Iako je, suštinski, rasprava vezana za ovaj amandman, uveliko je iscrpljena u okviru amandmana na član 1. Ovde se možda stiču bolji uslovi za ilustraciju teze da je zapravo reč o iskonstruisanom problemu o zabadanju trna u zdravu nogu, jer pogledajte koja je intencija u argumentaciji predlagača – da se iz ukupnog obima budžetskih sredstava pokrajinske autonomije, opciguju ona sredstva koja se imaju trošiti za poverene poslove u nadležnosti države, pa gde to ima?
Svaka lokalna samouprava u Srbiji, takođe dobija transferna sredstva od Republike za obavljanje onih poslova koji čine pravo građana, koje im garantuje država, naravno, jer je tako jeftinije, ekonomičnije. Neće država na celoj svojoj teritoriji osnivati organe institucije, već će nižim nivoima vlasti poveravati sprovođenje takvih poslova i za to obezbeđivati sredstva.
Logika kojom bi smo takva sredstva, koja nisu u onom suštinskom, neformalno smislu, potpuno autonomna, jer im ne možemo proizvoljno odrediti namenu, proglase neadekvatnim, pazite šta bi to onda značilo za Republiku Srbiju. Ne znam trenutno za ovaj budžet koji je proračun, jednom smo to radili za prošlu ili pretprošlu godinu, 84% sredstava u budžetu Republike Srbije odlazi za zakonske obaveze i zakonom garantovana prava građana i pravnih lica.
Onih petnaestak posto, to je prostor u budžetu Republike Srbije za kreativnu politiku Vlade. Pa naravno da budžeti i lokalnih samouprava, pa prirodno i pokrajinske autonomije, podrazumevaju jedan deo o kojem s ne može proizvoljno, svaki put iznova rasuđivati, već predstavljaju obavezu vršenja, jedne zakonom već ustanovljene funkcije. Mislim da je takva argumentacija, baš kao što biste vi malopre po pitanju reklamiranja povrede Poslovnika rekli svima, očigledno nevalidna, ali da se baš želi konstruisati argument da bi se opravdala teza, kako je ustavna norma prekršena.
Ako sam nešto pomogao u razumevanju, zadovoljstvo je moje.

Rastegljivost svih pojmova, moralnih, političkih, pa i značenjskih, kojima je politika u nas sklona, ne može izmeniti tvrdoglavu činjenicu da su značenja potpuno objektivna. Nije stvar ničijeg utiska šta nešto znači, već je to potpuno utvrdiva objektivna činjenica, sa čim smo se susreli svi kada smo radili kao đaci ispite iz stranih jezika, jer nismo mogli prevoditi značenje ponuđene rečenice kako nam se čini da bi to moglo biti, nego baš tačno onako kako te reči znače.
U tom smislu, nema ničeg apsolutno uvredljivog u pomenutoj reči "nebulozan", koja bi značila – neshvatljiv, nejasan, nerazumljiv. To je čak izraz proistekao iz poštovanja prema predlagaču. Ako bismo se malo našalili, ovaj predlog je zapravo šeretski, jer je sam predlagač svestan koliko je neprihvatljiv za ozbiljnu diskusiju. To ću vam objasniti ovako – pretpostavimo šta bi se desilo kada bi Vlada prihvatila amandman. Ona bi izmenila tekst u članu 6, smanjila obaveze za koje se novac prenosi, a ne bi izmenila numerički deo budžeta, pa bi taj novac prenela.
Dakle, nama konstruktivno, sa političkim uveravanjem da je to kršenje Ustava, Skupština AP Vojvodine predlaže da joj slobodno prenesemo novce, ali ne baš u tim zaduženjima, nego njih da umanjimo. To ne deluje uverljivo, osim u kontekstu ove analize koju nudimo da, nije reč o stvarno političko–pravnom pitanju, već da je reč o jednom političko-stranačkom stanju potrebe za provociranjem krize i napetosti.

