Dame i gospodo, kada sam jutros oko osam časova uključio televizor da vidim prve dnevne vesti, evo što sam od toga zapamtio:
Prvo, Zavod za tržište rada, izveštaji - iz meseca u mesec povećava se broj nezaposlenih u Srbiji. Pojavljuje se činovnik iz Zavoda i kaže: "Mi ne možemo da nacrtamo radna mesta". A ispred Zavoda gomila ljudi čeka. Verujem mu, on ne može da nacrta radna mesta.
Zatim, druga vest; pojavljuje se potpredsednik Vlade i kaže: "Država je u strašnom stanju". Mi moramo da mu verujemo, on je potpredsednik Vlade. Iza njega se pojavljuje ministar iz Vlade i kaže: "Mi imamo nekakve prioritete, to treba da odredimo" itd.
Još se nešto dogodilo, što me je juče veoma iznenadilo, a to je da izvesni naš veliki neprijatelj, neki gospodin Soroš, može da drži konferenciju za štampu usred Beograda, to sam posle saznao, gde on tvrdi, pazite - to je njegova druga faza, a prva njegova faza je bila da finansira nevladine organizacije, možda i neke političke stranke.

Ja ovde govorim jer je ovaj zakon nepotreban. Molim vas, nemojte da me ometate.
Dakle, on javno govori da Kosovo i Metohija treba da budu nezavisni, da Republika Srpska treba da se utopi u Bosnu i Hercegovinu, da Srbija i Crna Gora treba da budu nezavisne države, a Makedonci neka vide šta će da rade sa Albancima.
To su sve naši krupni problemi, a onda se nađe Građanski savez, po onoj narodnoj poslovici "besposleni pop i jariće krsti", da nam servira ovaj zakon, pored tolikih problema koje treba da rešavamo, a deo tih problema spada u nadležnost ove skupštine.
Pročitao ovaj zakon, puno sam toga ispodvlačio, ali ne zavrđuje moju pažnju da uopšte govorim nešto detaljno o ovom zakonu. Ako Građanski savez smatra da će ovaj zakon doprineti razvoju demokratije u Srbiji, u velikoj je zabludi, dame i gospodo.
Ovo nije demokratski zakon, a vi valjda svi znate da nisam čovek koji bi se plašio ovog zakona.
Međutim, šta je izlaz iz ove neprijatne situacije u koju su nas kolege dovele. Postoje dva izlaza: jedan je da zakon povuku, to je najjednostavnije, da ne gubimo vreme oko tog zakona; ako oni neće to da učine, onda je drugo rešenje, nažalost, samo teorijsko, koje predlažem, da uopšte ne vodimo raspravu o ovom zakonu, da svi povuku amandmane koje su podnosili i da prilikom glasanja u načelu ovaj zakon odbacimo s indignacijom.

Imam za ministra dva kratka pitanja i nadam se da će odmah biti i kratki odgovori, ali bih pre toga rekao nešto što mi juče gospođa Čomić nije omogućila.

Evo o čemu se radi: mi moramo da vodimo računa o autoritetu ovog doma. U ovu salu mogu da ulaze samo narodni poslanici, članovi Vlade, dakle, ministri, i predsednik Republike kada ga mi pozovemo ili kada on želi da dođe sam. Činovnici ministarstava u ovu salu ne mogu da uđu.

Ministar može da pozove svoje saradnike, pomoćnike, savetnike i zamenike samo za sednice odbora gde se raspravlja o zakonima. Oni tamo mogu da mu pomažu, dodaju papire, prave beleške i slično, ali u ovoj sali ministar treba da bude sam sa poslanicima.

Da li možete da zamislite Parlament Velike Britanije ili neki drugi evropski parlament gde u sali sede činovnici?

(Iz sale: Ima ih puno.)

Nema, nije tačno, toga ima samo ovde kod nas!

Molim predsedništvo Parlamenta da napiše pismo Vladi da predsednik Vlade obavesti ministre da će ovde dolaziti sami, a da na sednice odbora dovedu koga god hoće jer se na odborima vodi detaljna rasprava o zakonima i amandmanima.

Postoji još jedna ružna pojava u ovom parlamentu, ona se tiče samo nas poslanika, pa ću o tome govoriti drugom prilikom.

