Dame i gospodo, moj amandman, s obzirom na to kakav je naš Poslovnik, ima u stvari tri dela, to bi bila tri amandmana, kada bi to bilo moguće po Poslovniku. Zato se nadam da neću biti prekinut posle tri minuta, trebaće mi bar pet, šest minuta, da kažem o svakom amandmanu bar po dve rečenice.
Prvi deo amandmana odnosi se na Seizmološki zavod Srbije. To je jedna mala, ali značajna ustanova, čiji budžet inače ne prelazi 15 miliona godišnje. U rebalansu za 2002. godinu, njima je skinut budžet za 30% i nisu mogli da nabave neku opremu koju su planirali čak i od njihovih sredstava, što su sami zaradili.
Ja predlažem da im se poveća stavka za opremu i mašine, jer ako se to sada ne učini, onda će oni moći da kupe opremu eventualno tek 2004. godine, ako tada uđu u neki budžet. Doduše, istini za volju, gospodin ministar Đelić, a ja ne mogu da se požalim na saradnju između nas koliko je bilo potrebno za ovo vreme, on kao ministar, a ja kao poslanik, obećao je da su to male sume o kojima se ovde radi, da će to rešavati u toku godine. Ja uvažavam to, razume se, ne sumnjam da će gospodin ministar tako i postupiti.
Drugi deo amandmana je, međutim, jako važan, tu se radi o većim ciframa, radi se o Komesarijatu za izbeglice. Obaveze koje prema izbeglicama postoje samo za njihovu zdravstvenu zaštitu su ogromne, tu se traži povećanje sa 220 na 660 miliona, a postoji i dug, jer od 1996. godine nije postojala pozicija u budžetu za ove namene, za ove svrhe, pa je nastao dug od 1.650.000.000. To je, vrlo važno, dakle, da imamo zdravstvenu zaštitu za izbeglice.
Treći i još jedan deo toga, iste stavke za izbeglice, radi se o tome što se traži povećanje, ja tražim povećanje za deo koji se odnosi na izgradnju građevinskih objekata. Vi znate, dame i gospodo, svi vrlo dobro, da ima još uvek mnogo izbeglica u tim kolektivnim smeštajima gde se jako bedno živi i mi moramo da učinimo kao država nešto da ljude izvučemo iz tih zajedničkih tamo i makar gde oni bivatuju i moramo da im obezbedimo, nekima stanove, a nekima neki drugi smeštaj, jer moramo da budemo svesni činjenice da se najveći deo izbeglica ili bar veliki deo, uopšte neće vratiti tamo odakle su došli.
Za tu stvar mi je gospodin ministar skrenuo pažnju da se radi o tome da se očekuje kredit od neke evropske banke za zidanje stanova za izbeglice. Međutim, o tome se počelo da govori, još od 2001. godine oktobra meseca, imam dopunske informacije iz Komesarijata, da potpredsednik Savezne vlade, gospodin Labus nije još ni primio stručnjake iz te banke da bi se razgovaralo o tom kreditu, a zašto to, on samo zna.
Ima deo toga zašta kredit ne može da se utroši, a to je kupovina, trajna kupovina ili zakup na više godina seljačkih imanja koja su potpuno slobodna, otprilike bi išlo po 500.000 za jedno domaćinstvo. Tu bi mogle da se smeste izbegličke porodice, da počnu da žive od svog rada, a ne od donacija i od socijalne pomoći. Smatram da i tu treba nešto povećati, jer kreditori inostrani ne daju tzv. kredite, jer se oni plaše da se nepromeni socijalni, etnički sastav stanovništva i to njih jako brine, naš etnički sastav.
Poslednji deo amandmana, treći deo se odnosi na turističku organizaciju Srbije, tu tražim neko povećanje. Vi svi znate koliko je turizam jedna važna ekonomska grana, a ona se kod nas, nažalost, potcenjuje, ali oni imaju nekakve projekte i mislim da sa nešto povećanim parama mogu nešto da učine, da bi mogla da se unaprede, znači, naša turistička ekonomija.
Hvala vam lepo, molim vas da pročitate pažljivo obrazloženje ovog amandmana i kada bude došlo do glasanja da me podržite, za prvi deo manje - više, imam obeđanje gospodina Đelića.

Dame i gospodo, kao što vidite ovde narodni posalnik ne može da govori ni o najvažnijem zakonu koji se donosi u toku jedne godine, a to je budžet. Meni se daje pet minuta, a želim da govorim o više stvari; o dve stvari, za koje smatram da sam prilično kompetentan, a to je o univerzitetskom obrazovanju i o delu koji se odnosi na nauku, tehnologiju i razvoj. Hteo sam još o nečemu drugom da kažem neku reč, smatrao sam da imam dovoljno argumenata koje treba da čuje Vlada i resorni ministri, možda bi neki od tih argumenata i usvojili, a ovako gospođa Mićić me tera, pošto mi ne daje da govorim o budžetu, jedino da o budžetu glasam.

