Zahvaljujem se na amandmanu i na predlogu, samo da pojasnimo stav Vlade.
Mi polazimo od činjenice da se ovaj zakon odnosi upravo na takve slučajeve i da nema potrebe da ga nabrajamo. Ali, ono što je važno za ovaj član o kome govori uvaženi poslanik Mićunović, jeste da smo mi doneli tu jedan potpuno novi institut, nešto što nije bilo u prošlom zakonu, a o tome se, evo vidim, ni ovde nije govorilo, a to je da poslodavac ima obavezu da dokazuje u slučaju spora da je radnik izvršio odgovarajući prekršaj.
Dakle, teret dokazivanja je prebačen na poslodavca, pa poslodavac sada mora da razmisli dva puta da li sa nekim tankim obrazloženjem može da otpusti nekoga. Da li mu se to isplati, ako dođe do sudskog spora? To je suština ovog člana i to je potpuno nova stvar i potpuno ide u korist zaposlenog, a ne da li je precizan, na koji zakon. Podrazumeva se, Zakon o sprečavanju diskriminacije.

Naše obrazloženje i jeste takvo. Mi smatramo da ne treba vršiti preteranu administraciju, odnosno ponavljati ono što je već regulisano. Samo da vam kažem, to su neke stvari koje možda javnost ne zna, ali tako se donose zakoni, konkretno ovaj član je donet u apsolutnoj saglasnosti sindikata i poslodavaca. Znači, doslovce su se dogovorili potpuno sa ovim obrazloženjem da nema potrebe da stoji. Sindikalci su rekli – da, nema potrebe, imamo regulisano ovde, a poslodavci su rekli – nama treba manje administriranje. Dakle, na radnoj grupi ovaj član je usaglašen, sindikati, poslodavci i Vlada, od prve do poslednje rečenice. Naravno, to vas ni na koji način ne obavezuje, imate pravo na svoje mišljenje i to apsolutno ne sporim, već vam samo kažem da su sindikati rekli za ovaj član – potpuno u redu. 

Naravno, ovo je Narodna skupština, naravno, ovde sede političari i naravno da se vodi politička rasprava, nije to meni ništa neobično. Ali, samo da ne bi bilo zbunjivanja građana koji nas sada gledaju i koji neće imati bogzna koliko vremena ili strpljenja da čitaju zakon, samo da pojasnimo.
Dakle, šta je rešenje? Rešenje je da poslodavac mora da drži ugovor o radu tamo gde zaposleni radi. Kada dođe inspektor rada, on traži da mu se odmah dostavi taj ugovor, nema mogućnosti da ga pošalje u drugi grad, kaže – znate tamo je naša centrala. Dakle, to je jasno.
Ali, šta poslodavac sada ne mora? Poslodavac ne mora da daje zaposlenom papir na kome piše prijava u PIO Fond, jer on to elektronskim putem dostavlja PIO Fondu. PIO Fond to dostavlja Centralnom registru, Centralni registar može da bude kontrolisan i od strane zaposlenog i, što je najvažnije, od strane inspektora za rad, koji te stvari upoređuje i uparuje.
Kada drugu veliku stvar budemo uradili u Ministarstvu koje ja predvodim, kada budemo doneli socijalnu kartu, kada budemo digitalizovali potpuno našu administraciju i u državnoj upravi i kod poslodavaca, onda ćemo moći da govorimo da nam neće trebati nijedan jedini papir, ali ovo su sve koraci ka smanjenom administriranju i manjem broju papira. Dakle, radnik zna da je prijavljen, može da kontroliše prijavu, inspektor rada kontrolše prijavu, što do sada nije mogao da radi i njegov ugovor o radu se nalazi tamo gde on radi. Eto, to je istina, sad, možemo posmatrati kako god hoćemo.

