od pet minuta, reprodukuje nakon pola sata, a naročito u pisanom obliku, bez oštećenja.
Da bismo ohrabrili tog čoveka i otvorili stvarne perspektive napredovanja, moramo voditi računa o pomenutim komponentama koje sam pohvalio, ali i o neizbežnosti i obaveznosti decentralizacije ukupnog života u Srbiji. Hvala. (Aplauz.)

Čudnovato je da vi još imate volju da govorite kada na vas više niko ne obraća pažnju. To nije natpis nad kupolom Narodne skupštine RS.
Uvažena predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, potpredsedniče i ministri u Vladi RS, ova rečenica zapravo predstavlja jednu provokaciju ili uvredu koja je okidač jednog znamenitog Šekspirovog zapleta.
Taj zaplet se odvija kroz nadgornjavanja jednog ratnog heroja, hrabrog viteza, i njegove odnose, naglašeno verbalne, sa jednom plemenitom, emancipovanom, autonomnom gospom, što već izgleda kao svojevrsna alegorija ove vojvođansko-srpske kvazikontraverze, ali koja se nastavlja i dalje, jer se sve to završava venčanjem i svadbom, do u naslov koji glasi – mnogo vike ni oko čega.
Mnogo vike ni oko čega, ako ne računamo ono što se eventualno može dešavati u nevidljivim, zatvorenim društvenim krugovima, jer ostaje savršeno nejasno šta je zapravo to što se u Predlogu zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine ne bi očekivalo, podrazumevalo da Vojvodini pripada, a što se u njemu nalazi, osim možda sa nekih stanovišta, koliko se može čuti, same autonomije, koja je ipak u Vojvodini ne samo babovina nego i Ustavom garantovana.
Šta bi, recimo, moglo predstavljati stvarni povod takve kontraverze? Da li razmera izvornih i poverenih poslova u utvrđenim nadležnostima?
To je zapravo jedna beskrajna tema ad infinitum, koja će se voditi dokle god postoji bilo kakav oblik lokalne samouprave, autonomije, regionalizacije u Republici Srbiji, živela nam na mnogaja ljeta.
Da li je to pitanje glavnog rada? "Mislim važi", da se izrazim adolescentskom stilistikom savremene jezičke neuhranjenosti, jer savršeno je jasno da, ma kako mi definisali Novi Sad, u tekstu zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, on prirodno, činjenično, naprosto jeste glavni grad Vojvodine.
O čemu se onda zapravo radi? Ta vaninstitucionalna rasprava čime je bila motivisana? Oko čega je ceo problem, ako problema ima, te ga i nazivam kvazikontraverzom, i nastao?
Dame i gospodo narodni poslanici, mišljenje moje stranke Zajedno za Šumadiju, kao i našeg koalicionog partnera G 17 plus, dakle integralni stav poslaničke grupe G 17 plus jeste da je očigledno da je u toj javnoj raspravi postojao jedan suvišak značenja, koji predmetni dokumenti, ni ovaj predlog zakona, a potom ni tekst statuta nisu uspeli da izraze. Taj suvišak značenja zapravo izražava jedan otvoreni horizont povišenih građanskih očekivanja naše javnosti, ali nažalost i njenih ograničenja i strahova.
Kada govorim o horizontu povišenih očekivanja, sasvim je izvesno da su se kroz tu temu izražavale ambicije da Srbija brže napreduje, ambicije da se ratosiljamo tegova i ograničenja u napredovanju ovog društva, da je tu bila sadržana i ambicija da se Srbija modernizuje, liberalizuje, iznad svega ambicija da Srbija uđe u jasan, otvoren proces decentralizacije i regionalizacije. Ta politička tendencija zapravo jeste jedina stvarna oslobodilačka tendencija našeg društva danas.
Međutim, pomenuh da je sa našeg stanovišta naša javnost takođe opterećena i ograničenjima i strahovima. Zaista, knjiga u koju je upisana srpska istorija, kultura, nacionalni identitet, ima mnoge strane ispisane zlatnim slovima i titlama, ali nažalost u toj knjizi ima i onih strana koje nisu ispisane baš zlatnim slovima.
