Da sam bio u prilici reč po ovom amandmanu da dobijem koji minut ranije, besedu bi verovatno počeo rečima – Mlađo, care, uz izvinjenje što ovako otvoreno to i kažem, jer mislim da je ovde u pitanju jedna politička doslednost i korektnost u konfliktu sa malograđanskim navikama društva ogrezlog u idejama privilegija.
Svima je očigledno da su ovde došli u konflikt esnafi vrlo ugledni i uticajni, sa jednom idejom fiskalne pravde, liberalnog ekonomskog koncepta, ali koji brani tržište i ono elementarno ljudsko dostojanstvo u pravu svakoga da na tom tržištu slobodno nastupa. Ne radi se o zakonskom predlogu koji i za jotu oštećuje pozicije ili poreski otežava pozicije uglednih esnafa, kao što su advokati, stomatolozi i da ne nabrajam dalje, već se radi o normi koja štiti državu od moguće zloupotrebe sa te pozicije.
Njihov finansijski i poreski položaj neće postati ni malo gori, ali hoće država biti zaštićenija od mogućih zloupotreba. Iskreno verujem u prestižnost tih esnafa zato što to jeste zapravo ključni sloj inteligencije ovog društva i on bi morao u sistemu javne odgovornosti prvi da pokaže hrabrost i spremnost da preuzme i rizike i odgovornosti slobodnog nastupa na slobodnom tržištu.
Diskusije pojedinih kolega, neću poimenično diskutovati, ali su očigledno opterećene ozbiljnim konfliktom interesa. Neću pominjati imena, ali tačno je da su diskutanti vrlo često upravo iz esnafa koji bi želeli da zadrže određene privilegije, uz napomenu da mi ne govorimo o amandmanu koji je prihvatila Vlada, samo teškim opterećenjem konflikta interesa mogu da razumem izazivanje Vlade upomoć čak i od strane opozicionih poslanika, a da ne pominjem previđanje elementarne poslaničke dužnosti. Nećemo valjda očekivati od Vlade da nam donose zakone? Zakone Republike Srbije donosimo mi, dame i gospodo narodni poslanici. Zahvaljujemo se na svim predlozima Vladi Republike Srbije, ali smo mi ti čija je volja zakonodavna i volja koja uspostavlja zakon.
U potpunosti mi se sviđa intonacija kojom je prethodni diskutant gospodin Petronijević, obrazlažući sa stanovišta ideje pravde, koja uopšte nije u sukobu sa liberalnim idejama tržišta, ako su praćene ekvivalentnim idejama fiskalne odgovornost, koju bi svako na slobodnom tržištu takođe morao da demonstrira. Ali, hrabrost koju demonstrira Ministarstvo finansija i gospodin Dinkić moram da uporedim samo sa jednim poznatim i dragim primerom u demokratizaciji Srbije. Kao nekada na opozicionoj Ravnoj gori, što je Vuk Drašković bio jedini političar verovatno Evrope, spreman da javno govori pred publikumom koji trešti iz svih vatrenih naoružanja, ovakva hrabrost u Srbiji danas doći po načelu pravde u konflikt čak i sa advokatskim esnafom, svaka vam čast, gospodine Dinkiću.

Sasvim sažeto.
Uvaženom kolegi Marinkoviću ne želim da repliciram polemički, nego da razjasnim dilemu koja je nastala, slažem se, kada je reč o duhu predloženog zakona, vaša ocena o razumevanju ideje društva jednakih šansi u njemu i te kako jeste prisutna.
Samo sam govorio o činjenici koja je ovde već u diskusiji primećena, da su gotovo sve poslaničke grupe podnele amandman na ovaj koncept koji je predmet trenutne diskusije, ali poslanička grupa URS to nije učinila. Zastupanjem ovog stava koji smo i čuli od ministra Dinkića, on je potpuno u duhu programskih i političkih načela URS.
Naravno, poslanička većina će odlučiti kakva će biti sudbina ovog amandmana i konačnog zakonskog teksta, ali to je bio smisao mog pominjanja liberalnog koncepta ekonomije. To je ono za šta se mi u generalnoj ekonomskoj i političkoj filozofiji zalažemo, što u samom ovom primeru ilustruje da to nije mentalitet i politička filozofija, koja je gluva i slepa za zahteve pravde i principe socijalnih zahteva građana.

Uvažena predsedavajuća, na osnovu prvog stava 103. člana Poslovnika reklamiram povredu člana 107. Poslovnika vezanog za dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije.
U diskusiji po predmetnom amandmanu je na osnovu ocena o predloženim izmenama Zakona o porezu na imovinu upotrebljen čitav niz neprimerenih kvalifikacija tobože u odbrani prava lokalnih samouprava na svoju autonomiju u izrazima kao što je "dranje građana" od strane lokalnih samouprava i još besprimernije "pljačkanje građana" od strane lokalnih samouprava.
