Dame i gospodo, bez želje da ulazim u nekakvu polemiku, primetio sam veliku razliku između onoga što je govorio gospodin Mašić iz Srpske radikalne stranke i onoga što je govorio gospodin Krasić. Ne znam u čemu je stvar.
Da pređemo na ovo što želim da kažem. Enciklopedija i rečnik Srpske akademije nauka su zaista veliki poduhvati i konačno je dobro da je Vlada odlučila da na sistematski način finansira ta dva velika projekta. Neko je spomenuo da smo imali enciklopediju Stanoja Stanojevića, koja je objavljena između dva rata. To je jedna veoma dobra, veoma cenjena enciklopedija. Imali smo posle rata enciklopediju "Prosvete", koja jeste bila ideološki obojena, to je tačno.
Onda su tražili, kada je izašlo drugo izdanje, ko želi da vrati prvo izdanje, dobiće onda ovo drugo. Razume se, nisam hteo da vratim prvo, nego sam uzeo i drugo, pa onda upoređivao. Onda su mnoge, naročito političke ličnosti, koje su bile u prvom izdanju, sasvim drugačije prikazali ili izostavili. Prema tome, nije tačno da nemamo nikakvog iskustva u radu na enciklopedijama. Ne treba zanemariti enciklopediju koju je radio Miroslav Krleža. Tu ima mnogo toga što se odnosi na stvari koje su se dešavale u Srbiji, na srpski narod itd.
Zaista je velika potreba da se napravi Srpska enciklopedija. Samo da vas podsetim - šta je značila u svoje vreme francuska enciklopedija, koju su radili Volter, Dalamber, Didro, koliko je ta knjiga uticala na razvoj nauke i kulture. Da ne govorim dalje, važno je da se ovaj posao završi.
Što se tiče srpskog jezika Akademije nauka, to je posao koji traje decenijama. Konačno se Vlada odlučila da podrži finansijski taj veliki projekat, od ogromnog značaja.
Da se vratim naučnoistraživačkom radu. Što se tiče mojih primedbi, neću o njima da govorim, to ću izneti na odboru, koji je u 14,00 časova. Izneću to kada budemo razgovarali u užem krugu - samo članovi odbora.
Hteo bih sada da kažem jednu sasvim generalnu stvar. Gospodin ministar zna to, imao sam prilike ranije to da govorim na jednoj sednici odbora. Govorio sam o tome i kada je bio Zakon o visokom školstvu i ranije o univerzitetu, više puta, pošto sam ovde dugo poslanik. Naime, radi se o tome da moramo da se opredelimo kao država šta ćemo mi da finansiramo u domenu nauke. Mi smo mala zemlja, relativno siromašna, i ne možemo da finansiramo sve naučne oblasti, jer nemamo mogućnosti, a možda i naučnog potencijala. Ali, moramo da odaberemo izvesne oblasti u kojima ne smemo da zaostajemo, one druge da pratimo, da smo informisani, a samo u nekima da dajemo, ako možemo, naše sopstvene priloge svetskoj nauci.
Mi imamo mnogo instituta i duboko sam ubeđen da se može izvršiti tu jedna određena racionalizacija, da se neki instituti udruže, da neki nestanu, nisu ni potrebni itd. Država mora da se opredeli da oformi pet ili manje nacionalnih instituta koje će finansirati iz budžeta. Tamo će biti naši najbolji stručnjaci i oni ne treba da razmišljaju kako će da zarade svoje plate.
Verovatno da tu dolazi u obzir jedan jak geološki institut, sada ih ima dva; treba to objediniti. Zatim, jedan jak ekonomski institut, koji bi radio za potrebe Vlade pre svega, a i za privredu, koji bi bio kadrovski vrlo jak ekonomski institut. Pošto imamo veliku tradiciju, potreban je jedan istorijski institut, a ne više instituta za savremenu istoriju, za klasičnu istoriju, radnički pokret itd; dakle, jedan jak institut, sa nekoliko odeljenja koja će tamo da funkcionišu. Možda još neki institut.
Ali, tih nekoliko instituta, koji bi bili takvi da okupljaju najbolje ljude, najsposobniji kadar, oni treba da budu stvarno finansijski iz budžeta podržani, da ne moraju da razmišljaju o svojim platama. Ostali instituti neka idu na tržište.
O čemu se radi? Da spomenem samo jednu oblast, npr. fiziku. Imamo Institut u Vinči, gde se dobar deo bavi fizikom.
Imamo Fizički fakultet, koji se isključivo bavi fizikom. Imamo na svakom tehničkom fakultetu katedre za fiziku, gde se ljudi bave fizikom. Imamo Institut za fiziku u Zemunu. Da li je Srbiji sve to potrebno i da li Srbija sve to može da finansira?
U kakvoj se situaciji nalazi ministar ili Ministarstvo? To nešto para što dobije iz budžeta, to nikada nije dovoljno, podeli svima pomalo, svi tavore, a nigde ne mogu da se obave prava, teška, moderna, savremena i napredna naučna istraživanja.
Podsetiću vas da je raniji predsednik Akademije nauka, Pavle Savić, jednom prilikom izjavio: "U poslednjih 20 godina u našoj zemlji nije učinjeno nikakvo značajno otkriće u fizici." Sada bismo rekli - u poslednjih 30-40 godina ili posle Drugog svetskog rata. Da li imamo značajna naučna otkrića u drugim prirodnim naukama - biologiji, hemiji itd? Tu moramo ozbiljno da se zamislimo.
Malopre sam rekao, ne možemo svuda da napravimo veliki prodor u svetskoj nauci, ali moramo da odaberemo nekoliko naučnih oblasti gde možemo to da uradimo, ako pravilno kanališemo sredstva i ako dobro odaberemo ljude koji mogu to da rade. Pri tome, moramo da vodimo posebno brigu o mladim, talentovanim ljudima. Imao sam prilike da kažem - više se ne ceni bogatstvo jedne zemlje po tome koliko ima prirodnih resursa, ruda, ovoga ili onoga, nego po tome koliko ima talentovanih fizičara, matematičara, pesnika, lekara itd. Po tome se ceni bogatstvo jedne zemlje u moderno vreme.
