Da i to pojasnimo.
Prvo, to je stvar usklađivanja sa konvencijom, a drugo na radnoj grupi i sindikati i poslodavci su se zalagali baš za ovo rešenje zato što je prošlo rešenje bilo 15 dana. Da se u startu koristi 15 dana i sindikati i poslodavci su smatrali da je to previše, pa su se dogovarali da i zbog samog procesa proizvodnje je zgodno da bude kao što je u konvenciji 10 dana, pa posle toga kako se dogovore poslodavac i zaposleni. To je da se ne bi desilo da dođete i kažete – imam dva dana godišnjeg odmora pa da koristite samo dva dana godišnjeg odmora, a ovo ćete kasnije. Ne, nego postoji mera koja je minimum i kako ide posle toga.
Dakle, samo da ponovim, usklađivanje sa konvencijom i na radnoj grupi potpuna saglasnost svih koji su tamo učestvovali. Hvala.

Mi kao društvo se trudimo da idemo ka digitalizaciji i trudimo se da sve što radimo radimo bez papira. I ovo je jedan pokušaj da se ide u tom pravcu.
Zamislite samo neku veliku banku ili neko veliko preduzeće koje ima filijale u 160 opština i sada treba da dostavi rešenje svakom od zaposlenih. Priznaćete da je elektronskim putem daleko jednostavnije, daleko lakše. U današnje vreme evo i na sudu je čak mejl dokaz, smatra se da ste ga primili kada se dođe do toga. Tako da, mislim da ništa mi ne bismo dobili, naprotiv, dobijamo sada ovim. Ipak menjamo neke stvari i smatram da treba da idemo u pravcu digitalizacije i korišćenja elektronske pošte i svih sredstava moderne komunikacije.
Na kraju, nadam se da me nećete pogrešno shvatiti, stvarno želim da vam se zahvalim, jer vaši amandmani, vi ste se trudili da nešto promenite, šta ja mislim o tome, da li ste svaki put u pravu ili niste, to nije važno, za razliku od onih koji samo napišu da se briše. Stvarno želim da vam se zahvalim na takvom pristupu.

Samo zbog građana, da pojasnimo jednu stvar.
Kada se ovde kaže da nešto nije u skladu s Ustavom, ne misli niko da je to sad neko antidržavno delovanje. Stvar je sledeća - ako je Ustavni odbor procenio da nešto nije u skladu sa Konvencijom Međunarodne organizacije rada, a sve konvencije Međunarodne konvencije rada su deo našeg pravnog poretka i automatski deo našeg sistema, onda se kaže da nije u skladu s Ustavom. Samim tim, postavlja se pitanje zašto uopšte raspravljamo o tome, jer ne možete, ako nije u skladu s Ustavom, kako može postati deo Zakona?

Mi smo razgovarali i sa nevladinim organizacijama koje su pokrenuli čitavu akciju oko drugačijeg plaćanja, isplate porodiljama, što smatramo da je sasvim dobro. Generalno, da potpuno pojasnimo stvari, do kraja godine biće donet novi zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom i to će se regulisati ovde.
Intencija i ove Vlade i siguran sam svake sledeće će biti da Zakon o radu bude samo Zakon o radu, da što manje elemenata koji se ne tiču neposredno rada bude u ovom zakonu, a da nekim drugim zakonskim rešenjima regulišemo sve ove stvari. Ono što je do države Srbije, vidite, poslodavac ima važnu ulogu za sada po ovim rešenjima i ne bi bilo moguće sada promeniti to samo jednim zakonom. Ima nekoliko zakona koji regulišu ulogu poslodavca u isplaćivanju određenih prinadležnosti, od toga da on podnosi određenu papirologiju, skuplja silne papire koje moramo značajno da smanjimo i vrši neke isplate. Slažem se da ima puno zloupotreba i te zloupotrebe ćemo svakako rešiti.
Što se države Srbije tiče, mi smo vrlo uredni po pitanju prinadležnosti. Evo, samo da obradujem sve korisnike dečijeg i roditeljskog dodatka, isplata za jun mesec počinje 19. jula.

