Vi ste povredili Poslovnik.

Nije se izjasnila o ovome što ja predlažem.

Ne možemo tako da radimo.

Vi ste grubo povredili Poslovnik.

Molim vas da pročitate treći stav člana 138.

Neću više doći na Skupštinu, verujte mi.
(Tomislav Nikolić: Povreda Poslovnika.)

Dobili smo jedan kratak dopis juče ili danas od Odbora za prosvetu, u kome piše da je utvrdio da stavovi 1, 4, 9, 10, 11. člana 141. i stav 2. člana 142. imaju povratno dejstvo i ocenio da za to povratno dejstvo postoji opšti interes. Znači, Skupština se mora prvo izjasniti da postoji opšti interes i onda da glasamo o tim amandmanima. Šta bi se dogodilo da mi prihvatimo ove članove zakona gde imamo povratno dejstvo, a na kraju Skupština kaže - ne, ne, to ne važi, nećemo zakon sa povratnim dejstvom. Vi ste, dakle grubo prekršili Poslovnik i zbog toga, gospođo, ne želim više da učestvujem u raspravi o ovom zakonu.

Dame i gospodo, ovo je jedan vrlo kratak član i pročitaću ga: "Univerzitet, odnosno fakultet, donosi godišnji program rada. Program rada se donosi do 30. septembra za narednu  školsku godinu". Smatram da je ovaj član potpuno nepotreban, da je to nepotrebno administriranje, jer to što radi fakultet, odnosno univerzitet, proističe iz njegovog nastavnog plana i programa. To znači da će se nastava odvijati po postojećem nastavnom planu, da profesori time  treba da se bave, da je vrlo teško uopšte planirati itd. i pošto ovde ne piše da se ti planovi dostavljaju Ministarstvu, ne znam kome je to uopšte potrebno.
A, ako se čak i dostavljaju Ministarstvu, ubeđen sam da to niko neće čitati i to je nepotrebno administriranje. Predlažem da prihvatimo ovaj amandman da se ovaj član briše.

Da se ne bih javljao ponovo za reč kasnije, osvrnuću se na tri moja amandmana koji imaju isti smisao. To je amandman na član 39. koji se odnosi na ispitne rokove, gde  predlažem za redovne studente samo tri roka, a za apsolvente i više, to neka odlučuje fakultet sam; zatim na član 43, gde predlažem da u toku studija student može da ponovi samo jednu godinu, ako se finansira iz budžeta, a ne dve kako predviđa zakon, i na član 50, gde predlažem da apsolventski rok može da traje šest meseci.
Sva tri amandmana imaju isti smisao, a to je da se režim studija nešto pooštri. Da ne bi ispalo iz mog jučerašnjeg izlaganja da sam nešto specijalno oštar prema studentima, hoću da prokomentarišem malo ovo. O čemu se radi? Ovde smo čuli sa ove govornice, a inače stalno pričamo, kako je omladina naša budućnost - pa, to je nesporno i to svi znamo, ali mi treba da pripremimo naše studente za budućnost koja im predstoji. Kako? Šta je dužnost države, odnosno univerziteta? Da obezbedimo studentima kvalitetne profesore, da obezbedimo nastavne planove i programe, moderne a savladive, da obezbedimo stipendiju ukoliko država to može, da obezbedimo domove za one koji ispunjavaju uslove itd., i kada sve to obezbedimo onda da tražimo da studenti uče.

Gospodine Kneževiću, ja ne upoređujem babe i žabe, niti se pozivam stalno na Evropu, Ameriku, nego mi treba tome da težimo. Ne da prekopiramo neki evropski ili američki univerzitet, nego da težimo tome da stvorimo takve uslove studentima, a da onda od njih zahtevamo rad. Kako možete da predložite da neko ko se iz budžeta finansira može da ponavlja dve godine? Zamislite prostu računicu - tehnički fakultet traje pet godina, dajte studentu dve godine da ponavlja i to je sedam, pa godinu apsolventskog - to je osam, i kada će da diplomira. Nemojte bar vama da objašnjavam, ako treba nekima drugima, da ako neko ne postane stručnjak u svojoj struci do 30-te godine odnosno 35-te, nikada neće postati stručnjak. Mi moramo da nateramo studente da diplomiraju u 22. ili 23. godini, da su završili fakultet i da do 30-te godine postanu afirmisani stručnjaci.

