Uvaženo predsedništvo, uvažena gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, baš kao i poslanici G17 plus, i moja stranka, Zajedno za Šumadiju, dakle, integralno Poslanička grupa G17 plus, glasaćemo za ovaj predlog zakona i iskoristiti sva poslovnička prava i mogućnosti da pokušamo da i vas pridobijemo da učinite isto, zato što verujemo da je ovo, u svojoj suštini, duboko narodni zakon. Narodni, već po tome što se i razumeva i predstavlja kao kapija kroz koju treba da uđe ne demagoška, ne deklarativna, već istinska decentralizacija u Srbiji.
To se vidi, između ostalog, i po odnosu koji ovaj zakon ostvaruje u konkretnom političkom kontekstu, koji uspostavlja u odnosu na stvarnost, što se u ovom zakonu i u tumačenjima sasvim eksplicitno kaže, tj. stvarnost se ne shvata kao stanje stvari, a najmanje kao dovršeno takvo, već kao realni životni proces u kom su prisutne i klice onoga što još nije postalo, a moglo bi, ako zajedničku volju oko toga obrazujemo. To je ono što čini supstancu narodnog života, društvenosti i ličnosti pojedinca, negovane u društvu, a to je nada, horizont budućnosti.
Ovaj zakon vraća nadu u narodni život u Srbiji, tačno u onoj meri u kojoj priznaje svoju nesavršenost saobrazno sistemu i zakonskom okviru koji zatičemo, kao i neskrivenu nameru da političkim sredstvima, najavom teme ravnomernog regionalnog razvoja, inicira čitav talas promena u sistemu, u zakonima, u državi, promena koje zovemo decentralizacijom i istinskom regionalizacijom.
Da ne bude zabune, da li su statistički regioni maska za neku buduću administrativnu regionalizaciju? Za ovaj zakon glasamo zato što poručujemo da nema nikakve maske. Naravno da želimo istinsku administrativnu regionalizaciju Srbije, kao stvarni uslov njene decentralizacije, ali važno je znati da to u ovom trenutku odlično razumeju i žele građani Srbije. Građani Srbije odlično razumeju sistem monocentričke postavljenosti društva, ''beogradizacije'', ako vam je draže, u kojoj je pitanje – da li ima života u Srbiji izvan Beograda, s nešto malo više fantastike nego pitanje – da li ima života na Marsu?
Pitanje istinskog ravnomernog regionalnog razvoja podrazumeva političke promene, a etiketiranje separatističkih, svih onih tendencija koje zagovaraju regionalizaciju i viši stepen autonomnosti krajina u kojima građani žive, tako je istrošena priča, tako istrošena matrica, kojoj se danas u Srbiji i deca smeju.
Pokušajte da objasnite brojevima, što ćemo mi predano činiti u vremenu pred nama, a u ovom trenutku ne iz obzira prema vremenu i stepenu dramatičnosti koji u ovu temu unosi brojevna analiza. Izvan svake sumnje, ovim zakonom počinje dekolonizacija srpske provincije i računajte da uz sebe, dok njega zagovarate i implikacije do revizije Ustava, imate narod Srbije.

Uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da izrazim lično zadovoljstvo što sam u prilici da vam se obratim u Domu Narodne skupštine, u ovom zdanju koje predstavlja Ilkićev arhitektonski san o mogućnosti spoja vizantijske tradicije, nacionalno ukorenjene, i evropske arhitektonske kulture Zapada. To je, čini mi se, naročito, važno kao jedna poruka, jer je i politički premalo naglašavano da je severozapadni prolaz emancipacije naše zajednice, put ka Evropi, najkraći kada se trasira kroz povratak u osnov sopstvenog građanskog nasleđa. Istovremeno, ovaj potez je razlog za čestitke predsedništvu, jer je to najkonkretniji prilog vraćanju dostojanstva u rad Narodne skupštine Republike Srbije, ne zato što ovo zdanje, možda, kao scenografija, deluje tako, već što označava jednu granicu i prekretnicu u radu Parlamenta u ovom sazivu.
Molim predsedavajuću da s mojim vremenom postupimo kao i u slučaju prethodnog govornika.
Moje izlaganje je u velikom delu već, uslovno rečeno, trošeno kroz izlaganja nekoliko govornika. U potpunosti akceptiram osnovnu ideju iznetu u izlaganju šefa Poslaničke grupe ZES-a, prof. Mićunovića, predsednika nadležnog skupštinskog odbora, gospodina Čedomira Jovanovića, i dobar deo onoga što je u ekspozeu sam ministar izlagao na ovu temu. Zbog toga ću se potruditi da, umesto velike količine detalja, samo jednu crvenu političku nit poruke nad ekološkim zakonima naglasim.
Prvo, moja partija "Zajedno za Kragujevac" i naš koalicioni partner G17 plus, integralno, Poslanička grupa G17 plus, u danu za glasanje će podržati paket ekoloških zakona, ali i više od toga. Zapravo, želimo da damo snažnu podršku popularizaciji i implementaciji ovih zakona. Naime, smatramo da je, iz najmanje tri razloga, od izuzetnog društvenog značaja što će Narodna skupštine Republike Srbije u naš pravni poredak uvrstiti i ovaj paket ekoloških zakona.
Prvo, svakako, ne najznačajnije, ali nije beznačajno, a retko je pominjano, ekološko područje je područje brojnih manipulacija. Nije redak slučaj da se baš zbog vrednosne pozitivne orijentacije prema toj temi, zbog njene univerzalne prihvaćenosti, mnoge neprincipijelne, neekološke političke teme i interesi maskiraju ekološkim razlozima i temama. Neću navoditi primere takve prakse, kojih je u određenim detaljima bilo i u ovoj parlamentarnoj raspravi, ali dajući prilog novoj konstruktivnosti u radu Narodne skupštine, verovatno najatraktivniji primer te vrste koji danas imamo je rasprava na temu globalnog zagrevanja.
