Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred vama Zakon o zapošljavanju stranaca, dokument koji ima svoju veliku važnosti i na čije se donošenje čekalo bezmalo 30 godina. Vreme je da se proces zapošljavanja stranaca u našoj zemlji reguliše u skladu sa vremenom u kome živimo, u skladu sa obavezujućim preporukama EU, kao i potvrđenim konvencijama Međunarodne organizacije rada i, naravno, Svetske trgovinske organizacije.
Zakon o zapošljavanju stranaca treba na jasan i određen način da reguliše način zapošljavanja stranaca, u kojim slučajevima se na njih odnose odgovarajuće procedure, da te procedure budu jednostavne i jednoobrazne, što je veoma važno za strane investitore i one koji eventualno žele da rade u državi Srbiji, ali isto tako i da se predvide odgovarajući mehanizmi, na osnovu kojih se štiti naše tržište rada i naš državljanin, odnosno naš radnik.
Želim samo da kažem da su sve privredne komore u zemlji, dakle i ruska, italijanska, nemačka, američka itd, dale odgovarajuću saglasnost. Bile su upoznate i uključene aktivno u rad na pisanju samog zakona. Zakon je dobio podršku Evropske komisije. Zakon je dobio podršku i Međunarodne organizacije rada. Dakle, svi relevantni faktori su bili konsultovani i svi su učestvovali. Javna rasprava je okončana u skladu sa zakonom. Dakle, imate sve elemente, nadam se, da ovaj zakon prihvatite i da on što pre krene u svoju realizaciju i u skladu sa svim onim što nas čeka u narednom periodu.
Drugi zakon o kome ćemo raspravljati je zapravo potvrđivanje Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije po pitanju međusobnog očuvanja i održavanja vojnih memorijala. Ne treba posebno objašnjavati koliko nam je bitno da naša istorija bude na odgovarajući način sačuvana i predstavljena svetu, ali i nama i budućim generacijama. Sporazum sa Ruskom Federacijom, na njega se takođe čekalo nekih skoro četiri godine. Prvi razgovori su počeli još 2010, a 2013. godine je konačno sporazum i finalizovan. Ovaj sporazum je u skladu sa međunarodnim pravom, nema tu nekih specifičnosti. Na nama je, nadam se, da ga danas podržimo i da još jedan deo naše dobre i plodne saradnje sa Ruskom Federacijom nastavimo i u zakonima. Hvala.

Ja se zahvaljujem.
Mislim da je Zakon o potvrdi sporazuma sa Ruskom Federacijom zaista nepotrebno ideologizovati na bilo koji način i povezivati sa bilo kakvom ideologijom bez obzira i na trenutno i na bivše stanje. To je kao kad bih ja sada vama počeo da objašnjavam ko je sve iz SPO bio član Komunističke partije. Sada vi meni kažite da li su oni tada bili iskreno za politiku, nije važno, jednostavno, nije važno.
Ovo je sporazum koji rešava pitanje naših memorijala sa Ruskom Federacijom i ovo je jedna od retkih zemalja u kojima nema naših spomenika, jer Srbi koji su rasuli svoje kosti svuda po svetu nekako nisu to radili na teritoriji Sovjetskog Saveza tadašnjeg, tj. Ruske Federacije današnje. Mi smo ti koji ćemo obeležavati ruske memorijale, jer se Rusija vekovima na ovim prostorima borila za slobodu, između ostalog, i srpskog naroda, u to vreme se govorilo hrišćanskog pod otomanskom okupacijom.
Dakle, da izbegnemo ideologiju. Znate, sad bih ja mogao da izađem i kažem – pa dobro, ali znate da 1917. godine, kada Boljševici dolaze na vlast, jedini dobrovoljci koji su puštani da odlaze u Prvi svetski rat su bili jugoslovenski dobrovoljci iz Odese, jer je Lenjin tada smatrao da Srbija vodi pravedan rat. Da li to nešto govori o Lenjinu? Meni i vama ne govori ništa, ali jednostavno, pustimo sada, to je za neku drugu sednicu, neku drugu stvar.
