Gospodine predsedavajući, mislim da ste vi povredili član 107. Poslovnika time što ste dopustili predstavniku poslaničke grupe da se suštinski na vrlo uvredljiv način odnosi prema poslanicima opozicije.
Dakle, ako opozicija kritikuje zakon, podnosi amandmane i ministar kaže da će prihvatiti amandmane, onda je uvredljivo za vas kao predsednika Skupštine, pa i za celu ovu skupštinu da dopustite da se diskusije tih poslanika, koji su podnosili amandmane i ukazuju na propuste u ovom zakonu, tretiraju kao EPP.
Mislim da je EPP program ono što govori poslanici vladajuće većine nekritički, hvaleći zakon i istovremeno tvrdeći kako treba prihvatiti amandmane, što samo dokazuje da, bez obzira što hvali ministar zakon, zakon nije dobar.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, rizikujem, bez obzira što je jedna koleginica iz vladajuće većine rekla da oni koji nisu pravnici ne bi trebali da se bave zakonima u ovoj Skupštini, da je, pre svega, uputim u to da smo mi ovde predstavnici građana i predstavljamo njihovu političku volju i naš posao jeste da se bavimo zakonima, bez obzira na to da li smo pravnici, ili ne.
Istovremeno, želim da demantujem još jednu tvrdnju vladajuće većine da bismo mi o zakonima trebali da vodimo samo i isključivo stručnu raspravu i da tu nema mesta politici. Svaki zakon je politika. Ovaj zakon, takođe, pokazuje politiku ove Vlade vezanu za jedno vrlo važno društveno pitanje, a to je pitanje uvođenja javnog beležništva u naš pravni sistem.
Kada je, pre samo par meseci, ista ova Vlada došla u ovu Skupštinu sa hitnim postupkom za odlaganje primene ovog zakona, mi smo tada predlagali da se odlaganje produži na godinu dana, kako bi se dalo dovoljno vremena Vladi da do kraja ove godine otpočne primenu ovog zakona. Sada nam je Vlada došla tražeći da za još godinu dana odložimo primenu ovog zakona.
Ono što je mnogo važnije od same činjenice da Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu sadrži samo četiri člana, jeste važnije obrazloženje Vlade sa kojim je došla pred narodne poslanike. U svemu se tražio izgovor, samo ni jednom jedinom rečju nije pomenuto da postoji eventualno odgovornost ove Vlade što nije uspela u roku koji je sama sebi zadala da pripremi uslove, kako bi ovaj zakon mogao da se sprovodi.
Ono što je, takođe, uvredljivo jeste, kao obrazloženje za to da se primena ovog zakona mora odložiti, pokušaj da se odgovornost prebaci na Vladu, koja je ovaj zakon predložila i na parlamentarnu većinu, koja je ovaj zakon usvojila u prethodnom sazivu Skupštine, pokušavajući da se, mogu slobodno da kažem, obmane javnost tvrdnjama kako nisu pripremljeni podzakonski akti koji su bili neophodni kako bi ovaj zakon mogao biti sproveden.
Ako pogledate koji su podzakonski akti doneti i ako pogledate da je formirana komisija za sprovođenje izbora, onda je svima potpuno jasno da je prethodno urađeno sve kako bi se došlo do one tačke u kojoj komisija, koju je formiralo ministarstvo, može da sprovodi postupak prijavljivanja i ispitivanja kandidata za ovaj posao.
Dakle, postavlja se pitanje zašto ova Vlada, ako je činjenica da je samo 55 kandidata položilo ispit za notare, nije organizovala još nekoliko ispitnih rokova u kojim bi kandidati mogli da se prijave i mogli bismo danas da govorimo o tome da imamo ispunjenu minimalnu kvotu od 100 kandidata koji su položili ispit i koji ispunjavaju uslove da se bave ovim poslom.
Ne, prebacuje se odgovornost i na neki način vređa čitava pravna struka u ovoj zemlji koja se sada predstavlja kao nesposobna da položi ispit. Ako uzmete u obzir da u ovoj zemlji ima hiljade i hiljade pravnika sa odličnim iskustvom u pravnoj struci, nemoguće je, nešto drugo nije u redu, da ne može 100 njih da položi ispit.
Postavlja se pitanje ministru da li bi on položio taj ispit? Da li je onda nešto u redu sa ispitom ili, pak, nije dovoljno Vlada uradila kako bi se održalo dovoljno rokova i kako bi se dovoljan broj ljudi podstakao da se prijavi.
Simptomatično je da se na prvi oglas javilo preko 200 kandidata, a na poslednji koji je organizovala ova Vlada samo 25. Dakle, postoji nešto problematično u onome što ova Vlada radi u sprovođenju ovog zakona, što dovodi do toga da ljudi imaju nekakvu sumnju u ceo taj postupak i da zbog te vrste sumnje nisu spremni da ulaze u tu proceduru.
Argumentacija da je moguća zarada koja je mala, kako kaže ministar, pa i to demotivišuće, pa još zbog toga u predlogu ovog zakona se predlaže da se prelazno rešenje koje je postojalo u prethodnom zakonu, a koje je glasilo da u roku od dve godine od primene ovog zakona kupoprodajni ugovor može da se overava i u sudu i kod notara, kako bi se obezbedilo svim građanima da im bude dostupna overa tog ugovora. Sada da bi se stimulisala zarada 100 notara građanima će biti onemogućeno da svoje kupoprodajne ugovore overavaju u mestu u kom oni žive, jer tamo možda, među tih 100 notara, neće biti ni jednog koji će da overi njegov ugovor.
