Dame i gospodo, pošto je više govornika istaklo u čemu je najveći značaj ovog zakona, a to je da se ujednači osnivanje agencije, potrudiću se da o tome ne ponovim nijednu reč, nego da govorim o nekim sasvim drugim stvarima. Evo nekoliko mojih napomena. Dobro je što je u članu 7. predviđeno da se na zarade direktora i zaposlenih u javnoj agenciji primenjuju opšti propisi o radu. Postoji doduše i nastavak – ako ovim ili posebnim zakonom nije nešto drugo određeno. To je sada malo neobično, da ne dođemo opet u situaciju kada je u jednoj agenciji bilo predviđeno da predsednik saveta ima deset prosečnih dohodaka, članovi saveta osam prosečnih dohodaka, pa smo se svi ovde pobunili protiv toga. Mislim da se samo opšti propisi o radu treba da koriste za određivanje zarada.
U članu 12. predviđeno je da osnivač imenuje upravni odbor, a posle i direktora na osnovu konkursa. Mislim da je ovo izuzetno važno da se konačno direktori agencije biraju putem javnog konkursa, i to je ta depolitizacija. Dakle, raspiše se konkurs, pa ko misli da može da bude direktor neke agencije, neka se javi, pa će biti izabran ili neće biti izabran.
Međutim, tu stoji da osnivač imenuje upravni odbor, a posle javnog konkursa i direktora javne agencije. Možda je bilo i dobro rešenje da upravni odbor predloži direktora, a da ga onda eventualno osnivač potvrdi, pa čak da ima i diskreciono pravo da ne mora nikoga da izabere. Čak ni to meni ne bi smetalo.
Što se tiče članova upravnog odbora, oni očigledno, mora se tako shvatiti, nisu ili ne moraju da budu na stalnom radu u agencijama. Onda ima smisla ovo što stoji u članu 17. da se naknada za rad određuje prema merilima koja se definišu pri osnivanju javne agencije, što nije u saglasnosti sa članom 7. koji se odnosi samo na zarade direktora i onih koji u agenciji rade.
Međutim, u članu 21. stoji da direktor donosi pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u javnoj agenciji. Mislim da bi bolje bilo rešenje da stoji da direktor predlaže pravilnik i sistematizaciju, a da to prihvata upravni odbor.
Ono što meni naročito pada u oči to je član 22, gde stoji da za direktora može biti imenovano lice koje ispunjava određene uslove, među kojima i taj da ima najmanje pet godina radnog iskustva. To je suviše malo.
Ne mogu da zamislim da je neko direktor Agencije za privatizaciju, Agencije za efikasno korišćenje energije ili neke druge agencije, a da ima samo pet godina radnog iskustva. I deset je malo, verujte mi. Mislio sam da pišem amandman, da tražim minimum deset godina. Nisam to učinio, tešim se time što će primena zakona da reguliše to na jedan prirodni način.
Kada bude raspisan konkurs javljaju se ljudi sa mnogo više radnog iskustva, tako da ovi sa pet - šest godina nemaju nikakve šanse da budu izabrani. Da sam podneo jedan takav amandman, možda bi ga Vlada i prihvatila. Bez deset godina radnog iskustva niko ne može da bude direktor bilo koje agencije.