Sada prelazim na zakon. Gospodine Vlahoviću, kao što sam rekao, imam samo dva kratka pitanja: prvo pitanje odnosi se na član 20. u kojem se u prvom stavu kaže: "Nadzor nad zakonitošću rada Fonda obavlja ministarstvo nadležno za poslove privrede". Pa, pola ministarstava je nadležno. Zašto niste napisali tačno koje je to ministarstvo?

(Aleksandar Vlahović, sa mesta: Zato što ime ministarstva u narednim godinama može da se izmeni.)

Da, u narednim godinama kada se bude formirala vlada barem pet ministarstava će se baviti privredom, vidite kako je sada: Ministarstvo za privredu, vaše Ministarstvo, Ministarstvo za finansije, Pitićevo ministarstvo, Ministarstvo energetike, itd. Dakle, svi se bave privredom.

Mislim da ovde mora da stoji jasno o kojem se ministarstvu radi.

Drugo moje pitanje se odnosi na tačku 4) vaših završnih komentara gde se pominju "sredstva za sprovođenje ovog zakona u iznosu od 600 miliona dinara određena u budžetu Republike Srbije".

Ako se dobro sećam, za ovu godinu ta sredstva nisu obezbeđena.

(Aleksandar Vlahović, sa mesta: Jesu obezbeđena.)

Ako jesu, onda moje pitanje već ima odgovor. Mislio sam da ako nisu obezbeđena onda fond ne bi mogao da se formira.

Da li su sredstva obezbeđena u rebalansu ili u novembru?

(Aleksandar Vlahović, sa mesta: Obezbeđena su u izvornom budžetu.)

Dame i gospodo, u članu 102. stav 2. Vladinog Predloga zakona piše, da će upravni odbor Agencije na konstitutivnoj sednici doneti Statut, Poslovnik o radu upravnog odbora i opšta akta o sistematizaciji poslova i zadataka i o unutrašnjoj organizaciji. Smatram da je to nemoguće na konstitutivnoj sednici, ma koliko to bilo unapred pripremljeno i zato predlažem da se doda stav 3. koji glasi: "Upravni odbor agencije će u roku od 30 dana od dana konstituisanja doneti opšta akta o sistematizaciji poslova i zadataka i o unutrašnjoj organizaciji Agencije".
Bolje bi bilo da sam predložio da se stav 2. povuče i da ostane samo moj predlog, malo drugačije formulisan, ali mislim da i ovo pruža šansu agenciji da u jednom komotnijem i razumnijem roku uradi sve te poslove.

U Vladinom predlogu, ministarstvo nadležno za poslove telekomunikacija će u roku od tri meseca od dana početka primene ovog zakona utvrditi početne grupe (vrste) usluga koje spadaju u univerzalni servis. Predlažem proširenje toga člana i da preciznije kaže šta treba da se obezbedi za nove pretplatnike za javnu, fiksnu ili mobilnu telefonsku mrežu itd. (da ne čitam ceo amandman); onda je mnogo preciznije koje obaveze treba da se obezbede.

Evo zašto predlažem da se član 107. briše. U prvom stavu Vladinog predloga stoji: "Javni telekomunikacioni operatori i druga pravna ili fizička lica koja u vreme stupanja na snagu ovog zakona pružaju javne telekomunikacione usluge obavezna su da usklade svoje poslovanje sa ovim zakonom u roku od jedne godine". Međutim, predlažem da se briše iz razloga što ovaj član omogućuje legalizaciju dosadašnjeg protivzakonitog rada u telekomunikacijama i nezakonito sticanje dobiti činjenjem privrednih prestupa i krivičnih dela.
Imam ovde papir gde sam ispisao koji su zakoni i članovi prekršeni. U jednom od tih zakona stoji: "Pravno lice ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu privrednim prestupom"; a zatim: "Imovinska korist oduzeće se sudskom odlukom kojom je utvrđeno izvršenje privrednog prestupa".
Tu se radi o mnogim prekršajima i Zakona o preduzećima, Zakona o izgradnji objekata itd, koje su radili ljudi koji su uvodili kablovsku televiziju; nisu se pridržavali Zakona o izgradnji objekata, postavljali antene, kablove preko krova, gde god su hteli itd. Sada Vlada želi ovim članom da sve to legalizuje. Smatram da treba da obratite pažnju na ovaj amandman i da glasate za moj amandman, da ovaj član 107. ne prođe.

