Uvaženi predsedniče, ministarko zdravlja, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku vi ste pominjali neke potpredsednike koji nemaju ujednačenu praksu. Ja mogu da potvrdim za gospođu Kovač koja je poslanik, potpredsednica iz redova URS, da je i sama u nekoliko navrata, jednom i meni dozvoljavala da na taj način govorim, te u tom smislu ne vidim da u ovom ima nekakvog značajnog odstupanja od prakse. To pohvaljujem, naravno ne mislim da to treba da bude pravilo, nego izuzetak.
Sad ovaj drugi deo o ovim zakonima. Meni nekako uvek smetaju ta olaka širenja teorije o ljudskom organizmu na društvo i te priče koje su u osnovi organicističke, kada se bolesti organizma ili čoveka prenose na društvo. Mislim da je to uvek uvod u neke druge opasnije teorije koje su dosta opasnog zla naneli čovečanstvu u prošlosti.
Iskoristiću delimično i to, bilo je toga i u prethodnim diskusijama, mislim da nas neće ubiti te teške ili najteže bolesti, naš zdravstveni sistem ovakav ili onakav se nekako bori sa njima. Mislim da će nas uništiti ta odvratna demagogija i populizam, koja često u našem društvu, a moram da kažem da je najčešća u političkim raspravama o zdravstvenom sistemu i to traje, na neki način ovde, već dva dana, od juče popodne kada je počela rasprava o ovim zakonima, uz retke izuzetke među poslanicima i uz izuzetak ministarke koja ovde predstavlja zakon, koja, kako bi rekao, najređe pada u demagogiju, ako to uopšte čini.
Ne mislim da ste vi bolećivi prema zdravstvenim radnicima, mislim da ste u ovoj raspravi bili vrlo često preterano bolećivi, prema onima koji vam govore o idealnom sistemu, sanjaju snove o besplatnom zdravstvu, daju vam fenomenalne predloge za koga sve treba da bude besplatna zaštita, a da niko ne kaže koliko to košta.
Dakle, tvrditi na kraju 2012. godine, bez obzira da li ste lekar, pravnik ili šumar, da se zalažete za besplatno zdravstvo, je apsolutni nonsens. Ne postoji nikakvo besplatno zdravstvo, kao što nema besplatnog ručka, nema ni besplatnog leka, ni proteze. Zdravstvo nije besplatno ni sada, nije bilo ni pre 30 godina i nikada neće biti, biće sve skuplje kako se budu razvijale i tehnike lečenja i različite bolest, itd.
Oni koji se zalažu za poboljšanje, kako se kod nas još uvek možda malo starinski kaže, društvene brige o zdravlju ili društvene brige o ljudima, morali bi prvo to da imaju u vidu.
Druga stvar, u ovom trenutku, zdravstvo nije besplatno zbog toga što zdravstvo u Srbiji finansiraju oni koji plaćaju doprinose, s jedne strane najvećim delom i jednim delom svi građani Srbije kroz budžetska izdvajanja za zdravstvo.
Inače, mi možemo da budemo takvi demagozi, pa da pričamo kako se u isto vreme zalažemo za besplatno zdravstvo, a da se onda sa druge strane pitamo – kako nastaju dugovi u Fondu, kako nastaju dugovi u budžet, kako nastaju dugovi zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama, itd?
Priča o tome kako su nastali dugovi se u ovoj raspravi najviše svela na ono što je najpopularnije ovih dana u Srbiji, a to je da nađemo Pedra koji će visiti i da se na televiziji gromoglasno najavi nekakvo hapšenje. Svi se prave nevešti na neki način, kao da su direktori zdravstvenih ustanova po Srbiji desantom upali u te zdravstvene ustanove, zauzeli ih, uzeli im pečat i potpis, i počeli da prave dugove, da naručuju lekove, pomagala, itd.
Svi direktori su imenovali po političkoj odluci, odnosno po partijskoj liniji. To se čini sada. Ovde govore neke kolege koje su, ja verujem, to ne mogu da procenim, ali po svemu sudeći, vrhunski medicinski stručnjaci ili lekari, ali su u isto vreme i poslanici i direktori kliničkih centara ili direktori nekih drugih ustanova.