Na tim stranama nalazi se i nešto od toposa, formacije, modela, strukture mišljenja što je živo i danas, što izražava jedno negativno, ajdučko, javašlijsko nasleđe. Ono oblikuje perspektivu budžaka, koja je vazda bila negacija sveta. Iz budžaka, svet je uvek negde tamo. Iz budžaklijske perspektive, on je po definiciji, prečanski. Iz budžaklijske perspektive, tamo gde u daljini sve boje postaju bleđe, na kraju svet uvek izgleda belosvetski. Ta budžaklijska perspektiva jeste nešto što opterećuje našu kulturu, naš način političkog mišljenja i odlučivanja danas.
Danas treba pokazati, pre svega ovde, u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da se napravi rez sa strategijom ohrabrivanja takvog načina mišljenja, sa potiskivanjem javnosti u tu vrstu regresije, da se napravi jasna odluka demokratskih političkih snaga Srbije - da ometenost u razvoju ovog društva učine stvarju njegove prošlosti, a da se opredeli upravo za ono što jesu otvorene perspektive.
To sever Srbije, Vojvodina, a istorija dozvoljava da tu upravo dodamo i Šumadiju, upravo opredmećuje, predstavlja i simbolizuje. Šta je Vojvodina drugo nego istorijski kontinuitet borbe i ovog naroda i ove kulture za političkom organizacijom, za integracijom, međunarodnim priznanje, emancipacijom, samoodređenjem? Vojvodina i Šumadija zapravo čine jedinstven kulturno-istorijski prostor srpskog Podunavlja na kojem je i nastala moderna srpska država.
Tačno je da su u Šumadiji u Kragujevcu Karađorđe i Miloš srpsku revoluciju oružjem stvarali njene temelje, ali Davidović dolazi preko reke da piše ustave. Joakim Vujić dolazi da u šumadijskom zbegu, kako kaže, pronađe narod i otadžbinu i osnuje Prvi srpski teatar. Sterija dolazi da u Liceju kragujevačkom napravi uistinu prvu ustanovu visokog obrazovanja u Srba. Josif Šlezinger dolazi u Kragujevac da u Teatru naprvi prvu modernu evropsku muziku i muzičku scenu u Srba.
Šumadija i Vojvodina su stvorile modernu srpsku državu i to je srce Srbije. Optuživati taj prostor za destruktivne, antidržavne tendencije ne znači ništa drugo nego pokazivati potpuno odsustvo znanja, sluha za istorijski koridor nacije i društva kojem pripadamo.
Ono što je poenta u ovakvom rasuđivanju i na šta posebno apelujem jeste činjenica, dame i gospodo, da smo se u proteklim godinama naslušali teme državnog razloga. Srbiji su zaglunule uši od državnog razloga. Ima ova država vojsku, policiju, službe, uprave da brinu o državnom razlogu, a demokratski izabrani političari, umesto da se dodvoravaju prvopomenutima, treba jednom da stanu na stranu građanskog razloga, s hrabrošću da ovaj razlog, po potrebi, i konfrontiraju ako treba sa logikom državnog razloga.
(Predsedavajuća: Zvono.)
Zastupajući logiku državnog razloga u decenijama za nama, satrli smo tri države pod nama. Da li ovu, konačno našu, tom temom treba opterećivati, sa državorastočnih tradicija tzv. državnog razloga ili treba da proniknemo u stvarni smisao, neizražen do kraja u ovom predlogu zakona - onog povišenog očekivanja u vojvođanskoj inicijativi.
Šumadija to povišeno očekivanje naročito podržava. Ne zato što želi asimetriju u Srbiji, niti neku privilegiju za Vojvodinu, nego zato što veruje da su sazreli uslovi za univerzalizaciju i poopštavanje ovih stavova na teritoriji cele Republike Srbije. Srbija treba otvoreno da uđe u proces političke regionalizacije e da bi napredovala i da bi se zaista integrisala u zajednicu prosvećenih naroda Evrope danas.