Dame i gospodo, juče sam u načelnoj raspravi izneo svoj stav o predavanju jezika na nematičnim fakultetima. Prema tome, to neću da ponavljam, pošto sada nismo spremni za radikalna rešenja. Ako mogu samo da ponovim da nema nikakve svrhe da se na nematičnim fakultetima predaju jezici koje đaci moraju da nauče ranije, a tamo da uče samo terminologiju koju mogu sami da savladaju. Ali, ostavimo to radikalno rešenje sada.
Predlažem da zvanja nastavnika stranog jezika mogu da budu lektor i viši lektor. To su uobičajena zvanja nastavnika jezika na nematičnim fakultetima. Da se poslužimo analogijom: kada neka slavistička katedra u Evropi pozove nekog našeg stručnjaka da drži predavanje iz srpskog jezika, on je tamo lektor za srpski jezik. To nije nikakvo ponižavajuće zvanje, to je uobičajeno i to su lektori za jezik na fakultetima koji nisu matični. Može da bude i sa doktoratom, biće viši lektor. Predlažem dva zvanja: lektor i viši lektor. Viši lektor za one koji imaju naučne radove, možda i doktorat, magistraturu itd.
Ukoliko ovaj amandman ne prođe, onda nemam drugo nego da odustanem od amandmana na član 74, koji je sa ovim povezan. Ali, preporučujem vam da ovaj amandman prihvatite, a da pitanje jezika na nematičnim fakultetima rešimo drugom prilikom na mnogo ozbiljniji način.

Dame i gospodo, evo o čemu se radi. U članu 95. stav 2. stoji: "Mentorstvo može obavljati samo nastavnik koji je u radnom odnosu na tom fakultetu sa punim ili nepunim radnim vremenom".
Napisao sam amandman: "Mentorstvo može obavljati nastavnik koji je u radnom odnosu na tom fakultetu sa punim ili nepunim radnim vremenom, a izuzetno i penzionisani profesor tog fakulteta". Na Odboru za prosvetu je objašnjavano da je mentorstvo nešto što se tiče radnog odnosa. Ne smatram da je mentorstvo vezano za radni odnos. To je jedna sasvim druga vrsta posla koju može da obavi i penzionisani profesor; razume se to će biti vrlo retko, jer mnogi profesori nisu bili mentori i kada su bili u stalnom radnom odnosu. Neki put i to bi bilo veoma korisno. Navešću vam konkretan primer. Recimo, neko je određen za mentora, radi godinu-dve dana, a onda je penzionisan. Pošto on ne može dalje da bude mentor, onda mora se odrediti novi mentora takvom kandidatu.
Nažalost sam tek danas primetio jednu protivurečnost sa članom 94, jer u članu 94. stoji: "Na predlog veća fakulteta, istraživač u naučnom zvanju može: učestvovati u izvođenju predavanja na magistarskim i doktorskim studijama, biti mentor". Ovamo stoji da mentor može da bude samo nastavnik koji je u radnom odnosu; u stalnom i u dopunskom. Kako odjednaput da neko ko ima naučno zvanje može da bude u nekom institutu i može da bude mentor. To sam, nažalost, primetio tek danas.
Ne mislim da je ovaj moj amandman od neke bitne važnosti, ali biće neki put zaista korisno da penzionisani profesor univerziteta može
da bude mentor. To će biti vrlo retko, ali nije loše da stoji kao mogućnost.