Obrazlagati razloge za izmene zakona time da je nedovoljna zarada zapravo razlog za odsustvo motivacije pokazuje bar nekoliko stvari. Dakle, ili je namera da se stvore uslovi i šansa određenim ljudima da zarade više, pa se zakon odlaže kako bi se ti uslovi stvorili kako bi ti ljudi dobili mogućnost da se bave poslom javnog beležnika i onda se ne omogućava građanima da kupoprodajne ugovore overavaju u sudu kako bi se tim istim ljudima omogućilo da oni zarađuju više, jer drugog obrazloženja nema. Ako se prijavilo 200 i nešto u prvom krugu, to znači da je interes za ovaj posao velik, da je procena onih koji se javljaju da je to posao koji donosi sigurnu i dovoljnu zaradu i da nije posao ministra da im omogući da zarade još više, jer im to nije dovoljno, pa će on sada onemogućiti građanima da overavaju svoje ugovore tako što će morati da putuju u neko drugo mesto gde postoji notar da bi overili svoj ugovor, a ne bi li taj notar zaradio dovoljno para.
Ono što je najveći problem jeste obrazloženje za razloge zbog kojih se predlaže donošenje ovog zakona. U tom obrazloženju stoje svi odgovori za sve dileme. Ne odlaže se primena ovog zakona zato što ne postoji interesovanje. Ne odlaže se primena ovog zakona zato što prethodno nisu doneti podzakonski akti. Ne odlaže se primena ovog zakona zato što nema uslova da se pređe na sledeći korak. Svi uslovi su stvoreni.
Odlaže se primena ovog zakona zato što ova Vlada nije uradila ono što je morala da uradi u roku, koji je sama sebi odredila, čak i kada smo mi predlagali da taj rok bude duži, oni su tvrdili da je dovoljno. Sada se ispostavlja da nisu bili spremni da taj posao urade do kraja. Ako nije to, onda se zaista postavlja pitanje za koga se pripremaju uslovi da bude u bezbroj komisija koje se predviđaju, jer apsolutno nije ograničen broj komisija. Možemo slobodno da kažemo da ih može biti bezbroj. Dakle, za svaku opštinu može da bude komisija.
Sama činjenica da će postojati toliko komisija pretpostavlja unapred da kriterijumi neće biti isti i da će se na taj način omogućiti nekima, možemo pretpostavljati vrlo odabranima, da polože ispit i mimo onih kriterijuma koji su važili za sve druge, a pre svega za ovih 55 koji su do sada polagali ispite. Jer, nije problem što je ispit težak, problem je da li su ispiti jasni, da li u njima postoje jasni kriterijumi, jasna pitanja, jasna provera znanja ili u njima postoje trikovi koji treba da pokažu koliko ste snalažljivi.
Dakle, što se tiče Demokratske stranke, mi smatramo da je pitanje uvođenja javnog beležništva od izuzetne važnosti. Ne bih ponavljala, moje kolege su navodile sve razloge o tome, počev od toga da je Srbija poslednja zemlja u regionu i u Evropi koja još uvek nema javne beležnike, do toga kako se ova vlada non-stop žali kako su sudovi prenatrpani, kako je mreža sudova nedovoljna, kako ne može da se postigne i da građani ne mogu da dođu do pravde.
Javno beležništvo rasterećuje sudove i, samim tim, da je ova vlada bila spremna da pripremi sve što je bilo neophodno da ovaj zakon bude primenjen do roka koji je sama odredila, mi bismo danas mogli da govorimo o tome kako su sudovi rasterećeni za one poslove za koje su ovlašćeni javni beležnici. Ovako ostaje opravdana sumnja što argumenti ministra samo potvrđuju da razlozi za donošenje ovog zakona, kojim se traži odlaganje primene ovog zakona, nikako ne leže u tome da je Vlada spremna da temeljno izvrši pripremu za njegovu primenu, već da postoje razlozi koji pokazuju da ima indicija da sumnjamo da postoji namera da se on primenjuje selektivno.

Zaista sam mislila da izbegnem uključivanje u ovu polemiku o poštovanju Poslovnika, ali vas zaista, gospođo predsedavajuća, pozivam da poštujete Poslovnik. Dakle, ako se neko javi po Poslovniku jer tvrdi i mora da tvrdi da ste vi povredili Poslovnik, jer jedino vi možete da povredite Poslovnik i niko drugi, a onda nam čita kako je stenogram sastavni deo zapisnika. Ne radi se o tome šta je koji poslanik negde izjavio, niti to daje bilo kome za pravo da pretpostavi da ga može pozvati na nekakvu odgovornost za to.
Dakle, ovde se radi o tome da se pokušava jedna pravno neutemeljena procedura, pravnim nasiljem da se izvrši smena na čelu najvišeg pravosudnog organa u ovoj zemlji. I sad je to što je neki poslanik nešto izjavio, i to je sad tako strašno i krivično delo, mislite da može da pokrije činjenicu da se ovde bez ikakvog pravnog utemeljenja sada sprovodi politička čistka na vrhu najvažnije pravosudne institucije. O tome se ovde radi, a to što je neki poslanik nešto izjavio, gospodine Arsiću, kada bismo mi citirali šta ste vi izjavljivali, mnogi bi zaista završili…

Gospođo predsedavajuća, član 107. i član 103.