Ne smemo da zanemarimo, to je ono što želim ponovo da naglasim, već moramo da finansiramo fundamentalna istraživanja u nekim oblastima, gde to možemo, ali da ne tražimo od njih da kroz godinu dana nađu primenu u privredi. Ponovo ću citirati, to sam činio više puta, kada je engleski matematičar Džordž Bul stvarao svoju matematičku logiku ili logiku iskaza, ili ono što se zove Bulova algebra, on je u jednom radu napisao doslovce ovo: "Ne znam da li će od ovoga biti kakve koristi, ali se nadam da neće biti štete". Posle više od 100 godina ta Bulova algebra našla je fantastične primene; ne bismo imali kompjutere bez te algebre, programske jezike, kibernetiku itd. Tu je sve našla primenu Bulova algebra, stvorena pre više od 100 godina, a počela se primenjivati pre više od 40 godina, kada je počela računarska tehnika itd.
Prema tome, vrlo često istraživači rade u fundamentalnim naukama, pa će doći primena, ali nešto kasnije. Ne možemo od tih ljudi da tražimo rezultat odmah, da bismo sutra unapredili neku našu proizvodnju. Time će se baviti drugi, to su istraživanja druge vrste itd. Ali, ne smemo da zanemarimo ta tzv. fundamentalna istraživanja, bar u nekim oblastima, gde možemo da budemo jednaki sa ostalim svetom.
Inače, što se tiče samih zakona, neću da ih hvalim, nema potrebe, podržavam ih, moderno su koncipirani, to je fakat, prate se svetski trendovi, tu nemam nikakav prigovor. Danas u 14,00 časova izneću dva-tri prigovora na odboru.
To je ono što sam hteo da kažem. Ne treba se plašiti. Kada sam govorio o viskom školstvu bila je ista priča - racionalizacija visokog školstva. Konačno treba jedna vlada, hoće li to stići ova ne znam, videćemo, da ozbiljno uđe u racionalizaciju naučnih instituta.
Kada govorim o racionalizaciji, ne govorim da samo treba ukidati. Ne, ako postoji naučna oblast koja nije zastupljena ni u jednom našem institutu, ili na nekom fakultetu, a vrlo je važna, otvorićemo novi institut ako treba.
Dakle, ne treba gledati racionalizaciju samo kao ukidanje, nego treba shvatiti tako da ćemo moći da osnivamo i nove naučne ustanove, ako neke naučne oblasti kod nas nisu uopšte zastupljene.
Ali, ono što je višak ili što može da se sjedini, da bude sjedinjeno. Uostalom, što se tiče tog broja instituta i kako oni rade, gospodin Popović je dobro s tim upoznat, sećam se kada smo razgovarali jednom na odboru, kada je kazao da postoje dva instituta iz istih oblasti, a vrata jedna pored drugih. Srbija sve to ne može da finansira, niti treba da finansira. Ali, to je veliki posao, radi se o ljudima.
Ne govori se o tome prvi put, nisam ja taj koji prvi put govori o racionalizaciji instituta. Još pre više godina jedan profesor, neću da mu pominjem ime, već je pokojni, naš inače poznati matematičar, bio je direktor jednog instituta, kada se govorilo o reformi instituta u Srbiji, on je rekao: "Lako ćemo sa institutima, ali šta ćemo sa direktorima." Ova vlada ne sme tome da podlegne. Mi treba da brinemo o institutima, a sa direktorima ćemo lako da izađemo na kraj. Hvala lepo.

Vi svi znate koliko je meni teško da ulazim u replike, to ne volim. Samo konstatujem da postoje velike razlike između onoga što su govorili gospodin Mašić i gospodin Krasić. Gospodin Mašić je govorio vrlo pohvalno o zakonima, a o njegovim primedbama će verovatno biti reči na odboru ili kada se bude raspravljalo o amandmanima, i tu je sve u redu.
Ono što se meni ne sviđa to je olako ocenjivanje. Dođe gospodin Krasić ovde pa kaže: taj i taj kvazinaučnik. Ko ste vi da ocenjujete te ljude, molim vas, gospodine Krasiću! Znate li koju su oni proceduru prošli dok su postali redovni profesori, koliko puta su pisani referati stručnih komisija? Pitajte vašeg gospodina profesora Poskuricu pa će vam reći koja je procedura dok ne postanete redovan profesor, a vi tek tako rukom odmahnete - kvazinaučnici. Nije to u redu.

Dame i gospodo, kao što znate, nije moj manir da se javljam za povrede Poslovnika i za reklamiranje itd, replike, ovog puta ne mogu da izdržim.
Zar moramo mi poslanici koji činimo tu većinu Vladinu da trpimo svakog dana tako strašne uvrede. Reči da je Koštunica lopov i da on krade mandate, to je do te mere nekorektno i ne zaslužuje apsolutno nikakav komentar.

Dame i gospodo, pošto u svakoj od poslaničkih grupa ima među nama i lekara, ovde sam u delikatnoj situaciji, plašim se da ne izgleda malo neskromno s moje strane da se uključim u raspravu o ovim zakonima, jer je to oblast kojom se nešto naročito nisam bavio u svom životu. Više ću govoriti kao građanin o nekim zapažanjima, a i kao poslanik uostalom, pošto imam razne susrete sa građanima, a koji mogu da dodirnu neki put i ove teme koje su danas na dnevnom redu.
Neću danas da govorim o svojim iskustvima, to ne bi bilo pristojno, ali ću govoriti o iskustvima mojih prijatelja i poznanika koji su imali potrebe da se leče u visokim zdravstvenim ustanovama.
Prvi zaključak koji iz toga proizilazi, kada se radi o kliničkim bolnicama, klinikama, univerzitetskim klinikama, VMA itd, to je da je zdravstvo jako skupa stvar. Samo bogate zemlje mogu da imaju vrhunsko zdravstvo. Priča mi jedan prijatelj koji dugo živi u Engleskoj da čak i tamo neke državne bolnice nisu na nekom naročito visokom nivou.