Dame i gospodo, što se tiče ovog  mog amandmana, doživeo sam lično vrlo  interesantnu situaciju - ovaj amandman, potpuno isti ovakav, odbila je socijalistička vlada 1992. godine i sada ga odbija moja Vlada. A evo o čemu se radi - radi se o članu 98: "Nastavniku prestaje radni odnos na kraju školske godine u kojoj je navršio 65 godina života."
A sada slušajte pažljivo dalje: "Radni odnos nastavnika koji je navršio 65 godina života može se izuzetno i na osnovu obrazloženog predloga veća fakulteta produžiti, a najviše do kraja školske godine u kojoj je navršio 67 godina života."
Predlažem da se briše taj drugi stav, jer će od toga biti više štete, nego koristi. Evo o čemu se radi, pošto je to bilo i ranije, prvo je bilo zaduženo veće itd, a od 1998. godine to je dekan odlučivao, i imali smo ovakve krajnosti: na nekim fakultetima su doneli odluku - nema nikome produžavanja, a na nekim fakultetima - svima produžujemo. Mislim da je to bilo i na Pravnom fakultetu, pa je svima produžavano automatski do 67. godine, a na nekim fakultetima dekan je nekima produžavao, a nekima nije, pa je to izazvalo nesporazume, svađe, pa su čak i suđenja bila na nekim fakultetima.
Mi ćemo na ovaj način, dame i gospodo, automatski produžiti profesoru univerziteta radni staž za dve godine. Nemam ništa protiv, ali neka se to napiše u zakonu, a ne da zavisi od dobre volje nekoga. Koje će to veće fakulteta nekome produžiti, a nekome ne produžiti? Mi na ovaj način automatski produžavamo profesoru radni staž još za dve godine. Ako hoćete tako, neka bude.
Izvinite, profesor koji je penzionisan sa 65 godina ima pravo da drži predavanja na trećem stepenu studija (ako ima potrebe, razume se), da učestvuje u komisijama za izbor nastavnika i saradnika, da učestvuje u komisijama. (Glasovi iz sale: A mentorstvo?) Znači, može da bude u komisijama za odbranu magistarskih i doktorskih disertacija. Jedino ne može da predaje redovnim studentima. Pa, da li treba i da predaje redovnim studentima čovek koji je stariji od 65 godina?

