Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo priliku da govorimo o amandmanima na Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o osiguranju koji je Vlada podnela 18. decembra i predložila da se donese po hitnom postupku.
Zakon se može doneti po hitnom postupku kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad ograna i organizacija, kao i radi ispunjenja međunarodnih obaveza i usklađivanja propisa sa propisima EU. Predlagač zakona je dužan da navede razloge za donošenje zakona po hitnom postupku.
Formalno, dat je Predlog zakona po hitnom postupku, pa neka mi neko u državi objasni da li smo svi znali da će rok koji ističe 31. decembra ove godine tada isteći? Tim članom 234. odlaže se primena, da organizacije za osiguranje treba da odvoje životno i neživotno osiguranje i sada, čekajući cajtnot 18. decembra, desilo se nešto novo što nismo znali.
Zbog toga zakon ne može da sedi u proceduri u Skupštini 15 dana, što je obaveza, da svaki zakon bude u proceduri 15 dana, pa da svi vidimo i da budemo u prilici da učestvujemo u odborima, i svaki narodni poslanik, čak i koji nije u matičnim odborima ili odborima koji treba da se izjasne, da može da se izjasni i da učestvuje adekvatno u radu. Ne. Mi smo osamnaestog to dobili u skupštinsku proceduru, a dvadeset trećeg je počela sednica gde je trebalo da o tome započnemo raspravu u načelu.
Mi smo dobili uveravanja gospodina ministra da će Narodna banka Srbije, kao ovlašćeni predlagač zakona, uraditi Predlog zakona o osiguranju i da će se to desiti do polovine naredne godine. Naime, u članu 107. Ustava Republike Srbije izričito stoji da pravo predlaganja zakona, drugih propisa i opštih akata imaju svaki narodni poslanik, Vlada, Skupština Autonomne pokrajine i najmanje 30 hiljada birača. Zaštitnik građana i Narodna banka Srbije imaju pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti.
Sada, Vlada sa svoje strane toleriše nerad Narodne banke Srbije koja nije na vreme obavila svoj deo posla, jer to je predlaganje zakona iz nadležnosti Narodne banke. Ali, Vlada ima onu opštu odgovornost za predlaganje propisa i iz nadležnosti Narodne banke i uopšte u svim oblastima.
Obrazlažući zašto Vlada nije predložila Zakon o osiguranju, čekamo drugi neki subjekt u državi, a to je Narodna banka, da se namoli da uradi Zakon o osiguranju. Još ga nemamo. Ako nemamo od strane onih koji imaju ovlašćenja da predlažu zakon, zašto Vlada nije uradila taj deo posla, pogotovo što postoji, navodno radna grupa…

Pričam o roku. Predlažem da se rok skrati na šest meseci, sada obrazlažem zašto.