Znate da je najveća gromada ličnog autoriteta na političkoj sceni Evrope danas, predsednik Republike Češke Vaclav Klaus, direktni zagovornik suprotstavljanja širokoj popularizaciji teme globalnog zagrevanja, smatrajući da za tu temu nema dovoljno naučnog dokaza da bi se smatrala relevantnom. Znate da je nemali broj naučnika koji eksplicitno tvrde da se to kao činjenica ne može dokazati, da je čak sasvim sporno, kada bi i bila dokazana činjenica koliko je to posledica čovekovog industrijskog i kulturnog delovanja. Dakle, neki vrlo ozbiljni naučnici govore da na promenu klime čovek, kao rodno biće, svojim industrijskim i civilizacijskim potencijalom, može delovati regionalno, ali ne globalno.
To su vrlo otvorena pitanja nauke. Naravno, postoje i naučnici koji zauzimaju sasvim drugačiji stav, ali nije teško zaključiti kako se ta tema i politički može upotrebiti zarad zaprečavanja razvoja nekih koji bi, možda, mogli u ekonomskom, političkom, privrednom smislu da postanu konkurentniji nego što to u nekim drugim sredinama može biti pozdravljeno.
U tom smislu, veliko prisustvo ekoloških zakona u našem pravnom sistemu znači prisutnost teme ekologije u javnom životu, a to znači obavezu informisanja i edukacije na ekološkom području, a širenjem fonda znanja jedino se organizovano možemo suprotstaviti manipulacijama i sužavanju prostora za manipulacije, u načelu.
Drugi značajan razlog pomenute snažne podrške leži u činjenici da se ovim paketom postavlja makroekonomski sistem mera države.
To je izuzetno značajno, jer se time u našem poretku obezbeđuje dostojno mesto za problematiku kvaliteta života. Ono što se retko zapaža jeste, zapravo, da je ključna kategorija koju ekološki zakoni razmatraju, u stvari, kategorija prostora.
Kategorija prostora je u modernitetu, zapravo, shvaćena kao kategorija od fundamentalnog značaja za egzistenciju bića kao što je čovek.
U eposi moderniteta je upravo ta kategorija prostora shvaćena kao ljudski uslov otvaranja pojma sveta kao čovekovog okruženja. Modernu epohu je obeležilo razumevanje identiteta čoveka i njegovog sveta. To znači da je, budući da je tako osetljivo biće na kategoriju prostora, ili okruženja, nemoguće u ozbiljnom političkom tretmanu, ili uređivanju čovekovog sveta, zaobići odnos prema kategoriji prostora.
Ali, kako je tradicionalna država modernog doba rešavala i razmišljala, politički, o kategoriji prostora? Uglavnom, kroz bezlični, administrativni, pravni pojam državne teritorije.
To obezličavanje prostora u kojem čovek, kao građanin, ostvaruje svoju suštinu govori, čitavim nizom posredovanja i dokazati, o tome da je, zapravo, građanin u takvom poretku, ipak, shvaćen kao podanik, a suverenitet takve zajednice pripada suverenu. Ne tako malim i kratkim nizom posredovanja, može se, zapravo, pokazati kako je ono ľ etat s est moi, zapravo, direktna posledica jednog takvog poimanja čoveka, sveta i države u tom svetu.
Naš ustav kaže nešto sasvim drugačije, da suverenitet naše republike izvire, u potpunosti potiče od građana.
Ovaj ga parlament samo vrši između izbora ili kada nije referendum u postupku, a to onda znači da je on ovlašćen da donosi takve zakone koji prema građanima, baš kao što to paket ekoloških zakona i čini, otvaraju elementarnu, egzistencijalnu kategoriju čoveka u svetu, kategoriju prostora, na jedan humanizovaniji, perspektivi razoružanja i uljuđenja primereni način.
Treći razlog se direktno oslanja na ovu misao, a izvire iz ministrovog ekspozea i poziva za prekoračenje datog okvira u promišljanju, sanjanju, kao budućeg razvoja i perspektive ekoloških zakona.
Ono što bismo mi želeli da primetimo, to je da u takvoj ekološkoj interpretaciji prostora nedostaje jedna kategorija, možda od suštinskog značaja za čoveka, a čini se i za ekološku interpretaciju njegovog sveta, onog prostora koji je impregniran emocijama, sećanjima, nadanjima, psihičkim realnostima, prostor koji i sam ima karakter ličnosti, a to je prostor na koji se misli pojmom ''zavičaj''.
Političku artikulaciju zavičajnosti, u svakom pogledu, pa i na ekološkom području, može doneti jedino politika decentralizacije. Kada govorimo u kontekstu diskusije o paketu ekoloških zakona o temi decentralizacije, naravno da se tu misli na činjenicu da i inspekcijski nadzor, i legislavita, i fiskalna politika treba da su sve više od poverenih ka izvornim nadležnostima lokalne samouprave na ekološkom području, jer za to u pojmu ''zavičaj'' postoji vrlo jaka motivacija.
Želim da naglasim, zapravo, nešto više od toga. Koji su sami potencijali ideje decentralizacije? Mi o njoj zaista govorimo s političkog stanovišta, jer ona povećava participaciju građana u donošenju odluka. Mi govorimo o njoj, nažalost, mnogo ređe s ekonomskog stanovišta, jer su lokalne samouprave i regioni, mnogi primeri pokazuju, efikasniji nosioci lokalnog ekonomskog razvoja nego što to može biti centralni nivo sagledavanja i odlučivanja.
Postoji i jedan emancipatorski potencijal u ideji decentralizacije koji je upravo sadržan u ovoj misli o zavičajnosti, koji ukazuje na to da bi ono što je u 19. veku bila ideja klasne borbe i klasnog oslobođenja, što je u 20. veku bila ideja dekolonizacije i stupanja mnogih zajednica u ravnopravan status u međunarodnoj zajednici, u 21. veku, upravo mogla biti ideja decentralizacije. Na tom tragu i uz uvažavanje ukupnog vremena, pozivam ekološki stručni tim ministra Dulića i vas ministre, lično, da nakon donošenja ovih zakona ne prekinemo s komunikacijom i saradnjom, jer su Ekološki pokret i Pokret za decentralizaciju prirodni saveznici. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moja stranka Zajedno za Kragujevac i naš koalicioni partner G 17 plus, dakle, poslanička grupa G 17 plus na ovaj zakon gleda sa visine moralnog principa i političkog načela vere u ličnu slobodu i dostojanstvo pojedinca.
