Zahvaljujem vam se na iskrenosti kada priznajete da vam je teško shvatiti zašto je stavljanje Aristotela učite…

Uvaženi gospodine ministre, baš kao i koleginica Ana Novković, i ja želim da čestitam na spremnosti da se prihvati predlog vezan za model škole i nemamo nikakav problem u URS s tim što ste ga prihvatili kao predlog u formulaciji poslaničke grupe SPS a ne u formulaciji poslaničke grupe URS, odnosno koleginice Ane Novković. Svejedno je, jer je jednako ispravna tendencija da se pojam uzoritosti shvati i implementira kao vrlo bitan momenat pedagoške prakse i nastavnog procesa u školi. Jer, kad izostane uzoritost i izdvajanje, onda su moguće situacije koje deluju pogubno, prvo na školu i školsku komunikativnu zajednicu, a kasnije i na širu društvenu zajednicu, pa se zbog zanemarivanja izdvajanja na osnovu uzoritosti mogu desiti i takvi paradoksi da vam pri najvišoj raspravi o obrazovanju, zakonima o osnovnom obrazovanju, na najnadležnijem mestu, recimo, zalepe etiketu da ste fašista jer koristite terminologiju Bine-Simonove skale koja je institucija razvojne psihologije i pedagogije ili da vam prilepe etiketu da ste fašisoidni jer se pozivate, ni manje ni više nego na Aristotela, koji je valjda, čujemo, sasvim inovativno, jedan od preutemeljivača nacizma, bože me prosti, a da ne možete ni da prigovorite da je to uvreda Narodne skupštine Republike Srbije.
Vraćanjem uzoritosti u sistem osnovno-školskog obrazovanja vraća se obrazovanost kao, ne samo etiketa, nego norma i predmet poštovanja. Svakako to podržavamo, bez obzira na činjenicu da je prihvaćena formulacija ne po ovom amandmanu već po istovetnom prethodnom amandmanu SPS.

Ovaj amandman vezan za normu učenika u odeljenju, podneo je veliki broj poslanika iz gotovo čitavih poslaničkih grupa i mislim da to ne treba tajiti, to je javna stvar, na inicijativu Saveza učitelja Srbije.
Savez učitelja Srbije je to dosta dobro formulisao, braneći normiranje broja učenika u odeljenju, ograničenjem na 25 učenika, dosta dobrim pedagoškim razlozima. Mislim da je najveći broj poslanika i prihvatio, iz tih razloga struke, da priloži amandman sa tom intencijom.
Ono što, međutim, ostaje stvar za dalju diskusiju i koju treba učiniti javnom, i kroz raspravu o ovim zakonima, jeste istovetni zahtev sindikata.
Međutim, argumentacija tu više nije pedagoški motivisana i ako ima, i mislim da tu za Ministarstvo nije sporno, iskreno se nadam, pedagoško utemeljenje. Uostalom, to je jedna od intencija strategije razvoja obrazovanja u Srbiji, a vezano za perspektive. Iz sindikalnog naboja u ovom zahtevu vidi se da je zapravo problem materijalni status nastavnika, odnosno strah od mogućih tehnoloških viškova u prosveti i da bi se uvećanjem broja odeljenja, što bi se dobilo smanjenjem broja učenika u odeljenju, stvorio prostor za veći broj nastavnika u prosvetnoj praksi, baš kao što bi se, ako se odustane od finansiranja perkapito i zadrži intencija, koja je takođe sindikalna, finansiranjem po odeljenju dodatno i finansijski zaradilo, što je legitimna sindikalna intencija.
Mislim da ne bismo smeli da preko ove tačke dnevnog reda pređemo u okviru pedagoških i normativnih situacija u samom obrazovnom procesu, a da se ne osvrnemo i na ovaj sindikalni zahtev i perspektive dijaloga po tim pitanjima. Hvala.

Tu je približavanje čvornoj tački o kojoj smo i u raspravi u načelu govorili. Uvaženi gospodine ministre, tri puta sam se obradovao, sasvim intimno, lično, u vezi sa događanjima u Ministarstvu prosvete u Vladi Republike Srbije kroz skoriju istoriju - prvi put kada je ministar prosvete u Vladi Vojislava Koštunice, profesorka na orijentalistici sa Filološkog fakulteta zaustavila proces kvazi reformi šuvarizacije ostataka šuvarice, drugi put kada je ministar prosvete gospodin Vuksanović javno izjavio da je ponosan na ocenu dva za srpske univerzitete, povodom jednog testiranja, i treći put kada ste vi izabrani za ministra prosvete.
Prvi put, ne bih objašnjavao zbog čega je zaustavljanje tog kvazireformskog procesa bilo pažnje i hvale vredan čin.
Drugi put, ministarka je smenjena čim je taj proces zaustavila, u pola mandata je smenjena u Vladi Vojislava Koštunice.