Cinizam prezira prava građana na lokalne samouprave, kititi argumentacijom odbrane tog prava, neka bude pod onom klasifikacijom od kmeta i beseda i svi mi ostavljamo tragove o sopstvenoj poziciji kritikujući druge. Ali, je besprimereno korišćenje pravima nazivati dranjem ili pljačkanjem građana, reč je o elementarnom civilizacijskom dostignuću. Podržavajući predlog Ministarstva i Vlade, takođe nezadovoljni zbog činjenice što se zaista hoće lokalnim samoupravama umanjiti jedan deo prihoda na osnovu poreza na zarade građana, nesumnjivo je da Vlada snabdeva lokalne samouprave dodatnim instrumentima za konsolidaciju sopstvenih budžeta i upotreba tih sredstava u granicama zakona, ni po što ne može biti ni pljačka, niti dranje građana, već sposobnost lokalnih samouprava da funkcionišu kao poluga razvoja u lokalnoj sredini. Dakle, molim da se ovakve kvalifikacije ne tolerišu.

Na osnovu stava 1. člana 103. Poslovnika reklamiram povredu člana 107. Poslovnika, odnosno ukazujem da je došlo do ozbiljne povrede dostojanstva Narodne skupštine Republike Srbije u proceduri reklamiranja povrede Poslovnika.
Ovde su izgovorene ili ispaljene hrabro, kao iz topa, reči kao: varvarstvo, okupacija Narodne skupštine od strane Vlade, kao i potreba zakona o odbrani naroda od Vlade, a da se na to nije reagovalo. Samo po sebi, to je strašno, ali je zastrašujuće što to dolazi iz redova poslanika DS, a o njihovoj jednopartijskoj okupaciji ukupne javnosti i života Srbije navešću samo jedno živo sećanje. Tada je Vlada zaista ponižavala do infantilnosti skupštinsku većinu i ceo parlament, a predsednik Republike je izvršio državni udar dajući sebi ovlašćenja ukupne vlasti u zemlji izvan Ustava i zakona. Kada je parlamentarna stranka Zajedno za Šumadiju, koja je osnivač URS-a, zbog toga demonstrativno napustila parlament, svi mediji u Srbiji su objavili da smo to uradili zbog sukoba interesa i nespojivosti funkcija.
Zato što ova vlada želi na konkretna pitanja i probleme života koji su ogromni da daje konkretne odgovore, a ne politikantsku demagogiju, molim vas da ovu tiradu dimnih bombi obustavite i da se posvetimo dnevnom redu jer je to ono što Srbija i građani od nas očekuju.

Poštovano predsedništvo, uvaženi predsedniče Vlade Republike Srbije i ministri u Vladi, dame i gospodo narodni poslanici, dragi prijatelji, o predmetnom izveštaju govoriću kao i najveći broj narodnih poslanika iz perspektive njegove treće glave, još uže, Sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.
Naravno, sav taj sporazum nije slika svih detalja koji se tiču organizacije stanja na severu Kosova i Metohije u perspektivi, jer se on i zove Sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa.
Nedvosmisleno je jasno da ovaj sporazum poštuje usvojenu Rezoluciju u ovom Domu, sve njene četiri tačke, što je iz izveštaja očigledno, kao i onu prvu i osnovnu što je najvažnije akcentovati, da jednostrano proglašena nezavisnost Kosova i Metohije nije priznata ovim sporazumom.
Naravno, ono što se u izveštaju takođe posebno akcentuje, jeste činjenica da je primena sporazuma ono što predstavlja najveću odgovornost i najznačajniju obavezu koja nas neposredno očekuje.
Posebno, i završiću taj uvodni deo, napomenom akcentujem da se pred Narodnom skupštinom Republike Srbije ne nalazi sporazum, čime se upravo potvrđuje teza o pridržavanju prve tačke Rezolucije, jer bi Narodna skupština u sporazumima eventualno mogla odlučivati.
Kada je reč o ratifikaciji međunarodnih ugovora, ovde je naprosto jedan izveštaj Vlade Republike Srbije o sporazumu koji je već usvojen na sednici Vlade i mislim da je izuzetno važno da se pokaže snažna podrška toj politici i tom sporazumu među neposredno izabranim predstavnicima građana u Narodnoj skupštini iz razloga koji su, podsetiću, za nas iz URS najpreciznije apostrofirani u uvodnom izlaganju gospodina Ilića, šefa poslaničke grupe, pre svega jer je to sporazum koji otvara istorijski period pomirenja dva balkanska naroda i zato što, citiraću "Postajemo svesni da su omraze i srbofobija i albanofobija nanele ogromne štete i jednom i drugom narodu, a da su jedini istinski profiteri oni koji su imali koristi od takvih sukoba, kriminalizovani, kvazinacionalistički slojevi".
Međutim, kako je iz razloga o kojima se može diskutovati značajno povećana temperatura rasprave nad ovim izveštajem, dragoceno je što su nas, bar za mene kao pravoslavca i predstavnici SPC, pozvali da u najširem duhovnom kontekstu promislimo o svom odnosu prema ovom izveštaju i sporazumu. Mislim da je dragoceno da malo produbljenije o svom razlogu podrške govorim otvoreno.