Tek sa te visine ovaj predlog zakona postaje saglediv i njegova vrednota vidljiva. Da li to implicitno znači da mi verujemo da neko među nama ove vrednosti ne vidi?
Da li to znači da sumnjamo u socijalnu zrelost i moralni uzrast vidika sa kojih se pružaju mnogi pogledi zastupani u vanparlamentarnoj, a i u skupštinskoj raspravi o Predlogu ovog zakona? Vaistinu, znači.
Nepoverenje prema drugom i različitom, uz diskriminaciju, do satanizacije i organizovane kolektivne agresije, obeležili su decenije za nama. Sa muvom da možete da razgovarate verovatno bi vam rekla da i ona misli da u sebi nosi pomično središte sveta i da se stožeri vasione upravo u njoj okreću.
Upadanje u ovu bezizlaznu pećinu sopstvene perspektive, nesposobnost alterniranja perspektiva, pa otud i netolerancija prema slici stvari viđenih iz drugog ugla i drugačijeg interesa, doveli su do velikog pada komunikativnih kompetencija naše društvene zajednice, a ovaj pad je vodio u poprošćeni, primitivni koncept društvenih standarda.
Manipulatori i spin-majstori su od tog pada napravili atmosferu straha i lične identitetske ugroženosti, a ovaj strah je potom bilo lako naoružati i gurnuti u agresiju i nasilje masovnih razmera.
Zbog toga moramo priznati da naše društvo time jeste ometeno i ima problema sa funkcijom razvoja. Na ovakvim najopštijim civilizacijskim temama najjasnije se pokazuje kako mi ipak teško napredujemo.
Zato govorimo o neophodnosti diskontinuiteta, neophodnosti raskida sa temom i duhom vremena za nama. Takav diskontinuitet u ovom sazivu najjasnije donosi verifikacija SSP, kao i upravo ovaj zakon o zabrani diskriminacije. To su zakoni kojima ću se i pred svojom decom ponositi što sam učestvovao u njihovom izglasavanju.
(Predsednik: Gospodine Markoviću, molim vas malo tiše.)
Suštinska vrednota ovog zakona leži u činjenici da je neprirodno svako kolektivističko orobljavanje nad individualnom slobodom i ličnošću pojedinca. Ako se nekome čini ovo i suviše liberalnim, možemo da citiramo i nesumnjivo neliberalne mislioce koji eksplicitno, u duhu humanističkih poruka, kažu - sloboda pojedinca je uslov slobode za sve.
Otpori ovakvom zakonu upravo dolaze otud što je to glogov kolac u srce jednog decenijama negovanog koncepta vlasti, koncepta u kojem se vlast poima kao pravo na diskriminaciju. Diskriminisati Slovence, diskriminisati Šiptare, diskriminisati opoziciju, diskriminisati strance, sve dok ne potonemo u mlakoj bari incesta, najurivši sve različite i drugačije oko sebe.
Ovaj zakon je zapravo stop takvoj retrogradnoj tendenciji koja predstavlja kontraevolutivni smer u životu našeg društva i zbog toga sa svojim sloganom - Šumadija u sred sveta, Zajedno za Kragujevac, sa zadovoljstvom, uz svog koalicionog partnera G 17 plus, učestvuje u donošenju ovog zakona. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je što ste pravilno prepoznali trenutak i dali reč prof. Mićunoviću, iako sam se prethodno javio, jer je upravo time potvrđeno ono čemu sam se i ja želeo pridružiti i pun smisao su postigle reči gospodina Maraša.
Sasvim sigurno, ne samo u svoje lično ime, sasvim sigurno i u ime političke organizacije - Zajedno za Kragujevac, kojoj pripadam, ali i cele poslaničke grupe G17 plus, pridodajemo ovim tvrdnjama jedan apel i novinskim udruženjima, esnafskim, profesionalnim i ukupnoj liberalnoj javnosti Srbije, da se nad temama halakanja, pozivanja na linč nad slobodom pojedinca koji javno deluje, naprosto mora pretvoriti u jednu pozitivnu društvenu akciju.
Istovremeno, to je povod da se setimo kako su i u mnogim drugim prilikama takve akcije izostajale, a nekako, igrom slučaja, najčešće prozivane ličnosti sa političke scene Srbije u takvim medijima, oko kojih se najlakše formirao front solidarnosti na negativnoj osnovi, upravo su one koje reprezentuju ideju liberalnog političkog koncepta i koje zagovaraju tržišnu emancipaciju i stvarno oslobođenje ovog društva.
Otud nam nije teško da pretpostavimo, kada su pored gospodina Jovanovića, čini mi se, ubedljivo češće napadana ličnost je gospodin Mlađan Dinkić, ali i sam predsednik države gospodin Tadić, kada se takve ličnosti najčešće pojavljuju kao predmet takvih napada, ozbiljno je pitanje da se zamislimo - koji je stvarni domet institucija, gde se nalaze centri moći koji mogu da usmeravaju javnost, a izvan domašaja javnog nadzora na osnovu izabranih predstavnika građana u institucijama u kojima oni deluju i da to poziva na solidarnost ukupne demokratski, proevropski, liberalno opredeljene javnosti u Srbiji.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, osećam, kao građanin Srbije, potrebu da ukažem na povredu dostojanstva ovog doma, u kojem se prave upravo prezentovane istorijske paralele, s pretenzijom na identitet i nekakvu ekvivalenciju.
Kakva je ličnost generala Mladića, zaista ne znam, nisam ni preterao zainteresovan da je razotkrivam, ali njegovo vojno, političko delo u datim istorijskim okolnostima i trenutku ni na koji način nije uporedivo sa istorijskim delom i misijom generala Dragoljuba Mihailovića.