Verovatno koleginica nije bila u sali kada sam juče govorio o zakonu. Tačno sam rekao da nisam autor tog amandmana. Mi jesmo u Odboru raspravljali o članu 75. i da su to velike plate, ne samo ja, nego i drugi članovi Odbora, ali amandman su podnele kolege Zoran Anđelković i dr Žarko Obradović.
Taj amandman je prihvaćen, a juče sam ga citirao, iako nisam njegov autor, da bi poslanici znali da član 75. ne glasi tako kako je predvideo predlagač zakona. Vi radikali, ne znajući to, uporno govorite o tim platama, iako je prihvaćen amandman i te plate su znatno smanjene.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto je o ovom zakonu bilo reči na Odboru gde sam član, tamo sam se već izjasnio o samom zakonu, ali želim opet da učinim nekoliko napomena.
Pošto pripadam, po svojoj profesiji, egzaktnim naukama, meni smeta kada se pojavi termin da će se vršiti usluge po pristupačnim cenama, na primer. To je tako neodređeno i to se pojavljuje na više mesta, ali to je prošlo na Odboru. Ili, kad se kaže u članu 22. "uvažavajući princip da poštarina treba da bude pristupačna za korisnike". Kakve god cene da stavi pošta, biće građana kojima te cene nisu pristupačne.
To je savršeno jasno. Da li je moglo to preciznije da se kaže, to je drugo pitanje.
Glavna moja primedba je u vezi sa ovom agencijom. Mi smo tamo stavili, razume se, svi članovi odbora, primedbe na predložene plate. To je jednim amandmanom popravljeno. Da ne bi bilo zablude i da se zna o čemu se radi, iako nisam autor tog amandmana koji su podneli kolege Zoran Anđelković i Žarko Obradović, pročitao bih vam da se zna kakve su sada predviđene plate. Plata predsednika saveta ne može biti veća od plate predsednika radnog tela Narodne skupštine, a plata članova saveta ne može biti veća od plate narodnog poslanika u Narodnoj skupštini, isplaćene u prethodnom mesecu. Dakle, otpalo je ono 10 prosečnih plata za predsednika itd. Sada je to dovedeno u neke razumnije okvire.
Ne bih sad ovo mnogo spominjao, ali želim da kažem nešto o agencijama uopšte. Neke agencije je osnivala, čini mi se, koliko se sećam, ona bivša vlada. Najveći broj agencija je bivša ili sadašnja vlast usvajala kroz razne zakone.
Mi imamo već dosta agencija. Tu postoji izvesna šarolikost. Negde postoji direktor agencije, negde predsednik, pa upravni odbor, ovde je sada savet itd. Pošto imamo na dnevnom redu zakon o agencijama, nisam stigao još detaljno da ga proučim, ali očekujem da će Vlada konačno da raščisti tu situaciju, da se sve agencije obrazuju na jedinstveni način i da imaju jedinstvene organe upravljanja, tako da ne bude te šarolikosti.
Recimo, u članu 67. kaže se: "Agencija posluje po propisima o javnim službama". Ako agencija postupa po propisima o javnim službama, onda se moraju plate ljudi koji tamo rade određivati po zakonu o platama državnih službenika, a to nije slučaj. Kažem, očekujem da zakon o agencijama konačno raspravi ta pitanja.
Kada sam već ovde, da kažem još nešto. Pošta, kao i Telekom, kao i neka druga javna preduzeća, jesu i veliki nabavljači opreme. Primećeno je, i o tome mora predviđeni savet da vodi računa, moglo bi i resorno ministarstvo da povede računa, da se vrlo lako poseže za uvoznom opremom, iako naša mnoga preduzeća mogu da proizvedu opremu istog kvaliteta; ili, ako postoje neke male razlike koje ne utiču na funkcionisanje sistema, ipak se daje prednost uvozu.
Ko će da podrži našu privredu i našu industriju ako ne ta naša velika javna preduzeća koja su veliki nabavljači opreme. O tome treba da se povede računa. Takođe, mislim da su i cene za uvođenje telefona veoma visoke. Događa se nešto čudno, a to je dosta tipično i za elektroprivredu.
Dakle, ako treba u nekom selu da dođe do nekog zaseoka telefon, onda ti ljudi koji tamo žive treba da obezbede stubove sami, da obezbede kablove, izolatore itd., da te stubove sami postave u zemlju, a onda dođu monteri iz pošte da montiraju telefone.
Onda ti stubovi i kablovi postaju vlasništvo PTT-a. Tu građani Srbije kupuju osnovno sredstvo državnom preduzeću.
Razumem da pošta nema para pa da kaže - građani, kupite vi te stubove itd, to ste vi nama dali kredit, vratićemo te pare posle nekoliko godina, ili imaćete popust na uslugama neko vreme itd. Umesto toga, treba građani da kupuju osnovno sredstvo ovim firmama, što nije u redu.
Na kraju krajeva, kad neko dobije telefon, potrošač pošti plaća impulse, on je mušterija. Treba mu omogućiti da dođe jeftinije do telefona. U razvijenim zemljama vam nude da uvedete telefon u svaku sobu, ako hoćete da ga stavite i u kupatilo. Forsiraju vas da imate što više telefona u kući, pa vam daju razne bonitete.
Ako ste korisnik jedne poštanske firme, onda vam daju i neke razne popuste, i kažu - gde da vam uplatimo to što ste vi stekli kao bonitet, pa je tako moj bivši student koji sada živi u Americi zaradio besplatnu avionsku kartu od Amerike do Beograda, što je dobio od jedne poštanske firme čiji je on korisnik kao popust. Rekao je - stavite moje pare na avionsku kompaniju tu i tu.
Dajte da i mi počnemo da radimo malo bolje sa našim građanima, da uvođenje telefona bude malo jeftinije, jer taj koji je dobio telefon je automatski postao mušterija te pošte, neka taj telefon što više koristi, plaćaće i biće sve u redu.
Molim da se ministar i Ministarstvo zainteresuju kako se vrše nabavke opreme u javnim preduzećima.