(Predsedavajuća: Već je reklamiran 107, dakle, 103.)
Član 103. govori o tome u kojim slučajevima predsednik Narodne skupštine, odnosno predsedavajući, daje reč poslaniku po povredi Poslovnika. Dakle, vi ste dali reč gospodinu Arsiću i on je govorio o svemu, samo ne o povredi Poslovnika.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, ministri u Vladi, predsedništvo, pitanje ću postaviti predsedniku Vlade Republike Srbije, zato što imam utisak da je ovo možda jedina prilika da on zaista glumi da je predsednik Vlade, pošto očigledno po svemu onome…

U redu, izvinjavam se.
Dakle, ovo je jedina ili retka prilika da on bude predsednik Vlade i zato ću postaviti pitanje predsedniku Vlade, rizikujući naravno da kao i sa drugim poslanicima, odgovor bude možda malo previše ličan.
Ono što je suština mog pitanja, ja mogu da delim zadovoljstvo zbog ogromne transformacije koja se desila među nekim političkim partijama koje danas čine Vladu Republike Srbije. Mogu da kažem da i građani Srbije mogu da budu zadovoljni činjenicom da se ta transformacija desila tako da je ta promena koja sada vodi ovu vladu i cilj koji je ova vlada utvrdila, jeste cilj za koji mi duboko verujemo da je od opšteg interesa za građane Srbije.
Ono što jeste problem, jeste da se neke stare navike nisu promenile. Činjenica da je nakon šest meseci postalo potpuno očigledno da sve što su ustavne definicije i ustavne nadležnosti Vlade Republike Srbije, predsednika Republike Srbije, da je sve izmešteno sa onih mesta gde bi to trebalo po pravilu da bude, ukazuje na ozbiljan poremećaj u društvu koji može imati vrlo dalekosežne posledice.
Ako je Ustavom predviđeno da Vlada utvrđuje i vodi politiku, onda je pretpostavka da se jedno važno pitanje, kao što je pitanje politike prema Kosovu, platforma ne piše u kabinetu predsednika Republike, nego da se ona piše u Vladi. Dakle, ako već u kabinetu pišu trgovci sanitarijama, onda je pretpostavka da u Vladi se postiže saglasnost, a da ne izlazi formalni predsednik Vlade, koji osporava tu istu platformu i na taj način, po našem dubokom uverenju, dovodi u pitanje moguću poziciju Republike Srbije u pregovorima koji se vode.
Kao što smo ranije često ponavljali, Demokratska stranka podržava napore Vlade da se kroz pregovore rešavaju sva pitanja i mi ostajemo dosledni tom stavu. Ono što je zabrinjavajuće, jeste da se platforma o tom pitanju pravi na jednom mestu, umesto da se kreira u Vladi Republike Srbije, koja je Ustavom odgovorna za kreiranje i vođenje politike. Istovremeno, iz te vlade stižu poruke koje dovode u pitanje tu istu platformu.
Dakle, pitanje za premijera, da li oseća odgovornost što kao premijer Vlade ne vrši Ustavom data ovlašćenja koja pripadaju Vladi?

Gospodine Dačiću, zaista je potpuno neverovatno da vi kao predsednik Vlade se spuštate na ovaj nivo debate. Vi jako dobro znate da ja nikada nisam bila član SPS. Za mene je lična i svaka druga uvreda da to neko kaže da jesam.
Dakle, ako niste imali neki jači argument da diskvalifikujete moje argumente, mislim da niste ipak sebi smeli da dozvolite, što se mene tiče, ja sam dobro, da se spustite na ovako nizak lični nivo, zaista.
Ono što je suština mog pitanja jeste da je pitanje platforme i pitanje politike o Kosovu, za koju je svaki građanin u ovoj zemlji zainteresovan na način na koji se odvija sada recimo u institucijama, bile one nadležne ili ne bile nadležne, nanose ozbiljnu štetu poziciji Srbije u pregovorima, jer ako iz predsedništva Srbije izađe platforma, a onda ona biva napadnuta iz Vlade Republike Srbije, diskvalifikovani delovi te platforme, prethodno najavljeno da će platforma ići u Skupštinu, a onda je rečeno da neće ići platforma u Skupštinu, da će svi delovi pregovora biti javni, a onda najavljeno da će neki delovi te platforme ipak biti tajna. To je ono što treba da vas zabrine kao predsednika Vlade Republike Srbije, jer ste po Ustavu vi i dalje, ma kako tvrdili da ste u harmoniji sa svim institucijama, odgovorni za vođenje politike. Vi ćete, na kraju krajeva, biti i krivi za rezultate te politike. Dakle, radi se o tome da način na koji se to do sada radi nanosi štetu i međunarodnom ugledu zemlje i pregovaračkoj poziciji zemlje, nanosi štetu i mogućoj unutrašnjoj političkoj saglasnosti oko platforme, a za to ste, dopustite, odgovorni kao predsednik Vlade.