Ako to ne razumemo danas, zaista rizikujemo da padnemo pod udar one optužbe koja stoji u stihu - zaista je čudnovato da vi još uvek želite da govorite kada na vas više niko ne obraća pažnju. To će zaista i važiti za srpski parlament ako u ovom zakonu ne vidi završetak jedne polemike, nego upravo suprotno, početak istinske borbe za regionalizaciju i decentralizaciju Republike Srbije.
U tom smislu i s takvim povišenim očekivanjem, Zajedno za Šumadiju i G 17 plus, odnosno integralno poslanička grupa G 17 plus glasaće za ovaj zakon.

Uvažena predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, repliciram na opasku sa uvredom, koja nije ispod nivoa polemike.
Repliciram gospodinu Martinoviću koji je, govoreći u svojstvu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SRS rekao, parafraziram - da šta ako donošenje ovog zakona predstavlja samo uvod u donošenje zakona o regionima, sa statusom sličnim ovoj vojvođanskoj autonomiji, i kuda bi to Srbiju odvelo kada bi se sprovodile takve sulude ideje?
Kako sam u svojoj diskusiji rekao da podržavamo inicijativu koja je u političkom životu Vojvodine i najzastupljenija, ne zalažući se za privilegije Vojvodine ili za bilo kakvu asimetriju, već sa uverenjem da se te vrednosti mogu univerzalizovati, poopštiti i primeniti na ukupnoj teritoriji Republike Srbije, shvatio sam da se ona uvredljiva kvalifikacija upravo na mene, moju stranku i poslaničku grupu u ime koje govorim i odnosi.
Gospodine Martinoviću, čini mi se da bi pitanje koje ste postavili samo trebalo malo značenjski okrenuti. Šta će sa Srbijom biti ako ne uđe hitno u proces regionalizacije, ako se prepusti ekonomskim i demografskim stihijama kojima je zahvaćena, bez političke intervencije u smeru regionalizacije?
Gruba centralizacija, koja se stihijski odvija, ima najmanje dve posledice koje moraju da zabrinu narodne poslanike. Jednu zovemo metropolizacijom, a drugu depopulacijom.
Metropolizacija ne znači samo funkcionalno koncentrisanje određenih prerogativa u prestonom gradu. Ona podrazumeva i njegovo teritorijalno širenje, koje se odvija spontano, kontinuirano. S druge strane, depopulacija ostavlja puste pogranične prostore Republike Srbije. Zemlja prazna nigde ne ostaje dugo. Da li je otuda čudno što određene aspiracije, na određenim teritorijama...

Postaje pomalo suvišno, pa ću dati prilog ekonomičnosti.

Hvala, uz izvinjenje. Očigledno je da ne postoji problem nerazumevanja. Nije reč o nadgornjavanju u verbalnom toku polemike, reč je o ambiciji da se skrajne nešto što je realni, gorući problem Srbije i građana Srbije.
Pomenuti procesi depopulacije, odnosno metropolizacije zaista dovode do toga da s jedne strane grad Beograd, a sa druge strane samoproklamovana država Kosovo predstavljaju entitete koji pokazuju ofanzivne ambicije na vlast. Šta ako se perspektivno gledano jednog dana na Moravi oni susretnu i počnu da graniče? Ne vidite li da Srbija iščezava u nedostatku političkih instrumenata samoorganizovanja života na ukupnom njenom području. Reč je o tome da tzv. Srbija na moravama ili Šumadija, kako je moja stranka zove, bez ikakvih kartografskih pretenzija, mora takođe dobiti svoj regionalni politički subjektivitet, da bi udovoljila onome što su stvarni standardi i potrebe života u 21. veku.