Pokušavam da objasnim zašto je rok od šest meseci prolongiranja dovoljan da se uradi posao i ukazujem ovde ministru, pred svima vama, da ne mora da čeka one koji ne rade svoj posao. Ako Narodna banka Srbije ne radi svoj posao ili ne radi dovoljno brzo svoj posao, vi imate, gospodine ministre, ovlašćenje da tražite od Vlade da Vlada predloži novi Zakon o osiguranju. Vlada ima ovlašćenje, kao što Vlada ima ovlašćenje da predloži zakon o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, jer da nema to ovlašćenje, ne biste vi bili, kao predstavnik Vlade, na današnjoj sednici Skupštine i obrazlagali.
Šta se ovim izmenama i dopunama menja? Menja se Zakon o osiguranju. Ako je Vlada nadležna da predloži izmene i dopune, onda je Vlada nadležna da predloži i zakon. Zato vam kažem, ako ne radi Narodna banka dovoljno brzo svoj posao, na vama je odgovornost, kao izvršnoj vlasti – izvolite, predložite novi Zakon o osiguranju. Ako tvrdite da je moguće za šest meseci da se uradi, zašto onda taj rok produžavati, šest, osam, devet, 12 meseci ili koliko?
Vi ste u Predlogu zakona rekli – nama treba još godinu dana. Rekli ste – biće gotov posao do pola godine. Ako ne uradi Narodna banka, taj materijal dajte na Vladu, neka Vlada izglasa i imaćemo mogućnost da za šest meseci se taj posao uradi, ako je tačno to što ste tvrdili, a ja nemam razloga da sumnjam da je posao skoro gotov u pogledu novog Zakona o osiguranju. A vi ćete novim Zakonom o osiguranju definisati i taj rok. Tada neće biti člana 234, ako dođe novi Zakon o osiguranju, i tada možete da kažete – videli smo da obaveze iz člana 234. sadašnjeg zakona ne mogu da se izvrše za šest meseci, godinu dana, pet godina, treba nam 13 godina još. Novim zakonom definišete koji je realan rok. Ja smatram da, ukoliko rok opredelite za narednih šest meseci, to će biti obaveza svima vama, i Narodne banke koja je obećavala da će da uradi posao, a nije uradila na vreme taj posao, i vama koji tvrdite da je to moguće uraditi za šest meseci. Ako je moguće, preuzmite obavezu, prihvatite amandman na šest meseci.
Moje kolege iz poslaničke grupe DS su bili malo blaži od mene. Gospodin Srđan Milivojević je predložio produženje roka, ne šest meseci, nego osam meseci, gospođa Nataša Vučković je bila još blagonaklonija prema izvršnoj vlasti, ona je rekla – hajde da produžimo za devet meseci. Zar devet meseci nije dovoljno, nego se traži 12? Za devet meseci dete bi se rodilo. Zar to nije dovoljno? Za sedam dana Bog je stvorio svet, a vama šest, osam ili devet meseci nije dovoljno za ovo i za sve one koji treba da odvoje životno od neživotnog, ili da date novi predlog zakona kojim će se, kako ste sami rekli, napraviti Kineski zid u okviru samih organizacija, šta je životno, a šta neživotno osiguranje.
Upravo zbog svega toga, što svaki zakon čekamo da bude cajtnot i onda brže bolje dajemo predloge zakona koji nisu dorađeni, upravo zbog toga ste bili u prilici i mene raduje što ste jedan moj amandman usvojili, postao je sastavni deo, to je amandman na član 3. Moguće je da će to biti i poslednji usvojeni amandman u ovom sazivu Narodne skupštine.
U svakom slučaju, pozivam vas da još jednom razmislite da li ovaj rok treba skratiti, odnosno produžiti na šest meseci, odnosno skratiti rok koji ste vi predložili u zakonu, sa 12 meseci na šest meseci.

Moram da polemišem sa svojim kolegom Markom Milutinovićem iz poslaničke grupe DSS, koji je predložio da se ovaj rok od šest meseci skrati.
Smatram da je korektno predloženo šest meseci, imajući u vidu da Vlada smatra da je njoj godinu dana malo za ovaj posao. Ne vidim zašto bi to bilo malo, ali opet vas pozivam da imamo razumevanja, jer ovo je vreme posta, vreme praštanja. Ljudski je grešiti, božanski je praštati. Ukoliko neko ne može da uradi nešto, daj da mu oprostimo, ali da to budu neki rokovi primereni, na primer na šest meseci. Hvala.