Moje pitanje je bilo suštinski važno za ovaj proces, a to je šta mislite da preduzmete kako biste ovu konfuziju koja je nastala u zemlji i poslata kao pogrešna slika u svet i jedva dočekana od strane naših neprijatelja ili bar onih koji nas ne podržavaju, šta ćete preduzeti da kao neko ko je po Ustavu odgovoran da takve stvari predupredi i da ne dopusti da se procesi dešavaju mimo institucija koje su za to nadležne ili ako se već dešavaju, da to ne vidi ceo svet?

Gospodine predsedniče Vlade, ma kolik puta vi ovde ponovili da se nije videlo u javnosti da sa tom platformom nešto nije u redu kada je pitanje odnosa predsednika Republike i Vlade, svi smo svedoci da se to na žalost videlo.
Ako se vi ljutite i vređate kada vam neko postavi pitanje šta ćete uraditi kako bismo prevazišli taj problem, jer je pitanje kojim se bavi ta platforma užasno važno za sve, vi pređite na lični teren, izmišljate, optužujete i pokušavate od ove Skupštine i od ove sednice da napravite zaista, izvinjavam se predsedniku, cirkus.
Dakle, imamo legitimno pravo da vas pitamo. Jasno je da je javnost uznemirena činjenicom da je oko politike oko Kosova nastao problem koji se vidi kao problem između dve institucije vlasti. Ako vi mislite da ne smemo da vas pitamo, onda je to druga stvar. Onda nam to lepo recite, pa da mi znamo kako vi zamišljate parlamentarni sistem, demokratiju, kako zamišljate svoju ulogu, ulogu Vlade, ulogu parlamenta i kako zamišljate svoj odnos prema narodnim poslanicima.
Nemate razloga da posežete za ličnim uvredama, pri tom izmišljajući neke stvari i optužujući ljude za nešto što nije tačno.
Ne pada mi na pamet da se vama pravdam o svojoj prošlosti. Vi imate dovoljno razloga da brinete o tome kako ćete svoju prošlost da opravdate.

Poštovana predsedavajuća, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, za DS je ovaj amandman neprihvatljiv. Argumentacija koja je izneta u odbranu ovog amandmana, odnosno u zahtev da se ovaj
zakon povuče iz procedure ili da se prihvatanjem amandmana zapravo suspenduje zahtev je neprihvatljiv, iz više razloga.
Ovaj zakon je donela prethodna Vlada u kojoj je većinu predstavljala DS. Ona ga nije donela negirajući samu suštinu ekonomskog sistema u zemlji, kako to ovde pokušavaju da predstave, i nije ga donela zbog toga što je želela da diskvalifikuje neke druge zakone, kako se ovde takođe tvrdi, a između ostalog i Zakon o javnim nabavkama. Vlada ga je donela zbog toga što u uslovima duboke ekonomske krize, zemlja koja je imala građevinsku operativu koja je postala nedovoljno konkurentna u odnosu na građevinsku operativu koja bi došla sa strane i koja je imala preku potrebu da dobije nekakav podsticaj od države, kako bi mogla da preživi ovu tešku ekonomsku krizu.
Jedan od načina je bio i da se donese zakon kojim bi država omogućila da domaće građevinske firme dobijaju angažman u zemlji i da na taj način država stvori uslove da te građevinske firme prežive, odnosno da hiljade i hiljade zaposlenih ljudi u tim građevinskim firmama zadrže svoja radna mesta i obezbede egzistenciju za svoje porodice.
Tada je, takođe, bilo kritika, koje se danas ponavljaju, da je ovaj zakon, zakon koji u sebi nosi elemente za korupciju. Moram da kažem da ne postoji ni jedan zakon koji ne možete optužiti da u sebi ne nosi elemente za korupciju, koliko ne gradite snažne institucije koje će kontrolisati nosioce javnih ovlašćenja i na taj način onemogućiti da se zakon zloupotrebi tako što će bilo ko da ga pretvori u sredstvo za ostvarivanje nekakvih ličnih koristi i u sredstvo za korupciju.
Optužba da u kapitalističkom društvu, kakvo Srbija kao zemlja u tranziciji gradi, država ne treba da se meša u privredu i ekonomiju, demantovala je stvarnost u svim zemljama visoko-razvijenih kapitalističkih zemlja, jer su sve one u uslovima duboke ekonomske krize posegle za državnim intervencijama kako bi omogućile svojim privredim granama i bankarskom sektoru da izdrže udare ekonomske krize, kako se celo društvo i ceo sistem ne bi urušio.
U uslovima kada je prethodna Vlada donosila ovaj zakon Srbija se nalazila u samom središtu svetske ekonomske krize i tada su pojedini sektori privrede u Srbiji pokazali najveću ranjivost na ekonomsku krizu. Jedan od tih sektora jeste građevinska operativa.
S obzirom na činjenicu da je građevinska operativa u Srbiji imala dugu i dobru istoriju, čak i na međunarodnom planu, i da je samim tim zapošljavala ogroman broj ljudi, i da ima potencijal da, ako preživi ekonomsku krizu, bude jedna od razvojnih grana u Srbiji, prethodna Vlada je smatrala da država treba da da podršku ovoj industrijskoj grani, kako bi omogućila da se preživljavanjem ekonomske krize stvore pretpostavke da nakon krize ovo bude jedna od grana koja će moći da bude pokretačka snaga privrednog oporavka i razvoja Srbije.