Da vas podsetim da je neustrašivi heroj iz Prvog svetskog rata, kao mladi poručnik, zatim visoki vojni ataše, obaveštajac koji je predano služio u vojnoj diplomatiji svojoj zemlji, koji 41. godine ne prihvata kapitulaciju i Ravnu goru u tom trenutku čini jedinim slobodnim mestom u fašistički okupiranoj Evropi, eksplicitno se suprotstavljajući fašizmu, zapravo ceo svoj učinak vojnog delovanja sažima u ideji nacionalnog antantizma.
Upravo ta vrsta zapadne vojno-političke orijentisanosti srpske moderne tradicije je ono čemu je suprotstavljeno ukupno vojno-političko delovanje pomenutog generala Mladića i mislim da je takva vrsta paralele ne samo neodrživa, nego i uvredljiva po nacionalnu istoriju, čije dostojanstvo moramo čuvati.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, bez ikakve želje da ova diskusija odvede radnu atmosferu na stranputicu, smatram prosto nedopustivim da se ovo pojašnjenje koje stvar čini još gorom, toleriše kao delo prihvatljivog oblika ponašanja u Skupštini.
Tvrdite da je zapravo poenta u tome što vi potencirate ekvivalenciju na drugoj strani, između Vlade Republike Srbije i fašističkog okupatora iz vremena Drugog svetskog rata. Ne znam na koji način može da se toleriše takva vrsta poređenja bez ikakvih sankcija, a naročito u kontekstu onog malopre potenciranog apela vezanog za zloupotrebu slobode štampe u javnim pozivima na linč brižljivo odabranih pojedinaca.
Potpuno mi je jasno da to pripada jednom istom koloritu, takva kvazislobodna štampa i ovakva vrsta ničem odgovornih poređenja i zaključivanja. Upravo snaga demokratije i demokratske procedure u parlamentu nije u tolerisanju svega dozvoljenog i nedozvoljenog da bi se dobilo na efikasnosti, nego u strogom definisanju zida i kriterija, ispod kojeg u vrednosnim stavovima predstavničko telo građana Srbije ne sme i ne može da padne.

Očigledno je da je povređeno dostojanstvo ovog doma.

Možete me korigovati ako to nije član 104.

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, samo istrajavam, koristeći se, bez ikakvih prekoračenja, poslovničkim pravom, na dostojanstvu predstavničkog tela građana - Narodne skupštine Republike Srbije i svakog poslanika, naravno i sopstvenom.
Gospodine Martinoviću, olako izričete najteže diskvalifikacije o ličnostima o kojima jedva da išta i znate, pa tako i o mojoj malenkosti.
Kada bi pročitali samo zvaničnu biografiju, koju možete naći na sajtu, videli biste zašto je optužba za nedostatak patriotizma, na moju rečenicu, prema svim standardima građanski uređenih savremenih društava, bruka i sramota za onoga ko optužuje.
Ne znate ni koji su stavovi koje zagovaram, ali vas to ne smeta da pljunete i zalepite neku etiketu na čoveka. Ako je već o patriotizmu, kao vrednosti, reč, koju svakako i ova skupština mora da neguje, vredno je napomenuti da u ovom trenutku i ovom stanju pogođenosti nacionalnih interesa, pre svega siromaštvom i nedovoljnim stepenom razvoja, patriota je svako onaj ko vodi poslove na osnovu kojih stiče, a plaća porez državi, a onaj koji još uspe nekoga da zaposli i da plaća doprinose, to je narodni heroj u Srbiji danas.

Uvažena gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je izuzetno značajno dogovoriti se oko nekih elementarnih pravila ponašanja u predstavničkom telu građana kada je reč o glasnom govoru o najintimnijim pitanjima miliona.
Ne radi se, kao što smo želeli čuti interpretaciju koja vređa dostojanstvo nacionalno, pa i ove skupštine, o nekakvoj uvrnutosti jednog naroda koji misli da nova godina počinje 13. januara ili da hrišćani Božić slave 7. januara. Kao i svaki drugi hrišćanski narod, i srpski narod i Srpska pravoslavna crkva Božić slave 25. decembra i novu godinu počinju 1. januara.
Pitanje Julijanskog kalendara je pitanje koje se zaista tiče Srpske pravoslavne crkve. Mislim da je upravo dužnost političara koji se osećaju privrženicima i ovoj zajednici da je ne pominju u političkom životu Srbije. Naročiti razlog više za to leži u opštoj vrednosti građanskog društva koja se tiče slobode savesti.
Kao što se sa nezavršenim piramidalnim sistemom beba donosi na ovaj svet, pa čovek živi jedan period sa fontanelama, tako je pitanje odnosa sa Bogom pitanje jedne rane koju svaki čovek rođenjem nosi, nesvesno ili svesno, kultivisano ili primitivno, kroz crkvenu organizaciju ili na drugi način.
Svaki se čovek time bavi, a vrlo je nepristojno čačkati po ranama drugih, te je otud običaj u zemljama zapadne demokratije da se o tom pitanju, koje se tiče slobode savesti i intimnosti svakog pojedinca, ne govori glasno jer je nepristojno. Hvala.

Gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo ministre, narodni poslanici, repliciram, odnosno reagujem po onom osnovu koji je definisan u članu 104, ako se ne varam, kojim se govori o dostojanstvu predstavničkog tela nacije, a govorilo se, upravo, na jedan način koji ohrabruje osećanje inferiornosti u nacionalnom samorazumevanju međunarodne pozicije Srbije.
Same reakcije na prethodnu diskusiju šefa poslaničke grupe, kojoj pripada i ''Zajedno za Kragujevac'', već govore o postojanju te intencije koja je destruktivna i koja predstavlja najveći problem političkog trenutka danas, ali ni sam ne bih mogao da poverujem da će tako eksplicitno biti upotrebljeni argumenti koji to na najizričitiji način upravo potvrđuju. Da se jednom za svagda razumemo, nema u srpskom nacionalnom, kulturnom, istorijskom, političkom identitetu ničega što nije evropsko. U potpunosti je moderni identitet Srbije i politički identitet srpske države evropski, i jedini kulturni politički kontekst u kojem ova zemlja može da se razvija jeste evropski.