Kada pogledate šta se u toku dana potroši lekova, medicinskog materijala, sanitetskog materijala, šta je sve za jednokratnu upotrebu, pa se odmah baca itd, onda će se zaključiti da to sve jako mnogo košta. To je jedna stvar. Druga stvar je što se danas u medicini koristi jako mnogo raznih skupih tehničkih uređaja.
Međutim, dopalo mi se nešto u članu 3. Neću da čitam ceo član, ali samo deo, kaže: "Građani imaju pravo na zaštitu, ali i dužnost da čuvaju i unapređuju svoje zdravlje". Ovo je jako važno - da je dužnost građana da unapređuju i čuvaju svoje zdravlje. Ne znam da li važi za druge narode, ali mi Srbi kao narod vrlo smo neodgovorni prema svom zdravlju. Dogodi se da čovek doživi moždani ili srčani udar, onda nastane priča - otkuda to, kako to, šta mu se desilo, nikada nije bio bolestan itd. To nije tačno. Lekari vrlo dobro znaju da se to kod njega sistematski gomilalo, pa je doživeo srčani ili moždani udar ili je, ne daj bože, umro. Ako je preživeo, onda se pita kako ga to snašlo. Da je redovno kontrolisao zdravlje, bar dva puta godišnje, to mu se ne bi dogodilo.
Ispričaću vam jednu priču; kada je bio rektor Beogradskog univerziteta profesor Božidar Đorđević, sa Medicinskog fakulteta, on je uveo da profesori univerziteta mogu da dođu na njegovu kliniku kada god hoće da kontrolišu zdravlje i da uopšte neće čekati, tako će to organizovati i tako je bilo organizovano. Ali, ako gledate statistiku koliko je nas išlo u tu njegovu kliniku na kontrolu, vrlo mali broj.
Da od mene zavisi, ne bi se u osnovnim i srednjim školama učila veronauka i građansko vaspitanje, nego bi se učilo zdravstveno obrazovanje. Uveo bih jedan sat nedeljno za decu, a možda i više, gde bi lekari govorili deci kako se zdravo živi, kako se održava higijena, kako treba da se bave sportom itd. Dakle, da počnemo od detinjstva da ih učimo kako treba zdravo da žive, kako da održavaju svoje zdravlje, da odrastu u zdrave ljude i da tako dobijemo zdravu naciju. To je vrlo važno, da se takva edukacija vrši od najmlađih dana.
Kod nas se mnogo govori o korupciji lekara. Odmah da vam kažem, ne spadam u one koji misle da je korupcija lekara tipična za našu medicinu. Ne, ima slučajeva, evo sada su skoro neki lekari pohapšeni, jer su davali lažna uverenja za te nesretne penzije itd; ponekad se desilo da su tražili pare za operacije; ali, ne verujem da je to masovna pojava i ne verujem da je to tipično za naše medicinske radnike. Naprotiv, duboko sam ubeđen da naši lekari krajnje savesno obavljaju svoj posao, a da vrlo često rade u vrlo teškim uslovima.
Nadam se da će ovaj zakon, kao i komora kada se osnuje, kao i etički komiteti koji sada postoje kod naših zdravstvenih ustanova, doprineti tome da se i to malo korupcije iz naše medicine potpuno odstrani. Razume se, mnogo zavisi od toga kako su plaćeni medicinski stručnjaci, lekari i ostalo osoblje.
Mogu da vam kažem, lekari možda i uspevaju da, pored tih redovnih plata, još ponešto zarade prekovremenim radom, dežurstvima itd, dok je jako ugroženo medicinsko osoblje, i to ono što zovemo popularno - medicinske sestre; naročito na klinikama, kao što su hirurške, gde obavljaju vrlo teške poslove, neugodne, ne bih rekao neprijatne, jer to nije zgodan termin za medicinu, ali svakako vrlo delikatne, a tako su malo plaćene.
Prema tome, trebalo bi i to da se rangira, pa da se kaže: ako medicinska sestra radi tamo gde su lakši bolesnici da bude plaćena na jedan način, a one koje rade tamo gde su hirurške operacije, gde su specijalne prostorije gde leže bolesnici posle operacije, da tu budu mnogo bolje plaćene nego što je do sada slučaj.
Ovde je spomenut član 199. i vidim da se odnosi na to da li može lekar da radi popodne u svojoj ili u privatnoj ordinaciji. Ne znam kakva je sada situacija, nema ovde ministra, ali znam da u nekim zemljama, prvenstveno mislim na Francusku, lekar koji radi u državnoj bolnici ne može da radi i u privatnoj. Mora da se opredeli gde će da radi, da li će da radi u državnoj ili u privatnoj bolnici. Ne znam da li se to promenilo, ali verujem da postoje ipak takve zemlje gde to nije dozvoljeno.
Predlagao sam to i za univerzitetske profesore kada je bio Zakon o visokom obrazovanju, ali nije prošao taj moj amandman, da univerzitetski nastavnik koji radi na državnom univerzitetu ne može da radi na privatnom univerzitetu.
Šta se događa? Meni je ispričao jedan lekar specijalista, koji vrši preglede ultrazvukom. Ode jednom do dva puta nedeljno u privatnu ordinaciju, obavi pregled bolesnika ultrazvukom, dobije 800 dinara za to, za svaki pregled, a onaj naplati verovatno 3000 pacijentu, vlasnik te privatne ordinacije. On na tih 800 dinara ne plaća nikakve doprinose. Te privatne klinike i ordinacije koriste visokokvalifikovanu snagu, naučnu i stručnu, za vrlo male pare.
Pogledajte nedeljni dodatak "Politike" Magazin, pa vidite kako se tamo reklamiraju privatne ordinacije i klinike, a tamo su konsultanti sve sami profesori univerziteta, koji inače imaju svoje radno mesto na Medicinskom fakultetu. Dakle, to nije dobro, ti profesori treba da se bave naukom i lečenjem ljudi na klinikama, i ne treba da budu malo plaćeni na državnim i zloupotrebljeni na privatnim klinikama.