Kada počne izborna kampanja, ili kada se bliže izbori, kada počne taj politički ciklus, onda naravno da političari vrše pritiske i na zdravstvene centre i na lekare i na direktore, da ne sme ništa da fali u tom trenutku, da usluga mora da bude najbolja moguća, da ljudi ne bi bili nezadovoljni, da neku stranku ili neku vlast ne bi kaznili na izborima.
U poslednje četiri godine, svaki put na izborima, a posebno kada se organizuju neki vanredni lokalni izbori, to su oni izbori koje ste vi, gospođo Đukić Dejanović raspisivali, kao predsednica Narodne Skupštine, Srbija je preplavljena lekarima, koji non-stop rade. Neke političke stranke su u svojim kampanjama delile naočare, pravile preglede itd, sve u pokušaju da što je moguće više glasova kupe ili prikupe.
Kada su na kraju nastali ovoliki dugovi, kada su i neke lokalne zajednice i centralna vlast napravili te dugove, onda dolazimo pred parlament sa zahtevom da se pokriju dugovi od 130 miliona evra, a niko ne želi da priča o tome, kako su oni suštinski nastali. Nastali su iz lošeg sistema. Naravno da ima slučajeva korupcije, prekoračenja ovlašćenja, zloupotreba ovlašćenja, itd, ali to nije suštinski problem srpskog zdravstva.
Suštinski problem srpskog zdravstva je nastao u onom trenutku, kada smo poverovali, pre 20 i nekoliko godina, da možemo da živimo i da se lečimo od, kako je rekao gospodin Blažić, humanosti, solidarnosti i rodoljubivosti.
Kao što se patriotizam ne sipa u traktor, tako se ni skener ne uključuje na patriotizam, nego se uključuje tako što morate da ga kupite, održavate, finansirate njegovo održavanje, nađete novac da obrazujete lekare koji će ga na primeren način koristiti. Kao što Srbija tada nije mogla da opstane i da se leči, tako neće moći ni u narednim godinama.
Kada imate zemlju u kojoj je prošla vlast, a i ova to na neki način čini, svakih nekoliko meseci povezivala staž zaposlenima, dajući im iluziju da će iz toga imati kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, tako su nastali dugovi u zdravstvenom sistemu. Kada Vlada i ministarstva povežu staž, nikakav realan novac se ne uplati u zdravstveni fond, samo se donese politička odluka da se lupi pečat na zdravstvenu knjižicu. Ne smeta mi. Nije mi smetalo ni u prošlom sazivu da ljudi dobijaju tu zdravstvenu zaštitu, ali je to posledica iluzije da možete da imate stotine preduzeća koji su više od deceniju, neki dve decenije u procesu restrukturiranja, koji ne moraju da uplaćuju doprinose, koji ne moraju da plaćaju poreze i koji prave gubitak u tom fondu.
Srpski zdravstveni fond ne može da opslužuje građane Srbije, ne može da ih leči na način koji je primeren, ne može da ih leči čak ni na način koji je normiran kao standard u ovom trenutku iz najjednostavnijeg mogućeg razloga – nema novca, ima premalo osiguranika koji plaćaju doprinose i tu nastaje taj gubitak. Nije dug samo 130 miliona evra, ima još gomila dugova u srpskom zdravstvu koji ovde nisu iskazani, isto kao što nije pošteno da u ovoj raspravi govorimo o tome da je ovim pronađeno trajno rešenje i da je dug pokriven. Ovim je samo stvorena zakonska mogućnost da se u 12 rata, čini mi se, do kraja 2015. godine, taj novac isplati. Pitanje je kakvi će biti budžeti za naredne godine i da li ćemo uspeti u svakoj situaciji da rešimo taj problem.
Druga stvar, mislim da nije rečeno, veledrogerije, drugi poverioci u ovim odnosima su ipak bili korektni prema državi i prema njenom budžetu. Neko bi rekao – korektni, a ja bih rekao kao neko ko je u osnovi liberal, da nisu ni mogli mnogo da biraju. Znate, oni nemaju u potpunosti slobodno tržište. Oni uglavnom mogu da rade sa državom i njenim fondovima ili da se zatvore, pošto ne mogu da opstanu na tržištu.