Ja se radujem što ćete vi podržati ovaj zakon, kao i svaki poslanik, nadam se da će i ostali poslanici podržati ovako jednostavnu i čistu stvar i da ne unosimo sada ovde elemente naših ideoloških podela, mislim da bismo otišli previše daleko, pogotovo ne u vrednosnim ocenama.
Ima ovde i poslanika koji misle drugačije. To je jednostavno prirodno i sasvim logično i nema potrebe da idemo u tom pravcu. Ovo je dobar zakon, ovo je korisno, ovo je potrebno. Mi na taj način stvaramo pretpostavke da se odužimo i Romanovima i crvenoarmejcima. Odužujemo se i generalima NKVD-a i odužujemo se generalima Ruske carske pešadije. Zašto da ne? Svi su bili naši prijatelji, borili se za nas. Nismo im ni tada gledali oznaku na kapi, što bi im sada gledali oznaku na kapi. Mislim da je to potpuno logično i prirodno. Hvala.

Znate, više je nego nekorektno podmetati bilo kome da nije poštovao solunske ratnike. U zemlji u kojoj smo vi duže, a ja nešto kraće, živeo, solunski ratnici su dobijali penzije, između ostalog.
Bili su vrednovani kao i oni koji su ratovali 1941. godine na svaki način. Nisam ja naučio o Cerskoj bici 1991. godine. Ja sam pobeđivao na takmičenjima iz istorije na tu temu na republičkim i pokrajinskim takmičenjima. Bio sam treći u republici, a prvi u pokrajini Vojvodini, na tu temu pre 1980. godine, dakle, u vreme vlade tog slavnog jednoumlja.
Dakle, nije baš bilo tako, pogotovo ne Prvi svetski rat. Da li se mogao više proučavati ili ne, to je stvar o kojoj i vi i ja možemo da damo svoje mišljenje koje je potpuno subjektivno i neutemeljeno jer ni vi ni ja nismo istorijski stručnjaci da bismo mogli o tome da govorimo, ali reći da samo sada otkrili Solunce i da smo sada otkrili Prvi svetski rat je blago rečeno nekorektno.
Nisam primetio da je Kosturnica naših heroja iz Prvog svetskog rata na Novom groblju bila srušena možda za vreme tih godina. Da nije Tekeriš možda porušen, da nije Kajmakčalan porušen, da nisu porušena sva ta slavna mesta naše istorije? Nemojte u ovo uvlačiti ideologiju. Nemate razloga za tim. Mogu da razumem, znam da rukovodstvo vaše partije ima blagu alergiju kad mene vidi, ali to je njihov problem. Nemojte od toga praviti problem ove Skupštine i da sad moramo da zadovoljavamo položaje rukovodstva ovog ili onog i njihova mišljenja.
Govorimo o sporazumu o vojnim memorijalima. U njemu nema nikakvog mesta za 1944, 1945. godinu, raspravu o Golom otoku, nema. Jedino što ima to su vojni memorijali između Ruske federacije i države Srbije, ništa više. Ne pišu ni partizani, ne pišu ni četnici. Piše to što piše. Treba da raspravljamo o tome da pukovniku Rajevskom obezbedimo odgovarajuće počivalište i popravimo njegov spomenik, a ne da govorimo o tome šta se kome u ideološkom smislu dopadalo. Nemojmo praviti od ovoga ideološku raspravu, molim vas.

Hvala.
Znate, ja ovde stalno slušam od onih koji su od 2000. do 2012. godine svaki svoj govor počinjali sa – a zahvaljujućim devedesetim bilo je ovako i ovako, nemojmo se vraćati u prošlost. Ja sada od istih ljudi koji su svoju političku karijeru, svoju vlast, 12 godina sproveli na formuli – a devedesetih je bilo ovako i ovako i sada kažu nemojmo se vraćati u davnu prošlost, u zaboravljenu 2008. godinu, to je predaleko, to zaista nije važno, kada ćete shvatiti da je 2008. godina bila pre sto godina.
Ovde slušam kako se kao vrhunac predloga i političke mudrosti kaže - ne treba uzimati novac od penzionera i ne treba uzimati novac od zaposlenih. Bravo. Ja to podržavam. Sjajno. Kako se ja toga nisam setio? Ali, ne kažete zašto to mora da se uradi, ne kažete da su dugovi koje sada vraćamo napravljeni tada kada su napravljeni.
