Dame i gospodo, pošto sam napisao petnaestak amandmana na ovaj zakon, ja neću sada da govorim duže, hoću samo da učinim nekoliko napomena načelne prirode. U odnosu na Savet Evrope i tu konvenciju o televiziji, uopšte o radiodifuziji, ja mislim da smo mi negde dali više nego što se od nas traži, a negde smo možda loše protumačili i nismo dali onoliko koliko se od nas traži. O čemu se radi? Usvajanjem Konvencije o prekograničnoj televiziji Saveta Evrope koje su do sada ratifikovale 23 evropske države, sve zemlje člannice Evropske unije pozvane su da prihvate jedinstven sistem odgovornosti za ponuđene audio        vizuelne sadržaje koji će biti lišeni bilo kakvog teritorijalnog ograničavanja  emitovanja na čitavom prostoru Evrope. Zato je neophodno poštovanje principa koji su definisani preporukama Komiteta ministara Saveta Evrope u oblasti medija, kulture, i audiovizuelnog stvaralaštva. No  s obzirom da nemaju sve zemlje istu veličinu teritorije, isti broj TV pretplatnika, svetski jezik, iste strategije i razvoj radiodifuzije i slično, date su široke mogućnosti svakoj državi da sama donese sopstvenu pravnu regulativu iz ove oblasti, pa zato je dokument dat u formi preporuke, a ne direktive.
Kako mi želimo da uđemo, a zatim u Evropsku uniju u Savet Evrope, možda do kraja ove godine, onda su preporuke Saveta Evrope za nas obavezujuće. Međutim, kako su one rastumačene u Predlogu zakona o radiodifuziji koji je sada pred Skupštinom?
Kada su u pitanju zadaci i ovlašćnja regulatornog organa u ponuđenom zakonu, treba da ih izvrši Agencija za radiodifuziju odnosno Savet. Savet je nadležan da izdaje dozvole za emitovanje privatnim radio televizijama, ali preporukama Saveta Evrope se isto kaže - izričito, da regultorni organ ne sme imati apriori nikakav uticaj na uređivačku politiku, nijednog medija, već samo nadzor. Državna televizija ne podleže proceduri za dobijanje dozvole, za emitovanje, pa nikakve veze sa regulatornim organom ne mora ni da ima.
Predloženi zakon o radiodifuziji međutim predviđa da pomenuti Savet bude i nosilac osnivačkih prava nad državnom radiotelevizijom gde postavlja i upravni odbor direktora i posredno sve urednike, čime indirektno upravo utiče na uređivačku politiku.
Međunarodna preporuka ministara Saveta Evrope u obalsti medija odnosi se i na način finansiranja državne televizije.
Doduše, mi ovim zakonom ne želimo da imamo državnu televiziju i meni nije jasno zašto se mi uopšte odričemo državne televizije. S obzirom da svako finansiranje delatnosti javnog servisa od strane države smatramo državnom pomoći, vrlo je važno da se korišćenje te pomoći kontroliše od strane organa koji je nezavisan od države zbog čega se i preporučuje formiranje posebnog regulatornog organa za tu svrhu.
Tvrdnja kako država ne može da ima svoju radioteleviziju, već se ona moa transformisati u javni servis, upravo ne stoji tako i ne preporučuje se preporukama saveta da to tako mora da bude.
Takođe, preporukama Komiteta ministara država članica Evropske unije o garantovanju nezavisnosti javnog medija, a usvojenog 11. septembra 1966. godine države članice slobodne su da same definišu način finansiranja javnog medija, njegovog nadzora i kontrole trošenja sredstava iz državnog budžeta u skladu sa protokolom Amsterdamskog ugovora pri čemu se pre svega imao u vidu informativni program čija uređivačka politika ne sme da bude pod kontrolom vladajućeg režima ili pojedinih političkih stranaka i mora biti jednako dostupan svim političkim opcijama.
Preporukama Saveta Evope, ovo je važno, izričito se kaže (tačka 67. Upustva) "Čim Vlada osigura pristup javnim elektronskim glasilima za svoja službena saopštenja, određeni deo programa mora se odmah automatski dodeliti opozicionim grupama. Pravo na odgovor treba da se definiše na takav način da različite političke grupe koje imaju parlamentarne predstavnike mogu da izraze svoja gledišta". Preporuke Saveta Evrope ovde se najbolje očitaju u svojoj suštini koja znači da se funkcionisanje javnog elektronskog glasila svodi na ravnopravno zastupanje svih političkih opcija, a ne na nezavisne i slobodne procene novinara koji treba da odlučuju o ovoj zastupljenosti na osnovu sopstvenog nahođenja.