Dame i gospodo, predlažem da se član 1. proširi. Samo ću pomenuti šta da se unese u taj član. Prvo, da se eksplicite kaže da ovaj zakon treba da je u skladu sa Ustavom međunarodnog saveza za telekomunikacije i Međunarodnom konvencijom o telekomunikacijama Evropskog parlamenta i Saveta.
U članu se uopšte ne pominju koncesije, licence, odobrenja i ovlašćenja za obavljanje delatnosti. Ne pominju se numeracije, standardi i uslovi za eksploataciju telekomunikacija, zaštita pretplatnika.
Predlažem u amandmanu da se sve to stavi u član 1. i on bi glasio kako sam to napisao. Obrazloženje je vrlo kratko, citirao sam šta sve treba da se unese u taj član, da bi bio potpun i prilagođen nečemu što bi više odgovaralo potrebama ovog zakona.

U amandmanu predlažem da se član 2. samo malo proširi, a time se izbegava mogućnost da se odredbe zakona o telekomunikacijama ne odnose na kablovsku mrežu namenjenu distribuciji radio-televizijskih programa. Uzgred budi rečeno, to je usklađivanje sa tekstom člana 4. stav 2. tačka 23).

Gospođo Čomić, predložio bih nešto, a ne bi to bilo suprotno Poslovniku, da ne izlazim ovde dvadesetak puta, meni to nije potrebno, nego da dam sumarni pregled mojih amandmana, da ukažem na neke bitne stvari i da ne ulazim u detalje. To ne sprečava ovlašćene da se jave za reč. Meni bi trebalo najviše 15 minuta, umesto da utrošimo 100 minuta.

Hvala lepo. Napisao sam te amandmane, a od nekih sam odustao, to se vidi. Bilo je sugestija da eventualno odustanem i od ovih drugih amandmana; to nisam mogao da učinim iz nekih moralnih razloga, jer su mi pomagali u pisanju amandmana ljudi koje veoma cenim; među njima je bilo urbanista, građevinaca, pravnika, a ne samo što imaju akademske titule, nego su radili i praktično. Bilo bi sa moje strane vrlo nefer da odjedanput odustanem od svih amandmana, pa čemu ceo taj posao i izgubiću njihovo poverenje za pomoć u nekoj drugoj prilici.

Dakle, što se tiče člana 2. predlažem da se neka lokacija, građevinski reon i tako dalje preciznije definišu. Oko toga se ne bih zadržavao. Jednostavno, kraća i preciznija definicija pojmova u članu 2.

Amandman 2. sam povukao.

Amandmanom 3. predlažem da se u članu 17. stav 2. doda - "kao i potrebom da se planira broj stanovnika na teritoriji Republike Srbije, u celini ili u pojedinim regionima."

O čemu se radi? Kada smo o tome raspravljali na resornom odboru, bilo je reči kako je to stvar demografa i tako dalje. Mislim da se ne može ništa planirati, grad, naselje itd, a da se ne vodi računa o broju stanovnika koji će tu živeti. Svakako da se ne može reći, tu će živeti 25.000 ljudi, ali orijentacioni broj bi se morao znati, da bi se obezbedio normalan život u tom gradu - komunalne strukture, voda, kanalizacija, stanovi, posao, škole itd. za određeni broj stanovnika. Smatram da to treba dodati i ništa ne bi smetalo da se to usvoji.

Imam amandman 4; u članu 30. dodajem novi stav. Glasi ovako: "Ako se usvoje primedbe na generalni urbanistički plan posle 30 dana, ponoviće se javni uvid sa usvojenim izmenama i trajaće 15 dana." Ne bih ovo posebno obrazlagao; kratko: mislim da je to potrebno, jer može Ustavni sud da poništi generalni plan ako konstatuje i ako se neko požali da nije bilo javnog uvida u izmene generalnog plana.

Amandman 5. sam povukao.