Dame i gospodo, iako je rečeno da ovaj zakon ima privremeni karakter - nadajmo se da neće trajati duže od godinu dana - ipak je ovo prilika da se kod ovog predloga  zakona sprovede jedna ozbiljna rasprava o problemima naših univerziteta.
Koristim priliku da kažem nekoliko reči o tom zakonu. Počeću od članova 10, 11, 12. i 13, gde se govori o tome ko je osnivač univerziteta ili fakulteta, pa da to mogu da budu i privatni univerziteti i fakulteti. Prema ovom predlogu, država se suviše meša u to kako će i zašto neko osnivati privatni fakultet. Dakle, na strani četvrtoj piše da mora da podnese elaborat i obrazloži razloge za osnivanje fakulteta i univerziteta. Što bi neko objašnjavao svoje razloge, ako želi da uloži pare u osnivanje privatnog fakulteta?
To je isto kao kada biste tražili od nekoga ko osniva novo privatno preduzeće da objašnjava razloge zbog kojih osniva to preduzeće. Recimo da je obrazovanje delikatan posao, ali ipak ne u toj meri da se uplićemo u njegove elaborate, razloge i slično. Jedino što može da uradi država, odnosno Vlada, ako oceni da je neki privatni fakultet slab sa nastavnim planovima i programima i da nema dovoljno dobrih profesora, jeste da kaže - diplome sa tih fakulteta nećemo nostrifikovati na državnim univerzitetima, i to je sve.
Prema tome, onaj ko se upisuje na privatni fakultet, on tamo plaća školarinu i rizikuje da li će mu ta diploma negde važiti. Dakle, pojedinac preuzima rizik, a njemu država ne mora ništa da garantuje; može da kaže - sa takvog fakulteta mi diplome nećemo nostrifikovati. To je jedna od mojih napomena.
Drugo, oko studija; dakle, prvo redovne studije, četiri, pet ili šest godina, pa specijalističke, pa magistarske, pa doktorske, pa kod nas onda mladi ljudi stalno nešto uče i polažu, ne mogu da završe sve škole do tridesete godine. Na našim univerzitetima je nemoguće da neko doktorira, recimo, do svoje dvadesetpete godine.
Odmah da vam kažem da to uopšte nije retkost na univerzitetima u Evropi i svetu, da vrlo mladi ljudi doktoriraju. Ti talentovani naši đaci moraju da budu uočeni od svojih profesora još u toku studija, kada oni mogu da napišu već i poneki naučni rad, vrlo ozbiljan, pa još dok su studenti mogu da se pripreme tako da za godinu ili dve dana posle diplomiranja postanu doktori nauka. Ovako, to je sa velikim zakašnjenjem kod nas. Mi imamo slučajeve da neko prijavi doktorsku tezu kada se već približava četrdesetoj godini, kada ljudi prestaju da se bave naukom. Najbolje godine za stvaralački rad su od dvadeset druge do tridesete, eventualno do trideset pete godine, a kod nas se one svode na učenje i polaganje ispita.
Nisam o tome pisao amandman, ali ovo je jedna moja generalna primedba da o tome malo razmislimo i da pružimo šansu, priliku i mogućnost mladim ljudima da mogu da obave velike poslove, da mogu da doktoriraju kao vrlo mladi ljudi, čak i do svoje dvadeset pete godine.
Zatim, oko upisa; dakle, ovde po ovom predlogu se na specijalističke studije može upisati svako, makar imao i prosečnu ocenu šest; za magistra tražimo prosečnu ocenu osam i to ostaje i ovde. Ali, to nije dobro. Do sada je bilo ovako: ako kandidat nema prosečnu ocenu najmanje osam, onda može da upiše specijalističke studije koje traju godinu dana, ali sa preporukom dva profesora; možda je na nekim predmetima bio izuzetno dobar, pa će ga ti profesori preporučiti da se upiše na specijalističke studije. Ako završi specijalizaciju i hoće da uči dalje, može da pređe na magistarske studije. Mislim da je to trebalo tako da se reši.
Dalje, sada dolaze ispitni rokovi, prenošenje ispita, tu imam i amandmane. Za studenta koji redovno posećuje predavanja i vežbe i uči preko godine tri ispitna roka, januar, juni i septembar su sasvim dovoljna. Morate shvatiti, dame i gospodo, da je nastava jedan tehnološki proces, kao i svaki drugi tehnološki proces u fabrikama. Na primer, ako mi uvodimo neke vanredne rokove, oktobar, pa april, mi taj proces remetimo, nema tu ništa od nastave. Onda studenti spremaju ispite, umesto da uče i slušaju predavanja i vežbe.