Znate, ako smo mi došli na vlast zahvaljujući obećanju da ćemo se izboriti protiv nepravde, pa to je zato što je nepravde bilo i zato što je svako tu nepravdu video. Ako smo na vlast došli zato što smo obećali da ćemo se izboriti sa lopovlukom, pa to je zato što je narod video svojim očima lopovluk i rekao – izborite se sa lopovlukom. Ako smo došli na vlast zato što je narod video, zato što je narod prepoznao svu nepravdu, pa to je zato što je nepravde bilo.
Uostalom, evo vam divne prilike da završite sa nama odmah – raspišete izbore u Vojvodini i razduvate tu maglu i nema nas više, nema magle, gotovo, samo izađete na izbore.
Molim vas, kroz amandmane i sve ostalo vodite računa da možda nekome nešto i pomognemo. Ja kada sam branio Zakon o radu prihvatio sam neke od vaših amandmana zato što ste upozorili na nešto što je bilo korektno, nešto što nam je promaklo, ali nemojte praviti amandmane – vratimo 10%.

Znate, celo popodne slušamo da ne štedimo dovoljno i da štedimo previše, pa slušamo da ulažemo, da plaćamo garancije i da ne plaćamo garancije, pa onda slušamo da se zadužujemo premalo ili se zadužujemo previše. Ako nećemo da plaćamo gas, kažite nećemo da plaćamo gas. Ne treba nam gas. Šta će nam gas u Srbiji? Ne treba nam energija u Srbiji, ne treba nam mazut u Srbiji. Nemoj da plaćamo to. Ne treba nam grejanje u Srbiji. To je fantastična ušteda. Ne treba našoj privredi gas, pa to je još sjajnija ušteda.
Pa, nemoj da budemo baš toliki demagozi i da govorimo kako je sada teško studentima, kao da nismo bili u partiji koja je sprovela privatizaciju, koja je roditeljima tih studenata uzela posao i imovinu. Znači, nije problem u tome. Nije problem u tome što se zaduživalo da bi penzije bile nerealne, nego je problem što sad pokušavamo da ih iznivelišemo.
Nemojte vi nama da govorite da je teško narodu u Srbiji. Znamo mi to, mi smo deo tog naroda. Mi se od tog naroda nikad nismo odvajali i ne odvajamo se. Mi tom narodu nikad nismo došli do toga da smo mu izvršili privatizaciju. Nismo mi tom narodu ukinuli besplatno školovanje kao najpogubnije u to vreme. Tih 2000. godina se govorilo o tome da je to relikt socijalizma, da je to nešto grozno. Pa, nismo.
Hajde da govorimo ovde i kada govorimo o amandmanima, govorimo o realnim stvarima, da li nam treba gas ili nam ne treba gas. Ako nam treba gas, moramo da ga platimo.
Osim Grada Beograda, sve lokalne samouprave u državi Srbiji duguju za grejanje. Da li da to plaćamo ili da ne plaćamo? Da isključimo grejanje Srbiji ili da ne isključimo grejanje Srbiji? Skoro sve fabrike, skoro sva industrija u Srbiji duguje za gas, duguje za energente. Da li da država subvencioniše proizvodnju ili da lepo otpustimo sve radnike iz preduzeća koja duguju za gas? Odmah, rešeno. Ni jednu subvenciju nećemo morati da damo, ništa, samo ćemo otpustiti stotinak hiljada ljudi.
Molim sve, zaista, da kada razmišljaju, kada govore, da se ne obraćaju svom ogledalu kako bi voleli da to izgleda, nego da se obraćaju narodu onako kako istina jeste. Teško je i radimo ono što moramo da radimo. Nije to strašno priznati, ali je strašno praviti se da je svet počeo juče. Hvala.

Zaista nisam znao da je Dušan Bajatović juče postao direktor „Srbijagasa“. Mislio sam da je postao 2008. godine, što je verovatno neka moja greška. Pretpostavljam da je tu platu dobio na osnovu zakona i odluka iz 2008. godine, a što se tiče onih koji su deo koalicije koju predvodi SNS, znam da mi duple funkcije, pa ni dupla primanja nemamo i  nećemo.