Da, pošto je moj amandman u pitanju, ako mi ne dozvoljavate repliku, ja ću u okviru vremena koje imamo, u vezi amandmana.
Ovde su date određene paušalne ocene, da li se neko bavi politikom ili pokušava da unapredi tekst zakona, pa se kaže – ukoliko se prihvati rok od šest meseci bile bi oterane osiguravajuće kuće iz države, a da nije bilo amandmana Srđana Mikovića da traži da zakon stupi na snagu narednog dana, sve osiguravajuće kuće bi 1. januara bile u docni.
Objasnite mi ko se bavi suštinom, a ko se bavi politikom? Kada sam video totalnu nelogičnost da ne postoji mogućnost da zakon stupi na snagu u 2013. godini, a rok je 31. decembar 2013. godine, odmah sam podneo amandman da ne bude totalno bespredmetan. Sada se meni prebacuje što sam predložio da rok bude šest meseci.
Vidite, u našem narodu se kaže ako vam se žuri negde, ako na vreme krenete nećete zakasniti. Ako ne krenete na vreme onda preti opasnost da zakasnite. Upravo zato kažem da se na vreme krenulo sa pravljenjem zakona o osiguranju, a to je mogla da radi Narodna banka Srbije, to je mogla da radi Vlada Republike Srbije, to je mogao čak da radi i svaki narodni poslanik. Normalno da je ovo težak zakon što očekujem da pre svega oni koji imaju i raspolažu većim resursima i predlože takav zakon. U svakom slučaju, evo, mi iz poslaničke grupe DS voljni smo, ako nemate dovoljno stručnjaka, znanja da to napravite da vam pomognemo da se to napravi. Smatram da je šest meseci apsolutno primeren rok da se napravi zakon kako treba. Ili da se napravi zakon kako treba ili da se u tom roku osiguravajuće kuće obavežu da ispoštuju sadašnju odredbe Zakona o osiguranju i da se više ne produžava taj rok iz člana 234. Zakona o osiguranju.
Znači, u svakom slučaju mislim da ocene da je neko odokativno ovo ili ono uradio. Nisam rekao da je neko odokativno rekao kada zakon treba da stupi na snagu, a naša Vlada je očigledno odokativno to uradila kada je predložila rok za stupanje na snagu takav da apsolutno obesmišljava ceo zakon.
Znači, u tom smislu naše sugestije su sasvim dobronamerne, primerene, naročito imajući u vidu diskusiju gospodina ministra koji nas je uveravao da će novi zakon biti u prvih šest meseci. Novi zakon će definisati i rok za eventualno odvajanje životnog od neživotnog osiguranja ili drugi način i drugi sistem računovodstvenog ili bilo kog odvajanja u poslovanju osiguravajućih kuća, da eventualno jedna osiguravajuća kuća se bavi i jednim i drugim, da se premije ne prelivaju.
U svakom slučaju, ne mora svako preko Nove godine, preko raspusta da bude na odmoru, ako je to hitno. Hajde da se radi i preko Nove godine i tokom januara, da se stigne do adekvatnog zakonskog predloga, da se svi tokom januara izjasne na to i evo, februara ili marta meseca, već bi moglo da se na početku redovnog zasedanja raspravlja i usvoji zakon.
Jedino, ukoliko stvarno mislite da će ovaj amandman na član 3. koji je usvojila Vlada biti poslednji razmatran i poslednji usvajan amandman u ovom sazivu Narodne skupštine, onda razumem zašto su potrebni neki duži rokovi, ko zna kakvi rokovi.

Mislim da treba da poštujemo dostojanstvo Narodne skupštine, član 107.
Pozivam vas da kao ilustraciju onoga što ću reći otvorite Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o osiguranju pa da zaključite da li je prethodna Vlada bila 2004. godine, kada je usvojen Zakon o osiguranju, nije, neko drugi je bio na vlasti, ili…

Moram da vam kažem, neistina je rečena …

Na moj amandman dozvolili ste tušta i tma raznoraznih replika. Ovde se radi o šest meseci.

Izvinite, neću više da podnosim amandmane ako je to razlog.
Rekao sam da neću da povučem amandman ni kada sam mogao da blokiram skupštinsku proceduru zato što smatram da je to nekorektno. Korektno sam ostavio amandman u proceduri, da ne ispadne smešan ceo ovaj zakon. Znači, time se nećemo baviti.
Međutim, vi nas uveravate danas da rok od šest meseci je nedovoljan i da treba rok od godinu dana da bude na snazi? Da li je tako? To je rečeno milion puta danas.
Pitam vas, 15. decembra 2012. godine na predlog Vlade koji su većinski činili isti ovi koalicioni partneri, Predlog zakona o izmeni Zakona o osiguranju gde je rečeno – produžite rok od 31. decembra 2012. na 31. decembar 2013. godine, šta je tada bio razlog? Za godinu dana rešićemo problem, a sada, na kraju ove kalendarske godine, kažete puj pike ne važi, hajde još godinu dana. Znači, tada je trebalo godinu dana, a sada treba još naredna godina.
Šta ste radili celu 2013. godinu? Svi ti koji su vikali tada dovoljno nam je godinu dana, sada vas pitam da li ste uradili posao? Ne pitam vas šta ste uradili na ovim ili onim izborima, nego konkretna priča, konkretan zakon. Šta ste od tada, od 15. decembra uradili? Idite na sajt Narodne skupštine i videćete ko je tada bio predsednik Vlade, ko je držao Vladu. Isti saziv Narodne skupštine. Tada ste rekli godinu dana nam je dovoljno. Normalno je da vam ne verujem. Neće biti dovoljno to što vičete, tražite novih godinu dana. Što niste ovih godinu dana radili na pripremi zakona? Dovoljno bi vam bilo šest meseci. Da li je tako?
Usvojite moj amandman, šest meseci. Sakrite sramotu da nije ništa urađeno za godinu dana ili da je bila pogrešna procena. I to je legitimno. Mislili smo da to može, sada smo shvatili da to ne može i zbog toga nam treba. Da ste dali takav odgovor da ste pogrešili. Evo, kažem vam, ljudski je grešiti, božanski praštati, ali priznajte grešku. To je razlog. Ako vam je tada bila argumentacija godinu dana, pa nije ništa urađeno, onda možemo da licitiramo da li je šest meseci, osam meseci, devet meseci, možda tri meseca, možda do 1. aprila … Prvoaprilska šala. Sjana prvoaprilska šala. To je razlog za amandman. Trenutno o tom amandmanu razgovaramo na osnovu toga što ste nam prošle godine rekli da će godinu dana biti dovoljno a nije dovoljno.
Evo, podnošenjem amandmana na član 3. sam omogućio da bar šest meseci traje produženje roka, a vi tražite još godinu dana. Dozvolićete, smatram da je to mnogo. Hvala.