Ja se zahvaljujem podnosiocu, ali tako jeste „leks specijalis de loga generalis“, dakle poseban zakon je precizniji, nego što može biti opšti zakon.
Ali, istini za volju i nadam se da to razumete i cenite, a to je da smo ovim zakonskim rešenjem, već u sledećem stavu stavili da osoba sa invaliditetom, da je poslodavac dužan da joj ponudi radno mesto u skladu sa njenim sposobnostima, a ako to ne može da uradi, da mora da mu isplati otpremninu kao da je u pitanju tehnološki višak. To znate do sada nije bilo.
Do sada bi samo slegao ramenima i rekao nisam u stanju da nađem odgovarajuće radno mestu u skladu sa vašim hendikepom i to je to. Sada morate bar da isplatite otpremninu kao da je u pitanju tehnološki višak.
Dakle, značajnost, ipak smo poboljšali položaj osoba sa invaliditetom, ali je poslodavac dužan da pokuša to da nađe, a u specijalnom zakonu on lepo govori da mora da prilagodi odgovarajuće radno mesto. Dakle, ovo je, ako ništa od toga ne uspe, da imamo bar jedan mali osigurač. To je sve.

Moram priznati, ja sam zbunjen. Znači treba da se vratimo na staro rešenje po kome ste osobu sa invaliditetom mogli da otpustite bez da joj platite bilo šta.
Znači, loše je ovo što smo predvideli i da se traži novo radno mesto i da se obezbedi radno mesto i da se prilagodi potrebama, odnosno mogućnostima ne potrebama nažalost, i ako ništa od toga ne može, ako dođe ipak do nečega što niko ne želi, ako dođe do otkaza da se isplati nadoknada za to, dakle da se isplati otpremnina.
Dakle, bolje je rešenje da poslodavac traži, ne nađe rešenje i naravno otpusti osobu sa invaliditetom bez ikakve nadoknade. Ja to ne razumem. Meni je to potpuno neshvatljivo. Niko ne želi da otpusti osobu sa invaliditetom, zato je zaštićena na nekoliko članova ovog zakona i hajde da i to raščistimo, ovaj zakon, on predvidi pravo a način kako se realizuje pravo, ako je posebno, kao što je u pitanju osoba sa invaliditetom, reguliše se posebnim zakonima. Ne može ovaj zakon to sve da reguliše i ne treba da reguliše.
Stojim čvrsto pri ovome, ne da neće omogućiti otpuštanje nego će baš otežati otpuštanje jer ćete morati nešto i da platite. Do sada niste morali ništa da platite samo otpustite osobu sa invaliditetom.

Znate, ko je kriv za ratove ili sankcije, u najmanju ruku postoji nekoliko različitih škola mišljenja, nešto misle građani Srbije, nešto misle političke stranke, nešto misle učesnici ratova. Ali, ko je kriv za 354.000 otpuštenih, postoji samo jedna škola mišljenja. Vlast koju je činila Demokratska stranka. Ko je kriv za 400.000 eura koje su nestale netragom iz Razvojne banke Vojvodine? Kriv je samo onaj ko je rukovodio time. Ne može biti niko drugi kriv.
Dakle, oko nekih stvari se možemo raspravljati, a oko kriminala i lopovluka koji su bili u ovoj zemlji ne možemo da se raspravljamo, to je više nego jasno.
Koristim ovu priliku da stavim tačku na sporni amandman, odnosno sporni član. Dali smo više mogućnosti osobama sa invaliditetom i ponosan sam zbog toga. Još jednom ću zbog građana Srbije ponoviti. Ukoliko poslodavac posle nekoliko pokušaja nije u stanju da nađe odgovarajuće radno mesto u skladu sa sposobnostima osobe sa invaliditetom, dužan je da mu isplati otpremninu kao tehnološkom višku i samim tim, kao tehnološkom višku, na to radno mesto ne može da zaposli nikoga tri meseca, za razliku od prošlog rešenja gde je mogao da ga otpusti bez nadoknade i zaposli bilo koga drugog na njegovo mesto. Stvarno ne razumem u čemu je ovde problem.