Sa druge strane, tom merom je urađeno ono što je bila odgovornost svake vlade i trebalo bi da bude odgovornost svake vlade, jeste da se omogući da hiljade i hiljade ljudi i njihovih porodica sačuvaju izvore egzistencije za svoje porodice.
Demokratska stranka će stoga glasati za ovaj zakon u danu za glasanje, smatrajući da je činjenica da je u Skupštinu došao Zakon o izmenama i dopunama Zakona o podsticaju građevinske industrije u vremenu krize, da je potvrda da je i prilikom donošenja tog zakona, bez obzira što su neki koji sada sede u ovoj Vladi oštro kritikovale taj zakona, da je to potvrda da je ta mera bila dobra mera u vreme kada je doneta, da je dala dobre rezultate u periodu za koji je bila primenjivana i verujemo da će dati dobre rezultate i u periodu za koji se traži produženje roka važenja ovog zakona.
Istovremeno smatramo da ukoliko postoji prostor za korupciju, a ne postoji zakon koji ne ostavlja nekakav prostor za korupciju i svako društvo se od toga brani tako što gradi snažne institucije i stalno usavršava zakone, u tom slučaju treba uspostaviti dodatne kontrolne mehanizme koji će onemogućiti korupciju. Ali, zbog opasnosti od moguće korupcije, mislim da ne treba donositi one mere koje pokazuju da daju rezultat i koje pomažu da u vremenu krize određene industrijske grane prežive i da ljudi koji su zaposleni u tim firmama omoguće svojim porodicama normalan život u vremenu krize.
Mogla bih sada da kažem, kako to obično biva, ono kada vam neko kaže – šta smo vam govorili, da time pokažem da imamo izvesno zadovoljstvo što se iz dana u dan suočavamo sa potvrdom da su mere koje su preduzimane u prethodnom periodu bile dobre mere, da je politika Vlade bila dobra u periodu ekonomske krize, jer svakodnevno dobijamo potvrdu da su one mere koje smo preduzimali u tim uslovima bile dobre, uz sve zamerke koje su opravdane, naravno. Dakle, ne mislimo da je bilo idealno, ali mislimo da su neke od mera koje su bile najžešće napadane bile dobre, što pokazuje, između ostalog, predlog ovog zakona koji će DS u danu za glasanje podržati. Hvala.

Dakle, možemo ovde zaista da raspravljamo o tome na koji način neki od zakona otvara prostor za korupciju i da li postoje instrumenti kako bi se to sprečilo. Istina je da su u tržišnim uslovima, gde postoje jasna pravila konkurencije i pobeđuje onaj koji je najkonkurentniji, takve pretpostavke smanjene za korupciju. Ali, postavlja se jedno jednostavno pitanje. Kada imate industriju koja je u odnosu na iste te firme iz inostranstva slabija, onda se postavlja pitanje, ako ne napravite neke mere koje će omogućiti da ta industrija preživi i da se razvija, da li ste vi zapravo osudili čitavu tu industriju na propast? Duboko verujem da je to tako. Verujem da bi naša građevinska industrija u potpunosti propala u ovom trenutku kada bi je prepustili tržištu. Može i to biti strategija i politička odluka, ali mislim da u uslovima u kojima se inače teško dolazi do radnih mesta, gde se inače teško zadržavaju radna mesta, ne bi bilo odgovorno tako nešto uraditi.
Istovremeno, ako se mere efekti onoga što je ovaj zakon doneo, mislim da ne treba više argumenata od činjenice da je 88 hiljada ljudi radilo na preko 250 projekata. Za mene je to već dovoljan argument u vremenu u kome znamo da su se gubili poslovi, da nije bilo poslova, da s obzirom na smanjenu potrošačku moć nije bilo potrošnje itd. Dakle, kada je ekonomska kriza već bila duboko obuzela naše društvo, 88 hiljada ljudi je radilo na 250 projekata. Mislim da je to već dovoljno pozitivno.

Poštovana predsedavajuća, da bismo se unapred razumeli, da me ne bi prekidali zbog toga što očigledno ne znate tačno šta je sadržaj ovog zakona i člana o kome raspravljamo, odnosno amandmana o kome se danas raspravlja, pročitaću ga naglas, da bi i građani Srbije znali da kada govorimo ovo što govorimo, govorimo tačno o temi koja je na dnevnom redu. Član 2. zakona kaže – nosilac prava korišćenja iz člana 103. stav 1. zakona može ostvariti pravo na gradnju…

Molim vas, očigledno ste novi i ne snalazite se najbolje. Kada govorimo o članu zakona i o amandmanu onda je i član zakona tema i amandman je tema. Dopustite molim vas, ipak toliko bi morali da naučite do sada.
Dakle, govorim o članu zakona na koji se amandman odnosi i imam puno pravo da citiram, u okviru vremena poslaničke grupe, član zakona da bi građani znali šta Vlada predlaže i da bi građani znali zašto ne podržavamo amandman koji predlaže narodni poslanik. Molim vas, toliko bi morali da znate.
Dakle, član zakona kaže da se može ostvariti pravo na gradnju novih objekata, odnosno dogradnju, rekonstrukciju postojećih objekata u skladu sa namenom zemljišta utvrđeno važećim planskim dokumentima u roku od 12 meseci, od dana stupanja na snagu ovog zakona bez dostavljanja dokaza o izvršenoj konverziji zemljišta u skladu sa zakonom.