Zanimljivo je da se u Predlogu zakona ovakav stav uopšte ne predviđa. Opozicija se nigde ne pominje, pa ni u članu 78. o posebnim obavezama o proizvodnji informativnog programa, iako bi neko rekao da se tu možda ipak implicite i to spominje.
Ja bih još ovde rekao nešto oko govora mržnje. Preporukama se mora "veoma precizno i usko odrediti, kako se ne bi dogodilo da svaki govor koji se odnosi na rasna ili etnička pitanja podlegne autocenzuri medija kojima je stalo da se ne izlože potencijalnim mogućim kaznama".
U ponuđenom zakonu preciznih odredaba nema, ali se dosta široko kaže da "program emitera ne sme da sadrži informaciju kojom se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje prema određenim grupama ljudi koji pripadaju određenoj vrsti, veri itd."
Na kraju bih citirao reči izvesnog gospodina Maria Othajmera, savetnika u Odeljenju za medije Saveta Evrope, koji kaže "Naš stav je da mi nismo protiv državnih medija i da u obzir ne uzimamo isključivo nezavisne medije. Ciljevi državnih i nezavisnih medija se ne podudaraju i upravo takva različitost opravdava postojanje ove vrste medija. Naš osnovni stav je da svi mediji moraju biti nezavisni, samo sa jednom ulogom, a to je da nadgledaju rad političara. Podržavamo dvojni sistem medija i nužnost postojanja javnih, ali i privatnih medija kada je konkretno Savezna Republika Jugoslavija u pitanju".
Hteo bih još da se osvrnem samo na dva člana, iako ću o njima govoriti kada dođe na red amandmani. Mislim da je jako slabo mesto član 23, a to je izbor Saveta. Ja sam na Odboru govorio da na ovakav način Savet, ćemo moći da izaberemo, jer se tu predviđa da razne društvene institucije odrede po dva kandidata, pa se tu kaže - domaće nevladine organizacije, udruženja građana itd. a mi još nemamo zakon o udruženjima građana. Osim toga vi znate da postoji na desetine i stotine nevladinih organizacija. Ono što je interesantno kod nas te organizacije naopako shvataju svoju ulogu. Misle da ako je organizacija nevladina da mora da bude protiv Vlade. To je nama bilo od koristi kada smo bili u opoziciji, jer su nam nevladine organizacije svakako pomogle da dođemo do pobede. Međutim, neke od njih se i sada ponašaju talp da rade protiv države. Ovde su spomenuta imena, a ja ne želim da imena ponovo spominjem, nego samo to da neke od njih imaju glavni zadatak da šire zlo, otrov protiv srpskog naroda. Sada im ovde dajemo velika ovlašćenja da oni mogu da biraju članove Saveta. Tu su crkve i verske zajednice i razna druga udruženja, to će se da dogovara ..............(Ne razume se šta piše.)
Još da se osvrnem na član 67. a, naročito na treći je stav da radio i televizijske stanice crkava i verskih zajednica ne plaćaju naknadu za emitovanje programa do okončanja postupka povraćaja imovine tim crkvama i verskim zajednicama, oduzete posle Drugog svetskog rata u raznim postupcima, nacionalizacija, konfiskacija itd.
Koji će to proizvođač programa da da verskim zajednicama i njihovim televizijama besplatno svoje programe da ih emituje, kada izrada programa inače mnogo košta. Zašto se kaže posle Drugog svetskog rata? Kralj Aleksandar je vršio agrarnu reformu, možda je i on oduzeo neku crkvenu zemlju, ali zašto da oslobađamo sve njih. Ima verskih zajednica kojima nikakva imovina nije nikada ni oduzeta. Ima verskih zajednica koje su veoma bogate, a da ne spominjem versku zajednicu koja može da kupi celu Jugoslaviju i da joj još preskoči puno para. Mislim da to ne dolazi u obzir. Toliko od načelnih primedbi, a kada dođu na red amandmani imaću priliku još ponešto da kažem.