Hvala.
Vidite ovako, suštinski ovaj član se zapravo odnosi upravo na jedan od naših glavnih intencija zakona kako da sprečimo zloupotrebu u smislu rada na crno. Kako da otežamo poslodavcu da ne prijavi svog radnika.
Sve ovo o čemu su kolege govorile, ja sam mislio da sam već to objasnio, ali sada sam hteo da podelim nešto sa vama što govori kako je po sadašnjem zakonu sve to funkcionisalo. Evo sada mi je stigao izveštaj Inspekcije rada koja je jutros imala nenajavljenu kontrolu u oblasti niskogradnje. Šezdeset sedam poslodavaca smo obišli, Koridor 10, Koridor 11, magistralnim putem jedan, gradilište „Železnice Srbije“, gradilište drugog koloseka na deonici Krnjača, most na Tamišu, gradilište fabrike „Tigar“ Pirot, itd.
Podneto je devet zahteva za pokretanje prekršajnog postupka zbog nepoštovanja odredaba Zakona o radu, najčešće zbog ne prijavljenih radnika. Često nisu izvršene uplate dospelih zarada. Kašnjenje u isplati od jednog meseca do dve godine. Dakle, i do toga se sada došlo.
Sedamnaest zahteva je podneto za pokretanje prekršajnog postupka zbog ne primenjivanja mera bezbednosti i zdravlja na radu. Sve smo to zapuštali svih ovih godina. Nismo dovoljno vodili računa o tome.
Na jednom gradilištu, evo samo da vam dam kao primer, došlo je do masovnog bekstva sa gradilišta zato što od 30 lica, 19 nije imalo ni najmanji papir. E, vidite sada to više neće biti moguće. Zato smo doneli ova rešenja. To više neće biti moguće jer će on na gradilištu, tamo ima gde da čuva ugovor i tamo će moći da čuva ugovor. Do sada to nije imao, i sada gledate kako radnici beže preko plota jer znaju da su ne prijavljeni.
Dakle, samom činjenicom da će inspektor moći da se kroz centralni registar odmah upozna sa tim da li ste prijavljeni ili niste. značajno smanjujete mogućnost zloupotrebe, a to da poslodavac ne plati doprinos i da radnik to ne zna je poseban problem koji moramo rešiti. Zalažem se za to rešenje da to bude javna stvar. Videćemo kako ćemo to rešiti. Znate, ne shvatljivo je, recimo, da PIO Fond uopšte nema predstavu ko uplaćuje kod njega.

Izvinite.

Hvala.
Zahvaljujem se podnosiocu amandman. Naravno, svakom od nas je jasno šta bismo svi voleli, a šta možemo. Bilo bi jako lepo kada bi svi bili zaposleni na neodređeno vreme. Mi se i ovim predlogom trudimo da to bude praksa, a da zaposleni na određeno vreme budu izuzetak, ali tako je kako jeste. Ne postoji nijedan zakon na planeti zemlji koji ima obavezu zapošljavanja na neodređeno vreme. To ne postoji nigde i, nažalost, ili na sreću, neće postojati ni u Srbiji.
Šta je ideja, zašto smo ovo uradili? Do sada, kao što znate, svako od nas u sopstvenom životu i u svakom ministarstvu, pa i u ministarstvima koja su nekada vodili predstavnici nekih drugih političkih partija bi mogao sad da nađe odmah nekoliko primera ljudi koji i danas rade na određeno vreme i svakih godinu dana ili koliko već im se prekine na par dana, pa se ponovo zaključi ugovor i tako u nedogled.
Imate primere višedecenijskog rada. Sada je određeno da tako nešto može da se dešava do 24 meseca i tačka, osim ovih izuzetaka, a priznaćete, onom ko ima pet godina do penzije, mislim da uopšte nije tužan ako ga neko primi na određeno vreme do penzije. Mislim da tu neće zbog toga izgubiti ali baš ništa. Mislim da je to jako dobra mera i dobro je za njega.
Imate izuzetak kada se radi na projektima, a projekte ne možete ograničiti. Trebaju vam toliko koliko vam trebaju. To je opet jako važno i dobro. To je za najobrazovanije ljude u Srbiji, koji na drugačiji način rade i privređuju.
Na ovaj način, mi smo zaustavili baš tu zloupotrebu i baš tu ucenu radnika na određeno vreme, gde kako istekne ugovor – prekinete, pa možda produžite, možda ne produžite. Sad imate 24 meseca maksimu, ili ćete produžiti ili nećete produžiti. Bilo bi lepo da možemo svi da radimo na neodređeno vreme. Nažalost, to nije moguće uvažiti ovim zakonom. Hvala.

Hvala.
Mislim da smo dovoljno potrošili vremena na objašnjenje da ovim predlogom kojim smo dali se sprečava produženje rada na određeno vreme. Maksimum je 24 meseca, a posle toga ćete ga ili zaposliti ili nećete zaposliti na određeno vreme. Nabrojani su izuzeci kao što postoje od svakog pravila, da sad ne govorim, od penzije, od novog poslodavca, od projekta itd. Dakle, to je više nego jasno.
Ali, ne mogu da se otrgnem utisku da se ovde mi bavimo samo politikanstvom, ne bavimo se suštinski zakonom. Prosto sam šokiran da bilo koja od frakcija Demokratske stranke sada sme da kaže ime Miroslav Mišković. To nekada nije bilo dozvoljeno. To je velika demokratizacija u našem društvu. Nekada se sa puno pijeteta govorilo o tom čoveku. Pre dve godine je upoznao i zatvor, verovatno za vreme vlasti neke od frakcija Demokratske stranke, ali je upoznao zatvor zbog stvari koje je radio za vreme vlasti frakcija Demokratske stranke.
Dakle, Miroslav Mišković, odnosno „Delta“, ako je podržala ovaj zakon, odlično i baš mi je drago da podržava sve zakone koje će podržati, samo ne mogu da razumem odakle odjedanput toliko gađenje prema dojučerašnjim saborcima, a još više odakle toliko gađenje prema svakom ko zapošljava nekoga ili nešto u ovoj zemlji. Mogli ste da navedete i predstavnike evropskih privrednih komora. Pa, i oni su podržali zakon. Verovatno je i to ružna reč.
Ovim zakonskim rešenjem, ovim amandmanom mi sprečavamo nastavak rada na određeno vreme i trudimo se da što više možemo zaposlimo ljudi na neodređeno vreme. Naravno, to je naša intencija. Ali, hajde da ponovim još jednom, zbog zdravog razuma, ako ni zbog čega drugog, ne možete nikome narediti da nekoga zaposli na neodređeno vreme ili određeno vreme, to jednostavno nije moguće. Hvala.

