Dame i gospodo, juče popodne smo dobili na klupama jedan papir koji je uputila Skupština AP Vojvodine. Treći stav na prvoj strani glasi: "Usled kratkog vremenskog roka predlagač, odnosno AP Vojvodine, nije u mogućnosti da utvrdi i dostavi svoje mišljenje o podnetim amandmanima". Na drugoj strani stoji da su prihvatili neke amandmane, a, ostale amandmane Vlade Srbije i poslanika predlagač ne prihvata. Sve je to nelogično trebalo bi da prostudiraju, da prouče svoje mišljenje, da kažu koje ne prihvataju a koje ne.
Zato predlažem da se rasprava o ovom zakonu u pojedinostima odloži dok Skupština Vojvodine ne prouči amandmane i da svoje mišljenje, a da mi pređemo na 3.tačku Molim vas da se o ovom izjasnimo.

Dame i gospodo, koleginica pre mene je tako samouvereno izjavila da naš školski sistem pravi ukalupljene ljude. Nisam mogao da izdržim da se ne javim zbog toga - to bar ne važi za univerzitet.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ne radi se o direktnoj povredi Poslovnika, već o povredi koju čini Vlada prema našem Poslovniku. Mi imamo na strani 56. i 57. nekoliko članova kojima je regulisana institucija - poslanička pitanja. Do sada sam dostavio pet pitanja pismenim putem: dva sam uputio gospodinu Koraću, dva Ministarstvu saobraćaja i jedno Ministru prosvete. Dva pitanja su bila još iz juna meseca, a ovde u članu 96. piše - "odgovor narodnom poslaniku dostaviti u pisanom obliku u roku od osam dana od dana kada je pitanje postavljeno".
Molim predsednika Skupštine da proveri sa našom administracijom da li su moja pisma upućena Vladi i da interveniše kod Vlade da počne da odgovara na naša pitanja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici,  u mojoj višegodišnjoj poslaničkoj karijeri prvi put se javljam da diskutujem o Poslovniku, osim ako izuzmem slučaj kad sam jednom ranije podnosio predlog za institut interpelacije, ali tada nije usvojen. Smatrao sam da je za tolerantne ljude, dovoljno razumne i dovoljno poslovno raspoložene poslovnik nije ni potreban. Ali, jedan takav papir, ipak, mora da postoji, mada u nekim zemljama i ne postoji. Engleska je zemlja koja nema ni ustav. Verovatno da njihov parlament nema poslovnik. Njima to nije potrebno. Država koja postoji više stotina godina bez ustava, a dobro funkcioniše.
Međutim, kod nas sve mora da bude propisano, detaljno, nekakvim zakonima, poslovnicima, pravilnicima itd. Zbog toga sam odlučio da učestvujem u ovoj raspravi i da napišem nekoliko amandmana. Ovim predlogom su zaista ugržena neka prava nas, narodnih poslanika. Mi smo u nedoumici. Da li zbog toga što neki poslanici vole da ih odavde iznose, mi treba da učinimo kompromis, pa da se odreknemo nekih prava, kako bismo rad parlamenta učinili efikasnijim?
Mislim da tako daleko, ipak, ne možemo da idemo. Građani koji su nas poslali ovde oceniće rad svakog od nas i poslaničkih grupa na nekim izborima, kada budu bili, i glasaće kako smatraju za shodno.
Član koji mi se najmanje sviđa, odnosi se na skraćenje diskusije na pet minuta. Prema tome, ja ću se zbog svojih amandmana morati češće da javljam.
Prvo, da krenem od vremena za raspravu. Ja nisam pisao amandman, ali mislim da je to moglo da bude urađeno drukčije. Recimo, da se ograniči broj poslanika koji mogu da raspravljaju o jednom zakonu iz poslaničke grupe. Na primer, da se kaže: o jednom zakonu može da govori najviše tri poslanika, o drugom zakonu druga trojica ili petoro itd. Ali, kada govore svi poslanici o jednom zakonu u načelu, onda ovde slušamo mnogo ponavljanja.
Drugo, predloženo je da može da reklamira povredu poslovnika samo predstavnik poslaničke grupe. To ne samo što lišava poslanika prava da reklamira povredu poslovnika, nego ne postiže nikakav efekat. Umesto da se javi 15 poslanika, javljaće se stalno Šešelj i Toma Nikolić, pa će biti isti efekat. Na ovaj način nećemo ih sprečiti.
Što se tiče velike polemike o kaznama, ja bih pokušao da razumem da su predložene kazne za poslanika koji ne dolazi na sednice. Ako poslanik nije bio deset puta na sednici u toku jednog meseca, odbija mu se deo paušala.
Dame i gospodo, nije ovo popravni dom za maloletnike. Ovo je Narodna skupština Republike Srbije. Mi, nas 250, zastupamo ovde suvereni narod. Ne može se ovako postupati. Ne možemo biti kažnjavani, opominjani, isključivani itd. to treba odbaciti.
Imam još jednu primedbu. Narodni poslanici iste poslaničke grupe mogu da podnesu samo jedan amandman na jedan član predloga zakona. Konkretno, dođe ovde zakon o univerzitetu. Ja predložim amandman za jedan član, a uvaženi kolega Lilić se ne slaže, pa da drugi amandman, iako je član moje poslaničke grupe. Ne možemo mi u tome onemogućiti poslanike. Ne moraju se nama poklapati amandmani, iako smo članovi iste poslaničke grupe. To je, jednostavno, neizvodljivo.
Što se tiče interpelacije, ja sam predložio amandman. Mnogo je 50 poslanika. Dovoljno je 30. Mislim da je dat suviše veliki rok Vladi, jer treba da čekamo 30 dana da Vlada prihvati tu interpelaciju. Uostalom, interpelacija ne znači da mi uvek tražimo da se glasa o poverenju Vladi. Čak ima drugi smisao. Umesto da nekoliko poslanika postavi poslaničko pitanje Vladi, recimo iz obalsti zdravstva, oni će se dogovoriti i tražiti interpelaciju, da se ovde, u ovom domu, raspravlja o zdravstvu u Srbiji. Isto se odnosi na prosvetu ili druge oblasti.
Tako treba shvatiti institut interpelacije.