Ministar Vuksanović samo nije imao prilike da kaže da, dobivši vrlo nisku ocenu dva, na ocenjivanju na kojem se nije merio rejting univerziteta, nego primena bolonjskog procesa na univerzitetu, da smo se time sa niskom ocenom svrstali u rang sa prestižnim univerzitetima jedne Bugarske ili jedne Francuske, a nismo uspeli da domašimo visoke ocene i domete univerziteta Flamanske zajednice u Belgiji. Najveće nacije u Evropi uopšte i ne primenjuju bolonjsku reformu na svoje univerzitete. Naravno, nije stigao to da objasni ni ministar Vuksanović.
Kada ste vi izabrani za ministra, obradovao sam se sasvim iskreno zato, ni manje ni više, što znam da jeste socijalista i da ste visoki funkcioner SPS. To je od izuzetnog značaja, jer ja nisam socijalista, pre bi se moglo reći da sam neki konzervativni liberal. Ali, nesporno je sledeće – obrazovanje je moguće samo u koordinatima olportovske humanističke koncepcije emancipacije, što pripada korpusu socijalističkih prohumanističkih vrednosti.
Drugo, ako nije emancipacija, to nije obrazovanje nego obuka. A ovde o tome govorimo. Ja sve vreme branim Ministarstvo prosvete, ne zato što ne delim prigovore mnogih, nego što mislim da uopšte niste vi adresa, da vi stojite između mnogih sila uglavnom pokušavajući da branite obrazovni sistem, kao što i u ovoj temi imate obavezu lojalnosti prema Vladi pa ne možete i sami da kažete da biste i vi rado ovo sproveli, samo kad bi mogli da se izborite za malo bolji materijalni status obrazovanja u ukupnom budžetu.
Ali, hajde da budemo otvoreni do kraja. Dokle će sve laži ovog društva na kraju da se ispostavljaju obrazovnom sistemu, a nema gde, jer o tome smo pričali u načelnoj raspravi, tu je istina odnosa zajednice prema budućnosti. Kritični trenutak nastaje kada to ne bude više sukob ministarstva sa svim živim i neživim koji znaju ili ne znaju ama baš ništa o obrazovanju, ali su spremni da prigovore jer oni, valjda za razliku od vas, vide da stanje nije kako biste i sami voleli. U jednom trenutku će unutar obrazovnog sistema da se odigra konflikt između zaposlenih u obrazovanju i ministarstva, koje pokušava sve te protivrečne tendencije sa što manje konflikta da harmonizuje.
Gde ćemo tada, kada mi koji se bavimo politikom i dalje budemo hteli da lažemo i da ne otvorimo pitanje šta hoćemo za svoju decu? Koji su didaktički principi našeg obrazovanja? Kakvog čoveka hoće ovo društvo, pa shodno tome onda i kakav obrazovni sistem? Hoćemo li školsku industriju, što se izgleda vrlo temeljito gura, mali broj velikih škola, po mogućstvu, u što manjem broju velikih centara, pa u tri smene, red klupa, red đačkog mesa, na kraju procesa tapija na pamet i to je obuka, masovna obuka. Ko hoće nešto više, nek spremi pare i nek bira školu, da li možda i zemlju u kojoj će da se obrazuje. Ili smatramo da je emancipacija nešto što pripada svakom detetu ovog društva, bez obzira u kom selu živelo? Jer, ako decentralizujemo društvo i uvedemo svet u našu zemlju, onda je svako selo centar sveta.
To je to pitanje decentralizacije koje je centralno i nema nikakve sumnje, prvi sistem gde će prenapregnutost da se meri, svih naših društvenih laži i izmišljotina, je sistem obrazovanja.
Poslanička grupa URS samo hoće da kaže da razume da nije Ministarstvo prosvete to koje je remetilački faktor, ali koje odlično zna da ne može beskrajno da odlaže konflikte, laži i netransparentnih sukoba interesa u našem društvu tek Ministarstvo prosvete. Hvala.

Uvažena koleginice, samo da ne bude nesporazuma, brutalni izraz: "red klupa, red đačkog mesa", koji sam posudio od mog profesora pedagogije, prof. Nedeljka Trnavca, je zasnovan na kritičkom odnosu prema tom konceptu a ne na želji da bilo koga sablaznem. Moj odnos prema "šuvarici" takozvanoj je vrlo sličan, pa sam reforme o kojima sam govorio nazvao "kvazireformama" iliti "šuvarizacijom" ostataka. Dakle, nije to bio negativan odnos ni prema Vladi, koja je pomenuta, ni radu tog ministra, već sasvim suprotno, niti postoji želja da bilo koga prepadnem jednom mogućom stvarno grubom koncepcijom industrije obrazovanja.