Ono što je nastalo ohrabrivanjem levantinskog atavizma iz viševekovnog perioda turske okupacije desilo se u periodu komunističke političke represije. Taj teški kompleks inferiornosti, koji je opteretio dobar deo naše kulture i javnosti, danas se ne sme ohrabrivati. Priča o našoj nedoraslosti za konkurenciju je upravo ohrabrivanje svega zaplašenog, svega inferiornog, svega što bi želelo da ogugla u mraku, vanzakonju, kriminalu, u pasivnoj, ukočenoj, paralizovanoj poziciji, koja valjda još jedino na smrt ima da miriše.
Cela strategija i ove vlade i prethodno izrečene diskusije zasniva se na ohrabrivanju stvaralačkih potencijala nacije, volje za nadmetanjem, volje za napredovanjem i usavršavanjem, a nikako ohrabrivanjem jednog taloga, koji, nažalost, zbog rđavog političkog i istorijskog iskustva u prošlosti realno postoji u našem društvu. Hvala. (Aplauz.)

Pretpostavljam da je gospodin Todorović na mene mislio eksplicitno, pominjući doduše ime Milikić, ali mislim da je mislio na moje ime, Milenić, dok je govorio i interpretirao sadržaj moje diskusije na način koji je, blago rečeno, iskošen, odnosno potpuno iskrivljen. Ali, pažljivo sam slušao, s voljom da nešto naučim, i razumeo da nesporazum zapravo i leži u razlozima koje sam potencirao u prethodnom obraćanju.
Prvo, na potpuno pogrešnom razumevanju sopstvene pozicije, pa ako hoćete čak i nacionalne istorije i nacionalnog identiteta, ideja da je potvrda nečeg nacionalnog u antievropskom stavu, potpuno je iskrivljena, nema nikakve veze ni sa istorijskom prošlošću, ni sa istorijom ideja u našoj kulturi. Moderna Srbija nastaje kao lokalna samouprava u Kragujevcu početkom pretprošlog veka, na potpunom identitetu nacionalnog i evropskog, u otporu prema istočnjačkom, nasilno izgrađenom nasleđu, kao i prema rajetinskom mentalitetu u sopstvenom kulturnom obrascu. I potpuno je prozapadna cela moderna istorija Srbije upravo kroz Prvi i Drugi svetski rat do instaliranja komunističkog režima. Sovjetsko je nasleđe i levantinsko ideja o antizapadnom i antievropskom identitetu Srbije.
Ako ta tema pripada istoriografiji, aktuelnom trenutku, sigurno pripada činjenica da, naravno da moramo sami da se menjamo, ne tako što će neko dociranjem menjati građane, već se naši integrativni procesi ne mogu čarobnim štapićem ili veštim trikom spoljne politike ubrzati, već prvenstveno radom na sopstvenoj kulturi, proizvodnoj i ukupnoj.
Čini mi se da tako emotivne i ostrašćene reakcije na diskusiju šefa Poslaničke grupe G17, gospođe Grubješić, samo potvrđuju kako nema razloga da se baš toliko plašimo napredovanja, dok ima onih koji očigledno znaju kuda vode.

Poštovana gospođo predsednice, cenjeno predsedništvo, gospodine ministre, ovu relativno kratku diskusiju o Zakonu o budžetu za 2009. godinu iskoristio bih da stavim dva akcenta na ovu temu, sa stanovišta analize budžeta kao programskog dokumenta.
Ima, kod Orvela u "84-oj", jedna vrlo oštroumno formulisana kritika protiv totalitarne levičarske demagogije i propagande u svetu dela, koja se odnosila na laburističku levicu u vremenu pisanja romana, koja otprilike kaže sledeće – kod velikog brata je dva plus dva moglo da bude i tri, moglo je da bude i pet, zavisno od potrebe i zahteva trenutka, ali kada je ta računica potrebna za konstruisanje aviona ili kada se lije top dva i dva je uvek bilo četiri, što je čini se vrlo egzaktno formulisana linija razgraničenja između proklamovanih i stvarnih interesa, namera, ciljeva. I zaista, kada kvantifikatori uđu u analizu planova i namera, onda tu više naprosto nema nikakvih izvrdavanja, ma koliko želeli bilo kome da se dopadnemo, ma koliko želeli da se preporučimo na raznim stranama – mi u stvari pokazujemo šta su stvarni ciljevi, količine i vrednosti kojima operišemo.
Dakle, u tom duhu posmatram kao programski dokument – budžet pokazuje da je Vladi Republike Srbije stalo, pre svega, do dve vrednosti: do dokumenta koji će da podrži makroekonomsku stabilnost, kao i do dokumenta koji će izaći u susret zahtevima socijalne odgovornosti. U tom smislu, zaista, sa stanovišta odgovornosti koju je Vlada demonstrirala u kreiranju ovog dokumenta, ona zaslužuje najviše pohvale.
Ali nisam siguran da ista mera pohvala sleduje i za pokazani nivo hrabrosti. Zaista hrabrost nije vrednost koja bi mogla univerzalno da se zahteva i otuda ona i ne može da se uspostavi kao dužnost, jer nije moguće zahtevati od svakoga da mora biti hrabar. Hrabrost spada u ono što u etici zovemo – opera supere rogativa, pozdravljamo kad god kod nekoga na to naiđemo, ali se ni od koga ne sme imperativno zahtevati.
Međutim, može se postaviti pitanje da li je bez kategorički zahtevane hrabrosti moguće osnažiti, u ovakvim unutrašnjim i spoljnim prilikama reformsku politiku u Srbiji? Da bih bio jasniji šta hoću da kažem, možda je to najdirektnije moguće demonstrirati već na prvim stranama Predloga zakona o budžetu za 2009. godinu, kada se, recimo, vidi da je ukupan projektovani nivo prihoda jednak tekućim rashodima, a da su kapitalne investicije u stvari u svom obimu ekvivalentne ili približno jednake planiranom budžetskom deficitu ili možda još preciznije ako kažem – izvan svake sumnje je štednja afirmativna vrednost, koja se mora demonstrirati pre svega u oblasti javne potrošnje. Nije li makar jednako važno bilo insistirati i na investicijama i razvoju.