Citiraću jednu vašu rečenicu od pre nekoliko nedelja, gospođo Đukić-Dejanović. Nadam se da je tačna. Rekli ste da pokušavate da napravite sistem u kome je Fond banka Ministarstva. Mislim da je taj pristup pogrešan zbog toga što mislim da Fond ne može toliko čvrsto, direktno da bude vezan za Ministarstvo. Fond u ekonomskom smislu nije državna ili budžetska institucija, vlasništvo je osiguranika, onih koji plaćaju doprinose u taj fond. Kod nas se ta veza izgubila tokom godina, ako je nekad uopšte i postojala. Svi u Srbiji percipiraju Fond kao nekakav deo državne uprave, budžetsku kategoriju koja radi najbliže sa državom, ministarstvom i budžetom i koja treba da finansira zdravstvene ustanove.
Mislim da iz te zablude nastaje ono o čemu ste govorili, što danas tako teško možete da promenite, da srpski zdravstveni sistem funkcioniše tako što ima određeni broj zgrada, zaposlenih, kreveta i aparata i da se od Fonda očekuje da pokrije mesečno, odnosno godišnje troškove tih kreveta, aparata, zaposlenih itd. Zbog toga imate toliko mnogo problema da uvedete u sistem privatne ustanove ili privatne apoteke, zbog toga što se ove društvene ili državne, kako ih obično zovemo, sada finansiraju maksimalno moguće i onda, prosto, nema novca da se finansiraju i druge ustanove.
Ovde je na vrlo negativan način u nekoliko diskusija pominjan sistem privatnog zdravstva. Tačno je da taj sistem, njegov odnos sa državnim zdravstvom kod nas nije uređen, ali on postoji. U proteklih 10-15 godina, koliko postoji u većem obimu, suštinski je spasio ovu naciju, vrlo retko koristim tu reč, iako su ljudi plaćali, iako je veliko opterećenje za njih, iako nemaju ona prava koja bi morali da imaju kao osiguranici. Ko zna koliko života u ovoj zemlji je spasila okolnost da postoje kakve-takve, rekao bih sve kvalitetnije, privatne ustanove, lekari koji u njima rade itd.
Otvoreno je pitanje o tome kako ljudi u državnim ustanovama nisu ljubazni. To je tačno. Ima ovakvih i onakvih lekara, ima ovakvog i onakvog medicinskog osoblja, ali kako to da su uglavnom ti isti ljudi, kao što znamo, veliki broj ljudi u našem zdravstvenom sistemu radi istovremeno i u državnom i u privatnom zdravstvu, ljubazni popodne i na usluzi svakom pacijentu? U pitanju je motivacija, naravno, kao i uvek. Ne možete da zaustavite život. Ne može državni sistem zdravstva da počiva samo na ljubavi, na posvećenosti, na želji lekara i zdravstvenog osoblja da budu humani, da budu posvećeni ljudima. Ti ljudi moraju da imaju neku motivaciju.
Nije tačno da bi, kada bi sistem bio drugačije uređen, ti ljudi insistirali da rade i u jednom i u drugom sektoru. Ti ljudi ipak rade 12, 13, 14, 15 sati dnevno. To nije zbog toga što su svi radoholici, nego je to zbog toga što je to jedini način da mogu sebi mesečno da obezbede dovoljne prihode, da mogu vrlo često da se obrazuju sami i o svom trošku. Odlično znate da u nekim od najrazvijenijih za srpske uslove, najbogatijih, da tako kažem, zdravstvenih ustanova, lekari koji dobiju novu opremu, nove aparate, sami kupuju knjige, sami se obrazuju i sami pokušavaju da održe korak sa razvojem nauke.
Znam koliko traje proces obrazovanja lekara i nekih drugih ljudi koji rade u zdravstvu i to vrlo poštujem. Ne smeta mi što ste vi o nekim drugim profesijama govorili na malo drugačiji način, upoređujući ih i govoreći o tome da obrazovanje za neke druge stručnjake traje znatno manje. Mislim da to obrazovanje na kraju traje isto, od onog trenutka kada ste počeli da se obrazujete u osnovnoj školi do kraja vaše profesionalne karijere. Ekonomisti ili pravnici koji umisle da, kada su položili pravosudni ispit ili dobili prvi posao u društvenoj firmi, više ne moraju da napreduju su najgori pravnici i ekonomisti. Takvih je sila u našim ustanovama i zbog toga te ustanove tako funkcionišu. Verujem da isto važi i za lekare, kao što u nekim slučajevima vrhunska specijalizacija ili titula koja stoji ispred imena lekara, samo po sebi nije dokaz kvaliteta. Na kraju, to mogu da ocenjuju samo pacijenti.