Dame i gospodo, ispravka amandmana je tehničke prirode: treba da stoji - u članu 4. tačka 8) a ne - u članu 4. stav 8. Ono što je bitno u toj tački 8), iza teksta "radiodifuzna organizacija (u daljem tekstu: emiter) je fizičko ili pravno lice registrovano za delatnost...", pa onda predlažem da se briše reč "proizvodnja i".
Jer, pošto stoji reč emiter, emiter je po svim standardima onaj ko emituje program, a ne mora da ga proizvodi. A inače, dalje stoji "i emitovanja radio ili TV programa kome je, u skladu sa ovim zakonom, izdata dozvola za emitovanje programa".
Prema tome, ovde reči "proizvodnja" zaista nema mesta. Ja sam obrazloženje napisao malo opširnije; razume se, neću da ga čitam, to pogledajte, ali stvarno reč "proizvodnja" ovde ne može da stoji, jer se radi o emiteru.
Inače, pošto je to definicija, kao i ove prethodne gore, definicija mora da bude vrlo precizna, da ne bi došlo do nakaradnog tumačenja zakona. Hvala.

Dame i gospodo, ja ću, razume se, glasati za ovaj predlog, za sve sudije i za gospodina Vučetića, sa jednom napomenom u vezi sa gospodinom Vučetićem.

Nema sumnje da se radi o jednom vrsnom pravniku, da je napisao više knjiga, što je za svaku pohvalu, da je član Udruženja pravnika, Društva sudija. Međutim, mislim da mu nije mesto u organizaciji G17 plus i u CeSID-u, kao sudiji Ustavnog suda, a pogotovu kao predsedniku.

Primetio sam takođe, čitajući njegove članke ili gledajući neki put televiziju itd., da on vrlo često ima običaj da daje izjave o dnevno - političkim događajima i čak da komentariše rad pojedinih političkih stranaka. On kao sudija Ustavnog suda to ne treba da radi.