Da budem sasvim precizan, ovo nije kritika, već je ovo pre jedno ukazivanje ili možda podsticanje na to – da je Srbiji potrebna nova hrabrost da bi, uprkos svim okolnostima, svim ometanjima, svim zaprečavanjima organizovanim i spontanim, nastavila sa reformama i jasno definisanim kursom evropskih integracija. Srbiji je potrebna, nova hrabrost kakva se, recimo, demonstrira u ipak značajnim delovima budžeta, kao – kada se 20 milijardi dinara opredeljuje za potrebe NIP, kada se 14 milijardi dinara odvaja za realizaciju najvažnijeg proizvodnog projekta koji će u značajno većoj meri rešiti na realnim osnovama problem uposlenosti, govorim o ''Fijatu'', nego što bi bile određene socijalne mere, kada naiđemo na 20 milijardi dinara opredeljenih da se preko Vladinog Fonda za razvoj prenesu sredstva za podsticaj i razvoj malih i srednjih preduzeća.
Sa takvim merama se naprosto mora nastaviti, jer ponavljam, Srbiji je potrebna nova hrabrost da bi uspostavila kontinuitet sa voljom da napreduje i samo prevazilazi svoje domete. Hvala na pažnji. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo ministri u Vladi, meni je pomalo i muka, kako je to Momir Vojvodić svojevremeno govorio, obratiti vam se. Zato što je diskusija deplasirana, jer je okončana zapravo pre nego što je i otvorena.
U trenutku kada smo na početku ove sednice imali da utvrdimo kvorum, pokazalo se ne da nema potrebnog kvoruma za održavanje ove sednice, nego da predlagač ne raspolaže ni onim malim, trećinskim kvorumom potrebnim za nastavak započete sednice. Tek na upozorenje predsednice Skupštine da Vlada apeluje na poslanike skupštinske većine da raspravi po ovom predlogu da kvorum, sednica je uopšte i omogućena. Time je, nema sumnje, demonstrirana tolerantnost Vlade i skupštinske većine, ali očigledno da su u vodu pala sva ona očekivanja na kojima je valjda bio zasnovan predlog da o ovome danas raspravljamo. Nadam se, kao i mnogi koji sutra slave, ne baš na taj način da ćemo pravo sa Skupštine kući na liturgiju, ali je vrlo moguće da će baš tako i da se izdešava.
To samo znači da opstruisanje skupštinskih sednica beskrajnim pozivanjem na povredu Poslovnika nije posledica dezorijentisanosti skupštinske većine, već činjenica da se predsedništvo i predsednik Skupštine samoobavezuju poštovanjem principa tolerancije.
To potvrđuje najočiglednije činjenica da se ova rasprava vodi samo zato što Vlada želi da je čuje. Ako je već tako, onda hajde da posvetimo pažnje više nego što je uobičajeno temi i razlozima na osnovu kojih je ona i sazvana.
Reklo bi se na početku, kada se čuje način istupanja predlagača, bez ikakve malicioznosti, sasvim iskreno nakon diskusije predstavnika poslaničke grupe, spontano sa gospodinom Stevanovićem, kada se drugi put javio za reč predlagač, pretpostavio sam da se javlja da predlog povuče.
Ipak, na osnovu diskusija koje su potom usledile, sticao se utisak, da li se to možda računa ne nekakvu nestabilnost Vlade, te da bi se neko želeo Vladi preporučiti i da li su takve, vrlo neprincipijelne optužbe zapravo jedan diskretan oblik preporučivanja i usputnog ukazivanja na mesto onog koje bi se eventualno moglo popuniti zainteresovanim kandidatom. Na mesto čije, o tome ću malo kasnije, jer bukvalno se diskusija u najvećem delu tako intoniraju kao da na dnevnom redu nije pitanje - poverenja Vladi, već problem u načinu rada jednog resornog ministarstva.
Sam predlagač se vrlo dosledno drži sadržaja svoga predloga i sasvim bez ikakve malicioznosti iskreno ću prokomentarisati da mislim da se tu u osnovi radi o jednom tragičnom nesporazumu, tragičnom nesporazumu s realnošću, a tragičnom po onom konceptu da je osobina tragičkih junaka da su, bez obzira na kojoj strani zapleta i ishoda, uvek svi u pravu.
Dakle, nema nikakve sumnje da u argumentima koje iznosi predlagač ima dosta od istine. Imao sam zadovoljstvo ovih dana da čitam knjigu premijera prethodne dve vlade, predsednika stranke predlagača, dr Vojislava Koštunice "Odbrana Kosova" i moram vam priznati da sam je pročitao sa zadovoljstvom. Toj knjizi je teško naći neistinu, nedostatak, slabo mesto. Sasvim suprotno, ona i pleni na određeni način, ali mora se primetiti da njena politička vrednost nije takva. Ona naprosto u tom kontekstu ne pije vodu.
Postavljalo se pitanje, kada se pravila igre krše, onaj ko je pogođen u igri koja se ne odvija po pravilima zaista može se izjasniti da napušta igru i da prelazi na bavljenje nekom drugom disciplinom i da će se posvetiti nekoj drugoj igri, ali kada je igra totalizujuća, postavlja se pitanje - ostajete li u igri ili ispadate iz nje?
Za Srbiju je od suštinskog značaja da ostane u igri, da se zadrži u igri da bi sačuvala perspektivu. Da budem sasvim iskren i otvoren, da napustim jedan epimetejski koncept zagledanosti u prošlo, da svoje već okaje stare, već da se posveti poslednjem trenutku, mogućem izboru budućnosti i opredeljenja za nju.