Još jedno veliko pitanje koje nije otvarano je pitanje šta zapravo nama treba na tržištu? Zbog čega nekome smeta, osim ako nije slučaj zloupotrebe, nameštanje tendera, to razumem kao primedbu, činjenica da će nešto biti kupljeno od stranog proizvođača a ne od domaćeg? Zašto bi to zanimalo osiguranika, odnosno onoga ko traži i treba da dobije zdravstvenu uslugu? Da li je cilj sedam i po miliona građana Srbije da na silu održavaju domaće fabrike koje očigledno ne mogu da opstanu na tržištu ili je cilj da obezbedimo najkvalitetnije lekove, pomagala i drugu vrstu medicinske opreme za naše osiguranike?
Takva vrsta demagogije nas je dovela u ovu situaciju. Takva vrsta demagogije je naterala ovaj parlament, vladajuće partije u prošlom sazivu, da bace u bunar 70 miliona evra za "Galeniku", bez kamata, koje će u narednih 10 godina ili ne znam koliki je rok otplate tog kredita, prevazići sam iznos osnovnog duga. Da li je "Galenika" danas bolja nego što je bila? Da li je nama interes da imamo slobodno
otvoreno tržište na kome se takmiče fabrike lekova ili je cilj da, tako što pomažete beskrajno državnu fabriku, uništite sve druge? Mogući odgovor na pitanje kako je "Actavis" naplatio svoja potraživanja ili neka druga privatna fabrika, zbog toga što je u toj fabrici stalo nekim ljudima da naplate potraživanja koja imaju, što zavise od toga da li će naplatiti ta potraživanja ili će dobiti otkaz, a firma će propasti.
Kada su državne kompanije poverioci, one nikada neće probati da naplate svoj dug, sve dok im političari ne dozvoljavaju da to rade. To svi u ovoj zemlji znaju. Tako su propali državni sistemi i državne drogerije, državne fabrike lekova itd. Tako propadaju poslednjih 20 godina.
Kada gospođa Đukić-Dejanović juče kaže, ispravno, da moramo da se zapitamo koliko ljudi plaća doprinos i do kada će to trajati, mislim da je to korektan politički apel na ljude koji se bave politikom u ovoj zemlji i koji u ovom parlamentu treba da donose odluke.
Gospodin Korać je delimično o tome govorio, neću previše vremena koristiti, LDP nije uverena da će centralizovani sistem javnih nabavki biti dobro rešenje. Razumem da je po principima ekonomije obima realno očekivati da će popusti, rabati, da će cena biti niža, ali mislim da se zanemaruje druga važna potreba, a to je efikasnost. Bojim se da ćemo u ovoj zemlji vrlo brzo doći u situaciju da, pogotovo u nekim manjim mestima, udaljenijim od Beograda, vrlo često ponestajati osnovni materijal u zdravstvu i da će to biti posledica neefikasnosti u nabavkama. Da ne govorim o tome da li to otvara prostor za neke druge zloupotrebe.
Vrlo često se ovde govorilo o tome da su neki dobavljači privilegovani. To se često koristilo kao argument u borbi protiv korupcije, ali mislim da kada jedna centralizovana ustanova, koja je pri tom vezana za ministarstvo i koja pravi godišnje planove, da će u tako velikom planiranju i nabavke biti velike, a da će onda uslove tendera moći da ispunjavaju samo veliki igrači na tržištu i da će to možda ugroziti neke koji su manji, ali hajde da vidimo kako će to funkcionisati.
Ne mislim da treba da budete oštri i da se više slikate i da budete grubi kada obilazite zdravstvene ustanove. Cenim što ste u tom smislu… Makar ne mislim da to treba da budete u početku, mislim da ljudi treba da dobiju neku šansu.
Na neki način sam srećan što ste diskretni, i što ulazite na zadnja vrata i najsrećniji sam što nemate manire Milovana Bojića. On je pre 13 godina sa hordama kamera i televizija prepadao u sred noći lekare, medicinske sestre i radnike u apotekama, stavljajući ih na stub srama. Nisam siguran da je te 1999. i 2000. godine zdravstvena zaštita u Srbiji bila bolja, kao što ne verujem da će iz ove sad harange koja se vodi u društvu, očekujući da neko bude krivac za sve političke promašaje i da će posle toga zdravstvena zaštita biti bolja.