Amandman zaista Vlada nije prihvatila, ali je prihvatila amandman sa istovetnim ciljem, formulisan samo od strane poslanika druge poslaničke grupe. Ja nemam problem sa tim da li to ima politički smisao, da li Vlada želi da da prednost opozicionom amandmanu, što je lepo, ili možda da pošalje neku političku poruku o mogućim kreiranjima političkih odnosa u budućnosti i to je lepo učiniti transparentnim.
Meni je bitno da je amandman usvojen, odnosno da je praktično ovim amandmanom stavljena zabrana na jednu jako lošu i nesporno neprihvatljivu praksu na koju je ukazao Savez učitelja Srbije, naime da postoje škole u kojima se bez obzira na uzrast učenika, tamo gde se odvija poludnevna smenska nastava, zahvaljujući većem broju nastavnika nego učitelja u nastavničkom veću u formi nekog nadglasavanja, donose odluke da učenici jednog istog uzrasta, najčešće prvog ciklusa osnovnog obrazovanja, idu tokom cele školske godine u jednu smenu, a deca starijeg uzrasta, odnosno drugog ciklusa, takođe cele godine u jednu istu smenu. To je medicinski naprosto neprihvatljivo, zbog razvojnih potreba deteta, kao što nema sumnje da bi u pedagoškom smislu idealno bilo da na jednog učenika dođe jedan profesor, pa da nastava bude individualna, što je naravno nedosežan cilj.
Isto je tako izvesno da bi najbolje bilo da škole ne rade poput industrije smenski, te da sva deca idu pre podne u školu. Ali, kada to već jesu standardi koji prevazilaze naše mogućnosti, onda makar opterećenost učenika mora biti ravnomerna. Ovim amandmanom, koji je samo pozitivno formulisan, praktično je zabranjeno onima koji su kršili taj princip da to više rade ubuduće.
Slažem se i sa onim kolegama koji su smatrali da to baš i nije problematika za nivo zakona o osnovnom obrazovanju, ali ako je to već, a verujem da Savez učitelja to ne piše napamet, praksa koja se primećuje u nekim sredinama, onda je bolje i zakonom je zabraniti, nego je tolerisati.

Kao što se iz ranijih diskusija moglo videti, upravo dublje partnerstvo lokalnih samouprava i države u koncipiranju rada osnovnih škola i vaspitno-obrazovnog sistema, uopšte, jeste put na kojem će se naći rešenja za mnoge probleme u vaspitno-obrazovnom sistemu. To znači decentralizacija nacionalnog sistema vaspitanja i obrazovanja. Ovo je upravo jedno od pitanja na koje se to možda najbolnije pokazuje.
Primer grada Kragujevca, da ne ponavljam argumente koje je koleginica iznela, je da je lokalna samouprava na sebe htela da preuzme troškove koji nesumnjivo nastaju primenom ovakvog koncepta predmetne nastave i u prvom ciklusu osnovnog obrazovanja. Ministarstvo se muka nagledalo da nađe model u kojem će to biti sprovodljivo, jer naš sistem nije koncipiran tako da određena osnivačka prava i pitanja u vaspitno-obrazovnom procesu partnerski mogu da rešavaju i nose država i lokalna samouprava. Poseban interes lokalne samouprave za ovakav pogled na stvar leži u onim izvan vaspitno-obrazovnim ili šire gledano vaspitno-obrazovnim ciljevima nastave i procesa obrazovanja.
To što profesora muzičkog vaspitanja nema u nižim razredima osnovne škole ima veze sa stvarnim stepenom razvoja horskog pevanja i odnosa prema muzičkoj kulturi, kao što odsustvo profesora fizičkog vaspitanja ima veze sa skoliozama i rastom broja ravnih tabana u populaciji učenika. Ovo govorim na osnovu davne konsultacije sa stručnjacima iz tih oblasti. Nije sporno da su nastavnici razredne nastave osposobljeni da izvedu nastavu, ali jeste sporno koliko je to doslovno i realno tako.
Naime, nema nikakve sumnje da nastava koju izvodi nastavnik muzičkog vaspitanja u nižim razredima i nastava koju izvodi profesor fizičkog u nižim razredima nije po svom kvalitetu i učincima identična sa nastavom koju će sprovesti nastavnici razredne nastave.
Iskustva u Kragujevcu su pozitivna. Nije u potpunosti rešeno onako kako je lokalna samouprava predlagala, ali smo našli neki partnerski model i mogu da vam kažem da se tzv. školski horovi, to pravilno možete pratiti, direktno vezuju za način rešavanja ovog pitanja u školi. Tamo gde profesori muzičkog vaspitanja imaju značajnijeg učešća u nastavi osnovne škole, tada se horsko pevanje neguje od najranijih uzrasta u školi. To nije nikakav propis i pravilo, ali pravilnost koja se da uočiti je činjenična.
Neću još mnogo, jer mi je vreme poslaničke grupe sve tanje i tanje, a mnogo je još zakona pred nama. Činjenica je da se nagomilani problemi u vaspitno-obrazovnom sistemu, baš kao i u drugim segmentima društva, produktivno mogu rešiti kroz decentralizaciju sistema i produbljivanje partnerskog odnosa države i lokalne samouprave. To je potpuno uverenje poslaničke grupe URS.