Ja predlažem da se o jednom zakonu ne može voditi rasprava ako nije prisutan resorni ministar ili ministar koga je Vlada odredila da zastupa resornog ministra koji je, recimo, sprečen da dođe.
Isto tako, nije dobro rešeno pitanje poslaničkih pitanja. Koristim priliku da kažem da sam do sada postavio četiri poslanička pitanja, dva gospodinu Koraću i dva Ministarstvu saobraćaja. Nisam dobio odgovor ni na jedno pitanje.
Da li to znači da taj institut poslaničkih pitanja više ne postoji u ovom parlamentu, ako se Vlada tako oglušuje? Umesto da ministri sede ovde i da nam odgovaraju na pitanja, oni to ne čine ni pismeno. Druga je stvar, ako su potrebni neki podaci, pa se kaže da će poslanici dobiti odgovor za nekoliko dana.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušajući juče raspravu o kandidatima za tužilaške i sudske funkcije, stekao sam jedan vrlo loš utisak. Cela ta stvar je veoma loše pripremljena. Tu zameram i našem Odboru za pravosuđe i upravu. I sa ove  govornice čujem nove podatke o nekim kandidatima, vrlo ružne podatke, a naročito u kularima od kolega poslanika iz unutrašnjosti koji o nekim kandidatima iznose vrlo loše podatke, ali ne žele da baš ovde dođu, jer su možda ti kandidati predloženi od stranaka iz DOS-a. U to neću da ulazim.
Zbog svega toga predlažem da se ova tačka skine s dnevnog reda današnje sednice, da se ponovo preispitaju svi ovi predlozi i da, eventualno, sačekamo novi zakon o sudovima. Na kraju krajeva, mi ne znamo da li je vršilac dužnosti tužioca gospodin Nedić legalan ili nije. Imam jedan papir iz kojeg se vidi da on povlači dostavljene predloge odluka o izboru javnih tužilaca.
Dakle, već imamo nešto što je povučeno. Zbog toga mislim da treba da sačekamo. Ne moramo čekati zakon, ali redovnu sednicu možemo održati za desetak dana, a u međuvremenu da dobijemo nove informacije o ovim predlozima, da ponovo zaseda naš Odbor za pravosuđe i da onda ovde možemo glasati.
Postoji opasnost da se mi ogrešimo o neke ljude. Mi ćemo se njima izviniti. Neka sačekaju da to možemo lepo uraditi. Ovako, imamo veoma loše utiske o ovom predlogu.
Molim da se o ovom predlogu glasa.