Amandmanom 6. tražim da se u članu 33. tačka 4) promeni i da se lepo napiše - umesto "obnova i rekonstrukcija istorijskih i ambijentalnih celina" - "zaštita istorijskih, kao i prostorno-ambijentalnih celina", jer je zaštita širi pojam. Tu se obezbeđuje i podrazumeva očuvanje, restauracija, revitalizacija itd.

Amandman 7. na član 34. je povučen.

Amandmanom 8. predložio sam da se doda stav 5. u članu 36, tako da se provera rešenja postojećeg i donošenje novog generalnog plana vrši svakih deset godina ili češće, zavisno od potrebe. Obrazloženje je vrlo kratko; smatram da je to potrebno.

Amandman 9. na član 48. sam povukao.

U amandmanu 11. predlažem malu dopunu, a to je da se u članu 54. stav 1. menja i glasi: "Generalni urbanistički plan donosi skupština opštine, odnosno grada uz pribavljeno mišljenje komisije". Takođe, da se doda stav 2. koji glasi: "Regulacione urbanističke planove donosi skupština opštine rešenjem".

Generalni plan treba da se donese tako. Kada su u pitanju regulacioni planovi, to će rešavati redovni sudovi, ako bude potrebno, tako da smatram da ova izmena ne bi bila loša.

Povlačim amandman 12. na član 55.

Amandman 13. se odnosi na član 56. To je duži amandman. Dodajem nekolik novih stavova. To se odnosi na urbanistički plan, na urbanističke dozvole. Smatram da se urbanističkom dozvolom rešavaju osnovne stvari oko uređenja i mogućnosti izgradnje bilo kog objekta u prostoru, dok je građevinska dozvola i odobrenje za gradnju čisto tehnička stvar, vezana za sam objekat i njegovo izvođenje u skladu sa propisima.

Pročitaću poslednju rečenicu obrazloženja amandmana: "Gradovi i prostori kao celina su daleko važniji od interesa bilo kog investitora koji mora ispuniti sve potrebne urbanističke uslove radi skladnog uklapanja u već izgrađen prostor."

Amandman 14. na član 67. Tu se govori o tome šta je izgrađeno građevinsko zemljište itd. Ne bih se oko toga zadžravao. Želim da se pravi razlika između izgrađenog zemljišta - to su gradovi i naselja - i neizgrađenog zemljišta, koje se planom privodi nameni. Ne može se umesto grada reći da je to građevinsko zemljište, jer se radi o nečemu što predstavlja graditeljsko nasleđe.

Amandmanom na član 69. predlažem da se stav dva briše. To je pitanje javnog zemljišta, obrazloženje je malo duže i neću da ga citiram.

Amandman 16. na član 70. Dodaju se u prvom stavu reči "u trenutku privođenja nameni posle pravosnažnosti rešenja o opštem interesu", a stavovi 4. i 7. se brišu. Tu treba znati, ako na takvom zemljištu postoji objekat koji se otuđuje iz državne svojine, normalno je da novi vlasnik treba da stekne svojinu na zemljištu koje je u službi objekta.

Negde je rečeno, da li u ovom ili u nekom drugom članu, da se zemljište u državnoj svojini ne može otuđiti. Smatram da to nije dobro rešenje. Jer, kako bi neki strani investitor došao da nešto gradi na nekom zemljištu koje je državno i ne može da se proda. Ne verujem da će on investirati tu neke pare. Valja propisati da može da kupi zemljište na kome će graditi hotel ili neki drugi veliki objekat, stambenu zgradu itd.

Mi imamo čudnu situaciju da je neko napravio kuću na placu pre 70 godina, pa je zemljišta na kome je njegova kuća postalo građevinsko, gradsko ili ne znam kakvo zemljište i sad on ima kuću, a plac nije njegov. To jednostavno nije normalno. Kod prometa takve kuće kupac će reći, kako da ti kupim kuću, kad ne mogu da kupim parče zemlje ispod kuće.

U članu 72. predlažem da se stav 3. briše.

Tu se govori o tome da opština može da osnuje preduzeće odnosno drugu organizaciju za vršenje ovih poslova pripreme zemljišta za izgradnju. Nije jasno zašto se to navodi u zakonu. Neka opština pravi preduzeće ako hoće, ali ono ne sme da bude privilegovano; želim da svi mogu ravnopravno da učestvuju na licitacijama kad je u pitanju građevinsko zemljište, a ne da opštinsko preduzeće ima privilegiju da samo ono dobija te psolove.