Motivi predlagača ovog amandmana su potpuno opravdani i neupitni tačno u onom smislu u kojem je u uvodnom izlaganju argumentisao gospodin Mihajlov.
Za URS pitanje ravnomernog razvoja je ustvari suštinsko pitanje ekonomske efikasnosti i političke pravednosti u zemlji. Sve statistike upućuju da je ogroman problem ta monocentrička struktura organizovanosti života u Srbiji ili kako to pojednostavljeno zovemo – beogradizacija. Dakle, 2000. godine svaki četvrti zaposleni u Srbiji radio je u Beogradu. Danas već svaki treći. Više od polovine ukupnih zarada u Srbiji troši se u Beogradu i da ne nižem sve te statistike kojima URS raspolaže i koje koriste u deskripciji stanja koje kritikuju.
Međutim, moramo vam uz ličnu neprijatnost reći da nije najgrublja centralizacija u Srbiji, beogradizacija Srbije. Sve ove statistike su nepovoljnije kada govorimo o poziciji Novog Sada u Vojvodini i novosadizacija Vojvodine je nažalost izraženija od beogradizacije Srbije.
Mere koje su predložene ovim amandmanom nažalost ne može se reći da su adekvatan odgovor na uočeni problem i zbog toga što ne prihvata amandman, mislim da Vlada sa pravom potvrđuje da ima duboko osećanje poštovanja za ustavnu kategoriju autonomije Vojvodine i da ne želi da dopusti nikakvu vrstu diskriminacije koju bi ovako predloženi pojačani nadzor mogao da podrazumeva.

Hvala vam.
Mislim da je važno razumeti, uz čestitke koleginici Čomić na kreativnosti koju je sama nazvala ekstremnom u formulaciji amandmana, jer nakon kritike u načelu gde je Predlog zakona iskritikovan sada je svaki član pojedinačno predložen za brisanje što jeste originalno i efektno. Argumentacija sa formalno-pravnog stanovišta, čini mi se za suštinu ove rasprave, malo stavlja u senku ono što je zapravo centralna tema, a to je finansijski i ekonomski karakter problema o kojem govorimo. Ako pretpostavimo da ovoga zakona nema, a dakle ni predmetnog člana o kojem govorimo, mi znači zagovaramo koncept – neka samo teče ono što je država prepoznala kao jedan težak, ozbiljan problem u finansijskom sektoru koji preti da destabilizuje ceo ekonomski sistem. A to neka samo teče, to bi valjda trebalo da znači – neka oni koji su imali poverenja u državne banke sami snose rizik svog neodgovornog poverenja u državi. To bi delovalo krajnje neozbiljno kao poruka Vlade javnosti. Zato mislim da je ovo upravo trenutak preuzimanja odgovornosti države pred najslabijim deponentima, koji su fizička lica, lokalne samouprave, mala i srednja preduzeća kojih ima 250.000. U slučaju "Agrobanke" broj ljudi kojih se taj problem tiče je mnogo veći.
Ne zaboravite da se u slučaju gde su preduzeća deponenti problem tiče svih zaposlenih u tim preduzećima, kao i gde su lokalne samouprave deponenti da je to problem koji se ne može ne odraziti na sve građane tih lokalnih samouprava. Čini se da je taj perfekcionizam jurističke prirode, slažem se, opravdana tema za poslaničku i političku kreativnost, ali da se ni u ovom slučaju, kao i u slučaju drugih amandmana karaktera – briše se, zamagljuje ono što je stvarna odlučnost Vlade i što zavređuje podršku ukupne javnosti, pa i Narodne skupštine Republike Srbije, da se u jednom specifičnom slučaju koji je društveno patološki zaustavi destabilizacioni trend i zaštite oni najslabiji od koruptivnog interesa krupnih kojim je zapravo šteta i načinjena.

Nema nikakve sumnje da je već odredbom da je reč o tzv. državnim bankama sužen obim na koji se pojmovi ovog zakona odnose, na koji deo bankarskog sistema zemlje. Po elementarnom logičkom principu, svakim dodavanjem sadržaja novih odredbi, kao što sad vi pohvaljujete amandman Odbora za finansije, uvećanjem opisa predmeta na koji će se zakon odnositi sužava se njegov obim, tj. smanjuje se broj onih banaka na koje se zakon može primeniti. To je savršeno nesporno, kao što je, čini se, tu ključ zbog čega ne stoji prigovor da zakon nije u skladu sa pravnim poretkom zemlje u kojem se ova materija reguliše. Ne, on samo specifikuje jednu oblast i jednu specifičnu situaciju u kojoj ima da važi, a ne ugrožava generalnog poredak nad temom bankarskog sektora i finansijskog poslovanja u Srbiji. To je jako važno razumeti.
Međutim, opet kažem, čini se da te jurističko logičke perfekcije zaista jesu u funkciji zamagljivanja političko-ekonomsko-finansijske suštine motiva i razloga za donošenje ovakvog zakona, jer je ta vrsta politike, u kojoj se ne želi demonstrirati odlučna odgovornost države za stanje u ovom slučaju javnih finansija ili raspoloženja građana prema onome što su javni poslovi, zaista u jednom trenutku rezultovala politikom u kojoj se činilo da je na nebu iznad Srbije napisano – na rasprodaju i da su svi pozvani da mehanikom najličnijih egoizama razgrabe šta se ima razgrabiti, a onda valjda da idemo gde ko stigne, pri čemu bi verovatno neki bili u prilici zaista i da odu, ali najšira javnost nema motiva da u napuštanju zemlje i u grabežu i pljačkanju otadžbine traži razlog za svoju politiku.
(Predsedavajuća: Molim vas, isteklo vam je vreme.)
Ovo je zakonski predlog koji tome staje u kraj. Hvala.