Ja sam jedan od predlagača vanredne sednice.

        Dame i gospodo narodni poslanici, pročitaću vam svoj amandman, pošto je kratak: Član 1. menja se i glasi: "Državni praznik Republike Srbije je dan državnosti Srbije, spomen na dan kada je 1804. godine proglašen početak Prvog srpskog ustanka. Dan državnosti Srbije praznuje se 15. februara".
Juče sam naglasio da nema nikakve potrebe, prema našem Ustavu, da se u imenu državnog praznika spominje crkveni praznik. To čak nije ni moguće.
Obrazloženje Vlade za to što je odbila ovaj amandman je to da se poziva na komisiju sastavljenu od istaknutih naučnih i javnih radnika itd. Zainteresovao sam se koji su ti članovi, potražio sam "Službeni list" i kada sam video ko su članovi komisije savršeno mi je bilo jasno da ćemo dobiti zakon kakav smo dobili. Ali, neću to dalje komentarisati. Međutim, stvar je mnogo ozbiljnija.
Dame i gospodo, glasanjem ili ne glasanjem za ovaj amandman vi rešavate jedno mnogo krupnije pitanje, a to je: kako će se Srbija dalje razvijati? Da li će ova zemlja biti sekularna, laička, moderna evropska država ili će biti klerikalno-crkvenjačka. Ako odbijete moj amandman, onda otvarate jedan put kojim Srbija ne treba da ide.

Gospodin Šešelj ne mora da mi objašnjava šta je to sekularna država, zna se šta je to, i to je našim ustavom potpuno jasno definisano. A uostalom, da je ovde predstavnik Vlade i da on može to da radi, i da hoće da radi, bilo bio najbolje da kolega Pal Šandor i ja, i predstavnik Vlade, napišemo taj prvi član, onakav kako treba da glasi. Malo da se uzme od ovoga iz teksta, malo od Pal Šandora i malo od mene, i da to bude jedan dobar član.
A uostalom, Sretenjski ustav, koji je donet 1835. godine, popularno se zove Sretenjski ustav, a njegov je pravi naziv Ustav knjaževstva Serbije. Mi ga zovemo popularno Sretenjski ustav, ali zvanično mu je ime Ustav knjaževstva Serbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da radimo prema Poslovniku. Ne mogu da shvatim kome je stalo da mi, ovakva DOS-ova većina, razaramo ovaj parlament. Stalno nekakvi predlozi za skraćivanje rasprave.
Predlažem da radimo prema Poslovniku.