Dame i gospodo, evo od juče i od jutros čujemo dosta o ovom zakonu, a pošto sam član Odbora za saobraćaj i veze, već sam se tamo izjašnjavao o zakonu, kao i o amandmanima koji su na zakon podneti, te neću od toga ništa ponavljati niti od onoga što je ovde sa vaše strane rečeno. Želim da se osvrnem na rad železnice sa jedne sasvim druge tačke gledišta.
Naime, pre 10 ili više godina, sticajem okolnosti, imao sam prilike da putujem u toku semestra letnjeg i zimskog, jednom nedeljno, na relaciji Beograd - Užice, kao i još neki profesori sa nekih beogradskih fakulteta koji su imali tada odeljenja u Užicu. Zapazili smo čudne stvari. Nama je bilo jasno svima da železnica ni tada nije imala para i da nije mogla da kupuje nove vagone, ali nije nam bilo jasno zašto su ti vagoni tako strašno prljavi, hodnici, prozori neobrisani, neispravni, ne mogu da se otvore i zatvore, a da ne pominjem toaletne prostorije, toga uopšte nije bilo u tim vagonima. Za sve to je potrebna prosta radna snaga, kofa vode, metla, sunđer ili bar neka potirača i da sve to bude koliko-toliko u pristojnom redu.
Situacija je bila takva da je to bilo prosto ponižavajuće da civilizovani ljudi putuju našom železnicom. Na Odboru su me predstavnici železnice malo uveravali da više nije takva situacija i da se nešto poboljšalo, ali ipak ne verujem da su ove moje reči baš tako zastarile. Biće prilike da možda još koji put putujem železnicom, pa ćemo videti u kojoj meri se to popravilo.
Prema tome, donećemo zakon, a on je ovde hvaljen od mnogih da je veoma dobar itd. Ali, šta vredi ako ministar ne uspe da natera rukovodeće ljude na železnici da zavedu red na toj železnici, da se radi i odgovara za posao, jer železnica je svuda u svetu takoreći poluvojna organizacija. Tu mora da postoji veliki red i disciplina.
Ne možemo opravdati taj nerad time da su železničari slabo plaćeni, znamo da su slabo plaćeni. Ako se bolje radi, sa više discipline i ako se poveća kvalitet usluga za putnički saobraćaj, valjda će se popraviti i njihov materijal položaj. Toliko. Hvala lepo.

Javio sam se jer je gospodin Krasić spomenuo železničku školu. Da se razumemo, u Beogradu postoje dve, jedna srednja železnička škola i jedna Viša železnička škola. Ne znam tačno podatke za srednju, ali za Višu znam, jer poznajem dobro direktora i većinu profesora. Nema nezaposlenih  koji završavaju tu školu.  To je nekada bila škola za celu bivšu Jugoslaviju, pa su slali iz Slovenije, Hrvatske itd. da se tu školuju. Ako ima, to je zanemarljiv broj ljudi koji su nezaposleni, a završili Višu železničku školu.