Pa onda, član 52, koliko se može preneti ispita u narednu godinu: te dva, te četiri, te osam.Ali, molim vas, naš krajnji cilj mora da bude da se studije završavaju godina za godinu. Nedopustivo je, još ću kasnije nešto reći o tome, da se govori o ponavljanju na fakultetu. Nije to zabavište, molim vas, kako može da dođe neko da studira, da bude student, da izučava nauke i da ponavlja? Taj se našao na pogrešnom mestu; on ili nije sposoban da studira, što je manje verovatno, ili jednostavno ne uči, ne obavlja svoje obaveze.
Kada uzmemo u obzir sada situaciju da može student da dobije studentski dom, vrlo jeftino, da može da ruča za 15 dinara u studentskom restoranu - a taj ručak nije ništa gori od onog što mi jedemo u našem restoranu dole, ali košta svega 15 dinara.
Građani, poreski obveznici, država plaćaju tu razliku u ceni. Ako je tako, onda studenti moraju da shvate mnogo ozbiljnije svoje obaveze. Mi ne možemo dozvoliti ponavljanje studiranja i to daleko više nego što studije traju.
Sa našim sistemom visokog obrazovanja, dame i gospodo, mi bismo doveli bogate zemlje kao što su Švedska ili Švajcarska u Evropi za deset godina do prosjačkog štapa; mi smo, što se tiče visokog obrazovanja, rasipnici. To je jednostavno nedopustivo. Iz naše teorije i prakse moramo da isključimo pojam apsolventa, ponavljanje godine, prenošenje ispita, to mora da nestane iz našeg visokoškolskog obrazovanja i to mora da bude naš krajnji cilj.
Ovde kaže ovako, član 48, zamislite, molim vas: student koji u toku zimskog semestra ne ispuni do jedne trećine svojih obaveza, može da podnese molbu da upiše letnji semestar. Pa, šta je taj radio, ako nije ispunio ni trećinu svojih obaveza. Onda moramo da se zapitamo da li je taj uopšte došao ozbiljno da studira ili rešava samo problem nezaposlenosti.
Dalje, predlaže se da apsolventski rok traje šest meseci, a ako je sa diplomskim ispitom, kao što je na svim tehničkim fakultetima, daje se godinu dana. Podsećam da studije na tehničkim fakultetima traju devet semestara, a u desetom nema nikakve nastave; i u devetom malo, dva-tri predmeta, eventualno četiri; deseti semestar je predviđen za izradu diplomskog rada. Prema tome, nema apsolvenata. On mora da završi svoje obaveze i da diplomira. Mi moramo to da postignemo u našem sistemu visokog obrazovanja, da kada se neko upiše 2002/2003. godine u septembru mesecu na univerzitet tačno će morati da zna, posle četiri ili pet godina, koga će dana u junu dobiti diplomu i nema ni dana više studiranja. Tačno da se kaže - 20. juna, na kraju pete godine, dobija diplomu; kao što je to na mnogim univerzitetima u Evropi, da ne govorim o Americi, gde je to apsolutno, potpuno tačno određeno.
Toliko smo iskomplikovali stvari oko odbrane doktorske disertacije, magistrature itd; recimo, oko same prijave doktorske disertacije. To počinje od katedre, pa komisija, pa se vraća katedri, pa onda ide na veće, pišu o podobnosti kandidata i teme, da li može to da bude doktorska disertacija, pa se onda formiraju na univerzitetu nekakvi organi, veće ili kako se već zovu, i oni daju saglasnost.
Pitam, molim vas, ako je u pitanju jedan tehnički fakultet, recimo građevinski, koji je organ univerziteta kompetentniji od naučnog veća građevinskog fakulteta da oceni da li su kandidat i tema podobni. Bio sam u jednom takvom veću za prirodno-matematičke nauke, i to dve godine na univerzitetu, verujte mi, samo smo jedanput vodili raspravu oko izbora jednog docenta, da li ćemo mu dati saglasnost i nikada više, to je jedan čisti formalizam, a samo ljudima produžavamo te rokove, često nema kvoruma itd.
Mislim da se to sve može završavati na samom fakultetu. Čim je u pitanju jedna nauka - filozofija, prava, šta god hoćete - nema kompetentnijeg organa od naučno-nastavnog veća tog fakulteta.