Tu treba tačno precizirati u podzakonskim aktima način licitiranja u vezi sa zemljištem i kontrolu, kao i nadzor nad trošenjem sredstava.

Amandmanom 18. predlažem da se član 77. briše.

Smatram da bilo kakva davanja u vezi zemljišta treba da budu regulisana u Zakonu o porezu na imovinu, jer vlasnik treba da plaća porez samo u odnosu na vrednost te imovine.

Neprihvatljivo je da vlasnik objekta i zemljišta nekome plaća naknadu za korišćenje sopstvenog zemljišta; samo porez na imovinu, i to se reguliše drugim zakonom, a ne u ovom ovde.

Amandman 19. na član 78. Predlažem da se ovaj član briše. Da ne ulazim u detalje.

U članu 79. predlažem da se stav 3. promeni i da glasi nešto drugačije: "Zemljište iz stava 1. ovog člana koje je do dana stupanja na snagu ovog zakona, na osnovu zakona ili odluke skupštine opštine, odnosno grada određeno kao gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini, ne smatra se gradskim građevinskim zemljištem". I dalje, stav 4. da se promeni.

Postavlja se pitanje, to je obrazloženje, dokle građani treba da čekaju da se posebnim zakonom vrati oduzeto građevinsko zemljište, kad se već donosi ovaj zakon kojim je sasvim moguće da se to pitanje uredi, kao što se i navodi u članu 79. stav 4, gde je predviđeno da se deo zemljišta određenog za građevinsko vrati ranijim vlasnicima. Nema nikakvog opravdanog razloga da se bilo koje drugo zemljište, koje je zakonom određeno kao građevinsko, ne vrati u svojinu ranijih vlasnika.

U članu 80. stav 2. tražim da glasi ovako: "Ostalo građevinsko zemljište opština može da pribavlja, i to pribavljeno i kupljeno zemljište da uređuje, izdaje u zakup ili da koristi za opšte potrebe građana". Tu se radi o tome da ne dođemo u suprotnost sa Zakonom o svojini Republike. Na to se odnosi ovaj amandman.

Amandmanom 22. član 83. predlažem da se reč "korišćenje" zameni rečju "svojina", a posle reči "parcela" stavlja se tačka i ostalo briše. Smatram, to je obrazloženje, da je pravo korišćenja relikt prošlih vremena i nepriznavanje vlasništva nad zemljištima sada treba prekinuti.

Amandmanom 23. na član 84. reč "korišćenje" zamenjuje se rečju "vlasništvo"; nešto slično ovom malopre.

Amandman 24. na član 86. Tu ima nekoliko stavova. To se odnosi na investitore koji nisu obavili posao za godinu, dve, tri itd. Predlažem oštrije mere prema njima i tu sam dodao još nekoliko stavova. Ako neko nije ništa napravio za tri godine, to je neozbiljan investitor, a mi još uvek dajemo velike rokove. Prema tome, smisao ovog amandmna je samo da se pooštre mere prema investitorima koji to u stvari nisu, jer ne pristupaju ozbiljno svom poslu.

Na kraju još i amandmanom 25. predlažem da se član 87. briše iz razloga što ne treba dozvoliti da pojedini subjekti dođu u neravnopravan položaj u istoj pravnoj situaciji.

Dame i gospodo, za nepunih 15 minuta dao sam kratak prikaz mojih amandmana. Oni se sada prepuštaju vama na milost i nemilost i jedino što mogu da učinim to je da apelujem na one od vas koje ovaj zakon interesuje, jer svakako ne interesuje sve poslanike, da pažljivo pročitate moja obrazloženja amandmana i da se onda odlučite da li ćete glasati za ili protiv.