Dakle, oko ovoga što se zove popularno rebalans, iako to nije zakoniti pojam, imam samo da kažem nekoliko stvari. Ne pravim pitanje od toga kada je rebalans u jednoj maloj ustanovi, čiji budžet inače ne prelazi 15 miliona dinara, godišnji budžet i to nekako može da se sredi, iako je smanjeno za 30% u ovom rebalansu, ali kada sam video da je za nauku, tehnologiju i razvoj smanjen budžet za oko 280 miliona dinara, moram da priznam da me je to jako neprijatno iznenadilo, ali ja ću o tome da kažem neku reč više kada bude rasprava o budžetu za 2003. godinu.
Sada ono što želim još da spomenem, a to je strana 2 i onda tu neke pozicije, recimo pod rednim brojem 17. donacije međnarodnim organizacijama milion i po dinara. Jako me interesuje koja je to međunarodna organizacija kojoj smo mi dali donacije. Možda je to bilo korisno, ne znam, ali bih voleo da čujem o čemu se radi, ali me posebno interesuje 21. tačka donacije nevladinim organizacijama, 440 miliona. Nadam se gospodine Đeliću i voleo bih i zahtevam kao poslanik da dobijemo spisak koje mi to nevladine organizacije finansiramo iz budžeta. Nadam se da među njima neću naći onih nekoliko koje šire godinama ovde žestoku mržnju protiv srpskog naroda.

Dame i gospodo, član 36. odnosi se na javnost rada agencije. To je jako skromno formulisano, samo kratka rečenica - agencija objavljuje godišnji izveštaj o svom radu, na način utvrđen statutom agencije. To nije ništa.
Predložio sam još tri stava u ovom članu. Stav 2. bi glasio: "Sve sednice agencije moraju biti javne". Stav 3. bi glasio: "U tom cilju agencija je dužna da vreme i mesto održavanja svih sednica objavi najmanje 15 dana unapred, u bar tri dnevne novine, kao i na programu državne televizije". Stav 4. bi glasio: "Sve odluke koje agencija donese na sednici, čije zasedanje nije unapred najavljeno, u skladu sa stavom 3, moraju se smatrati ništavnim".
Ako se ovaj amandman ne prihvati, onda odredba o javnosti rada ostaje samo deklarativna.

Dame i gospodo, ja predlažem da se u članu 43. u prvom stavu, odmah na samom početku menja tekst "stiče status emitera" i zamenjuje tekstom "stiče status radija i/ili televizije".
Obrazloženje je potpuno jasno. Radiodifuzna ustanova označava samo emitera, što je iz samog naziva sasvim jasno, proizilazi. Televizija i radio obavljaju delatnost proizvodnje i emitovanja programa. Radi jasnoće treba napomenuti da radio i/ili televizija kao organizacije postoje prevashodno kada imaju uređivačku politiku i finansijska sredstva, kojima tu politiku u vidu proizvodnje programa ostvaruju.
Praktično, radio i/ili televizijska organizacija ne mora u svome vlasništvu da ima reprodukcionu tehniku, ni emisionu tehniku, ali u svojoj delatnosti ona ugovorno može da koristi i jedno i drugo. Ono što karakteriše radio-televiziju kao pojam je uređivačka politika, za koju ta organizacija odgovara, a ne emitovanje programa kao tehnološki proces. Ovo su suštinske stvari i njihovo značenje je na akademskom i internacionalnom nivou definisano. Ovo se mora shvatiti tako da bi se čitava organizacija radio-televizijske delatnosti mogla dobro postaviti. Sa pogrešno definisanim pojmovima čitava zakonska konstrukcija dobija sasvim drugačije značenje i može izazvati veliku konfuziju. Zakon koji izaziva konfuziju je u startu loš zakon i zato je važno da se ovaj amandman prihvati.
U stavu 2. umesto reči "emiter" stavljaju se reči "radio i/ili televizija". U istom stavu briše se tekst tačke 1) "ustanova javnog radiodifuznog servisa" i zamenjuje rečima "državna radio televizija".

Dame i gospodo, ja takođe smatram da je 60 dana suviše mali vremenski rok i da to favorizuje samo one koji već imaju gotovu radio televiziju. Ja predlažem da to bude do šest meseci, tako da na početku ovog zakona, da bi bio primenjivan, svi imaju jednake uslove. Šezdeset dana je malo jer ovi novi neće moći da pristignu, samo ćemo favorizovati one koji već imaju svoje radio - televizije gotove.