To je član zakona o kome mi raspravljamo i amandman koji je podneo narodni poslanik Milićević, koji po svom sadržaju se ne razlikuje suštinski od predloženog člana zakona. Zato je važan i član zakona i amandman. Zbog čega mi ne možemo da podržimo kompletan ovaj zakon, pa samim tim i amandman gospodina Milićevića? Ovim zakonom se predviđa ukidanje, ovim članom se predviđa ukidanje konverzija prava korišćenja zemljišta u pravo svojine.
Dakle, namena zakona koji se danas menja i da vas još jednom podsetim, mi danas govorimo o zakonu, o izmenama i dopunama zakona, a samim tim govorimo samo o pojedinim delovima Zakona o izgradnji. Dakle, kada je donet Zakon o izgradnji namera je bila da se oni nosioci prava korišćenja nad zemljištem koji su kupovinom društvene imovine dolazili do prava raspolaganja zemljištem, ali i ne do prava svojine i koji su pokušavali da to pravo raspolaganja pretvore u pravo svojine da onemogućimo da do tog prava svojine dođu bez adekvatne naknade.
Dakle, da pojednostavim kako bi građani razumeli o čemu se radi. Neko kupi preduzeće koje ne radi. Kupi ga za male pare zato što je to preduzeće na zemljištu koje je skupoceno, a onda to preduzeće ugasi njegovu osnovnu delatnost i pokušavajući da pretvori pravo raspolaganja u pravo svojine, odluči da nekom proda to kao građevinsko zemljište da bi se na njemu gradilo ili da sam bude investitor i gradi na zemljištu koje je 10 puta, a ponekad i 100 puta vrednije od cene koju je platio za društveno preduzeće koje je kupio.
Ako neko može da da jedan jedini argument protiv racija da se najvažniji društveni resurs u svakoj sredini ne daje u bescenje, nego da se lokalne samouprave i država naplate, kao što svako ko ode da kupi građevinsko zemljište, kupuje ga po tržišnoj ceni. Dakle, oni su jedini privilegovani i ovaj zakon, odnosno ovaj član zakona omogućava zapravo nekolicini pojedinaca da budu apsolutno izdvojeni iz svakog pravnog pravila koje važi za sve druge građane. Svaki drugi građanin kada ode da kupi građevinsko zemljište mora da ga plati po tržišnoj ceni. Samo ovi, kao što je rekao moj kolega, radi se o 2% zemljišta i argumentacija da to koči građevinsku industriju je potpuno netačna, jer na 98% građevinskog zemljišta možete graditi, a da prethodno ne izvršite konverziju društvene, odnosno prava korišćenja u pravo svojine. Ovde se radi o 2%. Ako bismo sad išli redom pa videli imena i prezimena onda dolazimo do nečega što je pitanje politike.
Dakle, ovo za sada može biti pitanje prava i ne prava, pitanje nejednakosti građana i dovođenja pojedinih ljudi u privilegovani položaj u odnosu na 99% drugih građana i ako vidimo njihova imena onda možemo da postavimo pitanje – o kakvoj politici se radi kada Vlada predlaže ovaj zakon i vrlo je jednostavno zaključiti. Radi se o politici koja čini uslugu onima koji su očigledno toj politici u prethodnom periodu činili uslugu.
Ovde se između ostalog nedvosmisleno radi o "Beku" i o "Luci Beograd". Dakle, "Luka Beograd" kupljena je po ceni koja je višestruko, desetostruko i mnogo više puta jeftinija od vrednosti građevinskog zemljišta na kom se to preduzeće nalazi. Ovim zakonom se omogućava da "Luka Beograd" prestane da postoji kao "Luka Beograd" i da se na tom zemljištu grade ekskluzivna naselja po cenama koja će biti, mislim, najskuplja. Time se onome ko je kupio "Luku Beograd" za cenu koja je nekoliko puta manja…
(Predsedavajuća: Gospođo Kolundžija, hoćete li opet da mi kažete da pričate o temi?)
Naravno, da pričamo o zakonu, zakon upravo to reguliše.
(Predsedavajuća: Pričate o zakonu u načelu, ja vam sve vreme govorim. Tu priču smo slušali i kada je bila rasprava u načelu.)
Ne, ne, ne. Zakon o načelu je jedan član. Dopustite, molim vas, dakle, zakon o načelu je jedan član koji ima ovaj amandman. Dakle, ne možete mi tvrditi da ne govorim o temi zato što je tema ovog zakona upravo ovo o čemu ja pričam, amandman koji je podnet odnosi se na taj zakon. Zaista vas molim da poštujete osnovno pravilo debate u pojedinostima.
Govorim o članu 2. zakona i amandmanu koji je na taj član 2. podnet. Ako vi meni ne dopustite da ja iznosim argumentaciju zbog čega je DS protiv ovog zakona i zašto neće glasati za ovaj amandman, onda je potpuno jasno da imate osećaj neprijatnosti od istine. To je jedini razlog sada zašto vi mene prekidate. Vama je nelagodno da čujete šta je suština ovog zakona. Vama je nelagodno, sasvim sigurno, da građani čuju šta ova vladajuća većina ovim zakonom želi da učini i kome tačno po imenu želi to da učini.
(Predsedavajuća: Vratite se na temu, gospođo Kolundžija, najlepše vas molim.)