 

Dame i gospodo, imam izvesne rezerve prema tekstu zakona koji nam je danas predložen.
Ako je ustav načelni dokument na kome treba da se bazira svako demokratsko društvo, a mi želimo da budemo takvo društvo, onda ne vidim nikakvu opasnost da se ovde ne može obezbediti dvotrećinska većina za njegovo usvajanje. U uvodnoj reči ministar Batić je rekao da treba da bude napisan ustav po evropskim standardima. Kako smo mi svi pristalice toga da poštujemo te evropske standarde, ubeđen sam da ustavna komisija može da napiše tekst ustava, kao što rekoh, strogo načelni. Ako daje neke osnovne principe na kojima se bazira država, može se vrlo lako obezbediti dvotrećinska većina. Na kraju krajeva, zato je dvotrećinska većina i važna.
Mi zaboravljamo u ovim raspravama jednu osnovnu činjenicu: nas 250 poslanika ovde zastupamo suvereni narod. Mi zastupamo te naše birače, u njihovo ime možemo da odlučujemo, jer ne može da se skupi svih 6 miliona birača da donose odluke. U tom smislu je pitanje, da li je čak i referendum potreban ili recimo da li je potrebna javna rasprava. Ako se na osnovu javne rasprave, koja treba da bude pre svega stručna, komisija odluči da dotera svoj prvobitni predlog ustava, onda ćemo posle toga videti da li treba da idemo na referendum, s obzirom na to, kao što rekoh, da mi zastupamo narod ovde u ovom parlamentu.
Ako idemo na referendum, s obzirom na to kako je ovde predloženo, da može da se usvoji ustavni tekst sa 126 poslanika, dakle prostom većinom, potrebno je 50% plus jedan i treba da glasa za ustav opet polovina birača plus jedan. Može se dogoditi, teorijski govoreći, da samo četvrtina birača Republike Srbije izglasa ustav. To je, razume se, suviše malo i zato sam pristalica toga da ne bismo smeli da idemo ispod nivoa dvotrećinske većine ovde u ovom parlamentu.
Sam sastav Komisije je pomalo diskutabilan; za mene nije bilo normalno ni to da je predsednik komisije za pripremu ovog zakona član Vlade. Dakle, molim vas, Komisija koju određuje Skupština ima za predsednika ministra Vlade! To, razume se, nije u redu.
Isto tako, mislim da nije u redu, jer mešamo zakonodavnu i izvršnu vlast, da u komisiju koju treba Skupština da se izabere uđu tri predstavnika Republičke vlade. Ta komisija mora da bude čisto parlamentarna i da ovde predloži tekst ustava.
Da li ćemo ići na referendum - možda, nisam protiv u principu, ali smatram da se i bez toga može proći ako se ovde u ovoj sali obezbedi dvotrećinska većina za usvajanje ustava. Ponavljam svoje duboko ubeđenje, za jedan dobar tekst ustava se takva većina može ovde obezbediti, čak bez velikih problema. Hvala.

Dame i gospodo, kada je  u pitanju budžet, pa makar i rebalans, onda tu može da se priča jako dugo, ali ću samo da skrenem pažnju Vladi na jednu jedinu stvar.
Kada smo donosili budžet u novembru mesecu za 2003. godinu, tada sam primetio da je gospodin Đelić za univerzitetsko obrazovanje skinuo 70 miliona u odnosu na 2002. godinu. Kad sam ukazao da je to prosto neverovatno, jer da nije ništa poskupljivalo i da nema nikakve inflacije, onda je bar morao da da koliko je dao u 2002. godini. Njegovo objašnjenje je bilo da univerzitetski profesori mogu da zarade i na neki drugi način, pa će se snaći.
Međutim, pre neki dan sam na Odboru za finansije pitao gospodina Đelića da li je možda mogao da nađe u ovom rebalansu, iako razumem sve teškoće Vlade oko budžeta, da eventualno poveća nešto za univerzitetsko obrazovanje i za Ministarstvo za nauku i za tehnološki razvoj. Rekao je da je uspeo da da nešto više para. To moje pitanje ima duboki smisao, reći ću vam zašto. Ovde imam jedan koverat, a to je isplatni list sa jednog tehničkog fakulteta Beogradskog univerziteta. U pitanju je redovni profesor sa 32 godine radnog staža, sa 130 studenata kojima se on bavi ove godine, a njegova plata je, verovali ili ne, 15.135 dinara. Vanredni profesor ima negde između 12 i 13 hiljada, docent između 11 i 12 hiljada, a asistenti ne mogu da dođu ni do 10.000.
Dame i gospodo, sa takvim se platama ne može napraviti dobar univerzitet. To je isključeno. Da vidimo sada da li je za ovu državu, ipak, važno da ima dobar univerzitet. Neću sada da govorim, imao sam prilike više puta ranije da govorim, ali ajde da uđemo u reformu univerziteta, ali ozbiljnu reformu, da vidimo da li su potrebni svi fakulteti koje imamo u Srbiji, da li su svi ti nastavnici potrebni, da izvršimo jednu ozbiljnu reformu i da onda učinimo da ono što ostane i što treba da radi, da može zaista da radi pristojno, da živi od toga i da se bavi onim čime treba da se bavi!
Šta znače ove male plate, molim vas? Znače da se univerzitetski nastavnici moraju baviti drugim stvarima da bi preživeli, a to što oni moraju da rade, to ne da nema nikakve veze sa naučnim radom, to nema veze ni sa stručnim radom. Oni moraju da rade neke sporedne poslove, a to je nedopustivo. Univerzitetski nastavnici moraju da se bave prvenstveno naukom i nastavom, to je njihov osnovni posao i to je vrlo važno za svako društvo i za svaku državu.
Evo toliko od mene. Hvala vam.