Dame i gospodo, predlažem da se u članu 67. u trećem redu posle teksta: "... koje su u celini u državnoj svojini", izbaci tekst: "... i televizijske stanice civilnog sektora".
Evo obrazloženja, pošto zakon o udruženjima građana još nije donet nejasno je šta je to civilni sektor i kako će se tretirati imovina udruženja građana i to je vrlo važno. S obzirom da imovina u televiziji nije mala, mora se tačno odrediti vlasništvo nad njom, ukoliko u njoj ima privatne svojine, oslobađanja od plaćanja dozvole za emitovanje nevladinim organizacijama, bilo bi nepravedeno prema ostalim privatnicima i komercijalnim televizijama.
U svakom slučaju, bez zakona o udruženju građana ne mogu se nikome davati povlastice ovoga tipa jer, pošto nemamo zakon o udruženju građana, civilni sektor nije definisan u definicijama u članu 4, tako da nije jasno šta je to civilni sektor. Naročito je važan ovaj deo obrazloženja gde se govori o imovini i o povlasticama koje bi oni imali.
Nisam pisao amandman na treći stav ovog člana, jer sam rekao u načelnoj raspravi da nema nikakvog smisla da se crkvama i verskim zajednicama daje da mogu besplatno da emituju programe. Tada sam rekao da ni jedan proizvođač verovatno neće ustupati njima besplatne programe. Što bi to radio, kada ga programi inače mnogo koštaju, a pogotovu što ima crkava koje su veoma bogate, pa je potpuno beznačajno, da joj se daje da emituje programe besplatno gde je neko drugi uložio pare u sve to.

Pročitaću ovde kako je to ispravljeno. Predlažem da se u članu 79. dodaju još dva stava. Stav 2. bi ovako glasio - čim Vlada osigura pristup javnim elektronskim glasilima za svoja službena saopštenja, određeni deo programa mora se odmah automatski dodeliti opozicionim grupama. Odgovorni urednik je obavezan da omogući svim parlamentarnim opozicionim strankama da se oglase povodom vladinog službenog saopštenja. Stav 3. je kao i ranije, on samo predviđa kaznene mere za urednika.
Ovaj prvi deo stava 2. sam prosto prepisao iz preporuka Saveta Evrope. Pošto je cilj Jugoslaviji da uđemo što pre u Savet Evrope, u septembru ili eventualno do kraja godine, onda mislim da ovo moramo da prihvatimo. Da vam otvoreno kažem, poslanici Demokratskog centra, nas četvoro ovde, glasaćemo za ovaj zakon, samo iz tog nacionalnog interesa. Jedan od uslova da uđemo u Savet Evrope je i to da imamo zakon o radiodifuziji, pored nekih drugih zakona i uslova.
Međutim, bez obzira kako prođu ovi naši amandmani, mi ćemo za zakon na kraju glasati iz tog nacionalnog interesa, kao što sam rekao. Nadam se da postoji mala verovatnoća da Vlada možda i prihvati neke od mojih amandmana. Apelujem na vas da pred glasanje pogledate ponovo moje amandmane sa obrazloženjima i da neke od ovih amandmana podržite. Oni će, duboko sam ubeđen u to, popraviti ovaj zakon koji inače ima veoma mnogo manjkavosti. Ovim završavam moje učešće, pa se za ova poslednja dva, tri amandmana neću javljati. Ostajem pri njima, razume se, samo ih neću obrazlagati.

Dame i gospodo, preporuka ovde izričito kaže, tačka 67. uputstvo broj 21 od 1996. godine: "Čim vlada osigura pristup javnim elektronskim glasilima za svoja službena saopštenja, određeni deo programa se mora odmah automatski dodeliti opozicionim grupama", itd.

Dame i gospodo, nasuprot kolegi Šešelju smatram da stav 3. člana 17. treba izbaciti, jer se tu daje agenciji pravo da može da pokreće, tuži i ako ima neko krivično delo itd. Međutim, smatram da agencija za radiodifuziju ne bi trebala da ima ovlašćenja da pokreće krivične postupke protiv medija. To je stvar tužioca kao i oštećenog, to agencija ne treba da čini. Ako bi nekim slučajem ovaj moj amandman bio prihvaćen od strane Vlade, onda bi u konačnoj verziji trebalo da u članu 14. stav 4. izbaci tačku 2).