Pa, uveliko je tu polemika i izvan onoga što su realni okviri vaspitno-obrazovnog sistema. Takozvane troškove nastave uopšte i ne pokriva Ministarstvo prosvete iz Vlade Republike Srbije, nego lokalne samouprave. Budžeti lokalnih samouprava nisu svi jednaki u svom potencijalu. Trpe dosta udara i krize koja postoji, ali je čini mi se teško naći škole, bar na teritoriji centralne Srbije koje te poslove, uz podršku svojih lokalnih samouprava, već uglavnom nisu obavile na izuzetno valjan način.

Molim da se ne oduzima vreme poslaničkoj grupi, već repliciram kao ovlašćeni predstavnik u ime poslaničke grupe.
Savršeno je netačna informacija da se Ujedinjeni regioni Srbije mogu okvalifikovati kao neko ko se naoštrio protiv budžeta lokalnih samouprava, već stvar stoji upravo suprotno.
Da vas podsetim, iz vremena partnerstva sa vašom političkom organizacijom naš paket decentralističkih zakona, koji smo proveli kroz ovu Skupštinu, je redukovan upravo na zahtev starijeg koalicionog partnera, DS, iako smo za mnogo širi opseg decentralizacije, uključujući i fiskalnu, imali podršku u do sad najvećoj zakonodavnoj inicijativi građana u istoriji parlamentarizma u Srbiji. Da vas podsetim, te naše predloge zakona potpisalo je oko pola miliona građana.
Ako se misli na poslednje promene kojima se deo ranije dodeljenih sredstava lokalnim samoupravama uskraćuje, to u zbiru, kada se i to oduzme još uvek predstavlja uvećanje budžeta lokalnih samouprava po istom osnovu u odnosu na zatečeno stanje iz prethodnog saziva.
Uostalom, osnova programa Ujedinjenih regiona Srbije jeste upravo afirmacija pozicije lokalnih samouprava u svim relevantnim delatnostima, pa, evo, upravo kroz diskusiju o ovim zakonima smatramo da je to moguće i u oblasti obrazovanja. Lokalne samouprave snose značajan deo finansijskog tereta za funkcionisanje vaspitno-obrazovnog sistema, a nemaju toliko prostora i za kreativni doprinos u unapređenju tog sistema.
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Mileniću.)
Međutim, u ovom segmentu kojeg se amandman dotiče, govorim zaista na osnovu ograničenog iskustva gradova i opština na području centralne Srbije, taj problem je uglavnom… (Isključen mikrofon.)

Upravo po ovoj temi, rodne osetljivosti zakonskog predloga, diskutovao sam u raspravi u načelu i pohvalio zakon upravo i sa tog stanovišta. Jeste da materijalno intervencija koju poslanik predlaže ne menja ništa u obimu prava i u konsekvencama koje zakon proizvodi, ali je pažnje i poštovanja vredna intencija predlagača zakona da o toj činjenici, o tom kvalitetu i u zakonskom tekstu vodimo računa, tim pre što je to oblast u kojoj ova zemlja nema razloga da se stidi u evropskim razmerama. Zaista, u Kraljevini Jugoslaviji nisu žene imale čak ni političko pravo glasa, ali u Evropi spadamo u krug zemalja koje su prve takvo političko pravo učinili objektivnim.
Samo da vas podsetim da su neki kantoni u Švajcarskoj pravo glasa za žene omogućili tek krajem 20. veka uz intervenciju federalnih vlasti i međunarodnih organa. Činjenica je da je u našoj kulturi još Svetozar Marković u 19. veku pisao o pravu ženskinja i akcentovao potrebu političke osetljivosti da to pravo ne može biti nedostatak zakonskog teksta to što predlagač zakona iskazuje potrebu da o toj činjenici, iako je tekovina naše kulture, vodimo računa i u normativnom jeziku i u aktu formulisanja zakona. Mislim da je to prednost ovog zakona. Poslanička grupa URS je saglasna sa stavom Vlade.

Hvala gospodine predsedniče, upravo kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe URS moram da repliciram iako je nesumnjivo tema o kojoj raspravljamo važnija, ali je grubo povređen pogled na političke stavove URS i predsednika stranke i ministra u Vladi Republike Srbije gospodina Mlađana Dinkića u iznošenju kako je on navodno, pa valjda inplicitno time i politička partija URS, nezadovoljan radom policije i da nema poverenja u ovu državnu službu i organ.
To naprosto nije istina. Činjenica je da je gospodin Mlađan Dinkić eksplicitno izrazio sumnju da postoje pojedinci koji zloupotrebljavaju informacije i znanja iz stručnog rada ove službe ili poziciju u toj službi i kroz tabloitizaciju političkog govora i života zapravo narušavaju ugled koji bi ona morala da uživa. Pre nego što je gospodin Dinkić sa tim stavom izašao u javnost, podsetiću vas i povodom sličnih događaja u Kragujevcu, ponavljali smo, najveći broj policajaca vrlo savesno obavlja ovu izuzetno tešku dužnost.