Ako mene lično pitate, ja mislim da bi menadžere i javnih preduzeća trebalo nagrađivati u skladu sa rezultatima tih preduzeća, ali to je moje lično mišljenje, ne mogu nikom da ga namećem, ne postoji zakon u tom smislu. Tako da, nije baš najzdravije kritikovati platu Dušana Bajatovića, određenu od strane onih koji su Dušana Bajatovića doveli upravo na to mesto i sa njim bili sve vreme.
Ako me pitate da li kritikujem tu visinu, kritikujem, ali samo mislim da bi tu trebalo imati malo drugačijeg odnosa.
Još jednu stvar da dodam, tajkuni u ovoj zemlji su nastali privatizacijom. Privatizaciju su sprovele političke partije koje su ovom zemljom vladale do 2012. godine, tačka.
Još jedna vrlo važna stvar, sipanje u propala preduzeća, ako mislite na preduzeća u restrukturiranju, kojih ima 157, ona se finansiraju iz državnog budžeta već skoro 14 godina. Mi, dakle, u tome nismo mogli da učestvujemo 14 godina, učestvujemo dve godine. Učestvujemo zato što nije moralno te ljude koji nisu krivi za svoje stanje u koje ih je dovela država, sada jednostavno izbaciti na ulicu bez ikakvog rešenja. Za ovih 14 godina neko da se nije plašio izbora, mogao je da nađe rešenje, mogao je, ali nije hteo.

Znate, do pre dva sata, odredba po kojoj se povećava nadoknada iz budžeta političkim partijama u Srbiji je bila najkritikovanija, najnapadanija odredba i nešto što je predstavljalo gaženje svakog principa, dokaz licemerja vladajuće većine, do pre nekoliko sati, kada je vladajuća većina najavila da će doneti zakon koje time ukida. Sada čujete opozicione poslanike u holu, pred novinarima, koji kažu – ma, to je zavaravanje javnosti, oni ionako dobijaju pare sa drugih strana. To vam je to.
Šta god da uradite, jednostavno, ne da nije dobro, nego gospoda iz političkih partija koje su nekad vladale ovom Srbijom, jednostavno ne mogu da se pomire s tim da su u opoziciji i ne mogu da se pomire sa tim i ne mogu da prihvate da ono što kažete za zakon o partijama, njihovom finansiranju, da l` da važi još jedno dva sata, nakon što vam se ispuni želja da se davanja smanje.
Ovaj budžet je štedeo na svemu osim na socijalnim davanjima. Samo na tome štedeo nije. E, to je pravda i pravičnost. Sve ostalo je smanjeno, pa i plate onih koji rade, pa i penzije, ali, onima kojima je najteže, njima nije smanjeno nijedno jedino davanje. Ako govorimo o pravdi i pravičnosti, onda je to pravda i pravičnost. To se mora ceniti i poštovati.
Što se tiče smanjenja penzija i plata, da, pogođeni su više oni koji imaju više. Nije to puno više i nije to nikakva oznaka dobrog života i velikog bogatstva, ali oni koji imaju manje, oni su sačuvani, i u apsolutnom i u relativnom iznosu.
Kad se govori o partijskom zapošljavanju, znate, meni je iskreno teško da sada otpustim stotinak hiljada članova partija bivšeg režima koji su se zaposlili na taj način, jer i oni imaju porodice, a mene zanima samo da li rade i koliko kvalitetno rade ili ne rade, ne njihova partijska knjižica. Ništa više.

Zahvaljujem.
Vidite, ovde se čitavo popodne traže protivrečne stvari – da se otpušta i da se ne otpušta. Uopšte ne razumem odakle tolika potreba, kao da postoji nekakva mržnja prema ljudima koji su članovi političkih partija, čak političkih partija bliskih predlagačima ili članova partija predlagačima ovih amandmana.