Ideja ovako regulisanog godišnjeg odmora je bila i jeste da radnik zaista iskoristi godišnji odmor. Dakle, ne da mu se zameni, što se do sada vrlo često dešavalo. Poslodavac da nešto novca ili jednu platu u najboljem slučaju i kaže ne ideš na godišnji odmor.
Ovim članom je predviđeno da je poslodavac dužan da uradi raspored korišćenja godišnjih odmora i raspored korišćenja godišnjih odmora u ovom roku koji smo predvideli, a to je 30. jun. Dužan je da sprovede. Ako bude prekršio, to je već druga priča, to već ima odgovarajuće sankcije, to ide na sud, itd. Ne možemo mi sada odrediti da poslodavac ne sme da prekrši, jer ako prekrši, on će biti odgovoran za to.
Dakle, ovim članom, nikako ga brisati, naravno, jer ovim članom se predviđa obaveza poslodavca da izradi plan korišćenja godišnjih odmora i radnik je dužan… Nekad se i radnici svesno odreknu godišnjeg odmora da bi uzeli nešto novca, da bi uzeli nadoknadu. To nije nikakva sreća, naravno, za njih, niti je to nešto dobro. Intencija ovog člana jeste da radnik koristi godišnji odmor, ne nikako drugačije, a pogotovo ne da mu se ukida.

Vrlo kratko.
Sve što ima veze sa našim radnicima u obrazovanju reguliše se posebnim zakonom koji se odnosi na njih, tako da jednostavno nema razloga da ovaj član stoji ovde, da ne govorimo što postoji i institucija kolektivnog ugovora kojim se ove stvari rešavaju kada je u pitanju obrazovanje.
Dakle, nikakva prava neće biti povređena. Posebnim zakonom se ova stvar reguliše. Hvala.

Da i to pojasnimo.
Prvo, to je stvar usklađivanja sa konvencijom, a drugo na radnoj grupi i sindikati i poslodavci su se zalagali baš za ovo rešenje zato što je prošlo rešenje bilo 15 dana. Da se u startu koristi 15 dana i sindikati i poslodavci su smatrali da je to previše, pa su se dogovarali da i zbog samog procesa proizvodnje je zgodno da bude kao što je u konvenciji 10 dana, pa posle toga kako se dogovore poslodavac i zaposleni. To je da se ne bi desilo da dođete i kažete – imam dva dana godišnjeg odmora pa da koristite samo dva dana godišnjeg odmora, a ovo ćete kasnije. Ne, nego postoji mera koja je minimum i kako ide posle toga.
Dakle, samo da ponovim, usklađivanje sa konvencijom i na radnoj grupi potpuna saglasnost svih koji su tamo učestvovali. Hvala.

Mi kao društvo se trudimo da idemo ka digitalizaciji i trudimo se da sve što radimo radimo bez papira. I ovo je jedan pokušaj da se ide u tom pravcu.
Zamislite samo neku veliku banku ili neko veliko preduzeće koje ima filijale u 160 opština i sada treba da dostavi rešenje svakom od zaposlenih. Priznaćete da je elektronskim putem daleko jednostavnije, daleko lakše. U današnje vreme evo i na sudu je čak mejl dokaz, smatra se da ste ga primili kada se dođe do toga. Tako da, mislim da ništa mi ne bismo dobili, naprotiv, dobijamo sada ovim. Ipak menjamo neke stvari i smatram da treba da idemo u pravcu digitalizacije i korišćenja elektronske pošte i svih sredstava moderne komunikacije.
Na kraju, nadam se da me nećete pogrešno shvatiti, stvarno želim da vam se zahvalim, jer vaši amandmani, vi ste se trudili da nešto promenite, šta ja mislim o tome, da li ste svaki put u pravu ili niste, to nije važno, za razliku od onih koji samo napišu da se briše. Stvarno želim da vam se zahvalim na takvom pristupu.