Mi u njima i vidimo naše komšije ali to nije razlog da previdimo zloupotrebe njihovih dužnosti i obaveza od strane ne savesnih pojedinca. Kao reformska politička partija uvek podcrtavamo da očekujemo reforme u policiji i svi koji u te poslove budu ušli mogu da računaju na našu političku podršku ali mi nismo nikakva anarhistička organizacija koja bi podržala opštu sumnju u policiju kao državni organ, već sasvim suprotno kao članica Evropske narodne partije i kao politička partija umerene desnice i te kako umemo da cenimo i neophodnost i značaj kvaliteta rada ovog državnog organa.

Govorim po ovom amandmanu, manje zato što se kritički može pledirati protiv ili za, jer u suštini predlog Vlade i amandman su istoznačni. To je eventualno finesa koja može odlučivati o razlici. Meni je, lično, savršeno svejedno u kojem će od oblika ovaj stav biti predložen, ali mislim da je tema o kojoj govore i član predloga zakona i amandman suviše značajna i za naš parlament, i za naše društvo, da bismo je pustili da prođe, a da ne doprinesemo svojom diskusijom da igra malo duže i značajnije, pa i u ovoj parlamentarnoj raspravi.
Tema jednakosti, zabrane diskriminacije i dužnosti javnih adresa i ustanova, pre svih škole, da insistiraju na implementaciji tih vrednosti i otporu prema njihovom ugrožavanju. Tačnije, centralna vrednost o kojoj se tu govori, a koja je u dugom periodu za nama nipodaštavana, zanemarivana, vređana, jeste ono što se jezikom, recimo, pesnika Volta Vitmena zove – veličanstveni ponos čoveka u njegovoj ličnosti. Taj veličanstveni ponos čoveka se nalazi u ličnosti svakog pojedinca, bez obzira na uzrast, versku, rasnu, polnu ili bilo kakvu drugu pripadnost.
Taj veličanstveni ponos čoveka se nalazi i u pojedincima koji greše. Znači, postupci mogu biti neispravni, čak kažnjivi. Taj veličanstveni ponos čoveka nalazi se i u ličnostima onih pojedinaca koji su počinili zločin. Mogu biti kažnjivi postupci, ali taj veličanstveni ponos u ličnosti svakog čoveka je ono što ne sme da oskrnavi i povredi nijedna institucija, nijedan politički akt, nijedna javna izjava.
Zato mislim da je ova tema od izuzetnog vaspitnog značaja, ne samo za mlade, što pripremamo donošenjem ovog zakona, već za našu javnost u celini. Oko nje je zapravo cela reformska politika i namere podizanja kvaliteta života i razabiranja jasnijeg puta u budućnost zemlje i društva. Hvala.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre i predstavnici Ministarstva prosvete u Vladi Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu ovo izlaganje da otpočnem a da se ne setim nekadašnjeg narodnog poslanika u Saveznom parlamentu, Momira Vojvodića koji je u ovoj sali jednu svoju raspravu počeo opaskom – dame i gospodo, gadno mi je obratiti vam se.
Ovaj sud ukusa koji nije preterano podsticajan, može da zavara ako se nekome učini da izražava stav poslaničke grupe URS prema zakonskim predlozima. Baš naprotiv, poslanička grupa URS u Danu za glasanje podržaće svaki od ovih predloga i to sa dobrim razlozima zato što ovaj paket zakona predstavlja normativnu nadgradnju sistema obrazovanja i vaspitanja u Srbiji, zato što on sadrži čitav niz dobrih, konkretnih rešenja, zato što je reč i o rodnosenzibilnim zakonima i o zakonima koji su osetljivi na decu sa smetnjama u razvoju i potrebe osoba sa invaliditetom, zato što u krajnjoj konsekvenci ovaj paket zakona predstavlja sasvim konkretan korak napred u implementaciji već usvojene Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine.
Dakle, nema nikakve dileme da poslanička grupa URS sa razumevanjem podržava ovaj paket zakona, ali taj ukus gorčine koji ne želim da propustim, makar i prenaglašavao, da podcrtam proizilazi iz osećanja propuštenih mogućnosti, relativno plitkog reformskog zahvata. Ovo nije kritika na račun Ministarstva prosvete i predložene zakonske ponude. Oni koji očekuju da će sve nagomilane probleme u vaspitno-obrazovnom procesu da rešava isključivo Ministarstvo prosvete i da preuzme punu odgovornost za stanje vaspitno-obrazovnog procesa i obrazovnih standarda u društvu i u opštoj kulturi, očigledno beže od razumevanja situacije da je obrazovanje ona oblast u kojoj se više ne mogu sakriti svi oni problemi koji opterećuju društvo i zajednicu i da je okvir u kojem ima da deluje Ministarstvo prosvete, izuzetno skučen. To naglašava i sam ministar prosvete u svom uvodnom izlaganju.