Možemo jednom kvaziintegralističkom politikom srpstva sa kvazinacionalizmom patetičnih razmera zamajavati javnost o tome kako je Srbija kao evropska cista jedino rešenje za sve životne i nacionalne probleme. Ali, naš stvarni društveni problem je slaba integrisanost i srpsko društvo mora da napreduje, da bi se i radno, i politički i komunikativno integrisalo u svoju evropsku zajednicu svoga vremena, a regionalizacija je politički uslov za to. Razumeli smo se odlično, gospodine Martinoviću.

Razlog za ovo obraćanje, a baš povodom amandman na član 4, koji je podneo narodni poslanik Dušan Marić, u velikoj meri je sadržan činjenicom da je u njegovoj odbrani amandmana, osim političkog stava karakterističnog za poslaničku grupu kojoj pripada, bila i izvesna doza stručnosti u tumačenju problema o kojem je reč. Mislim da u takvoj atmosferi onda mogu i određene racionalne poruke da se pošalju, koje se, zapravo, na najveći broj amandmana i odnose kada govorim o stavu poslaničke grupe koju zastupam.
Najčešće se manipuliše izrazom „drakonsko kažnjavanje“, sa željom da se amandmanima poništi neskrivena ambicija zakonodavca da insistira na onom elementu norme koji se zaista zove sankcija i koji predstavlja jedan od motiva za društvenu obrazloženost Predloga zakona o izmenama i dopunama.
Manipulacije na tu temu pojavljuju se, recimo, u prigovorima da je takav predlog zakona besprimeran, hoće se reći da u civilizovanom svetu ne postoji primer dobre prakse koji u tom duhu reguliše pitanja slobode informisanja. To naprosto nije tačno.
Tabloidi postoje svugde u civilizovanom svetu. Oni po pravilu i plaćaju najveće kazne u civilizovanom svetu. Čak je pravilo struke novinarskog rada u tabloidima da se u planiranje projekta uračunavaju visine kazni sa kojima se računa unapred, ali ukoliko projekat u koji se ulazi povećanjem tiraža treba da obezbedi dobit, onda se, uprkos zaprećenoj kazni, on ostvaruje.
Ono što se kod nas dešava zapravo je potpuno suprotno praksi tzv. bulevarske žute štampe u civilizovanom svetu. Tamo žuta štampa okleveta ili opanjka nekog zvaničnika i uz to, eventualno, obmane javnost. Kod nas pak nema informacije, pa makar da je lažna, nego najčešće najteže lične uvrede i diskvalifikacije najteže vrste se pojavljuju kao zamena za informaciju.
Kao na primer, voleo bih da uspostavite način za kontrolu istinitosti, recimo, informacije koja je izražena u velikom naslovu ispod fotografije gradonačelnika Kragujevca i predsednika moje stranke "Zajedno za Šumadiju" - "Bahata bitanga". Bilo bi vrlo zanimljivo otvoriti raspravu o tome da li je to istinita informacija ili tendenciozna vlast. Zapravo, nemoguće je utvrditi nameru da se neka informacija prenese.
Još drastičniji primer, nakon potpisivanja protokola o stabilizaciji i pridruživanju, fotografija predsednika države u društvu najviših evropskih zvaničnika, koji tim povodom nazdravljaju, propraćena je naslovom u jednim novinama "Raduju se svinje". Takav naslov nije moguć ni u jednoj civilizovanoj zemlji Evrope u komentaru fotografije najviših predstavnika države.
Radi se o tome ne da se javnost obmanjuje takvim informacijama, već da se sasvim suprotno blokira proces izgradnje javnosti u društvu. Da budem još precizniji, jedno je kada je sporno pitanje istinitosti onoga što mediji prenose, a sasvim je drugo kada i ne postoji pitanje istinitosti, nego kada postoji tendencija poprošćavanja, degradacije same javnosti kojoj se mediji obraćaju.
Da budem jasan, i to je ono o čemu je na početku vrlo precizno govorio i gospodin Marić, mediji nisu samo puki prenosioci informacija. Oni, budući da informišu, selektuju, pa samim tim učitavaju vrednosne pretpostavke u poruke koje emituju, samim tim mediji su faktor izgradnje javnosti.