Tema je između ostalog i način na koji vodite sednicu. Ne možete me prekidati kad govorim o temi dnevnog reda. Gospođo predsedavajuća, tema dnevnog reda je član 2. zakona koji suspenduje konverziju.
(Predsedavajuća: Izvinjavam se, podsetiću vas, tema dnevnog reda nije član 2. zakona, tema dnevnog reda je amandman na član 2. zakona i sve vreme pokušavam to da vam objasnim.)
Zaista ako to vi mislite, opraštam vam na neznanju i na neiskustvu. Ako vi mislite da je moguće govoriti o amandmanu, a ne govoriti o zakonu, onda stvarno ne razumete ništa. Zaista vam se izvinjavam i potpuno vas razumem.
Evo, neću da reklamiram povredu Poslovnika nakon ovoga jer ste ga zaista nekoliko puta najozbiljnije povredili. Dakle, neću ga reklamirati jer vam zaista uzimam to kao neiskustvo. Dakle, ako vi mislite da je moguće govoriti o amandmanu, a ne govoriti o članu zakona, onda zaista ne razumete.
Molim vas, mi ovde raspravljamo o članu zakona i o amandmanu na taj član. Da bih ja mogla da govorim građanima zašto je neprihvatljiv amandman, moram da govorim i kako glasi zakon i kakve su posledice tog zakona, odnosno posledice amandmana koji se odnosi na taj član zakona. Molim vas, mislim da ovo zaista morate već jednom razumeti. Pokušala sam nekoliko puta da vam objasnim, verujem da ćete to sada ipak razumeti.
Suština amandmana koji je podnet apsolutno se ne razlikuje od samog predloga zakona, zato je neprihvatljiv. Dakle, da je amandman predložio da se ukine član 2. zakona ili da se kaže da ne može da počne gradnja, da je amandman predložio da ne može da počne gradnja dok se ne pribavi i konverzija, odnosno dokaz o konverziji, a da bi građani razumeli, dokaz da ste platili vrednost zemljišta onoliko koliko to zemljište vredi. Dakle, dokaz da niste uzeli najdragoceniji resurs po besmisleno maloj ceni i uvećali mu cenu u prodaji nekoliko desetina puta.
Dakle, o tome se ovde radi. Neko ko je kupio nešto za jedan dinar, sada će ga prodati za 100 dinara zato što vi članom 2. predlažete da se ukine konverzija na zemljište koje je kupljeno, odnosno zemljište koje nije kupljeno, nego zemljište na kom se nalaze društvena preduzeća koja su kupljena u procesu privatizacije. Potpuno je jasno da svaka argumentacija o tome da je izvršena samo jedna konverzija ne daje nikakvo pravo predlagaču zakona da na ovaj način rešava taj problem.
Dakle, ako su postojali nedovoljno precizni instrumenti da se vrši konverzija, ako su postojali nedovoljno jasni kriterijumi da se vrši konverzija, ako je postojala nesposobnost lokalnih zajednica ili državnih institucija da vrši konverziju, onda je trebalo zakonom predvideti jačanje tih institucija, jačanje tih kriterijuma i uspostavljanje mehanizma u kome bi konverzija davala rezultate.
Dakle, predlaganjem da se suspenduje konverzija, to može da se objašnjava kako god hoćete, jeste pitanje političke volje da se izađe u susret i učini ekonomska usluga, ogromna ekonomska usluga, nekolicini pojedinaca, na štetu 99% građana Srbije. Građani Beograda, Novog Sada, Subotice, Pirota itd, biće oštećeni za ogromne iznose novca, na koji bi inače delimično imali pravo i oni, ukidanjem ove odredbe koja je definisana članom 2. a koja amandmanom gospodina Milićevića apsolutno nije izmenjena.
Još jednom pozivam vladajuću većinu koja se zaklinje u borbu protiv korupcije, da borba protiv korupcije nije medijska kampanja, da borba protiv korupcije ne sme biti selektivna, ona ne sme da ima miljenike. Ovim zakonom vi izdvajate miljenike za koje borba protiv korupcije ne važi. I tada ovaj zakon postaje sredstvo u obračunu sa političkim neistomišljenicima, jer se korupcija svodi na to da se proganjaju politički protivnici, a da se čini enormna, ponavljam, enormna korist pojedincima koji su stali uz neke političke stranke, koje danas čine vladajuću većinu. Dakle, to je suština ovog zakona.
Ovim zakonom vladajuća većina i gospodin Vučić diskvalifikovali su sebe da budu zaista reprezenti borca protiv korupcije.

Gospođo predsedavajuća, zaista mi je krajnje neprijatno da vi predsedavate Skupštinom na ovaj način i da vas upozoravam na član 103. Zaista vas molim pokušate da razumete šta je sadržaj ovog zakona, a ako razumete šta je sadržaj ovog zakona i sadržaj člana 2. na koji se amandman odnosi, onda ćete videti da ni jednom jedinom rečju nisam izašla iz teme, niti ja niti moje kolege, da ste vi najgrublje prekršili Poslovnika kao predsedavajući, jer ste prekidali narodne poslanike koji su govorili suštinski o temi.
Ako vi ne razumete temu, onda bar pustite da rasprava teče bez da se uplićete.