Dame i gospodo, oko ove odluke želim da kažem nekoliko reči. Ako je išta moralo da ostane kao savezna funkcija, to je morao da bude Inspektorat i kontrola letenja, i sve što je u vezi sa vazdušnim saobraćajem.
Mi smo članovi međunarodnih organizacija koje se time bave. Verujem da ćemo imati probleme posle ovoga. Oni će staviti prigovor da žele da sarađuju samo sa zajedničkom državom. Tu je i pitanje licenci za vazduhoplove koji mogu da lete itd. i nastaće, verujem, izuzetni problemi koje ćemo imati u međuvrmenu saradnju u domenu vazdušnog saobraćaja.
Moguće je da ćemo to ipak kasnije možda vratiti na savezni nivo. To što misle i Vlada Republike Srbije i Vlada Crne Gore da će biti prihoda od preletanja stranih aviona, koji plaćaju, razume se, to po međunarodnim propisima ne ide u budžete vlada. Tačno je propisano na šta te pare mogu da se troše - na usavršavanje, opremu itd. da bi kontrola leta bila što efikasnija, kao i drugi uslovi, aerodrom itd. Ta sredstva nikako neće ići u budžete.
Imam dosta kontakata sa ljudima koji se tim poslom bave kod nas, bilo što su radili u saveznim organima, koji su se time bavili, bilo što rade u JAT-u itd. Može se dogoditi, i već se o tome pronose neki glasovi - da Crna Gora ima ponuda, kako sam načuo, da će kontrolu leta nad prostorom Crne Gore vršiti, recimo, neka italijanska služba. Mogu da im ponude nižu cenu i da oni tada ne koriste usluge Republike Srbije.
Prema tome, ovo osnivanje direktorata itd. veliko je pitanje šta će sa time da se dogodi u budućnosti. Tu je Srbija morala da insistira da ti poslovi ostanu na saveznom nivou, apsolutno. Oni su jednako važni, čak mnogo važniji nego što je akreditaciono telo npr. Problemi saobraćaja su mnogo važniji, ili barem jednako važni kao i ovih nekoliko službi, koje ostaju na saveznom nivou.
Što se tiče ministarstava, tu nemam neke naročite primedbe. Pomenuo bih samo da se stiče utisak među ljudima koji rade ili su rukovodioci, direktori ili zaposleni u onom što se zove industrija, ali u klasičnom smislu mašinogradnja, kada razgovaram sa direktorima nekih preduzeća, a to su obično inženjeri mašinstva, pa se sa njima lako sporazumevam, da se nijedan ministar u Vladi Srbije ne bavi previše problematikom mašinogradnje. Možda je bilo dobro da se ili formira minsitarstvo za industriju ili da se prekrsti ministarstvo, koje je već postojalo, pa da bude ministarstvo industrije, energetike i rudarstva, razume se da bi onda morala da dođe nova ličnost na čelo tog ministarstva.