Javio sam se po Poslovniku jer imam pravo na repliku koje predugo čekam. Ako mi sada dajete to pravo na repliku, skratiću obrazloženje povrede Poslovnika.
Dakle, član 104. izričito napominje da poslanik, čija se diskusija u govoru drugog poslanika preokreće u značenju, ima pravo na repliku.
Nakon diskusije uvažene koleginice Čomić, koja je moju diskusiju tumačila, govorili su mnogi, a moja prijava za repliku nije došla na red.
Da li je sada mogu koristiti?

Zahvaljujem.
Dakle, repliciram uvaženoj koleginici Čomić na opservaciji o tankim pričama i debelim argumentima poretka pravnog o koji se tanke priče razbijaju. Sa tim narativom se u potpunosti slažem, samo držim da je podela uloga u toj priči u potpunoj inverziji. Uz napomenu da ne mora uvek biti onespokojavajuće kada se neko nađe u tankoj priči, ovog puta je, verovali ili ne, upravo koleginica Čomić u jednu takvu priču stala, jer bojim se da je milenarski zanos o hiljadugodišnjoj vladavini kod nekih anestezirala osećaj odgovornosti i upravo se ta priča razbija o jedan državotvorni zakon da ovaj predlog zakona je državotvoran, jer afirmiše prava građana ovog puta u slučaju deponenata.

U formi diskusije nad ovim amandmanom postaviću pitanje za gospodina Dinkića, ministra finansija – šta je nesporno, mislim da ne treba praviti oko toga zabunu. Vlada, skupštinska većina, kao i predlagači amandmana, jasno vide vezu između potrebe Srbije da rešava problem galopirajuće depopulacije, da vodi adekvatnu brigu o naraštaju i budućnosti i da se to dovede u nekakvu vezu sa merama države. Samo to ovde nije sporno i ne može biti predmet uzajamnog optuživanja. Ono što je činjenica, kojom se pomalo i olako šalimo u raspravi, je da deca nisu samo budućnost Srbije, nego da su deca i sigurno tržište za jednu vrlo unosnu delatnost kao što je uvoz i prodaja bebi opreme.
Snižavanje PDV može biti mera podrške natalitetu, ako to zaista nužno vodi padu cena bebi opreme, ali je sasvim sporno da li takva mera zaista ide u korist roditeljima i građanima, ili uvoznicima i prodavcima bebi opreme. Zato molim ministra Dinkića samo da nam objasni da li se sniženje PDV može smatrati nužnim uzrokom budućeg pada cena u toj oblasti.