Isto tako je i pitanje da li je univerzitet samo asocijacija fakulteta ili može da radi i neke druge stvari, kao što je i ovde primera bilo do sada, a to je da može da organizuje nastavu, na primer na postdiplomskim studijama. Imali smo mi tzv. Centar za multidisciplinarne studije na Beogradskom univerzitetu.
Ako je neka naučna oblast multidisciplinarna, ne može onda da bude jako mnogo multidisciplinarnih, to mogu da budu dva, eventualno tri fakulteta i onda oni mogu da organizuju takvu nastavu. Taj Centar za multidisciplinarne studije nema svoj nastavni kadar, on organizuje studije, a tamo rade nastavnici sa raznih fakulteta. A što bi oni radili tamo, neka bolje rade na svojim fakultetima. Ako, recimo, hoćemo mi na mašinskom fakultetu da organizujemo takve neke studije, ali su potrebni tehnolozi ili možda elektrotehničari, pa mi ćemo među fakultetima da organizujemo takvu nastavu. Nije uopšte potreban univerzitet. I o tome nisam pisao amandman, ali je ranije bilo rasprave i mišljenja su podeljena. Ima pristalica toga, ali ima takođe i ljudi koji smatraju da to nije dobro i da univerzitet ne treba da se bavi organizovanjem nastave.
Oko jezika; imam amandman samo na to koja zvanja mogu da imaju ljudi koji predaju jezike na nematičnim fakultetima. Ali, ovde želim da vam skrenem pažnju na jednu stvar: da li uopšte treba predavati strane jezike na nematičnim fakultetima. Nećemo valjda mi da vučemo naše đake za ručicu od sedme godine pa do tridesete, da im mi obezbeđujemo učenje jezika. Ko želi da komunicira sa svetom, ko želi da bude obrazovan, neka uloži malo i nekog svog truda. Ono što je meni čudno, a to ću govoriti kada budu osnovne i srednje škole na dnevnom redu, kako je moguće da neko ko hoće da uči jezik, npr. engleski, od treće godine osnovne škole, pa ako ne i ranije, pa uči u srednjoj školi, pa osam, devet, deset godina ne nauči jezik. Tu nešto nije u redu, dame i gospodo. Dakle, mlad čovek mora da nauči bar jedan strani jezik u srednjoj školi ili neka uči sam. Imate u Beogradu Kolarčev univerzitet, institute za strane jezike itd.
(Predsednik: Gospodine Simonoviću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda, a to je Zakon o univerzitetu. Izvolite.)
Ima više mesta gde svako može da nauči neki strani jezik ako hoće. Ne treba država da primorava nekoga da uči strani jezik ako on to ne želi. Pogotovo oni koji će predavati jezike. Npr, na mašinskom fakultetu ne znaju oni mašinsku terminologiju, to jednostavno ne uče i ne treba da znaju. Postoje tehnički rečnici - engleski, ruski, nemački, francuski - kod nas, pa će student tehnike, pošto je naučio opšti jezik u srednjoj školi ili na neki drugi način, uzeti tehnički rečnik, literaturu, naučiti 200, 300 do 500 reči i on je rešio problem. Prema tome, nema nikakve potrebe da se uče strani jezici na nematičnim fakultetima.
Vidim da sve vlade izgleda prilično nerado prihvataju amandmane poslanika. Oko člana 98, gde stoji da profesor univerziteta ide u penziju sa 65 godina života, ali da mu može Veće produžiti radni odnos za godinu ili za dve, a najviše do 67 godina; ovo rešenje nije dobro. Kada je bio zakon iz 1992. godine, podnosio sam isti ovakav amandman socijalističkoj vladi koja ga takođe nije prihvatila. Ovo je jedan automatizam. Mi automatski produžujemo rad do 67 godine. Ako imamo medicinsko-statističke dokaze da je ljudski vek produžen, nemam ništa protiv, pa neka stoji u zakonu da profesor može da radi do 70, do 75, dokle se dogovorimo. Ne treba ovako da dozvolimo proizvoljnost, onda neće biti tog veća fakulteta koje će kazati - ovome ćemo produžiti godinu dve, a ovome nećemo. To ne dolazi u obzir. Prema tome, omogućava se automatski produžavanje rada do 67 godine života.