Ovde se kao jedina mera traži otpuštanje i traži inkvizicija koja će da odredi ko ima koju partijsku knjižicu. Ova Vlada ljude i radnike deli na one koji rade dobro i koji rade loše, ne deli ljude po partijskim članskim kartama, shvatite to već jednom. Nemojte tražiti od nas da otpuštamo ljude samo zato što su članovi neke političke partije, nećemo to nikada uraditi i nemojte tako lako otpuštati ljude. Svih ovih godina vi ste to radili. Mi to nećemo raditi, nećemo nikoga kažnjavati zbog njegovog političkog članstva i to nije nikakva blagotvorna mera.
Neće se Srbija ozdraviti ako otpustite nekoga zato što je član neke od partija bivšeg režima. Evo, sada ja ispadam advokat partija bivšeg režima, ali šta ćete, to su ljudi kao i svi drugi, rade dobro ili loše. Tako ćemo odlučivati, ni po čemu drugom. Nemojte mrzeti ljude koji su do juče bili u istoj partiji kao i vi.

To zaista izlazi iz dometa naše rasprave, ali ima veze sa manjkovima koje treba pokriti u budžetu. Za šest meseci čuvene „Sablje“ uhapšeno je više ljudi na prostoru Srbije veličinom Srbije, nego u pet godina golog tzv. infobiroa na veličini SFRJ, na 22 miliona ljudi. Od toga je doneto do 300 presuda i manje od toga, a do dana današnjeg plaćamo penale, milionske penale za ljude koji su bili utamničeni po nalogu kojekakvih opštinskih odbora vladajućih partija.
To nije bila pravda, ali šta je bila pravda? Bila je pravda da su posle te akcije Ljubiša Buha Čume, Mile Jerković i tome slični privatizovali ono što je preostalo od Srbije. Danas plaćamo to što je Mile Jerković privatizovao, danas plaćamo to što je Buha privatizovao, danas plaćamo što je čitavo to društvo mutavih i kojekakvih privatizovalo po Srbiji, mirno trgujući parama zarađenih kao narko-dileri i ubice, trgujući time što su se zaštitili kao zaštićeni svedoci. Evo ih, ljudi su privatizacioni vlasnici polovine Srbije. To ima veze, nažalost, sa našim budžetom i to ima veze sa penalima koje plaća ova država svih ovih godina.

Prihvatam amandman.

Ovoj Vladi je ostalo još najmanje tri godine.
Svaki zakon je privremen zato što traje dok ga ne zameni drugi zakon. Na ovaj način mi smo hteli da kažemo samo jednu stvar. Mi se nadamo da će se prihodna strana budžeta popravi i mnogo pre 2017. godine. Zašto bi sebe ograničili? Mi verujemo u ovu zemlju i verujemo u njenu privredu, i verujemo u njene ljude. A to što vama stalno ne odgovara zemlja u kojoj živite i što stalno imate problem sa onim što se u njoj dešava i što nikada ne možete da poverujete da će u njoj biti nešto dobro, a mogli ste u ovih godinu dana da vidite da će biti nešto dobro. Pričali smo o ustavnosti, neustavnosti, ja i dalje ne razumem kako je ustavno povećavati, a neustavno je smanjivati. Ne razumem. Ko može više, može i manje. Obično je bilo tako.
Kada se već pozivamo stalno na Ustav i pričamo o Ustavu bilo je neustavno sprovesti privatizaciju po tadašnjim rešenjima Ustava koji je zabranjivao, koji je izjednačavao sve oblike svojine, pa i društvenu svojinu. Vi ste doneli zakon kojim se mora privatizovati društvena svojina pre nego što ste promenili Ustav. Ali ko da se bavi tim sitnicama. U svakom slučaju sigurno da ćemo ovo uraditi pre 2017. godine.

Meni je jako drago što ste vi priznali da su kršili Ustav, drago mi je. Drago mi je da ste priznali da je zakon kršen u ovoj zemlji kada je u pitanju privatizacija i drago mi je što ste priznali da su svih ovih godina prethodne vlasti kršile Ustav, ali ne znam gde ste našli opravdanje da sam ja rekao da mi kršimo ustav. Ni slučajno. Samo sam osporio validnost predlagača zato što je u vreme njihove vlasti kršen ustav i ništa drugo.