Mislim da to treba nekako da se sredi, ali vidim da je ovde predviđeno da lekar koji je u državnoj bolnici može da radi i kod privatnika, da zaključi ugovor itd. Valjda će se uvesti malo više reda kada se ugovori prave, pa da bar ne budu ti lekari iz državnih bolnica eksploatisani od strane vlasnika privatnih ordinacija.
Predviđeno je na jednom mestu kako se bira direktor zdravstvene ustanove, pa kaže da može da bude lekar, toliko godina prakse itd, ali da može da bude direktor recimo doma zdravlja i lice koje nije lekar, ali je obučeno za tzv. medicinsko upravljanje. Ne volim reč menadžment, to je upravljanje. Mislim da je dobro, čak i ako je na čelu neke zdravstvene ustanove lekar, da bi morao da ima pomoćnika ili zamenika koji nije lekar, ali koji je dobar organizator.
Svako je bar jednom godišnje otišao u neki dom zdravlja da završi nešto, videli smo kako mnogo naroda čeka. To se može organizovati, ali treba da imamo dobre organizatore, koji znaju da sprovedu takav sistem prijema pacijenata, da se ne čeka. Pričao mi je prijatelj koji je živeo nekoliko godina u Beču. Kada ode kod lekara, prijavi se na šalteru i njemu kažu - dođite, gospodine, u 10 sati. U 10,00 njega prozivaju iz ordinacije, nema čekanja.
Jedne zime moj prijatelj je pao pa se povredio, pa sam mu pravio društvo na ortopedskoj klinici. Kada sam video tamo kako je, uplašio sam se koliko je tamo bilo ljudi. Da on nije poznavao medicinsku sestru, koja ga je pozvala čim je došao lekar specijalista, on ne bi došao ceo dan na red.
Dakle, treba da nađemo ljude koji znaju da organizuju zdravstvenu službu i da se napravi takav sistem da ljudi kada odu u dom zdravlja ili u bolnicu, a ne moraju da doživljavaju neprijatnosti sa tim čekanjem, guranjem, svađama ko je pre koga došao. Kada dođete u dom zdravlja morate da pitate ko je poslednji, da zauzmete red. To je veliki posao, ali nadam se da je potpuno izvodljiv. Ne bih dalje o ovome govorio, iako bih imao primedbe na nešto što sam čuo od nekih kolega, ali neću jer bih izazivao replike, a to ne volim.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 17. i smatram da je moj amandman bolji od ona dva amandmana koja su prihvaćena i koje su podneli poslanici SRS.
Međutim, kada bi moj amandman bio prihvaćen u danu za glasanje, morao bi Zakonodavni odbor da održi sednicu, da usaglašava stavove itd. Pošto ne želim da predlagaču pravim takve probleme, odustajem od mog amandmana na član 17.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što krenem na sam zakon da kažem samo dve reči oko Odbora za saobraćaj i veze, pošto sam član tog odbora i znam šta se događalo ovih dana. Odbor je dva puta zakazivan, nije održan jer nisu došli predstavnici SRS i Demokratske stranke. To je jedina istina, sve drugo nije tačno, a te dve stranke imaju u tom odboru većinu. Drugo ništa neću da komentarišem.
Što se tiče samog zakona i sam kada gledam ovih pedesetak definicija, možda bih imao neku sitniju primedbu, ali i ovako kako stoje od njih neće biti štete, a verovatno će biti koristi.
Ono što želim da kažem u načelnoj raspravi, to je kod Glave 2. upravljanje javnim putevima, a u članu 10. stoji šta se obezbeđuje, upravljanje saobraćaja, naplata putarine, i sada bih tu hteo da skrenem pažnju na činjenicu o kojoj se govorilo pre nekoliko godina i bilo je čak postavljeno i poslaničko pitanje tadašnjem ministru, a radi se o tome kako se plaćaju putarine, konkretno na autoputu, recimo Beograd-Niš. Dobijao sam tada od ljudi koji rade na autoputu podatke da se tamo ta članarina krade, da se stavlja u privatne džepove itd.
Nisu mi dali nikakve konkretne dokaze za to da bih mogao da istupim kao narodni poslanik sa dokazima, ali je činjenica da se godišnje nekoliko hiljada vozila ne upari.
Dakle, vozilo je ušlo na neku rampu, ne zna se gde je izašlo i svakako nije naplaćena putarina. Pravdali su to neki funkcioneri da ima vojnih vozila, da je tu hitna pomoć, da su tu policijska vozila, ali sve u svemu ovaj zakon bi to mogao da predvidi, a današnja tehnologija omogućava da se obezbedi takva naplata da je nemoguće da neko prođe autoputem, a da ne plati putarinu.
U vezi sa tim, takođe bih spomenuo, to je ovamo kod člana 17. tačka 13) – naknada za upotrebu državnog puta za vozila registrovana u inostranstvu. Znate da su strani turisti, oni su se ranijih godina bunili što ne plaćaju istu putarinu kao i domaća vozila, a naročito naši građani koji žive u raznim zemljama i dolaze povremeno u matičnu zemlju. Ne vidim ovde to rešenje, ali možda će biti predviđeno da se uvede jedinstvena putarina za sva vozila, ma gde da su ona registrovana.
Znam recimo primer, ako to nije promenjeno, kada neko vozilo uđe u Švajcarsku, na granici plati neku putarinu i više nema nikakvih rampi na njihovim putevima. Platio je na samom ulazu i dokle god se nalazi na toj teritoriji, nema više nikakvih rampi na autoputevima. Možda to nije promenjeno, možda još uvek važi. Dakle, mi još možda nismo zreli, ali barem da se razmisli o tome da se ta putarina izjednači.
Da se vratim malo na član 15, radi se o održavanju puteva. Molim vas, lepo je to što mi napravimo put bez obzira kog je ranga, da li je autoput, državni put, prvog ili drugog ranga, ali mi to slabo održavamo.
Krenite autoputem Beograd-Niš, pa ćete videti koliko je metalnih ograda neuredno, koliko nije zaštićen od korozije, a da ne govorim o žičanim ogradama koje stoje sa strane, jer one su potpuno neispravne, na mnogim mestima ne postoje, a to je veoma važno.