Što se tiče LDP ovo nisu dovoljno veliki pomaci, dovoljno veliki koraci. Neki od onih koje ste najavili su ohrabrujući, ali potpuno sumnjam da ćete imati političku podršku i u svojoj vladajućoj koaliciji da tako krupne rezove pokrenete i dovršite do kraja. Oni podrazumevaju oštar raskid sa demagogijom, kao što na jednoj strani zahtevaju oštar raskid sa demagogijom u kosovskoj politici. Te promene ne mogu da budu površinske, kao što ne mogu ni u kosovskoj politici. Džaba racionalna izjava gospodina Dačića ili Vučića da moramo da vodimo računa o tome o čemu se živi, kada narednog jutra u parlamentu Srbije poslanici jedne od tih partija govore kao da su se ponovo vratili u radikalska odela. Hvala.

Rekli ste da sam vas pogrešno razumeo, a onda iz onog što ste govorili ispada da vas nisam pogrešno razumeo. Naravno da ste vi u pravu kada govorite o značaju medicine. To uopšte ne sporim. Mislim da samo šaljete na taj način pogrešnu poruku.       
Mislim da je za ljude u ovoj zemlji vrlo važno da od političara vide ili da dobiju poruku da moraju da se ponašaju odgovorno. U proteklim godinama to nisu dobijali pa su sami pokušavali da se brane na sudovima ili da zaključuju ugovore o kupovini stana, a onda poslednjoj stanici to znači da ljudi sami kupuju na ulici lekove, da sami kupuju naočare, okvire i stakla i da sami pokušavaju da se leče. Na kraju, posledice su katastrofalne. Ne stignu da dođu do lekara.
Samo sam to mislio, nisam mislio da se nadgornjavam u tome koja je profesija važnija. Ne mislim da bilo ko treba da se javlja Vučiću ili Dačiću. U ovoj zemlji postoji neki elementarni red, izabrali ste Vladu i cela Vlada mora da poštuje zakone. Kao što znate, nisam se zalagao za hapšenja, neke druge kolege možda jesu, ali LDP se stalno zalaže za red institucija, ali nemojte sa pozicije narodnog poslanika upućivati bilo koga da se javlja potpredsedniku Vlade ili ministru, da bi neko bio uhapšen ili kažnjen. To je 1944, nije 1941. Hvala.

Što se mene tiče, ovo će biti kraj ove vrste rasprave. Trudio sam se maksimalno da nepolitičarim  dok sam govorio. Žao mi je ako sam ja nečim izazvao vaše reakcije. Nekako mi se čini da sam se više obraćao ministarki zdravlja. Verujem da ona ume odlično da brani interese i Vlade i Ministarstva zdravlja, a ako mene pitate, i vaše političke partije. Nemojte molim vas, nisam sumnjao u vašu stručnost. Samo sam govorio o tome da stranke postavljaju direktore. Mislim da niste bili prošle nedelje ili pre nekoliko dana ovde zbog posla koji imate u kliničkom centru, to poštujem, kada smo govorili o javnim preduzećima.
Naša primedba na taj način imenovanja nije u tome što je neko član stranke i što nešto tako treba da ga diskvalifikuje sa mesta direktora. Samo kažem da je članu političke partije, funkcioneru, poslaniku, teže da se odupre političkom pritisku kada donosi odluke, u ovom slučaju o poslovanju. Ne govorim da su te odluke protivzakonite. Samo kažem da, između ostalog, i zbog takvih odluka, zbog političkih pritisaka, sistem ne može efikasno da funkcioniše, da ne može da izmiruje svoje obaveze i to nema nikakve veze sa nečijom stručnosti kao lekara.
Nadam se da vaše pomoćnika niste postavili na to mesto samo zbog toga što je član LDP, nego zbog njegove stručno. Ako je tako, to poštujem. Prema LDP, kao što znate, nemate nikakve obaveze da bilo koga postavljate na bilo koje mesto zbog toga. Ne znam ni o kome se radi, ne znam nikakve detalje o Kliničkom centru u Nišu. Ono što o vama znam vezano je za vaš rad ovde u parlamentu i mislim da sam se sa dužnim poštovanjem prema vama odnosio. Više se neću javljati. Hvala.

Replika, kao ovlašćeni predstavnik.

Dragan Šormaz me je pomenuo.