Zahvaljujem.
Kratko pojašnjenje. Uredba o radnoj aktivaciji korisnika novčane socijalne pomoći je doneta da bi se ljudima dala prilika da rade i da svojim radom opravdaju ono što im društvo daje i ono što društvo pomaže. To nije nešto što je izmislila Srbija, kao što je kolega govorio, to je praksa u većini evropskih zemalja, to je praksa u skoro svim razvijenim zemljama na svetu.
Ono što se zove socijalna inkluzija ili socijalna uključenost, znači da date ljudima priliku da rade za ono što dobijaju od države. Ne da ih gurnete, određene socijalne kategorije, u ćošak, zaboravite na njih, dajete nešto novca i kažete – vi za nas ne postojite. Ne. Na ovaj način ljudi se uključuju u svakodnevni život, ljudi svojim radom dokazuju da vredi što društvo i država ulažu u njih.
Podsetiću vas samo da socijalna pomoć ne bi smela da bude zanimanje, ne bi smela da bude trajna kategorija. To je stanje nužde, to je stanje privremenosti i to stanje mora biti promenjeno što pre, a obrazovanje i rad su najbrži način da se to i promeni.
Niko mi još nije objasnio zašto je tako loše da se neko obrazuje, a prima socijalnu pomoć? Ili da radi, a prima socijalnu pomoć. Samo da znamo, ovo se odnosi isključivo na radno sposobne. Svi oni koji dobijaju novčanu socijalnu pomoć su već klasifikovani. To nije nova stvar. U dosijeima već piše ko je radno sposoban a ko nije radno sposoban. Samo da znate i da znaju građani Srbije, radno sposobnih primalaca novčane socijalne pomoći ima 147 hiljada. Znači, 147 hiljada ljudi prima socijalnu pomoć, to su ova davanja o kojima je govorio predsednik Vlade i koja su zaista velika.
Želim da se zahvalim, prvenstveno predsedniku Vlade, što se izborio za to da se socijalna davanja ni za jedan jedini dinar ne smanje u ovom rebalansu. Verovatno će nas napasti i za to, ali, ni za jedan jedini dinar nisu smanjena. I to treba opravdati. Svakog meseca milijardu i 117 miliona dinara svakog meseca se isplaćuje korisnicima novčane socijalne pomoći, od toga 147 hiljade njih može da radi.
Svi smo se suočili s poplavama, svi smo ovde učestvovali u raznim javnim radovima, nema razloga da to ne postane praksa. Ovo je način da se upravo to i radi. Naravno, ovo je način da ljudi steknu nova znanja i da steknu nove veštine, kojima jednostavno nisu skloni. Jako teško uspemo da skupimo ljude da uče, da idu na nove kurseve, da steknu nova znanja. Ovo je jedan od načina.
Dakle, ovo nije ništa prinudno i odnosi se isključivo na radno sposobne, a vi koji vodite lokalne samouprave najbolje znate koliko vam treba rada, koliko vam treba radne snage, a koliko nemate novca. Ovo što država plaća, plus jednokratne socijalne pomoći koje izdaje lokalna samouprava će biti dovoljno bar da nam gradovi budu mnogo čistiji, mnogo uređeniji i da javni radovi idu mnogo jednostavnije. Hoćemo da pomognemo ljudima, ali zahvalite društvu radom i učenjem. Hvala.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedniče Vlade, izvinite, ja ću izneti podatke, ovo je nešto o čemu sam ja govorio na konferenciji za štampu, ovo je nešto što je moj resor i ja snosim odgovornost za podatke koji se ovde iznose.
Dakle, u septembru mesecu prema lažnim informacijama, lažne službe, lažne države, svih laži ovog sveta Nacionalne službe za zapošljavanje imali smo 748.549 nezaposlenih lica na našoj evidenciji. Možete verovati da je vrlo precizna zato što dobar deo tih lica ostvaruje materijalnu nadoknadu za to što su evidentirani na ovoj listi, tako da, malo ko bi se prijavio da je nezaposlen, a da nije.