Dame i gospodo, nisam pisao amandmane pošto amandmani ovde dosta teško prolaze, ali ću staviti nekoliko svojih načelnih primedaba na ovaj zakon.
Od kad postoje izbori uopšte, stalno se raspravlja o tome da li većinski ili proporcionalni sistem. Manje-više svi znamo prednosti i nedostatke svakog od tih sistema, pa zbog toga postoje zemlje gde je većinski sistem za izbor poslanika, ima zemalja gde je proporcionalni sistem a ima i zemalja gde je sistem mešovit, pa se pola poslanika bira po proporcionalnom sistemu a pola po većinskom.
Što se mene lično tiče, oduvek sam bio, od 1990. kada su bili prvi višestranački izbori, koji su bili po većinskom sistemu, pristalica većinskog sistema na svim nivoima.
Pogotovu sam pristalica većinskog sistema kada su u pitanju lokalni izbori. Hoće građanin kada bira odbornika da zna da li je taj čovek iz njegove ulice, iz njegovog sela, iz njegove mesne zajednice ili ga on uopšte ne poznaje. Kako ćemo verovatno usvojiti proporcionalni sistem, građani uopšte neće znati ko će im biti odbornici, jer će stranke ili koalicije imati jednu listu, dobiće određeni broj mandata i stranka će odrediti ko će biti ti ljudi koji će ući u opštinsku skupštinu. Smatram da za lokalnu vlast to nije dobro.
Što se tiče ovih procenata, pre svega jednu drugu stvar da kažem - ne znam kada je to uvedeno, možda 1990. godine kada su bili prvi višestranački izbori, da lista treba da dobije nakakvu podršku, da se potpisuju građani da podržavaju tu listu.
Molim vas, nismo mi od juče. Imala je Srbija do 1918. godine i izbore i vladu i parlamente, pa Kraljevina Jugoslavija od 1941. i izbore i vladu i parlamente i tako dalje, i nije bilo toga da stranka izađe sa svojom listom i da traži potpise građana, odnosno podršku.
To je potpuno nepotrebno. To jedino može da ima smisla ako se pojavi lista grupe građana pa se onda traži da li ta grupa stvarno ima neku podršku, ali kada su stranke u pitanju, kakvi potpisi, molim vas.
Stranka izlazi sa svojim kandidatima, a građani će reći da li će ta stranka da dobije nešto ili neće, a pogotovu sada, recimo, traži se za predsednika, gradonačelnika veliki broj potpisa i čemu to? Stranka kandiduje čoveka za gradonačelnika koji će dobiti ili neće dobiti, i pogotovu ti koji liste potpisuju kao podršku uopšte nisu obavezni da za tu listu i glasaju, niko ih na to ne obavezuje.
Prema tome, ja sam protiv skupljanja potpisa za podršku, osim eventualno ako je u pitanju lista građana.
A sada, pošto je to bila jako velika polemika, da se i ja uključim malo, oko ovog procenta - 30%, drugi pol, pa radi se o ženama, da se ne zavaravamo. Moram da vam kažem, iako ne volim da upotrebljavam neke baš nezgodne i teške reči - meni to deluje, nažalost, prilično neozbiljno. Pazite, teorijski je moguće da u nekoj opštini stranka kandiduje same žene na nekoj listi ili da ne kandiduje nijednu; evo, ja ću vam reći, mi u Demokratskom centru smo stalno težili da u našem članstvu bude najmanje, ako je moguće, 30% žena.
Prema tome, stranka neka vodi računa, ako ima dovoljno dobrih kandidata oba pola. O čemu se radi? Kada stranka pravi listu, onda će staviti na tu listu žene ili muškarce koji mogu da privuku birače, da osvoje glasove... Nemojte da dobacujete, molim vas, da li ste videli još neku narodnu poslanicu koja dobacuje?
(Čuju se dobacivanja iz sale.)
Nemojte, molim vas, da mi dobacujete, biću prinuđen da vam citiram jednu narodnu poslovicu. Kakav je to način, vi stalno dobacujete nešto i na kraju ću vam citirati jednu narodnu poslovicu! Nemojte da dobacujete, kakav je to način, molim vas!
Prema tome, stranka će voditi računa da stavi na svoju listu najbolje kandidate bez obzira na pol. Ja bih predložio gospodinu Čoviću da taj vladin amandman povuče, a za onaj amandman koji je podnela Socijaldemokratska partija jednostavno nećemo glasati i sve će biti u redu. Na ovakav način, gde se kaže da mora da bude najmanje 30% žena, to je zaista jedan interesni zahtev koji je negde verovatno nemoguće ostvariti iz tehničkih, političkih ili nekih drugih razloga. Prepustimo strankama da same odrede koliko će biti žena na njihovim listama.
Eto, to je sve što sam hteo da kažem u vezi sa ovim zakonom i to su moje načelne primedbe.

Gospodine Čoviću, rekao sam da je teorijski moguće da bude na listi 100% žena, to nije loše ako je moguće.        Ako stranka ceni da ima 100% kvalitetnijih žena za listu, neka sve budu tamo.