Siguran sam, kada televizijski prenosi ne bi bili u nekom gledanom terminu, da bi bilo dovoljno da jednom nešto kažete i da nema potrebe to da ponavljate iz dana u dan i da se svi prave kao da to nisu čuli.
Juče smo precizno obrazlagali problem minulog rada i rekli smo da se ne ukida minuli rad. Kao prvo, ne ukida se. Iako nigde ne postoji osim u Srbiji, ali ne ukida se. Smanjuje se, važi samo kod poslednjeg poslodavca. Dakle, ne ukida se. Ponavljam, iako nigde drugde ne možete da ga pronađete, opet se ne ukida.
Koliko je takvih koji imaju 37 godina radnog staža i sada menjaju poslodavca? Priznaćete da to zaista nije veliki broj.
Kolega je potpuno u pravu, svi mi koji smo radili u privatnim firmama znamo da se zarada dogovori sa vlasnikom, sa poslodavcem i tu minulog rada nikad nije ni bilo, niti su računali minuli rad, nego vam kaže – tvoje iskustvo, tvoje znanje košta toliko i toliko, i to je to. Tu se nikakvo smanjenje zaista ne očekuje.
Tražite da obećamo veće plate, bolji život. Znate, prethodne vlade su obećavale veće plate, bolji život i trošenje nezarađenog. Mi to da vam obećamo ne možemo. Stvarno ne možemo da vam obećamo da ćete trošiti ono što nismo zaradili. Trošićemo samo ono što smo zaradili. Nemam potrebu da budem popularan i da kažem – ne brinite, građani, povećaću vam plate 10%, a to da li radite, da li ima posla, to nije uopšte važno. Podići ću neki kredit, pa će neka sledeća generacija da vraća pare.
Ova Vlada će rešavati probleme, neće ostavljati probleme nekoj sledećoj vladi i neće se zadužiti da neka sledeća vlada vraća kredit. Zato, kada kažemo minuli rad, budimo pošteni, nismo ga ukinuli, imate ga i dalje kod poslednjeg poslodavca, bez obzira što nigde drugde takvo rešenje više nemate, ali, eto, trudimo se. Nećemo kao prethodne vlade obećavati da ćemo potrošiti ono što nismo zaradili i podići jedno sedam-osam milijardi evra kredita. Nećemo.

Ovaj amandman prihvatamo i to baš da bismo stali na put svim tim pričama o ukidanju smenskog rada. Nema ukidanja smenskog rada. Ovim amandmanom uvodi se i termin „smenski rad“, da ne bude bilo kakve zabune.

Visina nadoknade za smenski rad će biti određena u pregovorima između poslodavca i zaposlenog, to jest sindikata, iz vrlo jednostavnog razloga, jer nije isti smenski rad kasirke i rudara. Nije isto.

Za noćni rad je ostala nadoknada, potpuno ista 26%. Dakle, samo da ne bude nikakvih medijskih manipulacija i priča o tome i zato smo prihvatili ovaj amandman, da stvar bude jasna, da se zna da je smenski rad tu i to je sve.

Zahvaljujem se predlagaču. Da pojasnimo. Ništa što ima bilo kakve veze sa zaradama, pa ni definicija nije menjano, na zahtev sindikata, čak smo uspeli da ubedimo poslodavce da se slože sa tim, ništa nije menjano. Tako je, kako je. Jedino što smo dodali u tome jeste ovo što niste dobro pročitali, obaveza poslodavca da u slučaju uvođenja minimalne zarade, nakon roka od šest meseci, obavesti sindikat o razlozima za uvođenje minimalne zarade.

Nije to nešto što Bog zna šta menja, ali bar menja utoliko što unosi obavezu sindikata, obavezu poslodavca da se obrati sindikatu i bude deo socijalnog dijaloga i više nego što je bilo do sada.

Što se tiče same minimalne zarade, način definicije i obračun se nije menjao ništa. Tako je, kako je i sindikat je to insistirao. Nisu hteli uopšte da razgovaraju o toj mogućnosti, a onda su se i poslodavci složili na naše insistiranje i tako je bilo.

Vidite, razlog zašto je doneta ova mera jeste zbog brojnih zloupotreba. Posebno se to dešavalo u javnom sektoru, vrlo retko u privatnom. Znate, imate primer da se čovek zaposli u Beogradu, a onda se registruje kod roditelja u Vrnjačkoj banji i prijavljuje kao da svaki dan ima troškove.

Vi ste u pravu da to treba rešavati drugim mehanizmima, ali vi ovde ne možete nametnuti obavezu poslodavcu da prati vaše menjanje. On je možda hteo radnika koji živi u Beogradu, on živi u Beogradu i on je za to spreman da plati. Naravno, ovde se zakonskim rešenjem ostavlja mogućnost poslodavcu da u dogovoru sa zaposlenim predvidi mogućnost da mu plaća te neke nove putne troškove i to ne zabranjujemo. Dakle, eksplicitno ostavljamo poslodavcu i tu mogućnost, ali ne namećemo mu obavezu da to apriori mora da uradi. Poslodavac je hteo to što je hteo. Ako dođe do promene statusa, on može da proceni da li mu se to isplati ili ne isplati. Nije to kao u Skupštini, kao što znate da smo imali takvih primera, pa to teško možete da sankcionišete, ali ovde možete.

Obrazloženje Vlade ovde je jasno i idemo ka digitalizaciji. Stvarno ne vidim neki veliki razlog da moramo da teramo poslodavca da sve to radi na papiru. Ovo jeste papir i to je tako kako jeste.