Ja sam zapravo stav već izneo i neki su ga verovatno videli na internet adresi [email protected], koja je zapravo zvanični portal Kancelarije "Zajedno za Šumadiju" URS i bio je predmet razmene i komentara na mrežama. Izričito sam ovaj sporazum okvalifikovao kao podvig Vlade Republike Srbije. Zbog čega tako krupna reč? Zato što mi se čini da je najvažnije u osiromašenoj, dezorijentisanoj, duhovno malaksaloj Srbiji, pre svega probuditi nadu. Najvažniji zadatak politike jeste uspostavljanje perspektive.
Ovim sporazumom mi zapravo stojimo na pragu jednog čina, čiji su dosezi znatno veći, značenje znatno dublje nego što su paragrafi jednog postignutog sporazuma ili tehničke formulacije izveštaja o celom procesu. O tom činu bih želeo da govorim, ne toliko o onome što u samom sporazumu piše, već o jednom širem kontekstu u kojem se on ima čitati, o onome što u kazanom nije iskazano, a zapravo predstavlja suštinu i razlog dramatičnosti u polemici i u raspravama nad ovim sporazumom.
Naravno da se to tiče emocija. Ne verujem da ikoga ovde ima da skriva činjenicu uzbuđenja pred ovom odlukom. Ne mislim, međutim, da se ovde sporazumom emocije potiskuju zarad nekakve gole, trivijalne stvarnosti, to naprosto nije adekvatno tumačenje zato što i nema stvarnosti pre bilo kakvih emocija i stvarnost nije nimalo trivijalna niti je ljudskom čulu neposredno dostupna. Čovek nema čulo za stvarnost, o tome se i radi što se stvarnost kreira u našem razumevanju posredovano ukupno kulturom, znanjima, interesima i blizancem interesa, a to su emocije.
Baš kao što i sveti spisi kažu "jer onde gde je srce vaše, onde je i blago vaše". Interesi i emocije su pokretači i naše viđenje stvarnosti uveliko odatle potiče. Zašto su tako dramatično različita viđenja stvarnosti? Tu bih se pozvao na onu, svima nam dobro znanu iz udžbenika, o art iluziji belog peščanika na tamnoj pozadini, u koju ako se malo bolje zagledamo otkrivamo zapravo belu pozadinu na kojoj se dva tamna profila susreću u poljubac. Da li vidite ljubavnike koji streme poljupcu ili peščanik, zavisi od mnogo čega. Obe su slike moguće, prisutne.
Činjenica je sa kojom se moramo suočiti upravo danas na ovoj adresi, da smo predugo bili opterećeni tumačenjima koji zapravo pripadaju kulturi mita. Celo nasleđe sukoba, omraze, konflikta i konfrontacija zasnivano je na mitološkoj percepciji stvarnosti. Nemojmo ni mit potcenjivati. Savremeni čovek, savremene civilizacije, makar u nekom sublimiranom obliku, jeste podložan delovanju mita i otuda uzbuđenje i emocije svakoga kod nas, bez obzira koju poziciju zastupao u odnosu na ovu temu.
Sama činjenica da je naša kultura donosila političke odluke u XX veku dominantno inspirisana i naknadno opravdavana argumentima sa tog stabla civilizacije, mitološke providence, zaista govori o problemima napredovanja našeg društva i činjenice da imamo jednu primitivnu kulturu, izvornu, naivnu, kako je draže, da ne bi bilo ko osetio da je povređen time, ali je naprosto nedopustivo ulaziti u stvarnost u HHI veku sa mitološkim projekcijama i predstavama o njoj.
Stvarnost je, kao što piše Pavle Jovanović svojevremeno u Politici "nevidljiva, ali stvarna kao buldožer" i sa pogrešnom idejom o njoj, možete doživeti samo da vam pri tom susretu pukne kičma.
Moramo imati očigledno adekvatnije odražavanje, razumevanje i pronicanje stvarnosti.
Nemam ništa protiv mita u guslarskom nasleđu, epskom predanju i u desetercu. To je potpuno nesporno značajan deo naše kulture, književnosti, nacionalnog identiteta, ali je ogromno velik problem ako otud motivisana svest gradi političke predstave i donosi političke odluke, jer nije epsko predanje samo slobodarsko, samo narodno, nego je i hajdučko. Političke konsekvence hajdukovanja su veoma opasne, jer suprotnost građanske svesti onda dovode u poziciju jataka. Znate, jatakovanje je savezništvo sa hajducima samo iz spoljne perspektive. U unutrašnjem odnosu jatak je taoc.
Srpsko građansko društvo se mora iz te mitsko-hajdučke koncepcije osvrnutosti ka prošlosti i zaveta svaki svoje da okaje stare, da se okrene ideji budućnosti i generacijama koje dolaze. To je ono za šta ovaj sporazum nudi u svojim pretpostavkama potencijal.