Dame i gospodo, ovim amandmanom pokušavam da pomognem jednoj od najstarijih naučnih ustanova kod nas - Astronomskoj opservatoriji. Ako ste čitali moje obrazloženje videli ste da je ona osnovana zajedno sa Meteorološkom 1887. godine; zatim je 1924. godine razdvojeno: posebno meteorologija, a posebno astronomija. Na čelu te ustanove, bili su naši poznati naučnici: prvo, njen osnivač Milan Nedeljković; zatim, od 1924. godine naš poznati naučnik, akademik, astronom Vojislav Mišković; zatim takođe naš veliki naučnik akademik Milutin Milanković; a sa Astronomijom je sarađivao i naš poznati matematičar, akademik Radivoje Kašanin itd. da ne ređam one mlađe, takođe poznate astronome koji su radili u toj ustanovi ili su je vodili.
Na neki volšeban način, pre nekoliko godina, astronomska opservatorija je izbačena iz budžeta i prebačena na finansiranje Ministarstvu za nauku i tehnološki razvoj. Pošto to ministarstvo nema dovoljno para i ono finansira samo projekte, onda za ovu godinu nisu pokriveni svi ljudi u toj ustanovi, a oni obavljaju poslove koji se i ne mogu uzeti kao projekti, nego obavljaju čitav niz poslova koji su državna služba.
Navešću vam samo nekoliko. To je, recimo, služba vremena, i Astronomska opservatorija daje uvek podatke o tačnom vremenu; u vezi je sa Opservatorijom u Parizu, da bi to mogla lepo da radi, a to je važno za naše različite državne službe koje moraju da imaju tačno vreme.
Druga je služba za Sunce, posmatranje sunčevih aktivnosti i njihov uticaj na život na zemlji, na medicinu i na razne druge službe. Zatim, služba geodetskih koordinata; pa služba o tzv. okultacijama (nebeskih tela). To su državne službe koje se ne mogu finansirati kao projekti. To se mora finansirati iz budžeta.
Zato predlažem da se izmeni član 23. utoliko što će se kao posebna organizacija, gde se nalazi i Republički zavod za statistiku, Republički hidrometeorološki zavod i Republički geodetski zavod, pod tačkom 8) navesti Astronomska opservatorija u Beogradu. Na taj način bi možda moglo da se popravi njeno finansiranje za ovu godinu, jer ne bi bilo dobro da za vreme naše vlasti Astronomska opservatorija počne da odumire.
Vlada je odgovorila da ne prihvata moj amandman, pa kaže - biće donet novi zakon o naučno-istraživačkoj delatnosti, kojim će se ujedno detaljno sagledati i regulisati specifični položaj Astronomske opservatorije. Nisam zadovoljan tim odgovorom. Prvo, ne verujem da će se usvojiti taj zakon do kraja ove godine, a ako bi se takav zakon i doneo u neko dogledno vreme i popravio položaj Astronomske opservatorije, mi ćemo je lako ukloniti iz člana 23. ovog zakona.
Odmah da vam kažem i to da ako ministar Đelić, a oni će ići da ga posete ovih dana, ako uspeju da dođu do njega, ne dodeli malo para iz budžetskih rezervi, bogami neće valjati; kao što rekoh malopre, Astronomska opservatorija će početi da odumire. Jutros su mi javili telefonom da su u 2002. godini primili samo plate za januar i februar, i to bedne plate. Imam i podatke, ali ih nisam poneo da mogu da vam ih prikažem. Sada im je gospodin Domazet obećao da će im dati krajem meseca ili u junu platu za mart.

Razume se da taj amandman nema više nikakvog smisla, ali sam došao samo da kažem - gospođo Mićić, pa morate imati malo više osećanja mere kada treba govornika da prekinete, a kada ne.

Dame i gospodo, zamolio bih, ako je moguće po Poslovniku, da se prvo glasa o mom amandmanu na član 6. jer bih onda od ovih drugih amandmana odustao.