Samo zbog građana, da pojasnimo jednu stvar.
Kada se ovde kaže da nešto nije u skladu s Ustavom, ne misli niko da je to sad neko antidržavno delovanje. Stvar je sledeća - ako je Ustavni odbor procenio da nešto nije u skladu sa Konvencijom Međunarodne organizacije rada, a sve konvencije Međunarodne konvencije rada su deo našeg pravnog poretka i automatski deo našeg sistema, onda se kaže da nije u skladu s Ustavom. Samim tim, postavlja se pitanje zašto uopšte raspravljamo o tome, jer ne možete, ako nije u skladu s Ustavom, kako može postati deo Zakona?

Mi smo razgovarali i sa nevladinim organizacijama koje su pokrenuli čitavu akciju oko drugačijeg plaćanja, isplate porodiljama, što smatramo da je sasvim dobro. Generalno, da potpuno pojasnimo stvari, do kraja godine biće donet novi zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom i to će se regulisati ovde.
Intencija i ove Vlade i siguran sam svake sledeće će biti da Zakon o radu bude samo Zakon o radu, da što manje elemenata koji se ne tiču neposredno rada bude u ovom zakonu, a da nekim drugim zakonskim rešenjima regulišemo sve ove stvari. Ono što je do države Srbije, vidite, poslodavac ima važnu ulogu za sada po ovim rešenjima i ne bi bilo moguće sada promeniti to samo jednim zakonom. Ima nekoliko zakona koji regulišu ulogu poslodavca u isplaćivanju određenih prinadležnosti, od toga da on podnosi određenu papirologiju, skuplja silne papire koje moramo značajno da smanjimo i vrši neke isplate. Slažem se da ima puno zloupotreba i te zloupotrebe ćemo svakako rešiti.
Što se države Srbije tiče, mi smo vrlo uredni po pitanju prinadležnosti. Evo, samo da obradujem sve korisnike dečijeg i roditeljskog dodatka, isplata za jun mesec počinje 19. jula.

Ja se zahvaljujem podnosiocu, ali tako jeste „leks specijalis de loga generalis“, dakle poseban zakon je precizniji, nego što može biti opšti zakon.
Ali, istini za volju i nadam se da to razumete i cenite, a to je da smo ovim zakonskim rešenjem, već u sledećem stavu stavili da osoba sa invaliditetom, da je poslodavac dužan da joj ponudi radno mesto u skladu sa njenim sposobnostima, a ako to ne može da uradi, da mora da mu isplati otpremninu kao da je u pitanju tehnološki višak. To znate do sada nije bilo.
Do sada bi samo slegao ramenima i rekao nisam u stanju da nađem odgovarajuće radno mestu u skladu sa vašim hendikepom i to je to. Sada morate bar da isplatite otpremninu kao da je u pitanju tehnološki višak.
Dakle, značajnost, ipak smo poboljšali položaj osoba sa invaliditetom, ali je poslodavac dužan da pokuša to da nađe, a u specijalnom zakonu on lepo govori da mora da prilagodi odgovarajuće radno mesto. Dakle, ovo je, ako ništa od toga ne uspe, da imamo bar jedan mali osigurač. To je sve.

Moram priznati, ja sam zbunjen. Znači treba da se vratimo na staro rešenje po kome ste osobu sa invaliditetom mogli da otpustite bez da joj platite bilo šta.
Znači, loše je ovo što smo predvideli i da se traži novo radno mesto i da se obezbedi radno mesto i da se prilagodi potrebama, odnosno mogućnostima ne potrebama nažalost, i ako ništa od toga ne može, ako dođe ipak do nečega što niko ne želi, ako dođe do otkaza da se isplati nadoknada za to, dakle da se isplati otpremnina.
Dakle, bolje je rešenje da poslodavac traži, ne nađe rešenje i naravno otpusti osobu sa invaliditetom bez ikakve nadoknade. Ja to ne razumem. Meni je to potpuno neshvatljivo. Niko ne želi da otpusti osobu sa invaliditetom, zato je zaštićena na nekoliko članova ovog zakona i hajde da i to raščistimo, ovaj zakon, on predvidi pravo a način kako se realizuje pravo, ako je posebno, kao što je u pitanju osoba sa invaliditetom, reguliše se posebnim zakonima. Ne može ovaj zakon to sve da reguliše i ne treba da reguliše.
Stojim čvrsto pri ovome, ne da neće omogućiti otpuštanje nego će baš otežati otpuštanje jer ćete morati nešto i da platite. Do sada niste morali ništa da platite samo otpustite osobu sa invaliditetom.