Dame i gospodo, daću dva-tri komentara na ovaj zakon i počinjem od člana 5. Mislim da je to dobro rešenje, jer tu piše: "Državljani Republike Srbije, koji imaju državljanstvo strane države, smatraju se državljanima Republike Srbije kada se nalaze na teritoriji Republike Srbije".
Znam slučajeve kada su naši građani koji imaju dvojna državljanstva, recimo, kada putuju, pa na aerodromu čas podnose naš pasoš, ako im to odgovara zbog carine, policije itd, a čas podnose neki drugi pasoš, ako im to odgovara. Zato smatram da je ovo dobro rešenje: kada je na teritoriji Republike Srbije, onda mu isključivo važi državljanstvo naše države.
Tu stoji, uostalom, da mi kao država priznajemo dvojno državljanstvo, ali ovde me malo zbunjuje član 14. Da li ovo znači da bi neko postao državljanin da treba da ispuni sva četiri uslova ili jedan od njih, bilo koji. Da je gore stajalo na kraju prvog stava – na svoj zahtev dobija državljanstvo Republike Srbije ako ispuni jedan od uslova, onda bi to bilo potpuno jasno, jer ako ispunjava sva četiri uslova, onda iz tačke 2. sledi da mi ne priznajemo dvojno državljanstvo.
Građanin treba da se odrekne državljanstva strane države ako ga ima, da bi dobio naše državljanstvo.
Mislim da to treba raspraviti. Da li smo mi država koja priznaje dvojno državljanstvo ili smo država koja ne priznaje dvojno državljanstvo. To je taj moj komentar.
Još jedan komentar tiče se člana 45. a o njemu je već bilo reči ovde. Dame i gospodo, imao sam prilike da čujem od vrlo uglednih pravnika više puta da se iz neprava ne može steći pravo.
Prema tome, ako je neko putem falsifikata ili podvala stekao državljanstvo, njemu ono mora da se oduzme kada se to sazna. Stav da mu se neće državljanstvo oduzeti da ne bi ostao bez državljanstva nije prihvatljiv. Mislim da to ni u jednoj zemlji nije dozvoljeno, niti su to preporuke EU o kojima je govorila koleginica Nestorović pre neki dan. Nemoguće je da neko stekne neko pravo na lažni podacima, falsifikatima itd. Zahvaljujem na pažnji.

Zamolio bih samo još jednu rečenicu da kažem, ako mi dopuštate.
Dakle, imam želju da uvek govorim kratko, pa sam tu rečenicu izostavio. Treba znati, jer kada neko stekne državljanstvo jedne zemlje, on stiče ne samo prava, nego i obaveze koje iz toga proističu.
Mi imamo slučajeve naših građana koji žive u inostranstvu, u dijaspori da žele neke obaveze da izbegnu. Oni žele da budu državljani, ali hoće da izbegnu služenje vojske itd. Treba jasno naznačiti: državljanstvom se stiču pravo ali i obaveze prema državi.
Hvala vama predsedavajući, a hvala i vama narodnim poslanicima.

Iskreno mi je žao, ali se u ovoj stvari ne slažem sa gospođom Nestorović, zbog toga što smatram da mora da postoji diskreciono pravo, kako se to obično zove, da ministar ili ministarstvo može da postupi kako piše u članu 41. Idem i korak dalje, da uopšte ne mora da obrazlaže zašto je uskratio neko pravo.