Dame i gospodo, pošto je skraćena rasprava na pet minuta, onda moram da promenim svoju koncepciju kako sam bio zamislio da govorim o ovom zakonu.
Uz malo dobre volje od strane Vlade i uz uvažavanje bar nekoliko amandmana koje su podneli poslanici, pa i ja, mi smo mogli da dobijemo zaista jedan valjani zakon koji bi imao dugotrajnu upotrebu. To se nije dogodilo. Prema tome, ovaj zakon nije sasvim korektan i bilo bi fer da ga Vlada danas povuče i da ga pripremi za jednu od narednih sednica, kada bi stvarno dobili pravi i valjani zakon.
Neću da govorim o onome o čemu sam nameravao, sada to više nema svrhe, hoću samo da kažem da je glavna primedba - moj amandman koji se odnosi na član 1, dakle treba paziti kada amandman dođe na red. Prema našem Ustavu, ne može se u ime državnog praznika staviti i crkveni praznik. Ne može se reći da je Sretenje praznik državnosti. Praznik državnosti je 15. februar, a crkva će praznovati Sretenje na svoj način. Pazite dobro, u ovoj zemlji trećina stanovništva nisu uopšte pravoslavne vere, njima Sretenje ništa ne znači, a od ovih 66%, verovatno su polovina ateisti i njima Sretenje ništa ne znači. Drugo, zašto smeta da stoji da je državni praznik, odnosno dan državnosti 15. februar.
Što se tiče drugih praznika, Božić, Uskrs i Nova Godina, i po pravoslavnom i po katoličkom kalendaru nisu državni praznici, već su verski praznici i oni su u celoj Evropi postali civilizacijski praznici. Tih dana se ne radi. Slažem se da zaista Veliki petak ne treba da bude neradni dan, on to nije bio nikada, ni u ranijoj Jugoslaviji.
Sada mi imamo jedan drugi problem oko nacionalnih praznika. To su Sveti Sava i Vidovdan. Oni nikada nisu bili neradni, ni u Kraljevini Jugoslavije, ali je Sveti Sava prevashodno praznik škola, Vidovdan takođe može da bude praznik škola. Na Vidovdan su se đacima davala svedočanstva, delile su se knjige đacima, ako su škole imale pare da kupuju knjige itd. Te praznike mogu da slave da slave i druge društvene i kulturne organizacije na način ako nađu za shodno. To su radni dani.
Ovde nije spomenut 1. maj, možda će biti u saveznom zakonu. To je međunarodni praznik rada i slave ga sve nacije i to poodavno. I to treba da bude neradni dan i kod nas, ali kada padne u nedelju, nema prenošenja neradnog dana na sledeći dan koji je radni. Ako se dogodi da je to u nedelju ili u subotu, završena je priča. Dakle, toliko u načelnoj raspravi.
Inače se do 1941. godine relativno malo slavilo, ali od 1945. godine pa do sada mi smo bili prepuni raznih proslava i praznika. Počev od dana bezbednosti, dan policije, pa dan armije, pa dan ustanka, pa dan boraca, pa dan mornara, pa ne znam šta se sve slavilo i kada bi sve skupili te praznike koje smo slavili, bilo bi skoro 60 godina. Možemo dobro da se nasmejemo svemu tome. Sada treba tome da stanemo na put. Jedan državni praznik je sasvim dovoljan, to je 15. februar, a ovo drugo onako kako se radi u drugim civilizovanim zemljama. Javiću se ponovo kada bude moj amandman na 1. član da još nešto kažem.

Dame i gospodo, kad sam se ja javio za reč povodom povrede Poslovnika, zaista je došlo krajnje vreme. Ja to nikada ne radim. Molim vas, zašto gubimo toliko vremena kad postoji sasvim elementarna logika, zaboga, ljudi. Ako je ministar, kao ovlašćeni predstavnik Vlade, rekao da povlači član 9, on je to učinio zbog toga što je prihvatio amandman.
Više poslanika je podnelo amandman u kojem piše da se član 9. briše. Izašao je kolega Pal Šandor i predložio. Gospodinu ministru je to bilo dovoljno da povuče član 9 u ime Vlade. Stvar je završena.
Šta vi hoćete? Da izađe gospodin Đelić i da kaže da prihvata amandman broj 50? Dobro, neka izađe i neka kaže da prihvata amandman gospodina Pal Šandora.

Treba Odbor da kaže zašto je osporeno, da bih znao kako da glasam.

Iz ranije prakse znam da za postavljanje poslaničkih pitanja kvorum nije potreban.

Dame i gospodo, neću da trošim vaše vreme, da govorim o samom zakonu detaljnije. Svima nama je jasno da zakon nema nikakve šanse da prođe. Povodom toga zakona nešto drugo hoću da kažem. Preporučujem Vladi i resornom ministarstvu naročito, da ne odbaci tih nekoliko hiljada programa koji su ranije bili napravljeni od strane stručnih ljudi iz instituta i univerziteta. Verovatno su mnogi od tih programa  i dalje aktuelni i upotrebljivi. Možda mogu da budu upotrebljeni kada već postoje, a možda bi se osnovala i neka nova preduzeća na bazi tih programa koje su ranije uradili naši stručni i naučni radnici. Hvala.