Dobro, onda bih rekao nekoliko reči. Ne bih ponavljao ono što je već rečeno, bilo je dovoljno govora prošlog puta. Obično se ne bavim citatima, međutim, ovih dana sam čitao jednu knjigu koja mi je u rukama pa bih citirao nekoliko kratkih stvari iz te knjige,  koje se baš odnose na ovo o čemu raspravljamo.
Naime, radi se o tome šta je govorio naš veliki državnik Nikola Pašić, otprilike 1878. i 1880. godine. Dakle, ovako on kaže: "Moderna država, prema Pašićevom mišljenju, "ne ide na to da se verozakonje ukine, jer se vera ne može niti silom ukinuti niti silom nametnuti". Njegov zahtev je "da vera bude izvan države, da se ne meša u ustanove državne i da nema državne vladajuće vere". Razlog tome je namera da se unese veća sloga u srpski narod, podeljen na više vera.
Zato, "smatrajući naš narod kako je verom pocepan, tražimo da su veroispovedi sve jednake pred zakonom". Država treba da "spaja razna verozakonja i zato "vera ne sme da se predaje u školi nego u crkvi". Evo, vidite kako je to kod nas aktuelno i posle više od 100 godina. To vam je zemlja Srbija.
Pošto znate da se Nikola Pašić školovao u Švajcarskoj, on je došao otuda sa modernim evropskim idejama i to je ovde hteo da sprovede već krajem 19. veka. Nemam više šta da dodam onome o čemu sam govorio prošlog puta, i pošto znam da moj amandman, naročito na član 6, neće proći, jer se ovde donosi politička odluka, (kao što je bila i ona o Zakonu o univerzitetu i Zakonu o osnovnim školama), više bih apelovao na vas da bar prihvatite amandman koji su podnele kolege iz Građanskog saveza i Socijaldemokratske partije, koji nešto ublažava ovo, pa da veronauka bude bar fakultativna, kao što je bilo ove godine u školama.
Da to učinimo za srednje škole gde se nauke ipak izučavaju na nešto višem nivou, pa tako recimo gimnazijalci u četvrtom razredu već uče elemente kvantne fizike, elemente teorije relaviteta, imaju gomilu naučnih informacija, makar iz popularne literature o prvobitnom praksu, o širenju kosmosa, o genetici, o kloniranju, ne samo životinja, već i o kloniranju ljudskih embriona itd. Barem njima ne namećimo nepotrebne stvari jer oni u srednjoj školi sami odlučuju, a ne roditelji, da bar đacima u srednjim školama ostane potpuno slobodan izbor da li neko želi ili ne želi, da sluša fakultativne predmete a da mu to ne namećemo. Hvala.

Dame i gospodo, juče sam rekao moje bitne stavove oko ovih zakona i u vezi sa verskom nastavom; međutim, ovde se čulo barem od dvojice narodnih poslanika kako ima veronauke u svim zemljama Evropske unije, pa čak i u onima koje nisu u Evropskoj uniji. Hoću sa ovog mesta da kažem da to nije tačno; to nije tačno. I ranije sam se interesovao, a naročito kada smo dobili ove zakone, razgovarao sam sa mnogim mladićima i devojkama, koji su završili deo ili kompletno školovanje u Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Australiji, Americi - i nigde nema veronauke.
Razgovarajte sa ljudima koji su proveli duže vremena u inostranstvu, čija su deca tamo išla u škole i čućete to isto. Neću da govorim u Francuskoj, koja je poznata sekularna zemlja još od Francuske revolucije, ali hoću da vam kažem da, na primer, u Nemačkoj ne samo što nema veronauke kao obaveznog predmeta, nego je Ustavni sud tadašnje Zapadne Nemačke, pre 15 ili više godina, doneo odluku da se iz svih učionica u nemačkim školama izbaci krst.
Bavarska pokrajina, koja je najveća u Nemačkoj, bunila se protiv toga, ali je morala da poštuje odluku Ustavnog suda. Razgovarajte sa ljudima koji su tamo boravili, koji su tamo učili škole, pa ćete saznati da je Evropa odavno sekularna teritorija, da se ta sekularnost samo povećava, a ne smanjuje se, dok mi hoćemo od sekularne države da napravimo klerikalnu državu, što zaista nema smisla.