Nisam ni pravnik, a još manje stručnjak za ustavno pravo, da bih mogao da sudim o pitanjima ustavnosti pomenutih odredbi zakona na koji se stavljaju amandmani, nekoliko njih, vrlo slične sadržine, ali je vrlo važno objasniti šta je zapravo volja predlagača sa kojom je prirodno naša poslanička grupa vrlo dobro i neposredno upoznata jer je imala i neposrednih motiva da razume predmet ovog spora.
Dakle, mi kao Ujedinjeni regioni Srbije i lično ja neću glasati ni za jedan od tih amandmana, čak ni u ovoj najkorektnijoj, najfinijoj verziji koju je upravo koleginica Elvira Kovač protumačila, ne zato što mi možda imamo nešto protiv AP, već zato što je to potpuna zamena teza, uopšte se ne radi o odnosu predlagača prema autonomiji Vojvodine, čak se ne radi ni o umanjenju finansijskih sredstava u perspektivi za autonomiju Vojvodine, već se pokušava ovo pitanje ispolitizovati na potpuno neprimeren način i to želim da objasnim. Mislim da to nije dovoljno potencirano.
Zato je važno da Ujedinjeni regioni Srbije čini mi se to kažu, jer je valjda nesporan naš odnos prema pitanjima lokalne samouprave, bilo da se radi o autonomiji, o regionalnoj samoupravi ili o samoupravi u jedinicama lokalne samouprave.
Potpuna afirmacija tog principa je programsko načelo. Vi možete videti i politički dokument URS o regionalizaciji Srbije koji je rađen u partnerstvu sa Evropskim institutom za regionalizam i predsednikom Evropskog instituta profesorom Šauzbergerom. Tamo možete videti jasno koliko poštujemo autonomiju Vojvodine kao jednu civilizacijsku i kulturno-istorijsku činjenicu koja je za diku modernoj političkoj istoriji Srbije. To je nesporno.
Moja stranka Zajedno za Šumadiju, čak u više političkih dokumenata ističe, lično u nizu eseja pišem o tome, da zapravo Šumadija i Vojvodina jesu zavičaj moderne Srbije, da je to jedan kulturno-civilizacijski i istorijski kontekst srpskog Podunavlja u kome je rođen impuls srpske građanske revolucije i stvorena sretenska Srbija pred kojom se evo svečano uvek i odigrava svaka parlamentarna diskusija.
Potpuno je nesporno, biću i patetičan, ja volim Vojvodinu, a kamoli da samo želim da je politički uvažim, ali ovde se uopšte ne radi o tome. Radi se o jednoj trivijalnoj činjenici da Ministarstvo finansija želi da u procesu konsolidacije javnih finansija poveća transparentnost budžetskih sredstava u njihovom opticaju. Samo se o tome radi. Ministar finansija Mlađan Dinkić je eksplicitno u brojevima rekao ima u vidu i za naredni budžet, pitanje budžeta AP Vojvodine i da će on u sredstvima biti uvećan. Znači, neće ovaj zakonski predlog na koji se amandmanski deluje dovesti do umanjenja sredstava za AP, sasvim suprotno. Eksplicitno je potvrđeno, dato kao obećanje da će nivo tih sredstava rasti. Ali, ono zašta je ovakvim definisanjem Ministarstvo finansija zainteresovano jeste vezivanje za ovu prihodnu kategoriju, poreskih prihoda zbog transparentnosti celog procesa finansiranja.
Znate, vrlo je gruba odredba 7% budžeta. Šta je budžet? Pošto je budžet u osnovi plan i naravno da je prirodna sklonost korisnika budžeta da budžet izjednačavaju sa njegovom rashodnom stranom. Baš kao što je prirodna sklonost organa zaduženih za izvršenje budžeta da ga gledaju prvenstveno kao dohodovnu stranu. Onda oko toga možemo do ujutru da raspravljamo šta je 7% budžeta, ali ovo samo dovodi do preciziranja načina finansiranja iz republičkog budžeta AP Vojvodine i do nestajanja razloga za buduće nepotrebno, vatreno, političko bojenje u osnovi fiskalnih i finansijskih pitanja.
Dakle motivacija zbog koje neću glasati ni za jedan od ovih amandmana, nema blage veze sa mojim odnosom prema istoriji, sadržini i političkom statusu APV. Sugerisano nam je i molim sve da tako shvate. To je prvenstveno vezano za naš odnos prema problematici finansijske konsolidacije i budućeg kreiranja poslova i razvoja fiskalne politike ka sve višem stepenu transparentnosti.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo  narodni poslanici, uvaženi članovi i predstavnici Vlade Republike Srbije, kada je reč o prvom koraku na putu kojim se ima duže hoditi, on se ne ocenjuje toliko sa stanovišta njegove dužine ili veličine, već pre svega sa stanovišta pitanja da je korak u dobrom smeru. To bi otprilike bio naslov teme, ideje i poente ove kratke besede, a ja ću iz razloga ekonomisanja u vremenu pokušati da besedu svedem na suštinu stvari, pridružujući se time kolegama koji su se povodom kulture i ekologije jadali da su se dohvatili nepopularnog kraja rasprave, verovatno u ovom "entertreinment" konceptu javne diskusije ništa nije nepopularnije od suštine stvari, pa tako i u ovoj temi.