Najčešće se pominju tri elementa ograničenja. Jedan je demografski vezan za proces depopulacije. Ono što je tužna činjenica da podsetim da je depopulacija sastavni deo planiranih faktora koji će uticati na proces i sliku vaspitno-obrazovnog sistema u Srbiji 2020. godine i nažalost potvrđuje se sasvim tačno predviđanje.
Drugi ograničavajući faktor je vezan za recesiju, vezan je za ekonomsku i finansijsku krizu. Treći je onaj koji se iz Ministarstva prosvete najčešće pominje i to je mreža osnovnih i srednjih škola na teritoriji Republike Srbije. To je nesporno tako.
Ono o čemu ću krajem ovog izlaganja posebno da posvetim pažnju jesu dodatni okviri koji su neosvetljeni, a o kojima se, bojim, u suštini radi i za koje je krajnje sporno da li pedagoška struka i prosvetna vlast pa čak i uz podršku cele Vlade mogu da preuzmu odgovornost bez jednog ozbiljnijeg konsenzusa u društvu koje je isključiva odgovornost politike, političkih partija i aktera na političkoj sceni. Ali dok dođem do te teme ne bi bilo uputno preskočiti niz detalja, koji stvarno predstavljaju unapređenje postojećeg sistema obrazovanja. Neko je to već napomenuo, uglavnom u detaljima, da tako je, ali unapređenje.
Dobra su rešenja i rasterećenja učenika osnovne škole, bilo da je reč o prvom ciklusu, o nižim razredima osnovne škole gde učenici više neće moći da imaju više od četiri časa dnevno, jer je nedeljni fond 20 časova, bilo da je reč o drugom ciklusu ili o višim razredima osnovne škole gde učenici neće imati više od pet časova dnevno, jer je nedeljni fond 25 časova.
Zahvaljujem se i podržavam svaku intervenciju Ministarstva prosvete, budući da je ovo limitiranje povratno uticalo i na normu nastavnika, pa moguće i na sindikalna pitanja koja su i te kako napeta u prosveti.
Uložen je jedan amandman, koji Odbor za nauku, obrazovanje i tehnološki razvoj svesrdno podržava, a to je da se ova norma od 25 časova odnosi na obaveznu nastavu, a ne i na fakultativnu i izbornu nastavu.
Vrlo je značajno napomenuti da su i određena dokimološka usavršavanja ugrađena u ovaj zakon. Za osnovne škole tri, a za srednje četiri ocene u polugodištu sada predstavljaju zakonsku obavezu. To treba da bude sredstvo u borbi protiv kampanjskog rada, između ostalog. Svakako, doprinosi potpunijem ocenjivanju rada učenika i akcentovanju onog dela nastave koji se odnosi na utvrđivanje.
Sigurno je mogućnost da se u izuzetnim slučajevima odloži upis u prvi razred, jedno unapređenje sistema, uvođenje zakonskog okvira za obrazovanje odraslih i te kako stvara šansu za dodatno snabdevanje alatima za rešavanje najtežeg socijalnog problema u Srbiji, problema nezaposlenosti. Takođe su nesumnjivo pozitivne mere i obaveznost odlaska u penziju nastavnika sa navršenih 40 godina radnog staža, odnosno 65 godina starosti, odnosno podizanje limita za stipendiranje sa srednje ocene studija 8,5 na 9,00, jer se time vraća smisao pojmu stipendije, a naravno, oni studenti koji time ne ostaju dovoljno konkurentni, takođe su obeštećeni kroz studentske kredite.
Da ne nabrajam detalje, oni svakako doprinose ukupnom utisku da je u datom okviru ovaj paket prosvetnih zakona zaista korak napred, prilog osavramenjavanju i unapređenju vaspitno-obrazovnog sistema u Srbiji. Zbog toga će poslanička grupa URS ove zakone podržati.
Međutim, postoje neke primedbe za koje mi makar u formi pitanja možemo staviti Skupštini na razmatranje, ministarstvu na promišljanje, da li je možda ipak moguće unapređivati stepen partnerstva lokalnih samouprava i državnih prosvetnih vlasti u vođenju vaspitno-obrazovnog procesa? Nama se čini da je postojeći sistem suviše centralizovan. Naravno, i na to se može dati nesporan zakonit odgovor. Vaspitno-obrazovni proces, budući da je od neposrednog društvenog interesa, ima status javne službe i ta javna služba ostaje javna bez obzira da li se u pogledu osnivača obavlja u privatnoj ili u javnoj školi, a javne škole su one čiji su osnivači Republika Srbija, AP ili lokalna samouprava, pa izvolite, lokalne samouprave, osnivajte škole i budite partneri u vaspitno-obrazovnom procesu, to niko ne brani.