Neću ulaziti u to da li ste vi opominjali gospodina Šormaza, odnosno da li je gospodin Šormaz, da se ne obraćam lično, pominjao u pozitivnom ili negativnom kontekstu LDP, ali izneli ste nekoliko neistina kada ste tumačili ono o čemu je LDP govorila.
Drago mi je da ćete glasati za neke amandmane, ima mnogo prostora da se zakon popravi glasanjem i za ostale amandmane koje je LDP podnela. Recimo, onaj koji definiše da se svi izbori, sve direktore javnih preduzeća, imaju raspisati do 31. marta 2013. godine, taj amandman, koliko sam shvatio neće biti prihvaćen.
Ovde je otvoreno jedno ključno pitanje, na neki način juče popodne, nije dobilo odgovor, vi ste ga aktuelizovali u svojoj raspravi, to je pitanje javnih servisa, pre svega RTV i RTS. Mi do ovog trenutka, još uvek nismo dobili jasan odgovor na pitanje, da li neko u vladajućoj koaliciji ima ambiciju da odredbe Zakona o javnim preduzećima, primenjuje i na RTV, odnosno RTS. To bi bio mnogo opasniji presedan od onog koji kaže da u članu 2. se pominje javno informisanje i da će on pokriti situacije onih javnih preduzeća, čiji je osnivač RS.
Morate da shvatite da je potpuno različita situacija javnog preduzeća Tanjug ili javnih radio-difuznih preduzeća, tamo gde ona postoje, gde su osnivači jedinice lokalne samouprave, od toga u kakvoj je situaciji javni servis RTS, RTV. Mi smo prolazili jednom kroz situaciju da se direktor RTS bira po Zakonu o preduzećima, a ne po Zakonu o radio-difuziji, koja reguliše poziciju javnog servisa. Ne bismo želeli da ponovo dođemo u ovu situaciju.
Odgovor na to pitanje je vrlo jednostavan, za RTS će važiti i dalje Zakon o radio-difuziji, ili će se na RTS primenjivati odredbe ovog Zakona o javnim preduzećima. To je odgovor koji treba da dobijemo ili od vladajuće većine, ili od ovlašćenog predstavnika Vlade. Gospođa Kalanović juče na to pitanje nije odgovorila, tu ste vi gospodine Obradoviću, prilika je da tu dilemu eventualno otklonite. Hvala.

Čl. 106. i 107. Zahvaljujem vam na toj intervenciji. Rekli ste vrlo važne stvari, ali mislim da svi ovde zaboravljaju da to nije samo pitanje lekarske tajne odnosa, potrebe javnosti da zna. Imamo vrlo ozbiljan i vrlo strog Zakon o zaštiti podataka ličnosti koji na formalan način uređuje kako se daje saglasnost i kada se lični podaci mogu koristiti. Imamo poverenika za tu stvar. Ta tema je vrlo aktuelna u javnosti. Poštujem potrebu javnosti da se govori o otvorenim problemima.
Sa većim delom onoga o čemu je poslanik iz DS govorio se slažem, ali mislim da je ovo vrlo negativan presedan u radu Narodne skupštine i da moramo da učinimo sve da to u budućnosti izbegnemo. Ne mislim da je gospodin Milisavljević imao bilo kakvu lošu nameru, mislim da je njegova namera bila plemenita, ali vas molim da vodite računa o svim zakonima koje ova zemlja ima.

Dve povrede Poslovnika, ali koristiću jedno vreme, prosto, da bih bio korektan prema parlamentu. Povređeni su članovi 106. i 107, govornik može da govori samo o tački dnevnog reda, a ovde se već 15 – 20 minuta govori o svemu drugom, a ne o tačkama dnevnog reda i raspravljaju se bivši koalicioni odnosi u prethodnim vladama.
Druga stvar, govornik je, a to važi i za gospođu Kalanović, dužan da na sednicama Narodne skupštine govori istinu. Verujem, da, ukoliko se to ne događa, ukoliko tolerišete nešto što nije istina, da se time povređuje dostojanstvo Narodne skupštine, dakle, član 107.