Srbija ima užasno tešku ekonomsku situaciju, ali bezidejnost, bezperspektivnost, nedostatak nade mnogo teže opterećuju građane, nego što je finansijsko stanje i ekonomska situacija i da im odgovorna vlast kaže – nenadajte se ničemu u svom životu, ali se napregnite za izgradnju dogledne, organizovane budućnosti da bi za vašu decu i generacije koje dolaze društvo u Srbiji bilo lakše.
Ovakav sporazum obnavlja nadu, uverenje da Srbija ima budućnost. Njegovim usvajanjem konačno ulazimo u prvi razred građanskog demokratskog društva, da učimo s razumevanjem i u politici pesmu našeg pesnika da se domovina brani lepotom, da otadžbina nije onaj hajduk, onaj tiranin, čudovište i monstrum koje traži od vas da se odreknete sebe i da poginete za nju, nego da je otadžbina ona jedina među zemljama sveta koja od vas traži da budete lepi zbog sebe, da budete dobri i vedri zbog sebe, da budete uspešni i bogati zbog sebe, a država će u otadžbini naći načina da vaš individualni uspeh prisajedini ukupnoj količini zajedničkog dobra i naći načina da vašu sebičnost upregne u kočije opšteg interesa. Hvala.

U ime poslaničke grupe URS Vladi Republike Srbije postavljam pitanje šta će preduzeti povodom huliganskog ponašanja na sportskim utakmicama i sve brojnijim incidentima koji narodne manifestacije sportskog slavlja i nesumnjivo pozitivnih sadržaja pretvaraju u besprimerne društvene incidente.
Nije teško pretpostaviti da je pitanje motivisano poslednjim izgredom te vrste, vezanim za finale Kupa "Radivoja Koraća" i košarkašku utakmicu Partizan - Crvena Zvezda u sportskoj hali "Jezero" u Kragujevcu.
Nije zadovoljavajuće ni realno očekivati da će sportska društva i klubovi sami rešiti ovaj problem, niti da je sport društvena delatnost koja je sposobna da ovaj problem samostalno prevaziđe. Kroz takve krize i incidente prelamaju se sve najdublje protivrečnosti našeg društva, pa je takav i ovaj u Kragujevcu.
Pet meseci gradonačelnik Kragujevca bezuspešno upozorava sve nadležne državne organe da postoj problem u policijskoj upravi u Kragujevcu i problem sa bezbednošću grada, ali tek kada Čović i Đilas na tu temu zakukaju, javnost ima sluha i prepoznaje problem.
Da li je samo poruka iz Beograda jedina relevantna i dostojna slušanja? Ima li naša Vlada snage za poruke slične vrste, kao, recimo, u Velikoj Britaniji, kada su na fudbalskim utakmicama bili učestali, krupni incidenti? U kolevci fudbala tadašnji premijer, Margaret Tačer je eksplicitno poručila – obuzdajte stoku ili vam ukidam fudbal. Niko nije imao hrabrosti da proverava da li to ona ozbiljno misli.
Apelujem na Vladu Republike Srbije da s punim autoritetom Republike obrati pažnju na ovaj problem.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi članovi Vlade Republike Srbije, pošto ministar pravde u Vladi Republike Srbije, gospodin Selaković, nije tu, pitanje upućujem samo predsedniku Vlade i ministru unutrašnjih poslova, gospodinu Dačiću.
Narodni poslanici stranke Zajedno za Šumadiju pripremaju jedan zakonski predlog za Narodnu skupštinu, između ostalog i zato što smo uvereni da su poslanički zakoni potrebni našoj demokratiji. Na samom smo početku priprema i verujemo da ćemo to ubrzo usaglasiti i formulisati kao zajednički predlog poslaničke grupe URS, ali da bi taj predlog imao skupštinsku većinu na svojoj strani neophodnu za usvajanje zakona, mislim da je odlučujuće kakav će stav prema tom predlogu zauzeti Vlada Republike Srbije. Zato to i pitam, uz eventualne sugestije.
Reč je, naime, o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. U postojećem zakonu, kao što znate, postoji čitav niz mera, obaveza koje u interesu transparentnosti, zakonitosti rada, preveniranja koruptivnog delovanja moraju da obavežu nosioci javnih funkcija.
Međutim, ono što je za nas neshvatljivo i potpuno neprihvatljivo, da se u smislu postojećeg zakona nosiocima javnih funkcija smatraju isključivo izabrani predstavnici građana. Pored toliko državnih organa i službi u glomaznom državnom aparatu, jedino su građani i njihovi izabrani predstavnici sumnjivi na korupciju. Ni najviši oficiri vojske i policije, načelnici uprava i službi, nemaju nikakvih obaveza po osnovu tog zakona, oni su potpuno nesumnjivi na korupciju, ali su na korupciju sumnjivi per definizione mi a priori izabrani predstavnici građana.