Da ne govorim o manje važnim putevima koji se takođe ne održavaju. Uzmite recimo puteve kao što je put Valjevo-Mionica, Ljig-Aranđelovac, Čačak-Ivanjica, to su putevi, to su javni putevi drugog reda, nisu opštinski putevi. Oni se dosta loše održavaju. Recimo, ne čiste se kanali tih puteva. To što kanali nisu čisti i propusti nisu obezbeđeni da prihvataju vodu, izaziva to da se voda izliva na kolovoze, da onda dođe zimsko vreme, zamrzavanje i pretvaranje u led, a led jako razara asfaltnu podlogu kao što je to poznato.
Najviše puteva strada preko zime, zbog toga što nije obezbeđeno održavanje. Ukinuti su tzv. putari, a to su ljudi koji održavaju pojedine deonice tih puteva koji su recimo drugog reda. Nisu opštinski, malo su višeg ranga. Ispalo je kao da su nerentabilni, ali kažem vam, kada bi se oni ponovo uveli da čiste šiblje, kanale, da kose travu, da bi efekat njihovog rada bio takav da bi njihove plate bile skoro zanemarljive.
Prema tome, nije tačno da to ne može da bude rentabilno, jer postoje putari koji će održavati puteve i upoznati ih.
Ima sada ovde u članu 29. nešto što, plašim se, teško izvodljivo, da postoji zaštitni pojas. Ako su državni putevi – putevi drugog reda, regionalni putevi, a to sam maločas spomenuo, da mora da bude sa obe strane 10 metara, a za opštinske puteve 5 metara.
Dobro je što je tako nešto predviđeno, ali mislim da je to nesprovodljivo kod postojećih puteva, jer je pored puta izgrađena kuća, stoje ograde, ekonomske zgrade itd. i teško da bi to mogli da sprovedemo kod postojećih puteva, da obezbedimo pet ili 10 metara zaštitne zone sa obe strane. Obično je put negde takav da je sa jedne strane odmah strmo, pa nema šta da se obezbeđuje. Nije loše ovo što stoji za nove puteve, jer ako se vrši rekonstrukcija postojećih puteva, da se gde god je moguće obezbedi ovo što stoji u članu 29.
Toliko sam hteo da kažem o ovom zakonu, ali vraćam se ponovo na ono što sam već rekao. Veoma je važno da se obezbedi održavanje puteva. Kažem vam, ovde ima jedan član koji govori o štetama. Ako vi vaše vozilo oštetite na nekom putu, zato što je kolovoz bio neispravan, nemate šanse da naplatite štetu u današnjim uslovima.
Prema tome, vrlo je važno da ti koji se bave održavanjem puteva, preduzetnici i javna preduzeća, zaista striktno održavaju puteve, a ne da dozvole da neki putevi toliko propadnu, pa onda kažu, nemamo para. A da ste održavali redovno, para bi bilo. Hvala vam.

Želim da kažem nekoliko reči u načelu, o ovom zakonu. O potrebi za ovakvim zakonom i o njegovoj važnosti neću da govorim, pošto je predlagač zakona dovoljno objasnio. Ipak nekoliko napomena.
Prvo, nezavisna revizija u javnom sektoru predstavlja infrastrukturu parlamenta, kontrole javnih prihoda i javnih rashoda, a to je obavezan stav. Dalje, nezavisna revizija javnog sektora je osnova razvoja demokratskog sistema zemlje.
Treće, revizija javnog sektora je nezavisna i nepristrasna i bez bilo kakvih spoljnih uticaja, proveravanja i funkcionisanja sistema odgovornosti u državnoj upravi i javnom sektoru u celini, a bez čega nema bržeg napretka u privrednom i socijalnom smislu za našu zemlju. Na kraju, nezavisna revizija ovog sektora je ključni faktor za ostvarivanje dugoročne stabilnosti monetarnog sistema zemlje.
To su neki stavovi iz kojih proizilazi potreba i važnost ovakvog zakona. Ono što želim da napomenem, a s obzirom na moju profesiju, nemamo dovoljno stručnjaka za ovu vrstu revizije koja je predviđena ovim zakonom.
Moraće naše visoke škole i fakulteti da dopunjavaju i menjaju svoje nastavne planove i programe da bi mogli da školuju potreban broj stručnjaka koji bi mogli da obavljaju ovakvu nezavisnu revizijsku kontrolu.
Iz fundamenta se mora promeniti obrazovanje kadrova, a osim toga, treba shvatiti da revizorski posao nije tehničko-računski posao. To je duboko etička profesija, treba ljudi da se pripreme i moraju da imaju određena svojstva koja će steći kroz sistem obrazovanja. Neka ću da spomenem.
Prvo, moraju da imaju izuzetno visok individualni integritet. Drugo, moraju da nauče da razmišljaju sistematski. Treće, treba da imaju inicijativu za preuzimanje rizika i kreativnosti. Zatim, moraju da budu sposobni da iznose sopstveno mišljenje i uzimaju u obzir tuđe mišljenje.
Moraju da budu sposobni da ukazuju na implikacije postupaka svojih ili drugih učesnika, kao i to da mogu da budu sposobni da razumeju posledice postupaka i korekcije postupaka kada je to potrebno itd.
Dakle, za takve ljude potrebno je novo obrazovanje, pa kada ovaj zakon budemo doneli ovih dana, univerziteti treba da se ozbiljno pobrinu i pripreme programe i nastavne planove da bi se takvi ljudi školovali. Hvala.

Dame i gospodo, kratko ću se osvrnuti u načelu na ovaj zakon. Ono što je bitno, ma koliko neki zakon bio dobar, vrlo je važno kakva je kontrola sprovođenja. U mnogim institucijama i fabrikama postoje aparati za protivpožarnu zaštitu. Ako bi danas inspektori obišli samo Beograd, da ne idemo dalje, verovatno ne bi našli ni polovinu tih aparata koji su ispravni.