U odnosu na avgust mesec, prema osnovu svih laži ovog sveta, naravno, kako drugačije, nezaposlenost je smanjena za 8.649 nezaposlenih, a i to ćete veoma lako izračunati zato što se tim ljudima nešto ne plaća, ti ljudi ne ostvaruju određene beneficije. Gle čuda, žele da budu brisani sa evidencije kako im se nešto ne bi plaćalo.
Takođe, tu je još jedna lažna institucija koju naravno, kao i Nacionalnu službu za zapošljavanje kao referentnu priznaje cela Evropa, što je takođe verovatno još jedna od lažnih institucija, a to je Republički zavod za statistiku. Još jedna laž koju je Republički zavod za statistiku izneo, rekao je da je u septembru u odnosu na avgust mesec nezaposlenost smanjena za 1,15%, a u odnosu na isti mesec prethodne godine za 1,43%. Naravno, još jedna lažna i grozna institucija – Republički zavod za statistiku, koja je uspela da prevari EU i ostatak sveta, ali vas eto nije i na tome vam zaista čestitam.
Takođe, postoji još jedna grozomorna, lažljiva institucija koja je iznela podatak od januara do avgusta meseca da je status novoprijavljenih 143.660 lica i ta grozna i lažljiva institucija se zove RFZO, ali tamo gde ne može da laže RFZO je što je to na osnovu prijava za plaćanje. Dakle, 143.660 ljudi je uplatilo svoje zdravstveno osiguranje. Ili je to velika zavera gde svako sam sebi plaća ili su se zaposlili. Biće da su se zaposlili. To je prosečno 17.958 ljudi na mesečnom nivou.
Da ste bili korektni, kao što vas je zamolio da budete predsednik Vlade, vi biste rekli da smatrate da je struktura novozaposlenih nezadovoljavajuća i tu bi imali mnogo vremena da pričamo o tome, da se složimo i da se ne složimo, koliko je onih koji su na određeno vreme, koliko je onih koji su na neodređeno vreme. Dalo bi se pričati koliko je sezonskih radnika, koliko je u neformalnom sektoru, o tome bi se i te kako dalo razgovarati. Dalo bi se razgovarati da li smo zadovoljni, koliki je broj mladih, dalo bi se razgovarati da li smo zadovoljni koliki je broji onih koje najteže zapošljavamo, kao što su osobe sa invaliditetom, kao što su osobe za preko 50 godina, kao što su osobe na niskim nivoom obrazovanja. O tome bi se sve dalo razgovarati, ali ne može se razgovarati da je u drugom kvartalu ove godine stopa nezaposlenosti pala na 23%, što je 0,5% niže nego u prošlom mesecu.
Podsetiću vas, u vreme kada ste bili jedinstveni i kada ste svi zajedno smatrali da vas vode najbolji i najpametniji ljudi koje nikada ni pošto nećete menjati, i najlepši, slažem se Gašiću, pa makar otišli i u opoziciju, tako ste se bar zaklinjali. Stopa nezaposlenosti je bila 26% 2012. godine. Meni je žao što ova stopa nije niža, meni je žao što još više ljudi nismo zaposlili.
(Narodni poslanik Marko Đurišić, s mesta: 23,9%.)
Izvinite, 26,1%.
Meni je žao što nismo zaposlili još više ljudi, meni je žao što sada nemamo vremena da iskoristimo sva sredstva koja su potrebna da bismo zaposlili od osoba sa invaliditetom kroz aktivne mere zapošljavanja i brojne druge. Pa ćemo možda malo čak kasniti ove godine, nećemo zaposliti 5.000, kao što smo računali, nego 4.200, 4.300 ljudi.
Sada dok ovo govorimo, 70 ugovora je podeljeno u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Žao mi je što toga svega nije više, ali mi zaista nije žao što se vi više ne bavite ovim poslom, jer da se bavite ovim poslom stopa bi bila već na 30%, privatizacija bi bila završena na pljačkaški način, kao što je započeta, i niko, baš niko ne bi vodio računa o svim ovim ljudima.