Povodom najaktuelnijih kragujevačkih zbivanja i političkih procesa koji se tamo vode, uzeću upravo policiju za primer, da bih izbegao nesporazume reći ću da stranka Zajedno za Šumadiju ima poverenja u srpske policajce. Policajci u Kragujevcu su naše komšije. To su ljudi koji profesionalno, odgovorno u devedeseto procentnom obimu…
(Predsednik: Vreme.)
… obavljaju svoje složene poslove, ali da bi u policiju imali isto takvo poverenje, zahtevamo proveru načelnika i odgovarajućih funkcionera policije, a ovakav zakon bio bi prvi korak u tom pravcu. Zanima me stav Vlade.

Hvala vam na odgovoru i jednoj implicitnoj podršci koja se u njemu nalazi. Želeo bih da bude naprosto jasno u ovoj inicijativi koliko je to od značaja i za kredibilitet Vlade i za podršku politici Vlade u borbi protiv korupcije, koja upravo može biti obesmišljena, ne od strane političkih aktivista, nego od strane činovnika državnog aparata i delova službi koje bi trebalo da ulivaju najviše poverenja građanima u pogledu njene autentičnosti.
U tom smislu mogu samo da podržim vaše razmišljanje i da motivišem za još intenzivniji i afirmativni odnos sledećim primerima, kažem, ponovo motivisanim aktuelnom situacijom, iz Kragujevca dolazim, gde su tekući politički procesi tema broj jedan. Znate, ne deluje uverljivo kada načelnik policijske uprave u jednoj lokalnoj sredini privodi sa optužbom za zloupotrebu službenog položaja ljude, prema svemu što znamo, siromašnije od sebe. Ne deluje preterano uverljivo kada jedan lokalni policijski funkcioner posle svih prijava svim nadležnim organima za pretnje novinarima, za ozbiljne sumnje korupcije u njegovom najužem krugu, za pretnje izabranim predstavnicima građana ne snosi nikakve sankcije, ali zbog toga intenzivira policijske akcije prema lokalnoj samoupravi i izabranim predstavnicima građana.
Stiče se utisak kao da iza takvih funkcionera države zapravo stoji moć kojoj ni izabrani predstavnici građana, pa ni Vlada Republike Srbije ne mogu ništa. To je onda ono što obeshrabruje u inicijativi koju zastupa Vlada Republike Srbije, a to je ono što, inače, i poslanička grupa URS bezrezervno podržava, baš kao i moja stranka Zajedno za Šumaciju. Da, borba protiv korupcije i protiv kriminala, ali izgleda da će i protiv organizovanog kriminala i korupcije organizovana borba dati potrebne rezultate tek kada se kao prethodni uslov ispuni reforma policije, tužilaštva i pravosuđa, što je uslov stvaranja aparata za uspehe u toj borbi.
Dakle, podržavam ovo razmišlj anje koje ste izneli i stvorićemo motivaciju da zajednički na tom poslu budemo i efikasni i brzi.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe URS pozdravljam prvo potpredsednika Vlade Republike Srbije, predstavnike Vlade i Vojske Srbije, uz napomenu da sam ovlašćen da najpre nedvosmisleno poručim da će poslanička grupa URS u potpunosti podržati ove predloge zakona, odnosno odluka koju danas razmatramo.
Mogli bismo ovu četvrtu tačku dnevnog reda, objedinjene rasprave da tretiramo i kao rutinsku, kao što su neki od ovlašćenih predlagača to već eksplicitno i izneli. Prema Zakonu o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama izvan granica Republike Srbije, prema Ustavu Republike Srbije, ako se ne varam u članu 140. upravo je Narodna skupština jedina vlasna i dužna da donese odluku koja je neophodna za sprovođenje ovog plana, kako je predlogom namereno.
Međutim, bez obzira na po malo proceduralno rutinski karakter tačaka dnevnog reda, želim da naglasim da podrška URS nije takva. Nije rutinska, tj. tek na osnovu podrazumevane pripadnosti skupštinskoj većini i Vladi Republike Srbije. Ima svoju emocionalnu i svoju teorijsko-racionalnu dimenziju. Potpuna pripadnost, privrženost rešenju, odluci da se ovi predlozi podrže.
Kada govorimo o emocionalnoj dimenziji, uz rizik da se optužim da sam teatralan, želim da podsetim da su poslanici URS uvek svesni činjenice da govorimo ispred Sretenskog ustava, iza kojeg u Domu Narodne skupštine Republike Srbije, sede predsednici Vlade. Reč je o prvom srpskom Ustavu iz 1835. godine koji je jedan od najliberalnijih Ustava tog doba, a koji je samo pravna politički završni izraz događanja od 15. februara 1804. godine, kada je podignuta u rodoljubivoj oslobodilačkoj nameri Srpska građanska revolucija. Taj datum, početka Srpske građanske revolucije je Dan Vojske Srbije. Time se nedvosmisleno potvrđuje da ona sebe razumeva naslednikom one emancipacijske i patriotske oružane komponente Građanske revolucije Srba.