Postoji kod poslodavaca, a nažalost i kod zaposlenih, izvesna ležernost u tom pogledu, kako da koriste sredstva koja su potrebna, a ugrađuju se mnoga sredstva, ne samo protivpožarni aparati, nego i druga sredstva zaštite, za koja moramo da se brinemo da budu uvek ispravna, a da ih nikad ne upotrebimo, ali u svakom momentu moraju da budu potpuno ispravna. Nažalost, to nije slučaj kod nas i o tome bi trebalo povesti računa.
Zatim, imao sam prilike da ulazim u neke fabričke hale, gde se radi u zimskim mesecima pri vrlo niskim temperaturama. Ili, ako uđete u livnicu, tamo je opet druga vrsta problema – visoke temperature. Da li su prikladno obučeni?
U tim halama sam video da su polupana stakla, duva vetar, užasni su uslovi. Zatim, buka u fabričkim halama. Da li se i koliko puta godišnje meri buka? To je vrlo opasna pojava za zaposlene u zatvorenim prostorijama.
Dakle, zakon je dobar, detaljno obrađen, neophodno potreban, ali uz njega mora da ide jedna detaljna kontrola, pre svega obrazovanje onih koji treba zakon da primenjuju. Nije loše da se odštampaju neke jeftine male brošurice za zaposlene, na popularan način, tako da mogu da pročitaju kako da se zaštite na radnom mestu itd.
Isto tako, treba povesti računa da u projektima, bilo da se projektuje neka poslovna zgrada ili se projektuje proizvodni pogon, u projektima mora biti predviđena i zacrtana zaštita na radu, šta je potrebno od opreme i šta treba ugraditi od uređaja da bi bili obezbeđeni ljudi koji unutra borave ili rade. Sve su to važne stvari.
Uvek sam govorio mojim studentima – kada vi proračunate neku mašinu, stavite svoj potpis ispod toga, vi ste vrlo odgovorni. Ako se ta mašina raspadne i pogine radnik, vi ćete otići u zatvor.
Prema tome, to mora da se shvati krajnje ozbiljno, jer može imati teške posledice za one koji koriste razne uređaje, mašine itd. Da ne govorim o uslovima rada gde se koriste vrlo opasna hemijska sredstva, zatim u zdravstvenim ustanovama, o čemu je govorila koleginica iz SPS, itd.
Imam jednu malu primedbu, nisam stigao da napišem amandman, koji bi verovatno bio prihvaćen, odnosi se na član 5. pod tačkom 2). Dakle, učenici i studenti kada se nađu na obaveznom proizvodnom radu, itd. Zašto samo tada? I kada se nalaze u učionicama, amfiteatrima; to je njihovo radno mesto, dakle, i tu treba da budu zaštićeni. Uzmite, pun amfiteatar, može da izbije požar; slično, u učionicama.
Prema tome, trebalo je reći – učenici koji se nalaze na nastavi, proizvodnom radu, praksi, da se i taj deo obuhvati kada su na nastavi, i tada treba da budu zaštićeni. Ovaj amandman nisam napisao, a i ne smatram da je to neka velika primedba, jer se ovde spominju laboratorije itd, pa se može pretpostaviti da su oni na radnom mestu i kada su u svojim slušaonicama. Hvala.

Dame i gospodo, ova izmena zakona izgleda mala, kao, briše se stav u jednom članu, ali ona je vrlo značajna da bi se uredila taksi služba u zemlji Srbiji. Ovde prvenstveno imam u vidu Beograd, jer ponekad koristim taksi i znam te probleme. Ovo nije nova stvar. I ranije kada sam bio odbornik u Gradskoj skupštini, i tada su taksisti protestovali, tražili neka svoja prava itd. Dakle, ovo uopšte nije novi problem što se tiče Beograda.
Promena je značajna, jer se dozvoljava gradskim vlastima da mogu da ograniče broj taksista. Nema grada u Evropi gde taj broj nije ograničen. Broj taksista se određuje prema broju stanovnika jednog grada, pa se kaže npr. Beograd može da ima 5.000 taksista. To je gotovo i niko više ne može da dobije licencu.
Nezgoda je što neki poslanici polaze od pretpostavke da će se sve raditi nepošteno. Ja od takve pretpostavke ne polazim. Ne vidim zašto branite ovo ograničenje. Kada sednete u bilo koji taksi danas u Beogradu, pitajte taksistu da li želi da bude broj ograničen i on će vam kazati – da, čekamo to, želimo da broj bude ograničen.
Mi imamo još jednu specijalnost koje nema nigde u svetu, a to su tzv. divlji taksisti. Jedan dan sam seo u taksi da me odveze do Kalemegdana i na kraju tražim račun, a on kaže: "Gospodine, ja nemam račun", a ja kažem: "Vi ste divljak?". "Jesam", priznao mi je pošteno. Ko njima daje one table da su taksisti?
Ja sam čuo, ali ne mogu to da tvrdim, da im daje predsednik jednog udruženja taksista. To meni kažu taksisti, niko ne kaže za Nenada Bogdanovića, nego predsednik jednog beogradskog udruženja im daje te table i naplaćuje. Ja nemam za to dokaze i ne želim dalje o tome da govorim, ali to sam ovih dana čuo od jednog taksiste.
Prema tome, nije samo problem broja taksista, problem je i kako izgledaju taksisti i njihova vozila. Jedanput sam ušao u taksi vozilo, samo što se ne raspada. Nije samo što je prastaro, nego je prljavo, nije ga nikada oprao taj taksista. Zapalio cigaretu, ne pita me da li može da puši ili ne može. Šta ima da puši u taksiju?
Jednog dana ćemo možda doneti odluku da taksisti budu uniformisani, pa da budu vozila kategorisana, da se izaberu, recimo, dva vozila za taksije u Beogradu. Tako je svuda u Evropi. Sada to ne možemo, siromašna smo zemlja, ne možemo to da tražimo od taksista, ali će doći to na red jednoga dana, jer taksi je javna služba, dame i gospodo, i to mora da bude uređeno, kao što su uređene druge javne službe.
Što se tiče prava na rad, piše u Ustavu da svako ima pravo na rad, ali ne na Terazijama, na teritoriji Srbije. O tome se radi.