Ako već nećete da prihvatite moj amandman da se rok odredi sa 30. junom 2014. godine, smatram da je ovaj amandman apsolutno korektan. Naime, ako nećete da završite posao do leta, onda završite posao tokom septembra meseca, jer se traži da do 31. septembra 2014. godine bude rok. Istina, to bi podrazumevalo vanrednu sednicu Skupštine ukoliko se ne završi posao do tada, tokom samog septembra, ali pre početka redovnog zasedanja. U svakom slučaju, nakon završetka sezone godišnjih odmora, puni snage i elana, kada već nije ništa urađeno tokom cele 2013. godine, kada već ništa neće biti urađeno za prvih šest meseci, kako sam ja predlagao, onda bar tokom septembra 2014. godine neka se uradi posao i neka se usvoji bilo zakon ili na drugi način da se reguliše ova materija. Hvala.

Zahvaljujem se na tome što ste prihvatili moj amandman i ispravili svoju grešku.
Činjenica je da nije bilo ovog amandmana, ne bi bilo produženja roka ni od šest meseci, ni od osam meseci, ni od devet meseci, ni od godinu dana. Naime, 1. januara 2014. godine sve osiguravajuće kuće koje to nisu uradile, koje nisu ispunile svoje obaveze iz Zakona o osiguranju u smislu odvajanja životnog i neživotnog osiguranja, bile bi u docnji. Bio bi apsolutno bespredmetan a verovatno bi i domaće i strane osiguravajuće kuće bile u dosta teškoj situaciji.
Usvajanjem ovog amandmana, omogućen je znatno bolji položaj svih osiguravajućih kuća u našoj zemlji i praktično time, bez obzira da li ćete prihvatiti dobre i korektne amandmane u smislu određivanja roka na šest meseci, osam meseci ili devet meseci, ovim smo praktično ispravili nešto, da ne izađe zakon koji je neprimenjiv i koji bi bio potpuno obesmišljen.
Imam posebno zadovoljstvo što je, u svakom slučaju, u ovoj kalendarskoj godini, a možda i u ukupnom sazivu, ovom sazivu Narodne skupštine, ovo poslednji usvojeni amandman. Hvala.

Gospodine Krstiću, molim vas da vas ne varaju. Nakon početka načelne rasprave u Narodnoj skupštini ne može Vlada da podnosi amandman. Ne može ni poslanik da podnosi amandman. Može samo odbor da podnosi amandman.

Znači, u tom smislu kada vam kažu da Vlada može, ne može. već 23. kada je počela načelna rasprava je „ded lajn“.

Da, da, da, u vezi svega ovoga.
(Predsedavajući: Onda nemojte.)
…ne replika nego u vezi amandmana. Zbog toga smatram da je ovo bio način da ispravimo grešku koju je Vlada do 23. propustila da popravi. Možda bi Vlada sugerisala odboru tako nešto, ali to je ako bi bilo i kad bi bilo.
U svakom slučaju da vas naučim ako vam je neko od saradnika dao uputstvo, nakon početka načelne rasprave samo odbor može da predloži amandman.