To je u članu 19. i predlažem radi racionalnosti da se on skrati, te ovom tekstu nisu potrebna tri stava, a onda to može da glasi ovako: agencija u cilju zaštite maloletnika može izreći kaznu ukoliko se programom emitera krše odredbe opšteg uputstva o zaštiti maloletnika. To je sasvim dovoljno i sve je rečeno.

Dame i gospodo, predložio sam da  se član 20. briše. U njemu se predviđa da agencija treba da štiti autorska prava. Postoji Agencija Srbije za zaštitu autorskih prava, a osim toga kako bi agencija mogla da štiti tuđa prava. Ako neko kome su prava povređena može to sam da učini, agencija nema nikakve šanse da štiti tuđa prava, niti treba to da radi.

Dame i gospodo, slušajući ovu raspravu o načinu izbora članova saveta, juče u načelnoj raspravi i danas u izlaganju pojedinih poslanika, još više sam ubeđen da je moj amandman potpuno koristan da se u tom duhu izmeni deo ovog zakona.
Predlažem da član 23. u stavu 1. glasi ovako: "Članove saveta bira Narodna skupština Republike Srbije javnim konkursom, koji raspisuje Vlada i koja će dostaviti spisak kandidata Narodnoj skupštini". Zašto je to tako? Relativno je ovo, ovaj spisak od osam nekih organizacija i zašto nije nekih drugih osam unutra. Zašto nije Akademija, Univerzitet ili ovaj ili onaj? Koji god da ste drugih osam stavili mogli bi tako ubedljivo da branimo da su baš oni ti koji treba da budu ovlašćeni predstavnici. Da se ne bi nekim organizacijama zamerili zašto nisu u ovim spiskovima, među osam mogućih predlagača, najčistija situacija je konkurs, a ti koji bi mogli da predlažu mogu da preporuče nekim ljudima - javite se na konkurs, a mi ćemo lobirati za vas da budete izabrani.
U kratkom razgovoru sa gospodinom Čedomirom Jovanovićem u liftu danas posle kraja sednice on je rekao da bi bilo teško za kriterijume. Ja sam i to pitanje rešio na prost način. Član 25. treba da uđe u uslove konkursa i sve je rešeno. Tu piše ko može da bude biran.
U stavu 2. predlažem da je član saveta izabran ako je za njegov izbor glasalo dve trećine narodnih poslanika. Ostali članovi se brišu. Primećeno je u razgovorima privatnim, ovde u kuloarima mi je stavljena primedba da je to možda vrlo težak uslov da izaberemo člana saveta sa dve trećine, dvotrećinskom većinom. Međutim, dvotrećinska većina je potrebna s obzirom da članovi saveta moraju biti po volji najvećem broju političkih i interesnih grupa. O čemu se radi? Ako se jave na konkurs zaista vrlo stručni ljudi, ugledni, ljudi u čiji autoritet niko ne sumnja, onda nema razloga da pretpostavimo a priori da neće glasati i opozicioni poslanici. Svakako da će i oni glasati za takve ljude, koji garantuju da će dobro raditi. Onda izlazimo iz svih onih rasprava. To se rešava na krajnje elegantan način, raspiše se konkurs, jave se ljudi, mi ih ovde lepo izaberemo dvotrećinskom većinom i onda oni mogu sa puno legitimiteta da taj posao obavljaju, a da većina u ovom parlamentu budu takvim izborom zadovoljna.

Dakle, nije ovo replika, da kao između nas ima neke rasprave i svađe, daleko od toga. Nego, duboko sam ubeđen da će se konkursom stvar brže rešiti nego dok se dogovore ovi po tačkama 6. i 7. koga će da kandiduju. Duboko sam u to ubeđen.

Gospodo, stvar je u tome što mi još uvek nemamo stav Vlade o našim amandmanima. Jer, ako pretpostavimo teorijsku mogućnost da Vlada usvoji moj amandman na član 23. onda ovaj na član 24. automatski ide. Obrnuto je ako ga Vlada ne usvoji, onda ovaj postaje bespredmetan.
Međutim, u pojednostavljenju stvari samo da dodam još ovo. U članu 24. između ostalog jedan stav ovako glasi: "Ako predlagači iz člana 23. stav 3. tačka 7) ovog zakona predlože više od jedne liste kandidata smatraće se važećom ona lista koju potpiše veći broj udruženja, organizacija, odnosno asocijacija, koji su u prethodnom periodu imali veći broj sprovedenih akcija, inicijativa i objavljenih publikacija iz oblasti kojom se pretežno bave". Vidite tu komplikaciju. Prebrojavaće publikacije koje su objavljene možda pre 20 ili 30 godina. Zašto ta komplikacija kada konkursom završavamo to vrlo jednostavno i na vrlo elegantan način.