Takva masovna pojava, koja se zove ružnom reči tabloidizacija, govori o društvenoj opasnosti sadržanoj u procesu razgradnje građanske javnosti, o procesu izgradnje antigrađanskog u javnosti. To je ono čemu se ovaj predlog zakona suprotstavlja i to je ono zbog čega sankcije ne mogu biti nazvane drakonskim, i tu je suština.
Malo je teža tema nego što je parlamentarna diskusija kvalifikovana da u nju zalazi, jer je zaista stručna. Ali, drakonsko kažnjavanje se zapravo tiče teorije kazne. Prema, hajde da kažemo, možda najtemeljnijoj, najučvršćenijoj teoriji kazne, princip svakog kažnjava, ukoliko treba da omogući prisustvo pravednosti, jeste "leks talionis", ma kako on potom bio kvantifikovan, sublimiran u odmeravanju kažnjavanja.
Suština kazne je u tome da se izrekne onome ko je počinio prestup, zato i samo zato što je počinio prestup od strane onih koji su ovlašćeni, kvalifikovani da to čine.
Drakonsko kažnjavanje počiva na ukidanju ovog koncepta i balansa između prestupa i sankcije. Zato je potpuno neopravdano izgovaranje na nepostojeće u Predlogu zakona drakonsko kažnjavanje, a zapravo zarad prikrivanja političkog interesa da se svako sankcionisanje formiranja antigrađanske javnosti u Srbiji zapreči, a zarad ostvarivanja parcijalnih političkih ciljeva.
Kakvi su politički ciljevi onih kojima smeta građanska javnost, kojima treba tiranska pretnja javnosti da ne pomišlja slučajno da bi mogla da se otrgne u pravcu slobodnog građanskog izbora. To je zapravo tabloidna poruka prema malopre pomenutim naslovima da javnost Srbije ne sme ni da pomisli drugačije da se razumeva osim kao bahata, osim kao u brlogu.
Jer jedino tako odgovara neprincipijelnoj volji gospodara koji bi ukinuo svaku klicu građanskog u razvoju demokratije u Srbiji i koji bi ukinuo svaku organizovanu mogućnost društva da stane na put takvom degradiranju javnosti, proglašavajući takve namere drakonskim kažnjavanjem. To naprosto nije istina.
Zahvaljujem se kolegi Mariću, jer je on sem u političkom delu, u ovom teorijskom delu obrazlaganja svog stava otprilike isto rekao.

Repliciram gospodinu koji je, izgovarajući jedan besmisleni niz reči stranog porekla, želeo da parafrazira moje izlaganje, tvrdeći pri tome da smo se oko toga razumeli. Ako ste vi tako razumeli ono što sam govorio, onda nema sumnje da razumem i zašto zastupate stavove koje iznosite. Ali, pri tome razumem i nešto drugo - da upravo ova vrsta omalovažavanja učenosti, koju želite da promovišete kao novi stil DSS, potpuno korespondira sa njenim izbornim rezultatima.
Učenost može postati smetnja samo u onoj interpretaciji javnog života gde je ona daleko valjda od naroda, kakav se želi - inferioran, nedotupavan, koji ništa i ne razume, te se njime samo mora i manipulisati. Otuda je ona valjda po definiciji nenarodna, dakle sumnjiva, antinarodna. To je tačno ona misao koju neguju mediji, povodom čije razularenosti postoji neophodnost uređivanja javnog prostora u Srbiji.
Uopšte nije slučajno što zastupate političke stavove koje zastupate po ovom predlogu zakona - to ste upravo pomenutom frazom poentirali. Ono što ne uviđate je da, bar na onom prostoru gde ja učestvujem na izborima, kako rekoste "bahati gradonačelnik Stevanović" i Zajedno za Kragujevac, odnosno Zajedno za Šumadiju ostvaruju preko 40% glasova građana, koji nekako za divno čudo odlično razumeju šta mi govorimo, ali tu vašu hinjenu jasnoću su prozreli, tako da izgleda ona metafora o radikalima u fraku jeste uvreda, ali ovoga puta za radikale, jer takvu vrstu mračnjaštva naprosto je kontraproduktivno zastupati, govorim sa stanovišta vaših sopstvenih interesa.