Javljam se u vezi jedne male intervencije pošto je rečeno nešto što nije istina. Bilo je govora na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo i mi smo na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvu ukazali da je apsolutno rok od osam dana neprimeren, jer jedino kada bi danas bio objavljen zakon, tada bi ovaj zakon imao smisla. U protivnom bi trebao da se skrati taj rok u vezi stupanja na snagu, jer ukoliko zakon bude objavljen 24. ili 25, 1. januara bi svi bili u docnji. To smo ukazali na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Ja sam lično kao narodni poslanik podneo amandman da zakon stupi na snagu narednog dana, ali sam Odbor, pošto nije matični odbor u ovoj oblasti, ne može da podnosi amandman, osim samo da oceni i da ukaže na određenu nejasnoću. U tom smislu, kao zamenik predsednika Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i ovlašćen po ovoj tački dnevnog reda, ukazujem na ovu nejasnoću, odnosno na nešto što bi trebalo u narednom periodu da bude korigovano. Očekujem da na plenarnoj sednici to bude i prihvaćeno. Hvala.

Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi pred sobom imamo Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o osiguranju, Predlog autentičnog tumačenja odredbi člana 22. stav 1. tačka 1) i člana 29. stav 5. Zakona o javnim preduzećima.
U pogledu Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o osiguranju, u pogledu člana 1. neću se mnogo osvrtati, jer tu se radi praktično o reosiguranju. Mislim da je svakome ko je ozbiljno čitao Predlog zakona to jasno.
Šta nam nije jasno? Da li odredba člana 234. Zakona o osiguranju treba da se prolongira iz godine u godinu, dalje i dalje?
U tom smislu moje kolege i ja iz poslaničke grupe DS sačinili smo tri amandmana. Danas smo dobili uveravanje gospodina ministra da će NBS kao ovlašćeni predlagač zakona u ovoj oblasti završiti posao i da ćemo imati mogućnost da u Narodnoj skupštini izglasamo nov zakon o osiguranju do polovine naredne godine.
Ako je to istina, nemam razloga da sumnjam da gospodin ministar je to iskreno rekao, onda isto tako nema razloga da se ne prihvati amandman narodnog poslanika Srđana Mikovića, koji je predložio da rok koji se produžava bude šest meseci, a ne godinu dana ili amandman gospodina Srđana Milivojevića, koji je predložio da se produži rok na osam meseci ili amandman narodne poslanice Nataše Vučković, koja je predložila da taj rok produženja bude devet meseci.
Gospodine ministre, uveravate nas da će za šest meseci biti završen posao i ne vidim zašto ne biste prihvatili amandman i rekli – u redu, razdvajanje životnog i neživotnog osiguranja biće za tih šest meseci, usvajamo amandman?
Ukoliko sam previše bio optimistički određen prema tome ili ukoliko sam previše verovao gospodinu ministru, dajte da produžimo rok dva ili tri meseca ili da prihvatimo predlog gospodina Srđana Milivojevića ili gospođe Nataše Vučković.
Konačno, činjenica je da predloge zakona sačinjavamo kada je cajtnot. Znali smo prošle godine kada nam ističe ovaj 31. decembar, a onda brže bolje 18. decembra, dan uoči Svetog Nikole se da Predlog zakona i očekuje se da se to odmah izglasa.
Redovna procedura je, za one koji ne znaju naš Poslovnik, da 15 dana predlog zakona treba da stoji u skupštinskoj proceduri, da svaki narodni poslanik i članovi i matičnog odbora i drugih odbora koji se izjašnjavaju po pitanju predloga zakona imaju dovoljno vremena da se izjasne. Zato je tih 15 dana, da bi se pročitalo i da nam se ne bi desilo kao u predlogu zakona da se predvidi stupanje na snagu osam dana nakon objavljivanja u „Službenom glasniku“. Danas je 23. decembar. Osam dana od danas kada je? To je 31. decembar 2013. godine, a 31. decembar 2013. godine je rok kada su organizacije za osiguranje trebale da razdvoje životno i neživotno osiguranje.