Dame i gospodo, o ovome sam se već izjasnio u načelnoj raspravi i potpuno se slažem sa koleginicom Nestorović u ovoj stvari. Čak bih otišao i korak dalje od onoga što sam rekao u načelnoj raspravi.
Zamislite lice koje hoće da postane naš državljanin, a to hoće na bazi podvala da uradi. Kada bi taj uopšte postao častan građanin naše države?
Ne samo što ne bi podržao da ostane ovde ovaj drugi stav, nego mu ne bih dao državljanstvo više nikada, ili barem u narednih pet ili više godina, dok se on ne popravi, da stekne pravo i da može da traži od nas da bude naš državljanin. Ne može se na podvalama postati državljanin.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto su neke moje kolege iz vladajuće koalicije iznele ono što je u budžetu pozitivno i prihvatljivo, neću se na te stvari osvrtati, nego želim da kažem nekoliko reči o nekim pitanjima koja sam zapazio.
Prvo mi je palo u oči da ni ove godine nismo mogli da izdvojimo više za nauku, negde samo oko 0,3% od nacionalnog dohotka.
Shvatam da smo mi još uvek siromašna zemlja, ali isto tako mislim da moramo sve da učinimo da ne smemo da zaostajemo u naučnim istraživanjima.
Mi moramo da omogućimo našim naučnim radnicima barem da prate, ako ne mogu da daju sopstvene prinose, barem da prate razvoj najvažnijih naučnih oblasti u svetu, a razume se, da ponešto učinimo i sami u tom razvoju.
Ostalo je tako i ove godine, nažalost, nije se moglo više, verovatno.
Neću sada opširnije da govorim o tome šta bi značilo zaostajanje u naučnom radu i uopšte u nauci, jer biće možda neka druga prilika kada bude zakon o univerzitetu i zakon o naučnoistraživačkom radu, kada ću imati prilike da nešto više govorim o tome.
Druga stvar koju sam primetio, a to je da je i ove godine jedna naša važna naučna institucija, Astronomska opservatorija, izostala iz budžeta kao posebna pozicija u budžetu. Nju je nekada, kada je bio ministar prof. Branislav Ivković, zajedno sa Akademijom nauka i još nekima, izbacio iz budžeta i prebacio da se finansira preko Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj, sada je to Ministarstvo za nauku i ekologiju, i nikako da se vrati nazad.
Smatran da Astronomsku opservatoriju treba vratiti u budžet kao posebnu poziciju, odakle bi se finansirale njene osnovne delatnosti.To je institucija koja treba da bude ravnopravna sa Akademijom nauka, sa Maticom srpskom , sa Seizmološkim zavodom, sa Zavodom za hidrometeorološka istraživanja i ona mora da ima posebnu poziciju.
Ona se ne može finansirati iz Ministarstva za nauku preko tzv. projekata, jer ta opservatorija ima određene službe koje mora da obavlja i za našu državu, kao što je recimo tačno vreme, mora da se bavi raznim posmatranjima i određivanjem nekih parametara koje razmenjuje sa inostranim opservatorijima. To je njena obaveza, tako da je trebalo da se ona vrati nazad.
Nažalost, nisam podnosio amandman, jer nemam detaljne podatke koliki je taj deo koji je za osnovnu delatnost potreban da uđe u poziciju, a da onda kao druge naučne ustanove prijavljuju svoje projekte u Ministarstvo, ako još mogu nešto da zarade.
Neću da govorim o značaju toga i dalje, da ne oduzimam mnogo vremena, da vam navodim kada je osnovana, koji su naši naučnici bili upravnici, da ne navodim šta je sve otkriveno sa Beogradske opservatorije, koliko mnogih nebeskih tela, i to su vrlo značajni rezultati, i ta ustanova mora da se vrati gde joj je mesto.
Nažalost, ovoga puta ni Vlada sigurno nema vremena da svojim amandmanom to promeni. Mislim da se štošta ipak u ovom budžetu može uštedeti. Neko je ovde spomenuo Savet za borbu protiv korupcije. U odnosu na 400 milijardi, 14 miliona je neka zanemarljiva suma, ali zašto niste i to dali. Taj savet je osnovala bivša vlada ne znam zašto.
Znam da su mnogi članovi tog saveta podnosili ostavke, više i ne znam kakav je uopšte sastav toga saveta, ko je tamo, ko nije, a vidim da gospođa daje neke izjave suprotne Vladinoj politici itd., i mislim da taj savet jednostavno treba ukinuti, pored razvijenog sudstva, policije i tužilaštva, jer nikakav savet za to nije potreban. Da ne navodim gde bi još moglo da se ponešto malo uštedi, ali to ministar neka vodi računa, pa ako uspe da uštedi nešto u toku godine, lakše će da pokrije deficit.
Osvrnuo bih se na jedno drugo izlaganje ministra. Spomenuo je da država ne namerava više da daje subvencije suviše velikim javnim preduzećima i da ne mogu da rešavaju sve svoje probleme putem povećanja cena, nego da moraju da vode računa malo o racionalizaciji svoje proizvodnje itd. To bih proširio ne samo na javna preduzeća, nego na sve proizvodne organizacije. Navešću vam dva primera. Jedan je ovako, da ne kažem baš, banalan, ali zgodan za ilustraciju, a drugi je baš ozbiljan.
Prvi primer je, to sam saznao pre dva-tri dana, jedna naša građanka je kupila jedan sud, jednu šerpu italijanske proizvodnje. Ista takva šerpa, koju proizvodi "Metalac" iz Milanovca, od istog materijala, istog oblika, lepo izgleda, 500 dinara je skuplja od one italijanske. Da li možemo da tražimo od naših građana da budu baš toliki patrioti, pa da kupuju našu robu, ako je strana istog ili boljeg kvaliteta i jeftinija.
Dakle moraju se ozbiljno zamisliti kako da učine nižim cene svojih proizvoda. Recimo, u domenu energije, poznato je da mi trošimo, mi smo pravi rasipnici energije, nekoliko puta više energije po jedinici proizvoda nego što je to u razvijenim zemljama. Mogu da se naprave velike uštede, ali se neko mora u firmama pozabaviti racionalnim korišćenjem energije.
Isto tako danas sam saznao na mom fakultetu, Mašinskom, za jedan primer, gde je naša firma ponudila na jednom međunarodnom konkursu da ponudi mesto za jednu firmu iz Zapadne Evrope. Kada su se ponude skupile tamo, ispalo je i rekli su – gospodo, pa vi ste skuplji od Nemačke ponude. Nije valjda nemački radnik plaćen manje od našeg radnika. O čemu se radi. Razumem da Nemačka, možda boljom tehnologijom, možda modernijom tehnologijom radi, ali ako mi ne uradimo to da skinemo naše cene, da budu na nivou svetske, ako ne mogu da budu niže, mi nemamo šanse da se bavimo ozbiljnijim izvozom.