Dok se uporno predstavlja ova današnja rasprava kao takva uvertira za sutrašnju glavnu, valjda, o rebalansu, zapravo nudi se potpuno pogrešan stav za razumevanje toga čime se bavi. Zapravo, ceo set zakonskih promena, zajedno sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije je tek jedan nacrt onoga o čemu se u stvari radi, a to je jedna platforma, plan konsolidacija javnih finansija u Srbiji i to je taj prvi korak koji u lično ime i u ime stranke Zajedno za Šumadiju pozdravljam na putu formiranja reformi fiskalnog sistema u Srbiji. O tome se, zapravo, radi.
Naravno, u mnogo detalja i aspekata se može naglasiti značaj te teze. Ja bih jedan politički aspekt rasvetlio. Nema sumnje da toliko različitih udaljenih politika i pozicija, koje valjda još jedino Vlada Republike Srbije može da objedini i okupi, kroz ovaj program dobija svoju konkretnu povezanost, sadržinu. Kroz ovaj, zapravo, program konsolidacije javnih finansija mi dolazimo do reformske sadržine politike Vlade.
Moram priznati da tu ima izuzetno mnogo kreativnosti. Čitajući ove predloge u e-mail-ovima nisam u toj meri razumeo koliko zapravo to jeste širok zahvat, kako jesam u celodnevnim raspravama u prisustvu ministra finansija gospodina Dinkića i tu bih istakao nekoliko komponenti koje su za svaku hvalu. Činjenica da je uvažen glas stručne javnosti, ono što sam ja uspeo da prepoznam to su studije koje se vezuju za anale i USAID, mislim konkretno i na jednu studiju "Mostovi i ćuprije" gde je, zapravo i taj pojam parafiskalnih nameta poprilično kompleksno rasvetljen. Vidi se da je uvažen čitav niz političkih intencija, ali ono do čega je meni posebno stalo i predizborna kampanja URS.
Mi smo razgovarali sa mnogim ciljnim grupama u toj kampanji i sa poljoprivrednicima i sa predstavnicima studenata i sa predstavnicima male privrede, i veliki broj predizbornih obećanja je potpuno utkan u ovaj program, kao npr. vezano za poljoprivredu. Činjenica je da pored socijalne politike i nesrećnih kredita u porastu, poljoprivreda najveći dobitnik od ovog predloga rebalansa budžeta, baš kao što je recimo i ovo obećanje vezano za malu privredu, vezano za naplatu PDV tek nakon izvršene naplate sopstvenih usluga, jedno predizborno obećanje koje se, evo, zakonskim promenama ostvaruje.
Još značajnije su potpune istorijske novosti, kao što je nesumnjivo ova o ukidanju sopstvenih prihoda direktnih budžetskih korisnika. To prividno jeste mera koja jača centralizam u fiskalnoj politici. Zapravo time se ukida onaj koncept feudalizacije resora i javnih adresa u fiskalnoj politici i ona je za svaki pozdrav, baš kao i činjenica, zna se stranka Zajedno za Šumadiju ni do čega toliko ne drži kao do teme lokalne samouprave i afirmacije lokalne samouprave. To zagovaramo svim srcem svojim i svom dušom svojom, i uopšte nam ne pada teško ovo raščišćavanje polja prafiskalnih nameta, to jesu velikim delom, negde 17 ukinutih taksi su zapravo prihodi lokalne samouprave, ali to je u ukupnom iznosu jedva nekih 5% stvarnih prihoda lokalne samouprave. Ono što je poenta je činjenica da ostaje za ubuduće, neizmenjen odnos lokalne samouprave i republike u raspodeli poreza na zarade zaposlenih, a to je dominantan izvor prihoda lokalnih samouprava.
Istovremeno podsećam, to zapravo ukazuje, da je ovo nastavak jednog reformskog posla u fiskalnom sistemu koji smo započeli kao Ujedinjeni regioni Srbije još u prethodnom sazivu. Najveća, najmasovnija zakonodavna inicijativa u istoriji srpskog parlamentarizma zapravo jeste projekat decentralizacije fiskalne politike URS, kada smo sa pola miliona potpisa građana rešili ovo pitanje. Tu politiku i tu reformu, zapravo, nastavljamo i ubuduće. To je taj početni korak koji je u pravom smeru. Ministarstvo finansija, vi, gospodine Dinkiću i Vlada Republike Srbije, ne samo u stranci Zajedno za Šumadiju u poslaničkoj grupi Ujedinjenih regiona Srbije u celom sistemu komunikacije koji smo u Srbiji pokrenuli imate potpunu podršku da se upravo u tom smeru nastavi i dalje. Hvala.