Polazi se od pretpostavke verovatno da neće biti amandmana, da će danas moći da se izglasa zakon, da će danas predsednik Republike potpisati ukaz o proglašenju i da će danas biti objavljen zakon. Jedino tada ima smisla odredba da će zakon stupiti na snagu osam dana od dana objavljivanja.
U protivnom, ukoliko budemo raspravljali o amandmanima 25. decembra, što očekujem da neće biti jer je 25. veliki praznik Božić za veliki broj građana Srbije i jedan broj narodnih poslanika, očekujem da će se u četvrtak raspravljati o amandmanima. Ako se to desi, objavljivanje ne može da bude pre četvrtka ili pre petka, naročito ako glasanje bude u 19,00 časova, kako je potpredsednik Konstantin Arsenović najavio.
Šta to znači? Ako ne usvojimo amandman, džabe nam uopšte Predlog zakona. Džabe smo krečili, jer 1. januara svi koji do 31. decembra nisu uradili svoj posao ulaze u docnju. Bespredmetno raspravljate. Da ste nas pitali ranije, objasnili bismo vam.
Druga stvar, što je posebno interesantno, dobili smo predlog autentičnog tumačenja odredbi člana 22. stav 1. tačka 1) i člana 29. stav 5. Zakona o javnim preduzećima.
Sednica Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine je od strane predsednika Odbora zakazana upravo za 19. decembar, za Svetog Nikolu sa ciljem da je ovo jako važno. Ne znam šta će se desiti ukoliko se to ne uradi upravo tada za Svetog Nikolu?
Činjenica je da predsednik Odbora gospodin Cvijan tada nije bio u prilici i uglavnom nije predsedavao tim odborom. Opet ovde pred svima vama moram da se izvinim što tada nisam bio u prilici da predsedavam Odborom za ustavna pitanja i zakonodavstvo zato što nisam na stalnom radu u Narodnoj skupštini i zato što sam tada bio u obavezi da u isto vreme budem na drugom mestu upravo braneći čoveka koji je dan danas u pritvoru samo zbog uznemirenja javnosti koji je u tri, četiri mandata dobio poverenje svojih sugrađana i to 75%. Upravo zbog toga nisam mogao da stignem na sednicu Odbora, a postavlja se pitanje i tumačenja tog člana 211. Zakonika o krivičnom postupku – da li uznemirenje javnosti, koji ugrožava nesmetano vođenje krivičnog postupka treba da bude razlog za pritvor?
No, da neko protumači da otvaram političku temu, a to jeste par ekselans politička tema, ja ću se vratiti na ovo samo tumačenje.
Činjenica je da smo mi kao narodni poslanici dobili predlog Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo kojim je predsedavao predsednik Narodne skupštine, gospodin Stefanović u takvom tekstu gde se kaže: da bi kandidat bio imenovan za direktora javnog preduzeća potrebno je da ispunjava sve uslove koji su propisani Zakonom o javnim preduzećima, Uredbom o merilima za imenovanje direktora javnih preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija koja je objavljena 2013. godine, kao i aktima Komisije za imenovanje Vlade.
Kada nam je Vlada davala predlog autentičnog tumačenja, mislim da jedino što je Vladi bilo bitno je bilo da u postupku imenovanja direktora javnog preduzeća ne primenjuju se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Te rečenice nema u tekstu autentičnog tumačenja, ali ima ovo drugo. Sada ću da vam objasnim šta je tu apsolutno nelogično.
Mi dajemo tumačenje kako treba da se tumači odredba Zakona o javnim preduzećima koja je 2012. godine izglasana. Te 2012. godine nije bilo uredbe Vlade iz 2013. godine, a mi dajemo tumačenje da ta odredba iz 2012. godine važi na taj način da su potrebni uslovi iz Zakona o javnim preduzećima, Uredbe iz 2013. godine i uslovi iz akata Komisije za imenovanje Vlade. Nonsens. Godine 2012. nije postojala uredba, a mi tvrdimo da Zakon iz 2012. godine važi. Drugo, Zakon je stariji od uredbe. Šta mi tumačimo, da su potrebni uslovi iz određene uredbe koja će biti doneta u budućnosti u odnosu na izglasavanje zakona?