Moglo bi i tako, ali čini se i uzeću za to upravo primer grada Kragujevca. Tačnije, kao predsednik Skupštine Kragujevca neću propustiti priliku da napomenem kako je lokalna samouprava, čini se, jako ozbiljan i pouzdan partner u rešavanju mnogih problema u vaspitno-obrazovnom procesu. U gradu Kragujevcu je lokalna samouprava, recimo, osnovala Centar za stručno usavršavanje zaposlenih u prosveti. U Kragujevcu je realizacijom projekta asistent u nastavi možda uspešnije, bezbolnije i lakše program inkluzije primenjen u školama nego u drugim sredinama gde je, čujemo sporadično, bilo mnogo pritužbi.
Malo je neprijatno kad se od lokalne samouprave očekuje da redukuje mrežu osnovnih škola, pre svega, da učestvuje u gašenju izdvojenih odeljenja u seoskim sredinama gde zaista, ma koliko neko želeo da ironizira, ako zatvorite tu školicu koja je preostala, možete slobodno i kamion da pošaljete i da raselite selo. To je definitivno priznanje zajednice da tu perspektive više nema.
Naravno, te skučene mogućnosti proizilaze iz jednog bazičnog problema koji je društveni i o kojem politika više ne sme da ćuti, jer ne može izbeći odgovornost. Šta je zapravo sistem obrazovanja i vaspitanja u jednoj zajednici? Mnogo je više nego što smo spremni javno da priznamo.
Pozvaću se na filozofiju nastave Artura Liberta, koja je prevedena ovde u Beogradu u čast dolaska profesora Liberta iz već narastajućeg fašizma u Nemačkoj u slobodni svet i kao primer i sredinu slobodnog sveta odabrao je Beograd. Kolege sa Beogradskog univerziteta su njemu u čast prevele tu knjigu i on kao Kantovac, koji baveći se filozofijom nikako nije propuštao da otvara pitanje pedagogije, knjigu započinje pitanjem – kako to da je nastava uopšte moguća? Koji su to apriorni uslovi, razlozi koji se nalaze u samom čoveku koji nastavu čine mogućom? To je vera u budućnost, nada, uverenje da ostavljamo svet boljima od sebe i da želimo da ih pripremimo da budu spremniji od nas. To je osnov procesa vaspitanja i obrazovanja.
Ne možemo da se lažemo šta mislimo o budućnosti. Možete kakve hoćete deklaracije da iznosite, stavove da saopštavate, šta stvarno jedna zajednica misli o svojoj budućnosti, to se čita golim okom iz stanja vaspitno-obrazovnog sistema i nastave. Tu je ona bez mogućnosti da laže i sebe i druge rekla šta misli o svojoj budućnost, šta priprema za generacije koje dolaze.
U tom smislu, pozdravljam sve napore Vlade Republike Srbije i Ministarstva prosvete, jer procenat izdvajanja iz ovog budžeta uopšte nije mali za obrazovanja, kako se to olako, da bi se lakše širile, saopštava. To je negde, ako se ne varam, oko 15%. To je budžet skoro dvostruko veći kad se sve sabere od, recimo, izdvajanja za odbranu. Ali, o čemu se radi? Radi se o stvarnim lažima i nespremnosti zajednice da se susretne sa pitanjima istine i pitanjima odgovornosti. Licemerje postaje glavno obeležje društva koje već ulazi u smer kontrainteligencije i zagovara, praktično i aktivira mehanizme samouništenja.
Dok se govori o sirotim građanima Srbije kojima država, ta svemoćna i neosetljiva, treba da pomogne, pri tom se kriju trivijalne činjenice da je na deviznim računima u bankama u Srbiji zbirna štednja građana veća od deviznih rezervi Republike Srbije i to nisu samo bogatuni. Bogatuni uglavnom štede u bankama izvan Srbije. Građani Srbije su bogatiji od države Srbije. Građani Srbije masovno učestvuju u zakidanjima od toga da li se plaćaju ili ne plaćaju računi, da li ujedaju psi ili ne ujedaju psi, da li se stvarno razvaljuju automobili na udarnim rupama ili ne. Ceo jedan sistem laži i razaranja ove zemlje doveo je do natpisa na nebu iznad Srbije – na rasprodaju, da rasprodamo, pa ćemo da idemo.
Neki će možda i da odu, ali to ne može biti moral jedne zajednice, osim ukoliko se nije opredelila za samouništenje.
Upravo to ne može da se sakrije iz stanja vaspitno-obrazovnog procesa u Srbiji, koje je u velikoj meri potpuno stavljeno u funkciju zadovoljavanja statističkih očekivanja i očekivanja roditelja i čik da neko proba da se tome suprotstavi. Što ne napreduje u privatnom sektoru sistem obrazovanja? Što bi neko lud bio da plaća za znanje, kad nije znanje cilj, a besplatno dobija ono što je stvarni cilj u tom društvu razmene laži – to je papir i licenca, tapija na pamet.