To Vojska Srbije sa sobom predstavlja i to bih najednostavnije, uz dozu infantilnosti rekao emocionalni razlozi ozbiljnog shvatanja i ovakvih predloga i podrške leže u onoj poruci koju, ja kao roditelj sopstvenoj deci saopštavam. Istorija Srbije je u stvari istorija naše porodice, jer nema od pomenutog 15. februara do dana današnjeg, nijednog rata u kojem je ta naša vojska učestvovala, a u kojem nije učestvovao i neko od kog biološki zavisi naše postojanje. Verujem da veliki broj narodnih poslanika može samnom da podeli istu ovu argumentaciju.
Postoji još jedan razlog duboke emocionalne privrženosti onome što Vojska Srbije predstavlja. Narodni poslanici URS nisu iz nekog posebnog privilegovanog društvenog sloja. Kao što znate, naši poslanici su iz mnogih varoši i gradova Srbije, iz Sente, Žitišta, Požarevca, Zaječara, Kragujevca i mnogih drugih gradova. Jedva da imamo dva poslanika iz Beograda. Pripadamo onom osiromašenom tzv. srednjem društvenom sloju, koji je u vremenu tranzicije doživeo teška oštećenja, a koji u traganju za svojom konsolidacijom, baš kao i Vojska Srbije želi ono što ima od svojih resursa da stavi na raspolaganje zajednici u naj opštijem interesu.
Znamo i pomenuto pitanje socijalnog statusa oficira Vojske Srbije, znamo i da se ono popravlja, ali znamo kroz šta je to pitanje sve prolazilo, kao i sam materijalni status Vojske Srbije, baš kao što znamo da ta komponenta, taj deficit, nikad ne utiču na privrženost budućnosti i onome što je orijentacija za unapređenje.
Tu smo već na pragu onih dubljih i možda politički značajnijih racionalnih razloga podršci ovakvim predlozima. Već je rečeno, URS to bez ikakvog dodatka i promene ponavljaju. Znamo da je Vojska Srbije najuzoritiji segment opšteg sistema upravo po pitanju reformisanosti, uređenosti, organizovanosti. To je nešto što unapred poziva na respekt one političke snage koje teže socijalno-političkom apgrejdu, unapređenju ukupne društvene zajednice države i političkog sistema.
Takođe, znamo da su pitanja bezbednosti i odbrane ustvari magistralna, kapitalna pitanja, ne samo našeg političkog trenutka, već mogli bismo reći, savremene civilizacije.
Ne može se prećutkivati činjenica, koju teorija odavno poznaje i ponavlja da je savremeno doba u stvari obeleženo dominantom na temi bezbednosti vojnih pitanja, vojno-političkih i vojno-ekonomskih aspekata tih pitanja. I univerzitet je u drugoj polovini 20. veka izmenjen strukturom interesa vojno-industrijskog kompleksa. Znanje je izmenjeno delovanjem upravo ovih relevantnih faktora u savremenom svetu. Savremeni svet ne može smatrati uzgrednom i sekundarnom činjenicu bezbednosti u upravo je integralni smisao, sveobuhvatni značaj tog pitanja ono što poziva na ozbiljnost kad god se dotaknemo tema odbrane i nacionalne bezbednosti i ovde u Srbiji.
Ono što poslanička grupa URS posebno pozdravlja u dve predmetne odluke, kao i u zakonima koji uglavnom definišu unapređivanje saradnje u oblastima odbrane, to je ta nedvosmislena potreba Srbije, koja je ovde prepoznata, za davanje doprinosa međunarodnom miru i bezbednosti. Ta aktivna miroljubiva politika, koja predstavlja jednu tradiciju ovog podneblja, ovde se na poseban način akcentuje i dolazi do izražaja. To je sad ono što je možda teorijski više nego za nivo poltičkog odlučivanja, ali svakako za nivo političkog promišljanja od posebnog značaj.
Vi znate da su, verovatno u susret ovoj tački dnevnog reda, teorijski i na određenim specijalizovanim veb portalima aktuelizovana određena pitanja našeg sistema odbrane i, recimo, pitanje upravo i u ovim diskusijama pominjane vojne neutralnosti.
Ima mnogo kodnih šumova u raspravi nad tom temom, a upravo iz potenciranog značaja te teme za stratešku orijentaciju, za perspektivu, za adekvatno pozicioniranje u savremenom svetu koji treba razumevati i u kojem treba učestvovati i graditi budućnost za naše potomstvo, nije ta atmosfera kodnog šuma poželjna za donošenje razumnih, odgovornih, važnih političkih odgovora.
Koji se kodni šumovi, recimo, u napadima na proklamovanu neutralnost najčešće pominju? Najčešći argument koji treba jednom demistifikovati jeste argument bez besmislenosti samoproklamovane vojne neutralnosti, navodno da tek priznanje neutralnosti čini validnom jednu takvu proklamaciju. To nije istina u jednom formalnom smislu, zato što znamo i za sadržaj završnog akta Konferencije o evropskoj saradnji i bezbednosti iz 1975. godine u Helsinkiju, čiji je sastavni deo i deklaracija koja eksplicitno promoviše pravo suverenih država na samoproklamovanu neutralnost, vezujući pitanje samoproklamovane neutralnosti sa pitanjem suvereniteta.