Ako ne razumete šta znači poštovanje teme kada su u pitanju članovi zakona i amandmani na te članove zakona, onda vas molim da pustite da poslanici govore o temi, jer nije problem ako narodni poslanik govoreći o temi koristi argumentaciju koja se vama dopada, problem je ako vi nedopuštate da narodni poslanik argumentuje svoje razloge zbog čega ne može da podrži jedan amandman, pa ni ceo zakon.
Dopustite, mi u završnoj raspravi o amandmanima možemo da se izjašnjavamo i o celini zakona, a vi ne razumete procedure u Narodnoj skupštini. Mi možemo u završnoj raspravi, jer ovaj zakon ima samo tri člana, možemo na kraju da se izjašnjavamo i o celini zakona, bez obzira što je rasprava u pojedinostima i to je pravilo, kao što ministar može na kraju rasprave da obrazloži celinu zakona, bez obzira što smo raspravljali o amandmanima.
Molim vas, neka vas neko nauči ili ako to ne možete, pustite narodne poslanike, da poštujući Poslovnik, rade ono što je njihov posao.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, vidite mi možemo da raspravljamo o tome da li privatizacija urađena dobro ili ne.
Od 24 privatizacije koje su na dnevnom redu Evropske komisije, odnosno za koje traži provere, bilo je u vreme Vlade koju je podržavala upravo partija, čiji prethodni govornik se ograđuje od te privatizacije.
Dakle, poenta je u tome da ovaj amandman, odnosno član zakona i amandman koji samo tehnički popravlja zakon, ne menja mu nikakvu suštinu, ukoliko se smatra da je privatizacija bila nepravedna i da su preduzeća prodavana u bescenje, nagrađuje one koji su tako jeftino došli do tih društvenih preduzeća, time što će im sada omogućiti da na zemljištu koje nisu uopšte platili, koje su dobili džabe, mogu da grade ili da ga prodaju po ceni koja je cena građevinskog zemljišta u Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima ove zemlje. O tome se radi.
Priča o tome da se ovim zakonom ne suspenduje konverzija, je potpuno netačna. Da ne bi bilo nikakve zabune, dakle, amandman gospodina Milićevića na član 2. ovog zakona glasi – nosilac prava korišćenja iz člana 103. stav 1. zakona, može ostvariti pravo na gradnju novih objekata, odnosno dogradnju i rekonstrukciju postojećih objekata u skladu sa namenom zemljišta, utvrđeno važećim dokumentom u roku od 12 meseci. Znači, on može da gradi na društvenom zemljištu koje nije platio, od dana stupanja na snagu ovog zakona, bez dostavljanja dokaza o izvršenoj konverziji zemljišta u skladu sa zakonom.
Pokušaj da predstavite da ovo nije suspenzija konverzije i da se ovim ne omogućava doslovno, da zemljište koje je kupljeno u procesu privatizacije kao društvena preduzeća, a za zemljište nije plaćen nijedan jedini dinar, sada postaje nešto čime raspolaže onaj ko je kupio društveno preduzeće, na njemu može da gradi, može da radi šta god hoće i može da zarađuje enormno mnogo u odnosu na ono što je platio.
Mislim da nije pošteno pokušavati prikriti nešto što je tako očigledno. Toliko je očigledno i ne može se sakriti da ovim članom 2. i amandmanom gospodina Milićevića se suspenduje obaveza da onaj koji je kupio društveno preduzeće i nije platio nijedan jedini dinar za zemljište, može sada da raspolaže i da bude vlasnik tog zemljišta, u smislu da može na njemu da gradi.
Luka Beograd više neće biti luka, to će biti ekskluzivno naselje u kome će Beko zaraditi ogromna sredstva, koja ja verujem, većina građana Srbije, ne može da zamisli broj cifara, kolika je ta zarada jednog čoveka, kome se sadašnja parlamentarna većina odužuje za zasluge u predizbornoj kampanji.

Poštovani predsedavajući, ono što je, kako da kažem, možete vi da tvrdite da ovo nije suspenzija, ali ako neko može da gradi bez da prethodno donese dokaz o konverziji, onda je to suspenzija.
Osim toga, ministar je ovde nekoliko puta i u javnosti izjavio kako se priprema novi zakon o izgradnji i kako će tim zakonom konverzija biti ukinuta. Dakle, ovo je početni korak da se ne primenjuje konverzija da bismo došli do onog trenutka kada zakon ukine tu konverziju. Dakle, mislim da ne treba sada pokušavati sakriti nešto što je toliko jasno, ne treba čak ni objašnjavati. Privatizacije, ako su urađene tako da je neko kupio za manje para nešto što mnogo vredi, onda ne smemo da nagradimo one koji sada mogu zbog ovog zakona, i zemljište koje uopšte nisu platili da dobiju džabe, i to gradsko građevinsko zemljište, najčešće na najekskluzivnijim lokacijama po svim mestima u Srbiji.
Dakle, ono što je očigledno – očigledno je, nažalost. Ako vi mislite da možete negirajući činjenice naštetiti činjenicama, onda to prosto nije tačno. Činjenice opstaju i bez obzira šta neko tvrdi, a činjenice su upravo ovo.
Još samo jednu stvar, 23 privatizacije, koje su sporne po Evropskoj komisiji, izvršene su u vreme kada je SPS davala podršku manjinskoj vladi Vojislava Koštunice.