Konačno, samo bih vam ukazao na još jednu stvar. Na apsurd, pre svega tumačenja člana 22. stav 1. tačka 1). Imate u materijalu. Znači, tumači se da za direktora javnog preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina, imenuje se lice koje ispunjava sledeće uslove – da je punoletno i poslovno sposobno, a ne nabrajam da je stručnjak u jednoj ili više oblasti iz koje je delatnost od opšteg interesa za čije obavljanje je osnovano javno preduzeće, da ima visoko obrazovanje stečeno na studijama III stepena, doktor nauka, II stepena master itd, da ima najmanje pet godina radog iskustva, da nije član organa političke stranke, da nije osuđivan za krivično delo protiv privrede, pravnog saobraćaja, službene dužnosti, da licu nije izrečena mera bezbednosti i zabrane obavljanja delatnosti. Znači, izvlačimo samo jednu rečenicu, ovo drugo ne važi. Puj pike ne važi. Za tumačenje to nije važno. Molim vas da na ovo posebno obratite pažnju.
Mi dajemo tumačenje da bi kandidat bio imenovan za direktora javnog preduzeća, potrebno je da ispunjava sve uslove koji su propisani Uredbom o merilima za imenovanje direktora javnog preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija i aktima Komisije za imenovanje Vlade, a ti uslovi se odnose ne samo za Republičko javno preduzeće, nego se odnosi i na ona javna preduzeća čiji je osnivač organ uprave AP i jedinica lokalne samouprave. Znači, oglas o javnom konkursu priprema s jedne strane nadležno ministarstvo, odnosno organ uprave AP ili jedinice lokalne samouprave.
Sada mi objasnite, da li je to normalno da za preduzeće u bilo kojoj lokalnoj samoupravi se propisuju uslovi iz Republičke uredbe i uslovi iz akata komisije za imenovanje Vlade, a radi se o javnom preduzeću u bilo kojoj lokalnoj samoupravi? Da li su se tu malo pomešale nadležnosti i pomešalo ono šta se htelo?
Ukoliko se htelo da se protumači da Zakon o javnim preduzećima ima primat u odnosu na Zakon o opštem upravnom postupku, to je moglo mnogo jednostavnije da se uradi. Mi sada imamo autentično tumačenje, koje ničem ne služi gde ne dobijamo odgovor onaj koji je očigledno bio bitan Vladi, a autentično tumačenje pošto se donosi u postupku istog, kao i kako se donose zakoni. Autentično tumačenje će da nam padne pred Ustavnim sudom. Da li mi to hoćemo?
Ovog trenutka još jednom postavljam pitanje – da li nam treba ovakvo jedno zaletanje u autentičnom tumačenju gde se dira u nadležnosti i lokalne samouprave, gde se dira u nešto što je Zakonom o javnim preduzećima definisano kao nadležnost organa lokalne samouprave, samo zato da bi stigli do nekog tumačenja koje treba da olakša Vladi u pogledu postavljanja direktora javnih preduzeća, ukoliko se neko do sada pozvao i rekao – ej, treba da važi ZUP, odnosno Zakon o opštem upravnom postupku da može da mu se odgovori – nisu u pravu, nego treba da važi Zakon o javnim preduzećima? To je drugačije trebalo da se uradi. Ako tehnički hoćemo da napravimo autentično tumačenje, pitajte one koji znaju to da naprave i nemojte danas za sutra da predlažete autentično tumačenje.
Dajte da ga uradimo kako treba, jer svaki akt koji izađe iz ove sale, ukoliko ne valja bruka je za sve nas. Bez obzira da li smo glasali ili nismo glasali. Da li smo bili protiv i da li smo ukazivali da nešto ne štima. U tom smislu, molim vas nemojte više po hitnom postupku. Pustite nas da pročitamo, da vam najdobronamernije damo sugestiju i da odavde akti, bilo da su zakoni, bilo da su autentična tumačenja ili nešto drugo, da bude kako treba.
Gospodine ministre, vama se desilo kod izmena Zakona o javnoj svojini ili Zakon o restituciji i povraćaj imovine, vama su gurali da potpišete nacrt zakona koji je išao na Vladu, a niste bili nadležni za to. Bilo je nadležno Ministarstvo pravde i državne uprave. Nesporno, možete to da branite, može da brani bilo ko taj zakon, ali dajte da poštujemo proceduru i ono što stoji.
U avgustu smo izglasali Zakon o ministarstvima pa nismo poštovali. Molim vas dobronamernu prihvatite moju diskusiju, jer nijedna diskusija ni ide prema tome da se bilo kome nešto natrlja na nos, nego pre svega da ako pravimo nešto da pravimo da se ne stidimo. Hvala.