Recimo, neko završi medicinu, ode u jednu bolnicu i kaže - hoću da radim, a oni kažu - izvinite, imamo dovoljno lekara, za sada nam niste potrebni, kada bude bilo raspisaćemo konkurs i onda ćete se javiti. To isto važi i za sva druga radna mesta, pa i za taksiste. Taksisti očekuju ovu izmenu, barem što se tiče taksista u Beogradu.

Dame i gospodo, osvrnuću se na ovaj zakon, ali na jedan veoma opšti način.  Poznato mi je, a može svako da sazna ako želi, da je u Kraljevini Jugoslaviji između dva svetska rata penzijski fond bio potpuno nezavisan od budžeta, i to je bio tako bogat fond da je ministar finansija mogao da dođe da pozajmi pare iz fonda na određeni rok sa određenom kamatom. Čak je jedan stručnjak, koga sam kasnije upoznao jer je bio profesor na Mašinskom fakultetu, a bio stručnjak i savetnik u tom fondu, predlagao da fond ulaže novac u neke rudnike u Južnoj Americi.
Posle rata je taj fond počeo da nestaje, da kopni iz različitih razloga. Pričalo se da su se iz tog fonda zidala neka odmarališta, hoteli itd. Na kraju se došlo dotle da se veći deo ili dobar delo penzija isplaćuje iz budžeta. To nije uopšte normalno. Napori ove vlade i svake druge vlade treba da budu u tom smislu da fond ponovo postane dovoljno bogat i potpuno odvojen od budžeta.
Koliko je godina za to potrebno ne znam, možda je to pet, 10 godina, ili možda čak 15 godina, ali to mora da bude krajnji cilj ove i budućih vlada, da ne može neko ko je danas zaposlen da kaže - radim za penzionere. Ne radi on za penzionere. On radi za svoju penziju, a penzioneri su svoje penzije zaslužili ranije, samo što njihovih para nema u fondu jer ih je neko potrošio. Prema tome, svako ko je danas zaposlen radi samo za svoju penziju, za koju uplaćuje u fond i koju treba da počne da prima jednog dana kada bude zreo za penziju.
Ako je ministar upotrebivši reči - održivost fonda, mislio na ovo o čemu govorim, onda se mi tu potpuno slažemo. Fond ne može da bude održiv ako ne bude odvojen od budžeta i ako bude sam dovoljan, kao jaka finansijska institucija koja može redovno da isplaćuje penzije.
Ovde smo slušali vrlo zapaljive govore ne samo danas, nego smo mogli pročitati u štampi ovih dana, a i u javnosti mnogi smatraju da je potrebno da plaše penzionere da će propasti, izumreti, da će im se smanjiti penzije itd. Ubeđen sam da su ministri danas bili vrlo ubedljivi u objašnjavanju novih nekoliko zakona o kojima se ovde danas raspravlja i da ne treba penzionere plašiti, nema za to objektivnih razloga.
Što se tiče staža od 65 godina, to za nas nije nikakva novost, dame i gospodo. Imali smo nedavno Zakon o visokom obrazovanju, u kome je pisalo da profesori visokoškolskih ustanova idu u penziju u školskoj godini u kojoj navrše 65 godina. Kada je pre 10 ili više godina slično bilo u Zakonu o univerzitetu, ali je rečeno da žene mogu da idu sa 60 godina, onda su se naše koleginice sa fakulteta strahovito pobunile.
Rekle su – hoćemo i mi da radimo do 65 godina, mi smo ravnopravne sa muškarcima. Znam da i sada postoji određeni sloj građana, zaposlenih, koji ne žele da idu u penziju pre 65 godina.
Dobro je obrazloženo da će čitav penzijski sistem imati postepenost u njegovoj realizaciji. Ne prave se ovde nekakve nagle promene. To će ići postepeno, neki će koristiti sadašnji zakon itd, da ne ponavljam ono o čemu je govorio ministar Lalović.
Deluje mi pomalo smešno kad sam danas slušao da neki računaju kolike će biti penzije 2030. godine po ovom novom zakonu. Dame i gospodo, do 2030. godine ko zna koliko ćemo mi promena preživeti. Uloga nauke i tehnologije biće tako velika da će kroz 15, 20 ili 25 godina život, ne samo u našoj zemlji, nego i na planeti biti sasvim drugačiji. Naše političke stranke, naše ideologije, naš način života, naša filozofija života ništa neće vredeti kroz 25 ili 30 godina. Sve će to biti drugačije. Nemojmo da brinemo kolike će biti penzije 2030. godine.

Dame i gospodo, u članu 10. vidi se kako se bira sastav Nacionalnog saveta. To je jedan dugačak član, vrlo komplikovan. O tome nam je nešto govorila i koleginica Radeta malopre. Tu pod 1) stoji da se biraju članovi iz reda profesora - vrhunskih naučnika. Predložio sam da se te reči izbace. Šta je to - vrhunski naučnik, i ako teramo da to budu nobelovci, mi nemamo ni jednog.
Moramo da definišemo do koje granice idemo kada kažemo za nekoga da je vrhunski naučnik. Predložio sam da tu samo stoji – iz reda redovnih profesora sa međunarodno priznatim naučnim radovima. To je sasvim dovoljno, a radovi koji su objavljeni u međunarodnim časopisima se obično podvrgavaju strogim recenzijama.
Zatim, tu su rokovi. Prvo, raspisuje se javni poziv, konkurs za članove Nacionalnog saveta. To traje 20 dana, pa 10 dana uvid javnosti, pa se to šalje Vladi, pa se Vladi daje rok od 90 dana da uradi neki deo svog posla i da to dođe u Skupštinu, i mi nećemo dobiti Nacionalni savet, ako ovo ostane u zakonu, do proleća iduće godine, utoliko pre što imamo loše iskustvo sa savetima. Kada smo birali Prosvetni savet koliko smo dugo čekali da institucije koje to rade pošalju svoje ljude. Sećate se kada smo birali Savet za radiodifuziju koliko je bilo komplikacija itd.