Mi smo nešto promenili. Nedovoljno? Slažem se sa tim. Hoćemo više? Hoćemo više. Da li smo dovoljno uradili? Nismo dovoljno uradili. Da li možemo bolje? Možemo bolje. Ali, da smo bolje radili od vas, da smo zaposlili više ljudi, da smo obezbedili hleb za više ljudi i da ne lažemo ovaj narod, jer samo vas slušam kako govorite, izvinite, ovo je mala digresija, završavam, o tome kako tražite rešenja za penzije. Što niste delili rešenja kada ste povećavali penzije? Znači, moguće je povećati, ali nije moguće smanjiti. Znači, Ustav se krši kad se penzije smanjuju zato što nećete da trošite ne zarađeno, ali se ne krši kada trošite ne zarađeno. E, to nije logično. Hvala.

Hvala.
Kada je u pitanju minuli rad, znate kako, ja zaista ne spadam u neke velike, u najmanju ruku sam prilično kritičan prema brojnim vrednostima EU i onome što ona predstavlja, ali mi je potpuno neshvatljivo da političke stranke koje su čitavu svoju političku budućnost, prošlost i sadašnjost zasnivale isključivo na EU sada kritikuju ukidanje minulog rada, odnosno smanjenje minulog rada, što je apsolutno vrednosna kategorija EU i ne postoji nijedna jedina zemlja u EU koja ima minuli rad. Ne može se pronaći.
Mi smo sačuvali bar nešto od minulog rada. Zašta smo bili prilično kritikovani, ali sada dolazimo do one pozicije da stvarno ne razumem šta se hoće. Jedna diskusija da se nije otpustilo dovoljno, druga diskusija otpuštate, treća diskusija vaše mere štednje ne pogađaju najbogatije, peta diskusija vaše mere štednje neće pogoditi nikoga, niste dovoljno uzeli, dovoljno ste uzeli. Ja stvarno ne znam šta se od nas hoće.
Ovde se to jednostavno ne može naći u diskusiji, ne može se razumeti šta se od nas traži. Šta god se uradi, naravno da nije dobro. Ali postoji nešto što je ovde prilično zabrinjavajuće, pogotovo kada se govori u kontekstu stranih investicija, privlačenja stranih investitora, ekonomskog ambijenta za strane investicije.
Nemojte širiti mržnju prema bilo kome bez obzira iz koje je zemlje ili koje etničke grupe dolazi.
Ovde slušate kako se kaže – arapski igrokazi, znači to što su doneli milijardu dolara, po najpovoljnijim mogućim uslovima, to je razlog da ih vređamo, to je razlog da ih oteramo ako je ikako moguće.
Šta je sledeće? Koja to nacija ili etnička grupa će biti nepodobna i da budu investitori kod nas? Ako kupe slučajno neku zemlju, kako ćemo ih zvati nemački igrokazi, ruski igrokazi, samo ako nam nešto ne odgovara.
To tera stranog investitora. Kada vi stranog investitora automatski proglasite nepoželjnim zato što pripada ovome ili onome, ovoj ili onoj etničkoj grupi. To tera investitore, mesto da kažemo – hvala, dali ste nam najpovoljniji kredit na kugli zemaljskoj, a nemate velikog razloga da to uradite, osim ličnih odnosa, mi gledamo da ih oteramo.
Sve što se u ovoj zemlji donese ili uradi, to je razlog za prezir, za mržnju.
Sećam se nekih predsednika država koji su svojevremeno brže, bolje išli kod Gadafija da uzmu orden i dobijali kojekakva odlikovanja, sada ne govore više o tome, ali to tada nisu bili arapski igrokazi, nego su se nadali da će doneti neku naftu, pa moj Novi Sad ima spomenike nekim kompozitorima, niti znamo kako se zovu, niti odakle dolaze, pa ih nismo prezirali i govorili o njima sa mržnjom, a sada su arapski igrokazi.
Nemojte terati ljude koji hoće ovde nešto da doprinesu, da nešto ulože. Ovakve diskusije ih teraju. Ovakve priče ih teraju, taj kapital je osetljiva stvar, tako se tera.
Kada sluša, ili on bar misli, da ga značajne političke partije iskreno mrze, iskreno preziru, vređaju, ponižavaju, može da bira gde god hoće na kugli zemaljskoj, u Njujorku u Njujork, a on odlučio Beograd, mesto da se zahvalimo.