Sve što država treba da učini u vezi sa veronaukom, to je sledeće: ako dođe grupa roditelja kod direktora i kaže - mi bismo hteli da naša deca čuju malo verskog obrazovanja, ali crkva nema pogodne prostorije ili nema prostorije u blizini škole; direktor može da kaže - u redu, daću vam jednu učionicu za tu versku nastavu, i nikakve druge obaveze ne treba da preuzima.
Što se tiče ovog drugog predmeta, to je tek nepotrebno. Kao, neko neće veronauku, pa ajde onda građansko vaspitanje, kao da vaspita decu u građanskom duhu. Smisao škole je da vaspitava decu u građanskom duhu. To je duh škole. Kao, to je alternativni predmet veronauci; pa, sve što se u školama uči, to je alernativno veronauci.

Izlaganje gospodina Jovanovića i izlaganje kolege Ćirkovića se uglavnom odnose na ono što sam ja govorio, iako mi nisu spomenuli ime, prepoznao sam se očigledno.
Prvo moram da vam kažem - ja sam oduvek bio republikanac, a ako sam slučajno bio na dočeku princa Aleksandra kada je došao prvi put u Beograd, to je samo zbog toga što smo mi, tadašnja opozicija, hteli da pravimo malo gužve. Ali, kada sam se jedanput sa njim sreo, kada je primao predstavnike opozicionih stranaka, pa sam bio u delegaciji tadašnje Demokratske stranke i razgovarali smo sa njim u hotelu možda pola sata i više, rekao sam mu - Vaše visočanstvo, Vi nemate nikakve šanse da budete kralj u ovoj zemlji. To što se tiče njega.
A što se tiče ovog drugog, to što neki završavaju fakultete, tih humanitarnih nauka, pa ne čitaju Sveto pismo tamo, pa to je njihova krivica što ne čitaju. Ja sam, gospodine Jovanoviću, sve to pročitao, i ne samo to, studentima dajem zadatak da u poslanici apostola Pavla krićanima nađu jedan matematički paradoks.

Dame i gospodo, samo ću kratko. Pošto nije prihvaćen moj amandman na član 10, onda ovaj amandman gubi svaki smisao. Prema tome, odustajem od ovog amandmana, povlačim ga, jer više nema nikakvog smisla. Ne znam samo otkud to u članu 12. da Ministarstvo vera učestvuje u kriterijumima i načinu ocenjivanja učenika iz verske nastave. Od kada je to posao Ministarstva vera? Ministarstvo vera je i napravilo celu ovu zabunu oko ovoga, ne Ministarstvo prosvete, koje je, razume se, resorno.
Još samo dve rečenice da dodam. Mogao bi gospodin Knežević i to Ministarstvo vera, pa čak i Sinod Srpske pravoslavne crkve, da se zainteresuje za iskustva kako se izvodila nastava ove godine u školama. Imam dva-tri drastična slučaja u Beogradu, o kojima sam se ovih dana informisao. Taj ko je smislio versku nastavu na ovaj način nije mogao da smisli bolji način da iskompromituje celu ideju. To će uvideti i Srpska pravoslavna crkva, ubrzo.