Ono na šta apelujem jeste da razumemo odgovornost svih političkih snaga koje insistiraju na reformama, odgovornost za tu dimenziju budućnosti koju potpunije, nikad i nigde ne možemo da izrazimo nego kroz kritiku, neukost, kroz podršku intelektualnom stavu i vaspitno-obrazovnom sistemu u našoj zemlji.
Na kraju, to je ono već, da i ja malo uđem u patetiku, ona Platonova čuvena fraza, saopštavana u usta Sokratova – Ako Atina ostane bez obućara, pa dobro, Atinjani će ići bosi. Ako Atina ostane bez krojača, pa, neprijatno, ali ići će neodeveni. Ali, ako Atina ostane bez učitelja, Atine neće biti. Ne zato što će poumirati Atinjani, biološki će opstati, Atine neće biti kao zajednice, jer je na doživljavaju budućnosti, zajedničkim idealima i projekcijama zasnovana mogućnost zajednice. To saopštava obrazovni sistem svakom pojedincu i zajednica sebi, kroz odnos prema vaspitno-obrazovnom sistemu.
Obrazovanje kao esencija države i zajednice nije kao što se prečesto insistira – obuka. Nije ni uvećanje količine informacija, jer bi u suprotnom računari bili najobrazovaniji i najsposobniji za obrazovanost. Tradicionalno se to ipak smatra isključivo humanom, ljudskom osobinom. Suština obrazovanja je u rastu slobode, u emancipaciji obrazovanog pojedinca. To je potpuno poznata i usvojena stvar u filozofiji nastave i u pedagogiji, a od nas koji zastupamo reforme i budućnost Srbije, ne očekuje se da budemo mehaničari reformi, ne očekuje se da budemo reformo-operateri, koji će da stručnjački sprovode gotove koncepte, nego da optimizam, veru u budućnost i ideju slobode namećemo svim institucijama i zajednici.
Poslanička grupa URS će zbog toga u Danu za glasanje glasati za sve ove zakone, ne skrivajući da oseća žal što nismo mogli i više, s uverenjem da to delimo upravo i sa predstavnicima Ministarstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, uprkos činjenici da ovo nije amandman o kojem ćemo glasati, budući da je postao sastavni deo teksta zakona, čini mi se da je započeta i polemika važna, a polazeći od pretpostavke da predstavnici Vlade i gospodin Dinkić konkretno u diskusionim prilozima poslanika mogu dobiti i određene instrukcije ili inspiracije za budući rad.
Slično kao i kolega Dereta mislim da je ovde izuzetno značajno pohvaliti ovu spremnost Ministarstva finansija da se na kulturne delatnosti, tzv. kao na oblike kreativne industrije. Uz saglasnosti sa gospođom Mojović, da kultura svakako potrebuje i jednu vrstu javne podrške i podrške kroz demonstraciju društvene odgovornosti kapitala što upravo prihvatanje ovog amandmana omogućuje, sasvim je izvesno da kultura zahteva emancipaciju od socijalnog pogleda i stanovišta u razumevanju i tretiranju njenih potreba i problema. Baš kao i u diskusijama po amandmanima na prethodnom zakonu gde smo se mi iz poslaničke grupe URS baš trudili da objasnimo oponentima prosocijalističke političko-filozofske orjentacije, da porez nije socijalne kategorija. Jako je važno razumeti da to nije ni kultura.
Upravo je za razvoj kulture u Srbiji od suštinskog značaja emancipacija kulture kao delatnosti, kulture kao produkcije i samih kulturnih stvaralaca od privilegovanog kvazi aristokratskog položaja socijalnog lica, a u stvari svaka vrsta građanske emancipacije se osvaja isključivo i samo na tržištu.
Naravno, pogotovo u zemljama nedovoljno razvijenim kao što je naša, u zemljama zahvaćenim ekonomskom krizom. Ni kulturna delatnost u formi kulturne industrije ne može biti prepuštena surovosti tržišta, ona zahteva podršku. Upravo u prihvatanju ovog amandmana ja vidim tu vrstu razumevanja od strane Ministarstva finansija i Vlade Republike Srbije.

Samo sam hteo da pomognem u raspravi, ako je to nekakav doprinos, mislim da predlagač amandmana ima ispravno razmišljanje, potpuno usaglašeno sa predlogom zakonskog teksta, ali da pogrešnu konkluziju izvodim.
Razmišljanje je umesto kaznenog fiskalnog rigorizma ići na stimulativne mere i upravo se o tome i radi. Smisao je u tome da kazna značajno prevazilazi vrednost utajenog poreza. Upravo je to i predloženo. Time se, zapravo, motiviše ulazak u legalne tokove ekonomije i sistema. Smisao je upravo izražen u zakonskom tekstu.