Želeći i da dam prilog ekonomičnosti u radu Skupštine u raspravi o zakonu o kulturi, biće bolje da senem, problem je u udaljenosti od mikrofona.
Prilog ekonomičnosti u raspravi o zakonu o kulturi u ime poslaničke grupe G17 plus želim da dam jedinstvenim objašnjenjem ne samo ovog mog nego i ostalih mojih amandmana, kao i amandmana koje su podnele koleginice i kolege iz ove poslaničke grupe.
Naime, svi do jednog su rezultat diskusije sa predstavnicima civilnog sektora i ustanova kulture koja je organizovana u okviru javnog slušanja zakona o kulturi i rezultat su namere da se javna rasprava pokaže kao značajan izvor informacija relevantan za zakonodavnu volju u procesu donošenja zakona u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Najveći broj ovih amandmana je doslovno prenošenje predloga, ideja, preporuka, razmišljanja koja su se tamo mogla čuti ili uz elementarnu tehničko-pravnu i leksičku redakciju.
Ovom prilikom se zahvaljujem još jednom u ime poslanika Narodne skupštine Republike Srbije svim delatnicima u kulturi i predstavnicima civilnog sektora koji su učestvovali u ovoj javnoj raspravi, a posebno se zahvaljujem predstavnicima predlagača koji su uvažili sve ove predloge i ispoljili potpuno očekivanu saradnju na realizaciji zajedničkih ciljeva koje, između ostalog, ovaj zakon proklamuje i štiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre i predstavnici Ministarstva, govorim o zakonima na dnevnom redu u ime svoje partije Zajedno za Šumadiju i u ime partije koalicionog partnera G17 plus, da bih vas obavestio da ćemo u danu za glasanje integralno, kao poslanička grupa G17 plus, podržati ove zakone, ali ne samo sa tom namerom, već da pokušam da ubedim i vas da učinite isto, i više od toga, da pokušam da predočim vašoj principijelnosti uverenje da treba da učinite isto.
Vrlo su neadekvatne one ocene koje su se u opaskama, raspravama u javnosti i ovde mogle čuti, koje su upućivali na poluprivatni karakter Predloga zakona o javnom informisanju, o tome kako on izražava parcijalne interese jedne grupacije, jedne stranke, jedne Vlade, čak jednog čoveka. Ako se zbog glasnosti i brojnosti onih koji su takav utisak stvarali čini da je tako, važno je da se napomene da pitanje univerzalnosti nije kvantitativno, nego kvalitativno pitanje, da ono zavisi od logičke strukture argumenata, od pojmovnog i vrednosnog kapaciteta stava koji se zastupa, a ne od broja njegovih promotora ili od njihove glasnosti.
Upravo je smisao ovog izlaganja da ukažem na univerzalni karakter i vrednosti koje predmetni zakoni uobličavaju. Pre svega, oni sklapaju jedinstven, zajednički, aksiološki, vrednosni horizont. Vrednosti koje determinišu volju zakonodavca, iskazanu kao reformski odlučnu u ovim zakonima, tiču se u stvari želje da se u Srbiji izgradi i unapredi otvoreno društvo, povezano sa međunarodnim okruženjem na platformi zajedničkih vrednosti, da se afirmiše zakonitost i odgovornost u slobodnom, stvaralačkom, otvorenom ispoljavanju autonomne individualnosti pojedinaca.
Tačnije, unapređivanje građanske javnosti jeste zajednički vrednosni cilj i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i sistemskog krovnog zakona o kulturi. Oni normativno profilišu potrebu za oprisutnjenjem ideala građanske javnosti u Srbiji danas.