Javljam se prvenstveno zbog ovog člana 121, kad smo već došli do njega. Odredbe člana 121. su nešto što je zaista revolucionarno u ovom zakonu. Radnik po prvi put postaje, u pravom smislu reči, gospodar svoje zarade. Nikada do sada on nije mogao da svoju zaradu prikaže, možemo slobodno da kažemo, kao menicu. Radniku se na kraju meseca izdaje obračunski list. Na osnovu tog obračunskog lista, on je u stanju da dokaže svoje potraživanje, ne treba mu advokat, ne trebaju mu veštaci. Poslodavac je dužan da vodi evidenciju o tome, potrebno je samo da se na jednom ročištu te dve stvari upare i ništa više.

Dakle, prvi put, evo od 2000. godine, radnik je, u pravom smislu reči, vlasnik svoje zarade. Žalosno je što to moramo da radimo, ali to jeste tako, i to radimo.

Vidite, ni jedan zakon sam po sebi neće omogućiti zapošljavanje, ali svi zakoni hoće. I sve to što radimo zajedno hoće.

Hajde da ostavimo sve kao što je bilo i da uživamo u ovoj divoti u kojoj sada živimo, da ništa ne menjamo ako je ikako moguće. To bi bilo najbolje i najpametnije.

Naravno da ćemo menjati, to moramo da radimo. Pošto ste govorili suštinski, mislili ste o amandmanu na preduzeća u restrukturiranju, u prelaznim i završnim odredbama ovog zakona predviđeno je da će se položaj preduzeća u restrukturiranju regulisati posebnim zakonom

Dakle, kao što vidite, bez obzira na brojne kritike da suviše vodimo računa o preduzećima u restrukturiranju, mi vodimo računa o onima kojima je zaista najteže i baš zbog toga smo to predvideli na ovaj način. To je bio i dogovor na radnoj grupi između sindikata, poslodavaca i nas. Dakle vodimo računa o tome. Biće čak poseban zakon o ljudima kojima je stvarno najteže. Hvala.

Ovaj član je baš jedan od onih članova koji odgovaraju i poslodavcu i zaposlenom. Izvinite, a šta ima logičnije od toga, šta ima bolje od toga da zaštiti zaposlenog nego da tačno zna kako može da dobije otkaz i šta ima bolje za poslodavca nego da zna tačno kako jedino zakonito može da raskine ugovor o radu, a sve ostalo je sankcionisano?

Znate, ja sam levica, pripadam ideološkoj levici. Nije levica ta koja će da štiti nekog ko dolazi pijan na posao. To nema veze sa ideologijom. To nema veze sa zdravim razumom. Nije dobro da dođe, ne daj Bože, alkoholisan na posao, pa da se povredi. Da li treba to da mu se desi? Ovo su vrlo jasno predviđeni razlozi kako možete da izgubite posao i kako možete da sačuvate posao samim tim. Nikako drugačije.

Za razliku od prošlog zakonskog rešenja, ovde smo bili vrlo precizni kako je to moguće. Čim niste precizni, tog momenta imate mogućnost arbitrernosti, pa dođe, pa kaže – neispunjavanje ovoga ili onoga vodi ka tome i tome. Ne. Ovde smo bili vrlo precizni i vrlo smo vodili računa o tome kako da ova norma mora da bude i u korist radnika i u korist poslodavca. Znati unapred je u korist radnika i u korist poslodavca. Uspostavljanje jasnih pravila ponašanja u radnom odnosu je i u korist radnika korist poslodavca. Zašto bi ostavljali nekoj arbitrernosti, gde se dešava bilo šta slično?

Ovo je odredba koju svakako ne treba brisati, koja svakako treba da ostane u ovom zakonskom predlogu. Kao što znate, posle ove, nikad više ni jedna vlada i ni jedan zakon neće biti donet, a da nema jasno određenih pravila koje smo doveli ovde. Hvala.

Samo malo pojašnjenje.

Naravno, ne bi bilo moguće da poslodavac uređuje ovakva pitanja bez da nešto proveri, ali to je prethodnim članovima 170. i 171. utvrđeno, utvrđeno je da je poslodavac dužan da upravo to uradi, da sprovede dokazni postupak, odnosno da to sprovede. Ovo jeste jedna novina, budući da je ranije suštinski jedina sankcija bila otkaz. Ovde sada imamo ipak neke gradacije, da ostavimo mogućnost da se ne otpusti odmah čovek, nego da probamo disciplinsku, pa 20%. Dakle, postoji i u drugim članovima i mora biti sprovedeno.