Dame i gospodo, pošto ima još tri govornika, a vreme je kratko, neću reći sve što sam nameravao da kažem, jednostavno za to se nema vremena, ali ću se javiti kada budu moji amandmani došli na dnevni red.
Hteo sam da pomenem prvo dve stvari koje nisu u direktnoj vezi sa ovim predlogom, ali su u vezi sa reformama u školstvu. Prva stvar, ukratko, to je pitanje nastave stranih jezika u našim školama, osnovnim i srednjim. Situacija je tu jako loša, nezamislivo je da deca, mladići i devojke uče po sedam, osam ili deset godina strani jezik i da ga ipak, na kraju školovanja, ne nauče. Zbog toga mi uvodimo jezike na nematičnim fakultetima, recimo na tehničkim fakultetima što je potpuno besmisleno. Prema tome, treba obratiti veću pažnju na nastavu stranih jezika, a ako treba neka se poveća broj časova.
Saznao sam ovih dana neverovatnu činjenicu da mi, čak ni u Beogradu, nemamo kvalifikovane profesore stranih jezika. U jednoj osnovnoj školi strani jezik predaje čovek koji je završio Višu turističku školu. Prema tome, Ministarstvo mora da preduzme mere da se poveća broj studenata na Filološkom fakultetu koji se spremaju za nastavnike stranih jezika.
Druga stvar je predlog za buduću reformu naših škola, a to je da konačno prestanemo sa tim da naša deca idu u školu tek sa sedam godina; najkasnije sa šest godina treba da pođu u školu, a u nekim zemljama idu i sa pet godina. Suviše je kasno za našu decu da sa sedam godina pođu u školu. Tu bismo dobili jednu godinu uštede, pa ako razmislimo o tome da bi se možda moglo da skrati školovanje sa 12 na 11 godina, tada bi imali već sa 17 godina studente koji bi sa 21, 22, 23, koliko traju fakulteti, već bili diplomirani studenti i mogli bi da se bave svojom strukom.
Sada glavno pitanje, tu imam i amandmane, a to je verska nastava u školama. Govorim o tome zbog toga što me obavezuje na to program moje stranke. Demokratski centar je republikanska stranka, to piše u našem programu, stranka za laičku državu i školu. Za nas je apsolutno neprihvatljivo da se u državnim školama uvodi predmet veronauka. Za to postoje mnogi razlozi: naučni, pedagoški, socijalni, pa ako hoćete i politički.
Znamo kako je uvedena veronauka prošle godine - uredbom Vlade, mimo Ustava i zakona. To je bila politička odluka. Ne možemo da obrazovanje svedemo na to da se razne odluke o njemu donose kao političke odluke, jer to nije dobro. Razume se, svaka država i svaki sistem, koalicija ili stranke na vlasti mogu da utiču i na obrazovanje prema svojim programima. Ali, ipak ne treba da se previše meša politika. Uvođenjem veronauke nastaje klerikalizacija ne samo naših škola, nego i klerikalizacija našeg društva. Uredbom Vlade od prošle godine u stvari je izvršena teška manipulacija crkvom. Ovde mislim, pre svega, na SPC, koja pristaje na tu manipulaciju; misli da će od toga imati koristi.
Dakle, Srpska pravoslavna crkva ne shvata da je za nju i njenu misiju mnogo bolje da sama teži tome da bude što više odvojena od države, a da sa državom sarađuje samo koliko je neophodno. Onda imamo smešne situacije kao što su, recimo, slave državnih ustanova. U zemlji Srbiji se znalo za slave kafedžija, za slave lekara, za slave zanatlija, ali slave državnih ustanova nisu nikada postojale. To je sada jedna moda.
Pa onda, osvećivanje državnih zgrada. Čitam pre nekog vremena, osvećena je, kažu, upravna zgrada Carine. Pre neki dan sam opet video: osvećen je kamen temeljac za fabriku duvana u Čačku. Znači, osvećuje se trovačnica naše omladine; tu će se proizvoditi otrov za našu omladinu, ali je tamo bilo pet sveštenika, koji su osveštali kamen temeljac.
SPC je u mnogim stvarima izgubila osećanje mere šta može da radi, a šta ne može da radi, s obzirom na njenu istorijsku misiju u srpskom narodu. Dakle, da pružim priliku i drugima iz moje poslaničke grupe da nešto kažu, ovde ću se zaustaviti, ali ću se javiti kada budu bili moji amandmani na dnevnom redu. Hvala lepo.

Dame i gospodo, pošto je učinjena gruba povreda Poslovnika, molim gospođu Čomić da nam pročita treći stav člana 138. Poslovnika, a onda ću da nastavim.