Građansko društvo, naime, sebe samo pod pojmom javnosti razumeva kao zajednicu prosvećenih individua koje uživaju u umetnosti i mediju slobodne štampe. Ma kako starovremenski danas takva formulacija građanske javnosti zvučala, ne može se poreći njeno pravo na važenje, jer je baš kao i nepismena javnost koja predstavlja kontradikcio in adjekto i okrugli kvadrat, drveno gvožđe, nešto što je fizička i metafizička nemogućnost, jednako nemoguća, sistematski obmanjivana, trajno manipulisana, korumpirana javnost. To je naprosto logički neodrživ koncept.
Zaštita građanske javnosti u tom smislu jeste zajednički cilj ovih zakona. Naravno, zakon o kulturi je nešto što bezmalo dve decenije čeka Srbija, prvi je takav u ovoj državi i već mu se kao takvom treba radovati, al naročito naglasiti ovaj njegov sistemski, krovni karakter, što podrazumeva da predmetnu materiju moraju dodatno razrađivati i posebni zakoni iz oblasti kulture koji slede.
Međutim, znatno veća zakonodavna efikasnost na području javnog informisanja nisu znak, nažalost, dublje pažnje nad ovom oblašću, već sasvim suprotno, to je simptom posrnulosti standarda u zaštiti javnosti.
Baš zato upućujem na drugi univerzalno značajan vrednosti karakter zakona o javnom informisanju koji zapravo ističe njegov etički i civilizacijski smisao. Najviša etička vrednost je, naravno, kao što znamo, sloboda ličnosti pojedinca.
Nama je lako da razumemo razliku slobode u suprotnosti prema svakoj vrsti prinude, ali je civilizacijsko dostignuće jasno razgraničiti slobodu od proizvoljnosti.
To da sloboda u građanskom stanju jednog društva uvek nužno mora biti ograničena istom slobodom drugih zapravo čini dužnost kao jedini mogući sadržaj slobode.
Da li vam se čini da se u zajednici u kojoj su dostojanstvo drugih, pravo na privatnost drugih potpuno nezaštićeni, da se u takvom ambijentu može govoriti o dostignućima civilizovanog društva na području afirmacije slobode.
Srbija je, izvan svake sumnje, civilizovana zajednica, ali izvan svake sumnje evidentni su pritisci koji guraju naše društvo ka prirodnom stanju, koji obrise demokratije uvode u procese socijalne anomije, devastacije građanskih vrednosti i civilizacijskih vrednosti u načelu.
Zbog toga je izuzetno značajan i sledeći principijelni karakter ovog zakona, koji se tiče zaštite samog sistema javnog informisanja, pod delovanjem takve sile u sasvim konkretnom kontekstu u kojem živimo u Srbiji danas.
Ukazao bih vam na neke relevantne stavove uglednih analitičara i delatnika u oblasti javnog informisanja. Npr. na predavanjima koja je fondacija "Konrad Adenauer" držala u Srbiji na temu pluralizma u javnom informisanju u Srbiji, gospodin Đorđe Vukadinović eksplicitno je izlagao tezu da tabloidizacija medija u Srbiji, koja prelazi sve granice, upravo pervertuje pluralizam kao vrednost slobode informisanja i degradira samu kategoriju slobode informisanja, što smo u malopređašnjoj raspravi nazvali javnošću u građanskom društvu.
Skrenuo bih vam pažnju na intervju koji je Veran Matić dao listu "Danas", u kojem eksplicitno kaže da su danas u Srbiji brojni mediji korumpirani, i to korumpirani od strane onih čiju bi korupciju trebalo da rasvetljavaju; ukazuje na postojanje dominacije finansijskih centara moći, nezavisnih od institucionalne kontrole i nadzora, i na to da su slobodni mediji, a vrlo je važno ko to kaže u ovom trenutku, u riziku u kojem su bili pre 15 i 20 godina.
Ambicija je ovog zakona da zaštiti sistem javnog informisanja upravo u tom kontekstu i da zaštiti novinarstvo kao delatnost, skrećući posebnu pažnju kada se već postavljaju pitanja usklađenosti takvih standarda sa evropskim standardima, civilizacijskim dostignućima, međunarodnim okruženjima.