Gospođa Kalanović je rekla da postoji konsenzus u ovoj vladi, da partijski funkcioneri ne mogu biti direktori, odnosno da oni koji žele da budu direktori, mogu da zamrznu svoje funkcije i da onda obavljaju tu dužnost. To ne piše u zakonu koji ste predložili parlamentu. To ne važi za 650 budućih direktora lokalnih javnih preduzeća, koji neće morati da zamrzavaju funkciju. Na njih se primenjuju uslovi iz Zakona o radu, tako piše u Predlogu zakona. Tu nema nikakvog uslova zamrzavanja funkcije u političkoj partiji.
Drugo, otvara se još jedno vrlo važno pitanje na koje ne odgovarate Predlogom zakona – šta znači ako neko zamrzne funkciju u političkoj partiji, a ostane, recimo, narodni poslanik u Skupštini Srbije? Da li je on i dalje politički funkcioner ili nije.
Treća stvar, pomenuli ste obećanje vaše partije, da se nigde u ovom zakonu neće njeni kandidati kandidovati za direktore. Da li sam vam dobro razumeo, ni u jednom od 700 direktora javnih preduzeća u Srbiji? Mislim da je to vrlo važno što ste rekli i bilo bi dobro da na sednici parlamenta preuzmete i neku političku obavezu ili političku odgovornost, da snosite odgovarajuće posledice kao političar, ukoliko to vaše obećanje koje ste danas ovde izneli ne bude ispunjeno. To nije samo stvar odnosa vaše partije i DS.
Ovu drugu vrstu povrede neću posebno isticati, ali vas molim da opomenete poslanike SNS da iznose kartice sa sobom kada izlaze iz sale, kartice su ponovo ubačene, da ne otvaramo stalno to pitanje.

Gospođa Kalanović  je meni odgovarala i mislim da to nije sporno. Dakle, ono što je govorila se odnosilo na ono što sam pre toga ja govorio i na poslaničku grupu LDP.
Slažem se donekle sa vama, ali to samo govori u kolikom je problemu ova zemlja. Nadam se da se i vi slažete sa mnom i ne vidim kakvo rešenje koje ste predložili, pomaže da se u nekom budućem periodu izmeni ta situacija, da ne budu čitave intelektualne elite u tim malim mestima, kako ste sami rekli, da se one prošire ili da ne budu vezivane isključivo za političke partije.
Drugo, kažete – o nekim sredinama u Srbiji, predstavljajući to kao izuzetak. Ali, to pravilo odnosno odstupanje od pravila da ne može da bude funkcioner političke partije, stavili u zakon kao izuzetak. To ste stavili kao pravilo, pošto se to odnosi na 650 preduzeća, ne odnosi se na 50. To je preko 90% tih preduzeća.
Još jedna vrlo važna stvar, u jednom delu svog prethodnog izlaganja ste rekli da je kontrola u preduzećima koja su godinama, a neka i duže od deceniju u procesu restrukturiranja slaba, zbog toga što Vlada nema kapacitete da kontroliše 170 preduzeća i s toga moramo što pre da izađemo. Sa time se slažem, ali zbog čega onda na drugoj strani predviđate sistem različitih vrsta kontrola u odnosu na 700 javnih preduzeća u Srbiji? Kakve kapacitete Vlada ima da vrši tu kontrolu?
U zakonu ste predvideli da ministri mogu da pokreću postupke, da mogu da se kontrolišu i da budu osnov za potencijalnu smenu nepotpune ili netačne izjave itd. Ko će to kontrolisati u Vladi u odnosu na Srbiju koja ima sedam miliona stanovnika i koja ima preko 700 javnih preduzeća? Zbog toga ovaj zakon nije efikasan i zbog toga smo na njega podneli 20 amandmana.
Ovo sve što je sociološka analiza Srbije je tačna i sa time se slažem, ali mislim da za to nije kriva ni Srbija, ni te lokalne zajednice, da su krive političke partije, mi koji kreiramo takvu stvarnost u Srbiji, a složićete se da su ipak nešto odgovornije političke partije koje su 12 godina na vlasti.

Mislim da je povređen član 107. Ne mislim samo na ono što je gospodin Jovanović govorio. Zbog toga bih želeo da upozorim Skupštinu na to. Ovde se već nekoliko puta u poslednjih par dana, sada mi se čini prečesto i olako, koristi ta formulacija da postoje mala mesta u Srbiji ili nešto veća mesta u kojima ima tako malo stručnih i obrazovanih ljudi da neće moći zakon da se sprovodi. Mislim da je to ipak uvredljivo prema tim zajednicama.