Sada dolazi najteža stvar u ovom zakonu, a to su prelazne i završne odredbe. Zamolio bih vas, dame i gospodo, da za momenat apstrahujemo to što su naše kolege iz opozicije protiv ovih članova, protiv retroaktivnog dejstva zakona. Dajte, pogledajmo mi koji ovde činimo parlamentarnu većinu, da li treba da dozvolimo da u zakonu o univerzitetu imamo članove koji obezbeđuju retroaktivno dejstvo zakona. Nije zabeležila istorija ove zemlje Srbije da je ikada donet zakon iz oblasti prosvete, nauke ili kulture koji je imao retroaktivno dejstvo. Ovih dana sam se oko toga jako interesovao i rekli su mi neke kolege pravnici, da tako nešto nije zabeleženo ni u uporednom pravu.
Kolega ministar kaže da je to nekakva blaga retroaktivnost. Molim vas, to ne može da bude: ili je retroaktivnost, ili nije. Samo ću vam reći još ovo - retroaktivnost ne bi smela da se unosi u pravni sistem. Dakle, pre svega vas molim za izvinjenje. Ovde ima mnogo pravnika među vama, ali dozvoljavam sebi toliku slobodu da kažem nešto o toj stvari. Retroaktivnost ne bi smela da se unosi u pravni sistem, a posebno ako narušava neka od osnovnih stubova pravnog poretka, ukoliko remeti pravnu sigurnost ili ukoliko donosi štetu onima kojima je upućena; ili kako kažete vi pravnici adresatima ili da narušava ustavna prava ili narušava jednakost pred zakonom itd.
Neću navesti jedan klasičan primer retroaktivnog zakona iz 1946. godine, koji je naneo velike štete građanima Srbije i cele tadašnje Jugoslavije. Posledice ovoga će biti strahovito velike. Pre neki dan je kolega iz SSJ, a inače docent u Kragujevcu, naveo jednu od posledica: da, recimo, neko ko je postao docent, a mogao je da bude već jedno tri godine docent po dosadašnjem zakonu mogao je da drži predavanja i ispite, pa sad može da se vrati u niže zvanje ili da bude oteran sa univerziteta, ali šta je sa tim ispitima. Tada je moj uvaženi kolega Knežević objasnio da postoji retroaktivnost in futuro. Dakle, znači ovako, mi ćemo mu reći: gospodine, do sada si držao predavanja, vežbe i ispite i to je sve u redu, to ti priznajemo, bio si dobar, ali više ti ne damo. Dakle, retroaktivnost in futuro, da ne bismo izazvali studente, jer ne možemo da im poništimo ispite, pošto bi izazvali njihov revolt.
Gospodo, radi se o tome što tim ljudima koji su izabrani po prethodnom zakonu ili su bili unapređivani u viša zvanja, a što je bilo najčešći slučaj, osim redovnim profesorima, dolazi već reizbornost za godinu-dve, kako kome. To je prilika da na jedan elegantan način, bez uzbuđivanja univerziteta, te stvari rešimo. Formira se nova stručna komisija, raspiše se konkurs i kaže se: kolega, i prošli put nisi imao dovoljno kvalifikacija pa smo te izabrali, a pošto te kvalifikacije nisi popravio, nisi objavio neke nove naučne radove itd. nećemo te izabrati. I to je onda gotovo. Znate, na univerzitetu su stalna radna mesta samo za redovne profesore, a sva druga mesta su reizborna i kada nekoga ne reizaberemo, onda ide sa univerziteta i nema kome da se žali. Takva su pravila igre.
Prema tome, sve to može da se reši na takav način, bez ikakvih uzbuđivanja. Još nešto, pošto sam se interesovao ovih dana, saznao sam da u uporednom pravu nisu zabeležene takve stvari. Dozvolite mi kratak citat iz američkog ustava. Treći stav, član prvi, odeljak devet Ustava SAD ovako glasi: "Nikakav zakon o gubitku časnih ili građanskih prava ili edž posto facto zakon neće biti donet od strane Kongresa".
Video sam u evropskom dokumentu da su retroaktivni zakoni izuzetno štetni, opresivni i nepravedni. Moj uvaženi kolega Knežević je ovde, u svom ekspozeu, sa dosta patetike izjavio kako ova skupština ima istorijsku šansu da donese zakon sa retroaktivnim dejstvom. Kažem vam, dame i gospodo, i to bez patetike, nemojmo dozvoliti da ovo prođe. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, nekako je postalo jako učestalo da ovde, iz ovih redova, dobijamo stalno predlog za zakivanje rasprave o amandmanima na tri minuta, a kažem vam da to ruinira ovaj parlament. Nemojmo to da radimo, nego da obavimo raspravu prema Poslovniku.