Ove moje reči su malo zakasnile, ali ipak moram da kažem nešto u vezi sa ovim. Naime, mi smo učinili krupnu grešku prošli put kada smo u zakonu predvideli da Akademija nauka predlaže članove Odbora za rešavanje o sukobu interesa.
Reći ću vam da sam pre dve nedelje imao prilike da prisustvujem jednom skupu, koji nije bio politički, nego malo više zabavni, gde je bio prisutan veliki broj članova Akademija nauka, koji su mi rekli da su se zbog toga osetili poniženi, da mnoga odeljenja Akademije nisu htela da prelažu ljude za taj odbor. Pisali su i usmeno tražili od gospodina Hajdina, predsednika Akademije nauka, da se obrati Skupštini i da traži da se to ukine.
To nije posao za akademike, dame i gospodo, da se akademik bavi time da li je negde učinjen sukob interesa. Prošli put smo doživeli da je predloženo nekoliko članova i nije, recimo, izabran poznati istoričar Vasilije Krestić. Zašto dovodimo te naše ugledne ljude u situaciju da uopšte o njima glasamo, o jednoj tako nepotrebnoj stvari.
Sada imamo kandidate gospodina Konstantinovića i gospođu Danicu Petrović. Gospođa je verovatno vrlo ugledna i verovatno fina dama. Konstantinovića lično poznajem. To je jedan čovek evropske kulture i evropskog ugleda, predaje dugo godina uporednu književnost na jednom univerzitetu u Austriji. Mi o takvom čoveku treba da glasamo, da li da bude član tog odbora i da ga, eventualno, ne izaberemo, kao prošli put gospodina Krestića. Učinili smo krupnu grešku i ovo treba na neki način da ispravimo.

Dame i gospodo, moj amandman se odnosi na član 83. koji u predlogu Vlade glasi: „Udaljenost automata i kladionica, odnosno uplatnih mesta od obrazovnih ustanova (osnovnih i srednjih škola) ne može biti manja od 150 metara“.
Predlažem da se taj član izmeni i da glasi: „Udaljenost automata, kladionica, kockarnica i uplatnih mesta od obrazovnih ustanova (osnovnih i srednjih škola) ne može biti manja od 1.000 metara. Ovo ograničenje ne važi u slučaju kada se igre na sreću organizuju u hotelima visoke kategorije, koji rade noću i zabranjuju pristup licima mlađim od 19 godina“.
Imao sam prilike da vidim da je u Beogradu, pored jedne osnovne škole, neko otvorio lokal sa automatima na ivici školskog dvorišta. Tadašnji direktor me je zamolio da pokušam da intervenišem i uspeo sam da to sklonimo odatle, jer su deca, ne samo u pauzama, bežala sa časova i ono malo džeparca trošila na te automate, umesto da kupe neku kiflu ili neki sok.
Mislim da je ovo jedno civilizacijsko dostignuće. Kada sam se interesovao za ovaj zakon ovih dana, saznao sam da npr. u Švedskoj ta udaljenost ide čak i do 20 kilometara. Mi nismo Švedska. Mislio sam da stavim tri kilometra, ali sam odustao od toga, jer je tri kilometra za manja mesta suviše mnogo, pa bi neko postavio kladionicu na livadi, van naseljenog mesta, ali kilometar je ipak jedno pristojno rastojanje, da ne bi deca baš u pauzama trčala da se klade za vreme odmora ili da beže sa časova.
Očekujem podršku narodnih poslanika i da ovaj amandman bude prihvaćen, jer moramo da brinemo o našem podmlatku. Nije samo u pitanju kocka. U pitanju je pušenje u najmlađim uzrastima, u pitanju je droga. Imamo slučaj u Beogradu, u centru grada, da je pored jedne gimnazije otvoren lokal - kafić, gde se svake večeri diluje droga. Iako se direktor žalio SUP-u dva-tri puta, ne pomaže ništa. Smatram da vlast takve lokale mora da udaljava od školskih ustanova.