Razumem šta je u osnovi onoga što vi želite da kažete. Koliko ima javnih preduzeća u tim malim sredinama? Četiri, pet, šest, nešto malo više. Imaju po tri člana nadzornog odbora. Mislim da je uvredljivo da se kaže da nema 20 ili 25
visokoobrazovanih, stručnih ljudi u tim zajednicama koje mogu da obavljaju poslove člana nadzornog odbora ili neku drugu visoku funkciju u javnim preduzećima.
To je bila moja intervencija, bez namere da nekog posebno apostrofiram ili optužujem za tako nešto.

Izvinite što sam vas prekinuo, ali mislim da je povređene član 106. u onome o čemu je govorio gospodin Babić. Na ovoj sednici mora da se govori o tački dnevnog reda. Vi ste govorili o radio-difuznim servisima, kao elementu ovog zakona o RT Vojvodine.
Koliko sam ja shvatio zakon, ovaj zakon o javnim preduzećima se ne odnosi na RT Srbije, RT Vojvodine, ako je tačno to što vi tvrdite da se odnosi, onda smo u mnogo većem problemu, nego što smo mislili.
Nadam se da nemate ambiciju da birate da RTS, RTV imaju nadzorne odbore, da na ovaj način biraju direktora i da ih imenuje Vlada. Vi ste to rekli u vašem izlaganju. Dakle, molim vas samo da razjasnite, da li se ovaj zakon odnosi i na javni servis? Onda je to mnogo veći problem, nego što su primedbe medijskih udruženja i nekih drugih, koji kritikuju onu odredbu koja govori o javnom interesu u oblastima javnog informisanja.
Razumem kada je reč o TANJUG-u, to nije sporno, makar sa ovog stanovišta.

Član 107. je povređen. Gospodin Arsić zaista vređa dostojanstvo i Narodne skupštine i svih nas kao narodnih poslanika, razumnih i odraslih ljudi.
U Predlogu zakona o javnim preduzećima pod marginalnim naslovom, prestanak mandata, a ne piše prestanak mandata direktora republičkih javnih preduzeća.

Nekoliko neistina je izneo gospodin Radenković. Član 106. Poslovnika i time ste počeli gospodine Radenkoviću da Predlog zakona o javnim preduzećima ide za najboljom praksom zemalja EU. Moram da vas podsetim da naši predlozi zakona od pre nekoliko godina imaju na kraju nešto što se zove obrazac izjave …

U redu mogu vama da se obratim. Vi niste opomenuli gospodina Radenkovića kada je rekao da je zakon u potpunosti usklađen sa propisima zemalja EU pošto se na kraju zakona, a vi ste taj zakon pregledali, vaša zakonska obaveza, obaveza po Poslovniku jeste da gledate da li zakon ispunjava sve uslove i on ima obrazac izjave usklađenosti propisa sa propisima EU. Taj obrazac je potpuno prazan u slučaju Zakona o javnim preduzećima, osim dve stavke. Ima prevod i to prilično loš naslova zakona na engleski jezik i ima odgovor na pitanje da li je propis preveden na neki službeni jezik EU i odgovor je ne. Dakle, nisam siguran kako se iz ovoga zaključuje da je zakon u svemu usklađen sa propisima EU, a iz ostatka vašeg izlaganja se vrlo jasno da zaključiti da ni vi sami ne mislite tako, pošto ste izneli najmanje desetak primedbi na sam predlog zakona.

Član 27. mislim da ste ipak ozbiljno povredili Poslovnik, jer ste dozvolili gospođi Petrović da pominje moje ime i da tvrdi da sam ja pominjao gospodina Krkobabića, a ja ni jednom rečju nisam spomenuo gospodina Krkobabića. Morate da obezbedite da poslanici prate.
Drugo, kad se već javila, mislim da čak pominjanje gospodina Krkobabića kao direktora Pošta nije dovoljan osnov da se jave poslanici PUPS jer se ovde upravo radi, jer gospodin Krkobabić je direktor Pošte, a jedini je problem što je istovremeno i visoki funkcioner stranke i narodni poslanik, pa u tom smislu dolazi do zabune i preklapanja, to mi kritikujemo, ali molim vas da omogućite da poslanici ili pažljivo prate izlaganja drugih narodnih poslanika ili da kada pogrešno citiraju nečije reči, kada ih optužuju da su nekoga pominjali, da to prekinete odmah. Hvala.