Članom 103. reklamiram povredu Poslovnika po članu 104, u kojem se kaže da interpretiranje stavova narodnog poslanika, koje nije verodostojno da je interpretiranom poslaniku pravo na repliku.

Prethodni diskutant tvrdeći da su i URS negirali u kampanji zastupan princip departizacije, prepoznajem, izvinjavam se ako grešim, mislim na diskusije iz rasprave u pojedinostima sa prethodne sednice koje sam ja ima, pa bih tim povodom želeo samo i da repliciram.

Podsećam vas, predsedavajuća, da sam upravo objasnio, a koleginica Gerov to i potvrdila, da mi 104. član Poslovnika garantuje pravo na repliku, u slučaju kada se pogrešno interpretiraju stavovi koje sam upravo ja iznosio, a još mi niste dali to pravo na repliku.

Molim da se, ukoliko sporite da je ovde reč o učinjenoj povredi Poslovnika, Narodna skupština u danu za glasanje o tome izjasni ...

(Predsedavajuća: Slažem se.)

... jer naše pravo na diskusiju ipak određuje Poslovnik, a ne bilo čija instrukcija ili bilo čija namera o tome, ko bi ovde smeo da govori, a ko ne bi smeo.

Hvala. Čini mi se da je ovo dobar povod da se podsetimo glavne destinkcije iz rasprave u načelu nad ovim zakonskim predlogom koji je, ja mislim, gospodin Veroljub Arsić je toliko puta ponovio, da ne bi smela ostati neprimećenom i zaboravljenom. Razliku između samostalnosti i nezavisnosti koju bismo morali praviti je akcentovao u više puta, baš kao i neki narodni poslanici iz opozicionih političkih partija. Nesporno je da se samostalnost Narodne banke ni na koji način ne sme povređivati, jer je ona Ustavom zaštićena i garantovana. Ali nezavisnost nije vrednost, i to je povod mog javljanja, koja uopšte pripada jednoj takvoj instituciji, a naročito ne može biti sporno, i to je čini mi se politički krucijalno, kada se dovodi u vezu bilo koji društveno-relevantni, nacionalno značajni rad sa stavom Narodne skupštine.

Narodna skupština Republike Srbije nije partijska arena, to nije dnevno političko telo, nego najviše predstavničko telo građana Srbije. Ni na koji način niko ne može biti oštećen, povređen, politički oktroisan, uskraćen, ako stav Narodne skupštine treba da stoji u nekom odnosu prema njegovoj delatnosti. To je, izvinite, oblik uvažavanja značaja nekog organa, tela ili institucije, kad joj pripada pravo ...

(Predsednik: Hvala vam. Samo pratite vaše vreme, gospodine Mileniću. Vreme za amandman je dva minuta.)

Samo je to oblik pridavanja značaja nekom organu ili instituciji. Hvala.

Upravo je to tema i povodom prethodnog amandmana, koja provocira dostojanstvo Skupštine i potrebu da se reaguje. Određen nivo stručnosti u društvenim znanostima, znanjima specifično vezanim za epohu prilike, podrazumeva valjda izgrađen politički stav pojedinca koji bi se stručno angažovao.

Kakav je to kvalitet biti nepartijski čovek? Šta je sramotno u tome biti partijski čovek? Političke partije su upravo nevladine organizacije, organizacije civilnog društva, orijentisane na artikulaciju interesa čitavih slojeva i strukture društva. Cela ta priča o politizaciji, kroz povezivanje sa Skupštinom i inferiornosti kandidata na osnovu političkog opredeljenja i partijske pripadnosti je antidemokratska koncepcija.

Znate, neki ljudi u ovom trenutku dok razgovaramo leže u zatvorima zato što su im sudile sudije koje su izabrali partijski ljudi, na osnovu volje partije, političke volje građana i po zakonima koje su donele partijske strukture sa partijskim stavovima. Partijsko-političko mišljenje je deo demokratskog ambijenata i ne može biti diskvalifikacija ni za koga.