Svojim amandmanom predlažem da se sve ovo pojednostavi. Nema nikakve potrebe da se pravi javni poziv. Vladi dajem rok od samo 30 dana a ne 90 dana i smatram da bi bilo jako korisno za ovaj zakon ako budete glasali za ovaj amandman, pošto Vlada nije htela da ga prihvati, da uprostimo taj izbor, jer imamo da čekamo pola godine da formiramo Nacionalni savet, a on ima veoma važne zadatke kada je u pitanju univerzitet i visoko školstvo uopšte.

Ovaj amandman je motivisan slično kao i amandman na član 10. oko izbora, iako nasuprot  nekim govornicima smatram da je Komisija za akreditaciju vrlo važna. Ona treba da doprinese svojim radom da se zavede red u haotično stanje u našem visokom školstvu. Prvo to moramo da konstatujemo.
Ali, izbor je komplikovan kao i u članu 10. kod izbora članova Nacionalnog saveta. Ponovo - javni oglasi itd, bez ikakve potrebe i rokova, i zato predlažem da se sve to pojednostavi. Svrha amandmana je kao i kod prethodnog člana, samo da se uprosti izbor članova Komisije za akreditaciju, jer malopre sam govorio - biraćemo mi do proleća članove Nacionalnog saveta. Trebaće nam još nekoliko meseci da izaberemo članove Akreditacione komisije. Mi nećemo do juna iduće godine dobiti ovu komisiju, a ona bi morala odmah da počne da radi.
Zato to treba pojednostaviti izbor članova Akreditacione komisije da bi odmah mogla da počne da radi, jer za nju ima puno posla u domenu našeg visokog školstva.

U stavu 3. člana 14. Predloga zakona oko imenovanja recenzenta piše - Komisija imenuje recenzente na osnovu javnog poziva iz reda međunarodno priznatih domaćih i inostranih univerziteta itd. Onda se dalje konstatuje da Komisija obezbeđuje zaštitu podataka o tome kojem od recenzenata je podnet zahtev, da se ne zna ko je recenzent.
Predlažem da angažovanje nekog stranog naučnika treba da bude samo izuzetno, ako baš kod nas nema fakulteta ili naučnika koji mogu napisati recenzije. Što se tiče tajnosti, o tome se raspravljalo na Odboru, pa je čak bila ideja Gaše Kneževića da bude i elaborat tajna, da recenzent ne zna ko je podneo elaborat.
Međutim, smatram da nema potrebe za tim. Onaj koji je određen za recenzenta, ako je on stručno lice, dovoljno stručan, ako uživa autoritet među kolegama u svojoj struci itd, nema razloga da postoji tajna i da se ne zna da je on recezent. On uvek može da odgovori, čak iako napiše i negativnu recenziju ili samo neke primedbe, da se sa onima sa kojima je pisao recenziju sporazume i kaže: napisao sam tako i tako.
Navešću vam konkretne primere, recimo, ima veliki broj časopisa, pa i kod nas. Tako časopis "Tehnika" ili neki drugi, kada im pošaljete neki naučni rad za časopis, to se pošalje recezentu iz određene oblasti i često se ne daje ime recenzenta da ne bi došlo do neke svađe.
Uvek sam govorio urednicima, kada sam bio recenzent, slobodno kažite da sam recenzent, čak iako napišem potpuno negativnu recenziju ili dam niz primedbi, neka dođe autor kod mene i razgovaraćemo, videćemo o čemu se radi.
To su ozbiljni poslovi i ne vidim neku naročitu potrebu da se drži ime recezenta u nekakvoj tajnosti. To je bio motiv zašto sam napisao amandman na ovaj član.

Veoma uvažavam mišljenje mog uvaženog kolege Gaše Kneževića i cenim to, ali ako su u pitanju recenzenti koji su visoko stručni i visoko moralne ličnosti, onda se te opasnosti jako smanjuju, da ne kažem da uopšte ne postoje.

Osvrnuo bih se malo i na ovo što je govorio kolega pre mene oko ovog člana 30. Moj amandman je bio nešto blaži, hteo sam da se ova reč "vrhunski časopisi" zameni rečju "poznati časopisi", jer mislim da je to dovoljno. I poznati časopisi zahtevaju jednu dosta strogu recenziju radova. Ali, veliko je pitanje zaista da li treba doktorat steći na ovaj način.
Moram da vam kažem da je to stalno bio zahtev, i mnogi od vas znaju, sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, da se tu čine nekakvi ustupci. Pazite, tu sada ima još jedna nelogičnost. Kaže se ovako - izuzetno doktorat može da stekne lice završenih studija medicine i sa završenom specijalizacijom na osnovu odbranjene disertacije zasnovane na radovima.
Zašto uopšte da ima završenu specijalizaciju? Vidite, neko ko završi medicinu, lekar je i želi da se bavi naučnim radom, ne želi da radi sa pacijentima, njemu specijalizacija ne treba, a može da radi doktorat, pa da se bavi genetikom, biologijom, hemijom, fiziologijom itd, i da uopšte nema nikakve kontakte sa pacijentima. Specijalizacija mu uopšte u tom smislu nije potrebna, a doktorat da.
Tako da ovo nije dobro rešenje. Ovo će svakako doživeti nekakve izmene i dopune u nekoj narednoj fazi. Uzgred budi rečeno, bilo je te prakse ranije u Sovjetskom savezu. Neko iz moje struke mogao je da doktorira na osnovu toga što je objavio znatan broj radova, onda se skupi komisija i kaže - e, sada ćemo da ga proglasimo za doktora. Ali su mi rekli, kada sam sretao neke profesore sa Moskovskog univerziteta, da se to pokazalo kao nepraktično, jer onda ljudi doktoriraju relativno kasno, dok ne skupe dovoljan broj radova, da bi ih proglasili za doktore.
Jer, ko želi da se ozbiljno bavi naukom, on mora da doktorira do svoje 30-te godine. Posle toga to skoro da gubi smisao. U tom smislu su moji komentari na vaše izlaganje, a moj amandman je sasvim kratak, da se samo reč "vrhunski" zameni rečju "poznati". Uopšte ne volim te izraze kao - vrhunski, poznati, ugledni itd. Jer se to ipak malo izbegava, to nisu termini pogodni za zakon.