Dame i gospodo, u načelu sam hteo da govorim o dve stvari i po običaju kratko.
Prvo, nešto strogo načelno i zaista ne može da se reši ovim, a i drugim zakonima posle ovoga. Mi nećemo imati stabilan penzijski sistem dok ne učinimo da penzijski fond bude potpuno odvojen od Vlade i od budžeta.
U Kraljevini Jugoslaviji penzijski fond je bio najbogatiji u državi, i ako je ministar finansija imao potrebe za nekim novcem, on je mogao iz tog fonda da pozajmi novac na određeno vreme i uz određenu kamatu. Vlada, i ova i sve naredne, mora da teži tome, to je naš krajnji cilj, da se taj fond ponovo učini bogatim i da se samo odatle isplaćuju penzije.
Nije u redu kada ljudi koji rade kažu - mi radimo za penzionere; to nije tačno. Penzioneri su svoje penzije zaradili. Zaposleni danas rade rade za svoje penzije. Znam da je za to potrebno imati stabilnu privredu, stabilnu valutu itd. Problem je vrlo težak i zato kažem, to mora da bude samo jedan daleki cilj ove i svih narednih vlada.
Druga stvar, mnogo konkretnija, a što se moglo rešiti sada, ovim zakonom, da se htelo, to je pitanje penzijskog osiguranja zemljoradnika. Duboko sam ubeđen da je jedino ispravno da penzijsko osiguranje zemljoradnika bude dobrovoljno, ali pod uslovom da ko ne želi da uplaćuje u penzijski fond, ne može da se pojavi kada napuni 65 godina kao socijalni slučaj i da traži socijalnu pomoć. On je smatrao da će steći neku imovinu u toku svog rada, od koje će moći da živi u starosti.
Kolega juče iz SSJ-a je naveo kao razlog za to eventualnu besparicu kod zemljoradnika. To za mene nije razlog. Čak i da su svi zemljoradnici vrlo imućni ljudi, treba opet da uplaćuju obavezno penzijsko osiguranje, samo ako žele. Ako ne žele, ne moraju, ali ponavljam, ne mogu da traže socijalnu pomoć kada budu zašli u neke godine. Toliko.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman da se posle člana 221. doda član  221a, koji bi se odnosio na populacije rođene u intervalu od 1939. do 1949. godine. Ta bi populacija mojim amandmanom bila zaštićena.
Mnogi od njih biće oštećeni prema ovom novom zakonu. Ne svi, razume se, ali jedan deo će biti oštećen. Kada se raspravljalo na Odboru, gospođa Matković je navela izvesne argumente protiv ovog amandmana, koji su me čak u izvesnoj meri i pokolebali, pa sam skoro bio spreman da povučem amandman. Međutim, opet je gospođa Matković doprinela da od amandmana ne odustanem.
U obrazloženju zakona na strani 5. stoji: "Novi metod obračuna znači više penzije za osiguranike koji su imali stabilnu karijeru i duži staž. Niže su penzije za one koji su samo u toku jednog dela karijere imali izuzetno veća primanja, dok su u toku preostalog dela radnog veka bili znatno slabije plaćeni."
Upravo želim da zaštitim one koji nisu imali stabilnu karijeru. Kada gospođa Matković takođe priznaje da toga ima, dakle da ne čitam ponovo ovaj tekst, onda smatram da bi moj amandman mogao da bude prihvaćen, utoliko pre što on nikako ne utiče na bilansne efekte. On čak može da bude pozitivan ili barem neutralan, jer će ti ljudi raditi do 2007. godine. Ako se to ne dogodi, ako amandman ne bude prihvaćen, mnogi će navaliti da se što pre penzionišu. Skoro mi je rekao prijatelj, izračunao je da će po novom zakonu imati 4.000 dinara manju penziju, pa je podneo zahtev da se penzioniše.
To ne treba raditi, to za fond nije dobro. Oni bi uplaćivali u Fond još najmanje četiri godine, do 2007. godine, a utoliko pre što moj amandman ima ograničeno dejstvo, samo na generaciju koja će do 2007. godine otići u penziju. Zato preporučujem, ako je to moguće, a možda tehnički nije, da gospođa Matković još malo o tome razmisli. Apelujem na poslanike da moje obrazloženje pročitaju pažljivo i da konačno ovaj amandman ipak prihvatimo.