Ako bismo sasvim otvoreno do kraja ova pitanja pretresali, videli bismo da se mnogi značajni argumenti u raspravi nisu pojavljivali ni u ranijim periodima, jer je jedan od motiva, koliko sam razumeo predlagača, taj da je ovo i način da se za javnost otvori diskusija na temu koja je valjda neopravdano, zlonamerno, tendenciozno od strane skupštinske većine potisnuta iz javne rasprave i sa dnevnog reda Skupštine.
Podsetiću vas, i sam gospodin Samardžić, kao i gospodin Popović znaju za to, kao i pojedini predstavnici aktuelne skupštinske većine, da je svojevremeno zajedno sa nevladinom organizacijom Srpsko-američki centar grad Kragujevac formirao Centar za promišljanje nacionalne strategije, koji deluje kao forum ove organizacije.
On je na mnogo sesija javnih i radnih diskutovao, između ostalog, i ove teme. Gospodin Samardžić je bivao gost u radnu Centra za nacionalnu strategiju. Jedan broj, sada namerno pominjem tu publikaciju da se ne bi nepotrebni animoziteti uplitali, Nove srpske političke misije je čak publikovao diskusiju sa javnog zasedanja Centra, u kojoj imate jedan prilog koji i sada pokušavam da apostrofiram i iznesem, ali to nekako nije moglo da uđe u javnu raspravu.
Postoje pitanja koja nikada nisu otvarana. Koliko je zapravo pozivanje na identitetski pristup temi Kosova, patetično motivisan sa osloncem na narodnu mitologiju i ukupnu tradiciju, zaista u bilo kakvom dosluhu sa realnošću.
Pokušajte da probate stvar da promišljate iz hipotetičkih pretpostavki, recimo, da se u međunarodnom kontekstu postavi obaveza Srbije da u punom integritetu, suverenitetu na celoj teritoriji Srbije, ima obavezu da garantuje ljudska prava svih njenih građana, kao i sva ostala ustavom i zakonima definisana prava. Kako zamišljate tu situaciju?
Država Srbija s naporima vodi obračun sa mafijom u sopstvenim redovima, na svojoj teritoriji. Kako procenjujete njene izglede u obračunu sa jednom od najorganizovanijih mafija u Evropi? S obzirom na demografske populacione tokove, kakve izglede dajete budućnosti i generaciji koja bi bila na uzrastu od 15 godina već sad nacionalna manjina, ako govorimo o generaciji Srba petnaestogodišnjaka. Da ne otvaram tako bolna i teška pitanja o kojima se nedovoljno uopšte diskutuje i strateški promišlja.
Činjenica je da je u ovom trenutku održavanje u realnosti bilo poentirano opredeljenjem za razvojnu perspektivu, trenutku zasnovanom na otvorenoj mogućnosti izbora. Ovde je jednom rečeno da se i raspalo jedinstvo koje je postojalo u Vladi u politici prema Kosovu i Metohiji, i to baš po liniji onih koji su se opredelili za Kosovo i Metohiju i navodno onih koji su se opredelili za Evropu i evropsku Srbiju.
Nisu li se, ako je to ta linija, i građani po toj liniji opredeljivali. Jesmo li tumačili, razumeli i prihvatili poruku koja je tada napravljena?
Poruka je, ponovo akcentujem, u razlici ovog epimetejskog i prometejskog retrospektivnog i perspektivnog pogleda na svet i mogućnosti koje stoje pred nama. Ti razlozi su sadržani u temama koje se zaista, neko kaže mantra, deklarativno najlakše formulišu kao evropsko opredeljenje, ali se one najpreciznije zapravo prepoznaju kao teme koje se tiču životnog standarda, razvoja, privrednih šansi, uvećanja broja investicija, podizanja šansi za ekonomski uspeh i životni standard građana Srbije, pa i njene perspektive.
Nije li otuda razlog što se upravo odmah odnekud kao tema vezana za temu Kosovo ne napada ni manje, ni više nego direktno ministar prepoznatljiv upravo po angažovanosti na tom području i resorno Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj koje on i predvodi?
Čini se da se to dešava upravo po onoj osnovi koju je najpreciznije formulisao pre neko veče na nekoj od, kako kaže gospodin Aligrudić, vampirskih sednica koju smo imali, kako je formulisao gospodin Todorović, šef poslaničke grupe SRS, kada je eksplicitno ovde izjavio, a to možete proveriti u stenogramu, da ne napada on Mlađana Dinkića zašto je njime opsednut, nego kao personifikaciju demokratskih promena u Srbiji. Izgleda da tu počinju da se otvaraju teme koje malo više govore o povodima za ovakvu raspravu i kada nikakve izglede nema, osim možda ako računa sa nekim marketinškim učincima.
Otuda se, izgleda, vezuju ponovo teme sa opet zluradim podmetanjima, kao što je recimo tema energetsko-gasnog sporazuma. Pazite, to je činjenično neprincipijelno interpretiranje koje, kao poslanik poslaničke grupe G17+, moram da demantujem.
Kako možete reći da je ministar Dinkić ili poslanička grupa G17+ protiv energetsko-gasnog sporazuma, kada smo glasali za ratifikaciju tog sporazuma? Razlike u viđenju koje su nastale u odnosu prema jednom segmentu tog sporazuma, i to gle čuda upravo onom koji je naš ustupak za prednosti druge dve koje sporazum nudi i obećava, upravo su zbog toga što se želi istrajati ne na jednom parcijalnom aranžmanu, nego na onome što sporazum potvrđuje. To je, čini mi se, mnogo drugačije od onoga što se ovde može čuti.
Još nejasnije je kako je tema NIS-a mogla biti makar asocijativno povezana sa temom Fijata. S jedne strane imate NIS koji je zapravo jedno od najbogatijih preduzeća i najveći dobitaš u zemlji, a s druge strane Fijat i rešavanje problema Fijata, preduzeća koje predstavlja jedno od najvećih opterećenja domaće privrede i koje je u periodu restruktuiranja samo za subvencije usisalo negde oko pola milijarde evra za njegovo izdržavanje.