Takođe je činjenica da to nije akt koji je deo međunarodnog prava, već je više deo međunarodnog poštovanja na osnovu broja i značaja njegovog potpisnika, a to onda znači u krajnjoj konsekvenci da je sasvim sporno koliki je stepen obaveznosti poštovanja u spoljnom kontekstu jedne takve proklamacije.
Ono što je, čini se, suštinski značajnije, a što imamo u ideji međunarodne vojne saradnje, učešća u multinacionalnim operacijama, a to je da li je ideja neutralnosti u najboljem dosluhu sa politikom…

Gospodine generale, ako vi mislite da odluka koju Narodna skupština Republike Srbije treba da donese o angažovanju i upotrebi Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama nema nikakve veze sa proklamovanom vojnom neutralnošću, onda ću poštovati vaš stav i odustaću od eksplikacije za koju sam inače bio uveren da bi bila dragocena.
Onda, umesto toga, mogu samo reći da je jako dobro da u našem sistemu odbrane postoji Institut za strategijska istraživanja pri sektoru politike odbrane u Ministarstvu odbrane i da on daje vrlo značajan doprinos promišljanju tema za koje civilna politika često nema dovoljno hrabrosti.
Kao što je više puta akcentovano uklanjanje predrasuda, proširivanje sopstvenog razumevanja savremenog sveta, uslov je daljeg napredovanja Srbije.
Poslanička grupa URS bezrezervno smatra da donošenje ovih odluka i zakona predstavlja korak napred u tom smeru, da je učešće Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama, akcijama mira izvan granica Republike Srbije je ne samo posledica preuzetih obaveza na osnovu članstva UN i učešća u procesu pridruživanja EU, već da su to odluke u najboljem interesu Srbije i njenom obaveznom razvijanju mirovne aktivne politike.
Poslanička grupa URS je uverena da je svako uspostavljanje saradnje partnerstva sa međunarodnim okruženjem bogaćenje samorazumevanja i vlastitog interesa Republike Srbije. Nasuprot svakom zatvaranju, otvaranje i partnerstvo u slobodnom svetu, u interesu je miroljubive politike koju Republika Srbija vodi u interesu napredovanja, a ne samo rezultat naših obaveza, prihvaćenih na osnovu članstva UN i u procesu pridruživanja EU.
Žao mi je što sam uskraćen voljom predsedavajućeg za doprinos u razumevanju nekih bitnih aspekata za koje kažem da naša politika, građanska, civilna, nema često dovoljno hrabrosti. Ono što hrabri je, da Vojska Republike Srbije uvek ima dovoljno spremnosti, na osnovu određenog preticanja u razumevanju, da dočeka odluke političkog establišmenta kako one sazrevaju.
Mislim da je zajednički interes da sledimo s dubljim razumevanjem strateška dokumenta Vojske Republike Srbije, posvećenost poslu, kako bismo s više hrabrosti i više tolerancije za teme koje se žele otvoriti, gospodine predsedavajući, brže napredovali kao društvo u celini. Hvala.

Posle govora ministra Dinkića ne bih trošio vreme.

Uz najbolju želju da dam prilog ekonomičnosti u raspravi, ipak moram da se javim.
Mislim da je propušteno da se uoči koje su to osnovne vrednosti koje ovaj Predlog zakona o javnim preduzećima potencira. Pored stručnosti, profesionalizma i radnog iskustva u odnosu na politički i svaki drugi voluntarizam i proizvoljnost, ovaj Predlog zakona afirmiše i javnost u radu i ono o čemu ovde govorimo, ličnu odgovornost.
Mislim da se za jednu vrstu laičke rasprave uvodi distinkcija koja može delovati zbunjujuće, razlika između umišljajne i krivice iz nehata. Ali, ono što je vrlo važno tu razlučiti je da se nehat u ovom uobičajenom načinu govora ne sme poistovećivati sa odsustvom odgovornosti. Nehat je uvek skopčan sa odgovornošću, inače ne bi ni mogao proizvoditi bilo kakvu krivicu. To praktično znači, u odnosu na pitanja koja navodite, da se zbog lične odgovornosti ljudi koji nose javne funkcije i lične odgovornosti koje moraju demonstrirati kao upravljači sprovode mere maksimalne odvojenosti od mreže odnosa u koje svakodnevni život upliće ljude, gotovo u nekoj vrsti izolacije i posvećenosti poslu, da se ne bi zaplitali u rizike svakodnevnog saobraćanja.
Zato oni koji upravljaju imaju na raspolaganju službeno vozilo, zato oni imaju čitav niz usluga, da bi snizili nivo rizika uplitanja u odgovornosti koje su uvek objektivne i uvek kada podrazumevaju prestup, postavljaju i pitanje kredibilnosti za dalje upravljanje. Nemojte zaboraviti da su i ministri u ovoj demokratiji podnosili ostavke što su sedeli u pogrešnim kolima, ne za volanom, nego u kolima kojima je izvršen prestup.