Vi nećete u kodifikaciji novinarske etike, ma o kojem kodeksu govorili u ovom referentnom okruženju, naći da se bar na neki način ili pod nekom možda drugačijom formulacijom ne akcentuje novinarska pažnja, kao dužnost i zahtev odgovornosti pred profesijom, kao kriterij koji deli instrumentalizovane medije i novinare od profesionalaca koji dostojanstveno obavljaju svoju društveno i te kako značajnu delatnost.
Sve ovo kažem pominjemo svesni činjenice da postoji sila koja deluje u Srbiji i koja je gura ka prirodnom stanju i devastaciji demokratskih vrednosti. Koja bi to sila mogla da bude? Ne kažem da ju je lako imenovati, ali je možda lakše napraviti deskripciju učinaka njenog delovanja, i ta bi deskripcija, kao svojevrstan inventar buke i besa, zapravo bila jedna socijalno-patološka fenomenologija svakodnevice u Srbiji danas, za koju bih pozajmio naslov iz zbirke tekstova jednog od najuglednijih novinara danas, Zorana Panovića, on to zove – Holding Srbija.
Deskripcija koja bi morala da poveže i visoku tehnologiju sa najnižim primitivnim motivima, i visoko proklamovane standarde sa niskoprofilisanim centrima, i estradu i politiku, i kriminal i moć, deskripcija koja bi ukazala na postojanje sile koja Srbiju želi da vidi kao zemlju u koju međunarodni vozovi ne zalaze, a ako i zađu, onda satima stoje, hipotetički recimo čekaju da naiđe neki ministar lično da raskloni radništvo polegalo po pruzi u znak protesta.
To je sila koja želi Srbiju u kojoj nezaposleni hipotetički protestuju tako što odsecaju svoje ekstremitete, a nakon toga ne budu predmet pažnje zdravstvenih, socijalnih ustanova, već ih na centralnim medijima prikazujemo kao relevantne sagovornike na temu razumevanja krize u Srbiji danas.
Očigledno da jedna takva deskripcija upućuje na antidemokratski karakter ovakve sile, jer ona, delujući neeksponirano, iz senke, iskušava stvarnu snagu demokratije u Srbiji, stavljajući je uvek iznova na probu, sa neskrivenom ambicijom da bude dominantnija, da bude jača od same volje naroda.
Tu silu nije lako imenovati, ali volim, bar kao metaforu, da koristim ime jedne, iz nedavne istorije poznate nam sile, koja je bila polujavna, polutajna, nad voljom naroda, zakonita iznad zakona, i danas kao metaforu koristim reč Udba.
Zakon o javnom informisanju vrlo jasnu granicu postavlja između građanskog i udbaškog mentaliteta u Srbiji danas. Žestina rasprava koje se i danas mogu čuti samo zabrinjavaju nad tom činjenicom, a ono što je jetko nije nikakav restriktivni karakter ovog zakona koji promoviše surovu silu. Ne, to je duh reformskog karaktera ovog zakona.
To je reformski otpor otporu reformama od strane onih snaga koje žele da promovišu jedan jednostavan princip. Narodski razumljiv, on glasi – ko laže, taj i krade. Kada neko krade duhovnu supstancu, istinu, da li je time njegov zločin manji nego kada se kradu materijalne vrednosti?
Ako to ne bi bilo sankcionisano, to znači da pristajemo na ambijent normi koje imaju dispoziciju, ali ne jasnu, efektivnu i primenjivu sankciju. Ambijent u kojem za kršenje norme ne sleduje neumitno primenjivanje sankcije je ambijent laži u kojem se poručuje da norme ne važe i da je sve dozvoljeno.
Ta jetkost reformskog otpora otporu reformama zapravo je izraz jedne političke snage kojoj je dodijala rđava beskonačnost politike, pridruživanja evropskim standardima i kretanjima "ad infinitum" i isto tako uporno negovanje problema KiM. To je politika kojoj se zgadila demokratizacija u Srbiji, koja nasuprot tome želi evropski jaku demokratiju u Srbiji danas.