Ili možda to što se u slučaju NIS-a, kao potencijalni kupac zainteresovani pojavljuje ruski partner, a ovamo u slučaju Fijata govorimo o partnerstvu države i predstavnika sa područja Evropske unije.
Da li se zapravo kroz celu temu aktualizovanja pitanja Kosova i Metohije pozicija Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, ministra Mlađana Dinkića, zatim NIS-a i Fijata, žele redefinisati strateški spoljno-politički kontekst u kome treba razumeti državu Srbiju?
Neki od poslanika, predstavnika predlagača klimaju glavom, dakle, verovatno sugerišu da jeste tako. Mogu samo da vam kažem da su to pitanja koja se ne bi smela baš tako lako otvarati svaki čas, kako se kome ćefne, jer su to pitanja koja predstavljaju, koja u svojim osnovama imaju strateške odluke oko kojih su se građani već jednom definitivno izjasnili.
Upravo zato što je nesumnjivo evropsko opredeljenje ove Vlade i što je nesumnjiv njen odnos prema budućnosti generacija koje dolaze, ona uživa podršku i političke stranke Zajedno za Kragujevac, kojoj pripadam, i poslaničke grupe G17+, u okviru koje ova učestvuje u radu nacionalnog parlamenta.
Naprosto, cela ova rasprava koja se kao sporedna upliće u ovu temu koja je, kažem, okončana pre nego što je i otvorena, kao da potvrđuje ono pravilo da glava koja najviše štrči treba da najviše udaraca i da dobije, i to nije teško podneti ako se razumemo o čemu se zapravo radi. Za definisanje toga ću se poslužiti metaforom koja nije nimalo nežna, ali molim vas da je shvatite krajnje ozbiljno.
Srbija zaista, a za one koji su izgubili dosluh sa realnošću to će zvučati možda i najteže, liči u velikoj meri na kuću u kojoj žive tri generacije: deda, otac i unuk.
Kuća, avaj, ima zazidane prozore i unuk bi jedini u njoj da probije zid i otvori prozore, ali mu ne daju deda i tata. Deda i tata zbog toga da svetlo ne bi ušlo u kuću i da se ne bi videlo da je kuća puna leševa od tatinog zanosa iz jednog šovinističkog pijanstva i dedinog revolucionarnog zanosa.
To dete još uvek raste u mraku, u zadahu leševa skore smrti. "Zajedno za Kragujevac" podržava ovu vladu, zajedno sa poslaničkom grupom G17 plus, upravo zato što misli da, i sve dotle dok vidi da podržava evropsku perspektivu, i stoji na strani ovog najmlađeg sugrađanina pomenute kuće, da bi se skinuli zidovi jednom sa prozora, da bi se otvorili prozori, u ovu kuću ušlo sveto i miris širokog otvorenog sveta.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nisam imao nameru o ovom amandmanu da diskutujem, ali budući da je tema ombudsmana, građanskog branioca, eksplicirana u najvećoj meri, pa čak u određenom trenutku, usuđujem se da primetim, i na način koji nije primeren dostojanstvu ovoga tela, osetio sam se naprosto pozvanim, budući da pripadam političkoj organizaciji Zajedno za Kragujevac, koja je među prvima u Srbiji južno od Save i Dunava prvo promovisala institut ombudsmana u Srbiji, a grad Kragujevac je prvi srpski grad izvan Vojvodine koji je taj institut i ugradio u lokalnu samoupravu i imamo određena iskustva od 2004. godine, koja treba razumeti. Otud se, mislim, ova polemika i pojavila, jer ona ne proizlazi iz pogrešnog razumevanja jednog člana, iz određenog odnosa prema mogućem usavršavanju kroz amandman, već je potpuno konceptualne prirode – odnosa prema kazni kao sankciji u načelu i odnosa prema moći javnosti.
Takozvano ''meko zakonodavstvo'', koje postaje u sve većoj meri oruđe građana u izgradnji države i društva u savremenoj civilizaciji Zapada, u stvari polazi od pretpostavke da nije kazneni rigorizam ono što u najvećoj mogućoj meri sankcioniše normu, i da je, sasvim izvesno, najjača sila u društvu javnost, a ne aparat prinude, i da je ceo poredak zasnovan na mogućnosti mobilisanja i artikulacije te moći u društvu.
I otuda čitav onaj niz zakona, kao što je Zakon o sprečavanju sukoba interesa, ili primena Etičkog kodeksa ponašanja funkcionera u lokalnim samoupravama, ili institut ombudsmana, dakle, instituti koji nemaju moć aparata prinude, ali imaju posebno kvalitetan odnos sa višom moći u društvu, a to je takozvana volja naroda, odnosno javnost.
Njihova prisutnost, angažovanost i dnevna aktivnost treba da mobilišu javnost nad tokovima države i društva, što onda obezbeđuje ono što su temeljni principi.
Otuda, čini mi se pomalo neprimerene kvalifikacije, neke baš toliko da ih neću ni ponavljati, a neke metaforično upotrebljene, da je to ''tigar od papira'', onda potpuno korespondiraju sa uverenjem da je to primereno nekim drugim društvima, a ne našem. To uopšte nije tačno. Da li se time hoće reći - takvi smo, je li, i mi Englezi - da je nemoguća građanska javnost u Srbiji, pa da je otud institut takve političke kulture u nas nesprovodiv? To je, naprosto, netačno.
Uzgred rečeno, bilo bi i protivustavno to tako tumačiti, jer je prvi član Ustava Republike Srbije i prvo načelo u kojem se definiše Republika Srbija eksplicitno postavljena činjenica da je Republika Srbija zasnovana na evropskim principima i vrednostima i ono što ne deli te principe i vrednosti nije Republika Srbija. Kao neko ko dolazi iz Kragujevca, potpuno pouzdano znam – nema Srbije, u celoj njenoj modernoj istorijskoj tradiciji, koja nije evropska. Dakle, nema te realnosti na koju bi se pozivali tvrdnjom da mi nismo dovoljno fini za mogućnost animiranja javnosti u delovanju bez potrebe posezanja za pendrekom, kao jedinom sankcijom vrednosti koja ima da važi. Hvala.