Dame i gospodo, dok je trajala rasprava u načelu, javio sam se za reč prvenstveno zbog člana 19. i još  dva člana. Međutim, ministar nije bio prisutan u sali i onda sam odustao, jer sam hteo njemu da dam jednu, dve sugestije kako bi mogao ovo da popravi amandmanom Vlade, a to nije neuobičajeno. Kada se ministar posle vratio, rasprava u načelu je bila završena i više nisam imao mogućnosti da se javim za reč.
Dakle, ovaj član 19. je dosta nespretno napisan, jer imamo i stilskih manjkavosti. Kaže se - tri člana biraju sudije Vrhovnog suda; a koje sudije, jedan, dvojica ili ceo Vrhovni sud? Ovde stoji da izbor vrši Advokatska komora, dakle, institucija, a ne stoji da bira Vrhovni sud kao institucija. Dalje, umešana je ovde potpuno nepotrebno SANU, a rekao bih zašto nije, recimo, Univerzitet, Udruženje univerzitetskih nastavnika, zašto nije medicinska akademija, zašto nije tehnička akademija itd. Mislim da je skoro i neukusno da mi nametnemo SANU jednu ovakvu obavezu. Sutra može doći odgovor, gospodo poslanici, izvinite ali mi ne želimo time da se bavimo.
Mislim da je ovde bio izlaz da je Vlada podnela svoj amandman, a izlaz je bio na dva načina. Ako tretiramo članove odbora kao državne činovnike, da ih postavlja Vlada ili da ih bira Skupština, kako se dogovorimo, a postojali su neki predlozi da ih Skupština bira na predlog Administrativnog odbora.
Neko će reći – dobro, Akademija nauka je ustanova najvišeg autoriteta. Slažem se, ali zašto bismo njima nametali takvu obavezu, jer to uopšte ne spada u delatnost SANU.
Izlaz je bio na ova dva načina, Vlada ili Skupština. Slažem se, međutim, da treba da budu ti ljudi van političkih stranaka, ne zato što u strankama nema poštenih ljudi, daleko od toga, nego mogu da dođu neki put u delikatniju situaciju i da ne mogu da budu dovoljno objektivni ako se ustanovi da su iz neke političke stranke. Prihvatam to da ne budu članovi političkih stranaka, ali nažalost, sada je kasno, ne znam, možda još i nije da Vlada svojim amandmanom reši ovo pitanje člana 19. Hvala.

Nisam uopšte nameravao da govorim o ovom zakonu, u nekim opštim crtama o korupciji i potrebi za zakonom itd. Hteo sam samo da dam ministru nekoliko sugestija koje bi on mogao da usvoji i da popravi amandmanima Vlade ovaj zakon, gde mislim da treba da bude popravljen. Pošto ministar nije tu, nema svrhe da o tome govorim. Molim gospodina predsednika, ako ministar dođe dok traje rasprava u načelu, da mi ponovo da reč.

Dobar dan, dame i gospodo narodni poslanici. Nastavljamo konstitutivnu sednicu. Podsetiću vas na neke stvari.

Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 195 narodnih poslanika. Znači, imamo kvorum za rad, ali mi ćemo ipak, kako je predviđeno Poslovnikom, da izvršimo prebrojavanje. Molim vas da dignete ruke, vi koji ste ovde.

(Prebrojavanje.)

Prebrojavanjem je utvrđeno da sednici prisustvuje 217 narodnih poslanika. Prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.

Obavešteni smo da su prijavila odsustvo dva narodna poslanika: Mehmed Slezović i Vuk Drašković.

Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – IZBOR PREDSEDNIKA NARODNE SKUPŠTINE

I danas imamo dva predloga, i to: predlog DSS-a za kandidata Dragana Maršićanina i predlog SRS za kandidata Gordanu Pop-Lazić. Pošto su to bili kandidati prošli put, onda smo čuli obrazloženja ovlašćenih predlagača. Takođe smo doneli odluke da se ne vodi rasprava i da će se glasati javno-prozivanjem.

Samo sada pitam da li predlagači žele da daju neku dopunu svojih predloga?

Reč ima gospodin Nikolić.