Dakle, populizam u odnosu na javnu funkciju je jedna od osnovnih kategorija erozije ideje odgovornosti. Ovaj zakon nije populistički. On insistira na ličnoj odgovornosti upravo i tako što podrazumeva i ove nepodmitljive ideje kriterijuma za utvrđivanje odgovornosti, a naravno da će za posledicu imati i podrazumevane tehnike kako se lice sa ličnom odgovornošću organizuju u svom životu i u vršenju svog posla.

Da, upravljačka odgovornost zahteva tako visoke standarde koji pretpostavljaju, nažalost, materijalne standarde koje naše društvo ne ispunjava. Da bi odgovor na vaše pitanje bilo pozitivno - da, u zemljama koje su iz svojih bogatstava došli i do civilizacijskim standarda, podrazumeva se visoka odgovornost i uračunava takav način života, da su ljudi sa odgovornošću rasterećeni čitavog niza uobičajenih rutinskih potreba poslova i obaveza.
Nažalost, imamo mnogo više standarde u zahtevima, nego što su naše mogućnosti, pa se zaista može desiti i našim najodgovornijim ljudima da se okliznu na najbanalnijim životnim situacijama, jer nemamo prethodno ispunjene uslove u organizaciji društva. To ne znači da je ideja, koju sam malopre zastupao, pogrešna.
Druga stvar koju želim da repliciram, molim kolege koji jesu pravnici, baš zato što jesu pravnici, poneti retoričkim žarom, ne unose ideju krivičnog dela učinjenog iz nehata, kao ideju odsustva odgovornosti za učinjeno delo. Tamo gde se govori o odsustvu svakog učešća u krivici, nije nehat nego ne postoji krivica, a u nehatu postoji krivica i odgovornost.

Uvaženo predsedništvo, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe URS dužan sam da reagujem. Stav o mogućoj stigmatizaciji bilo koje poslaničke grupe i najeksplicitnije izjavljujem da to naprosto nije isitna. I u poslaničkom klubu URS, u pripremama za odbranu ovog zakonskog predloga, baš kao i na nedavno održanoj sednici Uprave URS, eksplicitno smo pomenuli sasvim suprotno, da je za unapređenje našeg rada osim kooptiranja svih produktivnih i srodnih nam ideja, izuzetno je značajno pažljivo slušanje kritike i kritičkih primedaba koje mogu doprineti našem usavršavanju i unapređenju.
U amandmanima URS i kritikama poslaničke grupe LDP prepoznali promenu koja donosi novi kvalitet. Čestitam i Vladi Republike Srbije koja unosi jedan novi stil u komunikaciji sa opozicijom jer je smogla snage da i sama prepozna taj doprinos. Poslaničkoj grupi DS koja izražava bojazan da možda nisu u našem odnosu sve poslaničke grupe jednako tretirane, poručujem jednu izjavu ohrabrenja – slobodno se potrudite konstruktivno, kao i LDP da date takvu vrstu doprinosa i sigurno će poslanička grupa URS to primetiti i dobiće takav predlog pažnju kakvu zavređuje.

Ovaj amandman unapređuje zakonski tekst u najvećoj meri, zato što ima i ovu ogradu u završnom delu amandmana kada kaže da će preduzeće napraviti unutrašnje promene koje će dovesti u poziciju da može da posluje uz smanjenje takvih pomoći, u perspektivi. To istovremeno potvrđuje vrednost graduelnih koncepcija, onih koji nisu principijelna novost, ali računaju sa koračanjem, jer u suprotnom, ne bi bio ni primenjiv.
Nije baš sasvim tačno da su sva javna preduzeća napunjena i prepunjena partijski zaposlenim kadrovima, a svi direktori javnih preduzeća bahate lopuže koje samo gledaju kako da iskoriste partijsku vlast, ne bi li se obogatili, izneverili naciju, narod, javna očekivanja. Ta vrsta javno negovanog pesimizma i cinizma u odnosu prema javnom dobru, daleko od istine.
Postoje mnogi drugi problemi koji opterećuju efikasnost i privrednu uspešnost javnih preduzeća, a jedan je i taj što se odnegovala ideja socijalne politike koja se vodi preko javnog i komunalnog sektora. Ima li hrabrosti da se postavi pitanje tržišne cene usluga koje daje javni sektor? Upravo zato što se ne želi izazivati nezadovoljstvo, javna preduzeća potpuno neprofesionalno, izvan tržišnu socijalnu politiku sprovode kroz cene svojih usluga, a to onda mora biti subvencionisano.
Mi ne možemo tek tako lako skinuti javna preduzeća sa programa subvencija. Koraci ograničenja subvencija već su i ranije pravljeni kao ograničenje mase zarada za sva preduzeća u javnom sektoru, a ovo je samo još jedan mali korak napred u lečenju naše privrede od subvencionizma i javnog sektora od prisutne nedovoljne tržišne odgovornosti.